Znači, zakon o budžetskom sistemu koji je 2001. godine donela Skupština na predlog tadašnjeg ministra u Vladi Republike Srbije Božidara Đelića doživeo je niz promena. Sve te promene koje su se dešavale od početka do sada uglavnom su išle u smeru jeftinog politikantstva i dešavale su se pred nekakve izbore, tako da smo tokom 2006. godine imali izmene i dopune Zakona o budžetskom sistemu.
Tada je uvedena nova klasifikacija koja se zove Nacionalni investicioni plan, pa je, recimo, tadašnji ministar finansija mogao da koristi taj nacionalni investicioni plan u svrhu kampanje za svoju političku stranku za predstojeće izbore.
Kada se pogleda takav zakon o budžetskom sistemu i ovaj novi, nema tu ničeg novog u pravom smislu reči, nego se ponovo mogu videti ti jeftini politikantski marketinški potezi koji očigledno imaju neku svrhu, ne samo ovu kada je u pitanju budžetski sistem, nego i da se nešto predstavi.
Međutim, postavljam sad jedno pitanje - zašto od građana Srbije stalno nešto krijemo, stalno imamo želju da na neki način prevarimo i poslanike i građane kada je u pitanju budžet?
Kažemo da je zakon o budžetu jedan od najvažnijih zakona koje Skupština donosi. Verujem da je tako, međutim, i zakon o budžetskom sistemu je isto toliko važan, jer on opredeljuje i označava kako se troši budžet Republike Srbije, a ono što je najvažnije, zakonom o budžetskom sistemu možemo konačno da utvrdimo koliki je budžet.
Međutim, evo sada i u ovom predlogu zakona, očigledno je da neko ima želju da sakrije pravu vrednost budžeta Republike Srbije. To se vidi već u članu 2. tačka 7: ''Sopstveni prihodi su prihodi koji zakonom nisu utvrđeni kao javni, a koje svojim aktivnostima, odnosno prodajom robe i vršenjem usluga, u skladu sa zakonom, ostvare direktni i indirektni korisnici budžetskih sredstava i sredstava organizacija obaveznog socijalnog osiguranja...''.
Ovaj prvi deo tačke 7. je potpuno korektan, ali nastavak koji sledi kaže: ''... kao i deo javnih prihoda koji se u skladu sa zakonom iskazuju kao sopstveni (namenski) prihodi''.
Dame i gospodo narodni poslanici, to je onaj deo budžeta Republike Srbije koji, kada kaže ministar - vama je budžet 649.000.000.000 - i pokaže prihodnu stranu, ne računa te sopstvene prihode koji su javni, ali su posebnim zakonom strogo namenski. Tako da imamo sada još oko, čini mi se, sedamdeset milijardi dinara, koji se vode kao sopstveni prihod i oni nisu budžet Republike Srbije.
Pa, to ne može. Prihodna i rashodna strana budžeta moraju da budu potpuno identične. Svaki prihod koji se ostvari je javni prihod. U tome i jeste problem, tu i dolazimo do onog problema koji je nastao kada je u pitanju Zakon o finansiranju političkih stranaka.
Dakle, šta je to budžet? Prihodna strana ili rashodna strana? Šta je prihodna strana? Sopstveni prihodi gde su uračunati svi javni prihodi ili javni prihodi bez sopstvenih prihoda? Šta je budžet? Ili ono što se na kraju potroši? Na to pitanje ministar još uvek nije odgovorio, do dana današnjeg.
Dalje, kada sam otpočeo priču sa jeftinim politikantstvom, vidimo da su u zakonu o budžetskom sistemu date dve posebne definicije. U članu 2. stav 1. tačka 34. kaže: ''Razvojna pomoć Evropske unije je namenski bespovratan prihod, koji se ostvaruje na osnovu međunarodne razvojne saradnje između Republike Srbije i Evropske unije''.
To je sada posebno označeno mada je moglo da se prikaže kao najobičnija donacija, što u stvari jeste. A od onih šest i po ili sedam milijardi dolara, koliko ste rekli da ćete, kada smenite Miloševića, da dobijete pomoć, ne znam ni da li ste jednu milijardu dovukli u Srbiju za ovih sedam godina.
Međutim, ima tu još jedna stavka, isti član, isti stav, samo tačka 35: ''Kofinansiranje razvojnog programa Evropske unije..''.
Zašto lepo ne napišete da nam za taj program Evropska unija odredi banku, odredi uslove, odredi šta ćemo da radimo, odredi sa kim ćemo da radimo i odredi kako ćemo da radimo, a mi ćemo sve to našim novcem da platimo.
Je l' to naravno? Znate šta, kada je novac moj, ja određujem kako ću da ga trošim, niko drugi ne treba da mi popuje, ne trebaju savetnici. Ili vama možda trebaju, ali ne zato što ne znate, nego zato da lakše promuljate a da ovi dođu do para.
A sad, da vas pitam još jedno kada je u pitanju EU. Do pre nekoliko dana EU otvoreno poziva na nezavisnost Kosova. Da li vi to prodajete Kosovo? Da li to radite?
Ne treba nam novac od država koje nam otimaju teritorije. Ne treba nam novac od država koje učestvuju u genocidu nad srpskim narodom. Ne treba. Da li se to možda kupuje? Da li se kupuje dostojanstvo jednog naroda? Je l' hoćete da prodate jedan narod? Šta hoćete?
Evo sad i u novinama vidimo, odložiće možda to do okončanja predsedničkih izbora, ne bi da smetaju Tadiću, predsedniku DS, jer znaju da Kosovo može da bude priznato i nezavisno samo ukoliko Tadić bude predsednik Srbije. Vi im ovakvim zakonima čak i pomažete u tome.
Kada su u pitanju budžetske inspekcije, to su male i šarene laže. Budžetska inspekcija na republičkom nivou, takva je kakva je, možda bi trebalo da bude i bolja, ali je jedini republički organ i jedini organ koji bi trebalo da se bavi trošenjem javnih prihoda. I potpuno je bespredmetno voditi lokalne budžetske inspekcije i budžetske inspekcije autonomne pokrajine.
I to je jedno kukavičje jaje koje Ministarstvo finansija uvaljuje lokalnim samoupravama, jer ih sa jedne strane guši u prihodima koje ostvaruju, u masi novca koju treba da opredele za plate jer preuzimaju sve veći i veći deo nadležnosti Republike, a s druge strane, još više im dajemo obaveza, pa se dovodi u pitanje kako da lokalne samouprave ispune sve ove obaveze.
Znači, napravite tu budžetsku inspekciju na nivou Republike kako treba. O tome kako ova ovakva sada radi, kako budžetski inspektori sada rade, malo više ćemo u pojedinostima, ali nemojte više opterećivati lokalne samouprave jer je to i besmisleno.
Koga će da kontroliše taj budžetski inspektor u jednoj lokalnoj samoupravi? Ko je izvršilac budžeta u lokalnoj samoupravi? – predsednik opštine. Ko imenuje budžetskog inspektora? – načelnik opštinske uprave. Ko postavlja načelnika opštinske uprave? – predsednik opštine. Koga će on da kontroliše, samoga sebe?
Zašto onda imamo Državnu revizorsku instituciju ako ćemo da pravimo i paralelne organe koji će da kontrolišu trošenje budžetskih sredstava?
Članom 23. Predloga zakona kaže se koji su to budžetski prihodi Republike Srbije. Kaže se – 1) porezi u delu utvrđenom zakonom: porez na dodatu vrednost, akcize, porez na dohodak, porez na dobit, porez na upotrebu, držanje i nošenje određenih dobara, porez na međunarodnu trgovinu - carine, 2) takse: republičke administrativne i sudske takse...
Zašto to ne napišete lepo u budžetu? Zašto i u predlozima zakona o budžetu nemamo lepo iskazane vrednosti, po kom osnovu sve Republika dobija sredstva? Jer, sada imamo situaciju da nam, evo, pravosudni organi ponovo štrajkuju. Zašto ne bismo znali koliko pravosudni organi ostvaruju budžetskih prihoda na osnovu naplaćenih sudskih taksi? Kolike su republičke administrativne takse? Zašto to sve prikazujete u jednoj masi kada je od različitih organa prikupljeno?
Nema problema, član 23. nije loš član, samo ga primenite onako kao što ste ga napisali u Predlogu zakona o budžetu, odnosno u zakonu o budžetu. Nemojte više, kada predlažete zakon o budžetu, da se igramo šta je to finansijska imovina, šta je nefinansijska imovina, šta su primanja i zaduživanja od finansijske imovine. Nemojte to da uvaljujete narodnim poslanicima i nemojte o tome da prodajete priču građanima. Finansijska imovina su hartije od vrednosti koje emituje Republika Srbija i krediti koje će Republike Srbija da podigne da bi neko primao visoke plate.
Završavam, onom koji je stavio u Predlog zakona da budžet može da se donese za tri godine postavljam pitanje da li je pri zdravoj pameti, jer je i ovaj budžet, koji je pravljen za 2008. godinu, u roku od 10 dana dva puta puštan u proceduru i vraćan. Baš me interesuje kako mislite da napravite budžet za tri godine kada niste u stanju samo za jednu.
Da vas podsetim, od 2001. godine samo jedan jedini budžet nije imao rebalans, samo jedan jedini - to je ovaj za 2007. godinu - a zašto? - zato što je donet u junu. Niste vi u stanju da planirate budžet ni za godinu dana, a kamoli za tri godine.

Dame i gospodo narodni poslanici, imamo pred nama drugi primerak istog budžeta. Ne bih znao zašto je onaj prvobitni budžet povučen sa dnevnog reda, a mogu da kažem da ovakav predlog kakav jeste ništa naročito i ništa novo nisam ni očekivao od Demokratske stranke kada je u pitanju budžet.
Sve stavke koje su ovde u budžetu predviđene uglavnom imaju za želju da se sakrije činjenica da se u 2008. godini planira enormno veliko zaduženje države. To zaduženje države je putem garancije koju će Republika Srbija da izda raznim javnim preduzećima, ustanovama, fondovima, kreditima koje će država sama da uzme i emitovanje hartija od vrednosti putem najverovatnije Narodne banke Republike Srbije.
Mogao bih da razumem želju predlagača kada bi ta sredstva bila u stvari investiciona sredstva. Međutim, čitav budžet, čak i ovaj prezadužen budžet, isključivo ide u javnu potrošnju, za izdržavanje državnog aparata. Imali smo priliku da čujemo gospodina Todorovića, koji je čitao kolike su plate u pojedinim državnim organima i nije vam dovoljno to što već jedan deo vaših stranačkih prijatelja i funkcionera ima izuzetno visoka primanja, već nastavljate sa otvaranjem agencija.
Evo, čak i u razdelu Ministarstva za ravnomerni regionalni razvoj već se spominje nova agencija, inicijalna sredstva za osnivanje agencije itd. Obično rukovodioci tih agencija su vama ili stranačke kolege, ili prijatelji, ili rođaci, a plate koje primaju u takvim paradržavnim organima, jer ne mogu drugačije nikako agenciju da nazovem, jesu iznosi koje neko primi za dve ili tri godine koliko oni prime za jedan mesec, i to kažem ne nižih zarada u Republici Srbiji nego prosečnih.
Znači, jedno umnožavanje državnog aparata konstantno postoji, a sve pod izgovorom da je to nešto moderno, da je to stav Evropske unije, da mi u stvari usaglašavamo naše državno rukovodstvo, odnosno državni aparat sa aparatom zemalja Evropske unije.
Možda u nečemu i pokušavate da ih imitirate, ali u ovome vrlo neuspešno, to mogu da kažem, jer ako postoji veliki broj agencija u nekoj državi, onda je broj državne administracije u ministarstvima izuzetno mali, odnosno ministar je taj koji samo koordinira jednim manjim timom i tehničkim službama, a rad agencija za koje je on nadležan, odnosno koje odgovaraju njemu za svoj rad.
Ovde to nije slučaj. Znači, broj radnika u ministarstvu se neprestano povećava, u državnoj upravi se neprestano povećava, broj agencija se neprestano povećava, broj zaposlenih u agencijama takođe i valjda zbog stalnog jednog pritiska SRS-a kada su u pitanju agencije da ne bi Skupština osnivala više agencije, doneli ste Zakon o osnivanju agencija za osnivanje agencija. Tu ste pokazali kakvu u stvari državnu politiku vodite.
Obezbedili ste sredstva čak i putem kredita za izdržavanje jednog ogromnog državnog aparata koji ničemu ne služi, mogu da kažem, veći deo državnog aparata ničemu ne služi. S druge strane, Vlada pokazuje izuzetno malu brigu za privredu i poljoprivredu, a možemo da kažemo da je poljoprivreda naša strateška grana i da ne možemo da imamo ni industriju bez poljoprivrede.
U kom pravcu ide vaša briga za poljoprivredu? Pa evo, u sledećem: država će uzeti kredite, daće kredite, te iste, poljoprivrednicima, umesto da to uradi iz realnih izvora. Ali, kako? Razumeo bih da postoje određene subvencije u poljoprivredi, u smislu da se za gotov poljoprivredni proizvod da određena subvencija. Međutim, ovde toga nema, subvencionisanje pravog nema, znači, da subvenciju dobije neko ko koliko vredi, koliko napravi, koliko stvori.
To država neće da plaća, ali hoće da podiže kredite, da kredite, naravno, pod izgovorom da radi za poljoprivredu, plasira navodnim poljoprivrednicima, a najčešće su to u stvari ljudi koji su vrlo bliski strankama koje raspolažu tim sredstvima.
Samo da navedem jedan primer zloupotrebe, gospodine ministre, i to vašeg stranačkog kolege, tadašnji ministar u Vladi Zorana Đinđića, Marija Rašeta-Vukosavljević, podigla je podsticajni kredit za razvoj poljoprivrede, a otvorila je noćni klub. To je potpuna istina, to je čak i priznala, čak je i Zoran Živković tražio od nje da podnese ostavku zbog toga.
Tako vi iz DS raspolažete narodnim parama. Dok je bio ministar poljoprivrede iz G17 plus, čak su osnivali mrežu poljoprivrednih proizvođača koji su morali da budu članovi G17 i odatle plasirali sredstva za kredite. Samo su članovi G17 mogli da dobiju kredit iz poljoprivrednih fondova.
Opet, nikakve kontrole nije bilo i većina tih kredita su zloupotrebljeni.
Čak postoje i dopisi, nije to sporno da se dokaže da je tako, da tadašnji ministar, Dulićka, šalje opštinskim odborima cirkularna pisma kako treba da postupe, kako da pronađu građane koji će da dobijaju kredite iz njenog ministarstva.
Kada je u pitanju industrija, kada je u pitanju stimulacija izvoza, to ne postoji, postoje navodno sredstva u budžetu Republike Srbije kojima će da se obezbede izvozni aranžmani. Ama ljudi, ostavite vi privredu, da se oni sami snalaze, najbolje oni znaju svoju brigu da brinu, ali ih nagradite kad nešto plasiraju izvan zemlje, pod uslovom da to nije sirovina ili poluproizvod i da je većinski vlasnik kapitala državljanin Republike.
Znači, da je osnivač sa ove teritorije, a ne da je došao ko zna odakle. Međutim, toga nema, opet će čak i takva sredstva po nekom ključu koji odredi Dinkić, pošto je to sad novac koji iz budžeta ide njemu, ta sredstva da budu opredeljena.
Da je tačna činjenica da je ovaj budžet i rasipnički, i da će zadužiti još više građane Srbije, ide u prilog kako ste prikazali prihodnu stranu, odnosno rashodnu stranu budžeta Republike Srbije. Znači, pokušali su da ga prikažu samo sa onim iznosima i budžetskim primanjima koja su očigledna da su budžetska i ne mogu da se prikažu drugačije, jer i laik zna da to mora da bude prihod budžeta.
Međutim, prihodi budžeta su i prihodi od privatizacije, toga ovde nema. A kredite koje ste planirali da podignete, to ste prikazali na vrlo lukav način tako što ste i podizanje kredita, i vraćanje starih kredita stavili kroz jednu poziciju, u jednoj tabeli budžeta Republike Srbije.
Ali, i to bi bilo previše glomazno i previše veliko, pa ste na sasvim drugom mestu stavili na jednom da se glavnice otplaćuju, a na drugom mestu kamate.
Znači, očigledna je želja da Vlada Republike Srbije, odnosno DS, sakrije koliko planira da zaduži državu u toku 2008. godine. Koliko je to ozbiljno zaduženje da navedem samo iz jednog primera, da se za prateće troškove zaduživanja planira skoro dve milijarde dinara. Neka uzme neko digitron pa neka izračuna koliko kredita može da se podigne sa dve milijarde dinara, ako su troškovi zaduživanja u proseku od 1 do 3%. To je iznos koji ne verujem da ćemo uskoro moći, ako nastavite ovim tempom, da plaćamo.
Gospodine ministre, dugujete građanima Srbije još jedno objašnjenje, a to je da izađete za ovu govornicu i da kažete da je emisija hartije od vrednosti isto što i štampanje novca, da država na taj način štampa novac, često obezvređuje dinar, da Narodna banka Srbije takođe emituje hartije od vrednosti i igra se kursom dinara.
Ko god da ima malo smisla za posao, imo nešto slobodnih para, samo novim kursnim razlikama je novac mogao da dva ili tri puta oplodi samo na špekulaciji u vezi samoga kursa i ne može niko da me ubedi da iza toga ne stoji guverner Jelašić, ne stoji ministar Dinkić, a bogami, gospodine ministre, počeo sam da sumnjam da i vi u tome delu imate svoju ulogu kada su u pitanju hartije od vrednosti.
Izađite i kažite da je u toku 2006. godine Narodna banka Srbije emitovala hartije od vrednosti u iznosu od 30 milijardi dinara, da je napravila gubitak od 30 milijardi dinara i da su taj gubitak morali da plate građani Srbije iz budžeta Republike Srbije.
To je što se tiče špekulacija. Mogu da kažem još jednu stvar, gospodine ministre, da ste u jednom delu čak bili vrlo bezobrazni i prema narodnim poslanicima, mislim da je to član 22, koji se tiče tog nekog viška sredstava koji je uplaćen političkim strankama, napisali ste kao da su stranke pokrale taj novac.
Nemam ništa protiv, ako je greškom došlo do viših odnosno većih davanja, da se taj novac vrati u budžet odnosno građanima Srbije, ali nemojte da okrivljujete političke stranke. Za nesaglasnost Zakona o finansiranju političkih stranaka i budžeta Republike Srbije, kriv je predlagač zakona. A zašto je političkim strankama više novca isplaćeno, kriv je ministar kao izvršilac budžeta i kriva je Uprava za trezor, koja se stara o usklađenosti zakona o budžetu sa drugim zakonima.
Tako da nemojte da optužujete tim tekstom političke stranke koje su trošile, ne nego kojima je greškom Ministarstva i Trezora više uplaćeno. To bi bio prihvatljiviji izraz. Prihvatite odgovornost na sebe kada je to u pitanju.
Još uvek i Odboru za finansije i ovoj skupštini dugujete objašnjenje šta je to budžet i zašto mi pravimo konsolidovani račun trezora? Biće o tome u raspravi o budžetskom sistemu, zašto ako sve vreme pokušavamo da budžet umanjimo, da li njegovu prihodnu, da li njegovu rashodnu stranu. Prikažite jedanput lepo: budžet je tolki, najjasnije što može, da laik može da pročita.
Poreski prihodi su toliki, prihodi od taksa, pa pravosudnih, pa administrativnih, pa koje koji sud naplaćuje, opštinski, okružni jesu toliki, napišite zadužićemo budžet tolko, emitovaćemo hartije od vrednosti tolko, a ne da se stalno nešto krije i ako hoćemo nešto da saznamo moramo dobro da potražimo ona najsitnija slovca koja možete da stavite u ionako sićušan, da kažem, materijal koji je po obimu izuzetno veliki ali fizički mali, da pronađemo stavke kako mislite da napravite budžet i kako ćemo ta sredstva da trošimo.
U svakom slučaju, gospodine ministre, da završim ovim, SRS je podnela preko 70 amandmana. Drago mi je u jednom delu da se ovaj budžet i rasprava o budžetu poklopila sa predstojećim predsedničkim izborima.
Mislim da je predlog budžeta izuzetno loš za predsednika DS Borisa Tadića. Ovo će biti prava poslastica za poslanike SRS, da pokažu kako Boris Tadić i DS misle u 2008. godini da troše narodni novac.

Dame i gospodo narodni poslanici, ne mogu da se otmem utisku kada sam sada slušao Božidara Đelića, u narodu poznatog kao Boža derikoža, vojvoda od Meridijan banke, kao da sam se vratio u 2001. godinu i ne mogu da se otmem utisku da je ipak sadašnji potpredsednik Vlade malo evoluirao, odnosno malo uznapredovao i kada je priča u pitanju, i kada je osnovna kultura u pitanju, ne skače više preko stolova, ali u osnovi ostao je isti.
Znači, kada Božidar Đelić i Aleksandar Vlahović kažu reč restruktuiranje, znam da će nekoliko hiljada ljudi da ostane bez posla. To od kada priča od 2001. godine koliko je građana Srbije ostalo bez posla u postupku privatizacije. I, gle čuda, sada se pojavljuje bivši ministar finansija, sadašnji potpredsednik u Vladi, koji obećava građanima da će nešto da im da, kao da to što on daje nisu sticale generacije i da je to već na određen način javno dobro koje pripada svim građanima, gospodine potpredsedniče Vlade.
Voleo bih da, kada je u pitanju Božidar Đelić, ne uzima SRS u usta, barem u onome što SRS priča. Bio sam poslanik i tada kada se donosio zakon o privatizaciji i niko nije rekao iz SRS da je zakon o privatizaciji dobar. Rekao je i predsednik SRS, i ostali narodni poslanici, nas 22, da je zakon bolji od prethodnog, ali da je daleko od toga da je dobar. Da smo bili u pravu govori činjenica koliko je ljudi ostalo bez posla, koliko je bilo zloupotreba u postupku privatizacije i kako su često vitalni kolektivi, vitalni privredni subjekti prodavani u bescenje zbog manjkavosti samog Zakona o privatizaciji.
Navešću samo jedan primer, gospodine Đeliću, a to je primer kupovine turističko-ugostiteljskog preduzeća "Avala" iz Požarevca, sada tu nešto radi UBPOK čini mi se oko njih, neki su već i pohapšeni, gde su tri ili četiri čoveka kupili čitavo jedno preduzeće koje nije imalo obaveze prema poveriocima, nije imalo obaveze prema bankama, nije imalo obaveze prema fondovima, kupili za 200 hiljada maraka i samo nekoliko meseci posle toga jedan jedini lokal tog preduzeća prodali su za 200 hiljada evra. Vratili su kompletnu investiciju i još na jednom lokalu samo zaradili. Toliko o jednom primeru zloupotreba.
Ima još toga, pogotovo kada pogledamo zakon baš o toj privatizaciji i uporedimo sa ovim zakonom o besplatnoj podeli akcija. Postavljam jedno pitanje: otkud ministru, odnosno potpredsedniku Vlade tolika naknadna pamet da on sada predviđa zaštitni mehanizam za građane koji treba da dobiju besplatne akcije? Kažem odlično, ali ne mogu da se otmem utisku onog ranije što ste radili kao ministar finansija.
Ne mogu da se otmem utisku zašto niste zaštitili i građane koji su imali staru deviznu štednju i koji su dobijali obveznice od Republike Srbije. Ko je trgovao tim obveznicama?
Nacionalna štedionica. Ko je zaradio novac? Miodrag Kostić, MK komerc. Je l' vam poznato to ime, gospodine potpredsedniče Vlade?
Baš se pitam šta je sa tim čovekom, hoće li i on sada u nekoj besplatnoj podeli akcija da učestvuje? Hoće li sada i on da stekne protivpravnu imovinsku korist? Da li to beše onaj koji je kupio tri šećerane za po tri evra, gospodine potpredsedniče Vlade? Čini mi se da je taj. Toliko o tome koliko je vaš Zakon o privatizaciji bio dobar i šta ste radili kada ste bili ministar finansija.
Da pogledamo kako to izgleda kroz ove nove zakonske predloge.
Prvo, ovaj zakon koji ste napisali je najobičniji predizborni zakon. Voleo bih da se većina ovoga što piše u zakonu stvarno desi, ali da korist imaju građani kojima dugujete te obveznice i akcije, a ne pojedinci koji će na tržištu hartija od vrednosti da profitiraju. Dajete u pojedinim odredbama zakona da imam pravo da sumnjam na vas kada je to u pitanju, jer imam takvo iskustvo s vama, gospodine potpredsedniče.
Rekoste, kada je u pitanju Zakon o privatizaciji, zabrana da lica koja su pod istragom učestvuju u postupku privatizacije. Postaviću vam pitanje: šta je sa DDOR Novi Sad? Nemam ništa protiv, osim u jednom delu - koja su pravosnažno optužena, gospodine potpredsedniče Vlade, jer ako imate 11 miliona evra neku ušteđevinu, a došli ste ovde bez dinara, mogu da vam napišem krivičnu prijavu, i to osnovanu, i da budete pod istragom. Ne možete onda da učestvujete u postupku privatizacije.
Kada budete imali pravosnažnu optužnicu, onda možete da postavljate zabranu. Šta je bilo sa DDOR Novi Sad i kako lice koje je učestvovalo u trgovini cigaretama sa crnogorskom mafijom i izdajničkim režimom Mila Đukanovića može da kupuje imovinu Srbije? Toliko o tome kako je ova vlada nešto bolja od one prve.
U članu 12. Predloga zakona o besplatnoj podeli akcija kažete - cena akcije po kojoj Akcijski fond prodaje akcije ne može biti manja od cene po akciji koju je platio kupac kapitala u postupku privatizacije. Kada neko pročita rekao bi sasvim u redu, a nije. Neki privredni subjekti su privatizovani još pre četiri ili pet godina.
Kolika je inflacija bila? Koliko se taj kapital početne prodajne cene akcija do sada obezvredio, gospodine potpredsedniče Vlade? Gde to vi žurite?
Zašto niste napisali - uvećan za rast cena troškova života, za indeks inflacije, kako god hoćete, ali da stavljate onaj dinar iz 2002. i dinar iz 2008. da budu u istoj ravni, ne mogu. Tada je jedna nemačka marka koštala 20 dinara, a jedan evro 40. Gde su sada? Nema od toga ništa, gospodine potpredsedniče Vlade.
U članu 23. zakona, odnosno u članu gde se procenjuje početna cena kapitala, kaže se u drugoj tački prvog stava - pravo na prenos akcija tog preduzeća u visini od 200 evra po punoj godini radnog staža u tom preduzeću obračunato prema procenjenoj tržišnoj vrednosti ukupnog kapitala preduzeća pre sprovedene privatizacije računato u dinarskoj protivvrednosti po kursu Narodne banke itd.
Gospodine potpredsedniče, kojom metodom ćete da utvrdite početnu cenu, odnosno procenjenu cenu vrednosti kapitala jednog preduzeća? To piše u ovom zakonu? Vrednost se formira po više osnova – aktiva, pasiva, kako će da se uradi amortizacija, kako će da se uradi revalorizacija. Da li može matematički i knjigovodstveno da o jednom istom pravnom licu date sasvim dve različite procene? Moguće je.
Da li je moguće da bude po zakonu? Moguće je, pa ste tamo, kada je u pitanju Zakon o računovodstvu i reviziji, odredili da ministar propisuje i određuje koji će postupak amortizacije i revalorizacije da bude. Zašto ovde to Vlada ne radi? Kome ste to ostavili? Agenciji?
Kako to radi Agencija? Isto kao što je radila sa Sartidom. Koja je procenjena vrednost Sartida? Kaže – 26 miliona dolara, umanjeno za neke troškove – 21 milion. Ali, taj koji je vršio procenu Sartida se ogradio od toga da ne raspolaže pravim podacima.
Šta ste vi uradili? Za 21 milion dolara otpisali sve dugove Sartidu, prihvatili da država plati te obaveze prema stranim bankama, poubijali naše banke i prodali „US STEEL-u“ – nešto što vredi pola miliona dolara najmanje. U tome ste, gospodine potpredsedniče Vlade, učestvovali i vi isto sa vašim stranačkim prijateljem, sa vašim stranačkim kolegom, Aleksandrom Vlahovićem.
Tu još možemo da dođemo i do ove grupe – Janjušević, Kolesar itd. Možda ste hteli da napišete jedan zakon, koji u osnovi jedino vama može da služi za izbornu kampanju koja je evo ovde na vratima. Ali, za sve ono što ste radili, što se vidi u ovom predlogu zakona, ostavljate sebi mogućnost da to ponovo radite, i to se vidi iz čl. 29. stav 2, gde Vlada može da određuje i postavlja odredbe mimo ovog zakona, a u članu 31. uopšte da ne primenjuje zakon. Ko će tu da strpa pare u džep? Verovatno ista ekipa kao iz Vlade Zorana Đinđića. I vi ste u toj ekipi.

Gospodine predsedavajući, vama o kršenju Poslovnika više neću govoriti, kada ga vi kršite, jer vi ste beznadežan slučaj, o tome ne vredi govoriti.

Ne vredi na to obraćati previše pažnje.
Što se tiče mog kolege iz Demokratske stranke, iskoristiću to pravo da mu odgovorim za sve ono što je rekao za ovom govornicom sličnim rečima kojima je on to rekao, ali prihvatljivijim za građane Srbije. Znači, ne postoje dve prizme i dva pogleda.
Vi ste upravo rekli građanima Srbije da će da ostanu bez posla i da je to dobro za njih. Ništa drugo niste rekli.
Mišljenje SRS je da to nije dobro ni za njih ni za državu. Kažete - nisu imali pravi posao 10, 20 godina unazad. Ne bih se s time složio. A čak i da jeste tako, je l' treba da ih ubijemo? Je l' ne treba da im damo da oni zasnivaju porodicu, je l' ne treba da im damo da školuju decu? Je l' ne treba da im damo da se leče?
Vi ste sve to rekli pred podnošenje kandidatura za predsednika Republike Srbije. Drago mi je što ste jasno i glasno rekli ša misli DS građanima Srbije. Postavljam pitanje zašto, koji je razlog. Da bi vaše kolege iz DS, iz ove vladajuće većine, imale platu recimo po 600.000 dinara.
Znači, NIS mora da podiže cene naftnim derivatima, da utiče na cenu hrane, da bi direktor NIS-a primao platu od 600.000.
Hajde nećemo JAT, nećemo Aerodrom. Šta je sa ŽTP? Podižemo kredit. Zašto? Da bi direktor primao platu od 300-400 hiljada. Sva ona usta koja će zbog privatizacije da ostanu gladna, po vama, treba da ih poubijamo da ne biste morali na njih da trošite novac.
Još nešto, lepe šarene laže pričate, lakše je kupiti frižider i kupiti auto, ima kredita. Uporedite te kredite sa kamatnim stopama koje su ovde sa zemljama iz EU. Što ih u nečemu ne kopirate, u čemu treba, a ne u ovome. Nisu ni blizu, dva, dva i po, tri puta više.
Kad pričamo o tim vrednostima, moram da priznam da ste u nečemu bili u pravu. Lakše je danas od jedne prosečne plate, gledajući paritet plata i robe, kupiti frižider ili automobil. Možda vam je ranije trebalo 500 plata za frižider, sad vam treba 300 plata. Ali, koliko puta je skuplja hrana?
Koliko puta je skuplja struja? Koliko puta su veći troškovi života? Koliko je skuplje školovanje za decu? Koliko je skuplje lečenje dece? Koliko su skuplji fakulteti? Kad to saberete i oduzmete, vidite koliko vam ostaje, mnogo manje nego pre 5. oktobra.

Dame i gospodo narodni poslanici, postavlja se pitanje šta je predlagač hteo ovim zakonom. Da li je ovde u pitanju da se postavlja neka civilna kontrola Službe bezbednosti ili da se napiše zakon koji će, eto, da stvori neku formu da se steknu uslovi za raspisivanje predsedničkih izbora?
Čini mi se da je ovaj drugi razlog verovatniji, jer ovo što je ovde napisano mogu da tumačim kao da je to pisao neki početnik ili da je ovo nekome nekakav seminarski rad, a ne predlog zakona. Vidim da se gospodin ministar ne slaže sa mnom. Kasnije, po nekom drugom amandmanu malo ćemo više da kažemo oko toga kako rade naše službe bezbednosti i šta su ovi od 5. oktobra uradili sa našim službama bezbednosti.
Kada se pogleda član 8. i Kancelarija Saveta, kako oni to ovde pišu, to je neko telo koje treba da koordinira rad službi državne bezbednosti. Da li je u pitanju BIA, da li su u pitanju vojne službe bezbednosti itd.
Članovi tog saveta su predsednik Republike, predsednik Vlade, ministar odbrane, ministar unutrašnjih poslova, ministar pravde itd., više puta je to rečeno, pa se osniva kancelarija, jedno telo pri Vladi Republike Srbije, koje će svim ovim silnim ministrima da priprema sednice tog saveta.
Hajde i to, tehnički deo posla mora da bude, mora neko da vodi zapisnik, da fotokopira dokumentaciju, papire, da šalje pozive, i pozivar vam treba u tom savetu, jer očigledno niste dovoljno svojih ljudi zaposlili, ostalo je još ponekog da zaposlite, ali interesuju me neke druge stvari.
Kaže - kancelarija Saveta obavlja i stručne poslove u vezi sa praćenjem sprovođenja smernica i zaključaka Saveta. Baš me interesuju ti pisari i ćate kako će da kontrolišu šta rade službe državne bezbednosti. Oni su mala deca za njih. Kako oni misle da uđu u službe državne bezbednosti, da ih kontrolišu i kako da ih proveravaju? Ko će to da uradi? Ne verujem da ijedan ministar u Vladi to može, a kamoli neki njihov službenik.
Za sve ove godine niste uspeli da postavite službe državne bezbednosti da rade po pravilima i kriterijumima kako vi to hoćete, jedino što ste uspeli je otpuštanje sa posla itd. da rasturite deo službi državne bezbednosti. Ali ste zaboravili na jedan drugi problem, da operativac uvek ostaje operativac, samo sada više nije pod vašom kontrolom. Za koga sad radi? To je veliki problem koji ste napravili sami sebi i nemojte da se čudite što ima više laufera. To je rezultat vašeg rada i vaše politike koju sprovodite u smislu državne bezbednosti.

Dame i gospodo narodni poslanici, nadao sam se da će gospodin ministar da bude ovde. Ali, dobro, kaže da mu je dosadno.
(Predsedavajući: Molim gospodina ministra da zauzme svoje mesto.)
Međutim, ovo što ću da kažem je više zbog građana Srbije. Ministar to zna. Moram da kažem građanima Srbije da Srbija više nema ozbiljne službe bezbednosti na bilo kom nivou, da li je u pitanju BIA, Vojno-bezbednosna agencija ili neka druga služba. Više službe bezbednosti u Srbiji ne postoje, a razlog njihovog nepostojanja jeste večiti sukob koji i dan-danas traje između DSS i DS, koja će od te dve stranke, ili Vojislav Koštunica ili Boris Tadić, da kontrolišu ove službe. Išlo je dotle da su obe službe bukvalno potpuno uništene, a sada funkcionišu samo njihovi ostaci, to je jedan od razloga.
Drugi razlog je što naša država nema strategiju - šta će sa tim službama? U pravom smislu reči nema. Znači, kada je u pitanju kontraobaveštajna služba, to više ne postoji. Više ovde ne postoje čak ni strane službe koje nas špijuniraju, možda nekog drugog ko je ovde prisutan i radi nešto. Nema više za to potrebe. Dovoljno je da vas nazovu telefonom - vi ćete sve da im ispričate. Ako im nešto nije jasno, donećete i pismeno da mogu lepo da prouče. Tako da više pravih stranih službi ovde takođe nema.
Kada je u pitanju strategija, naše službe bezbednosti to nemaju. To je neznanje političkog vrha šta će sa tom službom. Evo, na jednom primeru. Znači, naše službe treba da se bore protiv organizovanog kriminala i za to ste angažovali čak i Biju. Naše službe treba da se bore protiv terorizma, evo, angažujte koju hoćete službu bezbednosti. Ali, niste napravili strategiju šta te službe treba da rade. I to je problem.
Iz nekog straha od ljudi koji su radili u tim službama, koji nisu bili politički orijentisani, ali su bili školovani za to, imali su iskustvo, veze sa drugim obaveštajnim službama iz zemalja koje su nama prijateljski naklonjene, oterali ste iz službi.
Naše službe bezbednosti više nemaju nikakav kontakt sa drugim službama, ne postoji i sve je potpuno zamrlo. Razmena informacija, bitna za bezbednost zemlje, koju može neka druga služba da sazna, ne postoji. Sve je uništeno - iz želje da se uspostavi kontrola nad ovim službama.
Da je cilj da se uspostavi kontrola nad ovim službama, navešću vam na prostom primeru. Ko je uhapsio izdajnika, potpredsednika Vlade Republike Srbije Perišića - vojna bezbednost. Gde su ti operativci koji su ga uhapsili - proterani, a ljudi koji su njima rukovodili za vreme "Sablje" su pohapšeni. To da je tačno tako i da oni nisu više u službi, a časno i pošteno su radili posao, govori činjenica da Perišiću nikada nije suđeno.
Ko mu je pomogao da mu nikada ne bude suđeno?
(Zoran Krasić, sa mesta: Karla del Ponte)
Ne interesuju me ovi iz inostranstva. Interesuju me ovi ovde, ko mu je pomogao - Demokratska stranka. Je l' se zaklanjao iza imuniteta narodnog poslanika u Saveznoj skupštini tadašnje Savezne Republike Jugoslavije? Jeste. Je l' se zaklanjao iza imuniteta narodnog poslanika u državnoj zajednici? Mogli ste tada, ako vam je bilo neprijatno da ne bude više narodni poslanik - ponovo mu je bio uspostavljen imunitet.
Kasnije ukidate vojne sudove i prebacujete ih u sudove opšte nadležnosti, teku rokovi koji predviđaju da jednom izdajniku može da ne bude suđeno zbog zastarelosti. Je l' se sve tako desilo? Jeste. Jesu li su svi ti ljudi koji su učestvovali u hapšenju izdajnika potpredsednika Vlade Zorana Đinđića pohapšeni? Jesu. O čemu sada pričate?
Kada budete iz svih ovih činjenica koje sam malopre rekao mogli da izvučete neke pouke, verujem da nećete da pišete ovakve zakone koji su jedna najobičnija šarena laža da se nešto u državi uređuje. Najveće dostignuće naše službe bezbednosti jeste nedavno hapšenje organizovane grupe kriminalaca, pazite sada ovo, organizovana grupa koja se bavi privrednim kriminalom, znači, sofisticiranim kriminalom, gde upadaju ljudi sa fantomkama, razvaljuju se vrata, maltretiraju se porodice, deca itd.
Nemam ništa protiv. Ta gospoda, ako jesu kriva, neka odgovaraju. Javnost bi trebalo da zna da su mesec dana sedeli sa policijskim inspektorima koji su prikupljali dokazni materijal protiv njih, a onda ih u toku noći hapsili. Nemam ništa protiv da ih hapsite. Treba da hapsite kriminalce. Ali, zašto na taj način?
Da biste stvorili utisak kod naroda da država nešto radi, da biste stvorili utisak kako se država bori protiv kriminala, dok oni pravi kriminalci prolaze, opstaju, kao što su Vuk Hamović i Vojin Lazarević. To su pravi kriminalci.
Šta ste uradili sa tim policajcima koji su njih pohapsili, odnosno napisali krivične prijave? Neke ste poslali u penziju, neke premestili na radna mesta, jednostavno da bi ih naterali da daju otkaz, a neke jednostavno proterali iz službe.
Cilj je da se, eto, stvori slika u državi kako se nešto radi i kako se nešto dešava, da se narod pomalo i zaplaši. Koji je cilj? Verovatno ovi predstojeći predsednički izbori, verovatno je to u pitanju. Vama se očigledno žuri, svesni ste da vama u srazmeri sa vremenom popularnost pada, već je kasno da i sada raspišete izbore, kasno je za Borisa Tadića. Što ih pre raspišete, dame i gospodo iz DS, pre će gospodin Tomislav Nikolić biti predsednik Republike Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, čini se da je ovaj zakon napravljen da ovde predsednici političkih stranaka, koje sačinjavaju ovu koaliciju i  skupštinsku  većinu,  kontrolišu  jedan drugog. Gospodine Markoviću, čini mi se da ste zato napisali ovaj zakon.
Činjenica jeste da u Srbiji postoji dualizam vlasti i činjenica jeste da su izuzetno dobro podelili, mada to jedni od drugih kriju, službe bezbednosti. Predsednik DS kontroliše vojne službe bezbednosti u ovom trenutku. Ide u prilog toj tvrdnji i činjenica da obezbeđenje predsednika DS radi vojna služba bezbednosti, koja je poznata po onoj čuvenoj aferi u vezi atentatora Džekija i po načinu kako se kreću kroz beogradske ulice.
Znači, predsednik DS kontroliše vojnu službu bezbednosti, predsednik Vlade Republike Srbije kontroliše BIA, međutim svi zaboravljamo još jednu službu koja ima slična ili zakonom data ovlašćenja, a to je UBPOK. Ko kontroliše UBPOK? Jočić. Čak i u jednoj političkoj stranci jedan predsednik i jedan potpredsednik imaju svoje dve službe bezbednosti, a svi su članovi ovog saveta.
Šta je posledica svega toga? Posledica jeste da same službe počinju da kontrolišu jedna drugu, da se trude da ubace svoje ljude u te službe, da bi svi bili informisani šta ona druga politička strana radi.
A, već sam o tome ranije govorio, da su mnogi ljudi koji su radili u tim službama napustili službu, ili su proterani iz službe zato što nisu hteli da rade ono što smatraju da je nezakonito i nečasno, ili su napustili te službe zato što jednostavno nisu našli sebe u toj novoj garnituri, da rade svoj posao kako treba.
Postavljam jedno pitanje - šta je sa tim ljudima koji su napustili službu? Da budemo jasni, reč je o obučenim operativcima, sa izuzetnim iskustvom, koji znaju da rade svoj posao. To su činjenice. Šta je sa tim ljudima? Kada su napustili službi, vlast je potpuno izgubila kontrolu nad tim ljudima. Ako su isterani, ostali su bez posla.
Postavlja se jedno logično pitanje - šta će ti ljudi da rade? Hoće li svoje znanje ili iskustvo da prodaju nekom drugom? Vrlo moguće. Jedino što ih sprečava jeste njihov moral, ali tu je sad granica smanjena, taj kriterijum o moralu, o patriotizmu, o tome da su oni obučavani da državu brane spolja, a ne iznutra, iznutra smo izgubili državu, sa svim tim činjenicama ta granica koja se zove moral prestaje da postoji. Prestaje da postoji jer ste vi tome doprineli kada ste ljude koje su ti isti operativci hapsili puštali na slobodu, a ljude koji su radili taj posao - na ulicu.
Koja kočnica više ima za takvog čoveka da ne počne da radi za novac? Ne mislim da će tu možda da radi za strane obaveštajne službe, ali ko vama ne garantuje da neće da radi za grupe organizovanog kriminala, da dobija korisne informacije kada će koja racija da bude, šta će policija da radi, šta će tužilaštvo za organizovani kriminal itd. Ponavljam, to su ljudi koji znaju svoj posao. Izgubili ste te ljude.
Postavlja se pitanje - šta će da rade oni koji su ostali na poslu? Zbog iskustva, kako su njihove kolege prošle koje su radile svoj posao, šta im preostaje? Da dođu na posao, da kupe novine, da piju kafu i čitaju novine. Ako rade nešto, a nije naredio Boris Tadić, nije naredio Vojislav Koštunica, nije naredio Dragan Jočić, mogu da izgube posao, ili još gore, da završe na robiji.
Šta njima preostaje? Upravo to da čekaju da im neko nešto naredi. Ne čudi mi što ti ljudi tako postupaju, jer da bi došli do operativnih saznanja i podataka, često rizikuju sopstvene živote i svoju bezbednost. Uhapse špijuna, vi ga pustite na slobodu. Šta je tim ljudima preostalo?
Rasturili ste službe. Jedino za šta vama službe još mogu da koriste, jeste da pravite liste politički neistomišljenika, da službe upotrebljavate protiv njih i eventualno da ispunjavate naloge Karle del Ponte, da pronađete još nekog Srbina za kojim traga Haški tribunal, da ga isporučite tamo.
Međutim, obzirom kakvi su nam ljudi ostali u službama, vidi se da ni to ne možete da uradite, jer ni ti ljudi neće to da rade, koliko god se vi upinjali. Gospodine ministre, jedan od razloga zašto to neće da rade je taj da je politika DS EU. Hajde da kažemo - do danas. To bi možda imala nekog smisla.
Ali sada, od kada je EU više nego otvoreno, četiri vodeće zemlje EU izjasnile su se da pitanje Kosova treba da reši na način kako je predviđeno Ahtisarijevim planom. Srbija jednostavno gubi poziciju da juri za članstvom u EU, jer EU otvoreno pokazuje da hoće da ostanemo bez jednog dela teritorije.
Možete da klimate glavom, da kolutate očima, ali to je činjenica. Potpuno vas razumem i neprijatnu situaciju u kojoj se nalazite, jer pada jedna čitava taktika vaše politike, ali to je činjenica.
Objasnite, da biste mogli da uhvatite taj spas za vas i opstanak na političkoj vlasti koju zovete EU mora da ispunite dva uslova - da uhapsite Radovana Karadžića i Ratka Mladića. To su vam uslovi. Možete vi da pričate, to je čisto olakšavanje vama političke situacije u državi, jer znaju kad ovi iz EU vas nagaze, SRS poraste popularnost. Znači nije to uslov, ali nećete dok to ne uraditi.
To teško ide, jer i ovi ljudi koji taj posao treba da rade nisu ludi. Sasvim je normalno, ako vam neko oduzima 15% teritorije, a oni su čitav svoj život obučavani da zemlju treba da čuvaju, naravno da neće da ispunjavaju zadatke Karle del Ponte i predsednika DS Borisa Tadića.
To su ti problemi sa kojima se suočavate, plus što pokušavate da kontrolišete službe. Boris Tadić pokušava BIA i UBPOK, ovi drugi pokušavaju Borisa Tadića, pa tako u krug, a čitav ovaj zakon izgleda mi napravljen da se međusobno na tim savetima špijuniraju. Čini se da je sve tako.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo sada nešto stvarno iznenađujuće da ste stavili u zakon. Kaže ovako, član 13: ''Nadležni državni organi dužni su da, u skladu sa svojim  ustavnim i zakonskim položajem, sarađuju sa Savetom u pitanjima iz nadležnosti Saveta, a pre svega u izvršenju zaključaka Saveta.''
Postavljam pitanje, koji to državni organ neće ili sme da ne postupi ukoliko mu naredni predsednik Vlade ili neki ministar? Ili jedino je ovo napisano zbog ministarstava. Znate, vi ste formirali Vladu ne po principu jedinstva vlasti, nego po principu podele vlasti. Svaka stranka ima svoje resore, svoja ministarstva, tu ne može da uđe niko od članova druge političke stranke koja sačinjava vašu koaliciju.
Svaki ministar može u Vladi da radi bukvalno šta hoće, a ako je predsednik stranke koja sačinjava skupštinsku većinu, onda jedino bi moglo možda monarh, kralj, car ili bog da bude jači od njega u tom ministarstvu i u toj vladi.
Da li ovim članom želite da prisilite ministre u Vladi Republike Srbije da rade svoj posao? Ako jeste, onda je u redu to što piše ovde. Ali ako jeste, takva vlada onda ne treba da postoji. Takvu Vladu Narodna skupština ne bi trebalo da podržava. Izgleda mi da je taj problem u pitanju.
U drugom stavu se kaže: ''Ako nadležni državni organ ne sarađuje sa Savetom ili ne izvršava zaključke Saveta, sekretar Saveta o tome, bez odlaganja, obaveštava Savet, koji u tom slučaju može pozvati rukovodioca državnog organa da preduzme sve mere koje su predviđene zakonom da bi državni organ uspostavio saradnju sa Savetom ili izvršio zaključak Saveta.''
Objasnite mi ovo, ako neki državni organ ne postupi po zaključku, uputstvu, zahtevu Saveta, znači, vi ćete da pozovete rukovodioca tog državnog organa, da porazgovarate s njim, da se ubeđujete s njim, dok ne počne da ispunjava zaključke Saveta ili uslove Saveta.
To me još više ubeđuje u to da su ovde u pitanju ministarstva. To ne treba da rešava Savet, to lepo predsednici stranaka koji sačinjavaju skupštinsku većinu, Boris Tadić, predsednik DS-a, Vojislav Koštunica, predsednik DSS-a, Velja Ilić, predsednik Nove Srbije, Mlađan Dinkić, predsednik G17 plus, da reše taj problem na koalicionom sastanku. Šta će vama savet?
Zašto pravite zakonsku obavezu da se četiri lidera političkih stranaka dogovaraju zakonom da imaju obavezu šta će da se dogovore. Nijedan drugi državni organ, osim ovih organa koje predvode ova četvorica, ne sme da ne ispunjava naloge predsednika Vlade, predsednika države, da ne pričam o nečem drugom.
Znači, postavlja se pitanje, zašto jednostavno pišete ovakve zakone, zašto u ovakvim zakonima ima ovakvih članova. Izgleda mi da u toj vašoj koaliciji ništa nije kako treba. Tek će problemi da budu sada kada raspišete izbore, kako ćete da odredite kandidata, vama iz DS-a, vi imate svog kandidata, ovi još nemaju, trebaju vam ovi drugi da pobedite Tomislava Nikolića, ali ni to vam neće biti dovoljno.
Gospodine predsedniče Skupštine, raspišite što pre te izbore da gospodin Tomislav Nikolić što pre preuzme Srbiju u svoje ruke.

Dame i gospodo narodni poslanici, u nekoj želji da nam stvori neki lažni privid demokratije i civilne kontrole obaveštajnih službi, napravljen je ovaj član 19. koji se tiče nadležnog skupštinskog odbora i obaveze koje direktori službi imaju prema tom odboru.
Kaže se šta su njihova prava, ali kaže se šta ne mogu članovi odbora da traže od direktora neke službe bezbednosti. Kaže, ne može da traži identitet sadašnjih i bivših saradnika službe; potpuno razumljivo, jedino još ako su neki od vas pre petnaestak i možda malo više godina radili za vas toliko omražen režim Slobodana Miloševića, pa je to jedan od razloga zašto ne može da se otkriva identitet, a inače su poznata imena i Sokrat, i Žires i zna se ko je sve radio za tu službu.
Neki su bili čak i predsednici vlada, neki su sada u nekim kabinetima, bili su ministri, tako da džabe pokušavate to da sakrijete.
Dalje, pripadnicima službe sa prikrivenim identitetom, verovatno i takvih je bilo pre petnaestak godina koji su sada u ovim novim demokratskim vladama, trećim licima kojima bi otkrivanje tih podataka moglo da šteti, dalje metodama pribavljanja obaveštajnih i bezbednosnih podataka, akcijama koje su u toku, načinu u primeni posebnih postupaka i mera, podacima i informacijama koje su pribavljene u razmeni sa stranim službama i međunarodnim organizacijama.
Tu sada mogu da kažem da nešto smešnije niste mogli da napišete. Hajde neka mi neko kaže od vas koje vi to podatke možete da dobijete od neke strane službe, ali prave podatke koji mogu da koriste zemlji, njenoj bezbednosti.
Vi možete da dobijete podatke od britanske službe bezbednosti gde se krije Radovan Karadžić. Od američke službe bezbednosti možete da dobijete podatak gde se krije Ratko Mladić. Pazite, i jedni i drugi imaju nekakav interes, pa malo rade jedni protiv drugih. O tome svemu informišu i Karlu del Ponte, pa vam ona dolazi ovde i lupa packe, doduše, čujemo da ide, sva sreća, dalek joj put, ali činjenica jeste da samo takve podatke možete da dobijete.
Da li možete da dobijete neke podatke koji se tiču bezbednosti zemlje? To ne možete da dobijete. Nemate više ni od koga da dobijete. Sve one obaveštajne službe koje su poticale iz zemalja koje su nama prijateljske ste rasterali. Sve kontakte ste pokidali, a razlog je bio taj što su vam britanska obaveštajna služba i američka obaveštajna služba to naredile. Nikakve više podatke ne dobijate od bilo koje obaveštajne službe, osim od ove dve.
Mislim da ta razmena podataka je uglavnom jednosmerna. Već sam rekao, oni više nemaju ovde pravih obaveštajaca, nemaju ni potrebe. Kada je bio uhapšen onaj njihov diplomata, zajedno sa onim izdajnikom Perišićem, za koga ste vi glasali da bude potpredsednik Vlade Republike Srbije, tada su vam Amerikanci zapretili da više ne smete da hapsite njihove špijune i kaznili vas da neće više špijuni ni da vas špijuniraju, nego ćete morati na telefonski poziv da podnosite raport za sve ono što njih interesuje, i to je činjenica, to jeste tako.
Znači, kada vam se obrati veliki Džordž, i Tadić i Koštunica stanu mirno i referišu. Dame i gospodo iz DOS-a, moram još nešto da vas pitam, da li znate da su i američka i britanska obaveštajna služba radile ispitivanje javnog mnjenja i anketu ko će biti predsednik Republike Srbije posle izbora. Trebalo je da vam kažu da je budući predsednik Republike Srbije Tomislav Nikolić.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 48. reguliše pravo i obavezu građana da učestvuju u odbrani zemlje. Međutim, takvi kakvi ste, čega god se uhvatite, morate to da upropastite. Recimo, u članu 48, na koji se odnosi ovaj amandman, piše - vojnom obvezniku koji iz verskih, moralnih ili drugih opravdanih razloga savesti želi svoju obavezu da zameni civilnom službom, omogućiće se to posebnim zakonom.
Dame i gospodo poslanici, vas iz vladajuće većine, koji ćete da glasate za ovaj zakon, da ostane ovakav član 48. kakav je sada, pitam – šta je to "moralnih ili nekih drugih opravdanih razloga"?
Baš me interesuje, neka mi neko od vas odgovori, da li je odbrana zemlje moralna ili nemoralna stvar? Da li je braniti svoju zemlju moralno ili nije?
Po vama, izgleda da nije, jer dok je trajala NATO agresija na Republiku Srbiju vi ste krivili ovdašnju vlast zašto nas napada NATO, kao da smo mi njih napali, a nemoralno je to što je radio, upravo, NATO. Nemoralno je i to što ste vi tada radili na čelu s tadašnjim predsednikom DS-a Zoranom Đinđićem. To je nemoralno.
Odbrana zemlje je jedan moralni čin i obaveza svakog građanina.
Međutim, to služenje civilnog vojnog roka, u svakom slučaju, može da se smatra nastavkom jedne politike koju ste započeli još devedesetih godina, a to je da srpski narod izgubi samosvest da postoji, da se odrekne svoje kulture, svoje tradicije i vrednosti koje nalažu ta kultura i tradicija. To je razlog zašto ovakve gluposti pišete u zakonima. Evo, i gospodin ministar je stigao. Ponoviću i ministru pitanje. Da li je nemoralno braniti zemlju, gospodine ministre, za svaki slučaj, blizu ste i vi Vojislava Koštunice, možda niste obavešteni, ili je nemoralno napadati druge zemlje radi svojih sopstvenih ciljeva?
Još od ovog dela koji kaže "moralnih ili drugih" mogu da sumnjam, a to ste već dokazali 2003. godine, da vi, možda, našu vojsku ne spremate za nešto nemoralno, da je ne spremate, možda, za Avganistan, da je ne spremate za Irak, da je ne spremate za Iran, jer, priča se da će u Iranu biti vojne intervencije.
To je nemoralno, gospodine ministre. To je nemoralno, a još je nemoralnije raditi u takvim, navodnim, mirovnim misijama kao što je bio "Humanitarni anđeo", pa smo osetili kakva je to humanitarna misija, učestvovati u takvim humanitarnim misijama na strani onoga ko nam je priredio višednevno bombardovanje, uništavanje privrednih i ljudskih resursa itd.
Kada je u pitanju vojno-civilno služenje vojnog roka, gospodine ministre, jednom ste, u prepucavanju sa gospodinom Aligrudićem, spominjali nekakve hulahopke. Da li to treba da rade vojnici? Da postavim prosto pitanje, u čemu se ogleda to civilno služenje vojnog roka? U nekom državnom organu? Šta su to, zabavišta? Hoće li vojnici da služe vojni rok tako što će bebama da menjaju pelene? Slažem se, to je humanitarni posao, svakako, ali to nije posao za vojnika i ne može to da zameni služenje vojnog roka, nikako.
Cilj svega što radite jeste da se uruši ugled Vojske u narodu. Kada se pogleda šta se sve dešavalo od 2000. godine naovamo, a za to ste vi direktno odgovorni, pogotovo DS, jer već dva puta daje ministra odbrane, o tome se vrlo malo govori, postavlja se pitanje zašto su se dešavale u našim kasarnama stvari koje su se dešavale, od samoubistava vojnika, do, navodnog, ubistva, samoubistva, do toga ko je ubio dvojicu gardista na Topčideru, do eksplozija po vojnim skladištima itd. Gospodine ministre, za sve to postoje dobri razlozi zašto se to tako desilo.
Prvo što ste uradili pre civilnog služenja vojnog roka jeste da ste smanjili vojnu obavezu sa godinu dana na devet meseci, pa na šest meseci, na predlog vašeg ministra. Činjenica je da se smanjivanjem vojnog roka gubi u kvalitetu obuke, a da ipak postoje određeni objekti koji moraju da se čuvaju, čak i u miru, pa ste dobili ljude nepripremljene, nedovoljno obučene, psihički ih niste dovoljno stabilizovali.
Jer, svaki odlazak u vojsku povlači određene psihičke i druge probleme kod lica koja odlaze na
odsluženje vojnog roka; mora da protekne najmanje 60 i više dana dok se na sve to privikne, normalizuje, da može normalno da funkcioniše. Takvim licima ste davali bojnu municiju da čuvaju vojne objekte. Naravno da je moralo dolaziti do ovakvih stvari. To su razlozi zašto je do toga došlo.
Šta je cilj? Cilj je da se uruši poverenje naroda u Vojsku, jer u tradiciji srpskog naroda jeste vojska. Srpski narod voli svoju vojsku, srpski narod se ponosi svojom vojskom i ima razloga, zato što je srpska vojska oduvek bila oslobodilačka vojska i njeno postojanje je bilo isključivo u cilju opstanka srpske države i srpskog naroda.
Koji je cilj gubitka toga, gubitka poverenja u državne institucije, jer nema ništa strašnije, gospodine ministre, nego ono što se sada dešava, da većina građana, a evo, i ja moram da se složim s njima, kaže da mi vojsku više i nemamo, a građani kroz vojsku najviše gledaju državu kao instituciju. Ako nema vojske, nema ni države. Ako nema ni države, dajte da nas čuvaju neki drugi, dajte da neke druge vojske ovde sprovode svoju okupaciju, dajte, ako već ne možemo da se sačuvamo, da gledamo kome ćemo da se priklonimo.
To je taktika i doktrina koju ova vlada sprovodi godinama unazad. Da li to Vlada Zorana Živkovića, Zorana Đinđića, Vojislava Koštunice, prva ili druga, sve isto rade, manje ili više prikriveno, ali potpuno isto.
Znači, što se tiče civilnog služenja vojnog roka, to ne bi trebalo da postoji, gospodine ministre. Ukoliko neko, iz svojih verskih razloga, ne želi da služi Vojsku s oružjem, neka to uradi u kasarni. Treba Vojsci kuvara, treba ko će da sređuje, čisti prostorije, neka radi to, ali nemojte da to ljudi zloupotrebljavaju na drugi način, pravi se šteta i onima koji prihvataju da služe Vojsku onako kako treba.
Uticali ste, svojim ponašanjem i gubitkom poverenja u Vojsku, na to da je sve više onih koji žele civilno da služe Vojsku, jer se roditelji plaše da takvima kao što ste vi povere svoju decu. I to je činjenica. Em nemaju nikakvu obuku, em ih naoružate. Sasvim je razumljivo što mnogi pribegavaju tom civilnom služenju vojnog roka. Polako ubijate tradiciju i duh srpske kulture.
Kao što sam rekao, u moje vreme, gospodine ministre, vi ste nešto malo stariji od mene, bilo je čast služiti vojsku, bukvalno je bilo sramota ukoliko neko ne prođe regrutaciju. To je bilo donedavno tako, do pre sedam ili osam godina. Postavite sebi pitanje - zašto to sada nije tako? Slažem se da Vojska treba da se profesionalizuje, kažete da je to skupo. Onda održite bar neki normalan nivo funkcionisanja Vojske, da može adekvatno da odgovori trenutnoj političkoj situaciji u okruženju.
Ako mi kažete da je to previše skupo, postavljam pitanje, gospodine ministre - ima li šta skuplje od slobode? Ako ne znate koliko je sloboda skupa, saznaćete kada izgubite vlast, pa dođu srpski radikali i dozvole sudskim i drugim organima da postupe u skladu sa zakonom. Tada će mnogi ministri iz ove i iz onih prethodnih vlada, od 5. oktobra naovamo, da osete šta znači reč - sloboda.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada počnem da čitam obrazloženja koja je Vlada poslala narodnim poslanicima zašto se odbijaju njihovi amandmani, ne mogu da se otmem utisku i postavim sebi pitanje – da li je ovo pisao neki pravnik (ili šta je već) koji je za republiku ili koji je za monarhiju. Moram to stvarno tako da kažem, jer funkciju predsednika Republike, po ovom zakonu i na način kako odbijaju amandmane narodnih poslanika, maltene stavljaju u rang monarha. Svidelo se to nekome ili ne, tako jeste.
Ne mogu da shvatim obrazloženje u kome se kaže da se amandman ne prihvata i da ministarstva i Vlada imaju odvojene nadležnosti, a ministarstva nisu deo Vlade.
Gospodine Markoviću, ako vi tako tvrdite, moguće je da ja ne znam, ali ono što znam jeste da Vladu sačinjavaju ministri i da Vlada donosi odluke, uredbe, predloge zakona itd. i upućuje ih Narodnoj skupštini.
Još nešto. Ako to tako tvrdite, gospodine ministre, (samo, izađite za ovu govornicu pa kažite to što dobacujete) drago mi je da potvrđujete jednu drugu stvar – da od Petog oktobra naovamo Vlada ne postoji u smislu političkih stranaka koje označavaju jedinstvo vlasti, nego podelu vlasti. I u tome jeste vaš problem.
Svako ministarstvo drži neka politička stranka, i tu ne može niko drugi da uđe osim članova te stranke – i zamenici ministara i pomoćnici i savetnici itd. Vi mislite da takva vlada može dobro da funkcioniše? Teško.
Pazite šta piše dalje: ''samostalnu komunikaciju s predsednikom Republike imaju Ministarstvo pravde (kod pomilovanja), Ministarstvo odbrane (u pojedinim pitanjima odbrane i pitanjima vezanim za vojsku) itd.''
Ministarstvo pravde, čuli smo, to je u vezi s ovim pomilovanjima. Ministarstvo odbrane – zašto, gospodine ministre? Je l' zbog Kobri, koje obezbeđuju predsednika Republike, ministar odbrane ima samostalnu komunikaciju s njim?
A da l' se pita nešto predsednik Vlade i da li predsednik Vlade treba da bude obavešten (mada je poznat po tome da je slabo obavešten, ali bi trebalo da bude obavešten) o tome šta rade njegovi ministri? Ko će da obavesti predsednika Vlade?
I mnogo ste to fino udesili. Samo se pitam da li bi vam zakon bio ovakav i da predsednik Republike nije Boris Tadić, da nije iz DS-a? Da li biste toliko ovlašćenje i takvu samostalnost po pitanju Vlade Republike Srbije dali predsedniku Srbije da je, recimo, iz SRS-a, a da ste vi u toj većini koja sačinjava Vladu? Siguran sam da ne biste.
Ovako, kad pogledam šta su napisali – ''komunikaciju s predsednikom Republike imaju Ministarstvo pravde'' (odakle je ministar, iz koje političke stranke? – iz DS-a), ''Ministarstvo odbrane, u pojedinim pitanjima odbrane'' (iz koje političke stranke je ministar odbrane? – iz DS-a, ministar poznat po tome što od naoružanja nabavlja hulahopke i to je jedino naoružanje koje imamo), a kad pogledam ko je potpisao ovo mišljenje Vlade – potpredsednik Vlade Božidar Đelić, onda mi je sve jasno. Sada imam pravo i da verujem da ste ovo mišljenje Vlade napravili na nekom od opštinskih odbora DS-a, a ne u Vladi.

Dame i gospodo narodni poslanici, žao mi je što gospodin ministar zbog svojih poluprivatnih obaveza ne može ovde da sedi i da sluša šta mu kažu narodni poslanici. Niko od nas njemu ne misli ništa loše, samo želimo da ga nateramo da piše što bolje zakone i da što bolje radi svoj posao kao ministar unutrašnjih poslova.
Što se tiče amandmana koji sam podneo na član 20. Predloga zakona o azilu, reč je o komisiji i načinu na koji članovi komisije, odnosno o uslovima koje članovi komisije moraju da ispunjavaju da bi bili članovi komisije.
U stavu 1. se kaže da komisiju imenuje Vlada Republike Srbije, da se komisija finansira iz budžeta Republike Srbije piše u drugom stavu, u trećem stavu piše - za predsednika i člana Komisije za azil može biti izabran državljanin Republike Srbije, diplomirani pravnik koji ima najmanje pet godina radnog iskustva u struci i poznaje propise iz oblasti ljudskih prava.
Vlada je odbila amandman u kome sam tražio da se ovaj deo teksta - i poznaje propise iz oblasti ljudskih prava - briše.
Obrazloženje Vlade je sledeće - amandman se ne prihvata jer nije celishodno brisati uslov za izbor članova Komisije za azil koji se odnosi na poznavanje propisa iz oblasti ljudskih prava iz razloga većeg stepena stručnosti ovih lica, s obzirom na to da se radi o drugostepenom organu u postupku azila, kao i zbog specifičnog položaja tražilaca azila.
Postavljam jedno pitanje - kako ćete to da utvrdite kako to lice koje će biti predsednik komisije ili član poznaje propise iz oblasti ljudskih prava? Hajde da mi pokažete način, pošto ministar nije tu, ali prenesite mu da bismo voleli da znamo kako ćete i na koji način to da utvrdite.
Hajde da pogledamo šta piše pre tog teksta. Piše da mora da bude diplomirani pravnik i da mora da ima pet godina radnog iskustva u struci kada je pravo u pitanju. Nisam studirao pravni fakultet, ali verujem da je to regulisano nekim predmetom na pravnom fakultetu. Da li bi mogao da bude diplomirani pravnik ako nije završio pravni fakultet? Naravno da ne bi mogao, osim ako nije kupio diplomu.
Ali, videli ste da je to posao nekih specijalnih odeljenja, oni vole da kupuju diplome, na koje se vadi ministar unutrašnjih poslova, kasnije ćemo malo i o njima. Hoćete li kao kriterijum da budu predmeti koji proučavaju propise iz oblasti ljudskih prava, da tražite indekse od kandidata, da proveravate koje su ocene dobili iz tih predmeta i da kažete - vi možete, vi ne možete. Hajde, objasnite mi kriterijum.
Da idemo malo drugačijom logikom koja je za mene verovatnija, a to je činjenica da je 90-ih godina ovde na teritoriji Republike Srbije i tadašnje SRJ postojao veliki broj nevladinih organizacija. Sve te nevladine organizacije finansirale su vlade država koje su učestvovale u predlozima sankcija SRJ u periodu od 1992. do 1995, spoljnom zidu sankcija SRJ, koje su zbog navodnog i sasvim sigurno izmišljenog kršenja ljudskih prava stavile Srbiju na crnu listu, izazvale NATO intervenciju, a sad skoro svim policajcima i vojnicima koji su bili na rukovodećim funkcijama, zbog delatnosti nevladinih organizacija koje su finansirale strane vlade, sudi se u Hagu ili pred nekim od domaćih specijalnih sudova.
Prestala je potreba da te nevladine organizacije primaju novac iz inostranstva. Šta ćete sa tim ljudima? I Haški tribunal se ukida za par godina i gotovo, nema više. Tu su sad neke agencije, pa ste izmislili veoma veliki broj agencija koje su isto na budžetu Republike Srbije. Sada je tu i ova komisija za azil. Koga ćete kao predsednika komisije da stavite? Ko po vama najbolje ispunjava uslove? Pa, Nataša Kandić.
Nema većeg borca za ljudska prava i za ukidanje ljudskih prava Srbima nego što je Nataša Kandić. Pošto su ovde u pitanju azilanti, svakako neće biti državljani Republike Srbije, a ona o svima brine, osim o državljanima Republike Srbije, pa prema tome, ona bi po vama bila najbolji predsednik Komisije za azil.
Izbrišite ovaj deo, ovo je čista glupost i prihvatite ovaj amandman.
Što se tiče nastupa gospodina ministra ovde na početku jutrošnjeg zasedanja, dame i gospodo narodni poslanici, mogu da kažem da sam prilično iznenađen stvarima koje iznosi ministar unutrašnjih poslova ovde za skupštinskom govornicom i šalje kao poruku građanima Srbije.
Ne mogu da shvatim da ministar za nešto što pripadnici Ministarstva ne čine, a po zakonu su obavezni, pravda postojanjem specijalnog suda, specijalnog tužilaštva, pa kaže, pitajte njih. Ili, ako mi oni narede, to ću da procesuiram.
Pripadnici MUP, bez obzira o kom kriminalu je reč, po sopstvenom saznanju, bez naređenja, moraju da postupe. Zato ih plaćaju građani Srbije. Za to. Sramota je da na poslaničko pitanje - da li je za nekim licem raspisana poternica, ministar odgovara narodnim poslanicima da ne zna zato što je to predmet koji precesuira specijalni sud i tužilaštvo.
Specijalni tužilac je pod direktnom kontrolom i komandom Republičkog javnog tužioca, a ovaj pod kontrolom ministra unutrašnjih poslova, Vlade i ostalih ministara iz Vlade. Ne može ministar unutrašnjih poslova da kaže da ne zna. Ako ne može da ostvari saradnju sa Republičkim javnim tužiocem, neka ga promeni ili neka podnese ostavku.
Još jedna stvar, nemoj da vređa našu inteligenciju, jer ako kaže da ne zna da li je raspisana poternica, ko treba lice za kojim je poternica raspisana da privede ako ne pripadnici MUP. Ko? Neke parapolicijske snage. Čuli smo da i takvih sada ovde ima. Ko obezbeđuje državnu granicu? Više nije vojska, sada je policija. Ne može Jočić tako da se ponaša prema narodnim poslanicima, ni prema građanima Srbije.
Postavljam pitanje - zašto policija postepeno počinje da zastrašuje građane Srbije. Šta hoćete? Saradnju sa policijom. To se ne postiže zastrašivanjem. To nijednoj policiji nije pošlo za rukom. Počinjete da zastrašujete građane Srbije. Počinjete polako, ali smišljeno to radite. Ko se malo razume u to videće da to radite školski, po udžbeniku.
Za pripadnike privrednog kriminala, ma hapsite, baš me briga, iz koje god da su stranke, iz kog god da su grada. Hapsite ih fantomkama. Da li su to lica sklona nasilju? Šta su? Privredni kriminal. Svako ko se razume malo u policijski posao reći će, to su ljudi koji pljačkaju državu i građane papirima. Vi fantomke i kažete, moralo je tako da bude, sve odjednom, a vodite TV kamere.
Hajde da razmišljamo o tome, zašto to radi ministar? Koji mu je cilj? Pitao sam, da li je saradnja sa policijom, a sumnjam da bi građani sarađivali sa policijom, prvo mora policija da stekne njihovo poštovanje. Kako će da stekne njihovo poštovanje? Kada pohapsite sve kriminalce koji su bliski državnom vrhu. Tako policija stiče poštovanje građana Republike Srbije, a ne zastrašivanjem.
Ministar Jočić reče za ovom govornicom da policija nije svemoćna. Slažem se, ali je izuzetno moćna. Kada je rasturila imperiju Bogoljuba Karića, sasvim sam siguran da može da rasturi i imperiju koja je stečena na nezakonit način, bilo koga.
Činjenica je da se to radi selektivno, da nećete, jer da hoćete ne biste pustili Caneta Žapca da pobegne iz zemlje, ne biste pustili i dozvolili da imperija Vuka Hamovića i Vojina Lazarevića još uvek radi na ovim prostorima.
Da ministar neće da ta dvojica kriminalaca završe u zatvoru govori činjenica da su svi policajci koji su učestvovali u prikupljanju dokaznog materijala protiv te dvojice ili premešteni na radna mesta sasvim druga, daleko od mesta prebivališta, ili su penzionisani, ili su izbačeni iz policije. Nemojte da kažete da nije tako.
Počnite, gospodo iz policije da radite svoj posao, a to je da sve kriminalce, bez obzira na to koliko su opljačkali, kojoj stranci pripadaju i s kim su delili pare, hapsite.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 57, tražio sam da se uradi jedno blago usklađivanje čitavog teksta zakona.
Piše u samom predlogu zakona - Ustavni sud će obustaviti postupak, u tački 1): ''kada je u toku postupka opšti akt usaglašen sa Ustavom''. Taj deo nije sporan. U daljem tekstu piše: ''a Ustavni sud nije ocenio da zbog posledica neustavnosti ili nezakonitosti treba doneti odluku''. Tu sam samo tražio jednu redakciju, a to je da se "neustavnost" i "nezakonitost" zamene rečima "nesaglasnosti sa Ustavom ili zakonom".
Valjda, u prvom delu lepo piše - usaglašen sa Ustavom. Prihvatljivije i normalnije je da suprotno od toga bude - nesaglasnost sa Ustavom i zakonom, a ne - neustavnost i nezakonitost.
Vlada moj amandman odbija, uz obrazloženje da se ovi pravni pojmovi već koriste u pojedinim zakonima, pa nije potrebno to da se menja, kao da je zakon nešto što je završena stvar, kao što je neka praksa ili nešto što je prethodilo pre vas, ili što je došlo u vaše vreme, pa to ne treba popravljati, unapređivati, poboljšavati, čak ni u tom delu koji se tiče gramatike.
Mogu da kažem da me ne čudi što Vlada Republike Srbije nije prihvatila ovaj amandman. Razlog neprihvatanja ovog amandmana je taj što Vladi Republike Srbije i vladajućoj većini nije baš mnogo ni stalo do ovog zakona.
Zakon o Ustavnom sudu i izbor sudija Ustavnog suda su dve najvažnije stvari, gospodine ministre, koje je trebalo da uradimo od kada je Ustav Republike Srbije, na referendumu, izglasan, možda i pre nego što su raspisani vanredni parlamentarni izbori, jer izbori su, svakako, ustavna kategorija i onda ne bi mogao RIK da donosi onakve odluke i da prihvata neke liste sa 10 hiljada potpisa, neku listu sa tri hiljade potpisa, jer zna da ima Ustavnog suda i da ne može to da radi.
Međutim, tadašnjem predsedniku Republike Srbije, a od tada predsedniku DS-a, važnije je bilo da se raspišu izbori, da slučajno Demokratskoj stranci ne padne populacija.
Raspisali ste izbore, održali ste izbore, a posle nekoliko meseci ste konačno formirali nekakvu skupštinsku većinu, pa sam se nadao da će tada, već na prvoj sednici, možda čak i pre budžeta, da se pronađe na dnevnom redu zakon o Ustavnom sudu, izbor sudija Ustavnog suda.
Nije se to desilo. Zašto? Izgleda da Vlada nije mogla da se dogovori, odnosno vladajuća većina nije mogla da se dogovori kakav ćemo da imamo Ustavni sud i kakav će da nam bude Ustavni zakon. Da vam je do toga, vama iz vladajuće većine, stalo, ovo uopšte nije moralo da bude predlog Vlade. Ovo je mogao da bude poslanički zakon - da se sastanete sa svim šefovima poslaničkih grupa, da napravite zakon o Ustavnom sudu, da se pronađe ovde u proceduri i da ga narodni poslanici, apsolutnom većinom, ako ne i jednoglasno, izglasaju.
S naše strane je tu bilo dobre volje, ali vi niste hteli da tako radite. Zašto? Videćemo to malo kasnije. To se već primećuje kod toga kakvu ste farsu napravili oko izbora kandidata za sudije Ustavnog suda, to se vidi po tome.
Malo kasnije ćemo o listi koju je podneo predsednik DS-a Boris Tadić, slučajni predsednik Republike Srbije. Međutim, onu listu koju je predsednik Narodne skupštine predložio narodnim poslanicima, bez obzira na to što su kandidate predlagale neke poslaničke grupe, mogu da nazovem farsom. Farsom nazivam jednu od najozbiljnijih stvari za funkcionisanje države, pred kojom treba da se štiti i Ustav, i zakon, i prava građana, jer ste ostavili da to rade ne stručni ljudi, nego politički podobni.
Zloupotrebili ste, da kažem, pomalo i opoziciju. Ne zameram strankama iz opozicije koje su dale svoje predloge. Srpska radikalna stranka nije, jer nije htela da legalizuje, da da legalnost i legitimitet izboru takvih kandidata za sudije Ustavnog suda.
Od tih deset koji su predloženi, za koje verujem da će čitava lista da bude predložena predsedniku Republike, odnosno predsedniku DS-a, izabraće pet po svojoj volji, onako kako misli da treba da budu postavljene sudije Ustavnog suda. Zašto? Da bi Ustavni sud, vladajuća većina, pogotovu DS, u potpunosti kontrolisali, gospodine ministre. To se vidi iz sledećih primera.
Baš na onoj listi, o kojoj u početku nisam hteo da pričam, a to je lista kandidata koju predlaže predsednik Demokratske stranke, odnosno možda na toj listi i ima neki od kandidata koji je častan i zaslužuje mesto sudije Ustavnog suda, svakako da većinu čine kandidati koji ne bi ni trebalo da se nađu na toj listi, gospodine ministre, a pogotovo ne da budu predloženi od predsednika Republike. Ali, u ovom slučaju je to predlagao predsednik DS-a, zato ga sada tako i zovem.
Reč je o kandidatima za sudije Ustavnog suda koji su već sada sudije, odnosno bili su sudije u starom, da kažem, Ustavnom sudu. Reč je o Bosi Nenadić i Branku Ćurčiji. Kako to dvoje nečasnih i nemoralnih ljudi mogu da se nađu kao kandidati za sudije Ustavnog suda? Predloženi su baš od predsednika Demokratske stranke.
Jesu li to one iste sudije Ustavnog suda koje su vam dale za pravo da 2002. i 2003. godine počnete jednu od najsramnijih krađa koje mogu da se dese u jednoj demokratskoj zemlji - krađu mandata? Da li je to zahvalnost predsednika Demokratske stranke što ih ponovo predlaže i što će ih, najverovatnije, Skupština Srbije izabrati za sudije Ustavnog suda?
Taj rat koji ste započeli od 2002. godine, kada ste pokušali da otmete poslaničke mandate DSS-u, govori o vama, a to što su oni sada sa vama govori o njima kakvi su ljudi. Činjenica jeste da od kada postoji to tumačenje Ustavnog suda, za koje su ovo dvoje odgovorni, odnosno za krađu glasova građana, za prekrajanje volje, i dan-danas imamo prave ratove po lokalnim samoupravama.
Nemojte da mi kažete da vi s tim nemate ništa i da to nije bila politička odluka, kada one ljude koji se nalaze na listama drugih političkih stranaka, ajde, neću da kažem da kupujete. Evo, neću da budem tako grub, ne mogu da dokažem, ali imam pravo da sumnjam da to radite, zato što ih oberučke prihvatate u svoje stranke i u svoje poslaničke i odborničke grupe. Zar vi niste onda saučesnik u tome - jeste. Jeste, važna vam je samo vlast, vlast zbog privilegija.
Zato, gospodine ministre, vi ne prihvatate amandmane SRS-a. Vama i vašoj stranci nije stalo do Ustavnog suda, vama nije stalo do zakona o Ustavnom sudu. Vama je stalo do toga da, kad već morate da imate Ustavni sud, imate sudije koji će da budu po vašoj volji, kojima ćete moći da upravljate, kojima ćete moći da komandujete, koje ćete moći da kupujete. Sve ste to našli, između ostalog, u ova dva kandidata - Bosi Nenadić i Ranku Ćurčiji. Njihove presude, njihov moral i njihov obraz su vam na prodaju.

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da ovaj amandman kolege Topalovića, ukoliko to neće Vlada, kao predlagač zakona, da prihvati, mogu, barem, narodni poslanici da prihvate, jer ima više razloga.
U pomenutom članu 49. Predloga zakona kaže se da se odluke Ustavnog suda, izuzev odluke po ustavnoj žalbi, objavljuju u "Službenom glasniku", pa onda, u nekom prilično skromnom objašnjenju, Vlada kaže da ne prihvata amandman, iz razloga što smatra da nije celishodno objavljivati odluke po ustavnoj žalbi u "Službenom glasniku", jer se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije, te da se tiče samo lica kojem je uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo.
Taj koji je to pisao, trebalo je da napiše - ne ljudsko ili manjinsko, nego Ustavom predviđeno pravo. Prvo to, gospodine ministre. Sada se postavlja jedno pitanje - zašto ne i objavljivati, zašto da Ustavni sud ne bude u obavezi da objavljuje to u "Službenom glasniku"?
Sve od kada ste vi došli na vlast uči nas da se vi zakona i Ustava držite jedino kada vas neko na to natera, samo tada.
Dakle, odluke koje bude objavljivao Ustavni sud, bez obzira koji je državni organ u pitanju, treba da postanu praksa, praksa koju treba neko u državnoj upravi ili nekoj drugoj da počne da primenjuje. Treba da postane praksa i u pravosuđu.
Kako mislite da to postane neka pravna praksa i da ima neku svoju posledicu, pravnu, koja neće da se odnosi samo na taj jedan jedini slučaj, ukoliko ne bude objavljeno u "Službenom glasniku"?
Znači, samim tim što biste stvorili obavezu da Ustavni sud objavljuje ovo u "Službenom glasniku", spasli biste i Ustavni sud novih zahteva za tumačenja po nekoj ustavnoj žalbi, jer bi svaki građanin tada mogao samo da se pozove, pred nekim nadležnim državnim organom, na taj i taj"Službeni glasnik" i tumačenje Ustavnog suda po toj i toj ustavnoj žalbi, u tom i tom predmetu.
To nije ništa strašno. Vidim da direktor ''Službenog glasnika'' ima veliku platu. Možda, Ustavni sud ne treba da uplaćuje to objavljivanje u ''Službenom glasniku'', ali, u svakom slučaju, ako je to razlog zašto se ne objavljuje u ''Službenom glasniku'', evo, daćemo iz budžeta Republike Srbije više sredstava Ustavnom sudu da bi gospoda direktori imali plate.
U svakom slučaju, cilj je da nam Ustavni sud radi efikasnije, brže, u interesu građana, u interesu države. Ako za svaki pojedinačni slučaj treba svaki građanin da se, a u pitanju je isti slučaj kršenja Ustava, obraća Ustavnom sudu, onda stvarno ne znam kako će taj Ustavni sud da funkcioniše i kolika će da mu bude efikasnost i brzina.
Dosta je već predmeta koji se nalaze u Ustavnom sudu, jer on duže vremena ne radi. Znači, prvo će Ustavni sud morati da rešava, tj. ocenjuje ustavnost i zakonitost nekih donetih zakona, a onda sva ona druga tumačenja i zahteve koje su već neka lica predala. Zato smatram da od prihvatanja ovog amandmana, osim te male obaveze i troškova objavljivanja u ''Službenom glasniku'', niko ne može da ima štetu, a korist mogu da imaju svi, pa čak i Ustavni sud.