Dame i gospodo narodni poslanici, već duže vreme imamo jedan naziv u našem zakonodavstvu, a to je počelo sa usvajanjem Zakona o vrhovnoj državnoj revizorskoj instituciji i tu se prvi put spominje reč "eksterna kontrola", u ovom slučaju "eksterna revizija finansijskih izveštaja", tako da bi predlagači zakona, pogotovo kada je to Vlada Republike Srbije, trebalo da obrate pažnju. To možemo da oprostimo nekom narodnom poslaniku ili grupi narodnih poslanika, ali Vladi Republike Srbije ne. Znači, koristimo domaće reči u odgovarajućem padežu.
Reč "eksterna" je reč stranog porekla, nije za sada zaživela u srpskom jeziku, kao što su mnoge druge reči.
Ne treba u zakonima koje predlaže Vlada Republike Srbije da koristimo strane reči, pogotovo ne one koje još uvek nisu uspele da pronađu svoje mesto u našem jeziku.
Ovim amandmanom, koji je podneo narodni poslanik Mita Avramov, traženo je da se reč "eksterna" zameni u odgovarajućem padežu rečju "spoljna", što u prevodu to i znači. Ne postoje pravi razlozi zašto predlagač zakona ovaj amandman nije prihvatio, jer bi se u nekom kasnijem zakonodavstvu i u drugim zakonodavnim aktivnostima na ovo obratila pažnja, čak i u onim zakonima koji su doneti sa ovakvim stranim rečima i stranim izrazima, došlo bi do kasnijih ispravki, da se u odgovarajućem padežu stavi odgovarajuća reč koja je našeg porekla, znači iz srpskog jezika.

Dame i gospodo narodni poslanici, u članu 25. Predloga zakona je traženo da se u tačkama 1), 2), 3) i 5) reč "nacrt" zameni rečju "predlog".
Obrazloženje Vlade je sledeće: "Amandman se ne prihvata. Radi se o neprihvatljivoj pravnotehničkoj redakciji. Termin "nacrt", koji se koristi u Predlogu zakona se uobičajeno koristi u praksi izrade akata pravnih lica i sasvim je adekvatan ovoj oblasti".
Slažem se u jednom delu. Akt je u izradi dok ga radi pravno lice. Ako se akt dostavlja Komisiji, onda to više nije nacrt, onda je to predlog. Vlada Republike Srbije, odnosno ministarstvo ima nacrt zakona.
Može da ga stavi na javnu raspravu, ali ga nije još uvek nikome predložila. Onog časa kada uđe u proceduru za dobijanje saglasnosti, onda postaje predlog.
Ne vidim razlog da se ovakav amandman ne prihvati, jer u samom obrazloženju lepo piše: "Radi se o neprihvatljivoj pravnotehničkoj redakciji. Termin "nacrt", koji se koristi u Predlogu zakona...".
Znači, zakon je u proceduri, postao je predlog. Nacrt prospekta osnivačkog akta, ugovor koji se podnosi Komisiji više nije nacrt, on je tamo radi dobijanja saglasnosti. Postaje predlog.
Znači, nije uobičajeno da neki organ daje saglasnost na nacrt, zašto bi mu uopšte bila potrebna saglasnost, to je nacrt, nešto što će možda da trpi izmene neke procedure, znači nešto što nije konačno. Isključiva volja od onoga koji radi taj nacrt jeste da li će da prihvati neke sugestije ili ne.
Ali, ako se traži dobijanje saglasnosti, a ovde još piše – "zahtev za izdavanje dozvole za organizovanje otvorenog, odnosno osnivanje zatvorenog fonda.
Komisija donosi rešenje po zahtevu iz stava 1. ovog člana u roku od 30 dana od dana podnošenja zahteva".
Uz zahtev za izdavanje dozvole iz stava 1. ne ide nacrt, jer se ne može na osnovu nacrta izdati dozvola, nego na osnovu predloga. Predlog može da bude odbijen ili prihvaćen, a nacrt je nešto što neko radi u svojoj kancelariji za sebe, dok ne iznese i ne uputi zvaničnom organu. Onog časa kada završi kod zvaničnog organa, to je predlog.

Dame i gospodo poslanici, član 26. je, na određen način, opet u suprotnosti sa samim zakonom. Čak da stvar bude još malo tragičnija, u suprotnosti je i sa članom 25. Predloga zakona o investicionim fondovima.
Članom 26. – "Komisija izdaje dozvolu iz člana 25. ovog zakona kada, uzimajući u obzir predložene investicione ciljeve, veličinu i druge bitne karakteristike investicionog fonda, proceni..." Opet reč: "proceni".
Malopre smo pričali o tome da direktor društva za upravljanje može da odgovara ukoliko nije dobro procenio rizik u koji nekom svojom aktivnošću može da stavi određeni investicioni fond. Znači, i Komisija, kada procenjuje, prihvata deo tog rizika na sebe. Veoma zanimljivo.
Znači, Komisija kao organ uprave, nezavisan, koji se stara o sprovođenju jednog zakona, ne može da procenjuje nešto što nije tema zakona. Komisija može samo da utvrdi da li su uslovi iz člana 25. Zakona ispunjeni i na osnovu ispunjenosti uslova da izda dozvolu za rad, odnosno da odbije zahtev.
Tako da u članu 26. treba samo da piše – Komisija izdaje dozvolu iz člana 25. ovog zakona kada utvrdi da su ispunjeni uslovi iz člana 25, a ne kada proceni da visina osnovnog kapitala društva za upravljanje omogućava održavanje upravljanja investicionim fondovima.
Na osnovu kojih kriterijuma? Tu ne možete da koristite kriterijume koji važe u zemljama EU ili u zemljama koje već duže vreme imaju razvijeno tržište hartija od vrednosti. Te procene su nerealne, naši fondovi još uvek nisu toliko razvijeni, čak i ovi državni fondovi nisu toliko razvijeni. Pa evo, čak i Fond zdravstvene zaštite mora da se dopunjuje iz budžeta Republike Srbije.
Onda očekujete da će Komisija, na osnovu nekih iskustava koja važe u zemljama u okruženju i zemljama koje imaju i razvijeno tržište hartija od vrednosti, pravilno da procenjuje. Nemojte da stavljate Komisiju u neprijatan položaj. Komisija može, znači, ako joj se ostavi mogućnost da procenjuje, da donosi pogrešne procene, a onda neko ima pravo i da postavi pitanje odgovornosti za rad te komisije. Jednostavno, njihov odgovor može da bude – nismo bili u mogućnosti da donesemo pravilnu procenu.
Isto, ukoliko neko pretrpi štetu odbijanjem dozvole, kriva je Komisija, a ukoliko nije mogao da osnuje fond, nije mogao da napravi određen prihod i on trpi štetu. To je deo rizika svih onih koji žele da učestvuju na tržištu hartijama od vrednosti, da investiraju u fondove, toga moramo da budemo svesni.
Jedino što posao Komisije treba da bude jeste da zaštiti tržište hartija od vrednosti i fondove od zloupotreba i špekulacija. To je posao Komisije, da se stara da svi učesnici imaju ravnopravan tretman pred zakonom i na samom tržištu. Ovako stavljamo Komisiju da ona bude ta koja će "da vedri i da oblači", ali ne na osnovu zakona, već na osnovu njihovih diskrecionih prava. E pa, Komisija nema prava na ta diskreciona ovlašćenja.
Ona se stara o sprovođenju zakona, stara se da svi učesnici budu potpuno ravnopravni, da neko ne zloupotrebi zakon, svoje ovlašćenje ili položaj. O tome se stara Komisija. Znači, ispunjavanjem uslova iz člana 25. dobija se saglasnost Komisije, a ne na osnovu njihovih slobodnih procena.
Ljudi, gde će to da nas odvede? Može da se desi da Komisija danas jedan zahtev odbije, sutradan ili posle nekoliko dana potpuno identičan zahtev prihvati. Onda ona strana koja ujedno ima pravo da se žali, ali to pravo niste ostavili u zakonu, u Predlogu zakona upravna akta koja donosi Komisija su konačna, eventualno ako može da se pokrene upravni spor pred nadležnim sudom, ali to već samim tim demotiviše eventualne akcionare da uopšte pristupe takvom fondu.
Zato, smatram da ovaj član 26. treba izbrisati, a nadležni skupštinski odbor može začas da izvrši preformulaciju da ovim amandmanom Komisija izdaje dozvolu kada se utvrde odredbe člana 25. ovog zakona.

Dame i gospodo poslanici, čini se da je želja predlagača bila, barem u obrazloženju se pričalo, da se usvajanjem ovih zakona stvaraju uslovi da građani koji imaju slobodna finansijska sredstva mogu da investiraju, umesto da danas drže na štednji novac kod banaka uz određen poslovni rizik, ali i uz mogućnost da zaradi više nego što bi to dobio od kamate koje im daju te iste poslovne banke. Da kažemo da je to, barem naizgled, lepa želja.
Međutim, s druge strane, taj novac koji već imaju naši građani ipak treba da se uloži u domaću infrastrukturu privrede. Znam želje predlagača, a to je da se ispune direktive EU, ali naša privreda je još uvek daleko od toga da ispunjava njihove standarde.
Samim donošenjem zakona, kojim se reguliše trgovina hartijama od vrednosti, ne rešava se problem pristupanja EU. Naša privreda, barem u nekom manjem delu, mora da bude kompatibilna sa njihovom. To ne može bez kapitala. Ili će naša pravna lica da se zadužuju kod domaćih banaka pod izuzetno nepovoljnim uslovima, ili će to raditi sa stranim bankama koje nemaju svoja sedišta ili će država to morati da radi umesto njih.
Prihvatanjem ovog amandmana obezbedilo bi se da i jedna i druga strana i one koje imaju novca i žele da ulažu da bi zaradili nešto i druga strana koju predstavlja privreda, koja takođe ima hroničan nedostatak obrtnih sredstava, sredstava za investicije, za osavremenjivanje, za nabavku novih proizvodnih pogona za proširenje svoje delatnosti.
Znači, to je ono što našoj domaćoj privredi nedostaje. Kada bi se ovaj novac uložio isključivo u domaću privredu, mogućnost za brži razvoj privrede bi bila daleko veća. Ne samo mogućnost, nego bi to i u narednih par godina dalo određene rezultate i ne bi samo privreda kao privreda u tome imala uspeha. Sa proširenjem pogona proizvodnje, proizvodnog programa, uvek se otvaraju nova radna mesta, gde se zapošljava nova radna snaga.
Što više radnika radi, što je novostvorena vrednost veća, država od toga ima koristi, prvo u onom delu koji se odnosi na fondove zdravstvene zaštite, PIO, itd, manje će biti učešće budžeta Republike Srbije. Sam budžet će bolje da se puni, gde ostavlja državi prostora za njene investicije, jer će više radnika da radi i više ljudi da prima platu i da troši da bi živelo. Ne treba taj kapital od tri ili četiri milijarde evra, koliko se procenjuje da imamo, da ulažemo u strane firme. One su već dovoljno bogate.
Neće puno ljudi imati od toga neku veliku korist, a mislim na građane i na ove male akcionare. Sigurno će im biti veća korist ako ulažu u domaću privredu, pa neko od njihovih članova porodice nađe posao u toj istoj domaćoj privredi i prima platu. Jedino na takav način, a u početku nismo i moramo da budemo svesni, ne možemo da ispunimo sve uslove koje EU stavi pred nas.
Ako ne možemo, onda hajde bar da to radimo korak po korak i da ne pravimo štetu svojoj domaćoj privredi, jer jedino sa njom, pod uslovom da bude razvijena da može da se nosi sa konkurencijom stranog porekla, bar na domaćem tržištu, možemo uopšte da maštamo o EU.
Ako našu privredu guramo u prvi plan, čak i samo članstvo u EU, ništa nam to ne znači, nećemo imati fabrike i nećemo imati pogone. Imaćemo samo firme koje će da eksploatišu naša prirodna rudna bogatstva i kome se posreći da radi tu, a neće to biti veliki broj verujte, jedino će oni da obezbede sredstva za život, a čak ni oni neće moći da primaju enormno velike plate. Setite se u "Sartidu", kažu da su plate redovne, radi se puno, ali su još uvek male.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandmanom koji je Dragan Živkov podneo u ime SRS, traženo je da se u članu 40. stav 3. briše. Reč je o oglašavanju upoređivanjem, jer je dozvoljeno samo ukoliko je konkretno, objektivno, istinito i potpuno.
U obrazloženju Vlade na član 40. kaže se: "Oglašavanje investicionog fonda je precizno regulisano i kontrolisano, tako da potencijalnim ulagačima obezbeđuje objektivne podatke o fondu.
Takođe je od velikog značaja da postupak oglašavanja fondova bude pod monitoringom Komisije, a radi sprečavanja mogućih manipulacija i širenja neistinitih informacija".
Da li ima nešto što sprečava Komisiju da u stavu 3. obavlja svoj posao?
Traženo je da se briše oglašavanje upoređivanjem. Da li znate kako to izgleda? Kao kada bi banke upoređivale jedna drugu, koja ima povoljnije uslove za davanje kredita ili koja banka ima povoljnije uslove da se oroči novac na štednju kod nje. To je upoređivanje. U kom investicionom fondu ćete više novca da zaradite? Da li je to objektivno?
Teško da jeste, čak i Komisija koja se stara o tome, teško da može da zadrži objektivnost, jer tu počinje da dolazi do posledica koje ne mogu da se kontrolišu, ili ćete taj fond morati da zatvorite ili ćete morati da zažmurite. Pogotovo građani imaju loše iskustvo sa takvim vrstama oglašavanja.
Znači, kada se ide u oglašavanje, neka ono bude i neka priča o svojim prednostima. Naravno, na istinit i objektivan način, a ne da se upoređuje sa drugim fondovima, drugim načinima ulaganja, jer samim tim to može da bude kratkoročno i da su u pravu na neke duge staze.
Pitanje je jesu li u pravu i ima više načina da se odredbe u ovom zakonu i pored toga što Komisija treba da se stara i 'ajde da pretpostavimo da će taj posao da radi savesno, doći će do posledica koje će da se otimaju kontroli.
Vidite i sami da danas onaj ko ima novca može ne samo da propagira jednu politiku, nego može čak da utiče i na to kako nam izgleda kultura, samo zbog toga što je u stanju da plati određenu TV emisiju, bilbord ili da otkupi pravo na uređivanje neke emisije. Kontrolišu nam kulturu, ne samo da je kontrolišu nego počinju i da je kvare, samo zato što imaju novca. Ta gospoda koja imaju novca, barem bi u jednom delu bila onemogućena da stiču još više novca na vrlo neprincipijelan i nemoralan način.

Dame i gospodo poslanici, u članu 56. reguliše se koliko se čuva imovina otvorenog fonda od njegovog raspuštanja.
U Predlogu zakona stoji da Kastodi banka najmanje pet godina od raspuštanja otvorenog fonda čuva poslovne knjige i dokumentaciju otvorenog fonda, u skladu sa propisima kojima se uređuje arhivska građa.
Vlada, kao predlagač, ovaj amandman je odbila uz obrazloženje: "Predloženi rok za čuvanje poslovnih knjiga i dokumentacije otvorenog fonda je dovoljan s obzirom na poslove koje obavlja Kastodi banka".
Pretpostavljam da je u izradi ovog zakona učestvovalo Ministarstvo finansija, kao i u izradi Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji.
U Zakonu o poreskom postupku i poreskoj administraciji piše da se poslovna dokumentacija čuva najmanje deset godina. To je ministarstvo odredilo za pravna lica. Znači, preduzeće koje posluje mora svoju dokumentaciju da čuva najmanje 10 godina. Zašto takvi uslovi ne važe i za fondove? I tu se stiče određen profit i na taj profit se plaća porez.
Međutim, banka koja vodi fond nije dužna da čuva tu dokumentaciju. Na osnovu čega će, ako se u nekom kasnijem periodu utvrdi da je došlo do nepravilnosti u poslovanju fonda, u obračunu poreza itd, a imamo i zakon koji to reguliše, nadležan poreski organ da izvrši kontrolu, odnosno gde? U istorijskom arhivu?
Predlagač, odnosno Vlada, barem bi trebalo da paze da one zakonske predloge koje sami daju, da se staraju o tome da budu kompatibilni jedan sa drugim.
U članu 56. imamo odredbe koliko se dokumentacija mora čuvati. U Zakonu o investicionim fondovima i u Zakonu o poreskom postupku i poreskoj administraciji stoji koliko se dokumentacija vremenski mora čuvati.
Koji će zakon da bude u primeni? Kada je u pitanju Komisija za hartije od vrednosti, onda će verovatno da bude Zakon o investicionim fondovima, a kada je u pitanju poreska policija, onda će da bude Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji.
Zar sve to nije moglo da bude u skladu sa jednim zakonom ili dva zakona da budu potpuno kompatibilna? Da kažem da se napravila greška prilikom pisanja zakona, dešava se. Ko ne radi taj ne greši, ali ako vam već narodni poslanici ukazuju na mesto gde ste pogrešili, zašto se onda tvrdoglavo držite svog rešenja, iako vidite da niste u pravu. Ili možda odgovor treba potražiti u tome da je podnosilac ovog amandmana narodni poslanik SRS, pa je iz tih razloga ovaj amandman odbijen.
Imajući u vidu iskustvo da smo često podnosili amandmane na vaše osnovne zakone, da ste te amandmane odbijali, a onda smo posle nekoliko meseci imali izmene i dopune tih zakona, gde su baš bili sadržani amandmani narodnih poslanika SRS, s tom razlikom da su bile izmene i dopune zakona i da je predlagač bila Vlada Republike Srbije.
Verujem da ćemo, kada budemo radili izmene i dopune Zakona o investicionim fondovima, da nađemo u tim izmenama i dopunama i ovaj amandman koji je u ime SRS podneo narodni poslanik Miljko Četrović.

Dame i gospodo poslanici, mislim da su ovaj član 68. i naredni amandman na član 69. izuzetno važni, kada je u pitanju Zakon o investicionim fondovima. Dakle, tiče se raskida ugovora između ...

Radi se o raskidanju ugovora između zatvorenog fonda i društva za upravljanje.
Znači, postoji situacija da zatvoreni fond jednostavno nije zadovoljan uslugama koje mu daje društvo za upravljanje, kao i načinom kako fond raspolaže sredstvima i traži sporazumni raskid ugovora.
Ukoliko dođe do samog sporazumnog raskida ugovora, u stavu 2. se kaže: "Sporazumni raskid ugovora iz stava 1. ovog člana proizvodi pravno dejstvo od dana kada Komisija odobri ugovor o upravljanju sa novim društvom za upravljanje".
Postavlja se pitanje, verujući da je ipak potreban određeni vremenski period da Komisija odobri novi ugovor, šta se dešava sa fondom u tom vremenskom periodu? U samom zakonu je predviđeno da posao, odnosno one neodložne poslove i dalje vodi ono staro društvo za upravljanje.
U amandmanu koji sam podneo, tražio sam da se stav 2. predloga zakona izbriše. "U slučaju iz stava 1. ovog člana kastodi banka sa kojom društvo ima zaključen ugovor, do zaključenja ugovora sa novim društvom za upravljanje i po dobijanju saglasnosti od strane Komisije, a najduže tri meseca, obavlja samo neodložne poslove u vezi sa upravljanjem zatvorenim investicionim fondom".
Dodajem novi stav 3. koji glasi: "Pod neodložnim poslovima iz ovog člana podrazumevaju se poslovi koji treba da se obave da ne bi nastupila šteta".
Znači, banka koja isto tako vodi na određeni način sredstva fonda, u svakom slučaju je i kadrovski i organizovano i tehnički opremljena da može da obavlja te neodložne poslove. U obrazloženju Vlade se kaže da se amandman ne prihvata, jer Predlogom zakona uređena procedura obezbeđuje kontinuitet u upravljanju fondom, pri čemu su jasno precizirane nadležnosti Komisije u ovom postupku, što omogućava očuvanje imovine fonda.
"Odredbe predviđene amandmanom su suvišne iz razloga što sporazumni raskid ugovora društva za upravljanje i zatvorenog fonda proizvodi pravno dejstvo tek nakon odobrenja ugovora o upravljanju sa novim društvom, od strane Komisije". U tome jeste problem. Koji fond će da menja društvo za upravljanje, ako ono odgovara njegovim zahtevima i radi posao onako kako se to očekuje, raskida ugovor kada nije zadovoljan. Znate onu narodnu – tim koji pobeđuje se ne menja.
Dakle, ovde dolazi do toga da sam fond nije zadovoljan kako se raspolaže njegovim sredstvima, nije zadovoljan načinom vođenja društva za upravljanje i traži raskid ugovora. Sada imamo situaciju da društvo za upravljanje može zato što gubi posao, već je sasvim izvesno da će se potražiti drugo društvo, da će se sklopiti ugovor sa njim, a ono takvo kakvo jeste nastavlja da obavlja posao vođenja tog fonda. Hoće li mu biti u interesu u tom trenutku da taj fond vodi na neki bolji način, kako nije do sada? Neće, vodiće ga verovatno na gori način.
Zato, prihvatanjem ovog amandmana onemogućava se zloupotreba od strane društva za upravljanje, jednostavno, zato što je došlo do sporazumnog raskida ugovora, i onom periodu koji predstavlja vakuum do pronalaženja novog društva za upravljanje i nove saglasnosti Komisije, odnosno da odobri ugovor koji je sklopljen između društva za upravljanje i Investicionog fonda. Znači, u tom periodu je sprečena eventualna zloupotreba starog društva za upravljanje koje je izgubilo ugovor za vođenje fonda.
Sasvim me čudi da se ovde insistira na nekom kontinuitetu. Da je on bio dobar za fond, ne bi došlo do raskidanja ugovora. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, onda je trebalo da sačekamo, što se tiče rasprave o pojedinostima, da narodnim poslanicima bude dostavljeno mišljenje Vlade o amandmanima.

Mišljenje je mišljenje, ja imam pravo da kritikujem i mišljenje Vlade. Znači, sada je to meni poslaničko pravo ukinuto na određen način.
Što se tiče člana 3. Predloga zakona, narodni poslanik Zoran Krasić je tražio da se taj član 3. menja. Tekst koji je predviđen amandmanom je: "Komisija vrši nadzor nad primenom ovog zakona i obavlja druge poslove u skladu sa ovim zakonom".
Sada da pogledamo kakav je predlog predlagača, odnosno Vlade Republike Srbije: "Komisija vrši nadzor nad primenom ovog zakona i obavlja druge poslove u skladu sa tim zakonom, zakonom kojim se uređuju investicioni fondovi, zakonom kojim se uređuje preuzimanje akcionarskih društava i drugim zakonom kojim se uređuje poslovanje sa hartijama od vrednosti kojima se trguje na organizovanom tržištu".
E, sada dame i gospodo narodni poslanici, osim u početku člana 3. sve ovo ostalo je vazduh, apsolutno vazduh, jer ne postoji zakon kojim se uređuju investicioni fondovi, ne postoji zakon kojim se uređuje preuzimanje akcionarskih društava i ne postoje nikakvi drugi zakoni, ako ovaj zakon bude usvojen, kojima se uređuje tržište hartija od vrednosti. To je problem predlagača ili narodnih poslanika koji podržavaju ovu skupštinsku većinu. Znači, mi sebi neprihvatanjem ovog amandmana unapred stavljamo obavezu da moramo da izglasamo te zakone.
U samom Predlogu zakona o investicionim fondovima je naznačeno da se komisija stara o sprovođenju tog zakona, u Predlogu zakona o preuzimanju akcionarskih društava stoji da se opet komisija stara o sprovođenju zakona, zakona o akcionarskim društvima i zakona o investicionom fondu.
Sada ovde imamo zakon o hartijama od vrednosti, gde se spominju predlozi zakona; pa mogli ste bar da napišete – i drugim zakonima. Kada će oni biti doneti? Ne znamo. Da li će biti doneti? Ne znamo, ali ostavljate za neku budućnost neka rešenja.
Znači, ovaj deo koji je narodni poslanik Zoran Krasić tražio da se briše i ovaj amandman predlagač, odnosno Vlada bi trebalo da prihvati. Ne vidim razloge zašto. U suštini, ne menja vam koncept samog zakona. U ova druga dva predloga ta ovlašćenja koja ima Komisija za hartije od vrednosti ostaju, ukoliko ti zakoni, kao i ovaj, budu prihvaćeni od strane skupštinske većine.
Međutim, već duži vremenski period je praksa ove vlade, pa čak i one dve prethodne, od 5. oktobra naovamo, da se na određen način ponižava Narodna skupština Republike Srbije. Ponižava se, jer zakonodavac unapred određuje izglasavanje nekog zakonskog predloga. Razumeo bih da ste ovo stavili u proceduru, da postoji neki normalniji Poslovnik koji bi glasio da se zakon po raspravi u načelu usvaja, pa se onda ide u raspravu o pojedinostima, da se ono usvoji, pa se zakon usvoji u celini, pa onda neki predlog koji je posle tog zakona, a da vezan je za ovaj zakon, može da stoji – biće regulisano, jer je samo formalnost objaviti nešto u "Službenom glasniku" i formalnost je kada će da stupi na snagu.
Međutim, vi unapred terate da Narodna skupština prihvati neke formalnosti koje su njeno isključivo pravo. U tome jeste problem. Na takav način Skupština postaje instrument izvršne vlasti. U ovom slučaju Vlada Republike Srbije i ovlašćenog predstavnika predlagača Mlađana Dinkića.
Samim odbijanjem ovog amandmana... Ja sam tražio mišljenje Vlade, predsedavajući je rekao da prvih 10 amandmana u mišljenju Vlade nisu prihvaćeni. Znači, Vlada ponovo na određen način ponižava narodne poslanike, tako što im oduzima to pravo. To su problemi i ove skupštinske većine koja podržava ovakvu vladu. Treba staviti jednom do znanja onima koje podržavate da ste vi iznad njih, da ste vi ti koji možete da promenite zakon, da su narodni poslanici ti koji u suštini donose zakone, da je Narodna skupština iznad izvršne vlasti. Ili čisto smatrate kao svoju ulogu u tom delu da ćete samo pritiskati dugmad kada bude bio dan za glasanje.
Kada su u pitanju ove poslovničke mogućnosti, odnosno taj poslovnik koji bi omogućio neku normalniju raspravu kada su zakoni u pitanju, tu je opet Skupština Srbije samu sebe ponizila od 5. oktobra naovamo, kada ste prvo počeli da ograničavate ko može da raspravlja o pojedinim zakonima, ograničavali ste vreme, smanjivali ste kvorum na jednu trećinu, a sada ste došli do toga da je dovoljno da sedi predsedavajući, jedan narodni poslanik u sali, zato što vam je izuzetno teško da sedite u sali, da slušate svoje kolege narodne poslanike. Zato što ste dozvolili da vas na taj način ponižavaju, zato vam upućuju ovakve zakonske predloge.

Dame i gospodo narodni poslanici, meni se sviđa kako predsedavajući tumači Poslovnik. Naravno da Narodna skupština Republike Srbije može da raspravlja i ako mišljenje Vlade nije dostavljeno narodnim poslanicima, pogotovo zato što zakon ne mora da predloži Vlada, može da predloži narodni poslanik, grupa narodnih poslanika i grupa građana, pa na taj način Vlada ako ne da svoje mišljenje može da blokira donošenje jednog takvog zakona.
Kada je reč o tome da je sama Vlada predlagač i ne dostavi na vreme svoje mišljenje, onda bi narodni poslanici, u skladu sa takvim postupkom Vlade, trebalo da vrate zakon Vladi, pa neka ona vidi šta će sa njim. Nemojte više da zloupotrebljavate Poslovnik.
Uopšte u parlamentarizmu postoje pravila koja su regulisana Poslovnikom. Postoje pravila koja su nepisana i u društvima koja imaju razvijen parlamentarni sistem, razvijeniji i stariji od našeg. Ovakav postupak Vlade kao izvršne vlasti je ponižavajući za Narodnu skupštinu. Ili, jednostavno nećemo da nastavimo zasedanje dok Vlada ne zaseda, razmotri naše amandmane na njen predlog zakona. U tome jeste problem. Ovako mi sada pričamo, biće nam dostavljeno. Biće, ja samo mogu da kažem da vama nije bio problem uopšte da zakažete sednicu 30.4. u nedelju pred državni praznik, kakav-takav, 1. maj je, da bi narodni poslanici navrat-nanos morali na brzinu da proučavaju zakonske predloge i pišu amandmane, ali dobro, to je manir jedne ovakve vlasti. To je verovatno opet bilo na predlog Vlade Republike Srbije, saziv ove sednice.
Član 17. odnosi se na trgovinu hartijama od vrednosti i na valute koje mogu da se koriste: "Hartije od vrednosti koje domaća pravna lica izdaju i kojima trguju u Republici izražene su u dinarima."
U stavu 2. se kaže: "Dužničke hartije od vrednosti koje izdaju lica iz člana 16. tačka 1), 2) i 3) ovog zakona i dužničke hartije od vrednosti koje izdaju strana pravna lica mogu biti izražene u stranoj valuti."
Ako se vratimo na član 16. Predloga zakona tačka 1), znači, hartije od vrednosti u stranoj valuti mogu izdavati pravna lica sa sedištem na teritoriji Republike Srbije, Republika, autonomna pokrajina, jedinica lokalne samouprave, pravna lica korisnici budžetskih sredstava i organizacije obaveznog socijalnog osiguranja, u skladu sa zakonom, NBS. Znači, svi. Svi mogu na domaćem tržištu hartija od vrednosti da trguju u stranoj valuti.
Pa se dalje kaže: "Za izdavanje hartija od vrednosti izraženih u stranoj valuti izdavalac iz člana 16. tačka 1) ovog zakona je dužan da pribavi prethodnu saglasnost NBS, u skladu sa propisom Narodne banke Srbije.
Na izdavanje hartija od vrednosti izraženih u stranoj valuti izdavaoca iz člana 16. tačka 2) ovog zakona primenjuju se odredbe zakona kojima se uređuje javni dug. Na izdavanje hartija od vrednosti izraženih u stranoj valuti izdavaoca iz člana 16. tačka 3)", a to je NBS, "ovog zakona primenjuju se odredbe zakona kojim se uređuje organizacija i nadležnost Narodne banke Srbije."
Znači, Narodna banka će sama sebi da izda saglasnost da trguje hartijama od vrednosti na domaćem tržištu u stranoj valuti.
"Narodna banka Srbije propisuje bliže uslove za davanje saglasnosti iz stava 3. ovog člana." Ona i daje saglasnost samoj sebi i propisuje bliže uslove kako se izdaju hartije od vrednosti na domaćem tržištu u stranoj valuti. Sada ovde da kažem – u postupku izdavanja, uređuje se opštim upravnim postupkom itd, znači ove odredbe koje su predložene za brisanje.
Razumem ako strana pravna lica i strane organizacije imaju želju da trguju hartijama od vrednosti na domaćem tržištu. Razumem tu njihovu želju, razumem želju predlagača ovog zakona. Smatram da bi na takav način možda došao u situaciju da poveća devizne rezerve, da poveća obim kapitala koji bi cirkulisao na domaćem tržištu itd.
Međutim, ne mogu da razumem predlagača zašto ostavlja kao mogućnost da domaća pravna lica Republika Srbija i Narodna banka Republike Srbije trguju hartijama od vrednosti na domaćem tržištu u stranoj valuti.
Naravno, znajući kakvi ste vi, odmah se postavlja pitanje šta je cilj predlagača jednog ovakvog zakona.
Imajući u vidu da Narodna banka Republike Srbije i Republika Srbija ne moraju da posluju sa hartijama od vrednosti na berzanskom i vanberzanskom tržištu, pa čak i pojedinim aktima Vlada može odredbe zakona da stavi van snage, i to je u nekom od narednih članova regulisano, postavlja se prosto pitanje – kome ćete vi da prodajete hartije od vrednosti izražene u stranoj valuti? Nije obavezna javna ponuda, nije obavezan skraćeni prospekt, nije obavezan prospekt. Kome ćete vi da prodate te hartije od vrednosti?
Ko god da dođe u posed tih hartija od vrednosti, stvarno je napravio dobar poslovan potez. Znači, imaće valutnu klauzulu i njegov interes je zagarantovan i nema nikakvog rizika, u ovakvoj situaciji kakva je, za još neki vremenski period; ko god da kupi hartije od vrednosti Republike Srbije neće snositi nikakav rizik, osim ako kupi u dinarima, pa taj interes bude manji od eventualne inflacije, denominacije dinara itd.
Toj grupici povlašćenih, a kasnije ćemo o njima, koji su to, potrebna je određena čvrsta valuta da bi se bavili takvom trgovinom. Vezaćemo to za evro, za švajcarski franak, a počeli su i u švajcarskim francima da vrše trgovinu.
Vezaćemo to za američki dolar, pod uslovom da Amerika u tom trenutku nigde ne ratuje i tada dolazi do pada te valute. Snaći će se već vama bliski prijatelji i kupovaće hartije od vrednosti koje emituje Republika po povlašćenim uslovima.
Postavlja se pitanje čemu onda obaveza svih ostalih privrednih subjekata u svim ostalim finansijskim transakcijama, a to nisu hartije od vrednosti, da imaju obavezu da trguju isključivo u dinarima. Hartije od vrednosti su roba, kao i svaka druga i ona ima svoju vrednost, na osnovu zakona ponude i potražnje njena vrednost se kotira, a zašto i sva ostala roba onda nema tu mogućnost.
Na takav način kako je organizovano tržište hartija od vrednosti, dinar će doći u drugi plan. Niko više na tržištu hartija od vrednosti neće koristiti dinar, jer će onaj ko ima novac i mogućnost da trguje hartijama od vrednosti da traži isključivo protivvrednost u stranoj valuti, za onaj novac koji je uložen. U tom novcu moraće da mu se isplaćuju dividende i moraće da mu se isplaćuju drugi njegovi prihodi koje ostvari, a verovatno i provizije drugih brokerskih kuća, berzi itd.
Ako dinar dođe u drugi plan, usvajanjem ovakvog zakona bez prihvatanja ovog amandmana, sasvim je sigurno da hoće, onda čemu istrajavati u ovako restriktivnoj monetarnoj politici na očuvanju kursa dinara, da bi se neko sa tim hvalio?
S druge strane, demotivišemo potencijalne izvoznike zbog nepovoljne cene evra u odnosu na dinar. Gde je izvoz?
Pa, država ide još i korak dalje i osniva neku Agenciju za promociju izvoza, a sve ozbiljne države koje drže do sebe i pokušavaju da svoju privredu izjednače na tržištu sa ostalim svetskim privredama dale su određene subvencije. Mi čak ni to nemamo, ni subvencije ne dajemo privredi.
Bitno je samo da se napišu zakoni koji su u interesu jedne grupice koja će da profitira, bez obzira što je želja ljudi koji su pisali da nešto ovako zaživi možda bila, sa jedne strane, korektna. Jedan ovakav zakon Mlađan Dinkić će, dok ga sprovodi, sasvim sigurno da zloupotrebi.
Hajde da se vratimo na to koje su hartije od vrednosti na domaćem tržištu bile do sada u stranoj valuti.
Prva stvar, čim ste došli na vlast posle 5. oktobra jedno od obećanja je bilo da ćete u roku od godinu ili dve dana da vratite građanima staru deviznu štednju. Došli ste na vlast nekim čudom i zahvaljujući takvim obećanjima.
Međutim, pored zavidne devizne rezerve, to niste uradili na neki normalniji i civilizovaniji način, nego ste ih jednostavno stavili u situaciju da to moraju da rade preko određenih poslovnih banaka koje je ovlastila Narodna banka Republike Srbije, tadašnje Jugoslavije. I, emitovali ste državne obveznice, a to su hartije od vrednosti, izražene u stranoj valuti.
Pošto su neke od obveznica 2001. ili 2002. godine izdate, a dospevaju 2007. i 2008, narod koji vam je verovao jednostavno je morao te obveznice van tržišta hartija od vrednosti da prodaje.
Čak ni država, poreska uprava nije htela da prihvati hartije od vrednosti koje su, recimo, naznačene i u 2006. i 2007. godini u onoj nominalnoj vrednosti, nego je država saučestvovala u tome da samo jedna određena grupica ljudi može da profitira kupovinom deviznih obveznica stare devizne štednje po ceni 50 centi, odnosno 50 pfeniga ili 50 čega već hoćete za jedinicu duga. Znači, 50 pfeniga za jednu nemačku marku, a još uvek su u to vreme bile marke.
Ko je tu profitirao? Profitirala je Nacionalna štedionica. U toj priči jedino obrazloženje vam je bilo – to je banka sa većinskim državnim kapitalom. Onda je odjednom, na jedan izuzetno čudan način, taj državni kapital prešao u ruke privatnog kapitala, a vlasnici su Vuk Hamović i Vojin Lazarević.
Kako su kupili? Naš državni kapital su otkupili deviznim rezervama koje su bile deponovane u njihovim bankama. Mi toj gospodi omogućavamo em da kupuju banke, em su kupili obveznice hartija od vrednosti, koje država mora da isplati, em su sve to uradili sa našim novcem. Zato nemamo poverenja kada Mlađan Dinkić sprovodi jedan ovakav zakon.
Mislim da treba prestati sa praksom da našu nacionalnu valutu na domaćem tržištu stavljamo u drugi plan.
Možda jeste program svih ozbiljnih političkih stranaka članstvo Srbije i državne zajednice u EU, ali ako nastavimo ovim putem, svaka godina vaše vlasti znači tri godine odlaganja za pristupanje zemljama EU.

Dame i gospodo narodni poslanici, članovima 28. i 29. reguliše se kada i pod kojim uslovima Komisija za hartije od vrednosti izdaje odobrenje za izdavanje prospekta.
Kroz čitav ovaj zakon provlači se da sve ono što niste rešili ovim zakonom i sve ono što bi bilo previše očigledno da može biti zloupotreba, ostavljate kao mogućnost da se to raznim podzakonskim aktima reguliše i da to reguliše Komisija za hartije od vrednosti. Dakle, u svemu tome, čak su toj komisiji date mogućnosti koje pripadaju isključivo Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Dalje, stalno se spominje forma prospekta. Znači, Komisija za hartije od vrednosti određuje formu, sadržaj prospekta i odluke za izdavanje hartija od vrednosti. Hajde da kažemo sadržaj, ali šta je to forma, šta on podrazumeva pod tom formom, to možemo da ostavimo lingvistima, neka oni to proučavaju, oni koji se bave jezicima, ali pazite dalje.
U članu 28, a vezano je za član 29, jer to su rokovi pod kojima se ugovara, Komisija donosi rešenje o odbijanju zahteva za odobrenje prospekta za izdavanje hartija od vrednosti u slučaju da je sadržina prospekta u suprotnosti, odnosno da forma prospekta nije u skladu sa odredbama ovog zakona i aktima donetim na osnovu ovog zakona.
Zar nije bilo jednostavnije da napišete da Komisija donosi rešenje o odbijanju zahteva za odobrenje prospekta za izdavanje hartija od vrednosti u slučaju kada prospekt ne odgovara odredbama ovog zakona? Te vaše forme i ti vaši sadržaji nisu neka materija koja mora da bude stalna, možete da je menjate od slučaja do slučaja. Dakle, možete da napravite sadržaj forme i neka važi samo jedan dan.
To se vidi u prethodnom članu na koji je podnet amandman, to je član 22, kaže se: "Obaveze iz dužničkih hartija od vrednosti ne mogu dospevati pre isteka roka od 30 dana od dana njihovog izdavanja." Pa se kaže u sledećem stavu: "Izuzetno od stava 1. ovog člana, obaveze iz dužničkih hartija od vrednosti čiji je izdavalac Republika i NBS mogu dospevati i pre isteka roka iz tog stava."
Znači, vi već u samom zakonu određujete ko je povlašćen, ko nije. Znači, bilo bi previše za narodne poslanike da nabrojimo koji će sve biti povlašćeni, a nisu Narodna banka i Republika Srbija, pa ćemo da im određujemo sadržinu i formu prospekta. U toj formi i sadržini prospekta se, u stvari, naznačava u kakvu svrhu idu hartije od vrednosti itd.
Znači, ako je u pitanju ovakva materija, sasvim je logično da odredbe moraju da budu regulisane samim zakonom, a ne raznim podzakonskim aktima koja Komisija može da menja kad joj se svidi. Prethodna vlada je vladala ne uz pomoć zakona, nego uz pomoć uredbi.
Imali smo mnogo više uredbi koje je donela Vlada Zorana Đinđića i Vlada Zorana Živkovića, nego članova zakona, svih zajedno koji su bili predloženi u Narodnoj skupštini.
To je previše očigledno, malo ste dobijali packe od EU zbog toga. Sad to više nećemo da radimo uredbama koje su podzakonski akt, ali neće to da radi Vlada Republike Srbije, nego ćemo neke nadležnosti da poverimo organu koji predstavlja izvršnu vlast, u ovom slučaju Komisiji. Opet ćemo da se vrtimo ukrug, opet će jedna grupa ljudi da gospodari tržištem hartija od vrednosti.
Sama zamisao ovog zakona i seta drugih zakona koji idu odmah iza ovoga jeste kako da se dođe do novca malih akcionara. Znači, ovde smo u postupku privatizacije, u postupku emitovanja državnih obveznica za staru deviznu štednju, u postupku likvidacije i stečaja banaka stvorili jednu ekipu koja je došla do ogromnog kapitala. Taj kapital nije dovoljan. To se, nažalost, čak ni ne vrti u domaćoj privredi, nego je on zastupljen u bankarskom sektoru, ko zna gde sve, po ovim egzotičnim ostrvima itd.
Sada su porasli apetiti, tih desetak milijardi evra, koliko se do sada opljačkalo, što kroz imovinu, što kroz novac, nije dovoljno. Sada je na red došao onaj deo novca koji građani imaju na štednji u bankama ili u svojim slamaricama. Sad do tog novca treba doći raznim finansijskim spekulacijama. To jesu mali investitori, jesu mali po kapitalu koji pojedinačno svaki od njih ima, ali činjenica je da ih ima mnogo, da je to red veličine tri ili četiri milijarde evra.
Znači, na jedan takav način, kroz investicione fondove, kroz Zakon o preuzimanju akcionarskih društava, čak i tu ima povlašćenih, kroz Zakon o tržištu hartija od vrednosti, taj novac se jednostavno otme od građana Srbije, i tako ukrug.
U članu 29. još je taj rok u kome Komisija za hartije od vrednosti mora da odgovori, ne na osnovu predloženih 20 dana, nego u roku od 10 dana, jer se samim tim smanjuje mogućnost, odnosno vremenski period kada će razni spekulanti na tržištu hartija od vrednosti da podižu ili spuštaju vrednost akcija pojedinih lica, dok se ovakav prospekt ne izda.
Naravno, Komisija za hartije od vrednosti bi trebalo, pošto nema baš mala novčana sredstva, već postoji nešto malo više od godinu i po dana, mnogo efikasnije da radi po ovom pitanju.
Kad smo već kod Komisije za hartije od vrednosti, izgleda mi da su se gospoda iz G17 prevarila u sadašnjem predsedniku Komisije za hartije od vrednosti. Izgleda da je čovek, pripadao je političkoj opciji G17 plus, bio pošten, a izgleda mi da je to jedini razlog zašto se sada jedan ovakav zakon nalazi u proceduri – promenimo zakon, uslove pod kojima se bira Komisija, onda ćemo da promenimo i Komisiju.

Dame i gospodo poslanici, evo ja ću pročitati, znači narodni poslanik Darko Glišić iz SRS traži da se u članu 52. stav 3. menja i to sledećim rečima: "Trgovina hartijama iz stava 2. ovog člana obavlja se isključivo u skladu sa odredbama ovog zakona".
Da pogledamo tekst čija je izmena predložena. Kaže: "Trgovina hartijama iz stava 2. ovog člana obavlja se isključivo u skladu sa odredbama ovog zakona, ako ovim zakonom nije drukčije određeno".
E sada da pročitam obrazloženje predlagača, odnosno Vlade Republike Srbije: "Amandman se ne prihvata. Ovim odredbama neophodno je jasno definisati šta se podrazumeva pod trgovinom na organizovanom tržištu, kao i način na koji se ona obavlja, odnosno određuje se da se trgovina na organizovanom tržištu obavlja isključivo u skladu sa odredbama ovog zakona, ako ovim zakonom nije drukčije određeno."
E sada, da vidim te pravnike, stručnjake i eksperte iz G17 i one druge koji podržavaju ovu vladu, šta je pisac ovim hteo da kaže. Evo, to me vrlo interesuje šta je pisac hteo da kaže i koja je razlika između teksta "trgovina hartijama iz stava 2. ovog člana obavlja se isključivo u skladu sa odredbama ovog zakona", znači, sve se uređuje ovim zakonom, čak i ono što nije dozvoljeno.
Taj nastavak rečenice "ako ovim zakonom nije drugačije određeno", da li to podrazumeva da će zakon biti suprotan sam sebi u nekim odredbama? Doduše, u stanju ste i to da uradite, nije ni to vama strano, ali kada je u pitanju ovakva materija ne bi trebalo.
Stvarno bih voleo da vidim i onog ko je ovakve, da kažem, u najmanju ruku, gluposti pisao u zakonu, a još i samo obrazloženje Vlade.
Razumem da se potkrade neka greška, žurite brzo da donesete zakone, vreme vam ističe, neće biti četiri godine veka ovoj vladi, dajte da još neki dinar ili evro, to više volite, ukradete od građana Republike Srbije, pa brzo pišete zakon i promakne vam nešto, ne pročitate lepo.
Ali, evo, Darko Glišić, narodni poslanik, vam je ukazao na jedan deo koji ne bi trebalo da stoji u zakonu. Umesto da ovakav amandman, koji u suštini ne menja ni zakon ni odredbe ovog zakona, prihvatite, vi date obrazloženje sa kojim se sve više i više uplićete, kako ono naš narod kaže, kao pile u kučine.
E, tako to izgleda kada zakone pišu ljudi koji izgleda niti su dugo bili, niti su učestvovali u nekom ozbiljnom projektu i izradi nekog zakona. Ne bih nikoga da vređam lično, ali meni se čini da su tvorci ovog zakona, bar onog tehničkog dela, znamo ko je osmislio, to je Mlađan Dinkić i Miroljub Labus, ali oni koji su to njihovo osmišljeno pretvarali u ove rečenice, da im je ovo prvi zakon, odnosno ova tri prva zakona, jer su greške iste ili slične.
Mislim da pripravnici u nekom ministarstvu ne bi trebalo da pišu zakone koji su izuzetno važni. Jedan ovakav jeste važan, jer u svakom slučaju tržište hartija od vrednosti treba da se uredi, ali ne na način koji odgovara Mlađanu Dinkiću, Miroljubu Labusu, Vojinu Lazareviću, Vuku Hamoviću i ostalim satelitima oko Mlađana Dinkića, ima ih još, da ne trošim ovo vreme koje je za diskusiju da nabrajam njihova imena. Znači, samo za nabrajanje imena tih satelita morali bismo da utrošimo ceo jedan radni dan.

Dame i gospodo poslanici, evo kakav vam je zakon. Samo obrazloženje Vlade je vrlo zanimljivo za čitanje.
Ne znam, da nije reč o ovako ozbiljnoj stvari, šta bi bilo smešnije – da li Predlog zakona, da li obrazloženja koja daje Vlada Republike Srbije.
U članu 54, a narodni poslanik Stefan Zankov je tražio da se ovaj član briše, kaže se – bez odobrenja prospekta za izdavanje hartija od vrednosti može se vršiti izdavanje i ponuda hartija od vrednosti unapred poznatim kupcima, i to: Republici Srbiji, Narodnoj banci Srbije, profesionalnim investitorima, svim postojećim akcionarima u skladu sa zakonom kojim se uređuju privredna društva i zaposlenima kod izdavaoca, kada se akcije izdaju jedino radi dodele tim licima u skladu sa zakonom kojim se uređuju privredna društva.
Narodni poslanik Stefan Zankov u ime SRS traži da se član briše, a obrazloženje zašto se amandman ne prihvata je – ovom odredbom se ne omogućava povlašćen tretman određenih učesnika na tržištu, već se propisuje efikasnije, fleksibilnije izdavanje hartija od vrednosti koje kupuju unapred poznati kupci, kao što su Republika Srbija, NBS i profesionalni investitori za koje se zna da su najlikvidniji i najsigurniji učesnici na tržištu. Takođe se omogućava da se izdavanje hartija od vrednosti bez odobrenja prospekta može vršiti svim postojećim akcionarima i zaposlenima itd.
Jedno logično pitanje: a ko je taj ko profesionalnim investitorima može da kaže da su to najsigurniji učesnici na tržištu hartija od vrednosti i po čemu su oni sigurniji, nego bilo koji drugi učesnik na tržištu hartija od vrednosti?
U članu 2. Predloga zakona stav 1. tačka 10) kaže se: "Profesionalni investitor je pravno lice koje, zbog vrste svoje delatnosti, može da proceni značaj buduće investicije u hartije od vrednosti ili druge finansijske instrumente."
Kaže – koje, zbog vrste svoje delatnosti, može da proceni. Koji su to profesionalni investitori onda, koja je to vrsta posla kojom se bave, šta to piše u njihovom rešenju, aktu o osnivanju, statutu, pravilniku o radu, da bi oni mogli da budu najsigurniji u ovoj materiji da mogu da kupuju hartije od vrednosti bez izdavanja prospekta?
Dalje, zašto se stalno ovde spominje Republika Srbija i sve povlastice se daju ili Republici Srbiji ili Narodnoj banci Srbije, pa mogli ste da napišete i lokalne samouprave i jedinice autonomnih pokrajina itd., ceo jedan konglomerat državnih institucija i različitih nivoa vlasti stavite u jednu istu situaciju. Čak i taj deo niste hteli da ispoštujete, već ste odredili isključivo Narodnu banku i Republiku Srbiju.
Ko vrši procenu u ime Narodne banke, odnosno Republike Srbije koje će hartije od vrednosti da se kupe bez prospekta i na osnovu čega? Razumem da je to na stranom tržištu, borite se možda da otkupite neki naš dug, 10 centi za dolar duga; u redu, ne treba vam prospekt, kupujete nešto što biste posle 10 puta morali skuplje da vratite.
Sada postavljam pitanje – od koga će Republika Srbija i Narodna banka da kupuju hartije od vrednosti za koje nije izdat prospekt i na osnovu čega će oni da procene da su te hartije od vrednosti dobre za Republiku i Narodnu banku? Ili će neko da kaže – izvinite, bila je loša procena, izgubili smo na ovom poslu i nismo imali prospekt, ali sve u skladu sa zakonom. Da li to Mlađan Dinkić hoće u ime Vlade Republike Srbije da kupuje hartije od vrednosti bez prospekta? Hoće li guverner Jelašić da kupuje hartije od vrednosti bez prospekta?
Ako postoji prospekt, on ne može da kaže "imao sam lošu procenu", i onda odgovara onaj ko je izdao prospekt. Ko će ovde da profitira – onaj koji prodaje; i to će dobro da profitira, sigurno bolje nego da je svoje akcije emitovao na realno tržište, sigurno bolje. On će tu da zgrne ogroman novac. Smem da se kladim da je taj pripadao onoj grupi satelita o kojoj sam pričao malopre, grupi satelita konglomerata oko Mlađana Dinkića i Miroljuba Labusa.
Nije dovoljno što ste opljačkali privredu, što ste zatvorili, opljačkali banke, nije dovoljno što su pare sa Kipra nestale i o tome priča Velja Ilić, Vladan Batić, koji ih je najverovatnije uzeo. Sada nije dovoljno ni što će od malih akcionara da se na određen način u nekom vremenskom periodu otme tri-četiri miliona evra, nego moramo i dalje čak i od države iz budžeta još uvek da uzimamo. Zašto stalno stavljate da su Republika Srbija i Narodna banka povlašćene?
Mogu da se dogovore Mlađan Dinkić i Vuk Hamović – emitujem toliko i toliko akcija, nećemo prospekt, nećemo javnu ponudu, nećemo na berzu, nećemo van berze, telefonskim razgovorom, platićeš mi toliko i dobri smo toliko i podelimo toliko.
Moguće je i teoretski i hipotetički, i u praksi ste dokazali da je moguće kada ste prodavali Nacionalnu štedionicu. Taj posao je započeo Božidar Đelić kada su zajedno svirali u istom orkestru i Božidar Đelić i Mlađan Dinkić i kada je postala Nacionalna štedionica vlasništvo ove dvojice mafijaša i kriminalaca, Lazarevića i Hamovića. Kada je to postalo previše opasno i očigledno, rešili njih dvojica da to prodaju, ali opet mnogo skuplje nego što su kupili. Pa je isto na takav način koji se predviđa u odredbama člana 54. ovog zakona, i 55, 56. i 57, znači, prodata Nacionalna štedionica, jedan deo većinski, grčkoj "Evrobanci".
Tada Mlađan nije hteo da ponudi i državni deo na prodaju, jer, bože moj, kupiti celu banku u jednom komadu je dosta jeftinije, nego je kupovati iz više delova. Ova dvojica su prodala, "Evrobanka" je već postala većinski vlasnik, sada ne mora da plati onaj ostatak državi u onoj vrednosti u kojoj je platila Vuku Hamoviću i Vojinu Lazareviću, već manje. Imaju 60 i više posto kapitala u svom vlasništvu i imaju pravo glasa i raspodele kapitala, dividendi itd. Ne moraju da mole da postanu vlasnici.
Prodali smo, siguran sam, mnogo jeftinije onaj deo Nacionalne štedionice koji pripada državi Srbiji u nominalnoj vrednosti jedne akcije, nego što je to prodato od strane Vuka Hamovića i Vojina Lazarevića, a sve smo uradili i njima išli u korist i da oni budu ti koji će da zarade ogroman novac, a da građani Srbije, odnosno država bude oštećena.
To su mehanizmi kako se ovakvi zakoni, koji kada ih neko pročita na prvi pogled izgledaju dobri, ali tako to izgleda kada treba da ih sprovode Mlađan Dinkić, Labus itd. Jesu se sada oni malo sporečkali; i vi ste se sporečkali sa DS u izbornoj kampanji 2003. godine i tada ste pravili dijagrame kako ovo, kako ono, a onda ste odmah posle izbora sklapali sa njima dogovore i predlagali njih kao jednog od učesnika Vlade Republike Srbije. Kao što ste se pomirili sa Demokratskom strankom, tako će i ova dvojica, Miroljub Labus i Mlađan Dinkić, da se pomire jedan sa drugim. Bože moj, u interesu im je vlast i profit i tu sve sujete, sve veličine, kada su njihove osobine kao ljudi u pitanju, padaju, jer bitno je samo biti na vlasti i što bolje proći u finansijskom smislu.

Dame i gospodo poslanici, član 64. na određen način reguliše baš prava manjinskih vlasnika određenih hartija od vrednosti koje je emitovalo jedno javno društvo.
U članu 64. stav 1. se kaže: "Kada nastupe okolnosti koje bi mogle bitnije uticati na poslovanje javnog društva i na cenu njegovih hartija od vrednosti, a nije reč o opštepoznatim okolnostima, javno društvo je dužno da odmah izda javno saopštenje o takvim okolnostima u jednom dnevnom listu koji se distribuira na celoj teritoriji Republike".
Da kažemo da taj deo nije sporan. Znači, u svrhu zaštite akcionara, lica koja su kupila trebalo bi da znaju u kakvim sve okolnostima posluju preduzeća čiji su oni na određen način vlasnici.
Međutim: "Javno društvo nema obavezu da izda izveštaj iz stava 1. ovog člana ako postoje opravdani razlozi koji ukazuju da bi takvo javno saopštenje ozbiljno ugrozilo poslovanje javnog društva".
Sada se nameće pitanje – čemu onda ovaj član?
Znači, u stavu 1. se kaže da mora da izda, i to odmah, u jednom dnevnom listu koji se distribuira na celoj teritoriji Republike Srbije, ali pod uslovom da nema opravdanih razloga koji će da ukazuju da bi takvo javno saopštenje ozbiljno ugrozilo poslovanje javnog društva. Zašto bi javno društvo davalo bilo kakvo saopštenje, ukoliko njegovo poslovanje neće da bude ugroženo?
Znači, jedno logično pitanje koje se nameće – koga, u stvari, hoće predlagač ovog zakona da zaštiti: lica koja izdaju hartije od vrednosti ili lica koja kupuju hartije od vrednosti? Mali akcionari ne mogu da izdaju hartije od vrednosti. Oni su ti koji kupuju hartije od vrednosti.
U obrazloženju predloga ovog zakona ministar finansija, koji je ovlašćen predstavnik predlagača, a vidim da imamo i novog, ni jednog ni drugog nema u sali... Obrazloženje je bilo da je bolje da građani Republike Srbije ono malo ušteđevine koju imaju ne drže u bankama pod nepovoljnim kamatama, već da plasiraju na tržište hartija od vrednosti, i to kroz akcionarska društva, investicione fondove itd. Tu će verovatno da imaju veći prihod, nego što je to kamata kod banaka.
Ko snosi rizik kada je u pitanju banka i ulaganje ušteđevine, novca u banke? Pa odgovornost snosi banka, a osnovali smo i Agenciju za osiguranje depozita. Znači, na određen način i država, pogotovo što ona izdaje, odnosno Narodna banka Srbije izdaje dozvolu za rad bankama. Sasvim je logično pitanje da će u slučaju lošeg poslovanja banke i nelikvidnosti taj novac građanima morati da se nadoknadi ili iz Agencije za osiguranje depozita ili iz Narodne banke ili iz budžeta Republike Srbije.
E, ali kada je u pitanju trgovina hartijama od vrednosti, ko onda nadoknađuje novac? Pa, po našim važećim propisima o akcionarskim društvima, pravnim licima, privrednom registru i tako dalje, nadoknađuje onaj ko je izdao hartije od vrednosti i to garantuje samo svojom imovinom. To je kada nastaju dužničko-poverilački odnosi, čak i kada su u pitanju emisije hartije od vrednosti, ne mora ni to.
To su problemi sa ovim zakonom. I ko će onda te male akcionare da obešteti u određenim okolnostima? Pa, neće niko, ali će zato taj neko ko je izazvao štetu, ko je odgovoran za štetu, izuzetno dobro da profitira. I to malo ušteđevine koja je još ostala među građanima Srbije (malo, računajući koliki je broj građana, a mnogo za pojedince, 10, 15, 20 ljudi) biće fina zarada, sa kojom će oni da nastave da prave nove špekulacije i verovatno da pomažu i u izbornim kampanjama, da bi očekivali zaštitu od vlade kakva je ova, od ministra finansija kakav je ovaj.