Voleo bih da dobijem pravo na repliku jer se očigledno moj amandman pogrešno tumači. Ali, evo, koristiću vreme poslaničke grupe.
Amandman se odnosi ne na brisanje stava 8. nego na brisanje teksta "ili se njenim donošenjem dovodi u pitanje nesmetano obavljanje delatnosti ustanove". O tome se radi, gospodine ministre.
Znači, ostaje mogućnost da ministar poništi akt, ostaje mogućnost ako odluka o izboru direktora nije doneta u skladu sa zakonom. To pravo vama niko ne osporava, to sam i rekao. Tako treba da bude. Ministarstvo ima pravo nadzora nad radom školskih odbora. Ali, ne može diskreciono pravo ministar da ima, a da zakon nije prekršen. Odreknite se tog diskrecionog prava.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman koji sam podneo na član 18. u stvari je posledica amandmana koji je podneo narodni poslanik Oto Kišmarton na član 17. Predloga zakona.
Mogu da kažem da se amandman odnosi na to da izgleda da kad god se neki zakon donosi svako ministarstvo koristi priliku da u taj zakon ubaci umnožavanje državne administracije.
Član 18. odnosno taj stav 3. za koji sam tražio da se briše, odnosno da se menja, odnosi se na Zavod za unapređenje obrazovanja i vaspitanja. Taj zavod, kako je to predvideo zakon, može da ima još i organizacione jedinice centre, i to centre za razvoj programa i udžbenika, centar za stručno obrazovanje i obrazovanje odraslih, centar za profesionalni razvoj zaposlenih u obrazovanju. U sledećem stavu se kaže: "Zavod iz stava 1. ovog člana može da ima i drugi organizacione jedinice, u skladu sa statutom".
E sad, gospodine ministre, u redu, niste prihvatili moj amandman, ali zašto ste onda nabrojali ova tri centra? Mogli ste jednostavno i da napišete - zavod iz stava 1. ovog člana ima svoje organizacione jedinice u skladu sa svojim statutom i da tu priču završimo.
Čini se da je ovde cilj samo umnožavanje administracije i to se već vidi kada je u pitanju centar za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja. Ako se pogledaju nadležnosti tog centra možete da vidite da su one, maltene, identične nadležnostima koje ima Nacionalni prosvetni savet.
Međutim, sva tri amandmana, i na član 17, i na član 18. i na član 22, koje je podneo narodni poslanik Igor Bečić, imaju sledeće obrazloženje: "Amandman ne treba prihvatiti jer nije u skladu sa koncepcijom Predloga zakona. Neophodno je da postoje nezavisne ustanove sa razgraničenim nadležnostima. Zavod za unapređenje i obrazovanje vaspitanja priprema nastavne planove i programe i druge propise iz nadležnosti Ministarstva".
Ovo meni, gospodine ministre, kako ovi Evropejci vole da kažu, može slobodno da se zove i agencija. Samo ste malo drugačije krstili jednu državnu agenciju. Zavod za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja obavlja stručne poslove u oblasti praćenja i vrednovanja stepena ostvarenosti opštih principa, ciljeva obrazovanja i vaspitanja i standardna postignuća, odnosno kvaliteta obrazovanja i vaspitanja.
Šta će onda da radi Nacionalni prosvetni savet? Ako pogledamo malo u određenim tačkama i podtačkama nadležnosti, videće se da su neke potpuno identične, a neke su isto to samo malo drugačije napisano. Treba da se prestane sa ovom praksom koja je uvedena otkada se desio taj 5. oktobar, da se državna administracija neprestano umnožava.
Još nešto, za ove koji se stalno hvale evropskim dostignućima i standardima i vrednostima, moram da im kažem da u te evropske standarde dostignuća i vrednosti pripada i ono što je srpska kultura, što je srpska tradicija, što su srpska dostignuća, što je srpska civilizacija.
Kada sam bio jednom prilikom u delegacije Skupštine Srbije u Strazburu, više puta skoro svaki sa kojim smo razgovarali opominjao nas je da se svega toga što je naše ne odričemo, nego da to naše uklapamo sa ostatkom Evrope.
Nažalost, čini mi se da je ovde situacija sasvim obrnuta. Mi se našeg svega odričemo i prihvatamo sve njihovo zdravo za gotovo, a tamo su nam lepo rekli, za razliku od ovih ovde, da se ne odričemo čak ni prava da dokumenta koja dobijamo, dobijamo na srpskom jeziku, što nažalost vidim da ovde čak i neki ministri neće da koriste i prihvate u srpskom parlamentu.
Vodite o tome računa, gospodine ministre, jer svaki zakon kada se donese, a pogotovo ovi iz prosveta, a smatram da je to mnogo važniji zakon nego zakon o budžetu, ili zakon o ministarstvima, zato što po tom zakonu naša deca treba da završe školu, treba da počnu da žive i da rade, da stvaraju svoje porodice, a ovaj zakon treba da im omogući kvalitet. Samo sumnjam da sa ovom i ovolikom državnom administracijom, koja se neprestano forsira, novca ostaje za kvalitetan rad sa našom decom.

Dame i gospodo narodni poslanici, u članu 23. se kaže: Za obavljanje pojedinih poslova iz svoje delatnosti zavodi mogu da obrazuju posebne stručne komisije i timove iz reda stručnjaka u oblasti obrazovanja i vaspitanja ili da angažuju naučnoistraživačke ustanove, uz saglasnost Ministarstva.
U svom amandmanu na član 23. malo sam te komisije i te stručnjake izbrisao, a kada su u pitanju naučnoistraživačke ustanove tražio sam da mogu to da rade samo naučnoistraživačke ustanove kojima je osnivač Vlada, odnosno Republika.
Ne znam da li je taj koji je napisao obrazloženje bio dovoljno oprezan da nešto ovako napiše, ali se u obrazloženju kojim se moj amandman odbija kaže - da amandman ne treba prihvati, jer rešenje dato u Predlogu zakona omogućava zavodima da angažuju najkvalitetnije pojedince.
Gospodine ministre, mogu da kažem da onda pozovete svog kolegu Đelića da odmah podnese ostavku. Jer, ako naše naučnoistraživačke ustanove nemaju najkvalitetnije pojedince stručnjake, onda ministar treba da podnese ostavku.
Pazite sad dalje kaže - uključujući i stručnjake iz naučnoistraživačkih ustanova. Time se obezbeđuje da se poslovi iz nadležnosti zavoda obavljaju efikasnije, sa manje sredstava i uz kvalitetnu stručnu uslugu.
Sada što se tiče kvalitetne stručne usluge to smo malo raspravili, ali sada da mi neko objasni kako to najjeftinije i najefikasnije? Neka neko pokuša to da mi objasni, jer znate šta, mnoge naučnoistraživačke ustanove su, ne mnoge, nego sve gde je osnivač Republika na budžetu su Republike Srbije.
Imaju neke svoje sopstvene prihode, a čini mi se da bi ti prihodi bili mnogo veći, mnogo značajniji i davanja iz budžeta mnogo manja, kao direktnim budžetskim korisnicima, kada bi naše državne ustanove koristile te naučnoistraživačke ustanove za određene projekte, analize, ispitivanja itd.
Međutim, jedna praksa, nažalost, postoji u Srbiji, uveo je Mlađan Dinkić, a to je da se često angažuju razne stručne komisije i pojedinci, ne da bi neki posao završili, dame i gospodo, nego da bi dobili posao. Naprave neku analizu, neku studiju, neki rad i predaju određenoj ustanovi.
Samo mogu da vam kažem da je to Dinkićev najomiljeniji način pljačkanja budžeta. Uradi nešto, angažuje 5-6 ustanova, nekih privatnih, ili 10-15 pojedinaca da mu urade određene analize o efikasnosti, isplativosti, posledicama na životnu sredinu, na sve ostalo, i naprave se te analize, i plate se, i to debelo.
Samo je problem kada dođu u taj državni organ, što nikada ni za šta ne budu iskorišćene i završi fioci nešto što je država izuzetno skupo platila. Baš zato što je takav još uvek u Vladi i što ste vi s njim, gospodine Obradoviću, u Vladi, postavljam pitanje kakve će to komisije naši zavodi da obrazuju, koji će to pojedinci to da rade i koliko će to stvarno da košta građane Srbije?
Isto tako smatram da, ukoliko ste prihvatili ovaj amandman, trebalo bi da vam bude zahvalan vaš kolega iz Ministarstva za nauku, jer bi na određeni način obezbedio sredstva za rad svojih naučnoistraživačkih ustanova, jer nažalost da bi ostalo novca za Mlađu i za njegove projekte, za njegove komisije i za njegove agencije, najviše je otkinuto na prvom mestu u rebalansu budžeta od poljoprivrede, a na drugom mestu za naučnoistraživački rad.

Dame i gospodo narodni poslanici,  evo mene vrlo interesuje ko je od ove gospode koji sede pored ministra napisao ovaj predlog zakona. Ne mogu da shvatim da u svojoj tvrdoglavosti ide baš u prave krajnosti i ne da da se bilo šta promeni u tom zakonu. Čini mi se da su ovi amandmani koji su prihvaćeni na teške muke prihvaćeni.
U članu 57. predloga zakona piše da sve odluke koje donosi školski odbor moraju da budu donete apsolutnom većinom, odnosno da za tu odluku glasa više od polovine ukupnog broja članova školskog odbora.
Narodni poslanik Jorgovanka Tabaković je tražila da se to ipak ograniči na tačke od 1) do 6), jer bih voleo tog gospodina ili gospođu da pitam sa koliko glasova je potrebno da ovaj zakon bude usvojen: da li je potreban minimum od 126 narodnih poslanika ili će da glasa jedna većina. Koliko se razumem u Ustav i Poslovnik, dovoljna je jedna većina.
Međutim, u obrazloženju se kaže - amandman ne treba prihvatiti, jer ne treba praviti razliku između vrsta odluka. Znači, Ustav predviđa da samo za Vladu, za budžet mora da bude apsolutna većina, ali kada je u pitanju proširena delatnost škole za to je potrebna apsolutna većina u školskom odboru. O pravima i obavezama učenika? Pa, gospodo, ta prava i obaveze ste definisali ovim zakonom.
Odluka o razrešenju direktora; pa ako prihvatite ovaj amandman u tački 6) tog člana ostaje da direktora bira više od polovine od ukupnog broja članova školskog odbora. Isti takav uslov je potreban i za njegovo razrešenje.
Čini mi se da neko ne zna ovde ni upravno pravo. Pazite ovo, za prava zaposlenih, mislim da je to regulisano Zakonom o radu, a čini mi se da se neko u nekom od narednih obrazloženja pozvao na taj Zakon o radu i da je stvarno očigledno da pokazuje da ne poznaje naše zakonodavstvo uopšte.
Znači, smatram da treba odustati od ovih tvrdoglavosti. Da ispravim, čini mi se da je neko odmahivao kada sam rekao da školski odbor može da bude formiran i ako ima pet članova. Pretražite mišljenje vašeg ministarstva i pronaći ćete da školski odbor može da bude formiran sa pet članova školskog odbora, pod uslovom da iz svake grupacije, da li od troje zaposlenih, da li iz trojke saveta roditelja, da li od troje koje predlaže lokalna samouprava, barem po jedan budu u tom školskom odboru.
To je vaše tumačenje, vašeg ministarstva, i ako hoćete da radite u tom ministarstvu, bar naučite i znajte one odluke i podzakonske akte koje vi donosite.

Dame i gospodo narodni poslanici, konačno smo došli do tog spornog amandmana koji sam podneo na član 60. Neko je ubedio ministra da sam tražio da se ceo stav 8. Predloga zakona briše.
Međutim, činjenica je sledeća, tekst koji glasi – akt o odbijanju saglasnosti ministar donosi ako se u postupku utvrdi da odluka nije doneta u skladu sa zakonom, po mom amandmanu koji sam podneo, taj deo teksta treba da ostane.
Ministarstvo i ministar imaju pravo nadzora nad radom ustanova i njihovih organa uprave. Međutim, deo teksta koji sam tražio da se briše glasi - „ ili se njenim donošenjem dovodi u pitanje nesmetano obavljanje delatnosti ustanove“. U obrazloženju kaže se da je to diskreciono pravo ministra.
Onda bi bolje bilo kada se raspiše konkurs da ministar unapred sazna ko su kandidati za direktora, da kaže ovaj može, ovaj ne može, da naprave listu onih koje ministar prihvata i da se taj posao tako završi.
Ili ministar reče – šta ako zaposleni ne podrže odluku školskog odbora. Oni jednog predlože, a školski odbor nekog osmog postavi.
Svrha školskog odbora valjda i jeste u tome. Odakle to školski odbor mora da sluša zaposlene u ustanovi?
Zaposleni u ustanovi imaju pravo da daju svoje mišljenje o kandidatima. Ako smatrate da njihova treba da budu značajnija, onda je trebalo da im kažete da oni predlažu koga će da bira školski odbor, školski odbor da odbaci predlog ili da prihvati i tu je priča završena.
Međutim, sa takvom ideologijom, ministre, čini mi se da u ustanove uvodite samoupravljanje, a samoupravljanje podrazumeva diktaturu proleterijata, a to opet podrazumeva jednopartijski sistem. Hvala bogu, više u tom vremenu nismo, a nadam se da ste imali vremena da razmislite o mom amandmanu.

Član 62. tiče se nadležnosti direktora ustanove.
Sad u članu 62. kolega Stefan Zankov je tražio da direktor ustanove ne donosi akt o organizaciji i sistematizaciji poslova, nego da to predlaže školskom odboru, odnosno organu uprave.
Pazite sad kakvo smo obrazloženje dobili: ''Amandman ne treba prihvatiti, jer je članom 62. Predloga zakona propisano da direktor donosi akt o organizaciji i sistematizaciji ustanove i ne može ga predlagati organu uprave.''
Gospodine ministre, zamolio bih vas da uhvatite vaš zakon lepo, da ga dobro poručite, a da te neznalice oko vas rasterate, jer je direktno to obrazloženje koje su napisali u suprotnosti sa članom 57. Predloga zakona, koji u stavu 1. tačka 1) kaže: organ upravljanja donosi statut, pravila ponašanja u ustanovi i druge opšte akte i daje saglasnost na akt o organizaciji i sistematizaciji poslova. Šta sad, ko je napisao to obrazloženje. Čitam vaš zakon.
Da bi neko ispao pametniji još, ubacio je sledeće u obrazloženje, akt o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta prema Zakonu o radu jeste u nadležnosti direktora. Neka mi neko pokaže gde je to. To bih baš voleo da vidim. Baš bih voleo da vidim da taj akt predlaže direktor.
Dobro, ono što važi za školske ustanove, taj Zakon o radu na koji se pozivate, verovatno važi i za neka druga javna preduzeća. Koliko znam, često osnivač daje saglasnost na statut, daje saglasnost upravni odbor, daje saglasnost na sistematizaciju radnih mesta.
Nemojte da izmišljate da piše nešto u zakonima što ne piše. Ako hoćete da slažete, slažite da vas ne uhvate. Ovako, sa ovim obrazloženjima, stavljate nas na izvolite, a ministar već duže vreme mora da crveni zbog obrazloženja koje su neznalice pisale.

Stvarno mogu da razumem gospodine ministra za neke stvari koje mi je rekao. Nisam imao nameru da uvredim nekoga iz redova njegovih zaposlenih koji su ovde njegovi saradnici. Ne padam u vatru, ali ne dozvoljavam da neko vređa inteligenciju narodnih poslanika. To da li sam zalutao ili nisam, nemoj da mi o tome priča neko ko nije kompetentan, jer čini mi se da je baš on zalutao. Jer da tako nešto kaže, pa onda tvrdi da nijedan amandman narodnih poslanika Srpske napredne stranke nije prihvaćen, neka uzme i malo pročita obrazloženje, pa će da vidi da je amandman koji je podnela SNS na član 35. prihvaćen. Žao mi je što se mi ne uklapamo u koncept Ministarstva, očigledno je da imamo različite poglede na ovu materiju, pa nije više amandmana prihvaćeno.
Ovo meni dokazuje, ako se neko poziva na broj prihvaćenih amandmana, često i na to da neko možda i sarađuje tajno sa nekim strukturama koje su na vlasti. Sada ajde da se brojimo.
Inače, ko je zalutao to ćemo da vidimo na sledećim izborima, kao što smo videli na izborima i u Zemunu, i u Voždovcu, videćemo i u nekim narednim, pa da vidimo ko luta, ko je zalutao, a kome gde je mesto.

Prvo da odgovorim ministru. Ako je tačno to što je pročitao iz Zakona o radu, slažem se i prihvatam svoju grešku. Postavljam pitanje šta će u članu 57. stav 1. tačka 1) – da organ upravljanja daje saglasnost na akt o organizaciji i sistematizaciji poslova? Onda to nije potrebno, onda je to suvišno – jer ono što je doneto je doneto i nema više saglasnosti.
Što se tiče člana 63, kada je u pitanju razrešenje direktora - organ upravljanja razrešava direktora ustanove po naloženoj meri prosvetnog inspektora u roku od osam dana od dana prijema naloga. Slažem se, gospodine ministre, ali je trebalo da navedete – ako nastupe okolnosti iz člana 63. stav taj i taj, tačka ta i ta, onda se nalaže i to može prosvetni inspektor da naloži školskom odboru da razreši direktora.
Tu je taj nesporazum koji postoji ovde i nije ni o čemu drugome reč. Čitavo vreme kroz sve naše amandmane insistiramo da se nadležnosti koje ima Ministarstvo ne oduzimaju, ali da se ne da pravo da se te nadležnosti zloupotrebe.
Znači ovako kako piše – prosvetni inspektor, iz bilo kog razloga, može da naloži organu da razreši direktora škole. E sad hoće li neko da se žali Ministarstvu ili neće i koliko će Ministarstvo da bude brzo u donošenju te odluke, ili će da postupi Ministarstvo u skladu sa svojim ovlašćenjima i zato što neko nije postupio po nalogu prosvetnog inspektora da raspusti školski odbor, o tome se radi. Ovde nije ništa drugo u pitanju. Zato sam tražio da se malo pažljivije amandmani opozicije čitaju.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo su dva povezana amandmana koje su podneli narodni poslanici Jorgovanka Tabaković i gospodin Zoran Mašić. Reč je o tome kako se završava školska godina, odnosno koje uslove treba da ispuni neki učenik da bi završio školsku godinu.
Prema Predlogu zakona vidim da i u osnovnoj i srednjoj školi sada uvodimo jednu novinu, koja je do sada bila praksa na višim i visokoškolskim ustanovama, a to je da ono što ne završite u jednom razredu, prelazite uslovno u drugi, i dajete ispite iz prethodnog razreda.
Ovim amandmanima je traženo da se to izbriše. Osnovno i srednje obrazovanje nije isto što i viša ili visoka škola, jer ne može niko da me ubedi da neko ko nije znao matematiku zna fiziku i hemiju, ne ide.
Obrazloženje koje smo dobili jeste, na neki način, za razmišljanje, ali uvek postoji neka alternativa. Kaže se: "Amandman ne treba prihvatiti, jer se ovakvim zakonskim rešenjem učeniku omogućava da završi započeto obrazovanje u svojstvu vanrednog učenika u istoj školi kod istih nastavnika. Na taj način mu se omogućava da sa svojom generacijom završi započeto obrazovanje, da ostane u sistemu i da ne postane društveni problem".
Međutim, mogu da tumačim i na drugi način. Ako ostane ovako kako je u Predlogu zakona, onda kod tih mladih ljudi može da sazri jedna misao i da to upotrebljavaju kao iskustvo, da svaki problem relativno lako mogu da reše, šta god da rade i koliko god to što ne valja da rade. Znači, često nije u pitanju samo predznanje ili znanje, to nije razlog zašto neko ponavlja razred, najčešće je to lenjost i neodgovornost. To ne možemo da stavimo kao psihološke ili neke druge posledice učenika. Ima i takvih, ali nažalost ovo je u većini.
Znači, ako ljudima koji su neodgovorni, mladi i lenji omogućite da lako rešavaju svoj problem, biće još neodgovorniji i još više lenji. U tome jeste smisao ponavljanja razreda, snosi neku određenu posledicu zašto nije neko gradivo savladao.
Slažem se da loše može da utiče na samopouzdanje, ali isto tako može da utiče i kao nešto što će da ga natera da ga njegovi vršnjaci ne smatraju ponavljačem, nego dostojnim sebi tako što će da završi taj razred, ali ne sa ovim prenošenjem ispita, nego na pravi način.
Ako su opet u pitanju osobe koje stvarno imaju problema da završe razred, na ovakav način takođe nećete da im pomognete. Možda bi trebalo da ponavljaju razred, ali u skladu sa članom 77. zakona na koji se pozivate, da bude na njih posebno obraćena pažnja, da se radi po posebnom programu, da stvarno nauče, a ne ono - hajde da ga pustimo, trudi se, znamo da nije dovoljno, ali biće valjda nešto od njega.
To je, izgleda mi, do sada i bio problem kod nas u školama, pogotovo od onog sistema, od raspada SFRJ pa naovamo, kada su i kriterijumi koje su prosvetni radnici postavili bili znatno niži u svim oblastima obrazovanja, od osnovnog, srednjeg i višeg i visokog, nažalost.
Sada imamo pravu jednu invaziju nazovistručnjaka, koji stvarno nisu stručnjaci i koji su završavali neke dopisne škole. Ako nastavimo sa ovom praksom, smatram da nećemo rešiti problem. Lica koja nisu dovoljno odgovorna i dovoljno vredna da uče škole, da se pripremaju za život, biće još više. Reč je o mladim ljudima koji su skloni tome, pogotovo ako je nadzor roditelja, zbog sveopšte situacije u zemlji, slab, a verujte da jeste.

Dame i gospodo narodni poslanici, tražio sam da se u članu 37. kojim se menja član 78. posle novopredloženog stava 1. doda još jedan stav, da sud koji je doneo prvostepenu presudu može osuđenom odobriti i posete drugih lica.
Predlagač ovog zakona, odnosno Vlada, odbili su moj amandman i to vidite sa kojim obrazloženjem. Član 78. važećeg propisa propisuje jedno od osnovnih prava osuđenog lica, pravo na posetu, ne vidim gde to u svom amandmanu osporavam ili sprečavam takvo jedno pravo, dok stav 2. propisuje mogućnost proširenja tog prava na predlog upravnika zavoda.
Čak i taj stav, koji bi u slučaju da se prihvati moj amandman postao stav 3, ne osporavam, ali osporavam sledeće što ste napisali. Propisivanjem da sud koji je doneo prvostepenu presudu može osuđenom odobriti posete drugih lica je necelishodno, tj. neprimenljivo u praksi.
Sada da mi ovde ovlašćeni predstavnici Vlade Republike Srbije odgovore na sledeće pitanje - da li mi u Srbiji imamo više zatvora ili više opštinskih i okružnih sudova, da li više imamo sudija ili upravnika zatvora, pa da vidimo šta je to neprimenljivo i nemoguće u praksi. Ako stavimo malo brojke na sto, malo ih pregledamo, videćemo da je obrazloženje prilično glupo. Može da se postavi pitanje zašto je tako.
Prvo, kada je u pitanju sudija, odnosno sud, au njemu sude sudije, to je ustavna kategorija, deo sudske vlasti koji je predviđen Ustavom. Šta je upravnik zatvora? Upravnik zatvora je najobičniji državni činovnik izvršne vlasti. Upravnika zatvora postavlja Uprava za izvršenje zavodskih sankcija, koju imenuje Ministarstvo pravde. Znači, apsolutno izvršna vlast može da ima uticaja na rad upravnika neke kazneno-popravne ustanove, odnosno da mu naređuje šta da radi, a šta da ne radi.
Izvinite, kada napišete nešto ovako što stvarno ne priliči činjeničnom stanju, dovodite me u sumnju da je možda cilj nekog ministra ili nekog drugog činovnika u Vladi da neko od novinara ili pravnika, ili nekog drugog radnika, dođe u kontakt sa pripadnicima organizovanog kriminala koji su na odsluženju zatvorske kazne.
Razlog je jednostavan, takav osuđenik, a iskustvo nam govori u zadnjih desetak godina da je tako, imaju određene kontakte sa političkim krugovima.
Ako kaže porodici tom i tom sam davao novac, nije važno, porodica će čak i da slaže za svog člana, ali ako to kaže nekome ko to može da napiše, čija reč ima određeni značaj u srpskoj javnosti, onda je to problem.
Na ovakav način, kako je to predviđeno zakonom, ako bi neko mogao da dođe do nekog dokaza, a nekom nije u cilju, ko je na vlasti, da se to desi, preko upravnika može da se to spreči.
Kada je sudija u pitanju, to je malo teže, jer sudije bira Skupština i razrešava Skupština, pa čak možete da pokušate da razrešite nekog sudiju, ali onda ovde rizikujete javnu debatu zašto to radite. Ne vidim ni jedan pravi razlog zašto je ovaj amandman odbijen.
On sve one odredbe koje ste predvideli zadržava. Samo se ta mogućnost da neko iskoristi svoje pravo prenosi na još jedan državni organ koji treba da predstavlja, posle Skupštine Srbije, najvišu vlast u Srbiji, a svakako treba da bude nezavisan, što za upravnika zatvora ne možemo da kažemo.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo predsedavajuća, reklamiram povrede Poslovnika, čl. 27, 169, 170, 171. Vi uporno pokušavate na ovoj sednici da nastavite raspravu Predloga zakona u pojedinostima i sad postavljam pitanje da li vi predsedavate Skupštinom Republike Srbije i predstavljate narodne poslanike ili predstavljate Vladu Republike Srbije?
Ova sadnica je zakazana tri dana pre početka sednice dok je prethodna sednica bila u toku, na zahtev Vlade, pa postavljam i drugo pitanje - ako se Vladi toliko žuri da sve ove zakone izglasa sada kada im nije vreme, pogotovo što nikom kruna s glave neće da padne ako se ovi zakoni ne izglasaju, pogotovo ne ovaj, zašto nije na vreme pripremila obrazloženja na amandmane? Jer ako mi zakasnimo jednu sekundu, naš amandman neće da bude prihvaćen i biće odbačen od Zakonodavnog odbora?
Ako Vlada nije dostavila amandmane i nisu podeljena poslanicima mišljenja na njihove amandmane, ne može ni jednu sekundu da traje sednica dok se to mišljenje ne dobije. Još nešto, nemojte da krećete sa pričom kako može sednica da radi bez mišljenja Vlade. Ne može, kada je Vlada podnosilac zakona. Može kada je poslanička grupa, pa Vlada hoće da spreči donošenje zakona. Ako je Vlada predlagač, mora da da obrazloženje.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada se pogleda ovaj član 2, odnosno 14v moram da postavim pitanje ili se bar stiče utisak – da li je ovo zakon o privrednim društvima, da li je zakon o Narodnoj banci, da li je zakon o platnom prometu, da li je zakon o likvidaciji i stečaju?
Usput da predložim predsedavajućima i pomoćniku sekretara, pošto je dva sata otkako smo dobili mišljenje Vlade, a nije podeljeno narodnim poslanicima zato što se štampa – da angažuju neki od štampanih medija, na primer „Kurir“, „Pravdu“ ili neko drugo štampano glasilo da nam uradi mišljenje Vlade na naše amandmane. Očigledno naše stručne službe za to nisu sposobne.
Kada ovaj zakon stupi na snagu, dame i gospodo narodni poslanici, stanje u medijima će biti mnogo gore, nego kada je Dušan Mihajlović rekao novinarima – zašto se vi bavite istraživačkim novinarstvom, vama će sve da spremi, napiše i potpiše Vladimir Popović zvani Beba.
Da je to tako možemo da vidimo iz samo nekoliko činjenica. Sve elektronske medije, a tu mislim na radio i televiziju, kontroliše Radiodifuzna agencija. Znači, šta god iskoči iz šablona Vlade Republike Srbije ili nekog pojedinca biće dočekano od Radiodifuzne agencije, tako da se takvim medijima preti ili oduzimanjem licence ili oduzimanjem frekvencije, svejedno je, a posledica je gašenje medija.
Šta je još ostalo slobodno? Ostali su slobodni još štampani mediji, koliko-toliko. Neki su pod kontrolom raznih finansijskih lobija koji podržavaju Vladu Republike Srbije, neki pokušavaju da budu nezavisni i da kritikuju rad Vlade ili njenih pojedinaca.
Sada se postavlja pitanje zašto je jedan ovakav predlog zakona stavljen u skupštinsku proceduru – kada mu vreme nije, u julu? Sve zbog jednog čoveka. Tvorac ovog zakona je Mlađan Dinkić. To se vidi baš iz samog teksta zakona. U članu 14v vidi se da ovo može samo recimo nepismen čovek da napiše, a Mlađana smatram takvim.
Organizacija koja vodi registar javnih glasila jednom mesečno, na zahtev republičkog organa uprave nadležnog za poslove javnog informisanja, dostavlja izvod iz registra. Je li jednom mesečno ili na zahtev? Gospodine ministre, naučite da pišete zakone, nemojte više to da prepuštate Mlađi.
Pazite sada ovo, ovo je klasičan Mlađin potpis - organizacija koja sprovodi postupak prinudne naplate, tu se posebno dokazao kao sposoban, pogotovu kada je bio ministar finansija pa je Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji, kako je sprovodio prinudnu naplatu, da čak poresko rešenje ima veću težinu nego odluka suda.
U sledećem stavu kaže: „Ako je osnivaču javnog glasila račun u blokadi duže od 90 dana mora da prestane sa štampanjem“. Gospodine ministre, šta ćemo sa Zakonom o likvidaciji i stečaju? Kako vi možete da stavite u suprotnost ovaj zakon sa već postojećim?
Ako ne obustavi, sada idemo na Krivični zakon itd? Sada se postavlja pitanje da li je sve ovo zbog toga što su pojedini štampani mediji pisali o čarapi i Narodnoj banci Republike Srbije 5. oktobra, ili zato što su mediji pisali za Zastavu, ili zato što su mediji pisali za Rudničko-topioničarski basen Bor, ili zato što su mediji pisali za Sartid, ili zato što su pisali za pasoše, ili zato što su pisali za lične karte i afere koje je napravio Mlađan Dinkić zajedno sa guvernerom Jelašićem?
Šta je još preostalo slobodno? Jedino još Narodna skupština, ali, kao što vidite, sad su nam prenos ukinuli, više ni parlament, a njegova reč, govornika, ne postoji u pravom smislu reči, puštaćete nas noću, jer kontrolišete RTS, i ne može direktor RTS da kaže – neću da prenosim Skupštinu, jer ga postavlja Vlada, a Vladu mi biramo.
Šta je, vršilac dužnosti? U čemu je problem? Hoće li u novom poslovniku, sa kojim nas upozoravate na jesen, da budu uvedene iste ovakve kaznene odredbe ako neko kaže reči – njegovo visočanstvo Mlađan Dinkić? Hoće li narodni poslanici da plaćaju ovakve kazne?
Dame i gospodo narodni poslanici, pogotovo vi iz DS, samo se vi držite Mlađana Dinkića, što god ga se vi više držite, veće su šanse da vas na sledećim izborima zbrišemo. Posle tih izbora neke će stranke preći u opoziciju, neke će u istoriju, neki će na robiju, a u Požarevcu vrlo rado ću da sačekam posle tih izbora Mlađana Dinkića i dugo, dugo će Požarevljani da ga čuvaju i da mu ne daju nikuda da ode.

Moram da kažem da je ova reforma u našem sistemu obrazovanja započela 2003. godine. Sada smo u 2009. godini i po treći put ozbiljno menjamo zakon koji reguliše tu oblast. Deca koja su pošla po nekom zakonu koji je važio 2003. godine nastavila su po nekim izmenama i dopunama, gde je čitav taj zakon pretumban 2004. godine, a sada u 2009. godini opet pod nekim izgovorom evropskih reformi, pod izgovorom da nešto nije urađeno kako treba. Slažem se da mnogo toga do sada nije bilo urađeno kako treba, imamo novi predlog zakona o sistemu obrazovanja.
Samo postavljam pitanje da li su svi prethodni ministri od 2001. godine pa naovamo bili nesposobni da napišu jedan dobar zakon ili je svaki ministar do sada, koji se uhvatio Ministarstva prosvete, želeo da predlozima zakona ostavi neki svoj trag u tom ministarstvu. bez obzira kakve će biti posledice na one na koje se ovaj zakon odnosi, koji treba da ga primenjuju. Naslušao sam se raznih hvalospeva o samom Predlogu zakona o tome kako će on da poboljša kvalitet nastave, o tome kako ćemo da imamo pametnije i školovanije ljude kada izađu iz škole, a mislim gospodine ministre i gospodo narodni poslanici, koji ste o tome pričali, da to nije problem zakona.
Ovaj zakon je samo upravni zakon, zakon koji treba da reguliše rad ustanova, a ne sistem obrazovanja. Na kvalitet nastave na utiče zakon, nego kako se ta nastava sprovodi na delu. Kvalitet nastave, kvalitet materijalno – tehničkih sredstava, kvalitet udžbenika i nastavnih programa, to je ono što stvara ljude, a ne zakon. Na tom delu treba ozbiljno da poradite, gospodine ministre.
Pošto je reč o tome da je ovo samo jedan ipak upravni zakon, postavljam i pitanje - šta se to promenilo, gospodine ministre, od 2004. i 2005. godine kod vas u odnosu na sada? Tada ste imali prilike da ozbiljno promenite zakon. Podržavali ste Vladu Vojislava Koštunice koja je menjala Zakon o sistemu predškolskog i školskog vaspitanja. Kakva je to sada naknadna pamet, posle samo nekoliko godina, da ovde sada imamo jedan više-manje stari zakon ponovo u raspravi, pod izgovorom da je to nešto sasvim novo?
Pošto je ipak reč o upravnom zakonu, malo više ću da obratim pažnju na tu materiju, jer neko je spominjao autonomnost školskih ustanova. Hajmo malo o tome da popričamo i o tome kakve posledice jedan ovakav zakon može da ima po državu i po one na koje se zakon primenjuje.
Prvo, možemo da pričamo o tome kakav je sastav Nacionalnog prosvetnog saveta. Baš me interesuje da mi ministar odgovori – šta mogu da traže u jednom takvom stručnom organu, najvažnijem za sistem obrazovanja, član iz reda reprezentativnih sindikata osnovanih za teritoriju Republike Srbije iz redova struke?
Kako mislite, gospodine ministre, da odredite koji su to reprezentativni sindikati? Šta uopšte sindikat može da traži ovde? Ili, član iz reda udruženja poslodavaca sa liste kandidata koju zajednički podnese ova udruženja. Hajde objasnite mi kakvu to ulogu mogu da imaju u Nacionalnom prosvetnom savetu ova dva predstavnika.
Možda je to vama smešno, ali ako se pogleda dalje videće se da to nije sve bez razloga i da mi i dalje umnožavamo i te kako državnu administraciju i državni aparat.
Imamo u članu 18. Zavod za unapređenje obrazovanja i vaspitanja. Možemo da kažemo da taj zavod treba da postoji i on ima svoje organizacione jedinice, centar za razvoj programa i udžbenika, centar za stručno obrazovanje i obrazovanje odraslih, centar za profesionalni razvoj zaposlenih u obrazovanju. A onda u sledećem stavu, izgleda u želji da se još poneko zbrine, a opet na štetu onih zbog kojih je zakon donet, kaže se – zavod iz stava 1. ovog člana može da ima i druge organizacione jedinice, u skladu sa statutom.
Znači može da ima i druge centre, gospodine ministre, koji će opet biti plaćeni iz budžeta Republike Srbije.
O tome da je ovaj zakon i njegova primena izuzetno skupa, a da se to neće osetiti u kvalitetu nastave i na terenu, znači u školama, može da se vidi iz Zavoda za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja, pa ako pregledate član 22. i svrhu postojanja tog zavoda, primetićete da su njegove nadležnosti duplirane sa Nacionalnim prosvetnim savetom.
Sada postavljam pitanje – ko je ovde stariji i šta ako se Zavod za vrednovanje kvaliteta ne slaže sa Nacionalnim prosvetnim savetom i obrnuto? Šta će uopšte nama dva organa sa skoro identičnim nadležnostima? Bolje da ste novac opredelili u škole za kvalitetniji rad i nastavu.
O tome da se ovde nastavlja jedna praksa koju je uveo ministar Dinkić, vidimo ovde u članu 23. Predloga zakona, koji kaže – za obavljanje pojedinih poslova iz svoje delatnosti zavodi mogu da obrazuju posebne stručne komisije i timove iz reda stručnjaka u oblasti obrazovanja i vaspitanja ili da angažuju naučno-istraživačke ustanove.
Gospodine ministre, evo verujem vam na reč da ste vi ovo hteli iz najbolje namere, ali nas je naučila dosadašnja praksa – da sav taj novac koji ide za obrazovanje nekakvih komisija služi da se neko ko je prijatelj ili stranački podoban nađe u toj komisiji, napravi neki rad, to debelo naplati, a taj rad završi u nekoj fioci i više nikada ne bude ni pronađen, a kamoli zbog nečega upotrebljen.
Imate naučno-istraživačke ustanove čiji je osnivač Vlada Republike Srbije, odnosno Republika Srbija, pa angažujte njih, jer iovako ionako stalno tvrdite kako nemate dovoljno sredstava za naučno-istraživački rad – da oni urade te analize, te projekte, te radove, naplate možda od nekog od ovih zavoda, tako se finansiraju i obezbede sredstva za njihove samostalne projekte.
Mi smo pokušali sa nekoliko amandmana sve ovo što smo pronašli u zakonu da nije dobro da ispravimo, nadam se da ćete pažljivo da ih razmotrite.
Neko je spominjao nezavisnost ustanova gde je osnivač Republika, odnosno AP, odnosno jedinica lokalne samouprave, a to se demantuje već u nekoliko sledećih članova. U članu 35 – kada organ nadležan za obavljanja poslova inspekcije, odnosno naučnog, odnosno stručno-pedagoškog nadzora utvrdi da ustanova ne ispunjava propisane uslove za rad ili ne obavlja delatnost na propisan način, kao i u slučaju obustave rada ili štrajka organizovanom suprotno zakonu, odrediće neki rok itd.
Gospodine ministre, u nastavku ovog člana – ukoliko organ uprave ili direktor ne postupi u skladu sa uputstvima koje da nadležni državni organ, biće smenjeni, odnosno raspušteni. Sada vas pitam – kakve veze mogu da imaju organ uprave ili direktor sa štrajkom koji je organizovan suprotno zakonu? Objasnite mi to.
Znači, ovde se vidi očigledna želja da, koristeći određene situacije, budu postavljani za članove organa uprave i za direktora neki kadrovi, možda oni koji ne bi mogli na neki drugi način da budu izabrani nego na ovaj. Ne sumnjam u vaše dobre namere, ali ovo ste tako napisali.
Zašto u tom članu 35. nema roka koliko može da egzistira organ privremene uprave i koliko može da egzistira na taj način postavljen direktor? Kaže se – najduže godinu dana. U nekim sledećim članovima ste predvideli da to bude šest meseci i mislim da je to sasvim, sasvim dovoljan rok da se neke nepravilnosti otklone.
U članu 57, gospodine ministre, koji se tiče nadležnosti organa upravljanja, najčešće spominjanih školskih odbora, mogu da kažem da ste napisali jednu čudnu okolnost – da organ upravljanja donosi odluke većinom glasova ukupnog broja članova.
Voleo bih, gospodine ministre, da tako nešto piše i u Ustavu Republike Srbije za Narodnu skupštinu – kada se donose zakoni da za njih mora da glasa apsolutna većina narodnih poslanika.
Međutim, može za neke određene situacije da glasa apsolutna većina, kao što je izbor direktora, statut i druga opšta i upravna akta itd, ali ne za sve, jer ćete na ovaj način – da blokirate rad školskih odbora.
Blokiraćete ih, jer šta ako dođe šest ili sedam članova školskog odbora, četiri glasaju za, tri protiv, a treba pet, jer ih ima ukupno devet, pošto ste tako napisali?
Član 62. mogu da kažem da je u suprotnosti sa članom 57. zakona. Tiče se nadležnosti direktora prosvetne ustanove, pa se kaže – direktor donosi opšti akt o organizaciji i sistematizaciji poslova. Pogledajte član 57, gospodine ministre, i u stavu 1. tačka 1) se kaže – donosi statut, pravila ponašanja u ustanovi i druge opšte akte itd.
Direktor ne može sam da donosi akt o sistematizaciji i ostala opšta akta – to mora da radi organ. Znači, direktor će moći apsolutno bez ičije saglasnosti da donosi odluke, da postavlja, da razrešava, da izmišlja radna mesta, da izmišlja zaduženja na radnim mestima, bez odluke organa upravljanja.
Član 63, možemo o tome da pričamo kad je u pitanju autonomija ustanove, a u članu 63. stav 2. tačka 8) piše, kad se razrešava direktor jedne školske ustanove, a jedan od razloga može da bude i nalog prosvetnog inspektora. Zakonom moraju da budu predviđeni uslovi za to kada se razrešava direktor, a ne da to bude, izvinjavam se, u stavu 5: organ upravljanja razrešava direktora ustanove po naloženoj meri prosvetnog inspektora u roku od osam dana.
Prosvetni inspektor ne može da naloži takvu meru. Dužan je da sačini zapisnik, da preloži meru, a ne može da je naloži u ovom slučaju. Zakonom ste predvideli kad mora da se smeni direktor i toga se držite. Nemojte da ostavljate na slobodnoj volji inspektorima i drugima da to rade kako oni hoće.
Sad bih malo više da popričamo o tome oko tog predškolskog obrazovanja, nemam dovoljno vremena da sve ovo što ste u ovom upravnom delu zabrljali ispravljam, pokušaćemo nešto kroz amandmane. Uveli ste da predškolsko obrazovanje bude obavezno za sve. Ne mogu da se složim sa tim, u ovom trenutku ne.
Prvo stvorite uslove, gospodine ministre, u Vladi ste, da to bude moguće. Kad izađete iz Beograda i isprljate cipele nekim blatom, onda možete da shvatite šta znači da još jednu godinu namećete roditeljima i maloj deci da putuju do škola po selima.
Pričate o tome kako nema novca. Slažem se, nema ga, previše ga trošite na pogrešne stvari. Najveći teret za ovo ispunjenje zakonskih odredbi odredili ste lokalnim samoupravama koje imaju mrežu predškolskih ustanova, pa tek ako nema predškolske ustanove to može da se obavlja u školi. Shvatite da taj roditelj koji je danas bez posla i jedva sastavlja kraj sa krajem, mora da to dete opremi, spremi, obezbedi prevoz i da ga vrati nazad kući.
Kada je u pitanju kvalitet kadrova koje će takve škole u ovom sistemu da izbacuju, odnosno da stvaraju, i kažete da je sada na izuzetno niskom nivou, mogu da vas pitam – šta će vama onda član, mislim da je 108. u pitanju, da će neko moći da završi razred sa nedovoljnim ocenama.
Znači, dovoljno je da ide na nastavu i da ne bude izbačen iz škole, ali će zato da završava razred i one ocene koje je imao, koje su nedovoljne, prenosi kao student, pazite, to ste napravili od osnovne škole, kao student prenosi u sledeći razred po nekom specijalnom programu i polaže za te ispite kao vanredni učenik.
Zamislite se malo, da li to znači može da poboljša kvalitet nastave. Učenik može da pređe u drugi razred ako je savladao celokupno gradivo, a ako nije čitavo gradivo iz početka valjda će nešto i da nauči ponovo. Ne da jednostavno nekom improvizacijom povećamo brzinu izbacivanja dece iz škole kao svršenih đaka ili će to možda da popravi taj vaš odnos oko toga ko je završio osnovnu školu, statističke podatke, ko je delimično, ko je samo prva dva-tri razreda i tako dalje.
Mogao bih o ovom zakonu još dugo da vam pričam. Međutim, gospodine ministre, samo mogu da vam kažem, vi ste na takvom mestu sada da budete svesni činjenice da niko nema pravo da eksperimentiše na našoj deci, kao što ste vi rekli, da je to najvažnija oblast u zemlji i da se tome priđe krajnje odgovorno.
Kao što smo čuli iz nekih diskusija, nije baš ovo sve po zakonodavstvu EU i voleo bih da ponovo izbacujemo kadrove iz svojih škola onakve sa kojima ćemo da se ponosimo i da naše škole naprave svršene ljude i stručnjake u određenim oblastima, a ne da budu zamorčići od ministra do ministra, od vlade do vlade, od izbora do izbora.

Dame i gospodo narodni poslanici, u članu 100. Predloga zakona reč je o prihodima koje ostvari Uprava za javna plaćanja. Po samom Predlogu zakona ta sredstva mogu da se koriste samo u okviru Ministarstva finansija i u okviru uprava u sastavu Ministarstva finansija.
Moram da pitam prvo ministra finansija da mi kaže koliki je prosek zaposlenih u Upravi za javna plaćanja. Tvrdim da oni imaju čak i veće plate nego ministri, da ne pričam o nekim drugim zaposlenim u organima državne uprave, na prvom mestu. Na drugom mestu, kakav to oni sopstveni prihod imaju? Imaju zahvaljujući svom monopolskom ponašanju da svako plaćanje koje ide preko bilo kog republičkog organa ili bilo koje lokalne samouprave mora da prođe preko Uprave za javna plaćanja i ona na osnovu toga naplaćuje jednu određenu naknadu. Znači, Uprava za javna plaćanja koristi sredstva budžeta Republike Srbije i budžeta lokalnih samouprava.
Zato bi, gospođo ministre, bilo sasvim pravedno da sva ministarstva raspolažu tim sredstvima na osnovu nekog plana i programa koji biste vi doneli. Ovim amandmanom vam se ostavlja ta mogućnost. Ovako, najveći deo sredstava i dalje će da troši Uprava za javna plaćanja, ono malo što bude preticalo, jer stvarno puno troše, a malo rade, to mogu da vam kažem, dakle, ono što bude preticalo najverovatnije je da će da se usmerava za neke seminare i neko obrazovanje koje će biti toliko natrpano da većina onih koji idu neće ni znati gde idu, ni zašto idu, jednostavno, ići će samo da bi išli.
Na taj način, u mnogo težu situaciju stavili su druga ministarstva čiji zaposleni i radnici stvarno treba da imaju određenu edukaciju, da se upoznaju bolje sa svojim poslom i u krajnjem slučaju, kako vi to tvrdite, da se bolje upoznaju sa evropskim zakonodavstvom, a ne da to bude privilegija ministarstava koja imaju novac, na prvom mestu Ministarstvo finansija, a da ne pričam o Dinkiću i drugima koji ga stvarno troše kad god stignu i kako god stignu! (Aplauz.)

U članu 103. se predviđa neka vrsta kazne ukoliko korisnik budžetskih sredstava neka određena sredstva investira u neku banku, bez znanja i saglasnosti određenog organa, predviđeno u članu 10, ovog zakona, i o tome ne obavesti Upravu trezora.
Mogu da kažem da je to pitanje investiranja lokalne samouprave, pa čak i ministarstava, raznih uprava koje imaju određena sredstva na svojim trezorskim računima, dakle, da je to pitanje investiranje u poslovne banke prilično sumnjivo. Prvo, nije mi poznato da li se oglašava neko takvo finansiranje i ko će raspolagati sredstvima budžeta lokalnih samouprava? Da li se raspisuje poziv? Da li se daje javna nabavka ili, to, na svoju ruku, onako kako stignu, ili onako kako se kome sviđa, ovlašćena lica zaključuju ugovore o deponovanju sredstava?
Sada, mi živimo u vreme svetske ekonomske krize. Evo, ministar finansija i predsednik Vlade najavljuju rebalans budžeta i kažu da deficit treba povećati, da ne treba smanjivati plate i penzije. Slažem se za plate, slažem se za penzije, većine zaposlenih u organima državne uprave. Ne slažem se da treba povećati deficit.
A, ako smo u takvoj jednoj finansijskoj situaciji, odakle pravo i ministru finansija i predsedniku Vlade i lokalnim samoupravama da, ukoliko emituju hartije od vrednosti ili se zadužuju kod poslovnih banaka i podižu kredite, oročavaju svoja sredstva kod poslovnih banaka? Hajde da mi neko objasni tu logiku.
Znači, oročio sam 100 miliona dinara u neku poslovnu banku sa kamatom od 0,75% ili 1% mesečno, a onda sam od te iste banke uzeo svoj novac pod kredit, sa kamatom od 1,5, ili 2% mesečno – ko to normalan još radi? Da li su u pitanju možda provizije koje agenti banaka imaju kada zaključuju ovakve ugovore? Da li možda agenti banaka i dele tu svoju proviziju koju dobijaju od banke, sa lokalnom samoupravom, odnosno ovlašćenim licem koje je zaključilo u ime lokalne samouprave ili nekog drugog budžetskog korisnika jedan takav ugovor?
Jedna ovakva pojava je izuzetno izražena u velikom broju opština. Ja sam se dugo pitao zašto jedna opština ima 120 do 150 miliona dinara koji svaki put prenoće na depozitnim računima te opštine, odnosno kod poslovne banke, a imaju hronični nedostatak novca kod budžetskih korisnika?
Postavljam pitanje – koliku to kamatu naplaćuje banka i kome isplaćuje ''na sredstva po viđenju''? Za tako velike deponente provizija se kreće od 0,8 do 1,2% agentu koji je zaključio jedan takav ugovor. Sa kim taj agent deli taj novac? Znači, neko svakog meseca samo na osnovu jednog budžetskog korisnika zarađuje milion dinara.
Nemojte da mi kažete da to radi sam ili kakvu protivuslugu ta opština očekuje od poslovne banke, ako se tako ponaša prema svojim sredstvima?
Gospođo ministre, ja sam mislio da ćete sa ovim predlogom zakona da uredite budžetski sistem Republike Srbije, da mogućnost zloupotreba bude svedena na minimum. Shvatam da je teško pisati zakone za jedno vreme, ali u takvom vremenu, nažalost, živimo.
Srbija je siromašna zemlja i treba zakone da prilagodimo ovom vremenu, siromašna zemlja sa puno kriminala – to morate da priznate. Pa, kako se stanje po pitanju kriminala popravlja, a bogatstvo zemlje raste, tako da menjamo naše zakonodavstvo. A ovako, napravili ste zakon koji može da funkcioniše u državama gde policija nije korumpirana, gde budžetska inspekcija radi svoj posao, a ne sluša ministra, gde pravosuđe nije korumpirano, gde tužilaštvo nije korumpirano – ovakav zakon je moguće primenjivati. U našoj državi, nažalost, zbog ovih problema ovo je samo jedna utopija, koju će na kraju da plate građani Srbije. (Aplauz.)