Dame i gospodo poslanici, opet saslušasmo ministra koji je obrazlagao ovde četiri zakona, za to mu je trebalo skoro sat vremena. Objedinjena je rasprava, pa mi se čini da su poslanici u jednoj nepovoljnoj situaciji u odnosu na predlagača, za neko kraće vreme moraće da pričaju o četiri zakona, da kritikuju ili da hvale pojedine odredbe tih zakona.
Činjenica je da je Zakon o fondu za razvoj Republike Srbije u nekim svojim delovima trebalo doterati. Zakon je tačno napisan 1992. godine; u primeni je 13 godina. Verovatno se došlo do nekih saznanja manjkavosti samog Zakona, bilo je potrebno usklađivanje sa novim zakonima, itd.
Međutim, čini mi se da ovde ministarstvo pojedine odredbe ovog zakona menja u jednom izuzetnom lošem političkom trenutku. To se već vidi u članu 3. starog Zakona, koji se menja, kaže: "Fond na ekonomskim principima učestvuje u svojinskim, proizvodnim i finansijskim prestruktuiranju preduzeća i ostvarivanju politike regionalnog razvoja, uključujući podsticanje razvoja nedovoljno razvijenih područja i zaustavljanje iseljavanja i povratak Srba i Crnogoraca na Kosovu i Metohiju".
Činjenica jeste da država Srbija trenutno nije u situaciji da sprovodi vlast u toj svojoj autonomnoj pokrajini. Činjenica jeste, evo ulazimo u fazu pregovora o rešavanju statusa Kosova i Metohije, da će Skupština da zaseda po tom pitanju u ponedeljak, već je zakazana, gde će da se utvrdi rezolucija, sa kakvim će polaznim osnovama da pristupi ta naša delegacija. Ali, činjenica jeste da se ovaj deo teksta koji se odnosi na Kosovo i Metohiju briše.
Da li to predlagač već unapred predviđa nešto? Da li je to njegova politika i njegov stav, mada je sama rezolucija, znači, u suprotnosti sa Predlogom izmena i dopuna ovog zakona. Ne stoji to što je rekao ministar, da mala i nedovoljno razvijena područja mogu da dođu do sredstava Fonda, u svom obrazlaganju Predloga zakona.
U suštini, Fond za razvoj i jeste osmišljen tako da se prvenstveno sredstva usmeravaju, baš, u nedovoljno razvijena područja na teritoriji Republike Srbije. Znači, ta izmena koja bi bila: "Fond na razvojnim principima podstiče privredni razvoj, učestvuje u ostvarivanju politike regionalnog razvoja, a može u ime i za račun Republike Srbije, da obavlja i druge poslove". Znači, ovaj član 3. je mogao i drugačije da se preformuliše, nego što je to predloženo, da se, ipak, pojedine odredbe ovog zakona zadrže.
Imali smo ovde i raspravu o budžetu Republike Srbije, ministar tvrdio da je budžet razvojni, tako što je dao određene subvencije poljoprivredi, izvozu itd. međutim, u samom Predlogu o izmenama i dopunama Zakona o fondu za razvoj Republike Srbije, kaže se da se Fond ne finansira iz sredstava budžeta Republike Srbije.
O kakvom to onda razvojnom budžetu pričamo? Može da stoji ta priča da on već ima dovoljno sredstava, 450-460 miliona evra, da je to kapital sa kojim Fond raspolaže, ali računajući kakva nam je privreda u ovom trenutku, da li je stvarno dovoljan taj kapital za razvoj Republike Srbije, znači od onih sredstava u kojima bi država učestvovala.
Kaže se još da Fond može da se finansira iz raznih donacija, gde se vrši, kako to kažu, finansijska organizacija, gde se vrše razni reprogrami, da li u privredi, da li u postupku zapošljavanja itd. Međutim, ko malo ozbiljnije pogleda budžet Republike Srbije, videći da prihoda od donacija nema.
Znači, onih sedam milijardi dolara, koliko ste obećavali pre 5. oktobra, toga nema, dobili smo neku ''siću'' od možda milijardu dolara i to je bilo to za svih ovih pet godina. Čak je u Zakonu o budžetu za 2005. godinu isto bilo spominjano, da su bile neke donacije, bio je budžet u deficitu, već u rebalansu donacija nema, a evo sada u novom Zakonu o budžetu za 2006. godinu, takođe nema donacija.
Iz čega će da se finansira sam Fond? Da li će kao neko akcionarsko društvo, gde će neko da uloži u taj Fond, gde su kamate izuzetno male, baš zato što on podstiče razvoj Republike Srbije, gde su ta sredstva koja će se uložiti u Fond, njihov obrt je znači izuzetno spor.
Da li stvarno neko ima neki ekonomski interes da ulaže u takav Fond ili će jednostavno da ulažu u banke kojih ima ovde na tržištu sasvim dovoljno i da na taj način mnogo brže dolazi do zarade od svojih sredstava?
U članu 8. to se ponovo potvrđuje. Znači, sredstva budžeta Republike Srbije ne mogu se koristiti za dokapitalizaciju Fonda.
Već u članu 9. osnovnog Zakona, u osnovnom tekstu se kaže: "Organ upravljanja Fonda jeste Upravni odbor. Upravni odbor čine predsednik i osam članova, čiji mandat traje četiri godine", itd.
Kada se Fond organizuje kao deoničarsko društvo, učešće državnog kapitala ne može biti manje od 51%, itd. Međutim, ako se malo ozbiljnije pogleda taj član, odnosno šta se u njemu menja, kaže se: "Organ upravljanja Fonda jeste Upravni odbor. Upravni odbor ima predsednika i šest članova, koje po funkciji čine ministar nadležan za privredu, ministar nadležan za finansije", evo, ponovo Mlađan Dinkić, čak i u Fondu za razvoj Republike Srbije, ''ministar nadležan za nauku, ministar nadležan za kapitalne investicije".
Da li to beše onaj ministar što reče da Zakon o javnim nabavkama ne valja, slažem se, ne valja, ali reče da ga ne treba primenjivati.
I to jedan ministar ne sme da kaže, pogotovu ne onaj ko sprovodi vlast.
Dakle, ''ministar nadležan za ekonomske odnose sa inostranstvom, ministar za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu, ministar nadležan za rad''. Znači, to će da bude upravni odbor.
Zašto onda uopšte pravimo upravni odbor, ako je država vlasnik 51%, onda neka radom upravnog odbora rukovodi Vlada Republike Srbije, jer predsednik Vlade jeste i predsednik upravnog odbora, pa terajte tako.
Ili ste stvarno osmislili da taj Fond služi nekome za neke druge stvari, a ne za privredni razvoj kako je to u samoj ideji zakona predviđeno.
Dalje, sve ostale odredbe se uglavnom odnose na usklađivanje sa Zakonom o privrednim društvima itd. Jedna od osnovnih zamerki jeste ta da trenutna privredna situacija u Republici nije dobra, da treba država iz budžeta da učestvuje u privrednom razvoju Republike Srbije.
I postavlja se uopšte smisao postojanja jednog upravnog odbora gde su svi članovi koji imaju većinsko vlasništvo, u stvari, ministri u Vladi Republike Srbije.
Kada se uzme sada Predlog zakona o sprečavanju pranja novca, već tu ima pojedinih odredbi gde se ponovo vidi i dovodi u pitanje dobra namera predlagača jednog ovakvog zakona.
Činjenica je da na teritoriji Republike Srbije u proteklih 10 i više godina jeste došlo do jednog enormnog bogaćenja pojedinih ljudi, lica, neki prosto pokušavaju da legalizuju.
Jedan od načina jeste taj da se novac koji je stečen nezakonitim radnjama vrati u privredne tokove i da se dalje kroz zakonom predviđene norme taj novac koristi.
Tako sada imamo situaciju oko privatizacije duvanske industrije, oko privatizacije tržišta duvanske industrije gde se čak pojedine odredbe zakona prilagođavaju pojedinim finansijskim određenim lobijima da bi mogli nesmetano bez konkurencije da učestvuju na tržištu.
Dalje, da nije ovaj zakon prilično kasno donet, odnosno predložen Skupštini Republike Srbije, jer je već privatizacija velikih društvenih preduzeća poodmakla i pitanje je koliko je taj novac iz te privatizacije bio na zakonit način stečen ili koliko je bio nezakonit.
Da li će država te i takve privatizacije da preispituje ili će da ostavi da ko je šta zahvatio, pokrao, zloupotrebio, jednostavno da nekažnjeno prođe.
Već u članu 12. se vidi jedna želja Vlade Republike Srbije, odnosno ministra finansija da i tu bude mirođija, pa se kaže – ''Uprava za sprečavanje pranja novca obrazuje se kao organ uprave u sastavu ministarstva nadležnog za poslove finansija''; pa se dalje kaže: ''Upravom rukovodi direktor, koga postavlja i razrešava Vlada Republike Srbije'''... ''na predlog ministra nadležnog za poslove finansija (u daljem tekstu: ministar)'' itd. Znači, Mlađan Dinkić, ministar finansija biće nadležan i direktno odgovoran za sprovođenje ovog zakona.
Kada se pogleda član 13. u poslednjem stavu kaže: ''Ministar, na predlog direktora Uprave, propisuje metodologiju za izvršavanje poslova koje obveznik vrši u skladu sa ovim zakonom, način i rokove u kojima je obveznik dužan da obavesti Upravu transakcijama iz ovog zakona, kao i slučajeve u kojima određeni obveznici nisu dužni da Upravi prijave gotovinske transakcije u ukupnom iznosu od 15.000 evra''.
Znači, ministar je taj koji sebi daje za pravo, u Predlogu zakona, da on bude taj koji će da odlučuje kada će zakon da se primenjuje i na koga će da se primenjuje, a na koga neće.
Da li možda neće da se primenjuje i na novac koji stiže sa ovih egzotičnih ostrva, sa Sejšela, Devičanskih ostrva itd.
Ministar je taj koji odlučuje kada zakon treba primenjivati, a kada ne i to je, imajući u vidu šta se sve dešavalo sa personom Mlađana Dinkića, jedna izuzetno sumnjiva odredba ovog zakona.
SRS je na ovaj zakon podnela niz amandmana. Tražili smo svojim amandmanima da se u stvari ne obrazuje uprava u sastavu Ministarstva, nego, imajući u vidu da je to u pitanju veliki novac, da je strahovit pritisak na sve koji mogu da učestvuju u sprečavanju ovog pranja novca, da se obrazuje posebna komisija, odnosno komisija za sprečavanje pranja novca.
Komisija bi imala svoj statut, na koji bi opet Skupština Srbije davala saglasnost, bez prethodno izvršne vlasti, imala bi predsednika koga bi opet birala Narodna skupština i imala bi članove komisije, koje opet bira Narodna skupština na predlog Odbora za finansije.
Znači, cilj jeste da ta komisija, kako to nažalost ovim zakonom nije predviđeno, deluje kao potpuno nezavisno telo u odnosu na izvršnu vlast i da jedino odgovara Skupštini Srbije za delatnost koju radi. Jedino na taj način može da se spreči na pravi način pranje novca.
Inače, to što bi ta uprava podnosila izveštaj Ministarstvu jednom u tri meseca, a Vladi Srbije jednom godišnje, u principu, sve to ostaje u krugu Vlade Republike Srbije.
Taj izveštaj Narodna skupština Republike Srbije nikada neće biti u situaciji da razmatra, a kasnije da usvoji ili ne.
To je osnovna zamerka na ovaj zakon.
Znači, zakon tehnički jeste dobro koncipiran, ali ministar je taj koji će selektivno da odluči kada će zakon da se primeni, a kada neće.
Ideja jeste, kao što postoji Komisija za hartije od vrednosti, ali kao što vidimo, tu je već G17 ušao u sukob sa predsednikom te Komisije, koji je iz njihovih redova, postavlja se pitanje zašto.
Sada imamo vrhovnu državnu revizorsku instituciju koja isto posluje kao nezavisan organ i koja svoj izveštaj podnosi Narodnoj skupštini Republike Srbije, zato što je to jedna osetljiva materija o trošenju budžetskih sredstava, javnih prihoda i rashoda, pa se postavlja pitanje zašto od te ideje nije pošao predlagač ovog zakona.
Znači, da se obrazuje jedna komisija potpuno nezavisna od izvršne vlasti, koja bi radila uz saglasnost Narodne skupštine Republike Srbije i samim tim i rezultati tog rada i mogućnost zloupotreba; rezultati rada bi bili bolji, a mogućnost zloupotreba daleko manja.
Kada je u pitanju Zakon o javnim preduzećima, pošto sada moram da pričam o četiri zakona u kraćem vremenskom periodu, to se već videlo iz budžeta Republike Srbije, a sada se ponovo jedna tendencija jedne loše makroekonomske politike koju je Vlada vodila u ovoj godini, svaljuje krivica na nekog drugog.
Znači, prvo su bile cene sirove nafte, uticale su na inflaciju, pa je onda bila kasna godina za poljoprivredu, pa su na kraju bile optužene i lokalne samouprave za rast inflacije troškova života na teritoriji Republike Srbije.
Kaže se u članu 22b Predloga zakona da, nadležni organ jedinice lokalne samouprave, odnosno AP daje saglasnost na program iz stava 1. ovog člana, a taj program sadrži elemente koji nisu u skladu sa politikom projektovanog rasta cena i zarada koje za tu godinu utvrđuje Vlada Republike Srbije.
Pazite sada, ako smo lokalnu samoupravu, odnosno ako se država Republika odrekla nekih svojih prava u korist lokalne samouprave, zašto sada ta prava uskraćujemo lokalnoj samoupravi, a lokalna samouprava i dalje nosi odgovornost za izvršavanje poslova koji su joj povereni od strane Republike Srbije.
Znači, sada tu postoje i kaznene odredbe u ovom delu. Činjenica jeste da Ministarstvo finansija već godinu i po dana istrajava u jednom pokušaju, a to je da preti lokalnim samoupravama da, ukoliko ne smanje broj radnika u opštinskim uprava, u javnim preduzećima i ustanovama, gde je osnivač lokalna samouprava, će im zaustaviti isplaćivanje transfernih sredstava.
Znači, to je jedna ucena, a samo Ministarstvo finansija u Predlogu svog budžeta ne predviđa socijalni program za radnike koji bi ostali bez posla u javnim preduzećima i opštinskim upravama gde je osnivač lokalna samouprava.
Hoćemo li taj posao da ostavimo lokalnim samoupravama, da one vode taj socijalni program? Naše lokalne samouprave su u izuzetno teškoj finansijskoj situaciji. Jedva sa ovim sredstvima koja imaju može većina, ne svi, da obavljaju poslove iz svoje nadležnosti.
U velikom broju opština nemamo osnovne civilizacijske tekovine, kao što su vodovod i kanalizacija. Primanja zaposlenih u organima lokalne samouprave, u javnim preduzećima gde je osnivač lokalna samouprava, su obično u proseku Republike Srbije ili ispod tog proseka, pogotovo kada su u pitanju komunalne delatnosti, vodovod, kanalizacija i smeće.
Sada jednim ovakvim Predlogom zakona ministar sebi daje za pravo da kontroliše da li je program neke lokalne samouprave u skladu sa programom Vlade Republike Srbije. Šta ako su na vlasti dve potpuno različite političke opcije?
Sa različitim političkim programom, sa različitim viđenjem lokalne samouprave? Kako će u toj situaciji da se sprovodi program neke političke opcije koja je na vlasti?
Kako će uopšte lokalna samouprava, jer ona jeste samouprava, da učestvuje u jednom delu nižeg nivoa izvršne vlasti, ali ona svakako nosi jednu određenu odgovornost prema građanima koji žive u toj opštini.
Kako će ona da obavlja svoju delatnost, ukoliko joj stalno iznad glave stoji Ministarstvo finansija? Pa se još kaže da, nalog iz stava 2. ovog člana ministar nadležan za poslove finansija može izdati ako nadležni organ jedinica lokalne samouprave, odnosno autonomne pokrajine, ne obezbedi da se program iz stava 1. ovog člana, koji je donet u skladu sa članom 22. ovog zakona, izvršava u delu koji se odnosi na isplatu zarada i cene proizvoda i usluga.
Znači, čak se ide do te mere da ministar sebi daje za pravo da može da zaustavi isplaćivanje zarada zaposlenima u opštinskim upravama.
Ne kažem da pojedine opštinske uprave možda imaju i viška sredstava, možda ne znaju kako će i na koji način novac da utroše, ali je sasvim neprimereno da se Ministarstvo finansija do te mere meša u nadležnost lokalne samouprave, pogotovo što lokalne samouprave u principu najmanje učestvuju u tome da se one pitaju kolika će cena da bude komunalnih usluga.
Cene komunalnih usluga zavise od makroekonomske situacije u državi. Šta sve utiče na tu cenu?
Na prvom mestu utiče cena električne energije. Već smo pričali o tome u raspravi o budžetu. Ko utiče na cenu električne energije? Vlada Republike Srbije.
Sasvim je normalno, ukoliko poskupi električna energija, da će morati da poskupe i usluge vodovoda i kanalizacije.
Šta još utiče na cenu komunalnih usluga? Sasvim sigurno i cene nafte i naftnih derivata.
Ako dođe i tu do poremećaja, sasvim je sigurno da će i cene komunalnih usluga da poskupe. Bolje da je gospodin ministar, umesto što je pričao o lažnim inflatornim kretanjima na 12,5 posto, nama rekao koliko su poskupeli nafta i naftni derivati od 1. januara ove godine do sada. Da li je to možda 20, 30, 40 posto? Koliko?
Koliko je poskupela električna energija? Što to ne kaže, što se hvata za opšte parametre koji postoje po nekom merilu nekog zavoda za statistiku, gde u stvari statistika nije naučno istraživanje, nego samo jedna metoda ispitivanja, gde, u svakom slučaju, svaka vladajuća većina može da manipuliše tim podacima, šta će sve da se uzima u obzir ili neće. U tome i jeste problem.
Žao mi je što je gospodin ministar napustio sednicu Skupštine Srbije, hteo sam da ga podsetim da mi danas pre podne nije odgovorio na pitanje koje sam mu postavio, šta je sa novcem koji je navodno bio na Kipru?

Javljam se za repliku zato što je gospodin Slavoljub Matić izneo niz neistina na račun SRS.
Postavljam jedno prosto pitanje: gospodine Matiću, zašto o Bogoljubu Kariću postavljate pitanje ministru Dinkiću?
Možda bi bolje bilo da ste postavili to pitanje bivšem ministru Đeliću, za koga ste vi glasali i koji je Bogoljuba Karića oslobodio plaćanja poreza na ekstraprofit.
Možda bi bilo bolje da ste pitali bivšeg ministra unutrašnjih poslova Dušana Mihajlovića, koji je bio potpredsednik Vlade Republike Srbije u kojoj je Bogoljub Karić bio ministar. To je ministar policije, za koga ste vi glasali, gospodine Slavoljube Matiću. Bilo bi bolje da pitate ministra unutrašnjih poslova, gospodina Jočića, šta se to dešava, sigurno da ima instrumente kako će da raskrinka Bogoljuba Karića, jer je vlast kod vas, gospodine Matiću.
Zašto ne pitate gospodina ministra Stojkovića šta je sa Bogoljubom Karićem i zašto nije tamo gde treba da bude. Zašto o tome ne pitate republičkog javnog tužioca, gospodine Slavoljube Matiću. Njih pitajte, to su vaši članovi iz DSS. Nemojte SRS da optužujete za nešto. Vi ste sada u situaciji da taj fenomen raščistite, pa raščistite. Ako ne, SRS će sigurno na sledećim izborima to da raščišćava. To znači, ako to sada ne raščišćavate da ste u dilu sa njima.

Dame i gospodo poslanici, čudi me da Ministarstvo, odnosno ovlašćeni predstavnik Ministarstva uporno odbija neke od amandmana koje je podnela Srpska radikalna stranka, pogotovo što ne ulaze u suštinu samog zakona, već pokušavaju da poprave tehničke stvari u nekom upravnom postupku koji može biti pokrenut u skladu sa ovim zakonom.
U članu 44. kaže se: "Ministarstvo, pre donošenja odluke o postojanju dampinga, odnosno subvencije, obaveštava strane u postupku i zainteresovana lica o bitnim činjenicama i poziva ih da se izjasne u roku od 30 dana od dana kada je poziv dostavljen."
Momčilo Duvnjak, koji je podneo amandman u ime SRS, tražio je da umesto 30 dana rok za izjašnjavanje bude osam dana. To nije slučajno osam dana, postoje određeni rokovi u opštem upravnom postupku, u posebnom i u sudskom postupku gde su rokovi često kraći od 30 dana, pogotovo u sudskom postupku. U sudskom postupku rok žalbe varira od osam do 15 dana.
Predlagač je ovde tražio 30 dana. Šta je to zbog čega licima protiv kojih može da se pokrene antidampinški postupak treba 30 dana da se izjasne po tom pitanju, zašto im davati toliko veliki rok. Prvo, u pitanju su tri ili četiri dokumenta koje treba da dostave Ministarstvu, da se vidi da li stvarno damping postoji ili ne i onda Ministarstvo da reaguje. Trideset dana je prilično veliki rok, pogotovo što će on za tih 30 dana i dalje da obavlja tu svoju delatnost. Ostavlja mu se mogućnost da i dalje dampinguje cene na tržištu.
Prilično vremena prođe dok se utvrdi damping na tržištu, dok firme koje se bave sličnom delatnošću utvrde da postoji damping na tržištu, da se pojavila roba sa nižom cenom zato što neka druga država subvencioniše, uništava domaću privredu, pogotovu domaću proizvodnju; prođe otprilike tri ili četiri meseca najmanje dok se primete prvi ozbiljniji poremećaji na tržištu zbog plasmana robe, navike potrošača da kupuju novu robu itd.
Znači, tih 90 ili 120 dana već damping postoji, nanosi određenu štetu svim privrednim subjektima. Dati im rok još od 30 dana je prilično veliki rok. Već će biti pripremljen, znaće da se pokreće antidampinški postupak i može u tom periodu, štaviše tu su zarade često vrlo visoke, da još više spusti cenu dok ne isteknu rokovi za njegovo izjašnjavanje.
Par dana pre izjašnjavanja uskladiće cene sa cenama robe koje su na tržištu, ali u svakom slučaju naneo je štetu svim domaćim proizvođačima i firmama koje učestvuju u istoj delatnosti, pogotovo što kada neko izgubi tržište zbog dampinga, bez obzira kakve budu mere i kako država reaguje, teško da to tržište može ponovo da povrati bez nekog roka od godinu ili godinu i po dana.
Zato predlažem ovlašćenom predstavniku Vlade Republike Srbije da ovaj amandman koji je Momčilo Duvnjak u ime SRS podneo na ovaj predlog zakona prihvati, pogotovo što nema bitnijih odstupanja od samog zakona i ne menja suštinu zakona, odnosno nameru predlagača zakona.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 45 – ne samo da treba ostaviti mogućnost Vladi, odnosno nadležnom ministarstvu da pregovara sa pravnim subjektima koji učestvuju u prometu robe, već jednim ovakvim postupkom i prihvatanjem, odnosno neprihvatanjem amandmana, postavlja se pitanje šta ćemo sa kompenzatornim dažbinama, šta ćemo sa antidampinškim dažbinama.
Znači, lice protiv koga se obustavi postupak nema obavezu plaćanja tih dažbina. Da li je tako, ministre? Da li je ostvarilo ekstraprofit? Jeste. Jesu li napravili određenu štetu na tržištu? Jesu i nagrađeni su samo zato što su prihvatili, posle određenog broja dana prisutnosti na tržištu, da povećaju cenu. To je problem. Znači, lice koje se bavi ovakvim poslom, svejedno da li je pravno ili fizičko, ušlo je da zaradi novac, da stvori određen monopol na tržištu i da ostvari profit.
Ako postoji Zakon o zaštiti konkurencije, Zakon o zaštiti prava potrošača, onda se postavlja pitanje šta dobijamo sa ovim članom. Po meni, najbolje bi bilo da amandman na član 45. ovog zakona prihvatite. Kasnije imate čitav niz amandmana koji će da usklađuju ostatak zakona sa članom 45, odnosno brisanjem člana 45, tako da nećete imati problema po tom pitanju da kasnije Zakonodavni odbor ili neko drugi podnosi nove amandmane.

Dame i gospodo poslanici, amandman koji je gospođica Jovanović podnela u ime Srpske radikalne stranke na član 46. je u stvari nastavak amandmana na član 45.
Da pročitamo sam član, odnosno dva stava na koje se odnosi ovaj amandman. Dakle – postupak ispitivanja prekinut u skladu sa članom 45. može se nastaviti, i tako dalje. "Ako se po okončanom postupku ispitivanja utvrdi da postoji damping, odnosno subvencija, koji prouzrokuje znatnu štetu, primenjuje se preuzeta obaveza povećanja cene." Znači, preuzetom obavezom povećanja cene uvodi se neka obaveza na dažbine.
Idemo na sledeći stav 4, gde se kaže: "U slučaju iz stava 3. ovog člana, odluka o uvođenju antidampinške, odnosno kompenzatorne dažbine, ne primenjuje se na robu lica koje je prihvatilo obavezu povećanja cene."
Zašto? Dakle, jedno prilično logično pitanje, gospodine ministre, jer ako je neko naneo štetu, zašto da ne obešteti na određeni način i državu, a država može da obešteti pravne subjekte u ovom postupku, koji su oštećeni na određeni način.
Gospodine ministre, nije sva roba konzerva, televizor, veš-mašina, nameštaj; imate robu koja ima određene rokove trajanja, koja ne može da se proda na tržištu, samo zato što postoji neko ko remeti odnose na tržištu i ne može da se proda. Šta se dešava sa tom robom? Baca se. Ko je pretrpeo štetu? Svi, od proizvođača, velikoprodaje, maloprodaje, u krajnjem slučaju – država, ako se uklopi taj koji je pretrpeo štetu, onih 3% koliko Dinkić predviđa da može da otpiše robe i ne plati PDV. Ja razumem vašu neodlučnost kada je bio član 45, hteli ste da zadržite neko pravo, da pregovarate, verovatno zbog člana 46, ali sada više nema razloga da se ovaj amandman ne prihvati.
Znači, šteta je nastala. Znate šta, uopšte u samom tom postupku treba ići logikom tržišta, odnosno onoga ko pravi takvu štetu na tržištu. Svaki put kada se izvuče nekažnjeno, on će to uvek ponovo da uradi. Čitav naš Krivični zakon i Zakon o prekršajnom postupku primenjuje neku vrstu represije, preventivne i kao odmazda, a ovde nema ni prevencije, nema kazne, nema ničega.
Znači, on može – u redu, sada više nećemo da radimo sa ovom vrstom robe, prodaćemo šta je ostalo na lageru, potražićemo na tržištu neku sličnu robu ili neku drugu koja se subvencioniše od strane druge države i nastaviti posao. Ponovo će proteći pet ili šest dana dok se ne utvrdi postojanje dampinga, ponovo će proteći određeni period dok se pokrene sve to, taj postupak, dakle, postupak ispitivanja koji prilično dugo traje, a onda postupak izjašnjavanja lica protiv kojih se vodi postupak ispitivanja i to može da traje godinu dana.
Kada su u pitanju gotovi proizvodi, tu je nastala samo šteta uništavanjem gotovih proizvoda, ali vi imate i druge vrste, odnosno grane privrede koje mogu da trpe štetu kada se pojave ovakve stvari na tržištu.
Znači, svakako je da mogu da pretrpe određenu štetu; kasnije ćemo, povodom amandmana, pričati o tome.
Ja bih vas pozvao, gospodine ministre, kao ovlašćenog predstavnika Vlade Republike Srbije, da prihvatite ovaj amandman koji je gospođica Nataša Jovanović podnela u ime Srpske radikalne stranke.

Dame i gospodo narodni poslanici, meni su u neku ruku pomalo, da ne budem bezobrazan, ali ipak ću reći, smešna obrazloženja ministra zašto ne prihvata određene amandmane.
Prvo, lepo je rekao podnosilac ovog amandmana Sulejman Spaho, koji je podneo amandman na član 48. u ime Srpske radikalne stranke, ponašamo se, ministar se ponaša kao da će sutra ili prekosutra da bude primljen u zemlje EU. U tome izgleda i jeste problem. Pričali smo o tome juče. Proći će bar još 15 godina dok ne steknemo te potrebne uslove. Tek smo na početku tog postupka i kao da ne može da prihvati činjenicu da postoje određene različitosti između tih 148 zemalja, kako ste vi to rekli, i Srbije.
Koliko je meni poznato, nijedna od tih 148 zemalja nije bila 10-tak godina pod određenim vidom ekonomskih sankcija, da li su to bile one nevidljive sankcije, koje još uvek postoje, ili one koje su postavile UN. Zbog te i takve situacije desili su se određeni poremećaji na tržištu, naše tržište i proizvodnja su određeno vreme bili zatvoreni. Nisu u stanju da se tehnološki nose sa konkurencijom, nisu u stanju ni kvalitetom, kada je određena vrsta proizvoda u pitanju, ni produktivnošću, ni cenama.
Sve ovo što vi uporno odbijate – nije u duhu, nije u skladu itd., u redu, napišite jedan zakon koji, u suštini, može biti neki prelazni zakon dok se te već nastale posledice ne otklone. Vi uporno istrajavate, kao da je naša privreda u stanju da se potpuno ravnopravno nosi sa svetskom. Nije.
To se vidi i kod ovih rokova koje vi stalno uspostavljate, pa se kaže: "Vlada, na predlog Ministarstva, ako utvrdi da postoji kršenje preuzete obaveze povećanja cene, može da uvede privremene mere. Vlada može da uvede privremene mere po isteku roka od 60 dana od dana pokretanja postupka ispitivanja, ako: utvrdi da je verovatno postojanje dampinga, odnosno subvencije i prouzrokovane štete; utvrdi da zbog odlaganja primene antidampinških, odnosno kompenzatornih dažbina mogu nastupiti teško otklonjive štetne posledice".
Zašto ste onda istrajavali na onom roku od 30 dana? Pre nekih pola sata smo o tome pričali i niste prihvatili amandman koji je te rokove skraćivao. Znači, svesni ste toga da mogu da nastanu neke štetne posledice.
Dalje, kao što sam rekao, ne postoji samo šteta kada se baca neki proizvod; postoji, pogotovo u poljoprivrednoj proizvodnji, više šteta. Neke se duže otklanjaju. Svesni smo da ni naša poljoprivreda, takva kakva jeste, po kvalitetu ne zaostaje, ali po ceni zaostaje.
Prvo, mi imamo zdraviju hranu, zdravije meso nego što može da nam se ponudi sa zapada. Cena njihovog mesa je manja zato što se koriste određene hemijske supstance, hormonske supstance itd. da se povećaju prinosi itd, pa se dešavaju čuda, da devojčicama od dve-tri godine teče mleko iz grudi itd. Takvo meso i takvi proizvodi su po pravilu jeftiniji.
Neki su možda u skladu sa zdravstvenim propisima itd, nisu još ti problemi toliko izraženi, ali takvo meso može po nekoj nižoj ceni da se pojavi na tržištu.
Šta se dešava, recimo, sa domaćim farmama? Koje su posledice koje će oni imati? Ako neko reši da uvozi takvu robu, prva posledica koja će da bude jeste da domaći farmeri, da li su to društvena preduzeća, poljoprivredna gazdinstva ili individualni poljoprivredni proizvođači, neće moći da plasiraju svoju robu. Ovde ima poljoprivrednih proizvođača, pa neka kažu koliko jedna svinja košta dnevno, da se nalazi na farmi. Koliki će njen prinos biti za 60 dana i koliko će ona da košta samo na ime hrane za 60 dana? Da ne pričamo da će u roku od 60 dana, pošto se to radi u turnusima, da izgubi kategoriju, hoće li to biti po prvoj kategoriji od 90 do 100 kilograma, druga, treća i van kategorije, gde je svaka sledeća kategorija niža cena.
Koja je druga posledica? Znači, gubitak na hrani, gubitak na proizvodu i uništavanje stočnog fonda, jer nije više siguran u državu i neće da ulaže u takvu proizvodnju, a vi istrajavate na tim dugim rokovima. Znači, imamo više šteta koje može jedna ovakva pojava dampinga da izazove.
Onda kažete da duh ovog zakona nije da kažnjava. Nema ovde prave kazne. Prava kazna za ovako nešto može da bude i zatvor. Nećemo represiju državnog organa, ali hoćemo da onaj ko je napravio štetu štetu i otkloni. Nema tu prave kazne.
Onda će da se zamisli da li će sledeći put ponovo da uđe u neki posao koji može da izazove ovakve posledice. Znači, nije cilj prava kazna, nego da otkloni štetu svima u nizu, koliko je god to moguće. Normalno je da će on da pretrpi štetu zbog svog ponašanja, ali to je već njegov problem, što se uhvatio u to kolo.

Dame i gospodo poslanici, ovaj amandman koji je podneo gospodin Milan Škrbić u ime Srpske radikalne stranke Narodna skupština bi trebalo da prihvati, jer on u principu određuje rokove po kojima će da reaguje ministarstvo nadležno za sprovođenje ovog zakona.
Znači, reč je o tome da može da se desi u praksi da postoje lica koja nisu obuhvaćena nekim postupkom ispitivanja, koja uvoze robu koja može da bude predmet ispitivanja i da zahtevaju od Ministarstva uvođenje posebne kompenzatorne dažbine na robu koja se uvozi, odnosno izvozi.
Zamisao predlagača u članu 50. jeste takva. Međutim, postavlja se jedno drugo pitanje kada se radi o članu 50, a to je da li je moguće, čim je on ostavio jednu ovakvu mogućnost, da neko u postupku ispitivanja bude i povlašćen, tj. da se jedna grupa lica koja uvoze određenu robu stavi pod ispitivanje, odnosno njihovo poslovanje, i da se utvrđuje da li je došlo do dampinga cena ili ne, a druga lica koja uvoze istu robu, možda čak iz iste zemlje porekla, da ne budu obuhvaćena ovakvim postupkom ispitivanja i primenom kompenzatorne dažbine.
Ukoliko stvarno postoji opravdana želja predlagača da se neke pojave na tržištu eliminišu, onda bi samo Ministarstvo moralo da poštuje neke određene rokove kada su u pitanju određena rešenja. Znači, može da se desi, namerno ili slučajno; da bi se isključila mogućnost namere da se nešto desi potrebno je utvrditi rokove.
Ministarstvo na ovaj način može sasvim fino da "opere ruke" od izuzeća nekog lica zašto protiv njega nije vođen postupak. Znači, to lice podnese zahtev Ministarstvu i Ministarstvo jednostavno ne postupa po njegovom zahtevu. Zašto? Nema zakonsku odredbu, ne postupa po tom zahtevu i on i dalje obavlja delatnost bez kompenzatorne dažbine, bez postupka ispitivanja.
Ovim predloženim amandmanom kaže se: "Ministarstvo je dužno da odluku po zahtevu iz stava 1. i 2. donese u roku od 15 dana od dana podnošenja zahteva". Znači, ne menja se suština zakona, ne menja se duh vašeg zakona, samo se na određeni način prisiljava Ministarstvo da radi svoj posao u nekim rokovima koji su kraći i koji su određeni. Kada su u pitanju neodređeni rokovi, postavlja se pitanje zašto su neodređeni, jer se tako stvara mogućnost zloupotrebe.
Jednostavno, sa jedne strane vodite postupak protiv određenih lica, koji može da traje i 30 dana, a s druge strane, neko je podneo zahtev i vi po tom zahtevu ne rešavate sledećih pet meseci. Taj protiv koga se ne vodi postupak i za koga nije izdato rešenje imaće povlašćen položaj na tržištu. Otkloniće konkurenciju koju ima sa svojim kolegama uvoznicima.

Dame i gospodo narodni poslanici, sada imamo određenu nedoslednost i nelogičnost samog predlagača povodom zakona koji je napisan. U jednom od članova kaže se – privremene mere mogu da ostanu na snazi šest meseci. Znači, privremene mere koje može da izrekne Vlada, na predlog nadležnog ministarstva (znači, uvođenje kompenzatornih ili antidampinških marži, u stvari - dažbina), mogu da traju najviše šest meseci, gospodine ministre. Tako ste napisali u zakonu.
Po članu 51. postupak ispitivanja pojave dampinga može da traje do 12 meseci. Hoćete li, gospodine ministre, dva puta da donosite jednu te istu privremenu meru? Jednim amandmanom, koji su podneli poslanici Srpske radikalne stranke, traženo je da privremena mera bude na snazi 12 meseci. Znači, isto koliko traje postupak ispitivanja, po vašem predlogu, a da se postupak ispitivanja smanji na tri meseca. Znači, mogli ste da prihvatite jedan od ova dva amandmana i da sam zakon bude dosledan od člana do člana.
Sada imamo situaciju da privremena mera, kojom ćete da otklonite određenu posledicu, može da se primenjuje šest meseci, ali donosite odluku da li posledica postoji ili ne postoji 12 meseci. Šta će da se desi, kada istekne prvih šest meseci, sa uvođenjem privremene mere? Da li je predlagač ostavio mogućnost da je još produžava ili ne? Kako će to sada da funkcioniše i da li će biti vakuuma u ovom postupku, koji će da omogući da se nesmetano, po prestanku privremenih mera, a do okončanja postupka, jedna loša posledica na tržištu nastavi. Znači, da se vrati u prvobitno stanje i da se nastavi.
Da li će biti utvrđena, na kraju, kompenzatorna dažbina, da li će u postupku ispitivanja da se utvrdi da li je došlo do te pojave ili ne, to je neka druga priča.
Ali, postavlja se logično pitanje šta će biti u tom periodu od isteka privremene mere do isteka rokova za okončanje postupka ispitivanja.
Narodni poslanik Dragoljub Simonović je podneo amandman u ime Srpske radikalne stranke da se taj rok od 12 meseci zameni rokom od tri meseca. To je sasvim dovoljno. U celom postupku ispitivanja nije potrebno pribaviti mnogo dokumentacije, pogotovo kada zakon uđe u primenu, već ćete za razne vrste robe da imate određene parametre o ranijim postupcima itd. i moći ćete, na osnovu ranijih postupaka, da utvrdite da li postoji neka štetna pojava na tržištu ili ne.
Rok od 12 meseci – to je jedna fina prepiska između lica protiv kojih se vodi postupak i Ministarstva. Vi, recimo, na rešenje poreske uprave – zašto da ne, znači, kada je država u pitanju i kada su njeni prihodi u pitanju rešenje se izdaje – primera radi, imate pravo žalbe u roku od sedam dana, ali žalba ne odlaže izvršenje tog rešenja.
Postavlja se pitanje zašto toliki rokovi uopšte za prikupljanje dokumentacije lica protiv kojih se vodi postupak. Vrlo je lako utvrditi da li je to prisutno na tržištu ili ne: na osnovu carinskog računa, carinske deklaracije, raznih drugih dokumenata koje može lice protiv koga se vodi postupak da dostavi. Vi imate sve moguće parametre da utvrdite da li postoji jedna štetna posledica na tržištu ili ne.
Ovako, sa produženjem ovih rokova, stvara se osećaj da predlagač, barem privremeno, kao noj zabija glavu u pesak izbegavajući da postupi po jednom ovakvom zakonu; znači odlaže. Posledice koje mogu da nastanu ovim odlaganjem, više puta smo pričali o njima – neke i mogu da se otklone u nekom vremenskom periodu, a za neke je potrebno više desetina godina.

Dame i gospodo narodni poslanici, članom 58. regulišu se mere za zaštitu od prekomernog uvoza robe. Svi smo svesni posledica koje je do sada prekomerni uvoz robe imao kod nas na tržištu.
Bilo je više slučajeva prekomernog uvoza, najčešće je to roba osetljivog porekla, najčešće je bila prehrambena roba; a da ne pričamo o ostaloj robi široke potrošnje, konkretno kod dobara koja imaju karakter trajnih dobara sa ograničenim rokom trajanja, znači desetak godina, tako da sada u državi više nemamo neke grane privrede.
Juče je u raspravi istaknuto da više nemamo industriju bele tehnike, elektronsku industriju.
Znači, svi oni koji su se pojavili na tržištu Republike Srbije istisnuli su domaću proizvodnju, upropastili je i tako upropašćenu smo je stavili u postupak privatizacije, sa nadom da će neko upropašćenu privredu da kupuje. To su posledice prekomernog uvoza, kada je u pitanju industrijska proizvodnja.
Kada je u pitanju prehrambena proizvodnja, koja još uvek i te kako učestvuje u bruto nacionalnom dohotku... Pa čak kada Vlada Republike Srbije voli da se hvali svojim uspesima, iznosi statističke podatke, pa kaže – rast cena na malo, umanjen zbog toga i toga, ili je manji u odnosu na prošlu godinu, to je u najvećem broju slučajeva zbog smanjenja cena osnovnih poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda. Razlog za smanjenje tih cena najčešće leži u samom zakonu ponude i potražnje na tržištu, tako da, sa te strane, Vlada ne može da kaže da je uspešna.
Više puta, ponoviću to i sada, dešavale su se štetne posledice za državu, da li zbog prekomernog uvoza ili izvoza. Naveo sam primer za 1997. godinu, kada je cena osnovnih životnih namirnica, konkretno mesa, bila niska na tržištu, kada se zbog nekog socijalnog mira jedan finansijski lobi rešio da tu nisku socijalnu cenu iskoristi, ne da bi veću zaradu imali oni koji proizvode tu robu, već da bi sebi omogućio ekstraprofit.
Znači, najčešće su izvozili meso, a dosta često i živu stoku, gde je šteta još veća, iz Republike Srbije u republike u okruženju, pa čak i nešto malo dalje. Izazvali su takve poremećaje na tržištu da su, maltene, doveli do kolapsa čitave privrede. Čitav privredni i finansijski sistem je bio ugrožen ovakvim ponašanjem, pa smo imali situaciju da je marka od jula ili avgusta skočila do kraja godine sa tri na šest dinara.
Ta pojava jeste nastala tada, u tom periodu, što samo pokazuje koliko ozbiljne posledice mogu da budu za državu, vezano za prekomerni uvoz ili izvoz.
Sa druge strane, imali smo u toku 2001. i 2003. godine liberalizaciju uvoza, uz sve moguće dozvole za uvoz određenih proizvoda.
Ono što se u tom trenutku najviše uvozilo na teritoriju Republike jeste baš ono što smo imali na svom tržištu, a to su bili prehrambeni proizvodi. Konkretno, uvezeno je meso, a da bude šteta još veća, uvezeno je mašinski očišćeno meso; na Zapadu se često zabranjuje za ljudsku ishranu, ali svejedno, pojavilo se na tržištu i poremetilo odnose.
Na tržištu se dešavalo da se uvozi mleko, mlečni proizvodi i tako dalje, tako da je u suštini došlo do pojave pada cene žive stoke ispod ekonomske cene, ispod cene koštanja samog proizvođača, što je za rezultat imalo da se proizvođači rešavaju da se tom delatnošću više ne bave.
Sada već imate iz godine u godinu te probleme, pogotovu kada je velika sezonska potrošnja poljoprivrednih proizvoda, da ih nema dovoljno na tržištu. Da ne pričam o tome kako su sami proizvođači, najviše seljaci, upropašćeni jednom ovakovom politikom, gospodine ministre, za koju ste skočili ovde juče i rekli da je Srbija progledala 5. oktobra, da je počelo sve da bude bolje.
Čak je i Odbor za poljoprivredu razmatrao te štetne posledice koje su bile 2002. i 2003. godine i mogu da vam kažem, gospodine ministre, vama to možda jeste smešno, ali dokumentacija koja je data članovima Odbora za poljoprivredu i svim opozicionim poslanicima je bila pokupljena, nisu imali pravo da je iznesu, iako nisu imali oznaku - službena tajna ili državna tajna.
Postavite pitanje ko je mogao da ima toliku moć kada je u pitanju rad jednog skupštinskog tela da se dokumentacija koju su imali članovi Odbora za poljoprivredu na jedan način otme; čak nisu ni gledali šta se kralo iz tašne, uzimali su druge papire koji nemaju veze sa Skupštinom Srbije. Ko je to mogao da uradi? Verovatno neko, a zašto – verovatno zato što je neko ko je učestvovao u tim poslovima bio ili iz Vlade ili blizak Vladi Republike Srbije. Znači, to su te posledice. Neko je svojom željom za ekstraprofitom upropašćavao domaću privredu, a učestvovao je u izvršnoj vlasti.
Ovde je reč o privremenim merama. Kao što se vidi u čitavom zakonu, rokovi za preispitivanje nekih stvari jesu godinu dana. Dakle, u članu 58. se kaže: "Vlada, na predlog Ministarstva, u hitnim slučajevima može da uvede privremenu meru uvođenja dodatne uvozne dažbine, u trajanju od najduže 200 dana, ako je u postupku ispitivanja utvrđeno: 1) da je povećani uvoz prouzrokovao ili preti da prouzrokuje ozbiljnu štetu."
Ovde može u ovoj tački samo da piše – da je povećani uvoz prouzrokovao, jer ne može on da preti. Čim je nešto više uvezeno, šteta postoji, samo je pitanje kada će da nastupi, zbog same distribucije robe i tako dalje.
Dalje: " 2) ako bi odlaganje prouzrokovalo nastupanje teško otklonjivih štetnih posledica." Mi smo pričali o tim posledicama, gospodine ministre. Domaći poljoprivrednici, bez obzira da li su kombinati, pravna lica, preduzetnici ili individualni poljoprivredni proizvođači, još uvek trpe štete iz 2001, 2002. i 2003. godine.
Dalje – privremena mera iz stava 1. ovog člana stupa na snagu najranije osam dana od dana objavljivanja. Ako se u postupku ispitivanja utvrdi da povećan uvoz nije izazvao niti preti da izazove ozbiljnu štetu domaćim proizvođačima, iznos naplaćen na osnovu stava 1... Ništa sporno, ali narodni poslanik Ivan Radić, koji je podneo ovaj amandman u ime Srpske radikalne stranke, tražio je da se rok uvođenja privremenih mera sa 200 dana poveća na godinu dana, jer su svi rokovi za ispitivanje koje Ministarstvo vodi godinu dana.
Manite se više uporednog prava sa zemljama Evropske unije. Oni imaju izuzetno jaku finansijsku moć, njihova privreda je mnogo vitalnija nego naša. Čak i ako nastupe neke štetne posledice po njih, one će biti samo finansijske prirode, teško da će da izazovu bankrot jednog jedinog privrednog subjekta.
Imaju razvijen bankarski sistem i carinski sistem, imaju mogućnosti da se zaštite. Oni sebi mogu da dozvole luksuz velikih rokova, ali Srbija ne može.
Jedan naizgled mali beznačajni poremećaj na tržištu može u lancu da izazove čitav niz propadanja privrednih subjekata, jer se takvim jednim poremećajem kidaju proizvodni, tržišni lanci i u tome jeste problem.
Meni izgleda da predlagač možda jeste imao dobru želju sa jednim ovakvim zakonom, ali tek ukoliko se zakon dotera do tog nivoa da nikakva zloupotreba ne bude moguća, onda će ta dobra želja i lepa namera da bude ostvariva. Ovako, sa nekim rokovima koji su za one koji mogu da naprave štetu, a preveliki su za državu koja bi trebalo da reaguje, nisu ograničeni, jednostavno sam ovaj zakon gubi smisao.
Gospodine ministre, ja bih vam nešto preporučio: ukoliko niste spremni ovde, zarad javnosti ili politike koju vodite, da prihvatite amandmane Srpske radikalne stranke, uzmite i pregledajte te amandmane, uzmite stenograme narodnih poslanika Srpske radikalne stranke koji su obrazlagali amandmane, proučite to, uradite izmene i dopune ovog zakona i nemojte zbog toga da se stidite.
Pre vas su to radili Aleksandar Vlahović, Božidar Đelić, radi to sada Mlađan Dinkić, znači, kroz izmene i dopune u stvari prepisuju amandmane Srpske radikalne stranke.

Ja sam lepo rekao da je to bilo prema poslanicima opozicije; gospodine, vi ste nekako uvek bili u vlasti, pa vama izgleda nije jasno šta znači opozicioni poslanik. Srpska radikalna stranka tada nije imala članove odbora, a samo po jedan član odbora je bio iz SPS-a, pa proverite kod njih da li se to desilo ili nije.
Zarad istine mogu da vam kažem da su se i u ovom sazivu dešavale štetne posledice na samim odborima i stvari koje ne treba da budu na odborima. Recimo, kada je raspravljano o postupcima Narodne banke Srbije u vezi sa zatvaranjem određenih osiguravajućih društava neko se usudio da stavi na tu dokumentaciju oznaku "službena tajna", "državna tajna" ili "strogo poverljivo", ne sećam se ni ja više. Dokumentacija je bila dostupna samo članovima Odbora. U redu, članovi su Odbora, ali ko je taj koji je mogao da zabrani ostalim narodnim poslanicima da učestvuju u radu tog odbora?
Sednica je bila zatvorena za javnost, što znači za novinare, a ne za narodne poslanike. Proverite taj podatak. Za taj sam siguran da je tačan. I ovaj drugi je tačan, odnosno prvi.

U amandmanu na član 59, koji je podneo narodni poslanik Stevica Deđanski u ime SRS, traži se da se ne uzima trogodišnji prosek, nego petogodišnji. Da bi bilo jasnije, pročitaću čitav član – ako se kao zaštitna mera uvede količinsko ograničenje, uvoz ne može da se ograniči na količinu manju od prosečne količine uvoza u trogodišnjem periodu koji prethodi periodu prekomernog uvoza.
Statistički gledano, podatak koji bi trebalo da uzme ministarstvo, odnosno Vlada Republike Srbije, trebalo bi da se odnosi na tri godine.
Međutim, sam prekomerni uvoz često sam po sebi ne kreće u nekom periodu od godinu, dve, pa čak i tri. Znači, ukoliko bi predloženo rešenje ostalo, samim tim količine koje bi bile obuhvaćene ovim prekomernim uvozom, odnosno količina robe koja bi mogla da se uveze bi u svakom slučaju bila veća.
Neki rok od pet godine je mnogo precizniji za Vladu, mnogo više podatka Vlada može da ima kada određuje količine koje će moći da se uvezu do tog ograničenja. Ne vidim zašto Vlada, odnosno ovlašćeni predstavnik Vlade izbegava na jedan određen način da zaštiti domaću privredu u nekom periodu od pet godina.
Sam postupak, tehnički gledano, prvo je potrebno, sa početkom tog uvoza, obezbediti tržište za tu robu, steći naviku kod potrošača. Otprilike, ona traje tri godine. Ako u prethodne dve godine nije bilo potrebe za tom robom na tržištu, jer je domaća roba već egzistirala i bila prisutna, samim tim u nekom periodu od pet godina uzećemo u obzir i kada te robe nije bilo na tržištu, ili je bilo mnogo manje nego u tri unazad.
Ako je domaća privreda bila u stanju da plasira i bez uvoza i da proda robu na tržištu, ne vidim zašto bi se onda uzimao trogodišnji prosek i on služio kao neki parametar. Realnije bi bilo da to bude pet godina unazad. Verovatno bi te količine koje bi bile obuhvaćene bile manje.
S jedne strane, država će imati štetu kada je u pitanju carina, a s druge strane će imati koristi, jer će domaća privreda više svoje robe da plasira na tržište, pa će na određen način da se izvrši kompenzacija kroz isplate zarada radnika, odnosno poreza na doprinose koje oni plaćaju prilikom primanja ličnog dohotka, a da ne pričam kada se plata isplaćuje da se ona u krajnjem slučaju troši za kupovinu robe, pa se opet kroz određena fiskalna davanja novac vraća državi.

Dame i gospodo poslanici, sada dolazi do određenih nelogičnosti u ponašanju vladajuće većine. Kada su u pitanju funkcije, plate u državnim organima, pet, šest, kada bi mogli i deset godina bi napisali, a kada je u pitanju sprovođenje neke zaštitne mere tu se već rokovi skraćuju.
Imali smo pre ovog zakona zakon o vrhovnoj državnoj revizorskoj instituciji, pa vrhovni državni revizor ima mandat šest godina, članovi saveta šest godina, sekretar saveta šest godina itd. Znači, kada su u pitanju plate, tu se rokovi povećavaju, a kada je u pitanju zaštita domaće privrede i građana tu su već rokovi kraći.
Znači, u članu 61. kaže se: "Mera zaštite ostaje na snazi koliko je potrebno da se otkloni šteta, a najduže četiri godine od njenog uvođenja, uključujući i period primene privremene mere zaštite." Znači, i privremena mera zaštite, koja može da traje 200 dana, ulazi u taj rok koliko može mera zaštite da traje.
Predlagač ovog amandmana narodni poslanik Radiša Ilić, koji je podneo amandman u ime Srpske radikalne stranke, tražio je da se ovaj rok poveća na pet godina.
U najmanju ruku čudi zašto Ministarstvo, odnosno ovlašćeni predstavnik Vlade Republike Srbije ne prihvata ovaj amandman, jer već u sledećem stavu se vidi nešto drugo: "Izuzetno od odredbe stava 1. ovog člana Vlada, na predlog Ministarstva, može da produži period primene mere zaštite ako utvrdi da je primena mere zaštite i dalje neophodna za sprečavanje ili otklanjanje posledica ozbiljne štete" itd.
Ta primena mera može da se poveća čak i na osam godina, ali na predlog nadležnog ministarstva, znači da ne bude regulisano samim zakonom, tako da se postavlja pitanje zašto ovlašćeni predstavnik predlagača jednostavno ne prihvata amandman koji je predložio narodni poslanik Radiša Ilić.
Već više puta je rečeno sa ove govornice da većina privremenih mera i mera zaštite, koje država treba da sprovede, jesu u jednom jedinom ozbiljnijem cilju, a to je da se omogući što brži i stabilniji oporavak srpske privrede. Ja na ovaj zakon gledam kao na pokušaj toga, znači da se omogući da naša privreda, ovakva kakva jeste, sa onim granama koje su naše tradicionalne, može ravnopravno da učestvuje i na domaćem tržištu, a kasnije i na svetskom. Da bi mogla da bude prisutna na svetskom ili tržištu zemalja EU prvo mora da bude sposobna da se nosi sa konkurencijom na domaćem tržištu.
Nije to priča da mi nećemo u Evropu, nego jednostavno, ovakvi kakvi smo trenutno nismo sposobni da igramo po njihovim pravilima i to je svakome jasno. Zašto zabijate glavu u pesak i to ne priznate?
Država mora određenim administrativnim merama da omogući to privredi, ali to ne može tako što će moći da uvozi u Srbiju ko šta stigne i kako god hoće. Moramo da napravimo ozbiljnu nacionalnu strategiju kako to uraditi, a ne samo slušati njihove diktate, neki kompromis napraviti. Ovako jednostavno gledajući njihova uporedna prava, njihova privreda je u svakom slučaju sposobnija i vitalnija od naše.
Šta u suštini može da se plasira na tržište zemalja EU? Može ono čega oni nemaju. To je najčešće prljava tehnologija i to dozvoljavaju. Ono što bi trovalo njihove građane neće se praviti u njihovoj zemlji, nego će da se pravi u manjim zemljama u okruženju koje finansijski nisu u stanju da ništa drugo plasiraju na njihovo tržište.
Zašto od toga bežite? Oni nas jednostavno gledaju kao tržište, sa jedne strane, sa druge strane kao sirovinsku bazu za neke njihove grane privrede; i na trećoj strani gledaju da svoju industriju, prljavu tehnologiju koja zagađuje životnu okolinu izmeste iz svoje zemlje i stave, recimo, na teritoriju Srbije. Mi stalno treba da igramo po njihovim pravilima i njihovim diktatima.
Po meni, ovaj amandman koji je podneo narodni poslanik Radiša Ilić daje predlagaču, Vladi Republike Srbije, ipak neka veća ovlašćenja zakonom precizirana, a ne nekim podzakonskim i drugim uredbama koje svaka vlada može da menja kad god joj padne na pamet.

Dame i gospodo narodni poslanici, u članu 62. reguliše se kako se smanjuju mere koje izrekne Vlada Republike Srbije, a koje izriče na osnovu ovog zakona. Kaže se da one mogu trajati četiri godine itd, a u 1. stavu se kaže: "Vlada, u redovnim vremenskim periodima, postepeno smanjuje stepen mere zaštite koja se primenjuju duže od jedne godine".
Razumeo bih predlagača da odbije amandman Srpske radikalne stranke zato što su napisali – jednom u tri meseca ili jednom u šest meseci, pa je to razlika nekog koncepta, pravila, ideologije, konceptualna itd, ali u članu 62. stav 1. nigde se ne kaže koji su to vremenski periodi kada će Vlada postepeno da smanjuje mere zaštite na određenu robu iz uvoza. Nigde se to ne kaže u samom Predlogu zakona.
Znači, Vlada u redovnim vremenskim periodima to može da radi. To bukvalno znači i svakog dana, samo ne vidim koje će parametre moći da uzima svakog dana, da bi smanjivala mere zaštite. Možda će joj pasti na pamet da to radi jednom u deset dana, jednom u mesec dana, dva meseca.
Da li to znači da će Vlada, u zavisnosti od toga ko je uvoznik i na koga se mere odnose, da to radi od slučaja do slučaja? Znači, za neke će biti pet ili deset dana, za one za koje treba smanjivati mere zaštite, a za one koji nisu bliski Vladi Republike Srbije to može da bude jednom u dve godine. Znači, neko u dve godine neće imati pravo da se možda smanje određene mere zaštite koje će Vlada Republike Srbije da uspostavi.
Ovim amandmanom koji je podneo narodni poslanik Jovan Daja, u ime Srpske radikalne stranke, traženo je da taj period bude godinu dana. Zašto? Prvo se pošlo od pretpostavke da je neka najmanja mera zaštite godinu dana. Znači, nešto mora da traje godinu dana da bi se utvrdili rezultati te mere, da li stvarno ima smisla održavati jednu meru zaštite ili ne. To se može videti kroz kretanje robe na tržištu itd. Može se videti i kroz interesovanje uvoznika za tu vrstu roba, možda traženje određenih dozvola.
Znači, taj rok od godinu dana bio bi sasvim prihvatljiv. Vladu bi malo rasteretio po tom pitanju. Štetu bi možda imali samo uvoznici.
U svakom slučaju, štetu ne bi mogli da imaju ni građani Republike Srbije, ni privreda Republike Srbije; znači, samo oni koji hoće da zarađuju novac na određeni način, ugrožavajući interes države, bili bi na šteti.
Ne vidim zašto ovlašćeni predstavnik predlagača ne želi da prihvati ovaj amandman. Moram da istaknem da on u suštini ne menja duh zakona.
Jednostavno, Vladi stvara jednu obavezu, s jedne strane, a s druge strane ograničava u jednom delu njen rad da ne može biti povlašćena prilikom sprovođenja neke zaštitne mere. Znači, godinu dana važi za sve. Znači, mera je uvedena i ona se primenjuje za sve, a ne od slučaja do slučaja.
To znači da već duže vremena na tržištu u raznim finansijskim i drugim špekulacijama, u trgovini strujom, naftom, naftnim derivatima egzistira jedna grupa ljudi. Toliko je finansijski moćna da, evo, Vlada Republike Srbije još uvek mora da drži na snazi Uredbu o uvozu nafte i naftnih derivata.
Znači, nije slobodan, liberalizovan uvoz nafte i naftnih derivata. Zbog toga ne dobijate "packe" iz Evropske unije. Malo su se ovi iz Makedonije pobunili, ali to je kratko trajalo. Znači, niste imali nikakve posledice u vezi sa tim.
Vlada je, znači, rešila da bar jedan deo privrede zaštiti, zato što je možda u većinskom državnom kapitalu, pa gledaju da kroz privatizaciju tih javnih preduzeća zarade neku kintu, da malo umanje njihovu vrednost prilikom prodaje, ali prilikom isplate da to budu možda deljivi akreditivi sa nekim računima na nekim ostrvima u nekom okeanu ili moru.
Znači, tada Vlada Republike Srbije primenjuje mere koje su suprotne politici i EU i STO i nikom ništa. Sada se postavlja još jedno pitanje – zašto to držite na snazi? Nemate poverenja čak ni u svoje državne organe, organe u koje ste direktno uključeni, možete da se mešate, kadrovišete, niste ni u njih sigurni da će da sprovode zakone o carinskom postupku itd. Znači, niste sigurni u sprovođenje zakona od strane državnih organa, a sada tražite na jedan pomalo smešan način, deklarativno ističete da se zalažete za politiku EU i STO.
Mislim da bi prihvatanjem ovog amandmana određena lica koja učestvuju u spoljnotrgovinskom poslovanju bila sprečena da imaju povlašćen položaj u odnosu na druga.

Dame i gospodo poslanici, postavilo se pitanje još od početka rasprave otkud to da je ovlašćeni predstavnik predlagača za zakon o duvanu ministar finansija u Vladi Republike Srbije gospodin Mlađan Dinkić. U principu, ima dodirnih tačaka, dva su dobra razloga zašto. Jedan je da se jednoj grupi ljudi obezbedi monopol na proizvodnju i preradu duvana.
To se vidi već u članu 9, gde se ograničava ko sve može da se bavi proizvodnjom duvana. Razlog za tako nešto jeste, na prvom mestu, da proizvođač duvana mora da ima ugovorenu prodaju, odnosno zaključen ugovor sa preradom i prerađivačima duvana, što je opet vezano, izuzetno blisko, sa članom 29, gde se tvrdi da godišnje mora da bude prerađeno 2.000 tona domaćeg duvana, a inače da pogon može da preradi dve i po milijarde cigareta u jednoj godini, što znači otprilike da će 95% prerade biti domaćeg duvana.
Nije to džabe tako napisano i nije to slučajno. Znači, preradom duvana moći će da se bavi samo neko ko bude imao zaključene ugovore sa proizvođačima i zato ne može najobičniji poljoprivredni proizvođač, ili kako mi to kažemo poljoprivrednik, sam da proizvodi duvan i to mu se pravo ograničava.
Ima još jedan razlog zašto – jer ovde može tim poslom da se bavi i preduzetnik.
Znači, poljoprivredno domaćinstvo se na jedan određeni način nateruje da se registruje kao preduzetnik da bi se povećala njegova poreska davanja državi. Sa druge strane, ne samo kada se stvorio taj uslov da poljoprivredni proizvođač može da bira hoće li biti preduzetnik ili će nastaviti da to obavlja kao fizičko lice, zašto mu se nije ostavila mogućnost kao fizičkom licu da bira hoće li uplaćivati, hoće li biti poreski obveznik za penzijsko osiguranje ili neće. To je nemoral ove vlade.
Inače, običan poljoprivredni proizvođač, običan seljak, da tako kažem, nema pravo na refakciju poreza na dodatu vrednost, a prvi put od kada postoji poljoprivreda uveden je porez na poljoprivredni repromaterijal i čitava ona priča koja se ovde pričala oko usitnjavanja, ukrupnjavanja možda ima nekog smisla, ali ciljna grupa jeste bila da se poveća broj poreskih obveznika.
Sada već u sledećem članu 32. piše da proizvođač duvanskih proizvoda uplaćuje naknadu u visni od 10 miliona dinara, a sredstva ostvarena od te naknade prihod su budžeta Republike. Znači, ponovo se postavlja, kroz jedan vid poreskog davanja, ograničenje ko sve može da se bavi preradom duvana, odnosno da bude proizvođač duvana.
Znači, već od samog početka, od njive do prerade, kasnije ćemo da vidimo kako se to rešava u velikoprodaji i maloprodaji, uslovi su do te mere pooštreni, tako da su upisani za dva čoveka koja to mogu da ispune u celoj državi: sa jedne strane Stanko Subotić, zvani Cane Žabac, a sa druge strane Peconi. Znači, samo dva čoveka će moći da ispune uslove u Srbiji da bi mogli da se bave proizvodnjom, preradom i distribucijom duvana.
Sada se postavlja pitanje da li je ovaj zakon stvarno pisan da reguliše jednu oblast, kako vi to volite da kažete da je to neki sistemski zakon koji nas približava zakonodavstvu Evrope i Evropskoj uniji, ili je zakon pisan za dva mafijaša.
U ovom slučaju, ovaj zakon je pisan za dva mafijaša, za Stanka Subotića zvanog Cane Žabac i za Peconija. Taj koji je pisao je u vrlo bliskim poslovnim odnosima sa njima, odnosno ovlašćeni predstavnik predlagača, pa verovatno ima razloga zašto se amandmani Srpske radikalne stranke tako olako odbijaju, jer oni u suštini omogućavaju da se poveća broj ljudi, odnosno lica koja će da se bave prometom, proizvodnjom i preradom duvana.
Cilj ovog zakona nije da se država obezbedi od sive ekonomije, jer kao što se videlo na primeru uredbe Vlade Republike Srbije o nafti i naftnim derivatima, država nema poverenja u svoje carinske službe; tu su poreska davanja mnogo manja, nego poreska davanja na cigarete, ali uvoz cigareta nije pod kontrolom države.
Znači, cigarete može da uvozi ko kako hoće, ali je pod kontrolom određenih sivih eminencija, a zna se koji su to ljudi koji mogu da uvoze cigarete, da ih distribuiraju, koji mogu da zarade ogroman novac, pa čak, ako je potrebno, da izbegnu plaćanje državi.
Pošto je to u suštini jedna određena klackalica koja zavisi od vlade u Republici Srbiji, a vide da je i ovoj vladi koja je bliska sa njima kraj blizu i vide da će SRS uskoro moći sama na prvim izborima da formira vladu, nastao je strah kako će da nastave da zarađuju ogroman novac.
Jedan od načina jeste da novac koji su prikupili u sivoj trgovini legalizuju i da nastave svoj posao i da sve bude u skladu sa zakonom. Način legalizacije tog novca vidi se u ovom predlogu zakona i on je u stvari napisan za dva gospodina – Stanka Subotića zvanog Cane Žabac i Peconija.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo kako to izgleda. Vidim ja da se ovde pokušava da se u stvari prikaže kako je zakon realan. Koje su to odredbe Predloga zakona za koje se ovim amandmanom traži da se brišu? Stavovi 9, 10. i 14. Reč je o upisu u registar trgovaca na veliko duvanskim proizvodima.
Mora u svakom slučaju da plaća naknadu u visini od pet miliona dinara; kada moraju proizvođači, prerađivači, trgovine na malo, zašto to ne bi uradila velikoprodaja.
Međutim, ovde su tri stava koja su pod znakom pitanja da li su uopšte u skladu sa nekim drugim zakonskim propisima.
U stavu 9. člana 40. kaže se da postoji garancija kao sredstvo obezbeđenja plaćanja obaveza po osnovu javnih prihoda i sporednih poreskih davanja.
U stavu 10: "Iznos garancije iz stava 8. tačka 2) ovog člana imalac dozvole za trgovinu na veliko duvanskim proizvodima može da dostavlja tako da svake godine priloži garanciju propisanu ovim zakonom, u visini od 80.000 evra, i to najkasnije pet dana pre isteka roka važenja prethodne garancije."
Znači, za svaku godinu poslovanja jedna velikoprodaja će morati da priloži 80.000 evra državi. U stavu 14. kaže se: "Ministar nadležan za poslove finansija bliže propisuje postupak aktiviranja garancije, kao i način korišćenja sredstava garancije iz stava 8. tačka 2) ovog člana."
Ja postavljam jedno pitanje, ovde u zakonu to ne piše – da li će stvarno 80.000 evra da priloži kao garanciju ili u dinarskoj protivvrednosti?
Ako istrajavate na tome da priloži kao garanciju u dinarskoj protivvrednosti, šta će biti kada izvrši svoje poreske obaveze i traži da mu se sredstva uplaćena na ime garancije vrate?
Evro je prošle godine u ovo vreme bio oko 84,50 dinara, a sada je već 87,00. Hoće li mu biti vraćen onaj isti dinarski iznos koji je bio u trenutku polaganja te garancije?
Ako tražite da položi 80.000 evra, da li je to u skladu sa Zakonom o deviznom poslovanju? Trgovca na veliko duvanskim proizvodima terate da krši zakon; da bi postupio po odredbama jednog zakona, moraće da prekrši drugi zakon.
Sada se postavlja pitanje – je li trgovac na veliko najveći poreski obveznik u lancu od proizvodnje duvanskih proizvoda do krajnjeg potrošača, do korisnika duvanskih proizvoda? Svakako da nije.
Na prvom mestu najveći poreski obveznici su prerađivači duvanskih proizvoda, zato što je tu ulazna cena sirovine, odnosno vrednost poreza na dodatu vrednost najmanja do one maloprodajne cene, odnosno do cene, najveća je razlika od proizvođačke cene do cene izlaska. Tu je i obračun poreza na dodatu vrednost najveći.
Zašto proizvođači, odnosno prerađivači duvanskih proizvoda ne polažu depozit? Oni mogu da oštete mnogo više državu nego sve velikoprodaje.
Jedan prerađivač duvanskih proizvoda može više da ošteti državu, nego sve velikoprodaje u državi.
Koja je garancija? Njegov pogon? To i nije neka garancija da može da iznajmi pogon. Dok vi utvrdite može da ga iseli iz države. Zgrada? Šta je?
U čemu je problem ovde? Reč je o milijardama dinara. Ko će njih da zaustavi da ne naprave takve zloupotrebe? Onda tražite od velikoprodaje 80 hiljada evra kao garanciju. Smešno.
Šta je sa uvoznicima? Roba koja ulazi u državu nema obračunat PDV. PDV koji se obračunava jeste: nabavna cena proizvoda plus carina jednako je PDV.
Kolika je razlika između izlazne cene? Opet je mnogo veća nego kada je u pitanju velikoprodaja.
Velikoprodaja radi sa dva-tri posto u ceni duvanskog proizvoda, maksimalno pet, a ovde su količine akumuliranog kapitala kod prerađivača i kod uvoznika preko 100% i njima ne treba garancija. Najviše mogu da zarade, najveću utaju mogu da naprave. U tome je problem.
Ako ste to već hteli, onda je trebalo gospodinu Stanku Subotiću Canetu - Žapcu da kažete da je depozit, garancija 10 miliona evra, Peconiju 10 miliona evra, pa onda puštajte trgovce na veliko 80 hiljada evra. Uzmite i od STR-a i od SZR-a, uzmite i od trafikanata po 1.000 evra.
Postavlja se pitanje zašto samo od jednog i kako ćete to da izvedete? Da li će morati da se krši Zakon o deviznom poslovanju, a ako uplati u dinarima, koliko će mu biti vraćeno, da li isti iznos u dinarima ili će ponovo država da se odrekne jednog dinarskog dela i da mu vrati kolika bude bila vrednost evra u tom trenutku?
To su problemi i manjkavosti ovog zakona. Ma koliko to vama izgledalo smešno, videćete kakve ste sve još kasnije propuste pokazali u pisanju ovog zakona. U principu, verujem da ste u teoriji mnogo dobri, ali u praksi, a ovo sa praksom nema nikakve veze, mnogo loši.