Ima vremena, pa nećemo da insistiramo da baš bude replika.
Sada ću da kažem zbog čega sumnjam i postoji strah da to neće biti urađeno kako treba. U jednoj nezakonitoj privatizaciji koja nije bila na tenderu, nego je bila neposrednom pogodbom, učestvovali su tadašnji ministar finansija Božidar Đelić, sada potpredsednik Vlade Republike Srbije, učestvovao je G17 plus sa Mlađanom Dinkićem i Labusom, sadašnji potpredsednik Vlade Republike Srbije, u­čestvovao je ministar za privatizaciju, sada poslanik Aleksandar Vlahović, i "Sartid" je poklonjen za 35 miliona dolara, s tim da država mora da vrati 600 ili 700 miliona dolara dugova prema bankama.
Zato je naša sumnja opravdana i osnovana da i sa Telekomom ne prođemo tako.
Kada je u pitanju privatizacija Telekoma, onaj ko gazduje, bira trenutak kada mu se najviše isplati da nešto proda, a ne kada mora. Kada mora znači da je loš gazda, znači da ne ume da vodi državu i ne ume da brine o građanima, nego samo rasprodaje državnu imovinu da bi se održao na vlasti pun mandat.
To je problem ove Vlade. Manje ili više, već dugo vremena ste na vlasti. Videli smo vaše rezultate i nije tu strah da posle narednih izbora neće imati šta da se proda, nego je strah šta će državi da ostane i sa čim će da raspolaže da bi radila u interesu građana. To je valjda smisao jedne države.
Ne postoje građani zbog države, nego država zbog građana. Kad to u svojim glavama shvatite, onda ćete da se manete prazne retorike o EU, jer možemo da postanemo i punopravan član, ali pravi član postajemo kada dostignemo prosek njihovih primanja i standarda. Dotad mogu da nam rade šta hoće dok ste vi na vlasti.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo predsedavajuća, dok ste vodili sednicu, pre nekih 40 minuta, mogu da kažem da je prekršen član 105. Poslovnika sa vaše strane i član 104. od strane govornika koji je tada govorio.
Mogu da primetim da je u tom govoru iznet niz neistina i izmišljotina, i to po onoj narodnoj – kada nema mačke, miševi kolo vode. Ovo što se dešavalo pre nekih pola sata, meni liči na onaj period zasedanja Skupštine od pre godinu do godinu i po dana, kada smo imali situaciju da vidimo jednu poslaničku grupu koja je svojim postupanjem narušavala ugled Skupštine.
Sada se iznose činjenice o tome da SNS izdržavaju tajkuni, da finansiraju gospodina Tomislava Nikolića, pa čak se ide i dotle da se članovi porodice gospodina Nikolića prozivaju u ovoj Skupštini Srbije.
Očigledno je da mnogima smeta popularnost SNS i to onim strankama koje se takmiče da pobede nevažeće listiće na svim izborima, pa spominju nekakve krave i ovce, koje su plemenite životinje, iako su životinje, a ako su u ljudskom obliku, to je nešto ružno, pa bih zamolio da se o tome više ne izjašnjavaju po tom pitanju.
Isto tako, očigledno je da im smeta i milion potpisa koje je SNS sakupila za raspisivanje prevremenih republičkih izbora. Očigledno je da to više nikada neće moći da urade. Izgleda mi da je cilj ovakvih nastupa da se onemogući SNS, koja jedina može da pobedi DS, da pobedi…

Dame i gospodo narodni poslanici, smatram da predstavnik Vlade treba još jednom da razmisli kada je u pitanju ovaj amandman na član 39. Predloga, odnosno na član 49. osnovnog zakona.
Ipak, radi javnosti i poslanika koji nisu pregledali zakon, pročitaću samo prvi stav člana 49, čije je brisanje predloženo: „Obvezniku koji na neodređeno vreme“, drugačije rečeno, to je stalni radni odnos, „zaposli nove radnike obračunati porez na dobit preduzeća, umanjuje se u poreskom periodu za iznos jednak iznosu koji čini 100% bruto zarada, odnosno plata, isplaćenih tim zaposlenima uvećanih za pripadajuće javne prihode plaćene na teret poslodavca“.
Jedna poreska olakšica, koja je stimulisala otvaranje novih radnih mesta za privredne subjekte u Srbiji. Ovom izmenom i dopunom ova povlastica ili subvencija, nazovite to kako hoćete, prestaje da važi.
Vlada na ovaj amandman daje sledeće odgovor: „Amandman se ne prihvata iz razloga što već postoje vrlo stimulativni podsticaji koji se priznaju poslodavcu po osnovu zapošljavanja novih radnika u skladu sa propisima koji uređuju oporezivanje dohotka građana i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje. Pored toga, smatramo da bi zapošljavanje novih radnika trebalo regulisati drugim merama ekonomske politike, uz napomenu da značajan iznos po osnovu realizacije ovog podsticaja podrazumeva značajno smanjenje poreskih prihoda.“
Jedino što je tačno, i to delimično, može da bude ovih nekoliko zadnjih reči. Ako već Vlada hoće da ukine određeni podsticaj i smatra da na neki drugačiji način ti podsticaji treba da se ostvare, ne vidim gde su takvi zakonski predlozi u proceduri u Skupštini Srbije ili da postoji bilo kakva priprema u Vladi Republike Srbije.
U samom obrazloženju zašto se ovaj član 49. Zakona briše Vlada navodi da su već dovoljne podsticajne mere u vezi s ovom poreskom olakšicom.
Svakako da je Vlada kompetentna da da svoje mišljenje iz ove oblasti, svakako da je ministar, koji je ovlašćeni predstavnik Vlade ovde u Skupštini, kompetentan da da svoje mišljenje, ali voleo bih da osim mišljenja dobijemo i činjenice koje će tu njihovu kompetenciju i tvrdnju da potvrde. A činjenice su – broj zaposlenih.
Ove podsticajne mere su donošene da bi se povećao broj zaposlenih, odnosno da bi se smanjio broj nezaposlenih na teritoriji Republike. Nažalost, nešto i zbog Vlade, nešto i zbog svetske ekonomske krize, ali čini mi se više zbog Vlade, broj nezaposlenih u Srbiji stalno raste, odnosno broj zaposlenih se stalno smanjuje.
Očigledno je da sve ove podsticajne mere koje su postojale zajedno sa ovom merom nisu bile dovoljne da daju rezultat koji se očekivao. Podsticajne mere koje se donose za neku oblast ukidaju se kada se dostignu procene i želje zakonodavca da ima toliko zaposlenih u privredi ili, ako su toliko dobre, kada broj zaposlenih prevazilazi očekivanja zakonodavca za ovu oblast. Čini mi se da je čitava priča ovde kako napuniti budžet, nikako kakve će to posledice imati za privredu.
Gospođo ministre, već nekoliko meseci u najavi je racionalizacija državnog aparata ili, običnim, narodskim rečnikom rečeno, biće tehnoloških viškova i u državnoj administraciji. Sada mi objasnite šta će da stimuliše nekog potencijalnog poslodavca da zaposli te ljude. Koju to meru i stimulaciju država predviđa da ti radnici pronađu novi posao? Ne vidim nijednu, jer ni ove postojeće nisu dovoljne, a vi ih ukidate.
Čini mi se da zakonodavci, oni koji učestvuju u izradi zakona, pripremi zakona, stručni saradnici, čak i spoljna lica koja se angažuju za pisanje jednog zakona, još uvek nisu prevazišli jedan ozbiljan problem u svojoj profesionalnoj karijeri – nisu naučili kako se novac zarađuje van države, van kabineta, van institucija. Nisu naučili kako se novac zarađuje na tržištu. Očigledno je, kada je u pitanju naše zakonodavstvo u oblasti privrede, fiskalne politike i ekonomije, da je problem baš u tome.
Kada se bude spustio u fabriku da vidi kako se stvara nova vrednost, kako se novac zarađuje, kakvi su problemi, pa se tu iskali i sazri za desetak godina, potpuno sam siguran da će nam zakoni biti sasvim drugačiji.
Međutim, politike Vlade je da imamo nekakve stručnjake koji, osim diplome sa fakulteta, nemaju neko veliko i ozbiljno iskustvo u privredi. Čak je i fiskalna politika vezana za privredu.
Gospođo ministre, ima li Vlada u planu da stimuliše izvoz domaćih poljoprivrednih proizvoda? Pa i po cenu i da se zadužimo, da bismo plaćali te stimulacije.
Bolje je i tako se zadužiti, nego se zaduživati da bismo ta sredstva koristili za javnu potrošnju. Jer, kada se na ovaj način zadužujemo imamo izvozni artikal, vraća se novac u zemlju kao devizni novac, imamo radna mesta, imamo novu vrednost, ima svega. Ovako, cilj je samo, da bi država i njen aparat preživeli, napraviti takvu fiskalnu politiku koja ne daje nadu da ćemo iz ove krize ikada da izađemo.
Gospođo ministre, ako već imamo neke mere koje su poreske i podsticajne i koje ukidate, zašto ne krenete i nekim drugim pravcem; zašto ne ukidate državne organe koji nemaju ni opravdane razloge postojanja, a ako i imaju, kakvi su im rezultati? Voleo bih jednom da čujem izveštaj o tome kakvi su rezultati, recimo, državne agencije za strana ulaganja i promociju izvoza? Hajde da vidimo u kom su to oni poslu posredovali i ostvarili prihod za plate koje primaju i olakšali nekom potencijalnom izvozniku plasman njegove robe, koje su to strane investicije u državu doneli.
Samo na taj način možemo da potkrepimo postojanje jednog aparata koji troši novac. Rezultata nema. Moraćemo nešto drugo da uradimo. Najlakše je – hajde i ovo malo što možemo da presečemo, da ostavimo da se privreda snalazi.
U raspravi u načelu sam spomenuo – šta imamo protiv novih radnih mesta? Taj novac se, gospođo ministre, vraća u budžet višestruko. To je novo radno mesto; smanjuje pritisak na fondove penzijskog osiguranja i zdravstvene zaštite; dopunjava budžet kroz veću potrošnju. Ministar Dinkić tvrdi da je izlazak iz krize kroz veću potrošnju. Kako možete veću potrošnju da ostvarite kada nemate radnike koji primaju platu, kada nemate nova radna mesta? To je to, nema više.
Mislim da je ovaj amandman dobar, da bi još jednom trebalo da razmislite i da ga prihvatite. Očigledno je, čak i ako ga prihvatite, da niste dovoljno uradili, da je potrebno još stimulacija za otvaranje novih radnih mesta i smanjenje nezaposlenosti.

Dame i gospodo narodni poslanici, žao mi je što predstavnik predlagača, odnosno Vlade Republike Srbije, ministar finansija trenutno nije u sali. Nadam se da će tokom mog izlaganja stići. Voleo bih da mi odgovori na neka pitanja, makar i kasnije, kada budemo završavali ovu raspravu.
Danas imamo na dnevnom redu i poreske zakone. Nažalost, u takvom vremenu danas i živimo, kada neprestano moramo da prilagođavamo naše zakone trenutnoj političkoj i ekonomskoj situaciji u državi.
Kao što je već poznato, DS i koalicija koju su oni okupili pred ove izbore odustali su od 200.000 radnih mesta za vreme njihove vlasti, odnosno mandata koji traje četiri godine, odustali su i od 1.000 evra po glavi stanovnika sa biračkim pravom koji imaju pravo na besplatne akcije stečene u postupku privatizacije, pa zašto ne bismo onda menjali i pojedine zakone?
Čini mi se da ova vlada ne zna kako da se izbori sa postojećim problemima. Ili zna, a nama, narodnim poslanicima i građanima Srbije, to ne želi da kaže. Mislim da je u pitanju ovo drugo. To se već vidi u predlogu ovog zakona.
Ne može za jedan zakon da se kaže da on smanjuje poreske osnovice, da rasterećuje poreske obveznike, kada poreske olakšice koje su predviđene ovim zakonom prenosi tim istim zakonom na poreska opterećenja drugih poreskih obveznika ili ukida beneficije poreskih obveznika koje su prema postojećem zakonu postojale.
Znači, poreske olakšice predviđene ovim zakonima odnose se samo na određene učesnike u privrednom životu Republike Srbije. Za neke druge su to neka nova poreska opterećenja. Hajde da pogledamo, prvo, koga to oslobađamo poreza, a kome stavljamo novi poreski teret.
Prvo što me je iznenadilo jeste da su banke te koje će ovim zakonom biti povlašćene. To se već vidi, mislim u članu 14. Predloga zakona. Po tom predlogu banke mogu da vrše ispravku svojih bilansa, ali ne na osnovu propisa od strane Narodne banke, nego u skladu sa svojim unutrašnjim aktima, do iznosa koji odredi Narodna banka.
Sad pitam predstavnika Vlade – šta su to banke uradile za domaću privredu i građane, da ih stavljamo u ovakav povlašćen položaj?
Za državu mogu da razumem, neprestano se kod banaka zadužujemo. Ako je to cena da bi država mogla da dobije kredit od pojedinih poslovnih banaka, ipak ne mogu da se složim s tim da joj treba davati ovakvu poresku povlasticu.
Kada su u pitanju krediti koji idu privredi i građanima, mogu da kažem da su to najskuplji krediti u regionu, zahvaljujući aroganciji i monopolu koji banke imaju na domaćem tržištu. Izgovor bankarskog sektora jeste da u Srbiji postoji veliki rizik od nenaplativosti kredita, a prema svim zvaničnim podacima, Srbi su, i privreda i građani, najurednije platiše kredita u regionu. Znači, ovde nešto nije u redu.
Očigledno država nema hrabrosti, zajedno sa Narodnom bankom, da se upusti u rešavanje ovog problema i na prvom mestu zaštiti građane i privredu, od koje i građani i država žive. Davanje subvencionisanih kredita od strane države svakako ne može biti na dugoročnom planu podsticaj za privredu.
S druge strane, mislim da se ovakvom izmenom, gde banka može da ispravlja svoje bilanse, i to na povlašćen način (znači, gubitak može da iskaže tako što neće da dokazuje da li je pokušala taj gubitak da naplati pred nadležnim sudom, nego samo svojim unutrašnjim aktom), otvara kanal za pranje novca.
Ovaj zakon je pisan kada određena grupa nije još bila na međunarodnim poternicama i poternicama Interpola. Ovaj zakon je pisan u vremenu kada je otkriveno da je jedna banka koja posluje na teritoriji Republike Srbije zaobilazila i NBS i domaći zakon kojim se reguliše devizni platni promet. Pričam o "Hipo banci".
Znači, ovakvom odredbom u zakonu ostavlja se mogućnost da banka prikazuje gubitak, od sredstava koje je usmerila u fantomske firme koje ne postoje, da prikaže to kao poresku olakšicu, a sa druge strane će, preko neke od filijala te iste banke, deponovana sredstava, pravo korisnika kredita, da iskoristi da naplati svoje potraživanje. Na taj način se novac, u stvari, pere.
Davanjem ove poreske povlastice banci je dovoljno samo onoliko za koliko je oslobođena plaćanja poreza na dobit, a to je 10%. Hajde neka budu troškovi 5%, ali onaj koji je oprao novac na ovaj način imaće maltene isto onoliko koliko je i hteo da opere legalnog novca u daljem postupku.
Moram da pitam ministra čemu onda Poreska uprava, kada su u pitanju ovakve fantomske firme, i čemu onda Agencija za sprečavanje pranja novca, kada banke, na određeni način, kroz poreske olakšice, stimulišemo da rade ovakve stvari.
Član 10. Predloga je takođe izuzetno zanimljiv. U njemu se kaže da se sredstva koja jedno preduzeće ostvari kao prihod u iznosu do 5% mogu opredeliti u troškove za reklamu i propagandu.
E sad, voleo bih da pitam ministra ko od ovoga ima koristi. Država svakako nema. Ko još može da ima koristi? Javni servis svakako ima koristi, ali već ima i pretplatu, siguran i stabilan izvor prihoda.
Ko još može da ima koristi? Zakupci medijskog prostora na teritoriji Republike Srbije, pogotovo medijskog prostora koji je određen nacionalnim frekvencijama. A ko su najveći zakupci medijskog prostora u Republici Srbiji? Aktuelni gradonačelnik Beograda Dragan Đilas i savetnik predsednika Republike, ''gospodin Čokolada'', Srđan Šaper. Oni su najveći su zakupci medijskog prostora.
Ovo od 0,5% za reprezentaciju bi možda i moglo da se primeni, gospođo ministre, za vaše kolege ministre, pošto su njima napisane prekršajne prijave za način kako su trošili sredstva predviđena za reprezentaciju. Voleo bih da se to odnosi i na sve direktore javnih preduzeća i ustanova. Voleo bih da se to odnosi i na izvođače radova koji su poslove dobili u skladu sa Zakonom o javnim nabavkama.
Zašto to kažem? Pa, zato što treba samo da prošetate gradom Beogradom pa ćete videti da izvođači javnih radova često čašćavaju i ministre i direktore javnih preduzeća za koje se izvode radovi, a čak sam imao prilike da vidim da direktori javnih preduzeća potpisuju reprezentaciju u ime izvođača radova. Zbog toga se ne bih iznenadio ukoliko sutra pronađem i da je neki ministar potpisao reprezentaciju za izvođača radova.
Kada je u pitanju realni sektor, ovo poresko ograničenje nema realnog osnova. Teško ćete bilo kog privrednika koji poseduje privatno preduzeće da naterate da uludo troši novac na ime reprezentacije.
Iznenađen sam i članom 39. Predloga zakona, odnosno članom 49. osnovnog zakona. Predložili ste brisanje člana zakona po kojem bi poslodavac za svako novo radno mesto imao pravo da umanji svoju poresku osnovicu, a na ime isplaćenih plata i doprinosa za svakog novog radnika. To ukidate zbog banaka, zbog Srđana Šapera, zbog Dragana Đilasa.
A kako to izgleda u obrazloženju koje je Vlada dala u vezi s članom 39. Predloga zakona? Kaže se - predlaže se brisanje člana 49, s obzirom na već postojeće vrlo stimulativne podsticaje koji se priznaju poslodavcu po osnovu zapošljavanja novih radnika u skladu sa propisima koji uređuju oporezivanje dohotka građana i doprinose za obavezno socijalno osiguranje.
Gospođo ministre, pitam vas sada – jesu li svi ti podsticaji pomogli da se smanji broj nezaposlenih i poveća broj zaposlenih u Republici Srbiji?
Mislim da je i u vreme pisanja ovog zakona, novembra ili decembra prošle godine, broj nezaposlenih, odnosno smanjen broj zaposlenih, stalno rastao. Tako da mogu da kažem da brisanje ovog člana u vremenu ekonomske krize, kada broj nezaposlenih raste, kada se produktivnost smanjuje, država zadužuje da bi obezbedila sredstva za PIO fondove, može da predloži i napiše samo neko ko je neozbiljan, neodgovoran i nedorastao situaciji.
Vidim da odmahujete glavom, ali voleo bih da su oni koji pišu zakone makar malo radili u privredi, promenili bi svoje stavove. Zato što jedan radnik, osim što ćete poslodavcu da otmete 10% na osnovu njegovih zarada i doprinosa, mnogo više daje državi.
Svako novo radno mesto, prvo, smanjuje pritisak, makar malo, na fondove. Pod dva, imate socijalnu kategoriju, da obezbeđuje makar deo prihoda potrebnih za izdržavanje njegove porodice. Pod tri, radnik vam potrošnjom za koju koristi svoju zaradu takođe puni budžet. Pod četiri, barem deo tog novca biće upotrebljen za domaće proizvode, pa će takođe dolaziti do stvaranja nove vrednosti na tržištu. A to ste ukinuli zbog Šapera, Đilasa i banaka.
Još jedno pitanje. Zašto stalno država hoće da koristi svoj monopolski položaj na tržištu? Ili, zašto država uređuje zakone da sve one koji posluju sa državom, a to je jedan mali uski krug povlašćenih, oslobađa poreza?
Ovde je reč o hartijama od vrednosti koje emituje država, Narodna banka, jedinica lokalne samouprave ili pokrajina. Porez na kapitalnu dobit se ne plaća po osnovu tih hartija. Sad opet moram da postavim pitanje – kakvu korist država ima od toga? Da li jedinu korist treba da ima zato što će lakše da se zadužuje, zato što je Vlada nesposobna da obezbedi realne izvore finansiranja za budžet Republike Srbije? To je jedina povlastica, jedina pogodnost. A šta je sa građanima, šta je sa privredom?
Na taj način bi onaj novac koji bi banke bile primorane da usmeravaju u privredu i građanima bio po daleko nižim kamatama nego što je to danas. Ovako imate situaciju da zbog svoje poreske politike razvijate samo finansijski sektor, pogotovo kada su u pitanju hartije od vrednosti koje emituje lokalna samouprava, jer po Zakonu o javnom dugu takve hartije od vrednosti mogu da kupe samo banke i finansijske institucije. I država, naravno, samo što to nikad neće uraditi, jer nema dovoljno novca ni za sebe.
Da se vratim na član 10. Predloga zakona. Kada je u pitanju ta famozna propaganda i reklama, moram da postavim pitanje – da li se to radi zbog javnih preduzeća, koja se i te kako reklamiraju preko sredstava javnog informisanja, da li se to radi da bi korist, osim Srđana Šapera i Dragana Đilasa, imao i DS, jer će na ovaj način moći više sredstava da lansira za predstojeće izbore?
Izgleda mi, pošto predlažete ovakve izmene, da vam nije svejedno što je ovakvom brzinom SNS sakupio milion potpisa i da su izbori mnogo bliži nego što to hoće da kažu i ministri i predsednik Vlade i predsednik Republike, i da imate razloga da se plašite SNS-a.
Nećete moći da plašite građane ni sankcijama, ni ratovima, ni neulaskom u EU, ali u slučaju raspisivanja tih izbora, od onih reklama koje bude uplatila ''Elektroprivreda Srbije'' kampanju će da finansira SPS, od sredstava koja budu platili ''Pošta'' ili ''Telekom'' kampanju će finansirati DS, od reklama što uplate lokalne samouprave i javna preduzeća - svi iz te koalicije ''Zajedno''. Samo, mislim da sve to neće biti dovoljno da nas pobedite na narednim izborima.

Dame i gospodo narodni poslanici, potpuno se slažemo mi iz SNS da Skupština Srbije treba da ima zakon koji će da reguliše njene nadležnosti, prava i obaveze narodnih poslanika. Međutim, mogu da kažem da nisam očekivao da će na ovaj način da se nađe jedan ovakav akt u Skupštini Srbije. Do ovog trenutka ne znam ko je pravi tvorac ovog zakona.
Više informacija smo dobili u prethodnom delu zasedanja, čak je jedan šef poslaničke grupe, koji sačinjava većinu u ovoj skupštini, rekao da je ovo delo Radne grupe i da Radna grupa postoji već dve godine, pri tom je zaboravio da saziv Skupštine ne traje dve godine i da se ta Radna grupa poslednji put sastala u decembru 2008. godine.
Mene niko ne može da ubedi da je ovih 128 poslanika napisalo ovaj zakon. Radna grupa postoji, ali ne radi. Interesuje me – ko je pravi tvorac zakona, da li su to šefovi poslaničkih grupa koji sačinjavaju većinu, da li je ovaj zakon napisao predsednik Skupštine, da li sekretar Skupštine, da li su zaposleni u Skupštini nama napisali poslanički zakon ili je možda neko došao sa Marsa i poklonio nam ovaj papir?
Slušam ovde svoje kolege poslanike, moj prethodnik reče – nečiji trud. Postavljam pitanje – čiji trud? Ko je napisao zakon? Znamo da su ga potpisali neki poslanici, a verujem da velika većina njih nije čak ni pročitala šta je potpisivala. U tome i jeste problem zbog čega se ovaj zakon kritikuje.
Pokušano je na nekoj sednici da ovaj fantomski zakon dobije saglasnost šefova poslaničkih grupa. Nije uspelo. Zašto ste onda ušli u ovu proceduru?
Koliko se sećam, kada se pisao Ustav, sastali su se predsednici političkih stranaka, sastali su se šefovi poslaničkih grupa, predsednik Skupštine, predsednik Republike i Ustav je napisan za dva meseca. U čemu je bilo problem da se ovde jednim konsenzusom političkih partija, sa šefovima poslaničkih grupa, konačno napravi pravi predlog zakona o Narodnoj skupštini?
Ako nama drugi kroje kapu o našem Ustavu, onda ovaj skupštinski saziv treba da se raspusti i da se raspišu izbori, jer prihvatanjem da potpišemo da smo podnosioci nečega, a nismo, prvo smo sebe ponizili, gospodo iz vladajuće većine.
Sam zakon je pun nedorečenosti i često je potpuno u suprotnosti sa onim što se u ovom parlamentu dešava i što će nažalost i dalje da se dešava, bez obzira da li ovaj zakon izglasate ili ne.
Već u članu 7. predloga fantomskog zakona o Narodnoj skupštini se kaže da Narodna skupština u okviru svojih nadležnosti vrši sledeće funkcije – predstavničku, zakonodavnu. Sada neka mi neko objasni – na koji to način može narodni poslanik, kao član Narodne skupštine, predstavnik Narodne skupštine, jedan od 250, da vrši zakonodavnu ulogu, kada ako podnese amandman, a njegov amandman je 151, neće moći ni da diskutuje o njemu?
Sada će neko da kaže – to je tema za poslovnik o radu Skupštine Srbije. Ne možete da donesete zakon o Narodnoj skupštini ako se ne dotaknete i poslovničkih obaveza i poslovničkih delova, kao što ste se dotakli u nekom delu ovog predloga zakona, pa čak i Ustava ste se dotakli. Na koji način to mislite?
Kaže – kontrolnu; pa tu imamo pravo da postavljamo poslanička pitanja, pa imamo pravo da postavljamo nepoverenje pojedinim ministrima, pa čitavoj Vladi. A na šta se to svodi? Imamo čak pravo i na tematske sednice kada predstavnici Vlade ovde odgovaraju, pa prvo moraju da se izređaju poslanici koji podržavaju Vladu, pa onda oni drugi. To rešavajte vi na vašim partijskim sastancima ili je to želja da, eto, ministrima je malo što su u svakim vestima, nego da se pojave i ovde, da još uvek i ovde vrše neku svoju promociju.
Evo, koliko je to kontrolna uloga – dva meseca Skupština Srbije nije zasedala. Kakvu je kontrolnu ulogu imala Skupština Srbije za ova dva meseca? Očekujete da opozicija formira dnevni red, da saziva tematske sednice, da traži izveštaj od ministarstava. Čak i ako to uradimo, pitanje je da li ćete vi iz vladajuće većine, jer nemate obavezu, to da prihvatite.
Na koji to način narodni poslanici mogu da vrše kontrolnu funkciju, na koji način kada recimo sednice skupštinskih radnih tela proglašavate za zatvorene i ne puštate poslanike koji nisu članovi tog skupštinskog odbora da prisustvuju sednicama, što je takođe sramota?
Hajde, kažite mi – koji to poslanik je mogao da prisustvuje sednici Odbora za bezbednost, ako je ona proglašena zatvorenom? Reći ću vam – čak ste izbacivali i poslanike sa sednice Odbora za finansije zato što sednica nije bila javna. U čemu je razlika između narodnog poslanika koji je član Odbora i ovog koji nije, kada je prisustvo sednici u pitanju?
Ima samo razlike u glasanju, ni u čemu više. Narodni poslanik može da prisustvuje svakoj sednici, a to neće da odlučuje ni taj koji podnosi izveštaj, ni direktor BIA, ni ministar unutrašnjih poslova, ni sam odbor. To je pravo koje im je Ustavom garantovano. Hoćete li na taj način da vršite kontrolnu funkciju?
U članu 28. uvodite jednu novinu. Gospođo predsedavajuća, molio bih da u skladu sa Poslovnikom, koji još uvek važi, preduzmete mere za ove koji dobacuju.
U članu 28. Narodna skupština ima svoje odbore, pa se kaže – bira članove odbora i zamenike članova. Hajde mi sada odgovorite, ako ste vi kao poslanici savesni u vršenju svoje dužnosti, objasnite šta će vam zamenici članova odbora? Ne možete da sakupite kvorum. Napravili ste da samo ujutru mora ovde da ima 83 poslanika, onda može da sedi samo predsedavajući i da lista akta. Toliko ste revnosni poslanici.
Oni koji kažu da je srušen ugled Skupštine Srbije, neka pogledaju prvo sebe, jer su oni glasali za takve izmene Poslovnika, jer su oni sebi dali za pravo da mogu da dođu ovde ujutru da se prijave i da odu. Nije niko drugi.
Onda se čudite što je ovakav odnosi javnosti prema Narodnoj skupštini. Krivite opoziciju za to, a zaboravljate kada krivite opoziciju za to, da se često u našem narodu Skupština još zove, bar u medijima, i parlament. Šta znači ta reč? Da je to govornica.
Jedino mesto u Srbiji gde možemo potpuno ravnopravno da suprotstavimo različitosti, i potpuno legalno. I to pravo ste narodnim poslanicima oduzeli vi iz vladajuće većine. Da li je to po nalogu predsednika Vlade, predsednika Republike, ne znam čijem, ali ste dopustili da budemo ponižavani. Onda se čudite što vas novinari slikaju pored svega i svačega i pišu sve i svašta o nama, o svima nama, ne samo o vama.
Pa kaže – da se broj članova odbora bira na predlog poslaničkih grupa srazmerno broju narodnih poslanika poslaničke grupe u odnosu na ukupan broj narodnih poslanika u Narodnoj skupštini. Nemam ništa protiv toga, ali zašto ste već u sledećem stavu odustali od te ideje? Zašto to isto niste primenili i naj broj predsednika i na broj zamenika predsednika?
Jeste da se pridržavamo mi nekako tog dogovora, ali je činjenica da to samo zavisi od dobre volje većine. Ovde smo svi mi sa istim pravima i obavezama. Vi imate samo jednu više, morate da podržavate Vladu, ja ne moram kao opozicija i mi ne moramo, i naš posao je da tu vladu rušimo, ili je bar prikažemo kao nesposobnu.
Gde imamo to pravo jedino da uradimo? Ovde u Skupštini. Čitavo vreme nama vi to pravo osporavate.
Opet se uvodi neki pojam generalnog sekretara i tu bih u poslednjem stavu, u članu 34. evo kako ste i bili stručni dok ste pisali zakon. Kaže se – generalni sekretar ima zamenika koji mu pomaže u radu i zamenjuje ga u slučaju njegovog odsustva ili sprečenosti. Moglo je i zamenike, ali evo, tu pravopisnu grešku nećemo da uzmemo u obzir. Zamenika generalnog sekretara imenuje Narodna skupština na predlog generalnog sekretara, uz saglasnost predsednika Narodne skupštine. Ne vidim šta će saglasnost predsednika Narodne skupštine, ali neka ostane i tako.
Međutim, funkcija zamenika generalnog sekretara prestaje danom imenovanja zamenika generalnog sekretara novog saziva Narodne skupštine, ostavkom ili razrešenjem. Zaboravili ste još jednu rečenicu ili par reči – prestankom dužnosti sekretara. Izborom novog sekretara prestaje dužnost starih zamenika sekretara, jer ih je stari zamenik i predlagao. Vidi se da je ovo bilo prilično brzo rađeno.
U članu 41. dolazimo baš na ono o čemu sam vam pričao na početku svog izlaganja. Narodni poslanik, u skladu sa zakonom i Poslovnikom, ima pravo da učestvuje u raspravi i odlučivanju o predlogu zakona i drugih akata na sednicama Narodne skupštine i njenih radnih tela.
Kasnije kada dođemo do nadležnosti odbora, vidimo da narodni poslanik i koji nije član odbora može da učestvuje u radu odbora bez prava glasa. Šta je sa tim tajnim sednicama i zašto i to nije stavljeno u zakon, da narodni poslanik može, bez obzira na odluku da li je sednica otvorena za javnost ili nije, da prisustvuje toj sednici bez obzira da li je član odbora ili nije?
U članu 54. mogu da kažem da je tu pomalo i Ustav Republike Srbije prekršen. Po Ustavu Republike Srbije mandat narodnom poslaniku i Skupštini traje do konstituisanja novog saziva Skupštine. U članu 54. predloga se kaže – u slučaju raspuštanja Narodna skupština, odnosno nadležni odbora Skupštine, vrši samo tekuće ili neodložne poslove, a naročito: rešavanje mandatno-imunitetnih pitanja, ostvarivanje međunarodne saradnje u skladu sa ovim zakonom, pojedine slučajeve rešavanja materijalno-statusnih pitanja narodnih poslanika i drugih izabranih i imenovanih lica i ako su poslovi vezani za zakonski rok ili to nalažu potrebe države.
Ovde je u nekoj ne tako dalekoj našoj prošlosti političkoj bilo pitanje – da li Vlada može, kada je raspuštena Skupština, da radi svoj posao? Naravno da može. Može čak i da predlaže zakone. Sećam se da je vlada Zorana Živkovića, kada je Skupština Srbije bila raspuštena, podnela predlog budžeta za 2004. godinu. Jeste da nije bilo političke volje da se taj budžet usvoji i taj saziv Skupštine nije odlučivao o tom budžetu, niti bilo koji drugi, ali je Skupština mogla potpuno punovažno da odlučuje i da utvrdi zakon o budžetu za 2004. godinu.
Zašto Narodnoj skupštini i narodnim poslanicima ona prava koja su im garantovana Ustavom ograničavate jednim zakonom? Ako Ustav kaže da mandat narodnom poslaniku traje do izbora novog narodnog poslanika, onda je tu priča završena. I kada se raspusti Skupština, ima pravo da zaseda, da odlučuje, da donosi zakone dokle god se ne konstituiše nova.
Hoćete li da kažete da tih dva, tri, četiri meseca, koliko može da protekne od raspuštanja Skupštine do konstituisanja nove, nema nikoga ko bi mogao da vrši kontrolni posao nad Vladom Republike Srbije? Ili će nama Vlada da određuje koja su to bitna pitanja za funkcionisanje države? A koja sad Vlada? Pa ko je tehnička Skupština, onda je tehnička i Vlada, kako sad to?
Ova priča koje su se mnogi dotakli, da je Skupština konačno nezavisna i da ovim predlogom zakona imamo svoj skupštinski budžet, možda bi bilo u redu da nije člana 66. Pošto znam da mnoge kolege poslanici nisu ni pročitali zakon kako treba, znači, sekretar Narodne skupštine utvrđuje predlog budžeta, upućuje ga nadležnom odboru koji ga takođe utvrđuje.
Znači, menja ga ili ga ostavlja istog, predlaže se ministarstvu nadležnom za poslove finansija i Vladi, mogu da ga usvoje, mogu da ga odbiju, svakako mora u takvom izvornom obliku da bude upućen u skupštinsku proceduru izglasavanja budžeta za tu godinu.
Međutim, Vlada ne može bez saglasnosti predsednika Narodne skupštine obustaviti, odložiti ili ograničiti izvršenje skupštinskog budžeta. Zašto predsedniku Narodne skupštine na prvom mestu dajemo tolika ovlašćenja, jer svi koji su bili predsednici skupština, pa i sadašnji, kažu da su samo prvi među jednakima, i da ga stavljamo u jednu izuzetno delikatnu i tešku situaciju ako dođe do jedne ovakve pojave?
Ili da prepustimo koliko je on jak da se odupre članovima Vlade, predsednicima svojih stranaka, da ne bude smenjen ili bi ipak tu saglasnost trebalo da da, ako ne Skupština, onda bar odbor nadležan za poslove finansija, pošto je on i učestvovao u utvrđivanju predloga budžeta za Skupštinu Srbije.
Zato, kolege narodni poslanici, tvrdim da ovaj zakon nije dobar, da ga je teško popraviti čak i amandmanima, da je na brzinu napisan, da se eto tek nešto desi. Vidim da će ovde iz zakona da bude donet i nov poslovnik o radu Skupštine Srbije. Voleo bih da novi poslovnik ne bude donet na ovakav način, da u njegovoj izradi stvarno učestvuju radne grupe, da se stvarno ispoštuju i prava narodnih poslanika.
Nemojte da dozvolite da izgovor za ograničavanje prava narodnih poslanika bude efikasnost u radu. Parlament nije efikasan koliko zakona donese, parlament je efikasan koliko radi u toku godine, jer smo imali situacije da se kao jedna tačka dnevnog reda nađe i 15, i 20, i 25 predloga zakona, sa ovako restriktivnim poslovnikom sve se završavalo za nekoliko sati.
Postavite sebi pitanje, pošto je čest i izgovor racionalizacija ili štednja – da li je manja šteta kada Skupština radi, ima kvalitetnu raspravu, kada Vlada koja piše i predlaže zakone zna da će zakoni da budu dosta kritikovani u Skupštini i da zbog toga mora da pravi dobre zakone, ma koliko to zasedanje trajalo ili je bolje da donosimo loše zakone uz kratku raspravu?
Neka mi neko kaže šta je onda veća šteta, šta će više državu da košta – loš zakon ili par dana više rada u Skupštini? Tvrdim vam, posledice koje proizvode loši zakoni su mnogo skuplje nego par dana rada u Narodnoj skupštini.

Hteo bih da se obratim prethodnom govorniku, pošto je on mene više puta prozvao, usudiću se i ja njega, gospodinu Šaroviću.
Prvo, gospodine Šaroviću, nemojte da pričate ono što ne znate ili nije tačno. Zakletvu nisam polagao pet puta nego jednom, ali ako vi kažete pet puta, onda verovatno ima i rok trajanja. Znači, malo je u suprotnosti sa vašim tvrdnjama. Kada je bio Zakon o regionalizaciji nisam ni slučajno ni namerno glasao, nisam uopšte glasao o tom zakonu, tako da ni tu dezinformaciju nemojte da širite.
Gospodine Šaroviću, sada pričamo o zakonu o Narodnoj skupštini, ne o meni, ne o gospodinu Nikoliću, ne o poslaničkoj grupi Napred Srbijo. Činjenica jeste da je ugled Narodne skupštine i narodnih poslanika prilično urušen, a mogu da vam kažem, gospodine Šaroviću, da ste vi u tome odigrali jednu veliku ulogu.
Pogotovo kad se setim da su bili neki novinski napisi da ste podizali milionske iznose sa skupštinske blagajne, a istovremeno ste bili odbornik u Skupštini grada Beograda, a navodno ste putovali iz Vranja. Zbog takvih i sličnih postupaka i drugih kolega današnja Skupština ima ovakav izgled i ovako se ceni i među građanima, i među novinarima, i među svima.
Još nešto, gospodine Šaroviću, niste bili ovde u proteklom periodu od skoro dve godine, ali da vam kažem, od razlaza u SRS bilo je mnogo vas koji ste ostali, a napadali ovu novu poslaničku grupu. Ima još jedna činjenica, što god su više napadali, sve su nekako išli prema zadnjem redu.
Ostavite se vi i poslaničke grupe Napred Srbijo, i Tomislava Nikolića, i nas, vodite računa o svojoj stranci. Trebaće vam puno rada, pogotovo kad pogledamo izbore na Voždovcu, kad pogledamo izbore u Kostolcu, kad pogledamo u drugim opštinama gde niste ni cenzus prelazili. Ostavite se nas, mučite svoje brige, svoje muke. To je jedini način da sačuvate stranku.
Nije tačno da je gospodin Nikolić ikada rekao da bi ukinuo SRS, osim kad ste počeli da pišete krivične prijave Haškom tribunalu i pregazili svoju reč, svoju strategiju, svoju politiku. U tome je problem. Zato, gospodine Šaroviću, da biste ostali u tom drugom redu, da ne biste bili u magarećim klupama, ostavite nas na miru.

Gospodine Šaroviću, voleo bih zbog vas da ste u pravu. Međutim, to što ste vi čistili po Gradskoj skupštini, izgleda mi da ste počišćeni na Voždovcu, izgleda mi da ste počišćeni u Zemunu, izgleda mi da ste počišćeni u Kostolcu.
Znate šta, sa tim čišćenjem ne bih se baš nešto mnogo hvalio kada bih na muku i jedvite jade pobeđivao nevažeće listiće na izborima. Tada bih, gospodine Šaroviću, podneo ostavku i politikom se više ne bih bavio, pustio bih da to rade neki drugi.
Međutim, vi ste rešili da ostanete u politici i samo nastavite tako da nas uništavate, samo nastavite, molim vas. Neće nas biti 21 posle sledećih izbora, biće nas preko 100. U tome jeste vaš problem.
Sve ovo što ste ispričali, još uvek vam kažem i skrećem vam pažnju, govorite istinu i barem pokušajte, pošto ste u mnogim stvarima bili učesnik događaja, da bar vremenske distance odredite. Znači, nisam dva meseca, nego 20 dana. Imam svoje razloge zašto, gospodine Šaroviću, ne one kao što vi to pričate, što biste voleli da su tačni, nisu tačni. Problemi su u vama, jer se jedno dogovori, drugo radi. U tome je problem. Sa takvim ljudima ne želim da sarađujem.
Još nešto, gospodine Šaroviću, kad spominjete te ostavke i to vučenje za rukav i potpisivanje, da vas podsetim da je tada gospodin Tomislav Nikolić još uvek bio član SRS i da sam to radio po nečijem nalogu. Vi sad možete o tome da raspravljate šta god hoćete, poštujem vašu volju da ostanete u toj političkoj stranci.
Samo da vam kažem da je ta priča o Evropi u SRS i kampanji koju je vodio Tomislav Nikolić iznedrila u najvećem delu te poslaničke mandate.
Shvatite ovo, razišli smo se i šta sad? Ostavite nas, mi vas ne diramo, nastavite vi svojim putem ili ćete, gospodine Šaroviću, polako, red po red, prema magarećoj klupi.

Gospođo Slavice Đukić-Dejanović, povredili ste Poslovnik zato što govornika niste opomenuli kada se poslanik uvredljivo i ružno odnosio prema narodnim poslanicima, to je čak i ovde u ovom zakonu o Narodnoj skupštini sadržano.
Gospodine Šaroviću, ne osećam se kao lopov, možda bih se osećao kada budete vratili onih dva miliona dinara koje ste 2005. godine podigli zato što ste navodno putovali iz Vranja.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo predsedavajuća, molio bih da malo povučete ručnu kočnicu kada čitate da bismo mogli normalno da radimo na ovoj sednici. Možda se vama žuri na doček nove godine, ali svakako da je sada rebalans u pitanju i to drugi u toku 2009. godine. Žao mi je što ovde nije ministar finansija, voleo bih da čujem neka njegova mišljenja, ali drago mi je što je tu ministar pravde, obrazložiću i zbog čega.
Postavljam jedno pitanje ministru pravde, hipotetičko, šta bi se desilo ako ovaj budžet, odnosno izmene i dopune Zakona o budžetu za 2009. godinu ne budu usvojeni od strane ove skupštine? Da li to neko nas, narodne poslanike, pokušava da prevari ili da nam zamaže oči da će neko da troši sredstva predviđena ovim rebalansom u toku 2010. godine, a rebalans je za 2009. godinu, a 31. decembra ne može nikako.
Zašto postavljamo ovo pitanje? Zato što je rebalans koji ste nam predložili čista forma, novac je već potrošen, u tome i jeste problem. Trošili su ga svi, odobravao predsednik Vlade i odobravao ministar finansija. Zato s pravom postavljam pitanje – a šta ako Narodna skupština ne usvoji izmene i dopune Zakona o budžetu?
Vlada je odbila moj amandman, pročitaću obrazloženje. Kaže se: „Amandman se ne prihvata, što je članom 47. Zakona o budžetskom sistemu predviđeno da ukoliko u toku fiskalne godine dođe do povećanja rashoda ili smanjenja prihoda, budžet se uravnotežuje putem rebalansa. Kako je u 2009. godini ostvarenje prihoda manje od planiranog, bilo je neophodno i utvrđivanje novog nivoa deficita“.
Naime, projekcija primanja u budžetu u 2009. godini je bila pogrešna. U tome je čitava priča i čitava poenta svega onoga što se nama dešava već godinu dana unazad.
Postavlja se pitanje – ako je prihodna strana manja za nekih skoro 35 milijardi dinara, šta je Vlada, odnosno Ministarstvo finansija, šta su učinili da smanje malo budžetske rashode? Ili su smatrali da svaka stranka, svaki ministar, pogotovo ako je predsednik stranke, može da troši novac kako on hoće, a ako se ne ispunjavaju njegove želje, onda pada Vlada. Mi smo svi sada žrtve ambicija malih ljudi u još manjim strankama koji ucenjuju ne samo Vladu Republike Srbije, nego ucenjuju sve građane Republike Srbije.
Zašto je projekcija budžeta prihoda za 2009. godinu u aprilu bila pogrešna? Ne verujem da je sve to moglo da bude baš tako slučajno. Ne verujem zato što ste u aprilu morali hitno da donesete rebalans budžeta da biste mogli da uđete u ozbiljniji projekat sa MMF.
Da biste ušli u taj projekat morali ste da imate 3% deficita od bruto dohotka, to je bio uslov MMF, i to ste na jedan lažan način iskazali izmenama i dopunama Zakona o budžetu za 2009. godinu. To što se dešavalo nije slučajno, jer se tačno vidi kada se uporede projektovani prihodi budžeta za 2009. godinu i ostvareni prihodi, vidi se takav nesklad kod prihoda koji su povezani jedni sa drugima.
Znači ne može prihod od carine da bude veći, a da bude manji prihod na porez na dodatnu vrednost koji je iz uvoza, to je nemoguće, osim ako neko namerno nije hteo da napravi takvu grešku. Ne može da bude manji. U aprilu prihod od poreza na dobit preduzeća, kada su završni računi predati i tačno se zna koliko će po tom prihodu da se ostvari, ne može da bude manji. Ni porez od fizičkih lica, porez na dohodak i imovinu od fizičkih lica, jer su poreske prijave predate.
Čitava farsa sa rebalansom budžeta za 2009. godinu je bila da se stvori osnov da uđete u pregovore sa MMF. Sada ste novac trošili bez obzira što su vam prihodi umanjeni. Jedini cilj celog ovog rebalansa jeste da neko ne ode na robiju ako se ovakav zakon ne usvoji. Teško nama ako se vi svaki put kad god su vam manji prihodi ne oslanjate na smanjenje javne potrošnje nego isključivo na dalje zaduživanje privrede.
Postavljam pitanje i kolegama poslanicima - kako misle oni koji će da glasaju za ovaj predlog izmena i dopuna Zakona o budžetu, kako misle i ko će da vraća ove kredite kojima nas ova vlada, i prethodnih nekoliko unazad, zadužuju neprestano?

Dame i gospodo narodni poslanici, svojim amandmanom sam tražio da Vlada Republike Srbije napravi male uštede u budžetu Republike Srbije, ne baš tako velike.
Prethodni amandman narodnog poslanika Jorgovanke Tabaković je da kažemo na jedan pomalo čudan način prihvaćen, a po tom amandmanu vidi se da su narodni poslanici u toku 2009. godine uštedeli negde oko 50 miliona dinara. To nije uštedeo ni predsednik Skupštine, ni sekretar Skupštine, nego narodni poslanici.
Gospođo ministre, hteo bih da vas pitam - gde je tu Vlada na nečemu uštedela neki dinar? Ne može da uštedi, gospođo ministre, jer vaše kolege i koleginice i na Kalenić pijacu idu sa rotacijama i pratnjom i blokiraju saobraćaj. Kako da se uštedi. Ovamo pričamo o tome kako se smanjuje reprezentacija rashoda itd, a ovamo bahatost na sve strane, pa su neki uvrteli u glavu da im je toliko život ugrožen, da kada negde putuju, po četiri-pet automobila moraju da ih prate.
Postavlja se pitanje, zašto svaki potpredsednik Vlade mora da ima i svoj kabinet? Zato što od četiri potpredsednika Vlade, tri imaju svoje kabinete ministara. Veoma je zanimljivo kako to može da funkcioniše na taj način.
Svojim amandmanom sam tražio da nemaju više potpredsednici Vlade, svaki za sebe, svoj kabinet, jer ne mogu da imaju prava na dva radna mesta, pa i ako su umislili da su sposobni, jedno će radno mesto trpeti, to je sigurno. Ne moraju da imaju dva kabineta, ne moraju da imaju po dve sekretarice, ne moraju da imaju po dva seta automobila koji će da ih prate, pogotovo što neki ministri imaju potpuno isti resor i u ministarstvu i kao potpredsednici Vlade.
Recimo, imamo i potpredsednika Vlade za evropske integracije, imamo Ministarstvo za evropske integracije, imamo Kancelariju za evropske integracije. Sve je to umnožavanje državne administracije, hteli vi to da priznate ili ne. U nekim normalnijim okolnostima, možda bi ovo bilo prihvatljivo, ali ne u vreme svetske ekonomske krize.
Gospođo ministre, voleo bih da nas ubedite u sledeću činjenicu, da ova sredstva koju ste predvideli rebalansom budžeta i koja su nova zaduženja, da već sada nisu potrošena i da se država već sada nije zadužila kod poslovnih banaka. To je skoro nemoguće da nije, obzirom da zakon neće da stupi na snagu dovoljno brzo, da biste vi ta sredstva mogli da utrošite.
Postaviću još jedno pitanje - šta će da se desi, vrlo je malo verovatno, ako Skupština ne usvoji ovaj rebalans, a neko je već novac potrošio, hoće li neko da ide u zatvor? Voleo bih tako nešto da vidim, jer otkada ste došli na vlast, nijedan ministar za zloupotrebu nije odgovarao, a zloupotrebe su se stalno vrtele po sredstvima javnog informisanja.
Evo, sada i DRI kaže da su ministri nenamenski trošili sredstva i da će im biti podnete prekršajne prijave, a u vreme kada ste vi dolazili na vlast i kada su neki drugi ministri bili, za mnogo blaži oblik, da kažemo, zloupotrebe, pisane su im krivične prijave.
Gospođo ministre, voleo bih da mi vi kao predstavnik Vlade odgovorite – da li imate plan i program kako ćete da zaštitite privredu od poslovnih banaka, zato što je Vlada Republike Srbije, odnosno budžet Republike Srbije, konkurent privredi, kada su u pitanju krediti kod poslovnih banaka, tako da su krediti poskupeli za 30 i 40%? Nemojte da se čudite više zašto nemamo očekivani rast BDP, zašto nam je dobit koju iskazuju preduzeća sve manja, zašto broj zaposlenih stalno pada.
Morate da prihvatite da je bolje da stvorite zdrave uslove i zdravu konkurenciju kod banaka, da privreda otvara nova radna mesta, da ima novostvorenu vrednost i da na taj način punite rupe u budžetu, nego da stalno konkurišete za nove kredite i upropašćavate i ovo malo privrede koja nam je preostala i da zadužujete građane svaki dan, od kad ova vlada postoji.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandmanom narodnog poslanika Miće Rogovića usklađuju se svi amandmani koje su poslanici SNS podneli na Predlog izmena i dopuna Zakona o budžetu za 2009. godinu.
Znali smo da nijedan amandman neće biti prihvaćen zato što su sredstva već potrošena. Trebalo je da se obezbedi samo prihodna strana, a prihodna strana treba da se obezbedi kreditima odnosno povećanjem deficita. Zato mene čudi pomalo obrazloženje koje sam dobio od Vlade na ovaj amandman koji kaže: „Ukoliko bi se amandman prihvatio došlo bi do povećanja deficita predloženog ovim zakonom“.
Voleo bih da mi neko objasni kako su to povećali deficit narodni poslanici SNS, kada su sredstva kojima se povećavaju razdeli za Vojsku Srbije obezbeđena baš iz javne potrošnje i to baš iz velikog broja agencija, uprava i kancelarija. Znamo da ste ta sredstva potrošili, zato verovatno i takvo obrazloženje pišete.
Kako trošite sredstva? Samo ću da kažem da imamo Agenciju za zaštitu životne sredine, pa imamo Fond za zaštitu životne sredine, pa imamo Ministarstvo za zaštitu životne sredine. Toliko o tome kako Vlada Republike Srbije štedi, a kada je u pitanju vojska voleo bih da gospodin ministar Šutanovac bude iskreniji prema građanima, nas ne može da prevari i neka kaže zašto, recimo, za vazduhoplove nemaju gume ili zašto kada je ovde bio aeromiting ispred naše Skupštine, kada je klasa pitomaca proizvedena, da čak jedan avion nije mogao da sleti sa spuštenim točkovima, nego je bez točkova sleteo.
Toliko o tome kakvog ministra odbrane imamo i toliko o tome kakvu Vladu imamo, koja neće da se odrekne nijednog svoj dinara, nijedne svoje uštede, nijedne svoje privilegije, a sve to opet, bar da to što se plaća da se plaća iz realnih prihoda, nego se sve više i više zadužuju budžet i građani i stvarno ne mogu da shvatim kolika je odgovornost tih ministara, njihova lična, i da li razmišljaju o tome kako ćemo ove kredite da vraćamo.
To je najveći problem. Da mi imamo privredu, da imamo razvijenu infrastrukturu, prihvatio bih i zaduživanje ili da ova sredstva koja su predviđena novim zaduživanjem da idu baš u razvoj privrede i infrastrukture to bi moglo da bude prihvatljivo, međutim ovo ide isključivo u javnu potrošnju i preživljavanje ove vlade. Da li su to bila javna obećanja, u predizbornoj kampanji ili tako dalje, taj koji je obećavao trebao je da razmišlja da li je to ostvarivo, verujem da ima i toga.
S druge strane je pohlepa i neka utakmica između ministara ko će da se pokaže sposobnijim sa sredstvima koja budžet svojim realnim prihodima nije ostvario. Zato bih baš i voleo da mi se odgovori da li su ova sredstva koja su predviđena ovim rebalansom već potrošena i da mi samo treba dizanjem ruku da spasimo odgovornu Vladu od krivične odgovornosti za ta utrošena sredstva.

Dame i gospodo narodni poslanici, čini mi se da kako vreme odmiče vi ste sa ovom Agencijom za privredne registre umesto da nešto olakšate napravili jedan dobar i unosan biznis. Amandman koji sam podneo u ime SNS baš i govori o tome.
Prvo, da se podsetimo, još neki su tad bili poslanici koji brane ovu agenciju, Agenciju za privredne registre je osmišljena radi registracije privrednih društava, da to više ne rade trgovinski sudovi, a razlog je smanjenje troškova, povećanje efikasnosti, radi dobijanja rešenja i raznih dozvola. Na kraju, spisak, odnosno registar pravnih lica i preduzetnika koji obavljaju jednu određenu delatnost, sada taj registar se vodi u pisanom obliku i vodi se u elektronskom obliku.
Šta bi bilo da se neko doseti, pa kaže - nema veze što država i agencija troše ogromna sredstva da se spisak vodi u elektronskom obliku, nego će da se primenjuju isključivo izvodi iz registra pravnih i fizičkih lica i to ne stariji, prvo je bilo od godinu dana, pa šest meseci, a sada je tri meseca.
Postavljam pitanje čemu dva registra? Znači, nijedan račun u banci za poslovanje privrednog subjekta ne možete da otvorite ukoliko nemate izvod iz Agencije za privredne registre koji nije mlađi od tri meseca. Da biste dobili jedan takav izvod, osim zahteva koji mora da podnesete, morate i da platite taksu koja nije baš tako mala, iznosi negde oko dve hiljade dinara.
(Predsednik: Vreme, samo privedite kraju, molim vas.)
Sve to banka ili privredni subjekat već imaju na sajtu Agencije za privredne registre, tako da i ako se priča o visini zarade koju direktor ima i ne treba čak ni mnogo manju da ima, obzirom kolike su mu obaveze, ali u nekom sledećem amandmanu ću da nastavim.

Sad je ovo mala suprotnost u odnosu na Zakon o budžetu. Znači, u članu 6. kaže se - ako se godišnjim obračunom prihoda i rashoda utvrdi da su ukupno ostvareni prihodi agencije veći od ukupno ostvarenih rashoda, razlika sredstava se prenosi u budžet Republike Srbije ili se koristi za razvoj agencije.
Zar mi sad nismo zakon u budžetu predvideli da višak prihoda koji ostvari neki državni organ mora da pređe u budžet Republike Srbije? Zašto dajemo Agenciji za privredne registre, koja ima apsolutan monopol, nema nikakvu konkurenciju, da ima obavezu koju propisuje Narodna banka da svaki privredni subjekat mora da uplati taksu za svaki izvod iz APR i koji ne sme da bude stariji od tri meseca? Vi mislite da to plaća na kraju preduzeće? Ne, plaća onaj krajnji korisnik usluga. U tome i jeste problem kada sve ovo radi.
Odakle pravo direktoru da mimo upravnog odbora određuje sistematizaciju radnih mesta i broj zaposlenih u Agenciji za privredne registre? Dajete neka određena prava raznim funkcionerima da mogu da zapošljavaju kako god koga stignu i gde god stignu i onda džaba posle donosimo zakon o smanjenju državne administracije. Svi posebni zakoni čemu vrede, kada samo nekoliko meseci kasnije imamo zakon kojim se sve to poništava.
Ta priča da direktora Agencije treba imenovati na pet godina, očigledno je da neko postaje svestan da je vlast konačno promenljiva i da posle deset godina neće biti u vlasti, ali hajde da svoje funkcionere zakonom zaštitimo, neka oni ostanu tu gde jesu, neka rade ono što mi nismo uspeli da završimo i još pomalo. Neće da kradu, sada će da kraduckaju, dok se eventualno nekim čudom ne vratimo ponovo na vlast.
Ne znam koja je to praksa u evropskom zakonodavstvu da direktori budu na pet godina. Obično koliko traje vlada onome koji imenuje direktora, toliko treba da traje i mandat direktora, barem u ovakvim organima čiji rad i nije teško organizovati.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime SNS podnet je amandman na član 4. Predloga zakona. Navodno, članom 4. vrši se samo jedna pravno-tehnička redakcija postojećeg zakona.
Pa čak i da je tako, postavio bih pitanje – zašto je predloženo da se deo teksta koji glasi „ili radi ostvarivanja i zadržavanja uticaja na privredne ili druge važne državne strukture“ briše? Pa čak i da je u pitanju ta pravno-tehnička redakcija, obrazloženje je da se to reguliše članom 112. stav 35.
Međutim, ako je tako, predlagač je onda morao da vodi računa i o Zakoniku o krivičnom postupku, Zakonu o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala.
Znači, uvidom u ova tri zakona, zajedno sa ovim koji se sada menja, videćemo da je formulacija „organizovane grupe“ u sva tri zakona različita, iako su sva tri zakona usaglašavana na jednoj istoj sednici, od jednog istog predlagača. Međutim, bili smo svedoci u našoj ne tako dalekoj prošlosti, samo nekoliko godina unazad, da su razne organizovane kriminalne grupe imale uticaja na razne državne organe. Čak i nedavno je potvrđeno da čak i navijačke grupe imaju uticaja na državne organe, konkretno na policiju. Ne bih po tome više da oduzimam vreme.
Ima još jedan problem. Sve ove zakone treba da sprovode sudije. Samo ću neke podatke da iznesem, neka gospođa ministar zapiše. Recimo, Opštinski sud u Požarevcu je, po biltenu Vrhovnog suda, bio na trećem mestu po opterećenosti u broju predmeta. Na trećem je mestu po broju potvrđenih presuda na teritoriji Republike Srbije i na trećem mestu je po efikasnosti kojom su razni sudski postupci završavani.
Gospođo ministre, to je slavna prošlost tog opštinskog suda. Ona neslavna jeste da je to prvi sud u Srbiji koji ima najmanje reizabranih sudija. Ne verujem Visokom savetu sudstva zato što se u njemu nalaze članovi koji su izabrani na nezakonit način, članovi koji su u sukobu interesa, a i samo iskustvo, samo se tad zvao Visoki savet pravosuđa, malo su menjani izrazi, recimo, dva puta je predlagao za predsednika Opštinskog suda u Požarevcu starog predsednika koji, kada je došao na čelo tog opštinskog suda, taj opštinski sud se nalazio između 9. i 12. mesta, a pri kraju njegovog mandata završio je na 111. mestu.
Dva puta je predlagan od Visokog saveta, dva puta ga je Odbor za pravosuđe i upravu zaustavio i sada je taj isti sudija, koji je najgori sudija u Opštinskom sudu u Požarevcu, reizabran.
Gospođo ministre, zabrinuti smo, ne samo u Požarevcu nego i u čitavoj Srbiji, kako se reizbor vršio. Vi se igrate jednom izuzetno ozbiljnom problematikom, da će u našim sudovima da budu sudije koje su nestručne, koje nisu podobne da vrše tu dužnost. Nemojte više ovakve eksperimente da pravite, jer će posledice samo ovog jednog da se otklanjaju sledećih 15-ak godina. Teško je kad nešto srušite praviti iznova.

Dame i gospodo narodni poslanici, članom 2. se reguliše član 32. osnovnog zakona, gde se predviđa da kazna može po Zakonu o prekršajima da bude zatvorska kazna da bude duža od 30, odnosno do 60 dana. Tražili smo da se našim amandmanom taj novi predlog izbriše. Međutim, izgleda mi da su amandmani bili malo ispod događaja, verovatno je kriva brzina u kojoj je zakazana sednica, čak sada mislim da bi i ovaj rok trebalo da bude duži od 60 dana, s obzirom na obrazloženje koje je dala Vlada.
U obrazloženju se kaže - Vlada ne prihvata amandman iz razloga što je mišljenja da i u drugim oblastima, izuzev javnog reda i mira, mogu postojati tehnički teški prekršaji za koje može propisana kazna biti 60 dana zatvora.
Ovo su retke prilike kada se slažem sa Vladom Republike Srbije. Može biti i težih prekršaja, a pogotovo kada se recimo nenamenski troše sredstva iz budžeta Republike Srbije. Sve bi bilo u redu kada biste u ovom zakonu stavili da ministri koji nenamenski troše sredstva iz budžeta Republike Srbije ne mogu da se pozivaju na svoj ministarski imunitet, nego da odgovaraju pred sudijom za prekršaje. Kazna ne može biti manja od 60 dana do godinu dana.
Zašto to kažem? Voleo bih da čujem sadašnjeg potpredsednika Vlade Božidara Đelića, koji je za daleko blaže stvari svojim prethodnicima pisao krivične prijave, a sada koalicionim partnerima iz SPS. Zašto sada ne traži da se protiv nesavesnih ministara, pa čak i iz njegove Vlade, ukoliko nisu namenski trošili sredstva iz budžeta Republike Srbije, podižu krivične prijave. Ostaće malo da se narod raduje saopštenju DRI i da će pisati prekršajne prijave. Ministra ne možemo pozvati na prekršajnu odgovornost jer ima imunitet, a koji mu je postavila Vlada itd.
Ako već ne možemo da ministri odgovaraju, bar neka u zakonu piše, ko zna, možda u nekom drugom vremenu, kada se više ne budu mogli zaklanjati iza imuniteta, odgovaraju prekršajno za ovako krupna dela, kakva ste vi u ovom slučaju predvideli.