Ja sam tvrdio još od početka da onaj ko je pisao ovaj zakon, bar što se tiče nekih tehničkih detalja, nema pojma. Kaže se u članu 45 – privredni subjekt iz stava 1. ovog člana može da obavlja delatnost u prostoru koji ispunjava uslove u pogledu tehničke opremljenosti, zaštite na radu i zaštite i unapređenja životne sredine. Ne znam kako će trafika da unapređuje životnu sredinu, jedino da drže saksije oko trafike.
Da ispunjava sanitarno-higijenske uslove – da kažemo da je teoretski to izvodljivo, samo se postavlja pitanje na šta će da liče naše ulice. Zamislite da neka lokalna samouprava da saglasnost da se na nekom trgu ili na nekoj raskrsnici postavi određena trafika.
Dali su tu saglasnost, došlo je vreme da se registruje delatnost, dođe nadležni republički organ koji treba da izda dozvolu i kaže – ne može, nemate određene sanitarno-higijenske uslove. Taj organ lokalne samouprave koji je izdao tu dozvolu moraće da postupi tako da obezbedi uslove, što znači da ćemo gde god hoćemo da postavimo trafiku morati da cepamo asfalt, da cepamo trotoare, da provlačimo cevi, kako za vodovod, tako i za kanalizaciju. Postavlja se pitanje samog mesta u trafici i na šta će to da liči, pogotovo što su one često sa četiri ili pet kvadratnih metara.
Ili ćete one kioske koje je Mlađan Dinkić prilikom dolaska na vlast posle 5. oktobra, one menjačnice koje su stajale po čitavoj Srbiji; mislim da je i tu neko zaradio dobre pare pošto su morale da budu tipske. Sada ćete morati verovatno da se oslobodite njih, jer to su već počele da rade poslovne banke, više nema potrebe za tim trafikama, pa ćete verovatno tipsku trafiku kakva je bila pre četiri godine da uvedete ponovo u upotrebu, samo više neće da menja devize nego će da prodaje cigarete.
To je čisto znanje i iskustvo predlagača i još se kaže: "Privredni subjekt iz stava 1. ovog člana može da vrši prevoz duvanskih proizvoda sopstvenim vozilom koje je vidno označeno da se radi o prevozu duvanskih proizvoda i koje ispunjava sanitarno-higijenske uslove, kao i druge propisane uslove." Znači, čisto jedno neznanje.
Pre nego što ste počeli da pišete ovaj zakon, pre nego što ste počeli da pišete ovakve sulude odredbe jednog zakona i zakonskih propisa, najbolje bi bilo prvo da ste obišli da vidite kako izgleda u poljoprivrednoj proizvodnji duvanska proizvodnja, da obiđete preradu, velikoprodaje, maloprodaje i onda ovakve gluposti ne biste pisali u jednom zakonu. Ovako, ono što prepisujete, ne znam ni odakle, nalazimo sada u ovakvim zakonima i još tvrdite da ste eksperti. To stvarno nema smisla.

Ja sam se svega i svačega naslušao i nagledao u ovoj skupštini, pa još i da Mlađan Dinkić uređuje zemlju.
Bankarski sistem pogotovo je uredio. Ono malo državnih banaka što je ostalo i dalje uređuje, tako što je, recimo, u jednoj državnoj banci zaposlio izvesnu gospođu, sa obrazloženjem da je ona samohrana majka. Kada pogledate, pa u redu je, samo ima jedan problem, ona ima 65 godina, može da ide u penziju. Takve ljude zapošljavate, još da rukovode bankama i sa sumnjivom biografijom?
Dalje, to što pričate šta može trafika da prodaje, to smo čuli. Ne znam da li ste videli neki put neko rešenje kojim se dozvoljava rad jednog maloprodajnog objekta, pa se u tom rešenju kaže šta sve može da prodaje. Za trafiku se kaže da može da prodaje dnevnu štampu, nedeljnu štampu, mesečnu, može da prodaje pribor za pušenje, a to može da bude upaljač, šibica itd, prodaje cigarete, cigarilose i cigare, prodaje žvake. Kada dođe do toga da prodaje žvake, onda doda čokolade, bombone, biskvite, konditorske proizvode itd.
Ali, to nije problem ovog zakona. To je problem republičkog organa koji daje saglasnost za otvaranje nekog maloprodajnog objekta i određuje mu delatnost šta sve može da prodaje. Ovde zakon određuje kako se prodaje duvanski proizvod i koji su to sanitarno-higijenski uslovi.
Te priče oko tih ploča, nagledali smo se toga po Beogradu i sve novine o tome zvrje, kako se te ploče postave, pa za godinu dana to mnogi ljudi lome.
Da nećete još da predvidite nekim novim zakonskim propisom da se uvodi menza u trafiku? Dalje, postavlja se pitanje svrhe svega toga. Ako radi i sa nekim prehrambenim delom, on je fizički razdvojen od njega, znači nije u kontaktu sa hranom, ali mislim da onaj ko je ovo pisao nije znao kako će to u praksi da izgleda.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, vi sada kršite Poslovnik o radu Narodne skupštine Republike Srbije zato što čitate samo amandmane koje je podneo Odbor za finansije, bez nekog reda i redosleda kako su amandmani podnošeni, odnosno ne čitate po redosledu u odnosu na članove Predloga zakona. Na taj način kršite Poslovnik o tome kako se vodi rasprava u pojedinostima za pojedine zakone.
Mislim da je to nedopustivo, pogotovo što se sada postavlja pitanje da li je SRS podnela neke amandmane na Predlog zakona. Sada vidim da je čak desetak dana Odbor za finansije podneo istovetne amandmane koje su podneli poslanici SRS. Postavlja se pitanje čije to amandmane prihvatate, a čije ne prihvatate, pogotovo što su amandmani u tekstu potpuno isti. Da li je razlog što se ti amandmani ne prihvataju zato što su ih podneli poslanici SRS, ili je nešto drugo u pitanju?

Dame i gospodo narodni poslanici, evo o čemu se radi, kakve su to sada pomalo igre. Taj član, amandman koji je gospodin predsedavajući branio – tezu da treba da se odnosi na član 33, takav isti amandman je podneo i Dragan Čolić, narodni poslanik SRS, gde se u naslovu člana 33. reč "eksterni" zamenjuje rečju "spoljni".
Zašto se ne vodi rasprava o amandmanima po redosledu članova zakona, kako su podnošeni? Znači, ne ovako. Sada treba da se obrazlažu, recimo, članovi 30, 40. ili 50, pa ćemo onda da se vraćamo na član 6. Koji je to redosled? Da li uopšte neki zakon ima neku analogiju šta se reguliše članom 1, šta je cilj predlagača – poslednji član. Valjda postoji neki redosled.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što je počela rasprava u pojedinostima o Predlogu ovog zakona i ponašanju predsedavajućeg, koji vodi ovu sednicu Skupštine, vidi se da je ovaj amandman koji je podneo Božidar Koprivica, ispred SRS, sasvim opravdan.
Današnje zasedanje, odnosno nastavak zasedanja, otpočeli smo kršenjem Poslovnika o radu Skupštine Srbije. Znači, vladajućoj većini nije strano kršenje jednog podzakonskog akta koji se zove – Poslovnik o radu.
U članu 6. je predviđeno da institucija ima Poslovnik kojim, u skladu sa ovim zakonom, bliže uređuje način i postupak po kome institucija vrši svoju nadležnost revizije, način obezbeđivanja javnosti rada institucije, odlučivanje i druga pitanja utvrđena zakonom koja su od značaja za rad institucije.
Znači, pretpostavka je da, ako već vladajuća većina krši Poslovnik o radu Skupštine Srbije, formira članove Saveta vrhovne državne revizorske institucije, daje saglasnost za novi poslovnik te institucije, prati neku analogiju, videćemo da to pravo kršenja Poslovnika postoji.
Ne samo da uvodite pravilo kršenja Poslovnika nego sada menjate čak i praksu u kršenju Poslovnika, jer se ovo prvi put, od kada postoji Narodna skupština, desilo da se bez ikakvog reda čitaju amandmani koje je prihvatio ovlašćeni predstavnik predlagača, odnosno predlagač, gospodin Radojko Obradović, koji nažalost iz nekih razloga nije u ovoj sali. On je verovatno izvestilac i Odbora za finansije, koji je prihvatio, kao nadležni odbor, ove amandmane, kao potpredsednik Odbora. Znači, nemamo kome da se obratimo kada je u pitanju ovaj zakon, odnosno kada su u pitanju ovi amandmani.
Šta je cilj? Cilj je da se i na sva druga akta da saglasnost Skupštine Srbije. Ako se daje saglasnost na Poslovnik o radu, zašto ne i na druga akta.
Da li ta druga akta mogu biti Statut? Mogu. Statut je ipak viši podzakonski akt od Poslovnika o radu jedne institucije. Znači, za niži akt kakav je Poslovnik daćemo saglasnost, a Statut će doneti Savet i jednostavno Skupština Srbije neće imati mogućnosti da utiče na njega, da ga prihvati ili da ga odbaci. Tu jeste problem kada su u pitanju ovakvi zakonski predlozi.
Da na sva ostala akta treba da se da saglasnost Skupštine Srbije, vidi se već u članu 10. Predloga zakona, u kome se kaže da su predmet revizije, u skladu sa ovim zakonom: javna primanja i izdaci u skladu sa propisima o budžetskom sistemu i propisima o javnim prihodima i javnim rashodima, finansijske analize, finansijske transakcije, finansijski izveštaji i druge evidencije, informacije subjekta revizije. Pravilnost poslovanja subjekta revizije je u skladu sa zakonom, drugim propisima i datim ovlašćenjima. Kaže se i da je svrsishodnost raspolaganja javnim sredstvima u celosti ili u određenom delu.
U članu 11. se još kaže da su subjekti revizije, u skladu sa ovim zakonom: direktni i indirektni korisnici budžetskih sredstava Republike, teritorijalnih autonomija i lokalnih vlasti, u skladu sa propisima kojima se uređuje budžetski sistem i sistem javnih prihoda i rashoda.
Gospodo poslanici, to znači da predmet revizije može da bude i rad određenog ministarstva.
Zašto bi se onda Skupština Srbije odrekla prava da kontroliše ministarstva preko nekog nezavisnog tela? Zato je potrebno da Skupština Srbije daje saglasnost i na sva druga akta, a ne samo na Poslovnik, koji je u suštini jedan niži podzakonski akt.
Da li u tom statutu ili u nekom drugom aktu može da se napiše da predmet revizije, uzeo sam Statut samo kao primer, ne može biti rad određenog ministarstva? Može. Može da se napiše i da o tome Skupština Srbije uopšte nema pojma, da jednostavno nemamo uvid u rad jedne nezavisne državne institucije, koja po rečima predlagača ima izuzetno veliki značaj za funkcionisanje budžetskog sistema, javnih prihoda i javnih rashoda na teritoriji Republike, pogotovo ako se uzme u obzir da se predlagač, barem deklarativno izjasnio da se ovaj zakon najviše donosi zbog toga da bi se jednostavno oni koji raspolažu javnim sredstvima, prema tim sredstvima odnosili u duhu dobrog domaćina.
Postavlja se pitanje zašto predlagač odjednom ima želju da se Skupština Srbije u jednom delu kontrole rada nezavisne institucije odriče prava da vrši tu kontrolu u potpunosti. Da li to znači da Skupština treba da raspravlja samo o izveštajima?
Drugo, da postavimo pitanje zašto niste kontrolisali to i to ministarstvo, tu i tu republičku direkciju?
Jednostavno, u obrazloženju može da bude, znate mi imamo Statut, on to reguliše, žao mi je što za Statut ne moramo da vam tražimo saglasnost, ali vi ste tako izglasali zakon u Skupštini Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada se pogleda ovaj amandman koji je podneo Nemanja Šarović u ime SRS, vidi se da je predloženo zakonsko rešenje izuzetno loše.
Znači, član Saveta ne može učestvovati i odlučivati u postupku revizije ako je bio radno angažovan kod lica koje je predmet revizije ili obavlja određene poslove za račun subjekta revizije, ako od prestanka tog zaposlenja i završetka poslova nisu protekle dve godine.
Samo da podsetim poslanike da po Zakonu o poreskom postupku i poreskoj administraciji dosadašnji rok čuvanja dokumentacije koja je vezana za poreski postupak i poresku administraciju jeste pet godina.
Izmenama i dopunama tog zakona rok čuvanja poreske dokumentacije povećan je na deset godina.
Ako se pogleda u članu 11. ko su sve subjekti revizije – direktni i indirektni korisnici budžetskih sredstava Republike, teritorijalnih autonomija i lokalnih vlasti itd, NBS, javna preduzeća itd, da li se može desiti, a svakako može, da neko bude guverner NBS, ne sviđa mu se taj posao i postane član Saveta vrhovne revizorske institucije, pa posle dve godine može sam da vrši kontrolu svog poslovanja, odnosno kako je vršio dužnost dok je bio guverner NBS.
Taj rok je potrebno povećati na pet godina, kako je predloženo ovim amandmanom, jer je pretpostavka da će za pet godina verovatno neko drugi da uradi postupak revizije i da utvrdi da li je taj funkcioner neke državne institucije, korisnik budžetskih sredstava itd, poslovao u skladu sa zakonom.
To su razlozi zbog kojih je ovaj amandman potrebno prihvatiti. U svakom slučaju, SRS ne piše amandmane samo da bi se ovde vodile diskusije, već da popravi tekstove zakona. Ideja o jednoj ovakvoj instituciji nije loša, ali je problem u tome što vi od dobre ideje napravite loš zakon.

Dame i gospodo poslanici, predlagač očigledno istrajava u svojoj nameri da šest godina bude mandat raznim funkcionerima koji će biti imenovani po stupanju na snagu ovog zakona, tako da je i za vrhovnog državnog revizora predviđeno, u članu 27. stav 2: "Vrhovnog državnog revizora imenuje i razrešava predsednik Institucije odlukom na vreme od šest godina, sa mogućnošću reizbora".
Kaže se da oni koji su učestvovali u izradi ovog zakona i pomagali Radojku Obradoviću – razne međunarodne nevladine organizacije, da je bolje da bude izabran na šest godina, nego na četiri godine, da je to njihova preporuka i zbog te njihove preporuke on istrajava, sa obrazloženjem da ta preporuka ima mesta, tj. da se vidi diskontinuitet između trenutne političke većine u Skupštini Srbije i organa koji treba da sprovodi vrhovnu reviziju trošenja budžetskih sredstava.
To njegovo istrajavanje sada već postaje pomalo i smešno, jer kao što smo videli, Savet se isto bira na šest godina. Znači, predsednik Institucije se takođe bira na šest godina i on svojom odlukom bira vrhovnog državnog revizora.
Zar nije onda logičnije da vrhovni državni revizor ima drugačiji mandat, jer istekom mandata predsednika Institucije, najverovatnije će isteći i mandat vrhovnog državnog revizora. Koji je sad tu diskontinuitet? Nema ga.
Pre će biti da postoje dva dobra razloga zbog kojih se razne državne funkcije produžavaju na šest godina. Pre nego što to obrazložim, hteo bih samo da podsetim da se predsednik institucije isto bira na period od šest godina, ali sa mogućnošću jednog reizbora. To je presedan u našem zakonodavstvu.
Po svim sadašnjim zakonima, bez obzira na rok trajanja, sa dva mandata se jedino ograničava funkcija koja se direktno bira na izborima koji sprovode određenu vlast: predsednik Republike Srbije i predsednici opština. Niko više nema to ograničenje. Postoji razlog zašto – da se ne poistoveti sa tom svojom funkcijom itd. Nije to samo praksa u Srbiji, to je praksa i u svetu.
Ovde sada vidimo da se nastavlja kontinuitet u tome da se istrajava na mandatu od šest godina. Dva razloga postoje. Jedan od razloga je taj da vladajuća većina, koja će svakako birati i Savet institucije i posredno vrhovnog državnog revizora, po gubitku vlasti na izborima, jednostavno, ostane da sprovodi vlast u određenim organima.
Drugi razlog je da se nova vlast onemogući da kontroliše rad prethodne. U tome je problem i zato se na ovome istrajava. Možda tu još postoji želja da se neki funkcioneri pojedinih političkih stranaka nagrade za rad u tim strankama tako što će dobiti visoke plate u raznim državnim organima, pa i ovo je državni organ.
Priča se o nezavisnosti tog državnog organa. Odakle se finansira taj organ, ta institucija? Pa, iz budžeta Republike Srbije. Kasnije ćemo videti da može da se finansira iz donacija raznih pravnih lica, fizičkih lica, čak i iz stranih donacija, stranih donatora, ali prvenstveno se mislilo da se finansira iz budžeta Republike Srbije.
Kako će ta institucija da funkcioniše i da kontroliše ministra finansija, kada ministar finansija pušta novac. Postoji način – da ga delimično kontroliše tako što će da podnosi izveštaje da njegovo ministarstvo funkcioniše u skladu sa zakonom, a to je da predsednik institucije, vrhovni državni revizor bude iz političke stranke G17, da ga imenuje Mlađan Dinkić. Zašto da ne? Gde god su poslovi javnih finansija, tu je prisutan G17. Znači, ministar finansija, guverner NBS, Agencija za javne nabavke, Agencija za zaštitu prava ponuđača.
Evo, uskoro raspravljamo i u pojedinostima kada je u pitanju zakon o duvanu, koji više neće imati Agenciju, imaće Upravu, ali Upravu za duvan opet predlaže nadležni ministar za poslove finansija, čitaj: Mlađan Dinkić.
Hoće li G17 opet da dobije mesto predsednika Institucije i vrhovnog državnog revizora? Verovatno hoće. G17 će sama sebe da kontroliše. I po gubitku vlasti, politička stranka koja nema više od 2%, biće u situaciji da sprovodi vlast još šest godina. Na tome istrajava predlagač ovog zakona. Zašto? Moraćemo njega da pitamo, samo kada bude prisutan u ovoj sali.
Ovde se često spominje nezavisnost određenih institucija u funkcionisanju države, pa je čak i jedan moj kolega pričao o tome kako su sudovi nezavisni, odnosno kako treba da budu nezavisni, a nisu zato što sudije bira i razrešava Narodna skupština Republike Srbije. Jedino još ostaje da se sudije biraju na direktnim izborima. Teoretski moguće, ali teško sprovodljivo. Ili da ih neka politička stranka postavlja na vlast, recimo G17, pošto je kompletno uzurpirala vlast u Republici Srbiji.
Krenula je i jedna loša ideja i na toj ideji se još uvek istrajava, a to je Visoki savet pravosuđa, koji nam daje za primer kako to funkcioniše kada neko nezavisno telo predlaže određene pravosudne funkcije u Skupštini Srbije.
Po formiranju Visokog saveta pravosuđa u sudove Srbije, tadašnji DOS i ovaj novi, imenovao je najveći broj sudija iz redova Demokratske stranke i ne bi to bilo strašno da su te sudije imenovane i postavljene da sprovode zakon. Kada kažem sudije, mislim i na tužioce, zamenike tužilaca. Oni su postavljeni jedino iz razloga da, ukoliko dođe do zloupotrebe službenog položaja, ovlašćenja, nenamenskog trošenja para, u nastavku krađe jednostavno ne sprovode sudske postupke.
Nešto se malo promenilo i bilo je pokušaja da se te sudije razreše. Međutim, razrešenje za nosioce pravosudnih funkcija dostavlja Visoki savet pravosuđa, koji je nezavisno telo, i vidimo kako to funkcioniše.
Jednostavno, ne možete da razrešite nijednog sudiju koji je korumpiran zato što postoje određene strukture u Visokom savetu pravosuđa koje ga štite i ne samo da ga štite, nego kada dođe vreme reizbora, kada se konačno ponovo pita Narodna skupština, za neki kraći period, ne na period od šest godina, onda izađe Visoki savet pravosuđa sa saopštenjem da Skupština njihove predloge ne uvažava bez ikakvog obrazloženja, nego je glasanje u Skupštini rezultat političke trgovine, a pri tom zaboravljajući da je izbegavano da se mnoge stvari iznose za skupštinskom govornicom, nego su manjkavost i korumpiranost u radu bili rešavani na sednici odbora.
Svejedno, jedno navodno nezavisno, telo usudilo se da komentariše glasanje narodnih poslanika koji su birani narodnom voljom i sada očekujete da će vrhovna revizorska institucija i vrhovni državni revizor da budu nezavisni u svom radu. Teško.
Jedini cilj svega ovoga jeste da se nagrade pojedini funkcioneri stranaka, da se održi određena vlast i po gubitku na izborima i da se onemogući kontrola rada te vlasti, pogotovo sa mogućnošću da je vrlo teško smeniti Savet i vrhovnog državnog revizora odlukama Skupštine, jer setite se kako ste to radili sa Kori Udovički. Niste mogli da je smenite, osim da se pozivate da odluka Skupštine Srbije nije bila doneta na način predviđen Poslovnikom o radu Skupštine Srbije. Po samom Zakonu o izboru guvernera Narodne banke niste nikako mogli da je smenite. Ovakav predlog je vrlo sličan tom zakonu i to je njegova ozbiljna manjkavost.
Sasvim je normalno da svaka politička vlast, odnosno većina koja formira vlast, ima određenu odgovornost. Kada ima određenu odgovornost ima i određena prava, a ta prava su da sprovodi vlast. U ovom slučaju, ta prava će nekoj vladi ili skupštinskoj većini, da odlučuje i da vodi zemlju, biti oduzeta. U tome i jeste problem..
Zašto? Verovatno da bi se lopovluk koji traje od dolaska DOS-a na vlast pa naovamo sakrio kroz rad ovakvog organa koji je u najmanju ruku najmanje nezavisan u svom funkcionisanju.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo sada imamo prilike da razmatramo ono o čemu je pričano pred otvaranje rasprave u pojedinostima za ovaj predlog zakona. Znači, Odbor za finansije je podneo amandman potpuno istovetan amandmanu Dragana Čolića, koji je taj amandman podneo u ime SRS.
Pretpostavka je da vrhovni državni revizor i članovi Saveta moraju da znaju bar jedan svetski jezik, verovatno da bi razumeli šta je to "eksterni", valjda je to predlagač imao na umu. Nije se setio da u srpskom jeziku, odnosno rečniku, postoji odgovarajuća reč. Pre će biti da je ono prvo.
Međutim, i pored toga što je Odbor za finansije podneo isti amandman i Radojko Obradović, kao predlagač, prihvatio taj amandman, nije se odustalo od namere da članovi Saveta i vrhovni državni revizor moraju da znaju barem jedan svetski jezik, pa se u stavu 2. člana 33. kaže: "Eksterni stručnjak Institucije mora da ima odgovarajuće stručno znanje i iskustvo".
Zašto nisu istrajali u svojoj nameri i predložili i znanje najmanje jednog svetskog jezika, samo će morati neko da nam objasni koji su to svetski jezici, koji su to priznati svetski jezici? Valjda su to svi jezici kojima se govori danas u svetu.
Zamolio bih predsedavajućeg da poštuje odredbe Poslovnika održavanja reda na sednici Skupštine Srbije.
Dalje, da li je to možda zbog namere što piše – "Za eksternog stručnjaka Institucije može biti imenovan i strani državljanin, koji je priznati stručnjak u oblasti od značaja za izvršavanje poslova iz nadležnosti Institucije".
Da nije to možda Filip Cepter, možda on, on je strani državljanin? Da nije to možda MMF, Svetska banka? Znači, pustićemo da se u poslove revizije petlja ko stigne. Nije vam dovoljno što stalno dobijate packe od njih kako treba da vodite ovu zemlju, kao da oni bolje znaju šta nedostaje našem narodu od nas samih, nego im zakonom dajete pravo da to što rade i ozvaniče.
U najmanju ruku prvo čudi činjenica zašto amandman narodnog poslanika Dragana Čolića nije prihvaćen, kada je prihvaćen amandman Odbora za finansije, koji je istovetan ovom amandmanu, a čak je i bolji amandman Dragana Čolića, jer precizno definiše na koji član i na koji deo teksta i zakona se odnosi ovaj amandman, od amandmana Odbora za finansije, jer na osnovu kojih odredbi Poslovnika je podnet amandman koji je predlagač prihvatio.
Stiče se utisak da predlagač i Odbor za finansije ne žele ozbiljno da shvate SRS, koja je u ovom poslu stvarno pokušala da dobru ideju pretočenu u loš zakon, koliko-toliko privede nameni, da stvarno služi onome čemu bi trebalo, kontroli trošenja javnih finansija, bez petljanja stranih institucija.
Koliko je poznato, čak Republička poreska uprava podnosi izveštaj MMF-u, što je takođe sramota. Podnosi mu izveštaje koliko koji građanin Republike Srbije duguje budžetu Republike Srbije. I takvi izveštaji se podnose, a mi kao narodni poslanici to pravo nemamo, odnosno ne možemo da ostvarimo kod Republičke poreske uprave. Ali zato MMF i Svetska banka samo podviknu da im se dostavi spisak dužnika, kako se naplaćuje porez, i Republička poreska uprava izuzetno brzo i precizno odgovara na takve zahteve i takva postavljena pitanja.

Kršite Poslovnik, uzeli ste sebi za pravo da se uključite u diskusiju, iako predsedavate sednicom Skupštine Srbije.
Shvatio sam vašu želju da odgovorite umesto te radne grupe koja nije ovde. Čini mi se da su vas doveli u zabludu kada su vam to rekli, jer u članu 11. stav 1. kaže se da su subjekti revizije, u skladu sa ovim zakonom: korisnici sredstava EU, donacija i pomoći međunarodnih organizacija, stranih vlada i nevladinih organizacija.
Čini mi se da vas ovaj član i ova tačka demantovaše, gospodine Anđelkoviću, i trebalo je da istrajete da se amandman gospodina Ljubomira Kragovića prihvati.
Šta je cilj rada ovih međunarodnih organizacija, odnosno nevladinih organizacija koje bitišu na teritoriji Republike Srbije? To je da se srpskom narodu nabije osećaj kolektivne krivice za ratne zločine i da se pravi ratni zločinci, koji su to radili organizovano, proglase žrtvama.
Ništa drugo nije cilj rada takvih nevladinih organizacija – Sonje Biserko i Nataše Kandić. U tome i jeste problem, i cilj je da se stavi pod kontrolu njihovo finansijsko poslovanje, jer bismo onda saznali ko ih plaća i za koga rade. Samim tim, građani Srbije bi onda bili u situaciji da procene da li tim ljudima treba verovati ili ne. Ovako smo ih ostavili bez potpune informacije, jer onaj ko plaća verovatno ima i neki interes da ostvari.
Ovde je interes da se u srpskom narodu, kroz rad ovih nevladinih organizacija, stvori osećaj kolektivne krivice, a da se zločinci proglase žrtvama. Treba videti ko to finansira.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo i amandmani Vlade Republike Srbije na Predlog zakona pokazuju da neko nije uzeo ovu materiju toliko ozbiljno kada je zakon pisan, pa imamo za posledicu da i Vlada Republike Srbije ulaže amandmane.
Slušao sam diskusije gospodina ministra u vezi prethodnih amandmana, vezano i za ovaj član 12, ali mislim da je gospodin ministar malo pobrkao lončiće i poklopčiće.
Gospodin ministar tvrdi da su uslove, koje propisuje STO, prihvatile i SAD, Rusija, Kina, Nemačka, Francuska, Velika Britanija, je l' tako ministre?
Samo jedno pitanje, ko je utvrdio ta pravila? Utvrdile su SAD, Nemačka, Francuska itd.
(Milan Parivodić, sa mesta: Svi oni zajedno.)
Jeste, svi zajedno kako bi zaštitili prvo sa svoje strane svoje tržište i da bi obezbedili nova tržišta. Gospodine ministre, niste otkrili Ameriku i u tom slučaju ni vruću vodu.
Spomenuli ste Kinu i Rusiju. Neka pripreti STO, odnosno Nemačka i Francuska recimo Rusiji, šta će se desiti – zavrnuće im gas. Ko tu može na koga da vrši pritisak?
Ne može niko, ali mi prihvatamo neka pravila i zaboravljamo činjenicu da li je u stanju naša privreda da se nosi sa privredama zemalja koje su potencijalni uvoznici u Srbiju. Da li pružate carinsku zaštitu našoj privredi? Ne, carinske stope su izuzetno niske.
Naša privreda je tehnološki zaostala za privredama zemalja uvoznika sa teritorije Republike Srbije, a jedino što se izvozi odavde je polusirovina ili sirovina. Toga smo bili svedoci i devedesetih godina, konkretno 1997. godine, kada je sa izvozom žive stoke i mesa napravljen kolaps čitavog privrednog sistema u Srbiji. Došlo je do pada marke čak za sto posto.
Pričate o nekim rokovima – 30 dana. Znate šta sve može u Srbiji, koja je relativno malo tržište, da se uveze za 30 dana i koliko te zalihe mogu da budu velike? Za 30 dana mogu da napune tržište. Ko od toga ima koristi? Koristi ima uvoznik.
Ko od toga ima štetu – domaća privreda. Ko trpi direktne posledice? Građani koji rade u domaćoj privredi, ministre.
Pričate o tržištu, a zaboravljate na građane. Valjda ova vlada i postoji radi njih, treba da rade u njihovom interesu, valjda njih treba da štiti, njihova radna mesta i preduzeća u kojima rade.
Znači, ta pravila koja su utvrđena propisali su oni koji su u stanju da ih sprovode, radi svoje sopstvene zaštite i radi novih tržišta, eventualno sirovinskih baza.
Slažemo se potpuno da postoji osnov za priključenje STO, EU itd. Ali, postavlja se pitanje koji su to rokovi kada ćemo to moći da uradimo? Neki kažu 2001 bilo, a neki kažu 2010, a 2010. nije blizu, pa je pomereno na 2012, pa se već priča i o 2016. i o 2020. godini.
Da li ćemo prvo da uništimo sopstvenu privredu i onda da ulazimo u EU, STO ili ćemo da radimo na tome da prvo osposobimo domaću privredu da bude ravnopravna ne samo na našem tržištu, već i na njihovom. Problem naše privrede je što ona ne može da izdrži pritisak uvozničkog lobija ni na domaćem tržištu, a kamoli da nešto plasiramo van zemlje.
Jedino što možemo da plasiramo su sirovine i ništa više. Kada je Milošević pokušavao niskim cenama poljoprivrednih proizvoda da kupi socijalni mir, neki su to koristili da zarade ogromne pare. To je taj uvozničko-izvoznički lobi, ali niko nije izvezao industrijski proizvod, nego sirovine, poremetio tržište, upropastio privredu i građane i šta sada? Od 2001. godine u Srbiji uvozi ko šta stigne i kako stigne, svesni smo i te činjenice. Bio je pad proizvodnje.
To što neko pokušava kroz statističke metode da prikaže rast nekog proizvoda ili bruto nacionalnog dohotka, to su priče za malu decu. Činjenica je da domaća roba sve manje i manje učestvuje u potrošnji na domaćem tržištu. Treba neko da se zamisli kuda mi to idemo. Razumem da je reč o proizvodima kojih nema na domaćem tržištu, ali ovde je reč i o tome da se prvenstveno hrana najviše uvozi u Srbiju.
Setite se 2002. i 2003. godine, zašto je bila tako niska otkupna cena žive stoke? Zašto je išla ka tome da se upropaste domaći stočni fondovi? Zato što je uvoznički lobi plasirao robu sumnjivog kvaliteta, sumnjivog porekla na domaće tržište, konkretno meso, mesne prerađevine, mleko i mlečne prerađevine. Upropastili smo deo privrede, a pogotovo kada je u pitanju krupna stoka, za više decenija.
Sada pričamo o tome da li privremene, odnosno trajne mere treba da stupe u roku od 30 dana. Već ste najavili objavljivanjem u "Službenom glasniku" da će za pojedine vrste roba biti nemoguće u nekom roku od 30 i više dana, jer kažete da ne može biti manje od 30.
Znači da taj rok može biti duži; najavili ste zabranu uvoza. Šta će tada da urade uvoznici?
Normalno je da će da uvezu ogromne količine. Kod njih se u poslednjih 15 godina akumulirao kapital preko 20 milijardi evra, imaju para za tako nešto. Dok rešite da uvedete privremene mere – pojeo vuk magarca, gotovo, roba je ušla, šta ćete sa njom?
Član 12, na koji je podnet amandman, tiče se naknada. Kaže se da Vlada, na predlog Ministarstva, može da propiše administrativnu naknadu na administrativne usluge koje organi, odnosno lica kojima su zakonom poverena javna ovlašćenja, pružaju licima u spoljnoj trgovini, samo ako je to neophodno radi naknade troškova za stvarno pružene administrativne usluge.
Kažemo – nema problema. Znači, neko pruža uslugu, rešio je da je naplati, odnosno da pokrije troškove.
Dalje se kaže da – iznos administrativne naknade iz stava 1. ovog člana ne može da bude viši stvarnih troškova za pružene usluge. Vlada Republike Srbije će valjda voditi računa o tome. Ona sprovodi zakon, određuje visinu naknade. Ali, koji je to sada parametar? Da li će to da bude po jedinici mere? Da li će biti procentualno na kontingent, na vrednost robe, na šta?
Dalje se kaže da – predstavlja posrednu zaštitu domaćih lica, robe ili usluga. To je ono čega se stalno plašite i u svakom zakonu morate da napišete, jer se plašite da vas neko ne optuži za vancarinske zaštitne mere od uvoza. Jeste, priznajte da je tako.
Ali, izvinite gospodine ministre, i u zemljama EU uvek se radi na principu dispariteta. Jeste zatvoreno tržište u zemljama u krugu EU. Čim jedna strana u tom krugu debalansira situaciju, odmah se pojavljuju zaštitne mere, bez obzira da li su carinske ili vancarinske. Unapred se odričete tog prava.
Treće, što je po meni potpuno suvišna tačka, kaže se – da predstavlja sredstvo za prikupljanje prihoda. U sledećem stavu kažete da su sredstva, naplaćena u skladu sa odredbama ovog člana, prihod budžeta Republike.
Znači, iznos administrativne naknade iz stava 1. ovog člana ne može da predstavlja sredstvo za prikupljanje prihoda. Zar to nije regulisano u tački 1. i 2? Potpuno suvišna tačka.
U svakom slučaju, ovo je tehnički amandman koji pokušava da, barem u tehničkom smislu, popravi ovaj zakon i voleo bih da se o ovom amandmanu ovlašćeni predstavnik predlagača izjasni.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman koji je podneo poslanik Milan Škrbić, u ime SRS, svakako je dobar, pogotovo ako se ima u vidu kako je to funkcionisalo kada su dodeljivane kvote, kontigenti, nazovite to kako god hoćete.
Znači, preciziranjem tog roka, od trenutka upućivanja javnog poziva, Ministarstvo upućuje poziv za podnošenje zahteva, precizira i rok koliko je potrebno za podnošenje zahteva i prikupljanje potrebne dokumentacije.
U praksi, ukoliko se ovo ne bude definisalo, može doći do raznih zloupotreba, tako da neću da sumnjičim ministra, ali nije ''ničija do zore''. To znači da taj javni poziv može da traje jedan dan, jedan sat, od 11 do 12, i objavljuje se u "Službenom glasniku". Ko ga na vreme dobije preko pošte, ili zna za ovo, moći će da konkuriše i da dobije kvotu. Zakonska regulativa i normativa su ispoštovane.
Znači, ovim amandmanom, u stvari samo je traženo da se odrede rokovi. Ne može biti kraći od 15 dana ni duži od 30. Mislim da to nije sporno, pogotovo što on u principu ne ulazi u suštinu zakona, ali u svakom slučaju sprečava moguće zloupotrebe, pogotovo uvozničkog lobija koji je maltene u svim strukturama i svim nivoima vlasti prisutan, pa bi ovakvim predloženim amandmanom, prihvatanjem jednog od ovakvih amandmana barem ta mogućnost zloupotrebe bila smanjena.
Ona nikako ne može da se otkloni, velike su tu pare u igri, ali barem da učesnike na tržištu izjednačimo prihvatanjem ovog amandmana.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 17, oko koga raspravljamo maltene već sat vremena, predviđa raspodelu kvota, kako to kaže i sam član – kaže se šta se može, šta je obavezujuće, gospodine ministre.
U 1. stavu, tačka 3) mogućnost dodele kvote licima kojima ranije nisu dodeljivane kvote, znači može, ali ne mora, to ste ostavili da se rešava nekim podzakonskim aktom, što po meni nije u redu. Treba regulisati zakon. Kasnije smo podneli neke amandmane u vezi ovoga i o tome će biti priče.
Međutim, ono sa čim se sa vama, ministre, ne slažem, to je da će zbog malog broja kvota biti manja mogućnost zloupotrebe. Naprotiv, kvote će po tom nekom principu, kako vi kažete, biti korišćene samo u situacijama kada su stvarno ozbiljni poremećaji na tržištu. Zbog malog broja kvota – ozbiljnih poremećaja na tržištu?
Ne slažem se sa vama da je mogućnost zloupotrebe manja, ona je tada najveća, jer će mali broj lica dobiti kvote u trenutku kada je privreda, tržište, u nekom osetljivom položaju. Tada je mogućnost zarade ekstraprofita najveća. Nema nikog drugog ko bi ga u tome sprečio.
Ono vaše obrazloženje za neprihvatanje onog amandmana na član, čini mi se da je to bio 12, neki rokovi za podnošenje zahteva i potrebnu dokumentaciju.
Stvarno je objašnjenje nelogično, slažem se sa vama da to Vlada može nekim podzakonskim aktom da reši, da li će to biti uredba, da li će biti neki pravilnik itd, neću u to da ulazim, ali sam mišljenja da to najbolje treba da reši Narodna skupština Republike Srbije, tako što će zakonom da utvrdi rokove.
Da bi se ti rokovi promenili potrebno je da se napiše izmena i dopuna nekog određenog zakona, da bude javna rasprava u Skupštini Srbije da bi se neka odredba zakona promenila.
Sednica Vlade, u principu, nije pod nekom velikom žižom javnosti. Uredba može da se promeni preko noći, bez znanja javnosti za nastupajuće posledice u vezi te uredbe.
Zakoni se ne pišu za mandat jedne vlade. Valjda vam je cilj da se vaš zakon dugo vremena sprovodi i kada ne budete ministar, a on će se sprovoditi ukoliko bude što je god moguće bolji, u zavisnosti od situacije, okolnosti itd, dobar i primenjiv. To su te okolnosti o kojima ste morali da vodite računa.
Ukoliko ostavljate da Vlada menja nekom uredbom, neću da ulazim lično da li ćete to kao ministar da predlažete nekoj vladi da to radi, ali se ostavlja mogućnost da neko u vladi zloupotrebi pravo koje uredba daje.
Narodni poslanik Nemanja Šarović, u članu 17. posle stava 5, tražio je da se doda novi stav 6. koji glasi: "Ako lice ne koristi kvotu u skladu sa uslovima iz stava 3. ovog člana, a nastupe okolnosti iz stava 5. ovog člana to lice ne može dobijati nove kvote u naredne tri godine od dana stavljanja kvote van snage".
Samo kršenje režima kvote, da pročitamo da bi bilo jasnije i stav 3. i stav 5. – "Odluka o dodeli kvote sadrži uslove pod kojima se kvota dodeljuje, kao i rok u kome se kvota može iskoristiti, koji ne može biti duži od šest meseci i način obaveštavanja Ministarstva o korišćenju kvote". U stavu 5. se kaže: "Ako lice ne koristi kvotu u skladu sa uslovima iz stava 3. ovog člana, Ministarstvo može da:
Znači, zbog ove ranije diskusije utvrdili smo da postoji mogućnost zloupotrebe. Krivični zakon i bilo koji drugi zakonski propisi u vezi kvota, koji sankcionišu kao krivično delo i niko neće biti odgovoran, nema čak ni kaznenih odredbi po pitanju nepoštovanja samih uslova. Jedino, kada je finansijski momenat u pitanju, kazne su više nego simbolične, koliko sami uvoznici mogu da zarade zloupotrebom jedne kvote.
Znači, ne postoji neka ozbiljnija mera represije i kazne za nepridržavanje odredbi ovog zakona. Ovim novim stavom je predviđeno da onaj ko krši zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju ipak trpi određene posledice, a to je – da nema pravo da podnosi zahtev za dodelu nove kvote u naredne tri godine.
Sve zavisi, nije pravo krivično delo, zavisi od uslova tržišta itd, ali u principu – šta će kraj Morave, ako ne zna da pliva, ako je u pitanju nesnalaženje na tržištu, tako naš narod kaže, a ako je u pitanju zloupotreba, ipak će trpeti određene zakonske posledice da ne može da učestvuje na novim javnim pozivima za dodelu kvota.
Mišljenja sam da ovaj amandman ne narušava duh ovog zakona, samo ga na određen način poboljšava, da bi bio što je moguće primenljiviji i da se zakonskim propisima izuzetno jakom finansijskom lobiju konačno stane na put.

Gospodine ministre, niko nije pričao o tome šta ako se kvota ne iskoristi na količinu robe koja je predviđena. Tu uvoznik ili izvoznik, svejedno, gubi profit. Teško da će on da dozvoli sebi taj luksuz da ne uveze količinu robe za koju je dobio kvotu.
Ovde je reč o tome šta ako se prebacuju količine robe obuhvaćene kvotom. Recimo, svedoci smo da je iz Srbije probijena kvota na šećer baš u zemlje Evropske unije. Odredili su nam količinu koju možemo da izvezemo, rekli su da je to domaći šećer, i nema problema.
Skupilo se društvo, uvozilo je šećer u Srbiju, prepakivalo, stavljalo etiketu da je domaći, izvozilo u zemlje EU. Šta su radili oni tada? Zabranili su nam, ukinuli nam kvote. Sasvim je normalno da onaj ko u državu uvozi više nego što je dobio od kvote, snosi neku zakonsku posledicu, makar simboličnu – da ne može tim poslom da se bavi sledeće tri godine.
Dalje, kada je u pitanju izvoz, imate robu koja je sezonska, pogotovo kad su poljoprivredni proizvodi u pitanju, recimo, u fazi mirovanja, kada tržište nema potrebe za tom robom. Znači, ili otkupljuju robne rezerve da bi rasteretili tržište, ili se roba putem kvota izvozi van zemlje. Tada neko ima mogućnost opet, ako prebaci količinu, da zaradi više novca. O tome se radi.
Znači, nije ovde poenta u tome da li će biti sankcionisan onaj koji ne ispoštuje kvotu u celini. To je teško. To su pravila tržišta, to su pravila ekonomske logike, neće da se odrekne zarade, osim ako je nesposoban. To je već nešto drugo i tu mu sigurno ne možete pomoći.
Ovde je reč o zloupotrebi, da neko iskoristi kvotu, da li da više robe uveze u Srbiju ili strateških sirovina više izveze iz Srbije. Ništa drugo. Na to se odnosi ovaj amandman.

Dame i gospodo narodni poslanici, u članu 33. kaže se da Vlada može da uvede mere zaštite i to: antidampinške dažbine, kompenzatorne dažbine, mere za zaštitu od prekomernog uvoza, mere za zaštitu ravnoteže platnog bilansa.
U drugom stavu se kaže da Vlada može da propiše bliže uslove za primenu mera zaštite, u skladu sa pravilima Svetske trgovinske organizacije i propisima Evropske unije.
Vlada jeste izvršni organ ili deo izvršne vlasti koji sprovodi određene zakone i određene zakonske propise, ali, kako reče kolega Radić koji je podneo amandman u ime SRS, mogli smo ovaj zakon da napišemo samo u jednom članu koji bi otprilike glasio – Vlada Republike Srbije zadužena je da propiše bliže uslove za primenu odredbi o spoljnotrgovinskom poslovanju. Time bi se posao Skupštine Srbije završio.
Još uvek buni ovaj deo – u skladu sa pravilima Svetske trgovinske organizacije i propisima Evropske unije. Zašto se toliko na tome insistira? Ako postoje neka pravila zašto ih nema u zakonu EU i Svetske trgovinske organizacije?
Ako već godinama unazad svaka vlada koja od 5. oktobra ovde egzistira, pokojnog premijera Zorana Đinđića i Zorana Živkovića, sada Vojislava Koštunice, svi tvrde da je Skupština Srbije najproduktivnija fabrika koja donosi zakone kojima usklađujemo naše zakonodavstvo sa zakonodavstvom zemalja EU.
Da nije onda ovaj zakon poranio, pa će Vlada nekim podzakonskim aktom da reguliše neku materiju. Zašto to stalno isticati? Stiče se utisak da je to više deklarativnog i promotivnog karaktera, ali ne vidim razloge zašto.
U sledećim članovima 34, 38, 39. i 40. je postupak ispitivanja itd. Već postoji neka zakonska regulativa u vezi ovih mera. Znači, Vlada može da uvede mere zaštite. Vlada sprovodi zakon, Skupština donosi.
Ukoliko mere zaštite postoje, koje su regulisane zakonom, uslovi kada Vlada mora da reaguje, ne može da se kaže da može, mora da postupi u skladu sa zakonom, bez obzira da li je taj zakon napisao narodni poslanik, neko skupštinsko radno telo ili Vlada Republike Srbije.
Zakon se mora sprovoditi. Pogotovo u ovom delu – Vlada može bliže da propiše. Može, ali ne mora. To su sve manjkavosti više tehničke prirode i onda, samim tim, stav 2. postaje suvišan.
Vlada nema obavezu da sprovodi zakon, tako ste napisali u članu 33. Možda bi bilo dobro ili da prihvatite ovaj amandman ili da povučete zakonski predlog iz procedure. Uredite ga malo bolje i onda vratite Skupštini Srbije ponovo na raspravu.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo konačno da se nađe pred raspravom jedan ovakav izveštaj Komisije za hartije od vrednosti. Po meni ova rasprava prilično kasni, toliko se stvari već promenilo na tržištu hartija od vrednosti, da uopšte u ovoj skupštini postaje bespredmetno raspravljati o ovom izveštaju koji je sada podnet.
Gospodin predsednik Komisije za hartije od vrednosti bi trebalo da izvesti Skupštinu o nekim novim pojavama koje se dešavaju na tržištu hartija od vrednosti. To su pojave gde je direktno upletena Vlada Republike Srbije, jer po zakonu kojim je formirana ova komisija za hartije od vrednosti ona odgovara samo Skupštini, a definisana je kao nezavisno telo, radi kontrole, uvida itd.
Činjenica jeste da su se ulaskom u privatizaciju, koja je otpočela 2001. odnosno 2002. godine, pojavile i te hartije od vrednosti i to u većem obimu. Društveni kapital privatizovan je, i to po dva osnova: jedan deo, u iznosu od 70%, koji je bio predmet prodaje, dakle, većinskog kapitala, konzorcijumu ili nekom pojedincu, nekom fizičkom licu, pa i drugom licu, a drugi deo, 30% od vrednosti preduzeća, odnosno 30% akcija radnicima koji su radili u tom preduzeću.
Čast izuzecima, ali najviše se manipulisalo sa tih 30%, odnosno sa željom većinskog vlasnika da ima svih 100%, a ako ne može da ima 100%, onda da jednostavno smanji taj ulog malih akcionara, odnosno radnika u nekom akcionarskom društvu, pravnom licu itd.
Ta želja većinskih vlasnika se odvijala na dva načina. Jedan je bio dokapitalizacija preduzeća i ne bi bilo ništa loše da je tom dokapitalizacijom ulazio svež kapital, koji bi omogućavao veću produktivnost tog preduzeća. Međutim, to se radilo na mala vrata, tako što je kroz dokapitalizaciju tekuće održavanje prikazivano kao investiciono, imate čak i to, jer Komisija za hartije od vrednosti nije reagovala, Agencija za privatizaciju takođe nije reagovala do dana današnjeg.
Dešava se da se jednoj firmi, koja objektivno košta 30 ili 40 miliona dinara, da ne pričamo u evrima, kroz najobičnije krečenje jednostavno obezvredi vrednost akcija malih akcionara. Drugi način je bio taj prilikom raspodele dividendi, gde su dividende kod većinskog vlasnika, odricao se profita u korist povećanja upravljačkih prava u tom preduzeću, odnosno povećanja vrednosti svojih akcija.
Treći vid obezvređivanja upravljačkih prava malih akcionara je bio taj što se jednostavno emitovala određena količina hartija od vrednosti, ne opet radi toga da bi preduzeće došlo do novog kapitala, odnosno da bi imalo više vlasnika, već isključivo u svrhu toga da se opet obezvrede upravljačka prava malih akcionara.
U principu 2004. godine u stvari nije ni postojalo u pravom smislu reči tržište hartije od vrednosti, već isključivo finansijske manipulacije određenih finansijskih lobija. Da je sve to tako vidi se kada je rađena privatizacija "Knjaza Miloša", gde se direktno Vlada Republike Srbije uplela u privatizaciju. Posao Vlade Republike Srbije jeste da nagleda sprovođenje zakona i da sama sprovodi zakone, a ne da zakone menja, menja ih Skupština Srbije.
Ako smo jedna pravila utvrdili jednom i pod tim pravilima se zasniva neka praksa, onda se postavlja pitanje šta se u stvari htelo. Da li se htelo privatizacijom "Knjaza Miloša" da se dovede pravi vlasnik, odnosno lice koje bi stvarno platilo onoliko koliko to košta, uložilo u proizvodnju, zaštitilo radnike koji rade u tom preduzeću ili je jednostavno postojala želja da se država ošteti, jer prihod od privatizacije ide u budžet, i da se neko drugi na mala vrata uvede u jednu visoku profitabilnu firmu, koja je do sada postojala kao društveno preduzeće.
Da sve to ima osnova, gospodine Štimac, vidi se i po zadnjem potezu Vlade Republike Srbije, odnosno potezu Ministarstva finansija prilikom prodaje hartija od vrednosti ili akcija, kako god hoćete, Nacionalne štedionice. Prilikom prodaje tih hartija od vrednosti napravljene su dve, da kažem dva ozbiljna kršenja zakona i pravila koja važe na tržištu hartija od vrednosti. Navodno prvo je bila država većinski vlasnik Nacionalne štedionice. Već u vreme Božidara Đelića ili koga već Nacionalna štedionica je privatizovana.
Da ne pričamo ko je bio promoter ili možda treba da kažemo da je ipak iza toga stajao tadašnji guverner Narodne banke Jugoslavije. U trenutku dok je on bio guverner, a Božidar Đelić ministar finansija, uz njihovu saglasnost Nacionalna štedionica postaje u većinskom vlasništvu privatnog kapitala. To je taj prvi, da kažem, korak gde je država oštećena.
Drugi korak je bio sada nedavno, kada se odjednom promenio većinski vlasnik Nacionalne štedionice. Reč je i dalje o privatnom kapitalu. Neću da ulazim u to koliko je vlasnik tog kapitala država, ali činjenica jeste da se neko pojavio ko je hteo da kupi Nacionalnu štedionicu. Koji potez vuče Vlada Republike Srbije? Ako dolazi do takve jedne informacije sasvim je sigurno da će, ukoliko se i ona reši na prodaju svojih akcija, vrednost akcija na tržištu da bude manja, jer novi vlasnik onda nije u obavezi da toliko baš pregovara i da ga ucenjuje dosadašnji vlasnik, većinski vlasnik Nacionalne štedionice.
Čist zakon ponude i potražnje. Ako je više akcija na tržištu sasvim je normalno, pogotovo kada su banke u pitanju, da njihova cena bude manja. Ko kod toga ima štetu? Na prvom mestu štetu ima država, koja sada i dalje ima neki manjinski udeo u vlasništvu Nacionalne štedionice i koja je mogla da dođe do određenih finansijskih sredstava, odnosno dobiti, koja je sigurno mnogo veća od dividendi koje će da joj pripadaju sa radom ove banke, jer nije većinski vlasnik, ne može da utiče na raspodelu dividende, ne može da utiče na investicije te banke itd.
S druge strane, ko je imao najveću korist u svemu tome? Najveću korist je imao dosadašnji većinski vlasnik Nacionalne štedionice.
Vlada Republike Srbije im je omogućila da neko pravo kupi za pet ili šest miliona evra, a da to isto pravo proda za 92-93 miliona evra, samo zato što nije emitovala svoje akcije.
Hoćete da kažemo koji su to ljudi? Vuk Hamović i Vojin Lazarević. Oni su se obogatili prodajom Nacionalne štedionice. Ko im je omogućio? Ko je nadležan da raspolaže akcijama u bankama gde je država? Ministar finansija nije emitovao akcije, nije se odlučio na njihovu prodaju. Povećao je na jedan veštački način cenu akcija kojima su raspolagali Vuk Hamović i Vojin Lazarević. Na taj način su oni, može slobodno da se kaže, zaradili još koju stotinu miliona evra.
U suštini šta je to što opredeljuje državu u kom je ona delu bila vlasnik Nacionalne štedionice? Opredeljuje u onom delu da je, ukidanjem platnog prometa, koji je vodila tadašnja Narodna banka Jugoslavije i bila nosilac, taj promet prebačen u poslovne banke. Prelaskom platnog prometa u poslovne banke jedna fantastična infrastruktura je poklonjena Nacionalnoj štedionici.
U svakoj opštini Narodna banka Jugoslavije, tadašnja, imala je svoje ekspoziture preko kojih je vršila platni promet. Imala je kompletnu infrastrukturu, počev od lokacije, koja je i te kako interesantna, uvek je blizu centra grada, ako ne i u ekstra zonama gradova. Imala je kompletan računarski informativni sistem, koji je dat za mali novac Nacionalnoj štedionici, odnosno Vuku Hamoviću i Vojinu Lazareviću. Zaradili su na infrastrukturi, a onda su zaradili i na tržištu hartija od vrednosti, a ova komisija se uopšte po tom pitanju nije nijednom oglasila.
Ako ste vi stvarno nezavisno telo, koje podnosi izveštaj Narodnoj skupštini Republike Srbije, onda je trebalo da se oglasite, i ne verujem da bi bilo koji ministar iz Vlade Republike Srbije tek tako lako smeo da napadne tu komisiju koja podnosi izveštaj Narodnoj skupštini, pogotovo ako ga Narodna skupština usvoji. Ovako kako ste sve rešili, žao mi je što ste vi u sve to lično upleteni, ali s kim ste takvi ste.