Spreman sam da se izvinim guverneru NBS zato što sam u obrazloženju budžeta za 2007. godinu pročitao da su opredeljena sredstva za pokrivanje gubitka NBS.
To je taj čuveni budžet iz 2007. godine. Imamo dva, jedan je bio u deficitu, a jedan u suficitu. Taj koji je bio u deficitu, prikazivao je gubitak NBS. Gospodine guverneru, kao narodni poslanik vas obaveštavam da je takav budžet i usvojen.
A šta je problem? Problem je što vas je prevario tadašnji ministar finansija, sadašnji premijer. Ili sam vas ja loše razumeo kada ste sami rekli da ste izdavali hartije od vrednosti da biste povukli veću količinu gotovog novca, da ne bi došlo do inflacije, i tada je NBS, te 2006. godine, ostvarila gubitak.
Znači, budžetom za 2007. godinu bila su opredeljena sredstva da se taj gubitak pokrije. Ne znam kojim čudom nije pokriven. Neko je, izgleda, potrošio vaš novac. To ćete morati da pitate sadašnjeg premijera, on je tada bio ministar finansija.

Dame i gospodo narodni poslanici, zaboravih u prethodnom izlaganju da kažem da se slažem da devizne rezerve ne mogu da budu kapital Narodne banke, ali ona ipak ima određene prihode. I sami ste rekli – sa računima u inostranstvu i deponovanim sredstvima Narodna banka ostvaruje neke prihode po osnovu tih deviznih rezervi. Isto tako, devizne rezerve mogu, prilikom prodaje, kupovine itd., da budu i način za ostvarenje određenog prihoda na ime kursnih razlika.
Ali, ne bih sad previše o tome. Ovde je reč o tome da smo mi u amandmanu tražili da se pooštri politika prema poslovnim bankama.
Sam guverner je više puta u svojim izjavama i na konferencijama za štampu opominjao banke da moraju da se pridržavaju propisa koje donosi Narodna banka. Ali, gospodine guverneru, koliko god da ste vi njima pretili, jedino što je moglo da im se desi bilo je da plate štetu od sto hiljada do dva miliona dinara i da nastave po starom. To nije neka šteta. Malo će samo da promene kamate na kratkoročne kredite koje imaju građani Srbije, samo za 0,1%, i nadoknadiće taj gubitak. I nastaviće po starom.
Slažem se da je raspon kazni predložen ovim amandmanom mnogo veći nego što je u Zakonu o prekršajima. Međutim, ipak je ovo poseban zakon, a banke su posebne finansijske institucije, od kojih mnogo šta zavisi u državi. I ne vidim nijedan razlog, osim da nam bude bledo opravdanje da to nije u skladu sa Zakonom o prekršajima, da ne prihvatite ovaj amandman.
Znači, ako banka hoće da se igra s građanima, s propisima Narodne banke koji štite građane, državu i privredu, neka plati kaznu. Ništa više.

Dame i gospodo narodni poslanici, ne mogu da kažem da se radujem izmenama i dopunama Zakona o Narodnoj banci, ali mi je drago što je gospodin guverner danas ovde pred narodnim poslanicima, a drago mi je što su tu i neki od poslanika koji su svoje obrazlaganje sveli na to da čitaju predloge novog zakona o Narodnoj banci, uz neko obrazloženje da će glasati za taj zakon zato što on povećava nezavisnost Narodne banke.
Međutim, hteo bih da se pozabavimo šta je to sve Narodna banka radila u prethodnom periodu i nadao sam se da ćemo makar jednom kao Skupština Srbije da raspravljamo o Izveštaju Narodne banke, šta je to radio guverner, šta je radio Savet itd.
Čitava jedna priča se svodi da je osnovna uloga Narodne banke da državu, odnosno građane štiti od inflacije. Međutim, čini mi se da je ova izmena i dopuna Zakona o Narodnoj banci usmerena na to da štiti interese banaka, a ne građane i ne privredu od inflacije.
Dovoljno je pogledati šta je Narodna banka uradila u 2006. godini. Videćemo da je napravila gubitak od 365 miliona evra, koji je plaćen iz budžeta Republike Srbije.
Sada pitam guvernera, kada je emitovao te čuvene kratkoročne hartije od vrednosti i napravio gubitak od 365 miliona evra, ko je zaradio taj novac?! Da li su to bile poslovne banke, tih 30 milijardi dinara? Ili, da odgovori guverner Narodne banke, sa kim se on to takmičio na tržištu sa 24 ili 25% kamate na kratkoročne hartije od vrednosti, pošto je ovde za ovom govornicom kazao – ako hoćete da prodate hartije od vrednosti, kamata mora da bude primamljiva?
A, sa kim se vi to takmičite? Sa privredom? Sa građanima? Takvim svojim postupkom, NBS je povećala cenu novca na finansijskom tržištu i za privredu i za građane. Pitam guvernera NBS da li on zna, da li može da odgovori, kako misli da privreda preživi sa kamatama koje su minimum 25%, bez obzira da li su dinarske ili devizne?
Gospodine guverneru, pregledao sam bilanse jednog preduzeća, u odnosu na 2008. godinu ima 30% uvećanu realizaciju. Materijalni i drugi tekući troškovi su skoro identični, ali ima iskazanu dobit, koja je skoro tri puta manja u 2009. godini, nego u 2008. godini. Postavio sam pitanje, čemu ta razlika i odakle? Odgovor je bio – morali smo da pokrivamo kursne razlike.
Ko je sve tu izgubio? Izgubilo je preduzeće. Izgubila je država. Ima iskazanu manju dobit. Manji porez na dohodak, na dobit preduzeća. Ko je profitirao? Banke, na kursnim razlikama.
Gospodine guverneru, hajde da pogledamo, ne tako daleko, šta je to bilo decembra meseca prošle godine. Država je prodala Narodnoj banci 465 miliona evra, čini mi se, ili 455 miliona. Našli su se dinari na tržištu. Kako se ponaša Narodna banka? Te devize usmerava u devizne rezerve, a šta je sa tržištem novca? Da li je ono tom količinom dinara pokriveno u devizama na tržištu? Nije. Dolazimo do prvih skokova evra. Narodna banka ćuti i ne meša se. Nada se da će građani koji dolaze iz inostranstva za novogodišnje praznike da pokriju taj deficit. I da stvar bude još gora, Narodna banka Srbije u tom trenutku uporno snižava referentnu kamatnu stopu, kao kada požar gasite benzinom.
Koliko nas je to koštalo, gospodine guverneru? Skoro milijardu i 200 miliona evra? Koga? Građane. Ko je profitirao? Banke, možda i Narodna banka na kursnim razlikama. Postavlja se jedno otvoreno pitanje, ovim predlogom izmena i dopuna Zakona, ko se ovde štiti i od koga? Da li Narodna banka od Vlade, od Skupštine, samo ne vidim razloge zašto bi se štitila od Skupštine, ili se štite banke od Narodne banke?
Čini mi se da je sve tako, gospodine guverneru. Odričete se kontrole platnog prometa sa inostranstvom i prepuštate da to rade banke kako one žele, a već je bilo zloupotreba i kada ste vi to kontrolisali.
Ili, gospodine guverneru, šta vam znači smanjivanje kaznene politike, kaznenih odredbi ovog zakona, kada su u pitanju banke koje se ne pridržavaju odluka i propisa koje donosi Narodna banka? To ste predložili ovim izmenama i dopunama. Kome dugujete toliku zahvalnost?
Gospodine guverneru, da pitam, zašto je teško novim bankama da uđu na srpsko tržište novca? Pogledajte, srpsko tržište je, kada su banke u pitanju, zatvoreno. Koja god banka i da hoće da uđe, biće joj potrebni meseci i meseci dokazivanja, da bi moglo da dobije dozvolu za rad. Tako da, gospodine guverneru, lepo ste vi ovo rekli, da ste možda osedeli od kada ste guverner Narodna banka Srbije. To je često genetska osobina i vaša privatna stvar, ali mogu da vam kažem, sa politikom kojom vodite Narodna banka nekoliko meseci unazad, građani Srbije nisu samo osedeli, nego su ostajali i bez kose. Ali, ne zato što je u pitanju genetika, nego zato što su sami sebi čupali kosu sa glave tražeći rešenja da bi mogli da vrate kredite i da pokrivaju kursne razlike, gde je isključivi krivac destabilizovanja finansijskog sistema bila Narodna banka Srbije.
Ne verujem da će ovim zakonom bilo šta da se promeni, nego će Narodna banka imati još veća ovlašćenja, da bi neki naredni guverner mogao što lakše da pregovara sa svojim budućim poslodavcima, bankama. O tome ćemo kada bude rasprava u pojedinostima tačno i da vidimo. Dakle, da se ovde Narodna banka iskoristi na štetu građana, da banke zarađuju, a guverneri dogovaraju nova radna mesta. To su izmene i dopune ovog zakona. (Aplauz)

Dame i gospodo narodni poslanici, očigledno je da neko želi u ovoj vladi ili uopšte da se Vlada prikaže da je nešto uspešnija od zemalja članica EU, a radi po njihovim direktivama, a naš stav je, da je to vrlo neozbiljno. Imamo zakon čije izmene i dopune sada vršimo. Inače, zakon je donet, mislim, u maju 2005. godine.
U samom obrazloženju može da se pogleda da je sve prilično nelogično i razlozi koji objašnjavaju donošenje zakona da su prilično nelogični. Zakon o poštanskim uslugama stupio je na snagu, izvinjavam se, 4. marta 2005. godine.
U sledećem stavu se kaže, u obrazloženju: ''Ubrzani razvoj poštanskog saobraćaja i neophodnost regulisanja tržišta poštanskih usluga uslovili su potrebu za usklađivanjem zakona sa pozitivnim zakonodavstvom EU (direktiva iz 2002. godine) – šta smo onda donosili 2005. godine, ako već nije bilo usklađeno – aktima Svetskog poštanskog saveza na Kongresu u Bukureštu oktobra 2004. godine (ista situacija) i zahtevima Svetske trgovinske organizacije. Od strane nadležnih inspekcijskih organa i stručnjaka za poštanske usluge predočena je potreba da se zakon izmeni i dopuni, kako bi se olakšala primena zakona u praksi i nadzor nad primenom zakona.''
Onda možemo da pročitamo nešto što svima nama postavlja pitanje – u kakvoj mi to državi živimo?
''Republička agencija za poštanske usluge osnovana je članom 65. Zakona, kao nezavisno regulatorno telo. Agencija, kojoj je ovim zakonom između ostalih poslova povereno i donošenje podzakonskih akata, nije počela sa radom jer nije izabran Savet Agencije. Nepostojanje podzakonskih akata kao instrumenata za izvršenje ovog zakona dovelo je do pravnog vakuuma i pojave velikog broja poštanskih operatora koji neovlašćeno obavljaju poštanske usluge.''
Sada pitam sve ministre u Vladi Republike Srbije od 2005. godine naovamo, do današnjeg dana, pogotovo ministra pravde, ministra unutrašnjih poslova, Republičkog javnog tužioca – zašto nisu postupali u skladu sa zakonom? Ako je ovo izgovor da se jedan ovakav zakon danas nađe pred narodnim poslanicima, onda mi živimo u jednoj izuzetno neozbiljnoj državi. Sve mi ovo liči da će i naše javno preduzeće, koje se smatra javnim operaterom poštanskih usluga, da doživi sličnu sudbinu kao i MUP.
Puno je napisa po novinama kako je Ministarstvo uspešno, kako je ovo, kako je ono, ali je činjenica da ono grca u dugovima, da sredstva iz budžeta nisu dovoljna, a da imamo na stotine, da ne kaže na hiljade raznih fizičkih i pravnih lica koja pružaju fizičko-tehničko obezbeđenje i njima se to isplati, ali se našoj policiji ne isplati.
Postavljam sada pitanje – kakvi su odnosi između odgovornih u Vladi Republike Srbije kada su poštanske usluge bile u pitanju da imamo različite operatere koji ne posluju u skladu sa zakonom, a ostvaruju dobit? Da li su u možda nekim porodičnim, privatnim ili poslovnim odnosima sa onima koji su ovaj zakon iz 2005. godine trebalo da sprovode?
Takođe, ne mogu da prihvatim da mi moramo u svakom trenutku, čim se pojavi neka određena deklaracija, da li EU, da li Svetske trgovinske organizacije, da li sa kongresa nekog saveza nosilaca poštanskih usluga da postupamo, jer što se ne bismo ugledali baš na tu EU kada neke zakone donosimo? Desetak zemalja EU odložilo je liberalizaciju, odnosno ukidanje monopola na tržištu poštanskih usluga. To će započeti tek između 2011. i 2013. godine, a pitanje je da li će i tada.
Zamislite ko je predvodnik između tih 10 zemalja? Nemačka, vodeća zemlja EU. Znači, ono što za Nemačku nije dobro i protiv čega se ona bori, za nas ispada da je u ovoj situaciji najbolje. A imaju daleko uređeniju državu, daleko bolji pravni sistem, daleko bolje prihode, ali oni štite svoja javna preduzeća. Mi ih prepuštamo na milost i nemilost liberalizaciji, a da pre toga ta ista naša javna preduzeća nismo pripremili za liberalizaciju.
Pogledajte na šta nam liče uprave, pogledajte koliko u javnim preduzećima, kao i Pošta Srbije, imate različitih upravnih odbora, različitih komisija za javne nabavke, jedan ogroman državni aparat koji se izdržava iz poštanskih usluga. Mislite da ćete pre nego što izvršite pravu racionalizaciju da uvedete mere štednje? Jer, po jednoj istoj nabavci iste vrste, pet različitih komisija odlučuje svaka za sebe i svaka za sebe sprovodi javnu nabavku.
Vi imate centar za logistiku, pa Upravu za javne nabavke, pa da ne nabrajam. U jednoj takvoj situaciji uvesti liberalizaciju, ne pripremivši javno preduzeće gde je osnivač Republika, suludo je. Imaćemo sličnu situaciju kao i sa policijom.
Imaćemo opet štrajkove na ulicama, imaćemo propast jednog poštanskog operatera, imaćemo socijalne nemire. Ili imate priliku da ga prodate, ali onda je trebalo da ga prodate pre donošenja ovog zakona, cena mu je mnogo veća.
Otkad je ovaj zakon stupio na snagu i pojavi se mnogo operatora ovde, pa čak i fizičkih lica koja su izjednačena sa pravnim licima, a u drugim zakonskim propisima nisu, recimo u poreskom postupku, poreskoj administraciji itd. pravna lica plaćaju mnogo veće kazne, a pozivate se na jednakost, da ne pričam kakve će sve to usluge da budu i na koji način korišćene i kakve će uslove da ispunjavaju u vezi licence, to sve nije predmet ovih diskusija, ali je jedna očigledna želja, izvinite, ali svojim ovakvim postupcima dajete nam za pravo da sumnjamo da je kupac Pošta Srbija poznat i da treba da plati što manju cenu. Dajete nam za pravo da sumnjamo.
Još na nešto bih da skrenem pažnju Vladi. Kada nam piše ovakva obrazloženja, ne može da napiše narodnim poslanicima i Narodnoj skupštini - deo amandmana koji se odnosi na promenu člana 15. važećeg zakona ne može se prihvatiti jer nije obuhvaćen Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o poštanskim uslugama. Ovo obrazloženje je prilična uvreda i za narodne poslanike. Mi imamo pravo da pišemo amandmane, čak i na izmene i dopune delova zakona na koje se vaše izmene i dopuna ne primenjuju.
Postavljam pitanje – šta ćete ako se nekim čudom reše narodni poslanici da ovo izglasaju? Biće zakon. Taj amandman postaje sastavni deo zakona. Nemojte sa narodnim poslanicima i Narodnom skupštinom da se igrate.
Shvatam da bi mi možda trebalo da imamo jedan odnos sasvim drugačiji nego što je sada, ali vam postavljam pitanje – šta ćete ako izglasamo jedan ovakav amandman? Da se žalite predsedniku DS, da odbije da potpiše Ukaz o proglašenju. Ili napravite pravo obrazloženje zašto se odbija amandman, nije prihvatljiv iz tih i tih razloga. S tim možemo sa vama da se ne slažemo, ali ste nas ispoštovali kao Skupštinu. Ovako mi izgleda da vi želite da ono pravo koje je narodnim poslanicima dato Ustavom i Narodnoj skupštini uskratite.

Dame i gospodo narodni poslanici, prilično sam razumeo ministra koji je ovde prisutan – da evo, formirala se neka nova Vlada u junu 2008. godine i sve će da bude dobro. Već su zakoni ili izglasani ili ćemo da ih izglasamo za neki dan, neki drugi su već u proceduri i čitava jedna situacija u državi će da se uredi.
Međutim, ima nekih stvari koje mi daju za pravo da ne verujem u takve optimističke prognoze. Recimo, u vreme vašeg ministrovanja "Telekom Srbija" je kupio stotinak skutera, platio ih je preko 100.000 dinara, a u najobičnijoj prodavnici da kupujete na komad plaćeni su pedesetak hiljada. Baš me interesuje da li je taj koji je sprovodio postupak javne nabavke nešto odgovarao za štetu od pet miliona dinara i više?
Zato vam, gospođo ministre, nešto i ne verujem. Hteo bih da vam postavim nekoliko pitanja. Prvo, da li je tačno da je potpisan sporazum o razumevanju između "Dojče telekoma" i "Telekoma Srbije" u Daosu? Da li je tačna izjava direktora "Telekoma" Radujka – da je "Telekom Srbija" dobio ponudu od "Dojče telekoma" koja se ne odbija? Da li je tačno – da je MMF uslovio svoju dalju pomoć Srbiji prodajom "Telekoma Srbija" radi pokrivanja budžetskog deficita?
Gospođo ministre, ne može za sve da vam bude kriva svetska ekonomska kriza. Ako smo uslovljeni da prodamo "Telekom" da bismo mogli da regulišemo naš budžetski deficit, onda je to problem nesposobne Vlade, koja iza sebe ima ogroman aparat i slabu privredu. Ne možete stalno da svaljujete krivicu na neke koji su bili pre vas, jer ste od 5. oktobra do dana današnjeg manje ili više na vlasti, imate jedan kontinuitet. Sve vlade od 5. oktobra naovamo imaju jedan kontinuitet.
Ne mogu da se složim sa obrazloženjem – da se "Telekom" možda prodje Nemcima kao obeštećenje za NIS, već bih pre rekao da je to obeštećenje za jedan događaj koji je bio pre šest i više godina, kada je Vlada Zorana Živkovića, tehnička Vlada, pošto su izbori raspisani, privatizovala na jedan nezakonit način "Sartid". Poznato je da je i nemačka privreda i da su njihovi privrednici bili zainteresovani da taj Sartid plate po punoj ceni.
Molim vas da mi na ova pitanja – između "Telekoma", "Dojče telekoma", i naravno u svemu ovome je učestvovao i predsednik DS, pokušate da date odgovor.

Po osnovu replike …

Ima vremena, pa nećemo da insistiramo da baš bude replika.
Sada ću da kažem zbog čega sumnjam i postoji strah da to neće biti urađeno kako treba. U jednoj nezakonitoj privatizaciji koja nije bila na tenderu, nego je bila neposrednom pogodbom, učestvovali su tadašnji ministar finansija Božidar Đelić, sada potpredsednik Vlade Republike Srbije, učestvovao je G17 plus sa Mlađanom Dinkićem i Labusom, sadašnji potpredsednik Vlade Republike Srbije, u­čestvovao je ministar za privatizaciju, sada poslanik Aleksandar Vlahović, i "Sartid" je poklonjen za 35 miliona dolara, s tim da država mora da vrati 600 ili 700 miliona dolara dugova prema bankama.
Zato je naša sumnja opravdana i osnovana da i sa Telekomom ne prođemo tako.
Kada je u pitanju privatizacija Telekoma, onaj ko gazduje, bira trenutak kada mu se najviše isplati da nešto proda, a ne kada mora. Kada mora znači da je loš gazda, znači da ne ume da vodi državu i ne ume da brine o građanima, nego samo rasprodaje državnu imovinu da bi se održao na vlasti pun mandat.
To je problem ove Vlade. Manje ili više, već dugo vremena ste na vlasti. Videli smo vaše rezultate i nije tu strah da posle narednih izbora neće imati šta da se proda, nego je strah šta će državi da ostane i sa čim će da raspolaže da bi radila u interesu građana. To je valjda smisao jedne države.
Ne postoje građani zbog države, nego država zbog građana. Kad to u svojim glavama shvatite, onda ćete da se manete prazne retorike o EU, jer možemo da postanemo i punopravan član, ali pravi član postajemo kada dostignemo prosek njihovih primanja i standarda. Dotad mogu da nam rade šta hoće dok ste vi na vlasti.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo predsedavajuća, dok ste vodili sednicu, pre nekih 40 minuta, mogu da kažem da je prekršen član 105. Poslovnika sa vaše strane i član 104. od strane govornika koji je tada govorio.
Mogu da primetim da je u tom govoru iznet niz neistina i izmišljotina, i to po onoj narodnoj – kada nema mačke, miševi kolo vode. Ovo što se dešavalo pre nekih pola sata, meni liči na onaj period zasedanja Skupštine od pre godinu do godinu i po dana, kada smo imali situaciju da vidimo jednu poslaničku grupu koja je svojim postupanjem narušavala ugled Skupštine.
Sada se iznose činjenice o tome da SNS izdržavaju tajkuni, da finansiraju gospodina Tomislava Nikolića, pa čak se ide i dotle da se članovi porodice gospodina Nikolića prozivaju u ovoj Skupštini Srbije.
Očigledno je da mnogima smeta popularnost SNS i to onim strankama koje se takmiče da pobede nevažeće listiće na svim izborima, pa spominju nekakve krave i ovce, koje su plemenite životinje, iako su životinje, a ako su u ljudskom obliku, to je nešto ružno, pa bih zamolio da se o tome više ne izjašnjavaju po tom pitanju.
Isto tako, očigledno je da im smeta i milion potpisa koje je SNS sakupila za raspisivanje prevremenih republičkih izbora. Očigledno je da to više nikada neće moći da urade. Izgleda mi da je cilj ovakvih nastupa da se onemogući SNS, koja jedina može da pobedi DS, da pobedi…

Dame i gospodo narodni poslanici, smatram da predstavnik Vlade treba još jednom da razmisli kada je u pitanju ovaj amandman na član 39. Predloga, odnosno na član 49. osnovnog zakona.
Ipak, radi javnosti i poslanika koji nisu pregledali zakon, pročitaću samo prvi stav člana 49, čije je brisanje predloženo: „Obvezniku koji na neodređeno vreme“, drugačije rečeno, to je stalni radni odnos, „zaposli nove radnike obračunati porez na dobit preduzeća, umanjuje se u poreskom periodu za iznos jednak iznosu koji čini 100% bruto zarada, odnosno plata, isplaćenih tim zaposlenima uvećanih za pripadajuće javne prihode plaćene na teret poslodavca“.
Jedna poreska olakšica, koja je stimulisala otvaranje novih radnih mesta za privredne subjekte u Srbiji. Ovom izmenom i dopunom ova povlastica ili subvencija, nazovite to kako hoćete, prestaje da važi.
Vlada na ovaj amandman daje sledeće odgovor: „Amandman se ne prihvata iz razloga što već postoje vrlo stimulativni podsticaji koji se priznaju poslodavcu po osnovu zapošljavanja novih radnika u skladu sa propisima koji uređuju oporezivanje dohotka građana i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje. Pored toga, smatramo da bi zapošljavanje novih radnika trebalo regulisati drugim merama ekonomske politike, uz napomenu da značajan iznos po osnovu realizacije ovog podsticaja podrazumeva značajno smanjenje poreskih prihoda.“
Jedino što je tačno, i to delimično, može da bude ovih nekoliko zadnjih reči. Ako već Vlada hoće da ukine određeni podsticaj i smatra da na neki drugačiji način ti podsticaji treba da se ostvare, ne vidim gde su takvi zakonski predlozi u proceduri u Skupštini Srbije ili da postoji bilo kakva priprema u Vladi Republike Srbije.
U samom obrazloženju zašto se ovaj član 49. Zakona briše Vlada navodi da su već dovoljne podsticajne mere u vezi s ovom poreskom olakšicom.
Svakako da je Vlada kompetentna da da svoje mišljenje iz ove oblasti, svakako da je ministar, koji je ovlašćeni predstavnik Vlade ovde u Skupštini, kompetentan da da svoje mišljenje, ali voleo bih da osim mišljenja dobijemo i činjenice koje će tu njihovu kompetenciju i tvrdnju da potvrde. A činjenice su – broj zaposlenih.
Ove podsticajne mere su donošene da bi se povećao broj zaposlenih, odnosno da bi se smanjio broj nezaposlenih na teritoriji Republike. Nažalost, nešto i zbog Vlade, nešto i zbog svetske ekonomske krize, ali čini mi se više zbog Vlade, broj nezaposlenih u Srbiji stalno raste, odnosno broj zaposlenih se stalno smanjuje.
Očigledno je da sve ove podsticajne mere koje su postojale zajedno sa ovom merom nisu bile dovoljne da daju rezultat koji se očekivao. Podsticajne mere koje se donose za neku oblast ukidaju se kada se dostignu procene i želje zakonodavca da ima toliko zaposlenih u privredi ili, ako su toliko dobre, kada broj zaposlenih prevazilazi očekivanja zakonodavca za ovu oblast. Čini mi se da je čitava priča ovde kako napuniti budžet, nikako kakve će to posledice imati za privredu.
Gospođo ministre, već nekoliko meseci u najavi je racionalizacija državnog aparata ili, običnim, narodskim rečnikom rečeno, biće tehnoloških viškova i u državnoj administraciji. Sada mi objasnite šta će da stimuliše nekog potencijalnog poslodavca da zaposli te ljude. Koju to meru i stimulaciju država predviđa da ti radnici pronađu novi posao? Ne vidim nijednu, jer ni ove postojeće nisu dovoljne, a vi ih ukidate.
Čini mi se da zakonodavci, oni koji učestvuju u izradi zakona, pripremi zakona, stručni saradnici, čak i spoljna lica koja se angažuju za pisanje jednog zakona, još uvek nisu prevazišli jedan ozbiljan problem u svojoj profesionalnoj karijeri – nisu naučili kako se novac zarađuje van države, van kabineta, van institucija. Nisu naučili kako se novac zarađuje na tržištu. Očigledno je, kada je u pitanju naše zakonodavstvo u oblasti privrede, fiskalne politike i ekonomije, da je problem baš u tome.
Kada se bude spustio u fabriku da vidi kako se stvara nova vrednost, kako se novac zarađuje, kakvi su problemi, pa se tu iskali i sazri za desetak godina, potpuno sam siguran da će nam zakoni biti sasvim drugačiji.
Međutim, politike Vlade je da imamo nekakve stručnjake koji, osim diplome sa fakulteta, nemaju neko veliko i ozbiljno iskustvo u privredi. Čak je i fiskalna politika vezana za privredu.
Gospođo ministre, ima li Vlada u planu da stimuliše izvoz domaćih poljoprivrednih proizvoda? Pa i po cenu i da se zadužimo, da bismo plaćali te stimulacije.
Bolje je i tako se zadužiti, nego se zaduživati da bismo ta sredstva koristili za javnu potrošnju. Jer, kada se na ovaj način zadužujemo imamo izvozni artikal, vraća se novac u zemlju kao devizni novac, imamo radna mesta, imamo novu vrednost, ima svega. Ovako, cilj je samo, da bi država i njen aparat preživeli, napraviti takvu fiskalnu politiku koja ne daje nadu da ćemo iz ove krize ikada da izađemo.
Gospođo ministre, ako već imamo neke mere koje su poreske i podsticajne i koje ukidate, zašto ne krenete i nekim drugim pravcem; zašto ne ukidate državne organe koji nemaju ni opravdane razloge postojanja, a ako i imaju, kakvi su im rezultati? Voleo bih jednom da čujem izveštaj o tome kakvi su rezultati, recimo, državne agencije za strana ulaganja i promociju izvoza? Hajde da vidimo u kom su to oni poslu posredovali i ostvarili prihod za plate koje primaju i olakšali nekom potencijalnom izvozniku plasman njegove robe, koje su to strane investicije u državu doneli.
Samo na taj način možemo da potkrepimo postojanje jednog aparata koji troši novac. Rezultata nema. Moraćemo nešto drugo da uradimo. Najlakše je – hajde i ovo malo što možemo da presečemo, da ostavimo da se privreda snalazi.
U raspravi u načelu sam spomenuo – šta imamo protiv novih radnih mesta? Taj novac se, gospođo ministre, vraća u budžet višestruko. To je novo radno mesto; smanjuje pritisak na fondove penzijskog osiguranja i zdravstvene zaštite; dopunjava budžet kroz veću potrošnju. Ministar Dinkić tvrdi da je izlazak iz krize kroz veću potrošnju. Kako možete veću potrošnju da ostvarite kada nemate radnike koji primaju platu, kada nemate nova radna mesta? To je to, nema više.
Mislim da je ovaj amandman dobar, da bi još jednom trebalo da razmislite i da ga prihvatite. Očigledno je, čak i ako ga prihvatite, da niste dovoljno uradili, da je potrebno još stimulacija za otvaranje novih radnih mesta i smanjenje nezaposlenosti.

Dame i gospodo narodni poslanici, žao mi je što predstavnik predlagača, odnosno Vlade Republike Srbije, ministar finansija trenutno nije u sali. Nadam se da će tokom mog izlaganja stići. Voleo bih da mi odgovori na neka pitanja, makar i kasnije, kada budemo završavali ovu raspravu.
Danas imamo na dnevnom redu i poreske zakone. Nažalost, u takvom vremenu danas i živimo, kada neprestano moramo da prilagođavamo naše zakone trenutnoj političkoj i ekonomskoj situaciji u državi.
Kao što je već poznato, DS i koalicija koju su oni okupili pred ove izbore odustali su od 200.000 radnih mesta za vreme njihove vlasti, odnosno mandata koji traje četiri godine, odustali su i od 1.000 evra po glavi stanovnika sa biračkim pravom koji imaju pravo na besplatne akcije stečene u postupku privatizacije, pa zašto ne bismo onda menjali i pojedine zakone?
Čini mi se da ova vlada ne zna kako da se izbori sa postojećim problemima. Ili zna, a nama, narodnim poslanicima i građanima Srbije, to ne želi da kaže. Mislim da je u pitanju ovo drugo. To se već vidi u predlogu ovog zakona.
Ne može za jedan zakon da se kaže da on smanjuje poreske osnovice, da rasterećuje poreske obveznike, kada poreske olakšice koje su predviđene ovim zakonom prenosi tim istim zakonom na poreska opterećenja drugih poreskih obveznika ili ukida beneficije poreskih obveznika koje su prema postojećem zakonu postojale.
Znači, poreske olakšice predviđene ovim zakonima odnose se samo na određene učesnike u privrednom životu Republike Srbije. Za neke druge su to neka nova poreska opterećenja. Hajde da pogledamo, prvo, koga to oslobađamo poreza, a kome stavljamo novi poreski teret.
Prvo što me je iznenadilo jeste da su banke te koje će ovim zakonom biti povlašćene. To se već vidi, mislim u članu 14. Predloga zakona. Po tom predlogu banke mogu da vrše ispravku svojih bilansa, ali ne na osnovu propisa od strane Narodne banke, nego u skladu sa svojim unutrašnjim aktima, do iznosa koji odredi Narodna banka.
Sad pitam predstavnika Vlade – šta su to banke uradile za domaću privredu i građane, da ih stavljamo u ovakav povlašćen položaj?
Za državu mogu da razumem, neprestano se kod banaka zadužujemo. Ako je to cena da bi država mogla da dobije kredit od pojedinih poslovnih banaka, ipak ne mogu da se složim s tim da joj treba davati ovakvu poresku povlasticu.
Kada su u pitanju krediti koji idu privredi i građanima, mogu da kažem da su to najskuplji krediti u regionu, zahvaljujući aroganciji i monopolu koji banke imaju na domaćem tržištu. Izgovor bankarskog sektora jeste da u Srbiji postoji veliki rizik od nenaplativosti kredita, a prema svim zvaničnim podacima, Srbi su, i privreda i građani, najurednije platiše kredita u regionu. Znači, ovde nešto nije u redu.
Očigledno država nema hrabrosti, zajedno sa Narodnom bankom, da se upusti u rešavanje ovog problema i na prvom mestu zaštiti građane i privredu, od koje i građani i država žive. Davanje subvencionisanih kredita od strane države svakako ne može biti na dugoročnom planu podsticaj za privredu.
S druge strane, mislim da se ovakvom izmenom, gde banka može da ispravlja svoje bilanse, i to na povlašćen način (znači, gubitak može da iskaže tako što neće da dokazuje da li je pokušala taj gubitak da naplati pred nadležnim sudom, nego samo svojim unutrašnjim aktom), otvara kanal za pranje novca.
Ovaj zakon je pisan kada određena grupa nije još bila na međunarodnim poternicama i poternicama Interpola. Ovaj zakon je pisan u vremenu kada je otkriveno da je jedna banka koja posluje na teritoriji Republike Srbije zaobilazila i NBS i domaći zakon kojim se reguliše devizni platni promet. Pričam o "Hipo banci".
Znači, ovakvom odredbom u zakonu ostavlja se mogućnost da banka prikazuje gubitak, od sredstava koje je usmerila u fantomske firme koje ne postoje, da prikaže to kao poresku olakšicu, a sa druge strane će, preko neke od filijala te iste banke, deponovana sredstava, pravo korisnika kredita, da iskoristi da naplati svoje potraživanje. Na taj način se novac, u stvari, pere.
Davanjem ove poreske povlastice banci je dovoljno samo onoliko za koliko je oslobođena plaćanja poreza na dobit, a to je 10%. Hajde neka budu troškovi 5%, ali onaj koji je oprao novac na ovaj način imaće maltene isto onoliko koliko je i hteo da opere legalnog novca u daljem postupku.
Moram da pitam ministra čemu onda Poreska uprava, kada su u pitanju ovakve fantomske firme, i čemu onda Agencija za sprečavanje pranja novca, kada banke, na određeni način, kroz poreske olakšice, stimulišemo da rade ovakve stvari.
Član 10. Predloga je takođe izuzetno zanimljiv. U njemu se kaže da se sredstva koja jedno preduzeće ostvari kao prihod u iznosu do 5% mogu opredeliti u troškove za reklamu i propagandu.
E sad, voleo bih da pitam ministra ko od ovoga ima koristi. Država svakako nema. Ko još može da ima koristi? Javni servis svakako ima koristi, ali već ima i pretplatu, siguran i stabilan izvor prihoda.
Ko još može da ima koristi? Zakupci medijskog prostora na teritoriji Republike Srbije, pogotovo medijskog prostora koji je određen nacionalnim frekvencijama. A ko su najveći zakupci medijskog prostora u Republici Srbiji? Aktuelni gradonačelnik Beograda Dragan Đilas i savetnik predsednika Republike, ''gospodin Čokolada'', Srđan Šaper. Oni su najveći su zakupci medijskog prostora.
Ovo od 0,5% za reprezentaciju bi možda i moglo da se primeni, gospođo ministre, za vaše kolege ministre, pošto su njima napisane prekršajne prijave za način kako su trošili sredstva predviđena za reprezentaciju. Voleo bih da se to odnosi i na sve direktore javnih preduzeća i ustanova. Voleo bih da se to odnosi i na izvođače radova koji su poslove dobili u skladu sa Zakonom o javnim nabavkama.
Zašto to kažem? Pa, zato što treba samo da prošetate gradom Beogradom pa ćete videti da izvođači javnih radova često čašćavaju i ministre i direktore javnih preduzeća za koje se izvode radovi, a čak sam imao prilike da vidim da direktori javnih preduzeća potpisuju reprezentaciju u ime izvođača radova. Zbog toga se ne bih iznenadio ukoliko sutra pronađem i da je neki ministar potpisao reprezentaciju za izvođača radova.
Kada je u pitanju realni sektor, ovo poresko ograničenje nema realnog osnova. Teško ćete bilo kog privrednika koji poseduje privatno preduzeće da naterate da uludo troši novac na ime reprezentacije.
Iznenađen sam i članom 39. Predloga zakona, odnosno članom 49. osnovnog zakona. Predložili ste brisanje člana zakona po kojem bi poslodavac za svako novo radno mesto imao pravo da umanji svoju poresku osnovicu, a na ime isplaćenih plata i doprinosa za svakog novog radnika. To ukidate zbog banaka, zbog Srđana Šapera, zbog Dragana Đilasa.
A kako to izgleda u obrazloženju koje je Vlada dala u vezi s članom 39. Predloga zakona? Kaže se - predlaže se brisanje člana 49, s obzirom na već postojeće vrlo stimulativne podsticaje koji se priznaju poslodavcu po osnovu zapošljavanja novih radnika u skladu sa propisima koji uređuju oporezivanje dohotka građana i doprinose za obavezno socijalno osiguranje.
Gospođo ministre, pitam vas sada – jesu li svi ti podsticaji pomogli da se smanji broj nezaposlenih i poveća broj zaposlenih u Republici Srbiji?
Mislim da je i u vreme pisanja ovog zakona, novembra ili decembra prošle godine, broj nezaposlenih, odnosno smanjen broj zaposlenih, stalno rastao. Tako da mogu da kažem da brisanje ovog člana u vremenu ekonomske krize, kada broj nezaposlenih raste, kada se produktivnost smanjuje, država zadužuje da bi obezbedila sredstva za PIO fondove, može da predloži i napiše samo neko ko je neozbiljan, neodgovoran i nedorastao situaciji.
Vidim da odmahujete glavom, ali voleo bih da su oni koji pišu zakone makar malo radili u privredi, promenili bi svoje stavove. Zato što jedan radnik, osim što ćete poslodavcu da otmete 10% na osnovu njegovih zarada i doprinosa, mnogo više daje državi.
Svako novo radno mesto, prvo, smanjuje pritisak, makar malo, na fondove. Pod dva, imate socijalnu kategoriju, da obezbeđuje makar deo prihoda potrebnih za izdržavanje njegove porodice. Pod tri, radnik vam potrošnjom za koju koristi svoju zaradu takođe puni budžet. Pod četiri, barem deo tog novca biće upotrebljen za domaće proizvode, pa će takođe dolaziti do stvaranja nove vrednosti na tržištu. A to ste ukinuli zbog Šapera, Đilasa i banaka.
Još jedno pitanje. Zašto stalno država hoće da koristi svoj monopolski položaj na tržištu? Ili, zašto država uređuje zakone da sve one koji posluju sa državom, a to je jedan mali uski krug povlašćenih, oslobađa poreza?
Ovde je reč o hartijama od vrednosti koje emituje država, Narodna banka, jedinica lokalne samouprave ili pokrajina. Porez na kapitalnu dobit se ne plaća po osnovu tih hartija. Sad opet moram da postavim pitanje – kakvu korist država ima od toga? Da li jedinu korist treba da ima zato što će lakše da se zadužuje, zato što je Vlada nesposobna da obezbedi realne izvore finansiranja za budžet Republike Srbije? To je jedina povlastica, jedina pogodnost. A šta je sa građanima, šta je sa privredom?
Na taj način bi onaj novac koji bi banke bile primorane da usmeravaju u privredu i građanima bio po daleko nižim kamatama nego što je to danas. Ovako imate situaciju da zbog svoje poreske politike razvijate samo finansijski sektor, pogotovo kada su u pitanju hartije od vrednosti koje emituje lokalna samouprava, jer po Zakonu o javnom dugu takve hartije od vrednosti mogu da kupe samo banke i finansijske institucije. I država, naravno, samo što to nikad neće uraditi, jer nema dovoljno novca ni za sebe.
Da se vratim na član 10. Predloga zakona. Kada je u pitanju ta famozna propaganda i reklama, moram da postavim pitanje – da li se to radi zbog javnih preduzeća, koja se i te kako reklamiraju preko sredstava javnog informisanja, da li se to radi da bi korist, osim Srđana Šapera i Dragana Đilasa, imao i DS, jer će na ovaj način moći više sredstava da lansira za predstojeće izbore?
Izgleda mi, pošto predlažete ovakve izmene, da vam nije svejedno što je ovakvom brzinom SNS sakupio milion potpisa i da su izbori mnogo bliži nego što to hoće da kažu i ministri i predsednik Vlade i predsednik Republike, i da imate razloga da se plašite SNS-a.
Nećete moći da plašite građane ni sankcijama, ni ratovima, ni neulaskom u EU, ali u slučaju raspisivanja tih izbora, od onih reklama koje bude uplatila ''Elektroprivreda Srbije'' kampanju će da finansira SPS, od sredstava koja budu platili ''Pošta'' ili ''Telekom'' kampanju će finansirati DS, od reklama što uplate lokalne samouprave i javna preduzeća - svi iz te koalicije ''Zajedno''. Samo, mislim da sve to neće biti dovoljno da nas pobedite na narednim izborima.

Dame i gospodo narodni poslanici, potpuno se slažemo mi iz SNS da Skupština Srbije treba da ima zakon koji će da reguliše njene nadležnosti, prava i obaveze narodnih poslanika. Međutim, mogu da kažem da nisam očekivao da će na ovaj način da se nađe jedan ovakav akt u Skupštini Srbije. Do ovog trenutka ne znam ko je pravi tvorac ovog zakona.
Više informacija smo dobili u prethodnom delu zasedanja, čak je jedan šef poslaničke grupe, koji sačinjava većinu u ovoj skupštini, rekao da je ovo delo Radne grupe i da Radna grupa postoji već dve godine, pri tom je zaboravio da saziv Skupštine ne traje dve godine i da se ta Radna grupa poslednji put sastala u decembru 2008. godine.
Mene niko ne može da ubedi da je ovih 128 poslanika napisalo ovaj zakon. Radna grupa postoji, ali ne radi. Interesuje me – ko je pravi tvorac zakona, da li su to šefovi poslaničkih grupa koji sačinjavaju većinu, da li je ovaj zakon napisao predsednik Skupštine, da li sekretar Skupštine, da li su zaposleni u Skupštini nama napisali poslanički zakon ili je možda neko došao sa Marsa i poklonio nam ovaj papir?
Slušam ovde svoje kolege poslanike, moj prethodnik reče – nečiji trud. Postavljam pitanje – čiji trud? Ko je napisao zakon? Znamo da su ga potpisali neki poslanici, a verujem da velika većina njih nije čak ni pročitala šta je potpisivala. U tome i jeste problem zbog čega se ovaj zakon kritikuje.
Pokušano je na nekoj sednici da ovaj fantomski zakon dobije saglasnost šefova poslaničkih grupa. Nije uspelo. Zašto ste onda ušli u ovu proceduru?
Koliko se sećam, kada se pisao Ustav, sastali su se predsednici političkih stranaka, sastali su se šefovi poslaničkih grupa, predsednik Skupštine, predsednik Republike i Ustav je napisan za dva meseca. U čemu je bilo problem da se ovde jednim konsenzusom političkih partija, sa šefovima poslaničkih grupa, konačno napravi pravi predlog zakona o Narodnoj skupštini?
Ako nama drugi kroje kapu o našem Ustavu, onda ovaj skupštinski saziv treba da se raspusti i da se raspišu izbori, jer prihvatanjem da potpišemo da smo podnosioci nečega, a nismo, prvo smo sebe ponizili, gospodo iz vladajuće većine.
Sam zakon je pun nedorečenosti i često je potpuno u suprotnosti sa onim što se u ovom parlamentu dešava i što će nažalost i dalje da se dešava, bez obzira da li ovaj zakon izglasate ili ne.
Već u članu 7. predloga fantomskog zakona o Narodnoj skupštini se kaže da Narodna skupština u okviru svojih nadležnosti vrši sledeće funkcije – predstavničku, zakonodavnu. Sada neka mi neko objasni – na koji to način može narodni poslanik, kao član Narodne skupštine, predstavnik Narodne skupštine, jedan od 250, da vrši zakonodavnu ulogu, kada ako podnese amandman, a njegov amandman je 151, neće moći ni da diskutuje o njemu?
Sada će neko da kaže – to je tema za poslovnik o radu Skupštine Srbije. Ne možete da donesete zakon o Narodnoj skupštini ako se ne dotaknete i poslovničkih obaveza i poslovničkih delova, kao što ste se dotakli u nekom delu ovog predloga zakona, pa čak i Ustava ste se dotakli. Na koji način to mislite?
Kaže – kontrolnu; pa tu imamo pravo da postavljamo poslanička pitanja, pa imamo pravo da postavljamo nepoverenje pojedinim ministrima, pa čitavoj Vladi. A na šta se to svodi? Imamo čak pravo i na tematske sednice kada predstavnici Vlade ovde odgovaraju, pa prvo moraju da se izređaju poslanici koji podržavaju Vladu, pa onda oni drugi. To rešavajte vi na vašim partijskim sastancima ili je to želja da, eto, ministrima je malo što su u svakim vestima, nego da se pojave i ovde, da još uvek i ovde vrše neku svoju promociju.
Evo, koliko je to kontrolna uloga – dva meseca Skupština Srbije nije zasedala. Kakvu je kontrolnu ulogu imala Skupština Srbije za ova dva meseca? Očekujete da opozicija formira dnevni red, da saziva tematske sednice, da traži izveštaj od ministarstava. Čak i ako to uradimo, pitanje je da li ćete vi iz vladajuće većine, jer nemate obavezu, to da prihvatite.
Na koji to način narodni poslanici mogu da vrše kontrolnu funkciju, na koji način kada recimo sednice skupštinskih radnih tela proglašavate za zatvorene i ne puštate poslanike koji nisu članovi tog skupštinskog odbora da prisustvuju sednicama, što je takođe sramota?
Hajde, kažite mi – koji to poslanik je mogao da prisustvuje sednici Odbora za bezbednost, ako je ona proglašena zatvorenom? Reći ću vam – čak ste izbacivali i poslanike sa sednice Odbora za finansije zato što sednica nije bila javna. U čemu je razlika između narodnog poslanika koji je član Odbora i ovog koji nije, kada je prisustvo sednici u pitanju?
Ima samo razlike u glasanju, ni u čemu više. Narodni poslanik može da prisustvuje svakoj sednici, a to neće da odlučuje ni taj koji podnosi izveštaj, ni direktor BIA, ni ministar unutrašnjih poslova, ni sam odbor. To je pravo koje im je Ustavom garantovano. Hoćete li na taj način da vršite kontrolnu funkciju?
U članu 28. uvodite jednu novinu. Gospođo predsedavajuća, molio bih da u skladu sa Poslovnikom, koji još uvek važi, preduzmete mere za ove koji dobacuju.
U članu 28. Narodna skupština ima svoje odbore, pa se kaže – bira članove odbora i zamenike članova. Hajde mi sada odgovorite, ako ste vi kao poslanici savesni u vršenju svoje dužnosti, objasnite šta će vam zamenici članova odbora? Ne možete da sakupite kvorum. Napravili ste da samo ujutru mora ovde da ima 83 poslanika, onda može da sedi samo predsedavajući i da lista akta. Toliko ste revnosni poslanici.
Oni koji kažu da je srušen ugled Skupštine Srbije, neka pogledaju prvo sebe, jer su oni glasali za takve izmene Poslovnika, jer su oni sebi dali za pravo da mogu da dođu ovde ujutru da se prijave i da odu. Nije niko drugi.
Onda se čudite što je ovakav odnosi javnosti prema Narodnoj skupštini. Krivite opoziciju za to, a zaboravljate kada krivite opoziciju za to, da se često u našem narodu Skupština još zove, bar u medijima, i parlament. Šta znači ta reč? Da je to govornica.
Jedino mesto u Srbiji gde možemo potpuno ravnopravno da suprotstavimo različitosti, i potpuno legalno. I to pravo ste narodnim poslanicima oduzeli vi iz vladajuće većine. Da li je to po nalogu predsednika Vlade, predsednika Republike, ne znam čijem, ali ste dopustili da budemo ponižavani. Onda se čudite što vas novinari slikaju pored svega i svačega i pišu sve i svašta o nama, o svima nama, ne samo o vama.
Pa kaže – da se broj članova odbora bira na predlog poslaničkih grupa srazmerno broju narodnih poslanika poslaničke grupe u odnosu na ukupan broj narodnih poslanika u Narodnoj skupštini. Nemam ništa protiv toga, ali zašto ste već u sledećem stavu odustali od te ideje? Zašto to isto niste primenili i naj broj predsednika i na broj zamenika predsednika?
Jeste da se pridržavamo mi nekako tog dogovora, ali je činjenica da to samo zavisi od dobre volje većine. Ovde smo svi mi sa istim pravima i obavezama. Vi imate samo jednu više, morate da podržavate Vladu, ja ne moram kao opozicija i mi ne moramo, i naš posao je da tu vladu rušimo, ili je bar prikažemo kao nesposobnu.
Gde imamo to pravo jedino da uradimo? Ovde u Skupštini. Čitavo vreme nama vi to pravo osporavate.
Opet se uvodi neki pojam generalnog sekretara i tu bih u poslednjem stavu, u članu 34. evo kako ste i bili stručni dok ste pisali zakon. Kaže se – generalni sekretar ima zamenika koji mu pomaže u radu i zamenjuje ga u slučaju njegovog odsustva ili sprečenosti. Moglo je i zamenike, ali evo, tu pravopisnu grešku nećemo da uzmemo u obzir. Zamenika generalnog sekretara imenuje Narodna skupština na predlog generalnog sekretara, uz saglasnost predsednika Narodne skupštine. Ne vidim šta će saglasnost predsednika Narodne skupštine, ali neka ostane i tako.
Međutim, funkcija zamenika generalnog sekretara prestaje danom imenovanja zamenika generalnog sekretara novog saziva Narodne skupštine, ostavkom ili razrešenjem. Zaboravili ste još jednu rečenicu ili par reči – prestankom dužnosti sekretara. Izborom novog sekretara prestaje dužnost starih zamenika sekretara, jer ih je stari zamenik i predlagao. Vidi se da je ovo bilo prilično brzo rađeno.
U članu 41. dolazimo baš na ono o čemu sam vam pričao na početku svog izlaganja. Narodni poslanik, u skladu sa zakonom i Poslovnikom, ima pravo da učestvuje u raspravi i odlučivanju o predlogu zakona i drugih akata na sednicama Narodne skupštine i njenih radnih tela.
Kasnije kada dođemo do nadležnosti odbora, vidimo da narodni poslanik i koji nije član odbora može da učestvuje u radu odbora bez prava glasa. Šta je sa tim tajnim sednicama i zašto i to nije stavljeno u zakon, da narodni poslanik može, bez obzira na odluku da li je sednica otvorena za javnost ili nije, da prisustvuje toj sednici bez obzira da li je član odbora ili nije?
U članu 54. mogu da kažem da je tu pomalo i Ustav Republike Srbije prekršen. Po Ustavu Republike Srbije mandat narodnom poslaniku i Skupštini traje do konstituisanja novog saziva Skupštine. U članu 54. predloga se kaže – u slučaju raspuštanja Narodna skupština, odnosno nadležni odbora Skupštine, vrši samo tekuće ili neodložne poslove, a naročito: rešavanje mandatno-imunitetnih pitanja, ostvarivanje međunarodne saradnje u skladu sa ovim zakonom, pojedine slučajeve rešavanja materijalno-statusnih pitanja narodnih poslanika i drugih izabranih i imenovanih lica i ako su poslovi vezani za zakonski rok ili to nalažu potrebe države.
Ovde je u nekoj ne tako dalekoj našoj prošlosti političkoj bilo pitanje – da li Vlada može, kada je raspuštena Skupština, da radi svoj posao? Naravno da može. Može čak i da predlaže zakone. Sećam se da je vlada Zorana Živkovića, kada je Skupština Srbije bila raspuštena, podnela predlog budžeta za 2004. godinu. Jeste da nije bilo političke volje da se taj budžet usvoji i taj saziv Skupštine nije odlučivao o tom budžetu, niti bilo koji drugi, ali je Skupština mogla potpuno punovažno da odlučuje i da utvrdi zakon o budžetu za 2004. godinu.
Zašto Narodnoj skupštini i narodnim poslanicima ona prava koja su im garantovana Ustavom ograničavate jednim zakonom? Ako Ustav kaže da mandat narodnom poslaniku traje do izbora novog narodnog poslanika, onda je tu priča završena. I kada se raspusti Skupština, ima pravo da zaseda, da odlučuje, da donosi zakone dokle god se ne konstituiše nova.
Hoćete li da kažete da tih dva, tri, četiri meseca, koliko može da protekne od raspuštanja Skupštine do konstituisanja nove, nema nikoga ko bi mogao da vrši kontrolni posao nad Vladom Republike Srbije? Ili će nama Vlada da određuje koja su to bitna pitanja za funkcionisanje države? A koja sad Vlada? Pa ko je tehnička Skupština, onda je tehnička i Vlada, kako sad to?
Ova priča koje su se mnogi dotakli, da je Skupština konačno nezavisna i da ovim predlogom zakona imamo svoj skupštinski budžet, možda bi bilo u redu da nije člana 66. Pošto znam da mnoge kolege poslanici nisu ni pročitali zakon kako treba, znači, sekretar Narodne skupštine utvrđuje predlog budžeta, upućuje ga nadležnom odboru koji ga takođe utvrđuje.
Znači, menja ga ili ga ostavlja istog, predlaže se ministarstvu nadležnom za poslove finansija i Vladi, mogu da ga usvoje, mogu da ga odbiju, svakako mora u takvom izvornom obliku da bude upućen u skupštinsku proceduru izglasavanja budžeta za tu godinu.
Međutim, Vlada ne može bez saglasnosti predsednika Narodne skupštine obustaviti, odložiti ili ograničiti izvršenje skupštinskog budžeta. Zašto predsedniku Narodne skupštine na prvom mestu dajemo tolika ovlašćenja, jer svi koji su bili predsednici skupština, pa i sadašnji, kažu da su samo prvi među jednakima, i da ga stavljamo u jednu izuzetno delikatnu i tešku situaciju ako dođe do jedne ovakve pojave?
Ili da prepustimo koliko je on jak da se odupre članovima Vlade, predsednicima svojih stranaka, da ne bude smenjen ili bi ipak tu saglasnost trebalo da da, ako ne Skupština, onda bar odbor nadležan za poslove finansija, pošto je on i učestvovao u utvrđivanju predloga budžeta za Skupštinu Srbije.
Zato, kolege narodni poslanici, tvrdim da ovaj zakon nije dobar, da ga je teško popraviti čak i amandmanima, da je na brzinu napisan, da se eto tek nešto desi. Vidim da će ovde iz zakona da bude donet i nov poslovnik o radu Skupštine Srbije. Voleo bih da novi poslovnik ne bude donet na ovakav način, da u njegovoj izradi stvarno učestvuju radne grupe, da se stvarno ispoštuju i prava narodnih poslanika.
Nemojte da dozvolite da izgovor za ograničavanje prava narodnih poslanika bude efikasnost u radu. Parlament nije efikasan koliko zakona donese, parlament je efikasan koliko radi u toku godine, jer smo imali situacije da se kao jedna tačka dnevnog reda nađe i 15, i 20, i 25 predloga zakona, sa ovako restriktivnim poslovnikom sve se završavalo za nekoliko sati.
Postavite sebi pitanje, pošto je čest i izgovor racionalizacija ili štednja – da li je manja šteta kada Skupština radi, ima kvalitetnu raspravu, kada Vlada koja piše i predlaže zakone zna da će zakoni da budu dosta kritikovani u Skupštini i da zbog toga mora da pravi dobre zakone, ma koliko to zasedanje trajalo ili je bolje da donosimo loše zakone uz kratku raspravu?
Neka mi neko kaže šta je onda veća šteta, šta će više državu da košta – loš zakon ili par dana više rada u Skupštini? Tvrdim vam, posledice koje proizvode loši zakoni su mnogo skuplje nego par dana rada u Narodnoj skupštini.

Hteo bih da se obratim prethodnom govorniku, pošto je on mene više puta prozvao, usudiću se i ja njega, gospodinu Šaroviću.
Prvo, gospodine Šaroviću, nemojte da pričate ono što ne znate ili nije tačno. Zakletvu nisam polagao pet puta nego jednom, ali ako vi kažete pet puta, onda verovatno ima i rok trajanja. Znači, malo je u suprotnosti sa vašim tvrdnjama. Kada je bio Zakon o regionalizaciji nisam ni slučajno ni namerno glasao, nisam uopšte glasao o tom zakonu, tako da ni tu dezinformaciju nemojte da širite.
Gospodine Šaroviću, sada pričamo o zakonu o Narodnoj skupštini, ne o meni, ne o gospodinu Nikoliću, ne o poslaničkoj grupi Napred Srbijo. Činjenica jeste da je ugled Narodne skupštine i narodnih poslanika prilično urušen, a mogu da vam kažem, gospodine Šaroviću, da ste vi u tome odigrali jednu veliku ulogu.
Pogotovo kad se setim da su bili neki novinski napisi da ste podizali milionske iznose sa skupštinske blagajne, a istovremeno ste bili odbornik u Skupštini grada Beograda, a navodno ste putovali iz Vranja. Zbog takvih i sličnih postupaka i drugih kolega današnja Skupština ima ovakav izgled i ovako se ceni i među građanima, i među novinarima, i među svima.
Još nešto, gospodine Šaroviću, niste bili ovde u proteklom periodu od skoro dve godine, ali da vam kažem, od razlaza u SRS bilo je mnogo vas koji ste ostali, a napadali ovu novu poslaničku grupu. Ima još jedna činjenica, što god su više napadali, sve su nekako išli prema zadnjem redu.
Ostavite se vi i poslaničke grupe Napred Srbijo, i Tomislava Nikolića, i nas, vodite računa o svojoj stranci. Trebaće vam puno rada, pogotovo kad pogledamo izbore na Voždovcu, kad pogledamo izbore u Kostolcu, kad pogledamo u drugim opštinama gde niste ni cenzus prelazili. Ostavite se nas, mučite svoje brige, svoje muke. To je jedini način da sačuvate stranku.
Nije tačno da je gospodin Nikolić ikada rekao da bi ukinuo SRS, osim kad ste počeli da pišete krivične prijave Haškom tribunalu i pregazili svoju reč, svoju strategiju, svoju politiku. U tome je problem. Zato, gospodine Šaroviću, da biste ostali u tom drugom redu, da ne biste bili u magarećim klupama, ostavite nas na miru.

Gospodine Šaroviću, voleo bih zbog vas da ste u pravu. Međutim, to što ste vi čistili po Gradskoj skupštini, izgleda mi da ste počišćeni na Voždovcu, izgleda mi da ste počišćeni u Zemunu, izgleda mi da ste počišćeni u Kostolcu.
Znate šta, sa tim čišćenjem ne bih se baš nešto mnogo hvalio kada bih na muku i jedvite jade pobeđivao nevažeće listiće na izborima. Tada bih, gospodine Šaroviću, podneo ostavku i politikom se više ne bih bavio, pustio bih da to rade neki drugi.
Međutim, vi ste rešili da ostanete u politici i samo nastavite tako da nas uništavate, samo nastavite, molim vas. Neće nas biti 21 posle sledećih izbora, biće nas preko 100. U tome jeste vaš problem.
Sve ovo što ste ispričali, još uvek vam kažem i skrećem vam pažnju, govorite istinu i barem pokušajte, pošto ste u mnogim stvarima bili učesnik događaja, da bar vremenske distance odredite. Znači, nisam dva meseca, nego 20 dana. Imam svoje razloge zašto, gospodine Šaroviću, ne one kao što vi to pričate, što biste voleli da su tačni, nisu tačni. Problemi su u vama, jer se jedno dogovori, drugo radi. U tome je problem. Sa takvim ljudima ne želim da sarađujem.
Još nešto, gospodine Šaroviću, kad spominjete te ostavke i to vučenje za rukav i potpisivanje, da vas podsetim da je tada gospodin Tomislav Nikolić još uvek bio član SRS i da sam to radio po nečijem nalogu. Vi sad možete o tome da raspravljate šta god hoćete, poštujem vašu volju da ostanete u toj političkoj stranci.
Samo da vam kažem da je ta priča o Evropi u SRS i kampanji koju je vodio Tomislav Nikolić iznedrila u najvećem delu te poslaničke mandate.
Shvatite ovo, razišli smo se i šta sad? Ostavite nas, mi vas ne diramo, nastavite vi svojim putem ili ćete, gospodine Šaroviću, polako, red po red, prema magarećoj klupi.

Gospođo Slavice Đukić-Dejanović, povredili ste Poslovnik zato što govornika niste opomenuli kada se poslanik uvredljivo i ružno odnosio prema narodnim poslanicima, to je čak i ovde u ovom zakonu o Narodnoj skupštini sadržano.
Gospodine Šaroviću, ne osećam se kao lopov, možda bih se osećao kada budete vratili onih dva miliona dinara koje ste 2005. godine podigli zato što ste navodno putovali iz Vranja.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo predsedavajuća, molio bih da malo povučete ručnu kočnicu kada čitate da bismo mogli normalno da radimo na ovoj sednici. Možda se vama žuri na doček nove godine, ali svakako da je sada rebalans u pitanju i to drugi u toku 2009. godine. Žao mi je što ovde nije ministar finansija, voleo bih da čujem neka njegova mišljenja, ali drago mi je što je tu ministar pravde, obrazložiću i zbog čega.
Postavljam jedno pitanje ministru pravde, hipotetičko, šta bi se desilo ako ovaj budžet, odnosno izmene i dopune Zakona o budžetu za 2009. godinu ne budu usvojeni od strane ove skupštine? Da li to neko nas, narodne poslanike, pokušava da prevari ili da nam zamaže oči da će neko da troši sredstva predviđena ovim rebalansom u toku 2010. godine, a rebalans je za 2009. godinu, a 31. decembra ne može nikako.
Zašto postavljamo ovo pitanje? Zato što je rebalans koji ste nam predložili čista forma, novac je već potrošen, u tome i jeste problem. Trošili su ga svi, odobravao predsednik Vlade i odobravao ministar finansija. Zato s pravom postavljam pitanje – a šta ako Narodna skupština ne usvoji izmene i dopune Zakona o budžetu?
Vlada je odbila moj amandman, pročitaću obrazloženje. Kaže se: „Amandman se ne prihvata, što je članom 47. Zakona o budžetskom sistemu predviđeno da ukoliko u toku fiskalne godine dođe do povećanja rashoda ili smanjenja prihoda, budžet se uravnotežuje putem rebalansa. Kako je u 2009. godini ostvarenje prihoda manje od planiranog, bilo je neophodno i utvrđivanje novog nivoa deficita“.
Naime, projekcija primanja u budžetu u 2009. godini je bila pogrešna. U tome je čitava priča i čitava poenta svega onoga što se nama dešava već godinu dana unazad.
Postavlja se pitanje – ako je prihodna strana manja za nekih skoro 35 milijardi dinara, šta je Vlada, odnosno Ministarstvo finansija, šta su učinili da smanje malo budžetske rashode? Ili su smatrali da svaka stranka, svaki ministar, pogotovo ako je predsednik stranke, može da troši novac kako on hoće, a ako se ne ispunjavaju njegove želje, onda pada Vlada. Mi smo svi sada žrtve ambicija malih ljudi u još manjim strankama koji ucenjuju ne samo Vladu Republike Srbije, nego ucenjuju sve građane Republike Srbije.
Zašto je projekcija budžeta prihoda za 2009. godinu u aprilu bila pogrešna? Ne verujem da je sve to moglo da bude baš tako slučajno. Ne verujem zato što ste u aprilu morali hitno da donesete rebalans budžeta da biste mogli da uđete u ozbiljniji projekat sa MMF.
Da biste ušli u taj projekat morali ste da imate 3% deficita od bruto dohotka, to je bio uslov MMF, i to ste na jedan lažan način iskazali izmenama i dopunama Zakona o budžetu za 2009. godinu. To što se dešavalo nije slučajno, jer se tačno vidi kada se uporede projektovani prihodi budžeta za 2009. godinu i ostvareni prihodi, vidi se takav nesklad kod prihoda koji su povezani jedni sa drugima.
Znači ne može prihod od carine da bude veći, a da bude manji prihod na porez na dodatnu vrednost koji je iz uvoza, to je nemoguće, osim ako neko namerno nije hteo da napravi takvu grešku. Ne može da bude manji. U aprilu prihod od poreza na dobit preduzeća, kada su završni računi predati i tačno se zna koliko će po tom prihodu da se ostvari, ne može da bude manji. Ni porez od fizičkih lica, porez na dohodak i imovinu od fizičkih lica, jer su poreske prijave predate.
Čitava farsa sa rebalansom budžeta za 2009. godinu je bila da se stvori osnov da uđete u pregovore sa MMF. Sada ste novac trošili bez obzira što su vam prihodi umanjeni. Jedini cilj celog ovog rebalansa jeste da neko ne ode na robiju ako se ovakav zakon ne usvoji. Teško nama ako se vi svaki put kad god su vam manji prihodi ne oslanjate na smanjenje javne potrošnje nego isključivo na dalje zaduživanje privrede.
Postavljam pitanje i kolegama poslanicima - kako misle oni koji će da glasaju za ovaj predlog izmena i dopuna Zakona o budžetu, kako misle i ko će da vraća ove kredite kojima nas ova vlada, i prethodnih nekoliko unazad, zadužuju neprestano?