Dame i gospodo narodni poslanici, svi se slažemo, čak i gospođa ministar, da u vreme svetske ekonomske krize treba država da štedi.
Čini mi se da mnogi od pripadnika Vlade tu štednju više prihvataju deklarativno i ne daj bože da neko upre prstom u njihove kabinete, u njihove agencije i u njihove uprave. Danas imamo kabinet potpredsednika Vlade za oblast evropskih integracija. Imamo i ministarstvo koje takođe ima svoj kabinet za oblast evropskih integracija i isti čovek je ministar i potpredsednik Vlade, samo ne znam da li prima dve plate pošto radi dva posla. Treba Božidara Đelića pomoći, malo je bilo onih 10-11 miliona, čovek je sirotinja, treba mu dati dva radna mesta. Imamo kabinet potpredsednika Vlade za privredni razvoj, a isto tako i ministarstvo, sa sličnim nadležnostima već postoji, isti čovek je i ministar i potpredsednik Vlade, reč je o Mlađanu Dinkiću. Ima dva kabineta. Postavljam pitanje – da li ima i dve plate?
Imamo kabinet potpredsednika Vlade za socijalnu politiku. Tu gospodina Krkobabića ne mogu da krivim ni za šta. Za sada nije ministar, videćemo kako će da se završi. Međutim, pre nego što pređem na kabinet prvog potpredsednika Vlade, da pročitam samo jedan deo, ako se uzme i lista se samo malo budžet i vidi se na šta sve trošimo novac građana Srbije i zadužujemo i njih i budžet, imamo Kancelariju za saradnju sa medijima pri Vladi Republike Srbije – 67 miliona, pa imamo Kancelariju za evropske integracije, imamo potpredsednika Vlade, pa imamo ministarstvo, a sada imamo i kancelariju koja troši 113 miliona.
Imamo i službu za upravljanje kadrovima – 87.588 hiljada, a imamo i Upravu za zajedničke poslove. Zašto to ne bi moglo preko jednog organa? Zatim imamo Savet za decentralizaciju Srbije koji treba da potroši 24 miliona i 400 hiljada. Imamo Upravu za javni dug. Čini mi se da je neko spomenuo Upravu za trezor. Imamo Upravu za agrarna plaćanja, tri uprave. Pa onda imamo Direkciju za upravljanje oduzetom imovinom. Je l' imamo Republičku direkciju za imovinu? Imamo. Pa što ćemo onda na ove da potrošimo 56 miliona. Pa onda imamo Direkciju za referentne i nacionalne laboratorije – 31 miliona.
Pa onda imamo, Agencija za privatizaciju potrošiće na ime specijalizovanih usluga 277,5 miliona. Kakvi su efekti te agencije? Efekti su da je privatizacija u Srbiji poslednjih devet godina neuspela. To je jedini efekat. I mi sada treba još njih da nagradimo, naplatili su sve one provizije prilikom neuspelih privatizacija. Onda imamo Agenciju za zaštitu životne sredine, koja osim plata i pratećih troškova nema ni jednu jedinu subvenciju i donaciju za recimo izgradnju regionalnih deponija. Onda imamo Fond za zaštitu životne sredine, koji osim plata ništa drugo nema. Onda imamo Republički zavod za informatiku i internet. E, pitao bih sad gospodu iz Vlade mogu li da podignu izvod iz matične knjige državljana ili izvod iz matične knjige rođenih bilo gde na teritoriji Republike Srbije ili samo tamo gde su upisani? Ali je bitno da imamo Zavod.
Onda imamo Agenciju za strana ulaganja i pomoć u izvozu 306.767.000. Voleo bih da znam šta ta gospoda rade i da li je Vlada Republike Srbije, ako već ima Agenciju, razmišljala o tome da subvencioniše izvoznike, ali da to bude uređeno zakonom. Znači, za tu i tu vrstu gotovog proizvoda, ne poluproizvoda, ne trange-frange, kao što je bilo sa šećerom Miodraga Kostića, dobiće toliko i toliko novca ako to izvezete iz Republike Srbije. Toga nema. Bitno je da imamo agenciju. Moje kolege će o tome malo više da pričaju kakve su reference ljudi koji rade u agenciji. Onda imamo Agenciju za energetsku efikasnost. I sada ako uzmemo papir i saberemo sve te silne gluposti, jer ne mogu nikako ni na koji drugi način ovo da nazovem, oni će da potroše 1.200.000.000. A onda neko izađe i kaže, hvali se, mi ćemo dve milijarde da odvojimo za subvencionisanje stanova za celu državu, a desetak agencija potroši taj novac.
Kada je u pitanju prvi potpredsednik Vlade, na koga se i odnosi ovaj amandman, jer sam hteo da svi potpredsednici imaju ne po jedan kabinet, nego jedan, i da iznos koji oni mogu da potroše u tom jednom kabinetu bude jednak iznosu koji troši kabinet premijera, jer on mora da objedini sve oblasti i sva ministarstva sa svojim pratećim službama, ali pošto gospodin Ivica Dačić ima dva kabineta, jedan u Ministarstvu unutrašnjih poslova, jedan u Vladi Republike Srbije, kao prvi potpredsednik, postavio bih jedno pitanje, možete slobodno da tretirate kao poslaničko – da li prima dve plate?
Suština jeste da veliki broj visokih funkcionera MUP-a, raspoređeni su na određene funkcije kao što su savetnici, pomoćnici direktora policije i slično. Veliki broj tih ljudi upućeni su na druga radna mesta, iako su zadržali platu na radnom mestu na kome su se nalazili u trenutku upućivanja. Od kada su upućeni dobijaju terenski dodatak, a ne nalaze se na jugu Srbije, dobijaju putne troškove, dobijaju dnevnice, a dobili su i stan od MUP-a na mesto gde su upućeni.
Pošto po Zakonu o MUP-u upućen može da bude samo šest meseci, interesuje me koliki je broj pripadnika koji su upućeni duže od šest meseci, kolike su prihode oni imali po osnovu terenskog dodatka i dnevnica u toku 2007. i 2008. godine? Koji su rezultati organa kojima oni rukovode od kada su došli?
Voleo bih da mi gospodin ministar na ovo pitanje odgovori, jer je reč o zloupotrebi u policiji.

Dame i gospodo narodni poslanici, očigledno da predlagač zakona smatra da probleme koje ima u pravosuđu i sa funkcionisanjem zakona i pridržavanjem zakona očigledno može da reši povećanjem maksimalno predviđenih kazni za određene vrste dela, pa i dodavanjem novih dela u ovoj oblasti. Međutim, najčešći problem u ovoj oblasti je ta minimalno predviđena kazna i presude koje donose nadležni sudovi, a ne zakon.
Vi ste u ovom članu 35. povećali gornje granice kazne, donje granice su ostale iste.
Prema tome, ako je za neko delo bila predviđena kazna od tri meseca do tri godine, a vi od tri godine sada povećavate na pet, i dalje će neko da dobija presude tri, četiri ili šest meseci, kao što je to bilo po starom zakonu, odnosno trenutno važećem.
Tako da taj problem nećete rešiti, već je problem u tome da kaznenu politiku koju zauzima Vrhovni sud, a kasnije i svi niži ostali sudovi, pokušate na zakonit način da uskladite sa stvarnom situacijom u društvu.
Ovde se vidi još i nova kvalifikacija dela koja kaže - ko delo iz stava 1. ovog člana učini prema predsedniku Republike, predsedniku Narodne skupštine, predsedniku Vlade, sudiji Ustavnog suda, sudiji, tužiocu, zameniku tužioca i licu koje obavlja poslove od javnog značaja u oblasti informisanja u vezi sa poslovima koje obavlja kazniće se zatvorom od jedne do osam godina.
Međutim, ovaj spisak ako ste već hteli da ga napravite, onda ste trebali da ga napravite kako treba. Hajde da kažemo za predsednika Republike, predsednik Skupštine, predsednik Vlade. Ali, je l' može da bude ugrožen i ministar, je l' može da bude ugrožen i narodni poslanik?
Kada su u pitanju poslovi od javnog značaja u oblasti informisanja, i tu ste išli prilično selektivno, tako da ste recimo, na primer, zaboravili...

Zamolio bih vas da me pitate pre nego što mi oduzmete reč i nema potrebe toliko da žurite, završićemo onako kako ste planirali.
Hteo sam da kažem da, na primer, kao javna funkcija i javni posao nisu predviđene Predlogom zakona pravna i stručna pomoć pred sudskim i drugim državnim organima, i mogu još tako da nabrajam, i da nabrajam, ali ipak smatram da je visina kazne od godinu do osam godina za ovako specifična dela izuzetno, izuzetno visoka i čini mi se da je predlagač hteo da reši neki trenutni problem, što svakako predlozima zakona ne treba raditi, nego praviti trajna rešenje koje će dugo, dugo da ostane u primeni.

Dame i gospodo narodni poslanici, koristiću svoje vreme kao ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe, a inicirao me gospodin ministar reagovanjem na pitanja koja je postavio narodni poslanik Mićo Rogović.
Gospodine ministre, ne volim kada ljudi jedno pričaju, a drugo rade. To je očigledno ovde veliki problem. Rekli ste da nećete da se mešate u izbor direktora škola, čak ste i odbili neke predloge da ministar daje saglasnost na izbor direktora škole i da je to posao školskih odbora.
Međutim, gospodine ministre, pogledajte član 60. vašeg Predloga zakona. U članu 60. ministar daje saglasnost na izbor direktora škole, a ako u roku od 30 dana ne da, odnosno ne ospori, smatra se da je direktor izabran, što bi bilo u redu.
Ako se pogleda stav 8. na koji sam podneo amandman, a kada budemo došli do toga imate vremena da se izjasnite, kaže se ovako - akt o odbijanju saglasnosti ministar donosi ako se u postupku utvrdi da odluka nije doneta u skladu sa zakonom. Potpuno ispravno, gospodine ministre.
Sledeći deo teksta kaže - ili se njenim donošenjem dovodi u pitanje nesmetano obavljanje delatnosti ustanove. Pročitajte šta ste mi odgovorili kada ste odbili moj amandman. Videćete da je to u velikoj suprotnosti sa onim što sada pričate, gospodine ministre.
Još nešto, gospodine ministre, dolaskom SPS u ne tako davnoj prošlosti, reč je o tri-četiri godine u nekim opštinama na vlast, nisu promenjeni samo direktori svih škola nego i svi upravni odbori, školski odbori.
U zakonu ste predvideli da direktora može da promeni prosvetni inspektor, da naloži školskom odboru da ga promeni. Ako to školski odbor ne uradi, Ministarstvo, odnosno ministar raspustiće taj isti školski odbor i postaviti privremeni organ uprave.
Da li vo to o nekim školskim odborima pričate, gospodine ministre, da on imaju neku moć da se odupre vama sa ovim zakonom kako ste napisali? Kažem vam, pregledajte lepo još jedanput amandmane koje smo podneli i čekam vas na tom članu 60. da pročitam obrazloženje pred narodnim poslanicima, koliko je ono u suprotnosti sa onim što ste rekli kada ste odgovarali na pitanja gospodina Miće Rogovića.

Gospođo predsedavajuća, pronađite član koji reguliše pravo na repliku. Postoje dva osnova: jedan ako se neko od govornika uvredljivo izrazi prema nekom pojedincu, narodnom poslaniku, ili poslaničkoj grupi, to je prvi osnov; drugi osnov, ukoliko je neko od govornika pogrešno protumačio nekog prethodnog govornika.
Vaše diskreciono pravo je da cenite za onaj deo koji se kaže - uvredljivo ili ne. Ali, govornik ima pravo da ceni da li je neko njega pogrešno protumačio ili ne, a ne vi.
Hteo bih da iskoristim svoje pravo na repliku.

Dame i gospodo narodni poslanici, taj sporni član 13, vidim da je veliki broj amandmana podnet na njega, predviđa, između ostalog, da se u sastav Nacionalnog prosvetnog saveta imenuje jedan član iz reda reprezentativnih sindikata osnovanih na teritoriji Republike Srbije za delatnost obrazovanja, sa liste kandidata koju zajednički podnose ova udruženja.
Narodni poslanik Zoran Antić je tražio da se ovim amandmanom ta tačka 12) briše. Stvarno ne mogu da objasnim, uz svo poštovanje prema sindikatima, šta oni ima da traže u sastavu Nacionalnog prosvetnog saveta. Ako pogledamo član 14, gde su nadležnosti Nacionalnog prosvetnog saveta, nigde ne mogu da vidim da u nadležnostima piše da Nacionalni prosvetni savet rešava prava zaposlenih, uslove rada itd, ono zbog čega sindikati i postoje. Jedina njihova svrha je to.
Izgleda mi da ovde želi da se uspostavi kontrola nad bar jednim sindikatom u oblasti prosvete. Kao što znate, u članu, čini mi se da je 12, članovi Nacionalnog prosvetnog saveta primaju naknadu iz budžeta Republike Srbije za svoj rad. Neka mi neko objasni da neko ko predstavlja sindikat u jednom državnom organu kao što je Nacionalni prosvetni savet može taj svoj posao da radi kako treba. Ne ide, dame i gospodo, zato što sindikat i poslodavac jesu i biće i uvek su jedan drugom opozicija, i to morate da prihvatite.
Što se tiče odgovora gospodina ministra na pitanja narodnog poslanika Miće Rogovića, a i na moje isto i njegovog odgovora koji je nama dao, voleo bih da je ministar sada tu da ga pitam da mi da komentar još jednom na član 54. Predloga zakona, jer je tvrdio da lokalna samouprava ne postavlja školski odbor, a u članu 54. stav 2. članove organa upravljanja ustanove imenuje i razrešava skupština jedinice lokalne samouprave.
E, o tome pričam. Možda savet roditelja, možda kolektiv predlažu, ali je poslednja reč koju će da donese lokalna samouprava. Znači, čitav predlog može da odbaci i da kaže - ponovite postupak, mi nećemo da glasamo za ove, dokle god ne bude imenovan školski odbor koji njima odgovara, a čak mogu i pojedinačno da glasaju za svakog člana, da konstituišu školski odbor sa pet članova koji su njima...
Može jer je Ministarstvo već davalo na ove odredbe saglasnost, ospori dva, izabere jednog. Nemojte da odmahujete glavom, jer šta ćete ako ijednom članu prestane iz redova zaposlenih mandat, ne bira se ceo nego opet samo jedan. Naučite nešto, to je već trebalo ako radite u tom ministarstvu da znate.
Pošto me je već prozvao ministar za član 60. i obrazloženje koje je dato pročitaću, ne zbog njegove molbe nego zbog predsedavajućeg. "Amandman ne treba prihvatiti jer je neophodno da ministar ima diskreciono pravo u postupku donošenja odluke". Izgleda mi, gospodo, da vi iz Socijalističke partije mnogo volite to diskreciono pravo, jer ono isto važi i za repliku.
Gospođo predsedavajuća, nije mi jasno zašto imate želju da zaštite ministra, njegovo poreklo to njemu ne dozvoljava. Sam je sposoban da se brine o sebi.

Voleo bih da dobijem pravo na repliku jer se očigledno moj amandman pogrešno tumači. Ali, evo, koristiću vreme poslaničke grupe.
Amandman se odnosi ne na brisanje stava 8. nego na brisanje teksta "ili se njenim donošenjem dovodi u pitanje nesmetano obavljanje delatnosti ustanove". O tome se radi, gospodine ministre.
Znači, ostaje mogućnost da ministar poništi akt, ostaje mogućnost ako odluka o izboru direktora nije doneta u skladu sa zakonom. To pravo vama niko ne osporava, to sam i rekao. Tako treba da bude. Ministarstvo ima pravo nadzora nad radom školskih odbora. Ali, ne može diskreciono pravo ministar da ima, a da zakon nije prekršen. Odreknite se tog diskrecionog prava.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman koji sam podneo na član 18. u stvari je posledica amandmana koji je podneo narodni poslanik Oto Kišmarton na član 17. Predloga zakona.
Mogu da kažem da se amandman odnosi na to da izgleda da kad god se neki zakon donosi svako ministarstvo koristi priliku da u taj zakon ubaci umnožavanje državne administracije.
Član 18. odnosno taj stav 3. za koji sam tražio da se briše, odnosno da se menja, odnosi se na Zavod za unapređenje obrazovanja i vaspitanja. Taj zavod, kako je to predvideo zakon, može da ima još i organizacione jedinice centre, i to centre za razvoj programa i udžbenika, centar za stručno obrazovanje i obrazovanje odraslih, centar za profesionalni razvoj zaposlenih u obrazovanju. U sledećem stavu se kaže: "Zavod iz stava 1. ovog člana može da ima i drugi organizacione jedinice, u skladu sa statutom".
E sad, gospodine ministre, u redu, niste prihvatili moj amandman, ali zašto ste onda nabrojali ova tri centra? Mogli ste jednostavno i da napišete - zavod iz stava 1. ovog člana ima svoje organizacione jedinice u skladu sa svojim statutom i da tu priču završimo.
Čini se da je ovde cilj samo umnožavanje administracije i to se već vidi kada je u pitanju centar za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja. Ako se pogledaju nadležnosti tog centra možete da vidite da su one, maltene, identične nadležnostima koje ima Nacionalni prosvetni savet.
Međutim, sva tri amandmana, i na član 17, i na član 18. i na član 22, koje je podneo narodni poslanik Igor Bečić, imaju sledeće obrazloženje: "Amandman ne treba prihvatiti jer nije u skladu sa koncepcijom Predloga zakona. Neophodno je da postoje nezavisne ustanove sa razgraničenim nadležnostima. Zavod za unapređenje i obrazovanje vaspitanja priprema nastavne planove i programe i druge propise iz nadležnosti Ministarstva".
Ovo meni, gospodine ministre, kako ovi Evropejci vole da kažu, može slobodno da se zove i agencija. Samo ste malo drugačije krstili jednu državnu agenciju. Zavod za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja obavlja stručne poslove u oblasti praćenja i vrednovanja stepena ostvarenosti opštih principa, ciljeva obrazovanja i vaspitanja i standardna postignuća, odnosno kvaliteta obrazovanja i vaspitanja.
Šta će onda da radi Nacionalni prosvetni savet? Ako pogledamo malo u određenim tačkama i podtačkama nadležnosti, videće se da su neke potpuno identične, a neke su isto to samo malo drugačije napisano. Treba da se prestane sa ovom praksom koja je uvedena otkada se desio taj 5. oktobar, da se državna administracija neprestano umnožava.
Još nešto, za ove koji se stalno hvale evropskim dostignućima i standardima i vrednostima, moram da im kažem da u te evropske standarde dostignuća i vrednosti pripada i ono što je srpska kultura, što je srpska tradicija, što su srpska dostignuća, što je srpska civilizacija.
Kada sam bio jednom prilikom u delegacije Skupštine Srbije u Strazburu, više puta skoro svaki sa kojim smo razgovarali opominjao nas je da se svega toga što je naše ne odričemo, nego da to naše uklapamo sa ostatkom Evrope.
Nažalost, čini mi se da je ovde situacija sasvim obrnuta. Mi se našeg svega odričemo i prihvatamo sve njihovo zdravo za gotovo, a tamo su nam lepo rekli, za razliku od ovih ovde, da se ne odričemo čak ni prava da dokumenta koja dobijamo, dobijamo na srpskom jeziku, što nažalost vidim da ovde čak i neki ministri neće da koriste i prihvate u srpskom parlamentu.
Vodite o tome računa, gospodine ministre, jer svaki zakon kada se donese, a pogotovo ovi iz prosveta, a smatram da je to mnogo važniji zakon nego zakon o budžetu, ili zakon o ministarstvima, zato što po tom zakonu naša deca treba da završe školu, treba da počnu da žive i da rade, da stvaraju svoje porodice, a ovaj zakon treba da im omogući kvalitet. Samo sumnjam da sa ovom i ovolikom državnom administracijom, koja se neprestano forsira, novca ostaje za kvalitetan rad sa našom decom.

Dame i gospodo narodni poslanici, u članu 23. se kaže: Za obavljanje pojedinih poslova iz svoje delatnosti zavodi mogu da obrazuju posebne stručne komisije i timove iz reda stručnjaka u oblasti obrazovanja i vaspitanja ili da angažuju naučnoistraživačke ustanove, uz saglasnost Ministarstva.
U svom amandmanu na član 23. malo sam te komisije i te stručnjake izbrisao, a kada su u pitanju naučnoistraživačke ustanove tražio sam da mogu to da rade samo naučnoistraživačke ustanove kojima je osnivač Vlada, odnosno Republika.
Ne znam da li je taj koji je napisao obrazloženje bio dovoljno oprezan da nešto ovako napiše, ali se u obrazloženju kojim se moj amandman odbija kaže - da amandman ne treba prihvati, jer rešenje dato u Predlogu zakona omogućava zavodima da angažuju najkvalitetnije pojedince.
Gospodine ministre, mogu da kažem da onda pozovete svog kolegu Đelića da odmah podnese ostavku. Jer, ako naše naučnoistraživačke ustanove nemaju najkvalitetnije pojedince stručnjake, onda ministar treba da podnese ostavku.
Pazite sad dalje kaže - uključujući i stručnjake iz naučnoistraživačkih ustanova. Time se obezbeđuje da se poslovi iz nadležnosti zavoda obavljaju efikasnije, sa manje sredstava i uz kvalitetnu stručnu uslugu.
Sada što se tiče kvalitetne stručne usluge to smo malo raspravili, ali sada da mi neko objasni kako to najjeftinije i najefikasnije? Neka neko pokuša to da mi objasni, jer znate šta, mnoge naučnoistraživačke ustanove su, ne mnoge, nego sve gde je osnivač Republika na budžetu su Republike Srbije.
Imaju neke svoje sopstvene prihode, a čini mi se da bi ti prihodi bili mnogo veći, mnogo značajniji i davanja iz budžeta mnogo manja, kao direktnim budžetskim korisnicima, kada bi naše državne ustanove koristile te naučnoistraživačke ustanove za određene projekte, analize, ispitivanja itd.
Međutim, jedna praksa, nažalost, postoji u Srbiji, uveo je Mlađan Dinkić, a to je da se često angažuju razne stručne komisije i pojedinci, ne da bi neki posao završili, dame i gospodo, nego da bi dobili posao. Naprave neku analizu, neku studiju, neki rad i predaju određenoj ustanovi.
Samo mogu da vam kažem da je to Dinkićev najomiljeniji način pljačkanja budžeta. Uradi nešto, angažuje 5-6 ustanova, nekih privatnih, ili 10-15 pojedinaca da mu urade određene analize o efikasnosti, isplativosti, posledicama na životnu sredinu, na sve ostalo, i naprave se te analize, i plate se, i to debelo.
Samo je problem kada dođu u taj državni organ, što nikada ni za šta ne budu iskorišćene i završi fioci nešto što je država izuzetno skupo platila. Baš zato što je takav još uvek u Vladi i što ste vi s njim, gospodine Obradoviću, u Vladi, postavljam pitanje kakve će to komisije naši zavodi da obrazuju, koji će to pojedinci to da rade i koliko će to stvarno da košta građane Srbije?
Isto tako smatram da, ukoliko ste prihvatili ovaj amandman, trebalo bi da vam bude zahvalan vaš kolega iz Ministarstva za nauku, jer bi na određeni način obezbedio sredstva za rad svojih naučnoistraživačkih ustanova, jer nažalost da bi ostalo novca za Mlađu i za njegove projekte, za njegove komisije i za njegove agencije, najviše je otkinuto na prvom mestu u rebalansu budžeta od poljoprivrede, a na drugom mestu za naučnoistraživački rad.

Dame i gospodo narodni poslanici,  evo mene vrlo interesuje ko je od ove gospode koji sede pored ministra napisao ovaj predlog zakona. Ne mogu da shvatim da u svojoj tvrdoglavosti ide baš u prave krajnosti i ne da da se bilo šta promeni u tom zakonu. Čini mi se da su ovi amandmani koji su prihvaćeni na teške muke prihvaćeni.
U članu 57. predloga zakona piše da sve odluke koje donosi školski odbor moraju da budu donete apsolutnom većinom, odnosno da za tu odluku glasa više od polovine ukupnog broja članova školskog odbora.
Narodni poslanik Jorgovanka Tabaković je tražila da se to ipak ograniči na tačke od 1) do 6), jer bih voleo tog gospodina ili gospođu da pitam sa koliko glasova je potrebno da ovaj zakon bude usvojen: da li je potreban minimum od 126 narodnih poslanika ili će da glasa jedna većina. Koliko se razumem u Ustav i Poslovnik, dovoljna je jedna većina.
Međutim, u obrazloženju se kaže - amandman ne treba prihvatiti, jer ne treba praviti razliku između vrsta odluka. Znači, Ustav predviđa da samo za Vladu, za budžet mora da bude apsolutna većina, ali kada je u pitanju proširena delatnost škole za to je potrebna apsolutna većina u školskom odboru. O pravima i obavezama učenika? Pa, gospodo, ta prava i obaveze ste definisali ovim zakonom.
Odluka o razrešenju direktora; pa ako prihvatite ovaj amandman u tački 6) tog člana ostaje da direktora bira više od polovine od ukupnog broja članova školskog odbora. Isti takav uslov je potreban i za njegovo razrešenje.
Čini mi se da neko ne zna ovde ni upravno pravo. Pazite ovo, za prava zaposlenih, mislim da je to regulisano Zakonom o radu, a čini mi se da se neko u nekom od narednih obrazloženja pozvao na taj Zakon o radu i da je stvarno očigledno da pokazuje da ne poznaje naše zakonodavstvo uopšte.
Znači, smatram da treba odustati od ovih tvrdoglavosti. Da ispravim, čini mi se da je neko odmahivao kada sam rekao da školski odbor može da bude formiran i ako ima pet članova. Pretražite mišljenje vašeg ministarstva i pronaći ćete da školski odbor može da bude formiran sa pet članova školskog odbora, pod uslovom da iz svake grupacije, da li od troje zaposlenih, da li iz trojke saveta roditelja, da li od troje koje predlaže lokalna samouprava, barem po jedan budu u tom školskom odboru.
To je vaše tumačenje, vašeg ministarstva, i ako hoćete da radite u tom ministarstvu, bar naučite i znajte one odluke i podzakonske akte koje vi donosite.

Dame i gospodo narodni poslanici, konačno smo došli do tog spornog amandmana koji sam podneo na član 60. Neko je ubedio ministra da sam tražio da se ceo stav 8. Predloga zakona briše.
Međutim, činjenica je sledeća, tekst koji glasi – akt o odbijanju saglasnosti ministar donosi ako se u postupku utvrdi da odluka nije doneta u skladu sa zakonom, po mom amandmanu koji sam podneo, taj deo teksta treba da ostane.
Ministarstvo i ministar imaju pravo nadzora nad radom ustanova i njihovih organa uprave. Međutim, deo teksta koji sam tražio da se briše glasi - „ ili se njenim donošenjem dovodi u pitanje nesmetano obavljanje delatnosti ustanove“. U obrazloženju kaže se da je to diskreciono pravo ministra.
Onda bi bolje bilo kada se raspiše konkurs da ministar unapred sazna ko su kandidati za direktora, da kaže ovaj može, ovaj ne može, da naprave listu onih koje ministar prihvata i da se taj posao tako završi.
Ili ministar reče – šta ako zaposleni ne podrže odluku školskog odbora. Oni jednog predlože, a školski odbor nekog osmog postavi.
Svrha školskog odbora valjda i jeste u tome. Odakle to školski odbor mora da sluša zaposlene u ustanovi?
Zaposleni u ustanovi imaju pravo da daju svoje mišljenje o kandidatima. Ako smatrate da njihova treba da budu značajnija, onda je trebalo da im kažete da oni predlažu koga će da bira školski odbor, školski odbor da odbaci predlog ili da prihvati i tu je priča završena.
Međutim, sa takvom ideologijom, ministre, čini mi se da u ustanove uvodite samoupravljanje, a samoupravljanje podrazumeva diktaturu proleterijata, a to opet podrazumeva jednopartijski sistem. Hvala bogu, više u tom vremenu nismo, a nadam se da ste imali vremena da razmislite o mom amandmanu.

Član 62. tiče se nadležnosti direktora ustanove.
Sad u članu 62. kolega Stefan Zankov je tražio da direktor ustanove ne donosi akt o organizaciji i sistematizaciji poslova, nego da to predlaže školskom odboru, odnosno organu uprave.
Pazite sad kakvo smo obrazloženje dobili: ''Amandman ne treba prihvatiti, jer je članom 62. Predloga zakona propisano da direktor donosi akt o organizaciji i sistematizaciji ustanove i ne može ga predlagati organu uprave.''
Gospodine ministre, zamolio bih vas da uhvatite vaš zakon lepo, da ga dobro poručite, a da te neznalice oko vas rasterate, jer je direktno to obrazloženje koje su napisali u suprotnosti sa članom 57. Predloga zakona, koji u stavu 1. tačka 1) kaže: organ upravljanja donosi statut, pravila ponašanja u ustanovi i druge opšte akte i daje saglasnost na akt o organizaciji i sistematizaciji poslova. Šta sad, ko je napisao to obrazloženje. Čitam vaš zakon.
Da bi neko ispao pametniji još, ubacio je sledeće u obrazloženje, akt o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta prema Zakonu o radu jeste u nadležnosti direktora. Neka mi neko pokaže gde je to. To bih baš voleo da vidim. Baš bih voleo da vidim da taj akt predlaže direktor.
Dobro, ono što važi za školske ustanove, taj Zakon o radu na koji se pozivate, verovatno važi i za neka druga javna preduzeća. Koliko znam, često osnivač daje saglasnost na statut, daje saglasnost upravni odbor, daje saglasnost na sistematizaciju radnih mesta.
Nemojte da izmišljate da piše nešto u zakonima što ne piše. Ako hoćete da slažete, slažite da vas ne uhvate. Ovako, sa ovim obrazloženjima, stavljate nas na izvolite, a ministar već duže vreme mora da crveni zbog obrazloženja koje su neznalice pisale.

Stvarno mogu da razumem gospodine ministra za neke stvari koje mi je rekao. Nisam imao nameru da uvredim nekoga iz redova njegovih zaposlenih koji su ovde njegovi saradnici. Ne padam u vatru, ali ne dozvoljavam da neko vređa inteligenciju narodnih poslanika. To da li sam zalutao ili nisam, nemoj da mi o tome priča neko ko nije kompetentan, jer čini mi se da je baš on zalutao. Jer da tako nešto kaže, pa onda tvrdi da nijedan amandman narodnih poslanika Srpske napredne stranke nije prihvaćen, neka uzme i malo pročita obrazloženje, pa će da vidi da je amandman koji je podnela SNS na član 35. prihvaćen. Žao mi je što se mi ne uklapamo u koncept Ministarstva, očigledno je da imamo različite poglede na ovu materiju, pa nije više amandmana prihvaćeno.
Ovo meni dokazuje, ako se neko poziva na broj prihvaćenih amandmana, često i na to da neko možda i sarađuje tajno sa nekim strukturama koje su na vlasti. Sada ajde da se brojimo.
Inače, ko je zalutao to ćemo da vidimo na sledećim izborima, kao što smo videli na izborima i u Zemunu, i u Voždovcu, videćemo i u nekim narednim, pa da vidimo ko luta, ko je zalutao, a kome gde je mesto.

Prvo da odgovorim ministru. Ako je tačno to što je pročitao iz Zakona o radu, slažem se i prihvatam svoju grešku. Postavljam pitanje šta će u članu 57. stav 1. tačka 1) – da organ upravljanja daje saglasnost na akt o organizaciji i sistematizaciji poslova? Onda to nije potrebno, onda je to suvišno – jer ono što je doneto je doneto i nema više saglasnosti.
Što se tiče člana 63, kada je u pitanju razrešenje direktora - organ upravljanja razrešava direktora ustanove po naloženoj meri prosvetnog inspektora u roku od osam dana od dana prijema naloga. Slažem se, gospodine ministre, ali je trebalo da navedete – ako nastupe okolnosti iz člana 63. stav taj i taj, tačka ta i ta, onda se nalaže i to može prosvetni inspektor da naloži školskom odboru da razreši direktora.
Tu je taj nesporazum koji postoji ovde i nije ni o čemu drugome reč. Čitavo vreme kroz sve naše amandmane insistiramo da se nadležnosti koje ima Ministarstvo ne oduzimaju, ali da se ne da pravo da se te nadležnosti zloupotrebe.
Znači ovako kako piše – prosvetni inspektor, iz bilo kog razloga, može da naloži organu da razreši direktora škole. E sad hoće li neko da se žali Ministarstvu ili neće i koliko će Ministarstvo da bude brzo u donošenju te odluke, ili će da postupi Ministarstvo u skladu sa svojim ovlašćenjima i zato što neko nije postupio po nalogu prosvetnog inspektora da raspusti školski odbor, o tome se radi. Ovde nije ništa drugo u pitanju. Zato sam tražio da se malo pažljivije amandmani opozicije čitaju.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo su dva povezana amandmana koje su podneli narodni poslanici Jorgovanka Tabaković i gospodin Zoran Mašić. Reč je o tome kako se završava školska godina, odnosno koje uslove treba da ispuni neki učenik da bi završio školsku godinu.
Prema Predlogu zakona vidim da i u osnovnoj i srednjoj školi sada uvodimo jednu novinu, koja je do sada bila praksa na višim i visokoškolskim ustanovama, a to je da ono što ne završite u jednom razredu, prelazite uslovno u drugi, i dajete ispite iz prethodnog razreda.
Ovim amandmanima je traženo da se to izbriše. Osnovno i srednje obrazovanje nije isto što i viša ili visoka škola, jer ne može niko da me ubedi da neko ko nije znao matematiku zna fiziku i hemiju, ne ide.
Obrazloženje koje smo dobili jeste, na neki način, za razmišljanje, ali uvek postoji neka alternativa. Kaže se: "Amandman ne treba prihvatiti, jer se ovakvim zakonskim rešenjem učeniku omogućava da završi započeto obrazovanje u svojstvu vanrednog učenika u istoj školi kod istih nastavnika. Na taj način mu se omogućava da sa svojom generacijom završi započeto obrazovanje, da ostane u sistemu i da ne postane društveni problem".
Međutim, mogu da tumačim i na drugi način. Ako ostane ovako kako je u Predlogu zakona, onda kod tih mladih ljudi može da sazri jedna misao i da to upotrebljavaju kao iskustvo, da svaki problem relativno lako mogu da reše, šta god da rade i koliko god to što ne valja da rade. Znači, često nije u pitanju samo predznanje ili znanje, to nije razlog zašto neko ponavlja razred, najčešće je to lenjost i neodgovornost. To ne možemo da stavimo kao psihološke ili neke druge posledice učenika. Ima i takvih, ali nažalost ovo je u većini.
Znači, ako ljudima koji su neodgovorni, mladi i lenji omogućite da lako rešavaju svoj problem, biće još neodgovorniji i još više lenji. U tome jeste smisao ponavljanja razreda, snosi neku određenu posledicu zašto nije neko gradivo savladao.
Slažem se da loše može da utiče na samopouzdanje, ali isto tako može da utiče i kao nešto što će da ga natera da ga njegovi vršnjaci ne smatraju ponavljačem, nego dostojnim sebi tako što će da završi taj razred, ali ne sa ovim prenošenjem ispita, nego na pravi način.
Ako su opet u pitanju osobe koje stvarno imaju problema da završe razred, na ovakav način takođe nećete da im pomognete. Možda bi trebalo da ponavljaju razred, ali u skladu sa članom 77. zakona na koji se pozivate, da bude na njih posebno obraćena pažnja, da se radi po posebnom programu, da stvarno nauče, a ne ono - hajde da ga pustimo, trudi se, znamo da nije dovoljno, ali biće valjda nešto od njega.
To je, izgleda mi, do sada i bio problem kod nas u školama, pogotovo od onog sistema, od raspada SFRJ pa naovamo, kada su i kriterijumi koje su prosvetni radnici postavili bili znatno niži u svim oblastima obrazovanja, od osnovnog, srednjeg i višeg i visokog, nažalost.
Sada imamo pravu jednu invaziju nazovistručnjaka, koji stvarno nisu stručnjaci i koji su završavali neke dopisne škole. Ako nastavimo sa ovom praksom, smatram da nećemo rešiti problem. Lica koja nisu dovoljno odgovorna i dovoljno vredna da uče škole, da se pripremaju za život, biće još više. Reč je o mladim ljudima koji su skloni tome, pogotovo ako je nadzor roditelja, zbog sveopšte situacije u zemlji, slab, a verujte da jeste.