Kolega Marinkoviću, sada ću da kažem, da iznesem jednu činjenicu. Recimo, bilo je ovde predloga kada se pričalo isto o auto-putevima pre neki dan, jedan moj uvaženi kolega je rekao zašto podižemo kredite, uzimamo evro obveznice, utvrđujemo javne interesa, hajde da građani Srbije kupuju obveznice Republike Srbije. To je rečeno.
Teoretski moguće. Praktično nemoguće.
(Milorad Mirčić: Niko nije to rekao.)
Rečeno je u ovoj sali, nemoj sad stenograme da donosimo. Zašto? Zato što takvi ljudi žive u prošlosti. Oni se sećaju vremena Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, sećaju se vremena Josipa Broza. To je najveći ideolog…
(Vjerica Radeta: Tvoga tate.)
… koji je izdavao te državne obveznice za izgradnju auto-puta „Bratstvo-Jedinstvo“. Eto.
Ili, kada počnu da pričaju da država treba da bude regulator na tržištu energentima, a država je učesnik na tržištu energenata, pa to mora neko drugo regulatorno telo da radi, ne može država jer bi inače, znate koga oterali? Ruse iz Naftne industrije Srbije. Ne bi ni bio „Turski tok“. Ne bi mogli ni da pričamo o „Južnom toku“, ali treba poznavati neke materije, a ne živeti u prošlosti. Od prošlosti se ne živi, od demagogije se ne živi. Živi se od rezultata.
(Vjerica Radeta: I od 12% poskupljenja putarine.)
Znači, od rezultata se živi. Ako kažem da je naša putna infrastruktura u Srbiji najbolja ne bi bilo iskreno i ne bi bilo tačno, ali da kažemo i da je najgora, takođe ne bi bilo ni iskreno ni tačno.
Činjenica jeste da su potrebna ulaganja u rekonstrukciju postojećih puteva i izgradnju novih puteva. To je činjenica, to ne može niko da ospori. Sada će neko da kaže – da li treba dva, tri, pet ili deset posto ako se zna da od 1999. godine do 2012. godine nije maltene ni dinar uloženo u održavanje puteva, kako regionalnih, tako i lokalnih.
Pričali smo ovde u Skupštini, ako hoćemo da Srbija ekonomski napreduje, ako hoćemo da poboljšamo kvalitet života i standard građana, moramo da razvijamo saobraćajnu infrastrukturu.
E sad, neki bi to hteli da traje 50 godina, a neki hoće da to završe za sedam, osam ili deset godina. To su te relacije, jer je valjda njima bolje da budu usporeni, uspavani, njima je bolje kada nemaju novca da štampaju dinare, da naprave inflaciju. To je, izgleda mi, bolje rešenje. Po nama nije. Po nama nije, hoćemo da Srbija ima svoj bonitet, da ima svoj rejting koji pokazuje ne samo po kojoj ceni kapitala se Srbija zadužuje u inostranstvu ili na domaćem tržištu, svejedno je, po toj ceni ako je cena niska, garantuje se drugim investitorima koji žele da započnu neku proizvodnju u Srbiji, da je Srbija i pravno i ekonomski sigurna zemlja, ali to ne vredi govoriti.
Oni bi hteli da se vratimo u vreme zemljoradničkih zadruga, ko možda Kolhoza ili tako dalje, u vreme društvene imovine, u vreme radničke klase. Možda je to bilo za ono vreme odlično, ali danas živimo u 21. veku. U 21. veku živimo i valjda treba da se okrenemo nekim tržišnim vrednostima da bi smo obezbedili tržište i u Srbiji, bez obzira da li je to tržište u smislu potrošnje ili tržište u smislu investicija, moramo da imamo saobraćajnu infrastrukturu i puteve.
Ako ih već napravimo, dovodi se u pitanje kako ćemo da ih održavamo? Znate, to je najveće pitanje. Svaki naš građanin želi da se na prvom mestu koriste ti putevi na bezbedan način. To je valjda na prvom mestu i ta stvar, ta činjenica je, čini mi, se najvažnija, na drugom mestu i kvalitet tog puta. Jedno su sa drugim nekako povezani i bezbednost i kvalitet tih puteva.
Pa, hoćemo li da se cenkamo, kao da smo na pijaci, da puteve pravimo dve ili tri godine ili 15 – 20 godina? Ja nisam za 15 – 20 godina, zato što će mnogi, znajući kakvi su nam putevi bili, da nastradaju na putevima zato što se mi cenkamo koliko će to da traje, a mislim da ljudski život nema vrednost, da nema novca koji može da ga plati, ne postoji, pogotovo ne u saobraćaju, gde se prilično života gubi. Bez obzira na sve, sva poboljšanja i smanjenja, to je još uvek visoka stopa.
Hoćemo autoput. Ja želim da idem, a verovatno i većina građana, sa jedne granice na drugu Republike Srbije i da svuda vozim autoputem, bez obzira da li krećem Koridorom 10, prema Bugarskoj, ili Severnoj Makedoniji, ili ću možda da koristim Koridor 11, prema granici sa Crnom Gorom. Nekim kolegama je važnija forma, nije važna suština, nije važno šta govorite, nisu važne ni tačke, ni zarezi, gde je ko stavio, da bi njihova priča, koja je u suštini jako šuplja i prazna, mogla da opstane.
Ako svi znamo, bar se nadam, neki su rekli i pokazali da možda neke stvari ne znaju, održavanje puteva nije samo da se kosi trava, da se povlače bele ili žute linije po putu, održavanje puteva je i zimsko održavanje puteva, a mogu da kažem da je naš autoput jedan od najbolje čišćenih autoputeva u ovom delu Evrope i ovom regionu. Za to su isto potrebna sredstva. I kada napravite kolaps, kad se desi, niko ne pita da li je to bilo dva, tri, pet ili 12%, nego kaže da mu je život ugrožen zato što put nije očišćen i on se nalazi u vozilu zavejan na tom putu. Ali, nije bitno, bitno je da pričamo kako smo završavali neke matematike i znamo ono ili ovo. Ko da je zato bitno da li se zna Pitagorina teorema ili ne, da li se to zna ili ne. Bitni su ekonomski pokazatelji. Da li to može da utiče bitno na ekonomsko okruženje koje Republika Srbija ima? Ne može. Da li će to da utiče na to da međunarodni transport ide preko Republike Srbije? Neće uticati, neće uticati. To su stvari koje treba da gledamo.
Da li će više ljudi koristiti naše puteve ukoliko su kvalitetniji? Hoće. Ukoliko su bezbedniji? Hoće. Veliki broj, znam sigurno, koji prolaze kroz Srbiju, veliki broj građana koji nisu odavde, prolaze kroz Srbiju, zato što je, pre svega, bezbedonosno sigurna zemlja. Ali, hajde da budemo, koliko je god to moguće i saobraćajno bezbedna zemlja. To ne možemo tako, što ćemo da računamo neprestano neke procente i da se plašimo da li će tu neko nešto da ukrade. Ima ko se time bavi. Bavi se time policija, bavi se time tužilaštvo. Bolje time da se bave, nego da se bave uviđajima na saobraćajnim nesrećama, pa čitamo po novinama kako je, ne daj Bože, poginulo neko dete od dve, tri, pet, šest, deset godina, kako je čitava jedna porodica nestala, jer to odlučuje 2%, 3%.
Za život jednog čoveka 2-3% ne predstavlja ništa. Za opstanak u političkom životu nekima je 3% često nedostižno, čak i u skoku sa motkom.