Dame i gospodo narodni poslanici, često se desi da mimo ovlašćenog predstavnika Vlade neki ministar otkrije prave namere vladajuće većine.
Nisu izgleda dobro usaglašeni, sinhronizovani, pa nekom ministru iz Vlade Srbije izleti nešto na njegovoj konferenciji za štampu, pa kaže ono što opozicija priča.
Ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom Milan Parivodić govoreći o izmenama zakona o deviznom poslovanju kaže da će srpskim preduzećima omogućiti da slobodno investiraju u inostranstvo, naglašavajući da će to dovesti do odliva deviza, smanjenja pritiska na rast dinara i poboljšati ambijent za investiranje u Srbiji.
Dame i gospodo, da je ovaj ministar iz Nemačke ovo bi mu priličilo, da je možda iz Ujedinjenog Kraljevstva priličilo bi mu, SAD, iz Izraela, ali ovako nešto da kaže srpski ministar, koji će da kaže da će devizama koje su doneli ovde građani Srbije sa privremenog rada u inostranstvu, devizama koje su zaradili naši radnici radeći po fabrikama, da se investira u inostranstvo, da tamo neki drugi radnici rade, da tamo neki drugi radnici zarađuju, a da ovde ljudi ostaju bez posla...
U proteklih 15 godina, pogotovo devedesetih godina, stvorio se jedan lobi, i to uvoznički lobi. Da li treba da se kaže da je taj uvoznički lobi špekulisao kursom dinara, uticao na kurs dinara i da je bio sponzor u to vreme opozicije ili stranaka DOS-a. Ti isti sponzori Demokratske stranke, a pošto sa njom pregovarate onda i vaši sponzori, akumulirali su prilično veliki iznos kapitala koji se meri milijardama evra. Ovde ne nalaze da mogu dovoljno dobro i dovoljno sigurno da zarade, a to je novac stečen raznim finansijskim špekulacijama na deviznom tržištu i to u saradnji sa Milom Đukanovićem, koji je tada bio predsednik Crne Gore; došli su do ogromnog kapitala i sada će taj kapital da investiraju u inostranstvo, kapital koji je stečen pljačkom građana Srbije.
U tome i jeste problem i kada pišete ovakve zakone stvarno postavljam pitanje da li ih pišete za neke druge države, u ime nekih drugih država, u ime nekih drugih građana ili većine građana Srbije. Valjda taj zakon treba da bude u njihovom interesu.
Do sada je bilo priče o tome kako je u interesu građana da kupuju nekretnine za devize. Da malo posmatramo u čijem je to interesu. U interesu je banke svakako, u interesu je onoga ko prodaje, a to je ova građevinska i urbanistička mafija po Beogradu, oličena u Demokratskoj stranci, koja na dinar uloženog zarađuje pet dinara i sada neće biti na dinar nego na evro uloženog pet evra zarade. Oni imaju od toga koristi. Ko još ima koristi? Banke.
Ko nema? Onaj građanin koji se zadužuje na 20, 25 i 30 godina da bi obezbedio svojoj porodici krov nad glavom. On mora da vraća u devizama.
Postoji jedna praksa, doduše stara, i to ste zakonima suspendovali, odnosno zabranili, a to je – ukoliko se ostvari neki ugovorni odnos dužnika i poverioca u stranoj valuti, bar je ranije bilo tako, i ukoliko se taj ugovor ne ispuni, oštećena strana ima pravo da zatraži zaštitu pred sudom, a prilikom obračunavanja kamate računala se kamata na devizna sredstva koja je važila u zemlji odakle su ta devizna sredstva, po stopi odakle stiže novac.
Hoće li to da bude i u ovom slučaju? Neće. Da li su krediti stambeni, potrošački? Ne bih rekao, kupuje se trajno dobro. Hoćete li da smanjite depozit? Nećete. Hoće li banka da smanji kamatu? Neće. Hoće li više da bude oštećen onaj koji uzima kredit? Hoće. Hoće li više da zaradi onaj koji prodaje stan? Hoće. To ste sve ozakonili. Da li je to ova mafija po Beogradu, urbanistička, građevinska itd.? Jeste. Da li je to mafija iz DS-a? Jeste. Da li sa njima sarađujete i pregovarate? Pregovarate. Da li ste isti kao oni? Isti ste.
To su problemi. Zašto onda pišete ove zakone? Da li su Bogdanovićevi ortaci napisali ovaj zakon? Da li ste za njih pisali ovaj zakon, za ove koji grade po Beogradu, gde se čak i na trotoaru gradi, gde se pišu krivične prijave zato što se krši Zakon o planiranju i izgradnji, a čak ni tužilac ne postupa po toj krivičnoj prijavi, gde nema dozvole, gde se odstupa od građevinske dozvole u spratnosti, u gabaritima, nema pratećih površina oko stambenih objekata itd. Dobije dozvolu za pet stanova, napravi 50, a plati pet. Neki stan prodaju i po pet puta. Koliko se pokrade na taj način?
Do sada je bilo krađe; možda će da dođu i radikali na vlast (a nije možda, nego je sigurno), pa hajde mi da se obezbedimo, da ne idemo u zatvor, pa ćemo da omogućimo da to što je do sada bilo lopovluk i krađa sada bude zakonom dozvoljeno. To su vaši problemi.
Kako vidim, uskoro ćemo uglavnom da imamo zakone koji suspenduju pozitivne odredbe nekih zakona da biste se zaštitili pred nekom pravdom koja vas čeka, u to sam siguran, već krajem ove, ako ne krajem ove onda iduće godine.
Predlažem poslanicima koji nisu učestvovali u ovim kriminalnim radnjama da glasaju za ovaj amandman. Videćemo za one koji ne glasaju, da li im je savest baš tako čista.

Dame i gospodo poslanici, predloženim amandmanom traži se dvostepenost u odlučivanju. Jedan od razloga za podnošenje jednog ovakvog amandmana i tu dvostepenost jeste i da sam ministar, odnosno ministarstvo imaju uvid u to kako njihovi inspektori rade, da se time ne bavi sud u upravnom sporu, nego da to radi ministarstvo.
Mnogo lepo izgleda to, valjda to Dinkić smatra uspehom, kad izađe na konferenciju za štampu i kaže da je poreske policija prilikom kontrole fiskalizacije radnji i objekata zatvorila npr. dve ili tri hiljade objekata, zabranila rad na 30 dana itd.
Ako je zakon donet, da li je on dobar ili loš, on mora da se poštuje, ali da li ste postavili pitanje da li su sva ta rešenja koja su doneta u skladu sa zakonom.
Prilikom tih inspekcija, dobio sam veliki broj pritužbi lica koja su osetila tu batinu poreske policije, da je poreska policija u postupku kontrole navodila radnike u objektu da načine prekršaj, odnosno da postupe suprotno zakonu. Da li znate za to?
Takav običaj postoji i to jedna grupica inspektora radi. Njih premeštate iz Kragujevca u Niš, iz Niša za Požarevac, iz Požarevca za Smederevo itd.
Znači, bitno je da se izmesti, da nije među svojim građanima i onda kreće taj harač koji sprovodi poreska policija, zatvara objekte, kazne su drastične, a pri tom navode radnike u tim objektima da prekrše Zakon o fiskalnim kasama. Sigurno je tako.
Bilo je dovoljno da pitam koji inspektor je bio, taj i taj, zapisnici su identični, identičan je način kako je došlo do tog postupka da se zakon prekrši.
Tačno se vidi da inspektor koji radi na terenu navodi radnike da urade tako nešto. Ko radi za fiskalnom kasom ili je manipulant robe u jednoj trgovinskoj radnji ne mora da zna zakon u detalje. On zna da mora da izda račun.
Da li će prvo da izda račun i da uzme novac ili će da uzme novac pa da izda račun, za njega to nije bitno. Za vaše inspektore jeste. Čim uzme novac i nije odštampao račun, gotovo, iako taj novac još nije stavio u kasu.
Tako rade vaši inspektori. Kad zakonom bude moguće da se žalba uputi ministarstvu, pa utvrdite da jedna grupica inspektora tako postupa, onda ćete te bitange koje rade za učinak da izbacite iz inspekcijske službe.
Ovako, dok se to završi pred sudom, ko zna kada će i kako će, a često se postavlja pitanje kakva nam je efikasnost sudova, da li je uopšte neko i spreman da se upusti u tu avanturu, jer šta će da doživi – doživeće samo da se naplaća raznih sudskih taksi, da plaća lice koje će da ga zastupa pred sudom; pa čak i kad dobije pravosnažno sudsko rešenje pitanje je hoće li ono moći da se sprovede ili neće, jer se često dešava da ni sudska rešenja sudovi ne mogu da sprovedu, opet zbog nekih raznih okolnosti i situacija koje su vezane za zloupotrebe, pogotovo kada je u pitanju DS.
Samo ću da vas podsetim, kada je u pitanju Kljajević, da je on bio pred razrešenjem predsednika suda 2004. godine. Tada je Boris Tadić potpisao svoju prvu aboliciju. Tražio je od Koštunice da Kljajević ne bude razrešen. Trebalo je dve godine da ga uhapsite, kada je i vama prekipelo. Znači, ta oligarhija je u Demokratskoj stranci. Sa njom pregovarate. S kim ste, takvi ste.

Dame i gospodo poslanici, znam da sad neko verovatno razmišlja – može da ima više računa u više poslovnih banaka, može da prebaci na drugi tekući račun, devizni i da toj banci proda. Međutim, nekih stvari moramo da budemo svesni.
Kada je u pitanju spoljnotrgovinsko poslovanje, odnosno uopšte platni promet koji nije na teritoriji Republike, tu je potrebno da banka ispunjava određene uslove da bi mogla samostalno da posluje na nekom drugom tržištu, osim na onom tržištu sa čije je teritorije. Mogu da kažem da su pojedine banke, pogotovo ove banke koje su se navodno pojavile kao strane banke, u izuzetno povoljnijem položaju nego banke koje su poreklom odavde.
Sve to još potiče iz 2002. godine, kada su domaće banke zatvarane, kada im je oduzimana dozvola za rad. Onda su se pojavljivale nekakve strane banke koje su samo zakupljivale poslovni prostor ili ga otkupljivale po izuzetno niskoj ceni i otpočinjale delatnost na teritoriji Republike. Zar nije bilo logičnije da tadašnji guverner i tadašnji DOS te domaće banke prodaju? Nije bilo njima logično, jer kad nešto prodajete to neko mora i da plati.
Ovako je bilo mnogo bolje: zatvoriti domaće banke koje već imaju načine kako da obavljaju spoljnotrgovinsko poslovanje i spoljni platni promet, a onda pustiti na teritoriju strane banke koje ovde otvaraju samo svoja predstavništva preko kojih obavljaju platni promet sa inostranstvom.
Zato što su ozbiljne domaće banke ugašene, ove druge same nisu sposobne da nose taj posao, moraju da nađu stranu banku kao partnera, naravno da će i ta strana banka da naplati svoju debelu proviziju, tako da, kada su u pitanju provizije, strane banke koje su prisutne od 2001. godine, a maločas sam rekao kako su uopšte došle ovde, u povoljnijem su položaju, jer je obavljanje platnog prometa preko njih malo jeftinije, zahvaljujući monopolu koji imaju, a koji je stvorio tadašnji guverner NBJ Mlađan Dinkić. Taj deo je potpuno u redu.
Znači, svako prema svojim organizacionim, tehničkim i drugim sposobnostima obavlja svoj posao na tržištu i naravno da svako želi da bude što je god moguće povoljnije.
Međutim, problem nastaje kada se prodaju devize, odnosno kada se sredstva koja su dobijena od izvoza robe prodaju bankama. Znači, ako je devizno poslovanje sa drugim tržištima jeftinije preko tih poslovnih banaka koje nisu rezidentne, nisu odavde, znači da i devize koje prodajemo tim bankama odlaze iz zemlje, na ovaj ili onaj način. Odlaze, jer imate članove koji kažu da mogu da se nalaze na depozitima drugih banaka u inostranstvu.
To što neko klima glavom, postavlja se pitanje šta je sa onih sedam ili osam milijardi evra koje ste zamenili građanima, što je ostalo na štednji. Zašto ne proverite u kojim depozitima banaka je taj devizni novac koji je ostao tada na štednji kod tih stranih banaka? Svesni smo kako su se sa tim depozitima obogatila i ova dvojica mangupa, Vuk Hamović i Vojin Lazarević, kako su kupili pola elektroprivrede na jedan određen način, sa spekulacijama, sa deviznim rezervama koje su bile u drugim bankama itd, pa smo se zaduživali svojim sopstvenim rezervama.
Ispada i u praksi stvarno izgleda da je ovaj zakon napisan za strane banke koje ovde imaju samo svoja predstavništva. Znači, one su te koje će obavljati platni promet, jer će jeftinije da ga obave, ali isto tako su one te koje će kupovati devize od izvoznika. Znači, postoji određen monopol. Da li u tim, navodno stranim, bankama postoji neko od vama bliskih, možda neki akcionari, deoničari, vlasnici nekog udela itd, to je neka druga priča koja će se pričati kada padnete sa vlasti i kada budete odgovarali pred sudovima, ali činjenica jeste da je jedna ovako restriktivna odredba tehnički neobjašnjiva.
Šta koga briga? Ako posedujem devize u banci, ne moram da prebacujem sa jednog računa na drugi račun, u drugu banku, da plaćam skupu proviziju, da bih možda prodao toj banci. Uplatiću direktno na njen devizni račun. Ona meni ispostavlja dinare na moj tekući račun i tu je završena priča. Zašto obavezujete privrednika da mora u toj banci preko koje obavlja spoljnotrgovinsko poslovanje da direktno prodaje devizna sredstva? Objasnite to. Tehnički uopšte nije problem da se to uradi. Toliko poznajem platni promet. Zašto onda to insistiranje?
Obrazloženje je da može da ima više para kod više banaka. Pa jeste, ali kad prebacuje sredstva iz jednu u drugu banku, iz jedne u drugu banku stalno plaća i proviziju. Zašto direktno ne proda svoja devizna sredstva, zašto osporavate to pravo bilo kom izvozniku i uvozniku itd., nego mora preko banke preko koje obavlja platni promet? Čini mi se da je to isključivo u funkciji onih banaka koje imaju te tehničke mogućnosti; to su strane banke koje ovde imaju monopol zato što je Dinkić sve one domaće banke koje su mogle da se nose sa takvim bankama na svetskom tržištu eliminisao, pa sad moramo sa ovima da poslujemo, hteli ne hteli.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo kada se pogledaju ove kaznene odredbe koje se tiču člana 32, čini mi se, zakona, vidi se doslednost od 5. oktobra naovamo. Tada ste bili u tom DOS-u; valjda zato što ste hteli nešto da pokažete i da dokažete, od onog čuvenog Dinkićevog upada u Narodnu banku, pa sve do dana današnjeg postoji određeni kontinuitet kada je u pitanju finansijsko tržište, kada su u pitanju banke itd. Upada se u banku, proglašava se samozvanim guvernerom, kasnije to nekom odlukom Skupštine bude potvrđeno i kreće se u realizaciju plana.
Godinu dana je kao neki grejs-period, kako vi to volite da kažete u bankarstvu, ništa se bitno ne dešava, dolazi trenutak zamene zapadnoevropskih valuta u evro i kreće Mlađan Dinkić da zatvara domaće banke. Kako to izgleda i šta biva sa tim poslovnim prostorom, znamo. Dato je budzašto, osniva se čak i neka agencija za likvidaciju i stečaj banaka, pa se priča kako su te banke morale da budu zatvorene. U pitanju su reforme, država će biti u blokadi, neće biti platnog prometa sa inostranstvom, neće moći da se uveze struja koju tada nismo imali itd. Čim zatvorimo te banke država više nikome ništa ne duguje itd.
Evo, pre godinu i po dana imali smo zakon, znači sva ta dugovanja koje su te banke imale sada su dugovanja iz budžeta Republike Srbije. Šta je sad? Šta se to sad promenilo? Sada ćete platiti i one penale od kada ste banke zatvorili, ali nema veze. Možda će da vam oproste zato što ste im dali ekskluzivan prostor i slobodno tržište, monopol na tržištu. Da li se to neko pravi da to niko ne vidi itd, to je sada neka druga priča i neki vaš drugi problem. A ko se iole u to razume vidi da je to sve smišljeno.
Kako idete dalje u tom svom poslu? Prebacujete platni promet u poslovne banke. Kažete, svuda je to tako u svetu. Možda i jeste, neću da ulazim u to, ali što ne kažete da je taj platni promet bio daleko skuplji nego prethodni. Što ne kažete da je sa 0,1 - 0,2% skočio na blizu jedan; ko ima gotovinske uplate i više od jedan. Kada se obavlja ovim, sada ste uveli ovu plastiku, 3% su bankarski troškovi. Što to ne kažete?
Ko to najviše radi? Te banke koje ste pustili na tržište, koje nisu otkupile banke koje ste zatvarali. Zašto niste prodali te banke? Značajna imovina je tu bila, ekskluzivan prostor u centrima gradova gde se kvadratni metar kreće od hiljadu do deset hiljada evra u većim gradovima. Zatvarali ste, postavljali stečajne upravnike. To je prodavano deo po deo za mali novac, da bi se ti stečajni upravnici i ti radnici koji su tu namirili sa platama, da sudije dobiju naknade, da se namire sudski troškovi i za to je odlazila imovina.
Te iste banke, nove banke koje su ušle ovde i koje imaju samo zakupljen prostor, nisu dinar svog kapitala unele. Do kapitala su došle tako što su menjale zapadnoevropsku valutu u evro. Čak ste se i tada prevarili pa ste rekli da ima 4-5 milijardi maraka, nema više, a bilo je osam ili devet. Čak se te banke hvale kako su svoj kapital uvećale za 20 posto od kada su prisutne na tržištu Republike Srbije. Izgleda da je bankarima sve malo, kao i poreznicima, pa su rešili kako da još više izvuku deviza i da još koji evro zarade.
Znači, to što je bilo u slamaricama već je završilo. Nešto što stiže tu i tamo u državu ili što se sačuvalo, to ćete kroz investicione fondove i zakon o preuzimanju akcionarskih društava da izvučete od građana.
Šta ostaje? Ono malo zdrave privrede koja izvozi. Kako da dođu strane banke do tih deviza? To ste rešili ovim zakonom o deviznom poslovanju. Već sam objasnio u svom prethodnom izlaganju kako to tehnički izgleda.
Znači, nemam ništa protiv da lice bude kažnjeno od 50 do 500 hiljada dinara ako devize stečene iz spoljnotrgovinskog poslovanja ne drži na računu u banci, ali ne mogu da shvatim da predlažete da bude kažnjeno ako ne proda toj banci u kojoj drži devize, odnosno razmeni ih za dinare ili neku drugu valutu. Zašto na tome istrajavate? Pogotovo što se zna da strane banke imaju određen monopol kada je u pitanju spoljnotrgovinsko poslovanje, jer ga obavljaju preko svojih banaka u inostranstvu. Znači, domaća banka uopšte u tome ne može da učestvuje. Strana banka, zahvaljujući svom monopolskom položaju, u jednom delu posla dolaziće do svih mogućih profita koji mogu doći iz bilo kog poslovanja preko banaka.
To su veliki problemi koji nastaju ovakvim donošenjem i tumačenjem zakona i svakako je da jedinu korist od ovog zakona mogu da imaju isključivo banke i isključivo uvoznici, jer čak i izvoznik kada izveze robu mora devizna sredstva da vrati nazad u zemlju da bi, recimo, uvezao robu. Njegova procedura za uvoz robe je mnogo veća i komplikovanija nego procedura čistog uvoznika koji se pojavi i donese račun u banku, ili ugovor, i kaže – hoću da platim ovo da uvezem.
To su problemi kod ovakvih zakona. Tehnički zakon, koji je izuzetno loš, izuzetno je skupo sprovođenje ovog zakona od onih koji učestvuju u finansijskom tržištu, tako da u svakom slučaju nemojte da se hvalite da je nešto novo, revolucionarno. Ovo je zaostalo, prevaziđeno i jedino korist od ovoga mogu da imaju špekulanti.

Ti njega hlebom, on tebe kamenom, ali dobro. Kada čovek izađe za ovu govornicu ono što je neodbranjivo ne može da se brani. Prvo, nije cilj valjda da se nešto napravi da bi postojalo; valjda je cilj da nešto bude savršeno i da bude što je moguće jeftinije. To mislim kada je ovaj zakon napisan i to se ovim amandmanima traži. Ne traži se nešto drugo.
Ko je odneo pare na Kipar o tome ste pričali, niste još nikoga uhapsili, ni zatvorili, ni saslušavali, ni procesuirali. Dalje, ko je pare odneo sa Kipra, čini mi se da je Mlađan Dinkić, tako kaže ministar u Vladi Republike Srbije Velja Ilić i to sa njim raspravite, nemojte sa nama. To je rekao i Batić. Tada ste bili neki stari DOS, tada ste bili u koaliciji, juna ili jula 2003. godine, dok Dinkića nisu smenili sa mesta guvernera Narodne banke.
Više puta sam sa ove govornice, dok je ministar finansija sadašnji sedeo, pitao gde su pare sa Kipra, pa mu je smetala Al kaida, pa mu je smetao međunarodni terorizam, pa nije mogao da pronađe papire, pa je na kraju pronašao nekih 300 miliona, ali ne može da kaže od koga su pare.
Kada sam ga prozvao zašto ne kaže, kaže – ne mogu da vam kažem zato što pare nisu sa ovih prostora.
Da li su od našeg čoveka? Ni to ne može da kaže. To je pričao Mlađan Dinkić sa ove govornice. Trebalo je tada da budete u sali, gospodine.
Šta je to 300 miliona maraka, sitnica za Mlađu. To objasnite. Sada ste na vlasti, nema opravdanja za nešto što ne uradite.
Evo, treća je godina od kada je ova vlada, odnosno šesta godina od kada ste došli pučem na vlast, još uvek niste dokazali ni da je neko izneo taj novac, niti da taj novac postoji. Zašto? Pa, pokupili ste ga sa Kipra. U tome i jeste problem.

Dame i gospodo narodni poslanici, i jedan i drugi amandman se odnose na prvenstvo prilikom naplate, i to kada je u pitanju prinudna naplata. Međutim, ono što je zanimljivo jeste obrazloženje Vlade Republike Srbije na amandmane koji si podneti, koje u najmanju ruku vređa Narodnu skupštinu i narodne poslanike.
Po Poslovniku, svaki poslanik ima pravo da podnese amandman na zakon, na izmene i dopune zakona, i ako su izmene i dopune zakona na dnevnom redu i na osnovni zakon.
Da vidite kako na to odgovara Vlada Vojislava Koštunice, pa se kaže: "Amandman se ne prihvata iz razloga što se u skladu sa članom 145. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije amandman podnosi kao predlog izmena i dopuna na predlog zakona, odnosno na konkretne članove u predlogu zakona. S obzirom na to da se predloženi amandman ne odnosi na član Predloga zakona, niti se odnosi ili je u vezi sa dopunom koja je predmet Predloga zakona, već se praktično inicira izmena drugog člana osnovnog Zakona o platnom prometu, amandman se ne prihvata."
Znači, Vlada na određen način ne želi čak ni da da pravo obrazloženje zašto se amandman ne prihvata, a samim tim izbegava da odgovori na pravi način narodnom poslaniku zašto je njegov amandman odbijen.
Narodni poslanik ima pravo da podnese predlog zakona, predlog izmene i dopune zakona. O svemu tome Vlada Republike Srbije mora da se izjasni. Ne može da kaže da nije vlada predlagač pa zato predlažemo da se predlog zakona koji je narodni poslanik podneo ne prihvati. Znači, nikakvog pravog i logičnog objašnjenja za neprihvatanje ovih amandmana koje su podneli Zoran Krasić i Zoran Antić nema. Obrazloženje je potpuno identično.
O čemu se radi u podnetim amandmanima? Radi se o tome da amandman koji je podneo Zoran Krasić određuje kada se prinudna naplata i po kom redosledu vrši.
Po tom amandmanu prinudna naplata se sprovodi na sledeći način i vrši se na osnovu: 1) izvršnih sudskih rešenja i presuda – prema vremenu prijema; 2) izvršnih rešenja poreskih, carinskih i drugih nadležnih organa – prema vremenu prijema; 3) drugih izvršnih naslova zakonskih ovlašćenja – prema vremenu prijema, i 4) naloga poverilaca na osnovu dospelih hartija od vrednosti, menica ili ovlašćenja koje je dužnik dao svojoj banci i svom poveriocu – prema datumu dospeća i vremenu prijema.
Po trenutno važećem zakonu, prvenstvo imaju izvršna rešenja poreskih, carinskih i drugih nadležnih organa prema vremenu prijema, u odnosu na izvršna sudska rešenja i presude. Mi sada u stvari Zakonom o platnom prometu, koji je ova skupština donela, pravimo jedan presedan da poreski ili carinski postupak, koji su upravni postupci i koje sprovodi izvršni organ, da li je u pitanju Vlada Republike Srbije, da li organ koji formira Vlada Republike Srbije na osnovu nekog zakona, da njihova rešenja budu starija i važnija od rešenja i presuda koje izdaje sudska vlast.
To znači da Vlada Republike Srbije ovakvim zakonima sebi daje ovlašćenje da može da kontroliše i samu sudsku vlast.
Čak smo imali u jednom zakonu, mislim da je to Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji, da ministar finansija sebi daje za pravo da čak može i da stavi pojedine odredbe zakona van snage. Ministar sebe postavlja iznad zakona, iznad Skupštine.
Sada u Zakonu o platnom prometu vidimo da su poreski i carinski organi iznad sudskih organa. Čak ni mi, kao narodni poslanici, nemamo pravo da se mešamo u posao sudske vlasti.
Mi možemo da insistiramo da budu efikasniji, da brže vode procese itd, ali nemamo pravo da uzlazimo u kvalitet njihovih presuda. Ovde je na određeni način poresko rešenje starije od sudskog rešenja.
Da li je cilj, u stvari, da se po svaku cenu napuni budžet, bez obzira koliko to košta građane koji nemaju obavezu da učestvuju u tom punjenju budžeta na način kako je to ovde propisano?
Kao što vi kažete, ukoliko prvo bude sudsko rešenje, neće moći policija da primi plate, neće moći vojska, nećete moći vi. Recimo, ukoliko poresko rešenje bude starije u odnosu na neko preduzeće, da li to znači da i na te ljude treba da zaboravimo?
Znači, ni oni ne treba da prime plate, ni to preduzeće ne treba da radi, samo je bitno da se budžet po svaku cenu napuni. Uopšte, kada su u pitanju upravna akta, ne mogu da imaju prvenstvo u odnosu na sudske presude. Šta će nam onda sudovi?
Dalje, kada se donose zakoni i kada građani već plaćaju porez, šta oni očekuju kada plate porez? Očekuju zaštitu od države. Plaća porez, poštuje zakone, znači lojalan je prema državi i očekuje da država njega štiti.
Kako njega država štiti kada ignoriše i sudsku vlast, isključivo da se prvo ona namiri, i to po svaku cenu. Znači, građanin nema pravo da sebe zaštiti ni pred sudom od države.
Pročitajte Zakon o platnom prometu, pa nećete tako da se mrštite, malo uđite u suštinu i videćete o čemu pričam. Uzmite Zakon o budžetskom sistemu, pa ćete videti da u pojedinim slučajevima ministar ima pravo da suspenduje pojedine odredbe zakona. Zašto smo onda donosili taj zakon?
Dajmo ovlašćenja ministru, jednostavno, da mu prenesemo sva ovlašćenja i Narodne skupštine i sudske vlasti, pa neka čovek sam vlada ovde.
Najbolje bi bilo za njega kada bismo još i izbore ukinuli, da nema ni Ustava, samo jedan zakon koji Mlađana Dinkića stavlja u rang monarha, jer jedino je monarh iznad zakona.
Ovo obrazloženje Vlade nije uopšte utemeljeno na Poslovniku o radu, ponižava na određen način Skupštinu Srbije, ponižava narodne poslanike, pokazuje, u stvari, kako se Vlada Vojislava Koštunice i Mlađan Dinkić odnose prema Narodnoj skupštini.
Oni narodni poslanici koji drže do sebe glasaće u danu za glasanje da ovi amandmani budu prihvaćeni.
Suština zakona se ne menja, neće biti vaše reforme zaustavljene i usporene zbog prihvatanja ovakvog amandmana, ali neće ni Mlađan Dinkić, ni poreska, ni carinska uprava da rade šta god hoće po državi.

 Dame i gospodo narodni poslanici, članom 27. reguliše se prekovremeni rad lica koja rade u državnim organima.
Po predlogu zakona kaže se, državni službenik za svaki sat koji po nalogu pretpostavljenog radi duže od punog radnog vremena ima pravo na sat i po slobodno. Prekovremeni rad se tromesečno preračunava u
slobodne sate koje državni službenik mora da iskoristi najkasnije u roku od šest meseci od proteka tromesečja u kome ih je ostvario.
Izuzetno. državni službenik koji ne može da iskoristi slobodne sate, zbog toga što priroda posla radnog mesta češće zahteva tako obiman prekovremeni rad, može da se isplati dodatak za svaki sat prekovremenog rada koji iznosi 26% vrednosti radnog sata osnovne plate državnog službenika. Kada se malo preciznije počne sa tumačenjem ovog člana, dolazi se do utiska da predlagač ovog zakona u stvari nema nameru da, osim u izuzetnim slučajevima, radniku koji je radio prekovremeno to nadoknadi u novčanom smislu, već isključivo da mu se isplati, ako je to moguće, korićenjem slobodnih dana za ono vreme koje je radio prekovremeno. To ste mogli da ostavite kao neku od opcija.
U amandmanu koji je podneo Božidar Koprivica u ime SRS, kaže se, državnom službeniku za svaki sat koji po nalogu pretpostavljenog radi duže od punog radnog vremena isplatiće se dodatak za svaki sat prekovremenog rada u iznosu od 26% vrednosti radnog sata osnovne plate državnog službenika. To jeste čitav smisao, onaj koji radi prekovremeno mora za to da bude plaćen.
Ne može da bude ostavljeno to pitanje na milost i nemilost neposrednom rukovodiocu hoće li da mu odredi isplatu prekovremenog rada ili će da ga natera da koristi slobodne dane. Znači, zakonom je već regulisano, godišnji odmori, slobodni dani, pod kojim uslovima se dobijaju itd. Znači, zašto sada pravimo paralelno zakonodavstvo u delu koje je regulisano opštim zakonskim odredbama.
Problem jeste u tome da radnik koji je prekovremeno radio ima nedvosmisleno pravo da bude za to plaćen, a ne da koristi slobodne dane. Vi ste ostavili ovde mogućnost da o tome ipak odlučuje neposredni rukovodilac.
Ipak, kada je u pitanju rad u državnim organima tu je malo specifičnija situacija nego uopšte u nekim drugim vrstama radnih odnosa, jer sam državni organ ima određen uticaj na sve moguće druge oblike vlasti kojih ima i od kojih, radnik koji nije zadovoljan odlukom neposrednog rukovodioca može da se žali.
Ostavite u samom zakonu isključivost da radnik koji radi prekovremeno mora za to da bude plaćen a ne da se stalno vrtimo oko slobodnih dana.
Čak imamo situaciju u Narodnoj skupštini da recimo neposredni rukovodilac određuje da Skupština neće raditi recimo tri-četiri dana kada je reč o državnim praznicima kao što je Nova godina, kao što je Božić, pa onda navede da će te slobodne dane koje budu koristili između ta dva praznika da nadoknade od godišnjeg odmora.
Znači, samim tim radniku se već na taj način umanjuje mogućnost kada će da koristi godišnji odmor, a ne može da dođe na posao jer organ u kome radi, ne radi.
Znači, ako već ima određena prava rukovodilac, onda dajte da zaštitimo radnika, a ne na ovaj način – radili ste prekovremeno, ali Skupština neće raditi 10 ili 20 dana, za to vreme ne morate da dolazite na posao, a onaj prekovremeni rad koji ste imali odbićemo vam za te dane nedolaska na posao.
Mislim da bi trebalo da prihvatite ovakav amandman. U suštini, ne zalazi u dubinu zakona koji u osnovi i nije pravo rešenje, nije najbolje koje ste mogli da nam ponudite.
Jedino može da bude problem što će iz budžeta za prekovremeni rad morati više sredstava da se izdvoji, ali to nikada neće biti toliki iznos da bi mogao bitno da poremeti državni budžet koji je, kako stalno tvrdite, u suficitu tako da ne vidim razlog zašto jedan ovakav amandman ne biste prihvatili.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada sam slušao malopre gospodina Balinovca, zapitao sam se da li smo se mi to vratili u doba socijalističkog samoupravljanja, jer mogu da razumem onaj deo koji se odnosi na opšte regulisanu materiju koja se zasniva, odnosno kada je u pitanju zasnivanje radnog odnosa u bilo kom obliku i u bilo kom drugom pravnom licu, ali ovaj ovde izađe i reče da su, odnosno da se radnici u državnim organima izjednačuju sa rudarima, sa zidarima, sa teškim fizičkim radnicima, neko izrabljuje radnike u organima državne uprave.
Znači, to je suština njegovog odgovora. Pre će biti da ste sve te konvencije do sada potpisivali, (a koje nas, kao opoziciju, nešto bitno i ne interesuju), ne zbog toga da biste radnike uzeli u zaštitu, već da biste po raznim javnim preduzećima sprečili prekovremeni rad. Znači, ne u državnim organima, nego u javnim preduzećima i ustanovama, pogotovo kada su u pitanju zdravstveni radnici, kada su u pitanju rudari itd.
Znači, da biste odande sprečili prekovremeni rad, potpisivali ste razne konvencije.
Sada isto to primenjujete i na organe, odnosno na radnike u organima državne uprave, baš i samo tako tumačenje ide na ruku, ne radniku, nego poslodavcu, jer neko će da ga izrabljuje, pa mu kažete da mora da radi prekovremeno, ali mu kažete, nećeš za to da budeš plaćen, nego ćeš imati slobodan dan.
Ko je tu na šteti?
Radnik, jer ostavite vi to pravo da on odluči hoće li ili neće, a ovako ste ostavili da neposredni rukovodilac o tome odlučuje.
Piše – može, ne piše da rukovodilac mora da mu odobri ako hoće, a kada to ne piše, ovim amandmanom koji je podneo Božidar Koprivica, regulisano je da mora da mu se plati i nemojte da obrćete teze, da okrećete, jer ne može niko da kaže da je izrabljivanje radnika, ukoliko on primi novčanu naknadu za taj svoj prekovremeni rad. Izrabljivanje je, gospodo, kada radi, a to mu ne bude plaćeno.
Ovim odredbama baš to podstičete.
Znači, nagradite radnika ili mu ostavite mogućnost da on o tome sam odlučuje, a ne da neprikosnoveno pravo ima neposredni rukovodilac i u tome jeste problem.
Žao mi je što ovlašćeni predstavnik nije tu da mi odgovori na ovo, ali dobro, videćemo se mi još.

Dame i gospodo poslanici, kada je u pitanju član 1. koji reguliše član 9. osnovnog Zakona o porezu na dohodak građana, reguliše kada se ne plaća porez na dohodak i do kojih iznosa, i tu je predlagač postavio određena ograničenja kada su ti iznosi predviđeni.
Znači, u članu 9. do sada je bilo da se neoporezivi prihod smatra u slučaju smrti zaposlenog, člana njegove porodice ili penzionisanog radnika do 30.000 dinara.
U izmenama i dopunama je traženo da se taj iznos poveća na 35.000 dinara, a u amandmanu koji je Vjerica Radeta podnela, u ime SRS, taj iznos se povećava na 45.000 dinara.
Razlog za povećanje ovog iznosa je u tome što je u proteklom periodu, znači od kada je donet ovaj zakon, inflacija bila daleko veća od 12 ili 13%, koliko se posmatra ovo povećanje, znači da je čak bila 30, pa i više procenata, tako da, u stvari, ovaj amandman usaglašava Predlog izmena i dopuna Zakona sa iznosom inflacije, odnosno rastom cena troškova na malo.
Ovaj prihod, pogotovo kada se uzme u obzir da je reč o izuzetnoj okolnosti, niko ne smatra da bi od toga trebalo neki veliki novac da zaradi, jer je reč o smrtnom slučaju pri čemu je u pitanju poresko oslobođenje za iznos koji neko pravno lice, poslodavac, daje svom radniku oko izmirenja ovih troškova, a pogotovo što smo sada već imali zakon koji umanjuje kada su u pitanju sama isplaćivanja države po osnovu smrtnog slučaja, pa sada ne vidim razloga zašto bismo se tako restriktivno ponašali i oporezivali kao prihod iznose preko 35.000 dinara, imajući u vidu koliki su troškovi jedne sahrane, imajući u vidu kakva nam je trenutno ekonomska situacija u državi, imajući u vidu koliki je prosek zarada na teritoriji Republike Srbije.
Znači, ovde nije izbor oko toga da li se neki novac može utrošiti ili ne mora, ovde je reč o tome da novac mora da se obezbedi, da je to jedna potreba.
Dalje, traženo je u stavu 4. da se poveća iznos za isplatu naknade za ishranu, hranarinu koju sportistima amaterima isplaćuje amaterski sportski klub, u skladu sa zakonom itd. i da se taj iznos poveća sa 4.500 na 5.000 dinara, kao i da se stipendije i krediti učenika, studenata ne smatraju prihodom do 5.000 dinara, odnosno 6.000 dinara kako je u amandmanu traženo.
Imajući u vidu to kakva je naša ekonomska situacija, da naši građani teško mogu da obezbede čak i osnovna sredstva za školovanje svoje dece, da očekuju pomoć od države i od preduzeća u kojima rade, da sada moraju, zahvaljujući politici koju vodi Narodna banka Srbije i Ministarstvo finansija, da podižu kredite ne da bi neko dobro pribavili za sebe i za svoju porodicu, već isključivo da bi mogli da školuju svoju decu, trebalo bi država da se razumnije ponaša prema situaciji u kojoj se nalaze naši građani i da budžet, za koji se toliko hvalite da je u suficitu, barem kada je ovaj deo da povećate iznose kojima se omogućava da preduzeća izdvajaju značajnija sredstva za stipendiranje i školovanje učenika.
Sa kvalitetom kadrova, nastave, programa itd. što svakako zavisi od finansijske situacije porodice, odnosno učenika, mi u stvari investiramo u budućnost zemlje, ali sa jednom ovako restriktivnom politikom, jer Vlada je odbila ovaj amandman, u svakom slučaju ne ide u korist ni građanima. Jedina svrha odbijanja amandmana je ili što su podneti od strane SRS ili što je nekoga baš briga za položaj u kome se nalaze građani Republike Srbije.
Ono što iznenađuje jeste to kada je u pitanju poreska politika i ove kao i prethodne vlade, i ovog ministra kao i prethodnog, kada su u pitanju prihodi koji su fiksirani za neki iznos i treba da budu prihodi u budžetu Republike Srbije, tu nikada ne zaboravite da postavite indeksaciju. Znači, uvek se vrši indeksacija toga. Kada su u pitanju poreska oslobođenja, tu građani Republike Srbije moraju da čekaju od slučaja do slučaja, znači, kada nekome padne na pamet da uradi izmenu i dopunu zakona i da promenite iznose.
Da li se možda neko zapitao, jer mi menjamo treći ili četvrti put ovaj zakon i svaki put usklađujemo te neoporezive iznose, odnosno visinu iznosa i on se ne oporezuje, sa svakom izmenom i dopuna zakona.
Dajte da rešimo to jednom za sva vremena, da utvrdimo indeksaciju, kada su u pitanju ova poreska oslobođenja i da ne mora Skupština Republike Srbije svaki put da odobrava svako poresko oslobođenje, već da zakonom odredimo kako se to reguliše i da na tu priču jednom stavimo tačku.

Dame i gospodo poslanici, evo još jednog amandmana gde poslanici SRS traže poreska oslobođenja za građane Srbije. U članu 14a reguliše se šta su to primanja po osnovu kojih se plaća porez na dohodak građana, pa se kaže (u tom članu 14a na koji se odnosi amandman narodnog poslanika Srete Perića) – primanje po osnovu činjenja ili pružanja pogodnosti u smislu člana 14a stav 1. ovog zakona smatraju se naročito, korišćenje službenog vozila i drugog prevoznog sredstva u privatne svrhe. To možemo da razumemo, želju izvršne vlasti da za korišćenje službenog vozila u privatne svrhe obezbedi sebi neki prihod.
Međutim, u tački 2. se kaže – korišćenje stambenih zgrada i stanova koji su u vlasništvu poslodavca ili na raspolaganju poslodavca po osnovu zakupa ili bilo po kom drugom osnovu uz plaćanje zakupnine ili bez plaćanja zakupnine, pazite dalje, osim rešavanja stambenih potreba zaposlenih, izabranih, imenovanih i postavljenih lica u skladu sa propisima koji uređuju stanovanje i rešavanje stambenih potreba u državnim organima i organizacijama jedinice teritorijalne autonomije i lokalne samouprave, javnim službama i kod drugih korisnika budžetskih sredstava.
Znači, ukoliko neko želi da kao poslodavac iznajmi svom radniku stan, sa njim sačini ugovor o zakupu, utvrdi visinu zakupa, taj zakup se plaća vlasniku stana, ali na to mora da se plati i porez na dohodak građana. U tome i jeste problem. Ovim amandmanom se tražilo da se doda samo jedan deo teksta koji glasi – ako se stan koristi bez naknade ili po ceni znatno nižoj od tržišne. Znači, pod tim uslovima i samo tako može da se naplaćuje porez na dohodak građana za korišćenje stanova koji su u vlasništvu poslodavca.
Ako je to na ovaj način rešeno zašto, recimo, država zadržava pravo da svoje stanove izdaje radnicima u državnim organima i da budu oslobođeni plaćanja poreza i to pogotovo od kada ste vi došli na vlast, od kada ste zaposlili čitavu familiju, od kada je država postala privatna porodična firma, to se ne oporezuje. Sve ovo drugo i svaki drugi radnik ima manje prava nego zaposleni u državnim organima, pogotovo kada su u pitanju i čuveni stanovi.
Samo me interesuje na koji način ova vlada rešava pitanje stambenih potreba zaposlenih u državnim organima, da li Vlada iz nekih svojih posebnih fondova to vuče ili ministarstva sama otkupljuju stanove, pod kojim uslovima i da li se poštuje Zakon o javnim nabavkama ili da li Vlada pravi svoje stanove.
Razumem kada su u pitanju pripadnici MUP-a, razumem kada su u pitanju pripadnici Vojske Srbije, to razumem, ali šta je sa stanovima koje koriste funkcioneri, šta je sa stanovima kada je funkcioner zbrinut stambeno i dobio od države stan u istom gradu gde radi.
Šta ćemo sa stanovima koje koriste članovi porodica, a dobijeni su od države zbog raspoređivanja na određenu dužnost. Šta ćemo sa tim stanovima? Hoćemo li da tražimo da se i na to uvede jedan takav vid oporezivanja? Trebalo bi, a ne ovaj deo kada poslodavac brine o svojim radnicima, daje im stanove, napravi ugovor o zakupu koji je u skladu sa tržišnim vrednostima tog zakupa i na to još hoćete radnika da oporezujete. U tome jeste najveći problem.
Ovo u suštini počinje da važi od 5. oktobra. To su rezultati petooktobarske revolucije. Nemojte više kao Tadić ili Đilas da izlazite za ovu govornicu i da pričate kako je SRS bila u vlasti 1993. godine. Nije bila u vlasti. Tada su gospoda iz Demokratske stranke mnogo bliža bila tadašnjoj vlasti nego SRS. Svi znate kada je SRS ušla u Vladu Republike Srbije i svi znate da je posle NATO bombardovanja mnogo više objekata izgrađeno i popravljeno, nego što ste vi uradili za ovih šest godina otkako ste na vlasti.

Dame i gospodo poslanici, znači u članu 7. koji se odnosi na član 21a osnovnog Zakona radi se o tome kada su u pitanju određena poreska oslobođenja, ovde se znači sad radi kada je u pitanju dobrovoljni penzijski fond, pa se u Predlogu zakona kaže :"Ne plaća se porez na zarade na penzijski doprinos u dobrovoljni penzijski fond koji poslodavac obustavlja i plaća iz zarade zaposlenog – člana dobrovoljnog penzijskog fonda, u skladu sa zakonom koji uređuje dobrovoljne penzijske fondove i penzijske planove, ukupno najviše do 3.000 dinara mesečno".
Narodni poslanik Vitomir Milošević je tražio u svom amandmanu da se taj iznos koji se ne oporezuje od predloženih 3.000 dinara zameni iznosom od 5.000 dinara. Vlada je, naravno, kao i sve amandmane SRS, odbila. U obrazloženju se kaže: "Amandman se ne prihvata jer bi usklađivanje rasta nominalnog iznosa penzijskog doprinosa oslobođenog od plaćanja poreza na dohodak građana na način kako je to predloženo ovim amandmanom, imalo negativne posledice na prihode budžeta i fondova, posebno imajući u vidu novi oblik poreskog oslobođenja na zarade, koji se odnosi na sniženje poreske stope i uvođenje neoporezivog iznosa od 5.000 dinara na mesečnom nivou."
E, sada, znači, to bi imalo negativan, kako to kaže, efekat na popunjavanje budžeta Republike Srbije i to onog istog budžeta za koji se stalno ova vlada i ministri iz Vlade Republike Srbije, pogotovo kada je u pitanju šifrovana stranka, hvalite da je taj budžet u suficitu. I pod tim uslovima, znači, ukoliko je budžet u suficitu, zašto ne i povećavati neoporezive iznose, pogotovo kada su u pitanju dobrovoljni penzijski fondovi.
Očigledno je želja ministra finansija da taj suficit u stvari ne bude oslobođenje za poreske obveznike Srbije, već isključivo da bude osnov za davanje kontragarancija i zaduženja domaće privrede, državnih preduzeća itd, itd. Znači taj suficit, o kome se toliko hvalite, ne koristite da smanjite poreske stope, već isključivo za dalje zaduživanje države u vidu raznih kontragarancija.
E sada, da vidimo kako to izgleda kada su u pitanju dobrovoljni penzijski fondovi. Znači oni se osnivaju kao određena vrsta akcionarskog društva. I šta se dešava sa sredstvima koje osiguranje dobrovoljnog penzijskog fonda uplaćuje.
Ta ista sredstva se plasiraju na tržište, na isto tržište i cilj je valjda ovog zakona koji reguliše dobrovoljne penzijske fondove u stvari bio da se ne samo kroz bankarske poslove, ne samo kroz investicione fondove koje osnivate, nego da kroz dobrovoljne penzijske fondove naša privreda dođe do određenog kapitala pod povoljnijim uslovima nego što to rade banke.
S druge strane da onaj ko uplaćuje u taj fond, osim ove državne penzije koju ima, ostvaruje još neko pravo na zaradu koju je ostvarivao u toku svog radnog veka. E, tu je sada izgleda najveći problem. Kada je u pitanju ova vlada, znači, vi se radije opredeljujete da ta sredstva koja prikupljate iz budžeta dajete kao garancije stranim bankama nego da podstičete dobrovoljne penzijske fondove koji bi sredstva plasirali na domaćem tržištu i na taj način pomagali privredi, svakako i onoj privatnoj i društvenoj, to što je ostalo, i državnoj.
Vama je, izgleda mi, primarni cilj da neprihvatanjem ovog amandmana u stvari olakšavate posao bankama i olakšavate posao stranim finansijskim organizacijama koje stalno plasiraju kredite državnim organima, državnim preduzećima itd.
Samo još jedno pitanje da se postavi – kako to utiče na budžet Republike Srbije, jer, s jedne strane svaki priliv novca koji se dešava u privredi Srbije znači povećanje budžetskih prihoda i to po više osnova, po osnovu povećanja potrošnje i povećanje radnih mesta itd, što se ne dešava kad svaki put uzimate kredite od stranih banaka i finansijskih organizacija i dajete kontragarancije.
Znači, ovo je direktno u privredu otvaranje novih radnih mesta, proširenje pogona itd. Na taj način možete da popunite budžet, a i onako se hvalite da ćete vrlo brzo, možda i idućeg meseca, a ako ne, u septembru da imamo rebalans budžeta, pa ukoliko i bude nekih štetnih posledica, moći ćete to u tom rebalansu da otklonite. Izgleda da je cilj neprihvatanja ovog amandmana da ove međunarodne bankarske organizacije koje dugo vremena vode Ministarstvo finansija i dalje budu zaštićene i dalje zarađuju na poreskim prihodima koji obezbeđuju građani Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, iako je ministar finansija ovaj zakon predstavio kao izvanredan zakon koji reguliše smanjenje poreskih osnovica, kako će građanima da bude bolje, mislim da je u pitanju jedno vešto manipulisanje poreskim stopama i na koga će da se prevali teret tih poreskih olakšica.
U toj želji da prikaže kako je ova vlada dobra, kako brine o građanima Srbije, smanjuje poresku osnovicu kada je u pitanju naplaćivanje poreza na zarade, sa druge strane, da bi stekla još koji poen kod građana Srbije, kaže, oni koji više zarađuju, moraće više da plate.
U principu, platiće građani i to mnogo više nego što je to sada, jer sa prihvatanjem jednog ovakvog zakona bitno ćemo da umanjimo prihode lokalnih samouprava. Jeste da će navodno neka transferna sredstva za prevazilaženje tih problema da budu obezbeđena iz budžeta Republike Srbije, ali to je ograničeno i oročeno do kraja ove godine. Znači, lokalne samouprave će morati nekako da nadoknade taj gubitak u svojim prihodima po osnovu poreza na zarade.
To će se dešavati na taj način što će lokalne samouprave, da bi obezbedile neophodna sredstva za funkcionisanje, da povećavaju svoje komunalne i druge takse; ministar finansija će da sedi u Ministarstvu i smeškaće se, reći će, ja sam vam smanjio poreze.
Lokalna samouprava je ta koja je kriva, a može mu se jer samo u dve opštine ima predsednika opštine, tako da će to na nivou Srbije da bude primećeno. Biće krive one druge lokalne samouprave koje će morati da se finansiraju na taj način, a da ne pričam da te dve opštine gde je njihov predsednik opštine iz te šifrovane stranke, imaju posebna transferna sredstva koja dobijaju iz budžeta Republike Srbije, pa ne moraju nijednu taksu na svojoj teritoriji da naplate.
Kada je u pitanju ovaj zakon, kao i kasnije Zakon za zdravstveno i socijalno osiguranje, uopšte Zakon o finansiranju lokalne samouprave, i sva ova rasprava u pojedinostima, najviše će, iako to izgleda kao poreska olakšica, da pogodi građane Srbije, samo neće biti više naplaćivano iz zarada nego iz nekih drugih prihoda.
Da stvar bude još gora, takva se širina daje lokalnim samoupravama da će oni moći bez nekih bitnih ograničenja da povećavaju iznose za određenu radnju koja se traži od opštine i na taj način će građani, hteli, ne hteli, još više da plate.
Gospodinu ministru bi bolje bilo da umesto što je dao jedan ovakav zakonski predlog, ja se slažem, dakle, samo umanjenje poreskih stopa na jednom planu daje određeni boljitak za građane Srbije, ali, neka daje poresku olakšicu iz svog džepa, a ne iz džepa lokalnih samouprava. To je problem.
Znate, veoma je vešto izmanipulisao javnost. Priča da smanjuje poreze, jeste tako, ali ne smanjuje svoje prihode, smanjuje prihode lokalnih samouprava, drugih budžetskih prihoda, drugih nivoa vlasti, a inače budžet Republike Srbije se ne smanjuje.
Smanjuju se penzioni fondovi, fondovi zdravstvene zaštite, ali budžet kojim on raspolaže ne smanjuje se, on i dalje ima isto novca i taj nedostatak novca, moraće lokalne samouprave, prvenstveno mislim na njih, da nadoknade odnekud.
I zbog toga neće biti u javnosti kriv ministar finansija, jer to mu je i bio cilj, on jeste krivac za sve ovo što se dešava, već će biti kriva lokalna samouprava. To je politika ove vlade i nemojte da se zanosimo.
Ko uopšte malo ozbiljnije pročita jedan ovakav zakon, kako je napisan, stiče se utisak da je u interesu građana, ali kada se malo bolje razmisli i kada se sagledaju posledice jednog ovakvog zakona, videće se da tu boljitka za građane Srbije nema, da će posledice biti i veće nego što su sada, ali eto, elegantno će predsednik šifrovane stranke da se izvuče iz ove priče.
Zato će narodni poslanici SRS da pričaju o jednom ovakvom zakonskom predlogu i da objasne građanima Srbije kakav je ovo zakon, kakvog ministra finansija imamo i 3 % koja imate, da svedemo na meru od 0,3%. Tu ste prihvatljivi.

Dame i gospodo narodni poslanici, ne mogu da se složim da je ovaj zakon dobar. Srpska radikalna stranka neće glasati za ovaj zakon. Jeste bolji nego prethodni, ali daleko od toga da je dobar i daleko od toga da on uvažava sva ona pravila koja imamo na tržištu, kako domaćem, tako i deviznom. Neke stvari koje se nalaze u ovom ugovoru jednostavno ne mogu da budu prihvatljive za SRS.
Prvo, u članu 4. je rok od 180 dana, koji je produžen. Znači: "Rezident sredstva plaćanja po osnovu izvoza robe ili usluge unosi u Republiku u roku do 180 dana od dana izvoznog carinjenja robe, odnosno od dana izvršenja usluge". Ako se taj rok prekorači, smatra se kreditnim poslom sa inostranstvom.
Postavlja se pitanje da li je lice koje izvozi robu uvek u mogućnosti da naplati u određenom roku svoja potraživanja. To je taj problem zašto u samom Predlogu zakona nije ostavljena mogućnost da je to nemoguće pod određenim uslovima uraditi i da bude prihvatljivo da mu se to pravo ostavi da ostvari kod nadležnog suda, da ne bude prekršajno gonjen, po članovima ovog zakona koji se odnose na prekršajni postupak, čl. 59, 61, 62. i 63. Predloga ovog zakona.
Dalje, u članu 5. smo u obrnutoj situaciji: "Rezident unapred plaćenu robu ili uslugu uvozi u Republiku u roku do 180 dana od dana izvršenog plaćanja robe ili usluge". Dalje: "Rezident koji ne uveze robu ili uslugu u roku iz stava 1. ovog člana vrši povraćaj unapred plaćenog iznosa odmah, a najkasnije u roku od pet dana od dana isteka roka iz stava 1. ovog člana".
Znači, ukoliko ne izvrši uvoz robe, opet se to smatra kreditnim poslom sa inostranstvom. Tu su malo određeni tržišni principi zanemareni. U interesu svakog ko se bavi trgovinom je da dobije robu što je god moguće povoljnije. Nekada je to rešeno na taj način što se pogodnost dobija na osnovu količine i na osnovu datuma nastanka dužničko-poverilačkog odnosa; znači, da li će to plaćanje robe biti sa odloženim rokom, plaćanje robe unapred ili plaćanje robe po prijemu.
Ako je plaćanje robe po prijemu, ovde to nije sporno. Ako je plaćanje na odloženo, nije sporno, ta mogućnost čak nije ni ostavljena ovim zakonom, da neko uveze robu, pa je plati za 180 dana. I to je moguće. Ili, plaćanje unapred. Ako se vrši plaćanje unapred, naravno da će svako, ako je u finansijskoj mogućnosti, da uplati što je god moguće više robe, da bi tu robu dobio po povoljnijoj ceni.
Čak se ide i dotle da pojedini uvoznici uplaćuju i za godinu dana, pa čak i dve godine unapred, i to količine koje domaće tržište ne može u nekom roku od šest meseci ili godinu dana, čak i da su jedini koji se bave tom delatnošću, da prihvati zbog količine. Sve se to radi zbog cene. Ostavite vi uvozniku, ukoliko se on bavi uvozom, da izvrši to plaćanje robe u skladu sa njegovim interesima, to je njegov novac, i na taj način da ostvari neki prihod po osnovu delatnosti kojom se bavi.
Dalje, u članu 6. se kaže: "Rezident - pravno lice može realizovan posao izvoza robe i usluga izuzetno naplatiti realizovanim uvozom robe i usluga, samo pod uslovima i na način koji propiše Vlada". To su međusobna prebijanja ili potraživanja kod poslovanja. Znači, na koji će to način Vlada Republike Srbije da propiše? Da li će da propiše da to zatvaranje finansijskog kruga mora da se obavi isključivo kod banaka koje su domaće ili imaju svoje predstavnike u Srbiji, ili će biti ostavljena mogućnost da se to uradi u inostranstvu?
Ovde je bilo reči o troškovima u spoljnotrgovinskom prometu, pogotovo kada su u pitanju bankarski troškovi. Slažem se da su veliki, ali ukoliko im na određen način ne bude ostavljena sloboda ili ovim zakonom ne bude propisano na koji način, može se tumačiti da će Vlada da donese takav propis i da će od tog propisa da imaju koristi samo banke, da će ta roba koja je predmet i uvoza i izvoza biti skuplja zbog tih bankarskih troškova.
Dalje, član 6. na određen način izjednačava uvoznike robe i one koji se bave spoljnotrgovinskom razmenom, što takođe nije u redu. Ako neko reši ili odluka Vlade bude takva da je teško sprovodljiva, on će da izveze robu, da je naplati i odmah sledećeg trenutka novac vrati i plati robu koju će da izveze. Na taj način ste izjednačili lica koja se bave čistim uvozom i lica koja se bave i uvozom i izvozom.
Valjda je cilj ove vlade, ako ne možemo sve što god se realizuje u spoljnotrgovinskom poslovanju da vratimo nazad u zemlju kao devizna sredstva, onda barem da te firme koje se bave uvozom, odnosno izvozom i rade to na bazi reciprociteta imaju makar malo povoljnije uslove na tržištu. O tome treba voditi računa. Ako to već niste u zakonu napisali, napišite u tim odlukama Vlade kako će to da izgleda.
Dalje, član 8. kaže: "Rezident ne može izvršiti naplatu, plaćanje ili izdati nalog za plaćanje, odnosno izvršiti prenos nerezidentu, na osnovu ugovora u kojem nije navedena stvarna cena ili na osnovu neistinite isprave".
Slažem se da je bilo zloupotreba u ranijem načinu poslovanja između uvoza i izvoza, da su se određene cene prilagođavale tako da izgledaju što je god moguće niže, da bi u tom carinskom postupku uvoznik imao što nižu carinsku osnovicu.
Međutim, ko će i na osnovu kojih kriterijuma da vrši procenu koje su isprave verodostojne i koja je to cena koja je navedena u ugovoru stvarna?
Mi smo imali Zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju gde su određeni parametri za takve stvari dati, znači da cena bitnije odstupa od cene koja je u toj zemlji u njihovom prometu. Znači, postoji mehanizam kako će to da se rešava. Sasvim me iznenađuje da u samom ovom zakonu Zakon o deviznom poslovanju nije izjednačen sa Zakonom o spoljnotrgovinskom poslovanju i nisu kompatibilni. To samo dokazuje u ovom slučaju da u ovoj vladi, koja ima sva ministarstva, svako ministarstvo radi za sebe, što gledajući kao jednu celinu nikako ne može da bude dobro.
Dalje, u članu 23. rezidenti - pravna lica mogu nerezidentima odobravati finansijske kredite iz dobiti koju rezidenti ostvare poslovanjem u inostranstvu i to pod uslovom da je nerezident - dužnik po kreditnom poslu u većinskom vlasništvu rezidenta. Tu je vrlo zanimljivo kako ćete tretirati, pogotovo kada je u pitanju privatizacija koja se ovde sprovodi. Imamo slučajeve da se pojavi strano preduzeće, otkupi domaće pravno lice, sada je rezident, ostvaruje neku dobit u spoljnotrgovinskom poslovanju, ali ta dobit se odliva kod njega kući, ne ovde, i ne vidim razlog zašto je jedna takva mogućnost ostavljena da se to zloupotrebljava.
Imamo primere širom Srbije, recimo u Požarevcu je štamparija "Prosveta" koja je jednostavno nestala i prestala da se bavi delatnošću zato što je novi vlasnik jednostavno svu dobit koju preduzeće ostvari ispumpavao u zemlju odakle je došao, umanjivao prihode po osnovu poreza na dobit i na taj način oštetio ne samo privredu, već i državu, a ništa ne preduzimate da se sa tim problemom, koji nije usamljen, izađe na kraj.
Dalje, član 29. stav 1. kaže: "Nerezident, kao i rezident - ogranak stranog pravnog lica koji posluje preko nerezidentnog računa vrši prenos sa tog računa u inostranstvo pod uslovom da je prethodno izmirio poreske obaveze iz tog posla prema Republici."
Ovaj način u članu 29. je prevaziđen. Na svaki mogući način ste pokušavali, čak izuzetno rigorozno, da naplatite određene fiskalne obaveze na taj način što ćete vršiti određena ograničenja, pa ste čak išli dotle da automobil ne možete da registrujete dok ne donesete potvrdu da ste izmirili poreske obaveze. Mislim da je ovo moglo tehnički mnogo bolje da se uradi. Kako mislite da ga sprečite da obavi određenu finansijsku transakciju sa računa koji nije domaći, na osnovu čega, osim ako ne bude pod udarom samog zakona, a nisam primetio da ukoliko dođe do ovakve jedne zloupotrebe da se to krivično sankcioniše.
U članu 34. kaže se: "Izuzetno od odredbe stava 2. ovog člana, plaćanje, naplaćivanje i prenos sredstava u Republici mogu se vršiti i u devizama po osnovu...".
Tu je po meni najinteresantnija tačka 5) koja kaže – po osnovu prodaje i davanja u zakup nepokretnosti. Zakonom o platnom prometu predvideli ste da je jedino sredstvo plaćanja u Republici dinar. Da li na ovakav način omogućavate da dinar ostane potpuno ravnopravan na tržištu u Republici? Znači, neko taj promet može da izvrši u devizama. Razumem u devizama što izvrši kupovinu neke nekretnine, ali ne mogu da razumem da se zakup o nepokretnosti plaća u devizama.
Da li ćete na ovaj način da rešite određene probleme ili ćete baš kada je u pitanju kupovina nekretnina da stavite banke u povlašćen položaj? Znači, prodavcu je data mogućnost da traži naplaćivanje u devizama. Naravno, kada bude sklapao bilo kakav prodajni ugovor da će da uslovi kupca da bude isplaćen u devizama, što znači da će banka davati kredit u devizama.
Do sada je to bilo sa valutnom klauzulom i sada se daje mogućnost da banka plasira devizna sredstva. Pošto kontrolišete bankarski sistem preko NBS, zašto onda niste naveli da će biti korišćene one kamate koje se koriste u zemlji odakle devize dolaze? Zašto to niste naveli? Zašto niste zaštitili korisnika kredita od zloupotreba banaka?
Zakup je jedna usluga i svako od nas vrši razne usluge, na tržištu ima raznih usluga. Onda omogućite da se svaka usluga plaća u devizama, svaka kupoprodaja svake robe, pa i nekretnina, pokretne imovine da bude naplaćivana u devizama. Zašto nešto izdvajate? Posledica takvog ponašanja jeste da dinar gubi na vrednosti i pitanje je dokle ćete uspeti ovim monetarnim merama koje primenjuje Narodna banka, zbog spoljnotrgovinskog deficita, da ga održite stabilnim, a sada još dozvoljavate i ovakvo ponašanje na tržištu. Ko će najveću korist od ovoga da ima? Isključivo banke, eventualno ko bude prodavao, ali isključivo banke. Korisnici kredita će biti na većoj šteti nego što su sada.
Kada je u pitanju član 42. koji propisuje razna ograničenja, da li ste proverili da su ova ograničenja koja ste propisali u članu 42. u skladu sa pravilima koje propisuje Svetska trgovinska organizacija. Da li ste to proveravali? Slažem se da u određenim situacijama treba sprečiti nekontrolisan odliv deviza iz države, da treba sprečiti nekontrolisan odliv zlatnih rezervi iz države, ali ne mogu da shvatim da hoćete da sprečavate i ulaz novca stranog porekla u državu, a pogotovo kada je u pitanju tržište hartija od vrednosti.
Biće u nepovoljnijem položaju uvoznici ili ćete da ugrozite carinski sistem zato što može hipotetički, mada smatram da je to nemoguće dokle god ste vi na vlasti, da bude toliki priliv deviza na domaćem tržištu da jednostavno morate da spuštate kurs dinara, odnosno vrednost deviza. Mislite da ćete da izazovete neki poremećaj? Teško.
Kada je u pitanju član 43, mislim da je jedna ovakva mogućnost trebalo da ostane u nadležnosti Skupštine Srbije. U članu 43. kaže se da NBS ili Vlada može uvesti dodatne zaštitne mere, ako je to neophodno, sa ciljem sprovođenja sankcija organizacija OUN ili drugih međunarodnih organizacija čiji je Republika Srbija član, koje ove organizacije sprovode prema drugim zemljama.
Mislim da je tu ipak trebalo da ostane mogućnost da se o tome izjašnjava Skupština Srbije, a ne Vlada Republike Srbije, jer smo svi bili svedoci kakve su sankcije bile sprovođene prema tadašnjoj SRJ, a posebno prema Srbiji.
Svi smo osetili težinu tih sankcija, znamo svi da su sankcije pogodile najsiromašnije slojeve stanovništva i da nisu dale očekivane političke rezultate kakve su gospoda sa Zapada očekivala; dobili su to od vas, a ne sankcijama, i čak su posledice koje su nastale zbog uvođenja tih sankcija mnogo teže nego razlozi koji su izazvali uvođenje sankcija. Znači, kada je u pitanju ovaj deo iz člana 43. to bi trebalo isključivo da bude u nadležnosti Skupštine Srbije, a ne izvršne vlasti.
Dalje, kada su u pitanju prekršajni postupci, tu se isto tako, i upravni postupak koji sprovodi devizni inspektorat, ne poštuje dvostepenost u odlučivanju, a ovde se pozivate u članu 54. da se može izjaviti žalba.
Ali, recimo, u članu 52. kada devizni inspektorat donosi rešenje, znači, žalba nije moguća, rešenje iz stava 3. ovog člana je konačno. Moglo je da se navede da je rešenje, bez obzira na žalbu koja je uložena, da stupa na snagu, da ne odlaže njegovo izvršenje.
U članovima 57. i 58. ponovo uvodimo krivično zakonodavstvo u zakone koji se time ne bave. Nadam se da u Vladi Republike Srbije postoji valjda ministarstvo koje je zaduženo za oblast pravosuđa.
Kada donosite jedan zakon, predvidite i krivične sankcije za taj zakon, ali ih ubacite u Krivični zakon Republike Srbije. Uporednim krivičnim zakonodavstvom dovodite u situaciju da budu u suprotnosti krivični zakoni sa uporednim krivičnim zakonodavstvom, i na takav način stavljate sudove na muke koji će se zakon primenjivati.
Recimo, iz člana 58. ovo može da bude jedna klasična prevara, jer tamo je čak i predviđeno do kojih iznosa i krivične sankcije su mnogo veće, nego što je to u članu 58. i idu od jedne do 15 godina.
Znači, usaglasite taj deo sa Krivičnim zakonom, konsultujte svoje kolege iz Ministarstva pravde, pa ćete na takav način onu nameru koju imate, a to je da za određena kršenja zakona odgovorna lica budu krivično gonjena, ali to će se nalaziti u Krivičnom zakonu.
Uopšte nije problem Skupštini Srbije da na svakom zasedanju usklađuje Krivični zakon sa novim zakonima koji su možda na prethodnoj sednici stupili na snagu.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, reklamiram član 104. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije.
Prekršili ste Poslovnik zato što niste reagovali dok je za ovom govornicom Velimir Ilić vređao poslanike SRS i sve ostale poslanike u Skupštini Srbije. Želim da se o tome u danu za glasanje izjasni Skupština Srbije. Sada bih hteo da obrazložim svoju povredu Poslovnika.

Nadam se da će kolege poslanici tada kada bude bilo glasanje o tome dobro da razmisle koje će dugme da pritisnu.
Već nekoliko godina unazad, čak i za vreme DOS-a kada je ovde bilo 176 poslanika Demokratske opozicije Srbije, onih revolucionara, još nisam video da se neko na grublji način iz izvršne vlasti, ministar, potpredsednik Vlade ili bilo ko drugi ko nije narodni poslanik, na ovakav način obraća narodnim poslanicima.
Mogu da razumem da jednostavno u toj skupštinskoj raspravi neko možda malo padne i u vatru, kaže možda neke teže reči, teže kvalifikacije, ali Velimir Ilić nije od tih. To je samo njegova gluma gde on sebe prikazuje kao velikog ministra, kao velikog političara, a u stvari tom glumom skriva svoje neznanje i lopovluk, dok je na čelu tog ministarstva. To su razlozi zašto se on ponaša tako za ovom govornicom.
I, kao ministar, ako ga neko od narodnih poslanika napadne da radi nezakonito, ovu govornicu može da koristi isključivo za to, dakle, da kaže ili da se brani da radi u skladu sa zakonom, ne da vređa narodne poslanike, prvo pojedinačno, čak i da iznosi činjenice koje nisu tačne, a onda vređa i poslanike SRS, smatrajući da je Skupština Srbije izgubila na kredibilitetu od kad postoje poslanici SRS. Onda vređa i vas sve, jer ste na isti način postali poslanici, kao i poslanici SRS, a to je na izborima.
A sva sreća što se Velimir Ilić ne pita hoće li ponovo na nekim izborima biti poslanika SRS u ovoj skupštini, a biće ih, u to sam siguran, i biće ih više od 126. Ni Velja Ilić, ni onaj Dinkić koji je zatvarao banke širom Srbije ne mogu tako lako da zatvore SRS. Videćete već na sledećim izborima.