Dame i gospodo narodni poslanici, danas imamo na dnevnom redu set međunarodnih sporazuma. Ne mogu da, i nezahvalno je pokušavati, da se odredi koji su važniji a koji su manje važni od tih međunarodnih sporazuma, svi imaju jednaku važnost.

Kad pogledam današnji saziv i dnevni red ove Narodne skupštine i kad pogledam portale koje kontroliše Dragan Đilas, čini mi se da mi ne govorimo o jednoj istoj zemlji. Ako pogledamo po njegovim portalima, Republika Srbija i Aleksandar Vučić destabilizuju Crnu Goru, ruši teritorijalni integritet BiH, ugrožava interese Hrvatske, pronađu tu i po nekog prilično beznačajnog poslanika iz Evropskog parlamenta, kao što je Viola fon Kramon, koja opet tvrdi da Aleksandar Vučić utiče na događaje u Crnoj Gori, itd, itd.

Međutim, ja moram da postavim jedno pitanje - da je čak i nešto od svega toga tačno, da li bismo danas raspravljali o Sporazumu između Vlade Republike Srbije i Vlade Savezne Republike Nemačke o saradnji u oblasti odbrane? Ja sam sasvim siguran da o tome danas ne bi raspravljali da je bilo šta od onoga što Đilas, njegovi portali, polu-privatni poslanici Evropskog parlamenta koji su lobisti za kosovsku nezavisnost i lobisti za to da Dragan Đilas bude na vlasti u Republici Srbiji, prenose. Nemačka sasvim sigurno ne bi jedan ovakav sporazum potpisala sa Republikom Srbijom.

Možemo da mislimo o Nemačkoj šta god hoćemo, ali u svakom slučaju jedan ovakav sporazum značajan je za Republiku Srbiju iz više razloga, a ono što bivši režim nikako ne može da prihvati a to je da je sada Srbija politički stabilna, ekonomski jaka, bezbedno sigurna zemlja i da je za svakog partnera dobro došla zemlja. Čini mi se da to bivši režim ne može nikako da shvati.

Takođe, ja ne bih da potcenjujem ni Sporazum koji Republika Srbija u oblasti odbrane potpisuje sa Kraljevinom Marokom. Bivši režim Kraljevinu Maroko nije prihvatao iskreno. Nisu shvatali njen značaj pre svega u afričkom svetu, nisu cenili ni Boris Tadić, ni Dragan Đilas, ni Vuk Jeremić i ostali jedan jako principijelan stav Kraljevine Maroko, a to je da ne samo da je Kraljevina Maroko odolevala pritisku da prizna tzv. nezavisnu državu Kosovo, nego je čak branila teritorijalni integritet Republike Srbije više nego što su to radili i Boris Tadić i Dragan Đilas i Vuk Jeremić. I dan-danas pozicija Kraljevine Maroko nije se promenila po pitanju naše južne pokrajine, niti ima naznake da će to da se desi.

Ali, nekako valjda iz straha da neko ne zameri što Republika Srbija razvija prijateljske odnose sa Kraljevinom Maroko, ovakve sporazume nismo imali za vreme bivšeg režima.

Čini mi se da su to jako ozbiljni problemi koje smo dobili u nasledstvo i koje treba da rešavamo i da ponovo gradimo ona iskrena prijateljstva koja smo odavno trebali da nastavimo.

Međutim, šta drugo reći o ljudima kojima je… U stvari, ja mogu da razumem da neko ne voli Aleksandra Vučića, pogotovo ne bivši režim, mnogo su para izgubili, mnogo su privilegija izgubili, Srbija se nije raspala, Srbija nije postala njihova privatna imovina, ali ne mogu da razumem da su bivšem režimu, Draganu Đilasu, Vuku Jeremiću, draže neke druge zemlje nego Republika Srbija. I uvek će nekako u interesu tih drugih zemalja, navodno, da zastupaju interese, a pre svega najviše vole svoj džep. I otuda sva ona politika koju su sprovodili u proteklom periodu.

Nisu beznačajni ni ovi sporazumi i kada je u pitanju studentski standard. Setite se samo koliko su nas napadali da naši građani, oni najmlađi studenti napuštaju Srbiju, a ništa nisu uradili po pitanju studentskog standarda dok su bili na vlasti. Ništa nisu uradili ni da te ljude koji su kretali na fakultete da im olakšaju njihov položaj i olakšaju uspešnije učenje. Bilo je bitno samo kako da se obogate.

Kada su završavali fakultete, nisu pokušavali da pronađu strateške partnere koji bi zaposlili te naše studente u Srbiji da ostanu ovde i grade svoju budućnost, ovde se žene, udaju i rađaju decu, nego su im pronalazili načine kako da što pre napuste Srbiju. Naravno, uz neku finansijsku korist.

Jedan ovakav sporazum sad pokazuje jednu sasvim obrnutu politiku, da hoćemo da naši studenti imaju što je god moguće bolje uslove za učenje, da budu što bolji stručnjaci, da ih motivišemo da ostanu da rade, kad završe studije, da žive i rade u Srbiji, što takođe bivši režim oličen sad u Draganu Đilasu nije radio.

Imamo i Sporazum o Kulturno-informativnom centru između Srbije i Ruske Federacije. Da li smem da kažem da je to bila zabranjena tema za vreme bivšeg režima, da mi nikakav sporazum čak ni u oblasti kulture sa Ruskom Federacijom nismo mogli da potpišemo? To je bila zabranjena tema. Nije smelo o tome da se govori. Čak i ako bi se pojavio neki ruski političar, to je bilo nekako stidljivo.

Sećam se posete predsednika Medvedeva Republici Srbiji. Gledali su da ga sakriju od građana Republike Srbije, zato što su bojali da će građani da pokažu pravi odnos Srbije prema Rusiji i Ruskoj Federaciji. Krili su ga po hotelima i ovde su ga bukvalno tajno, kroz čitav Beograd blokiran doveli u Narodnu skupštinu. Tako su se ponašali prema prijateljima.

Da ne govorim o tome da Srbija i Ruska Federacija, odnosno ruski narod, ne mogu da kažem Ruska Federacija, imaju zajedničke istorijske trenutke, da imaju velikane koji su delili sudbinu, da li naše na teritoriji Ruske Federacije ili Rusije, da li njihove ovde u Srbiji kada se Srbija borila za svoje oslobođenje i sticanje svoje nove državnosti. Ali, nije bitno to, bilo je bitno da zapad ne vidi koliko srpski građani i srpski narod vole Ruse. Zato su sakrivali Medvedeva.

Ili, Sporazum kojim oslobađamo građane Ukrajine od viza kada ulaze na teritoriju Republike Srbije. Bivši režim uporno pokušava Aleksandra Vučića i srpsko rukovodstvo da uvuče u srpsko-ukrajinski sukob. Na sve moguće načine otežavali su položaj Srbije koja se našla pred jednim velikim problemom, na svaki mogući način su otežavali poziciju Srbije, za sukob sa kojim mi nemamo veze i gde se merila svaka reč kada se govorilo o tome od strane našeg rukovodstva i od predsednika Aleksandra Vučića.

Pokušavali su da nas posvađaju sa jednim narodom koji jeste nama prijatelj, istorijski prijatelj. Veliki broj crvenoarmijaca koji su oslobađali Beograd i Srbiju baš su sa teritorije današnje Ukrajine. Meni je žao što oni imaju građanski rat i žao mi je što ih isti ljudi koji predvode i Dragana Đilasa i Vuka Jeremića svađaju sa njima najbližima, isti oni koji hoće i nas da posvađaju sa građanima Crne Gore i Srbima iz Crne Gore i Crnogorcima, ajde i tako da ih nazovem.

Evo, Republika Srbija još jednom potvrđuje da ugled koji je stekla u svetu i međunarodnoj zajednici nije bez razloga. Ukidamo vize građanima Ukrajine i mi pokazujemo dobru volji i saradnju između naša dva naroda, sve ono što bivši režim nikako ili nije hteo ili nije smeo da prihvati, jer su uvek bili zauzeti samo sobom, da slepo slušaju druge, da slepo slušaju ambasadore drugih zemalja samo sa jednim razlogom – da što duže ostanu na vlasti i što više para pokradu. Sad se ponovo oslanjaju da će neki drugi ambasadori i neke druge zemlje da ih dovedu na vlast. To vreme je prošlo. Na vlast se u Srbiji dolazi samo izborima, na vlast se dolazi na onaj način gde vam građani daju podršku, a znajući kakvi su ovi, Boga mi nikad više neće biti na vlasti i ne zaslužuju. Toliko su nam zla naneli, toliko su nam života upropastili i toliko su nam godina života ukrali.

Dame i gospodo narodni poslanici, odbor je predložio Narodnoj skupštini da prihvati Predlog zakona u načelu.

Razloga ima i te kako iako je prethodni zakon bio donet 2014. godine. moramo da budemo svesni da je trgovina nešto što je živa materija, da se način i oblici trgovine neprestano menjaju i da trgovci na određene načine pokušavaju da plasiraju svoju robu i usluge i da smo izašli iz onog tradicionalističkog načina trgovine da građanin ode samo u trgovinu, pogleda robu, kupi je i na taj način ostvari neki obligacioni odnos sa trgovcem, da ne kažem da je uvek bilo u uvek će biti zloupotreba prilikom trgovine često i od strane trgovaca, često i od strane potrošača i da je potrebno svakim narednim zakonom koji donosimo u nekom vremenskom periodu te mogućnosti zloupotrebe smanjivati na najmanju moguću meru.

Isto tako pojavila se i ta čuvena trgovina na daljinu, pogotovo telefonom, telefonskim pozivima. Verujte da je mnogo građana izražavalo negodovanje zato što ih pojedini trgovci pozivaju, pogotovo ako je to bilo i u vremena kada se to ne radi posle 22,00 sata i potpuno je razumljivo njihovo nezadovoljstvo i potpuno je razumljiva potreba da se jedan takav vid trgovine potpuno upodobi u skladu sa zakonom i reguliše na način koji je predviđen zakonom.

Naravno, imali smo sada i određenih nekih situacija po pitanju i važećih zakona, da vidimo kakva je bila primena. Očekujem u raspravi u načelu da ćemo i do toga doći, kakva je bila primena važećih zakonskih propisa, kakve su to izmene koje se tiču tih propisa i naravno, kako bi naši državni organi, pre svega tržišna inspekcija i drugi organi, mogli da reaguju kada dođe do kršenja zakona. Tu pre svega mislim na raskid ugovora i način dokazivanja raskida ugovora, kako to izgleda danas. Mogu da kažem da tu još uvek postoji jedan veliki, veliki broj zloupotreba od strane prodavaca kada je to u pitanju.

Kasnije ću u raspravi, u načelu da pokažem i neke primere da je morao na kraju naš Odbor nadležni da se umeša da bi zaštitio preko tržišne inspekcije pojedine potrošače, kako su ih prodavci pokušavali da one obaveze koje imaju po zakonu da ispune. Mislim da osim sudske zaštite da treba i državni organ da izrekne pokretanje prekršajnog postupka ka takvim trgovcima, da bismo na određen način rasteretili i tržišnu inspekciju i pravosudne organe, zaštitili potrošače.

Mislim da je Predlog zakona dobar, da svakako unapređuje zaštitu potrošača i očekujem u načelnoj raspravi da ćemo da istaknemo sve one prednosti koje ovaj zakon ima.

Dame i gospodo narodni poslanici, svakako da je bilo potrebno doneti novi Zakon o zaštiti potrošača. Već u svom uvodnom izlaganju koje sam imao kao predstavnik Odbora za privredu, koja je nadležna i za poslove trgovine, dao sam neke svoje primedbe i stavove samog Odbora, tj. od poslednjeg zakona koji je donet pre sedam godina, mnogo toga se promenilo. Mnogi vidovi trgovine su se promenili, pružanja usluga, navike potrošača, navike trgovaca, mogu da kažem da nije bilo baš velike zloupotrebe prilikom same trgovine, ali je ono što smo primetili jeste tzv. nova delatnosti.

To je bila trgovina na daljinu, najčešće telefonskim putem, gde je prodavac, trgovac na određen način pokušavao da plasira svoju robu u direktnom kontaktu sa kupcem najčešće, po meni, na jedan prilično neprimeren način, bez obzira na njihovu ljubaznost. Ja to mogu smatrati kao jedan vid uznemiravanja, pogotovu ako vas pozivaju posle 22 sata ili uporno pokušavaju dan za danom da vam neki proizvod prodaju, a do toga da su to samo proizvodi koje vi ne vidite, nemate priliku da se upoznate sa njima, možete da verujte njima samo na reč i da je tu postojala vrlo mala odgovornost tih prodavaca i vrlo slaba zaštita samih potrošača, kada je ovakav vid trgovine u pitanju.

Donošenjem ovog zakona, prvo, naši građani će moći da biraju da li će da se nalaze na spisku koje prodavci na daljinu mogu da kontaktiraju ili će to biti zabranjeno. Dovoljno će biti da oni obaveste nadležan organ koji će praviti tu listu i koja će biti dostupna svim trgovcima na daljinu, da znaju koga mogu da zovu ili ne, i one kaznene odredbe ukoliko neko nastavi sa tom jednom takvom nepoštenom praksom.

Sama zaštita potrošača jeste osetljiva tema. Mi smo pre nekoliko decenija prešli na potpuno liberalan način trgovine, naravno da nije postojala zakonska materija koja je štitila potrošača, nije postojala zakonska obaveza koja je štitila potrošača u smislu da on zaista kupuje neki proizvod ili konzumira neku uslugu onako kako to on misli, a često puta se dešavalo da to nije baš tako i da je cena ili prevelika ili sam proizvod ne pruža onaj kvalitet, komfor, uslugu koja je bila ponuđena kada je kupac na određen način doveden u zabludu. Samim tim, ovim zakonom još više unapređujemo stepen zaštite potrošača u odnosu na zakon iz 2014. godine.

Naravno da je najosetljiviji deo, a gde sam iz ličnog iskustva, iskustva kao predsednik Odbora video, da se jedan veliki deo zloupotreba baš dešava kod proizvoda koji su u garantnom roku i to onih proizvoda koji su u garantnom roku koji je manji od

šest meseci, a kada kupac može da bira hoće li da mu se nepravilnost proizvoda otkloni, da mu se novac vrati ili da mu se zameni roba koju je on kupio.

Mogu da kažem da su trgovci zaista postali vešti da naprave jedan privid pridržavanja zakona. Evo, iz neke skorašnje prakse u radu kao predsednik Odbora. Građanin se obratio sa jednom molbom da mu pomognemo da ostvari svoje pravo koje mu je garantovano zakonom.

Najčešće su u pitanju proizvodi tehničke prirode. Znači, mobilni telefoni, televizori, obični telefoni i slični proizvodi. Poslao je svu moguću dokumentaciju kojom je tada raspolagao. Kvar je bio takav da bi i laik koji imalo poznaje rad mobilnog telefona primetio da je taj aparat potpuno neispravan. Nemojte da mislite da je to nešto beznačajno. Mobilni telefoni koštaju od par stotina evra, pa naviše i nije to baš tako jeftin proizvod.

Posle osam dana, on u zakonskom roku koji je predviđen po važećem zakonu i po novom zakonu, prodavac je odgovor da nije uspeo da utvrdi da je telefon neispravan. Pazite, vrhunski bezobrazluk – nije uspeo da utvrdi da je telefon neispravan koji ne može ni da se uključi i da je o tome obavestio servis i poslao telefon na servis.

Posle 30 dana kažu da je telefon ispravan i da građanin dođe da ga preuzme, što nije bilo tačno. Onda smo morali preko tržišne inspekcije da reagujemo i da zaštitimo tog potrošača.

Gde je najveći problem? Ni u prethodnom zakonu, ni u ovom ja ne vidim kaznene odredbe za jednog takvog prodavca. Znate šta? Slažem se da postoji sudska zaštita, slažem se da sada postoji način vansudskog rešavanja spora, ali ako pogledate i samu proceduru, videćete da u toj proceduri čak i ako građanin pokrene taj postupak vansudskog rešavanja, ko će da snosi te troškove? Svaka strana svoje. Tako smo napisali u zakonu.

Ako bi pokrenuo sudski postupak, a građani se teško rešavaju da za takve stvari pokrenu sudski postupak i ako čak na sudu dokaže da je bio u pravu i ostvari svoje pravo da mu se novac vrati, zameni aparat, čak i naknada štete koju je imao, čak i to da uspe, postavljam pitanje, znači sud je utvrdio da trgovac nije poštovao zakon, hoće li on biti kažnjen? Neće. Ni po važećem, ni po novom predlogu zakona.

Ja tu nemam nekih velikih dilema i nekih visokih razmišljanja. Neka nešto košta jedan dinar, neka je to potpuno beznačajna cena, taj dinar je neko zaradio i taj neko je hteo sa tim svojim novcem da omogući sebi nešto ili članovima svoje porodica boljitak, neki svoj komfor ili bilo šta drugo. Ne mogu da prihvatim da trgovci, koji obavljaju delatnost prodaju nešto što je neispravno ili nije ispravno u onim rokovima u kojima bi trebalo po našim zakonima, ne nadoknade štetu, jer nisu oni krivi ako neki proizvod nije ispravan, ali svesno neće da nadoknadi štetu, zameni proizvod, nego upućuje korisnika usluge ili kupca robe na sud, izgubi sudski spor, ne pridržava se zakona i ne snosi zakonske posledice.

Makar i mandatnu kaznu, makar bilo šta što će da ga natera da zakone koje donosimo striktno poštuje i da ne pokušava da ih izigra ili zloupotrebi nepoznavanje propisa naših građana. Valjda zakone donosimo da neku materiju rešimo, da se ljudi međusobno ne svađaju.

Znate na šta se najčešće svodi ta priča oko garantnih rokova i vraćanje robe koja je u garanciji?

Postoji više vida ostvarivanja prava na garanciju u samom sistemu i distribuciji robe. Proizvođač proizvoda često da se ne bi bavio i garantnim rokom i zamenom proizvoda u garantnom roku, svom distributeru robe daje proizvode po nižoj ceni, a da distributer prihvati kvarove koji nastanu u garantnom roku. Drugi uslov je da to proizvođač reguliše, ali tada je drugačija.

Šta rade distributeri i čitav niz u trgovini? Dobijaju određenu robu po nižoj ceni, zato što oni treba da prihvate reklamaciju u garantnom roku, prodaju po višoj, a žele da zarade i na robi koja je neispravna i za koju su primili od proizvođača određena sredstva, u vidu niže cene. Tako to danas izgleda u realnosti i u životu.

Mislim da sa tom praksom treba konačno da napravimo čvršću zakonsku regulativu. Ja se nadam da ćemo u nekom narednom periodu da nađemo kvalitetnu zakonsko rešenje, da se ovakvim stvarima konačno stane na put. Ako je neko izgubio sudski spor, ne vidim ništa i nadležni sudovi koji rešavaju o ovakvim stvarima, da im damo zakonsko ovlašćenje da izreknu i kaznu pa neka razmišlja hoće li da pokušava nekoga da izigra ili neće.

Evo, danas i juče se povela još jedna polemika u našoj javnosti, vidim da su se ponovo određene turističke organizacije, ne mogu da kažem turistička udruženja, ponovo traže za produženje roka koji je vezan za one turističke aranžmane koji su potpisani pre epidemije, znači pre marta meseca 2020. godine, traže da se to reši produžavanjem, traže da se to reši da im država da sredstva ili im pomogne u obezbeđivanju kredita. Neću da ulazim u to koliko je to opravdano, to ćemo u pojedinostima malo o tome da raspravimo kako izgledaju ta zamenska putovanja na teritoriji Republike Srbije i da vidimo da li baš svakoj turističkoj agenciji treba da pomognemo, da li baš svakoj.

Ali, evo ovde mogu da pročitam u članu 101. koji se tiče pružanja turističkih usluga - Organizator može da poveća ugovorenu cenu iz ugovora o organizovanju putovanja ako je to pravom ugovoreno, ako je ugovoreno da putnik ima pravo na umanjenje cene. Organizator može da poveća cenu iz stava 1. ovog člana u slučaju promene cene prevoza putnika do koje je došlo usled promene cene goriva ili drugih izvora energije, postojećih taksi ili uvođenjem novih taksi, deviznog kursa itd.

To kada pročitate vi zaista mislite da je to fer odnos. Ja tvrdim da i nije baš potpuno fer, jer ako sam ja nešto kupio danas, a realizovaću za godinu dana i danas to platio, zašto smo dozvolili, dali pravo da organizator turističkog putovanja za 363 dana promeni cenu usluge koju je naplatio danas? E, to ne može.

Da raščistimo, novac je roba. On je dobio novac. Da li će on taj novac da upotrebi odmah da plati hotelski smeštaj, avionske karte, aerodromske takse itd. to mene više ne interesuje. Ako jeste, konzumiraće ih i on i ja u trenutku realizacije putovanja. Ali, ako je on novac koji je danas dobio od mene, a realizovaću svoje putovanje za godinu dana, koristi kao svoja obrtna sredstva, nije uredu da ja sa njim delim rizik oko toga da li će aranžman koji sam uplatio i koji realizujem za godinu dana u međuvremenu da poskupi. E, to nije u redu i to ne može.

Ja bih voleo tako da dobije neko novac, pazite vi to, da ga koristi kao obrtna sredstva, da zarađuje na tom novcu, a onda da rizik snosi onaj ko im je dao novac.

Mislim da ovo možemo, imamo još uvek vremena da ako je aranžman uplaćen 70, 80 ili više procenata u trenutku zaključenja ugovora, bez obzira da li je na rate, jer rate daje banka ne može turistička agencija, ne može organizator putovanja da menja cene, osim da ih umanjuje, pod uslovom da je i onaj ko je njegov dobavljač u nizu, pružalac neke usluge, takođe umanjio cene u trenutku realizacije.

Moram nešto i da vam kažem, u realnom životu to nikada ne biva. Nikada se još nije desilo, bar meni nije poznato da ste nešto danas platili, konzumirali za godinu dana, a onda vam vratili novac zato što je to za godinu dana bilo jeftinije. E, to se nikada nije desilo. Možda jeste bilo jeftinije, ali ne znam, nije mi poznato da se nekom vratilo.

Isto tako, vidim još uvek da stoji ona odredba u članu 11. Zakona, treba da stoji, a to je način izdavanja računa. Trgovac je dužan da za kupljenu robu ili uslugu potrošaču izda račun. Pa u nekom delu člana tog 11. zabranjeno je naplaćivanje izdavanja i slanja računa potrošaču. Ko postupa suprotno ovim odredbama, predviđena je mandatna kazna u iznosu od 50.000 dinara.

Malo smo dok je bila ova rasprava u načelu, dok su govorile moje kolege poslanici koji su bili ovlašćeni ispred drugih poslaničkih grupa, tu poveli jednu temu. Iz javnosti možete da vidite da SBB Dragana Šolaka uporno pokušava da ubedi i tržišnu inspekciju i nas narodne poslanike da ovaj član u zakonu ne postoji i da on ima pravo da štampa račun, da pošalje račun i da naplati konzumentu i štampanje računa i slanje računa.

Ja pozivam sve građane Republike Srbije koji imaju ovakvih neprijatnosti sa Draganom Šolakom da to prijave tržišnoj inspekciji. Ne donosimo mi zakone da bi neko imao pravo da ih izigrava i da se zakoni prema nekima primenjuju, a prema nekima ne primenjuju nego da se prema svima primenjuju. Ako je on spreman da plaća kazne, neka plaća. Pošto je račun pojedinačna javna isprava, očekujem da tržišna inspekcija tako i postupa. Prema svakom računu mandatna kazna 50.000 dinara, ako plati u roku od osam dana 25.000 dinara, da li je tako? Ne grešim? Dobro.

To je ta kazna, pa sada neka vidi da li mu se isplati da i građanima crno ispod nokta otima. Da vas podsetim, to je onaj isti SBB i onaj isti Dragan Šolak, pajtos Draganu Đilasu, koji je neovlašćeno koristio instalacije Toplifikacije Beograd, JP, da distribuira svoju kablovsku televiziju.

To je isti onaj Dragan Šolak koji je krao od građana, pazite ovo nema posredne krađe nego direktna, tako što je svoje instalacije svoje kablovske televizije kačio na zajedničko brojilo u zgradama i na taj način su građani njemu plaćali što gledaju njegovu kablovsku televiziju, iako za to već plaćaju određene usluge. Vidite dokle to ide.

Ja bih voleo da što pre donesemo ovaj zakon o kablovskim operaterima, da jednoj pirateriji, jer Šolak nije ništa drugo nego pirat, prodavao je piratske kasete, nije tu bilo nikakve zaštite autorskih prava, stekao milione. Sada je vlasnik kablovske televizije. Ovo je zaista piraterija.

Pričamo o zaštiti potrošača. Recimo, postoje tri vrste, koliko je meni poznato, signala za televizije. Imate lokalne frekvencije, regionalne frekvencije i nacionalne frekvencije. Ko god hoće da radi u toj delatnosti mora da konkuriše da do bije određenu frekvenciju, da za to plati određenu naknadu.

E, sada pazite, taj isti Šolak, znači proizvođač jedne robe, to se zove televizijski program, je ta mala televizija. On će naplatiti toj televiziji da prodaje njen proizvod, krajnjem konzumentu, odnosno potrošaču, da bi naplatio i od proizvođača programa televizije i od konzumenta građanina, novac, zatim fakturisao preko svoje piratske televizije N1 iz Luksemburga SBB-u račun, kao da je to ne znam koja televizija i kao da prenosi sletanje na Mars svaku sekundu, njegova televizija fakturiše njegovom kablovskom operateru, iznosi novac iz Srbije, ne plaća porez, pa još krade na računima, krade struju, krade od javnih preduzeća.

Pa, mislim da je krajnje vreme da jedan takav zakon donesemo da konačno toj pirateriji koju predvode Dragan Đilas i Šolak stanemo na put i da ne može bilo koja televizija na bilo koji način da se pojavi ovde, osim po onim međunarodno priznatim propisima. Ne možete vi program da pravite u Srbiji, emitujete u Srbiji, a fakturišete iz Luksemburga, kao da je to prekogranična saradnja, kradete od građana struju i fakturišete im još izdavanje računa i slanje računa preko poštanskog javnog operatera. Pa, to zaista nema smisla.

Očekujem da ćemo u nekim narednim mesecima uskoro da imamo i zakonsku materiju koja će svim ovim zloupotrebama konačno da stane na put i da naši građani i naša Srbija imaju kompletan zakonski okvir protiv ovakvih pirata.

Dame i gospodo narodni poslanici, imamo priliku danas da unapređujemo CEFTA sporazum, koji je nastao iz razloga što su zemlje centralne Evrope koje su bile kandidati za članstvo u Evropskoj uniji, dok traju ti pristupni pregovori, želele da svoje privrede i svoje ekonomije ojačaju i pripreme za ulazak u punopravno članstvo Evropske unije. Jedan od načina za to jeste da zemlje koje su kandidati, koliko je god to bilo moguće, uklone administrativne barijere radi privrednog rasta i razvoja.

Neke od zemalja koje su osnivači CEFTA već su punopravni članovi Evropske unije, ostao je jedan deo zemalja Zapadnog Balkana čije jeste strateško opredeljenje punopravno članstvo u Evropskoj uniji, ali moramo da budemo i svesni da ne možemo samo da čekamo da postanemo punopravan član Evropske unije, već moramo i da živimo i da radimo i da se pripremamo i naše privrede za konkurenciju koja će da nastane prilikom ulaska zemalja Zapadnog Balkana u Evropsku uniju.

Ovaj potez mogu samo da kažem da unapređuje taj prvobitni sporazum, ali ne znam da li je to neka simbolika ili ne, danas je predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić potpisao tri sporazuma i smatram da svi odgovorni političari koji predstavljaju ili vode svoje zemlje na Zapadnom Balkanu treba da su danas u Skoplju.

Zašto to kažem? Moram da istaknem činjenicu da Srbija jeste od zemalja Zapadnog Balkana, privredno gledano, jedna od dominantnijih zemalja. Imamo najveću teritoriju, najveći broj stanovnika i sasvim je prirodno da imamo određenu privrednu dominaciju nad ostalima. Ali, sama po sebi, Srbija ne može u tako mirnom okruženju i da opstane, već moramo uz razvoj svoje privrede da pomažemo našim komšijama da i oni naprave jedan takav proces, zato što pre svega ekonomija i privreda ne poznaju granice, koliko god da mislimo da smo samodovoljni, nije to tako, moramo da sarađujemo.

Mene iznenađuje politika nekih naših komšija koji umesto privredne saradnje, ekonomske saradnje, odgovornosti pre svega prema svojim građanima, započinju razne sukobe i svađe sa Srbijom, nanoseći pritom najveću štetu baš svojim građanima kojima najviše i odgovaraju. Grdno se varaju da će u istoriji biti zapamćeni po tome što su se posvađali sa Srbijom, i ako budu zapamćeni, neće biti zapamćeni po dobrom. Srbija će za ovih deset godina, koliko je SNS na vlasti, biti upamćena ne samo po razvoju ekonomije, već i po tome da Srbija želi da pruži ruku svima radi pomirenja, radi saradnje, radi razvoja naših država u okruženju i da na taj način konačno, posle nekoliko decenija, regionu Zapadnog Balkana damo taj mir koji je potreban, političku i bezbednosnu sigurnost.

Proces „mini Šengena“, koji jeste započela Srbija, predvođena Aleksandrom Vučićem, svakako je doprinos CEFTA sporazumu. Jer šta imate važnije i lepše, da sarađujete sa svojim komšijama, da sve zemlje koje učestvuju u tom postupku imaju međusobnu korist, da građani svih tih zemalja imaju kvalitetniji život, po tome će biti zapamćena Srbija. Između ostalog, samo jednim delom, jer ima i po drugim stvarima po kojima će Aleksandar Vučić biti zapamćen, jeste i taj njegov potez da tamo gde možemo da razgovaramo, da tamo gde možemo da imamo rezultata, da ćemo ta pitanja i da otvaramo. Ima tema oko kojih nikada nećemo sa nekim našim komšijama da se složimo, ali smo to stavili po strani, zato što Srbija danas vodi odgovornu politiku, i prema svojim građanima i prema zemljama i u okruženju, i po tome će biti zapamćena.

Ovi koji nisu toga svesni i žele da žive u događajima koji su se desili pre dve, tri ili četiri decenije, ostaće u prošlosti, ostaće u istoriji i, nažalost, najveću štetu naneće svojim građanima. Kao što će u istoriji ostati i bivši režim i Dragan Đilas, koji će biti zapamćen samo po tome koliko je koštao Most na Adi, a dva auto-puta smo mogli da napravimo, po tome da je zaradio 600 miliona evra, po tome da mu se nekih 70-ak, 69 miliona evra nalazi na raznim belosvetskim destinacijama, to je ono po čemu će Dragan Đilas da bude zapamćen.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić biće zapamćen da je izgradio zemlju, da je izvršio reindustrijalizaciju, da je podigao životni standard građana, da je radio na tome da se na teritoriji zapadnog Balkana konačno uspostavi mir, bezbednost i da svi ovde možemo da živimo, radimo i izgrađujemo svoje države i napredujemo kao društvo, kao i da poboljšamo životni standard članovima naših porodica.

Svako je izabrao svoj put. Srpska napredna stranka sa Aleksandrom Vučićem izabrala je ovaj put, a oni koji su odlučili da se bogate, izabrali su sasvim drugi. Ja bih voleo, imali smo danas priliku i da zakletvu položi državni tužilac, gospođa Zagorka Dolovac, da se pobrine da lopovi predvođeni Draganom Đilasom konačno postanu moji sugrađani, ne baš potpuno, to je jedno mesto koje je dva ili tri kilometara od Požarevca, jedna ustanova tamo ima, rasprostrećemo im crveni tepih kada ulaze i 20-ak godina da sačekamo da izađu.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministre, danas je tema o ekologiji jako aktuelna u Srbiji i koliko god da to vama kao resornom ministru za zaštitu životne sredine stvara jednu obavezu, mogu samo da kažem da to znači da je Srbija na jako dobrom putu.

Da vas podsetim, kada ste bili narodni poslanik u Narodnoj skupštini Republike Srbije, tada su ovde govorili ovi Đilasovi, prvo da će Aleksandar Vučić da štampa novac. To je bila prva priča. To se nije desilo. Onda su pričali da ćemo imati hiperinflaciju, ni to se nije desilo. Onda su pričali da ćemo da pozatvaramo ono malo fabrika što je ostalo za vreme njihove vlasti, ne samo da te fabrike nisu zatvorene, nego je tada predsednik Vlade, a sad je predsednik Republike, Aleksandar Vučić, svake nedelje otvori bar po jednu fabriku.

Bilo je puno aktuelnih tema koje su oni pokretali. Kada su bile mere fiskalne konsolidacije, borili su se za penzije. Sada kada su penzije nikada veće, šta im je preostalo? Jedina tema o kojima će da se bave u nekom narednom periodu, bivši režim Dragana Đilasa, jeste baš zaštita životne sredine i ekologije. To je nekako uvek prihvatljivo, jer svako valjda želi da živi koliko god je to moguće u zdravoj sredini i da u takvoj sredini podiže svoju porodicu, podiže svoju decu, da mu deca odrastaju u takvoj sredini, to je jedna prirodna težnja čoveka da ostvari jedan takav cilj.

Međutim, moramo da budemo svesni i da nije baš sve uvek tako kao što to neko priča i da uvek postoji neki određen motiv zašto neke teme koje su aktuelne u društvu, koje su u stvari prisutne u društvu decenijama, u jednom kratkom periodu postanu jako aktuelne.

Evo, jedan od primera je i taj da tokom čitave zime smo slušali preko sredstava javnih informisanja koji je grad najzagađeniji, prvo u Srbiji, pa onda u Evropi, pa maltene dođu na kraju do čitave zemaljske kugle, globalno i uvek posle toga nekako, to je bilo posebno interesantno u Đilasovim medijima, uvek posle toga se nekako provlači sledeća priča, a to je da se jedva čeka stupanje na snagu novog pravilnika o registraciji motornih vozila. I oni to ne kriju. Ne optužuju direktno da su motorna vozila kriva za zagađivanje vazduha, ne kažu ni da, ni ne, ali na posredan način pokušavaju da prikažu vlast kako je neodgovorna i kako dozvoljava da tamo eto neko, zbog nekog svoje sitne male potrebe pravi globalni problem i zagađuje životnu sredinu.

Da se razumemo, ja sam apsolutno za to da automobili koji učestvuju u saobraćajnoj teritoriji Republike Srbije budu tehnički potpuno ispravni, da što se tiče emisije štetnih gasova, ona bude u skladu sa onom emisijom koju je deklarisao proizvođač, ali nisam za to da mi postavljamo standarde koji su strožiji, nego u zemljama u regionu, ili zemljama centralne i istočne Evrope.

Postoji razlog zašto se jedna takva priča proteže. Jedan od razloga je taj političke prirode, jer ako ne donesete takav pravilnik optužiće vas da ne brinete o životnoj sredini, a opet ako ga donesete da ne brinete o životnom standardu građana koji jednostavno to ne mogu sebi da priušte. Naravno, postoji i onaj finansijski motiv gde verujem da su tu i mnogi u toj kampanji učestvovali, a to su trgovci, dileri motornih vozila koji će sad opet da uvoze neka druga vozila, da li nova, da li polovna i na taj način država da pomogne da oni ostvare svoj finansijski interes, a sve na štetu građana. U tome su, recimo, učestvovali jako i Đilasovi mediji.

Onda imamo sad tu čuvenu priču oko tih mini hidroelektrana, priču oko naših termoelektrana, priču oko vetroparkova, priču oko solarnih panela, itd. Energija je uvek tema koja je prisutna u društvu, a jedan od razloga je što se više mnogi ne bore samo za energiju, već i za tržište, odnosno ocenjuju gde ko ima koliko tržište i koliko u to tržište mogu da plasiraju svoje energije. Tako da mene ne iznenađuju neki podaci koje je izneo i kolega Banđur i koleginica Tomić.

Treba da budemo svesni jednog podatka da jedna jako razvijena zemlja EU, da je recimo dva ili tri puta u toku prošle godine proizvodila više električne energije nego što može da proda ili plasira na bilo koje tržište i da u tom trenutku njihova energetska postrojenja rade sa jednim ogromnim gubitkom i nemaju kome da plasiraju takvu energiju. I zato ne treba da nas začudi te čuvene inicijative da ne možemo da otvaramo, da pravimo nove hidroelektrane, da ne možemo da pravimo nove vetroparkove, da ne možemo da pravimo solarne panele, da ne možemo da koristimo fosilna goriva za dobijanje električne energije, jer jel te Srbija treba da postane samo konzument energije, da bude energetski potpuno zavisna, a da neki finansijski interes koji tu postoji bude ostvaren sa one strane.

Ja njih zato ne mogu da krivim. To je njihovo pravo da se oni bore za svoje tržište. Ja bih krivio nas ako bismo pristali i bili naivni da prihvatimo tako nešto. I to jeste jedan ozbiljan problem sa kojim će i vaše ministarstvo morati da rešava u stvari u budućem periodu. Uvek važi, uvreženo je mišljenje i lako se to prodaje građanima, da privreda i razvoj ekonomski sa zaštitom životne sredine je nešto nespojivo, nešto što ne može da ide zajedno. Ja se s tim ne slažem. Zato i donosimo zakone koji će da omoguće Srbiji privredni razvoj, njenu reindustrijalizaciju, a prvenstveno i zaštitu životne sredine.

Međutim, to ide do te mere da jednostavno u toj želji da se Srbija ukoči i da se zaustavi na putu svog ekonomskog razvoja, da se određenim projektima ne da čak ni prilika da zažive. Opet postoje, naravno ekonomski i politički motivi. Da li možete da zamislite da su, recimo tri najveća evropska proizvođača u oblasti automobilske industrije opredelila gde će u narednih 15 ili 20 godina da investiraju oko 80 milijardi evra za izgradnju novih postrojenja za proizvodnju električnih automobila.

Možete da zamislite kako se sada čitav njihov koncept menja ako se Srbija pojavljuje kao potencijalna zemlja u kojoj mogu da se proizvode takvi automobili? Onda nemojte da vas čudi što za svaki projekat koji imamo, koji ima samo naznaku da može da ugrozi životnu sredinu, da ćete imati probleme koje već imamo i koji postaju političke prirode. Znači, onom finansijskom delu ne odgovara da Srbija nastavi svoj ekonomski razvoj, pojavljuje se Srbija kao konkurencija nekima u svetu. Sa jedne strane, to su oni ekonomski, sa druge strane politički.

Zamislite, Đilas više ni sa nasiljem, ni sa pokušajima paljenja Skupštine, a kamoli na izborima, može doći na vlast u Republici Srbiji. Uvek su, kada su govorili o tom zagađenju vazduha, zaboravljali da kažu da zagađenje vazduha, evo recimo, čuo sam čak i jednom prilikom da je Užice jedan od gradova koji je bio najzagađeniji. Koliko znam u Užicu nema nekih termoelektrana, nema neke teške industrije koja može tako nešto da napravi, takav vid zagađenja. Onda smo kroz malo bolju analizu došli do toga da najveće, u stvari, zagađenja prave individualna ložišta, koja koriste sirovi lignit kao gorivo, koji nemaju nikakve filtere, i da oni u suštini najviše zagađuju životnu sredinu u mnogim gradovima u Srbiji.

Meni je drago što naša Vlada, a i vaše ministarstvo nije podleglo tom pritisku, već su se opredelili da u nekoliko koraka poboljšaju kvalitet života i životne sredine na teritoriji Republike Srbije, a to je pre svega prvo zamena toplana koje koriste fosilna goriva sa gorivom koje je ekološki čistije i opravdanije sa jedne strane, sa druge strane zamena individualnih ložišta, to je već i projekat koji vodi Ministarstvo rudarstva i energetike, zamena ložišta koja koriste sirovi lignit, opet sa nekim ložištima koja bi ekološki bila potpuno čista.

Međutim, da ne bih se u nekom delu, kada su u pitanju rasprave u pojedinostima, ja ću da iskoristim još jednu priliku. Raspravljali smo o Zakonu o vodama Republike Srbije. To jeste zakon koji je dobrim delom i u vašoj nadležnosti. Po tom zakonu određuje se ko, kako može da eksploatiše vodu, pod kojim uslovima, dobrim delom su to lokalne samouprave.

Gospođo Vujović, da li vi znate kakve probleme sa vodom ima grad Požarevac, iz koga ja dolazim? Lokalna samouprava gazduje vodoizvorištem u Požarevcu, vodoizvorište koje ima kapacitet 600 sekudinih litara, to je više nego dovoljno za Požarevac. Imamo jedan drugi problem, Požarevac kao lokalna samouprava ne gazduje rekama, to vodoizvorište se oslanja na reku Velika Morava. Decenijama smo imali eksploataciju šljunka sa rečnog korita Velike Morave. Možete da zamislite kako to izgleda, da je danas vodostaj na kvoti minus pet, to znači da je danas površina reke Velika Morava kod Ljubičevskog mosta, gde se meri kvota, pet metara površina vode, pet metara ispod nivoa dna pre 30 godina.

Poremećena je potpuno struktura podzemnih voda. Do vodoizvorište dolaze, jer kada je bio normalan nivo reke Velike Morave, ta voda je išla kroz prirodne filtere i dolazila do vodoizvorišta, sada zbog niskog vodostaja dolaze zagađene vode i Požarevac ima ozbiljnih problema.

Tako da, smatram da i vi kao Ministarstvo za zaštitu životne sredine sa kolegom Nedimovićem taj problem trebate da počnete da rešavate, jer nema smisla da grad kao naselje od 45, 50 hiljada stanovnika, kao administrativna celina 85 hiljada stanovnika bude talac nekolicine ljudi koji eksploatišu taj šljunak.

Koliko god da oni možda imaju neki ekonomski profit, a onda bar neka reše, pa i sa tim se ne slažem, to je lošija varijanta, neka reše pa neke deo tog novca usmere da Požarevac napravi fabriku vode, a ne kao što sada rade, odnose profit, uništavaju nam vodovod, remete tokove podzemnih voda, uništavaju poljoprivredu, uništavaju nam puteve, jer iz tih separacija izlaze teretna vozila koja imaju po 40, 50 tona. I te kako na taj način zagađuju životnu sredinu.

Umesto zbog kapaciteta koji požarevački vodovod ima, da svako naselje u Požarevcu može da dobije vodu iz gradskog vodovoda, mreža se usporeno širi, jer kapacitet vodovoda je smanjen zbog dotoka zagađenih voda. Onda ta sela koja nemaju vodu koriste svoje individualne bunare i opet konzumiraju neispravnu vodu za piće. To je jedan ozbiljan problem. To Požarevac ne može da reši kao grad, ne možete ni vi sami kao ministar, ali mislim da kao Vlada Republike Srbije rešimo taj problem i konačno, ako već neko hoće da eksploatiše šljunak, neka državi plati rentu kako treba, a ne da nalaze najjeftiniji način da bi izbegli rekultivaciju poljoprivrednog zemljišta, nego remete rečno dno, podzemne vode i na taj način ugrožavaju živote svih koji žive u slivu reke Velike Morave.

Postavljam sad pitanje nevladinim organizacijama, koje su ovde bile ispred, a ima ih i iz Požarevca, gde su oni da zaštite svoj grad, svoje vodoizvorište, svoju vodu koju piju? Ili će da se bave politikom da pričaju kako je neko nesposoban da bi, eto, stekli neki politički poen i možda se na neki način ogrebli o neki glas na nekim budućim izborima.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas raspravljamo o izboru nekoliko predsednika sudova, jedna jako bitna funkcija za sistem pravosuđa, pre svega predsednici sudova brinu o unutrašnjem radu sudova, brinu o radu sudske uprave, brinu o tome u kojim rokovima pojedine sudije u tom sudu rešavaju po određenim parnicama i sporovima, odlučuje izuzeću predsednika sudskog veća i da ne nabrajam sve nadležnosti predsednika sudova.

Svakako da je, pre svega, potrebno za predsednika suda, osim ovih kvalifikacionih znanja kao pravnika, kao sudije, onih moralnih, da je pre svega pošten, potreban je i određeni integritet koji svaki sudija treba da ima, a posebno predsednik suda i svakako da to jeste bitno.

Mene je iznenadilo nešto što se desilo u ponedeljak, pre svega ovaj štrajk advokata u Beogradu. Pogledao sam u Saziv Narodne skupštine za sednicu koja je počela juče, mislio sam da je u pitanju možda i Zakon o advokaturi, i video sam da takvog zakona u agendi Narodne skupštine nema.

Sećam se jednog zakona o advokaturi koji su predložili tada, jeste bila Vlada, ali to je bilo formalno, Zakon o advokaturi koji su predložili Boško Ristić, tada narodni poslanik Demokratske stranke bivšeg režima, narodni poslanik Nenad Konstantinović, čini mi se da je bio predsednik Administrativnog odbora, Slobodan Homen, koji je bio tada državni sekretar ili pomoćnik ministra u Ministarstvu pravde i mogu da kažem da je to bio jedan zakon koji je privatno pisan, Zakon o advokaturi.

Po tom privatnom zakonu morali ste da budete specijalizovani advokat, a to je značilo sledeće: ako ste parničar, mogli ste samo parnične postupke da vodite, nikako krivicu, nikako upravni postupak, a ako ste krivičar niste mogli parnicu, ako ste upravni advokat, niste mogli ova druga dva i tako dalje, da ne nabrajam sve to.

Cilj je bio da se ona samostalna advokatska praksa potpuno ukine, da može da se radi samo preko advokatskih kancelarija, gde bi ta trojica mangupa bili vlasnici tih advokatskih kancelarija. Drugi advokati bi radili za njih po ovoj podeli, a oni bi naravno, samo brojali novac i baš su se poslanici SNS tada, opozicione stranke izborili da te sulude odredbe u zakonu ne postoje.

Bilo mi je žao tada što mi kao narodni poslanici koji zastupamo, pre svega, interese svih građana Republike Srbije, pa i advokata, od te iste advokatske komore tada nismo imali podršku. Nije bilo ni „š“ od štrajka. Bili smo prepušteni sami sebi u ovoj sali.

Ili, recimo, pomislio sam se možda menja Zakon o parničnom postupku, gde su opet ta trojica mangupa napravili zakon po kome samo Advokatska kancelarija može da zastupa građane. To nisu mogli čak ni pravnici koji su radili u preduzećima, koji su imali položen pravosudni ispit, odnosno ispunjavali su sve uslove da budu advokati opet da bi ta trojica mangupa zarađivali novac, a advokati radili za njih. I tada je izostala podrška tih istih advokata prema svojim kolegama koji su radili u preduzećima isti posao.

Pomislio sam da nije Zakon o fiskalizaciji na dnevnom redu zato što po Zakonu o fiskalizaciji advokati su skoro jedini u fiskalnom sistemu Republike Srbije koji ne podležu obračunu poreza na dodatu vrednost, skoro jedini. Da nije u pitanju neki registar, baza podataka koje bi vodilo Ministarstvo pravde, a u korist Republičke poreske uprava, da se utvrde stvarni prihodi i da svaki advokat u skladu sa svojim znanjem, svojim prihodima plaća porez, a ne da onaj ko dolazi iz neke male sredine plaća isto kao i neko ko radi u prestonici, gde su sporovi i broj sporova mnogo veći. Nije bilo ni tu pitanja.

Pomislio sam da nije možda u pitanju to što je u ranijoj prošlosti, recimo poslovne banke su mogle da daju kredite po jednom kursu građanima Republike Srbije i privredi, po drugom kursu su građani i privreda tim istim poslovnim bankama vraćali kredite. Niko se iz advokatske prakse se nije protiv toga bunio. To je bilo za vreme vlasti bivšeg režima koji jeste zaista radio u korist banaka. Nije postojala zakonska regulativa, nisu postojali protesti, nisu postojale obustave rada, pa postavljam pitanje da li je to bilo onda za vreme vlasti Dragana Đilasa, Borisa Tadića, Homena, Boška Ristića ili sada i niko se tada nije bunio i zastupao interese građana.

Da li je to danas moguće? Nije. Kredit se vraća samo po onom kursu po kome je i dat. Nema više ekstra profita, menjački posao na deviznom kreditu uz valutnu klauzulu, pa jedan kurs računate kada plasirate kredit, a obračunavate drugi kada treba da vam se vrati.

Da li je u pitanju promenljiva kamatna stopa koju su imale poslovne banke za vreme bivšeg režima? Znate, to je odredba u ugovoru koja glasi sledeće: u trenutku zaključenja ovog ugovora kamatna stopa je 20% na godišnjem nivou, a može se menjati u skladu sa poslovnom politikom banke. Ko je tada radio u interesu banaka? Opet taj bivši režim. Banke su zbog saradnje sa bivšim režimom imale ekstra i profit prvo zbog visokih kamata, drugo zbog promenljive kamate, treće zbog kursnih razlika, drugačijeg obračuna. Šta smo imali kao posledicu? Pa, posledicu smo imali da su oni taj ekstra profit iznosili iz zemlje, kupovali devize i urušavali dinar u odnosu na evro i niko se nije bunio, osim tadašnje opozicije u kojoj je bila SNS, prevashodno SNS, gde smo pokušavali amandmanima, pre svega, da odbranimo i odbranili smo interes advokata, da ne postoje advokatske kancelarije i da mogu da se advokati bave i parnicama i krivicom i upravnim postupkom i porodičnim odnosima, što im ovi mangupi iz bivšeg režima nisu dali.

Idemo dalje. Neko od poslanika, meni je žao što sam to čuo, kaže da Narodna skupština ne sme da daje autentično tumačenje ukoliko je ono u suprotnosti sa stavom sudova. Prvo, to nije tačno. Ni jedno, ni drugo nije tačno, pogotovo što Narodna skupština ne sme da daje autentično tumačenje za zakon koji je donet pre 30, 40 ili 50 godina. Hajde onda da ne primenjujemo taj zakon, ako nema ko da da, osim advokata valjda, autentično tumačenje, da ne primenjujemo taj zakon, ili samo oni imaju to pravo.

Druga stvar, druga neistina koja je ovde rečena jeste da je i Vrhovni kasacioni sud zauzeo stav po ovom pitanju i da je nezakonito obračunavanje troškova obrade kredita. Prvo, to nije tačno. Vrhovni kasacioni sud je zauzeo svoj stav, ali suprotan od onoga što je ovde rečeno i suprotno od onoga što Advokatska komora priča građanima Srbije. Pročitaću od a do š.

Banka ima pravo, pazite, stav Vrhovnog kasacionog suda, ne moj privatan stav ili lično mišljenje, banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga po odobrenom ugovoru o kreditu u kojim se korisnik kredita obavezuje da banci plati troškove kredita nije ništavan ukoliko je ponuda banke sadržala jasne nedvosmislene podatke o troškovima kredita. Dalje se kaže - troškovi obrade kredita i puštanje kredita u tečaj, kao i drugi troškovi koje banka obračunava korisniku prilikom odobravanja kredita ili koji su poznati na dan obračuna i koje banka obračunava korisniku u toku realizacije ugovora o kreditu, mogu bi iskazani u procentualnom iznosu i naplaćuju se samo kroz obračun efektivne kamatne stope. To je stav Vrhovnog kasacionog suda.

Šta je problem sa ovim stavom? Što ga ne primenjuju niži sudovi i sudovi opšte nadležnosti. I tu dolazimo do onog dela o kome priča moj kolega Martinović, da postoji advokatski lobi, da postoji pravosudni lobi, da postoji tužilački lobi. I u čemu on ogleda?

Ogleda se u sledećem. Prilikom ugovaranja jednog kredita primenjuju se tri zakona - Zakon o obligacionim odnosima, Zakon o zaštiti potrošača i Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Ja nikome ne sporim pravo da pred sudom zatraži zaštitu u skladu sa ovim zakonima, ali znate kako ćete uraditi jedan manji broj advokata u Srbiji.

Sva sreća, velika većina su pošteni advokati, savesni i odgovorni ljudi, ali jedna manjina koja je bučna tužiće tri puta po jednom istom ugovoru, za Zakon o obligacionim odnosima ići će jedna tužba, Zakon o zaštiti potrošača ići će druga tužba i Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga ići će treća tužba.

Šta imamo kao posledicu? Kao posledicu imamo da će ta manjina advokatska tri puta da naplati pisanje tužbe, tri puta. To je stvar o kojoj predsednici sudova moraju malo da vode računa i sudovi, jer ako je po istom pravnom aktu nastala tužba, onda bi sud trebao da združi spisak, da vodi kao jedan postupak i sud je taj koji određuje troškove postupka, kako advokatske, tako i republičke administrativne takse i da mu stave do znanja - imaš u jednom istom ugovoru tri tužbe, jedno pisanje ti priznajemo i to jedno će da ti plati strana koja izgubi spor, a ne tri puta.

Druga posledica koju imamo. Pre samo 20, 25 dana, Prvi osnovni sud u Beogradu je dobio 10.000 parničnih postupaka po tri tužbe po ugovoru. Pazite, ko dobije spor, dobiće u postupku par hiljada dinara, ne više. Ja ne sporim to pravo, ukoliko sud oceni da ga ostvari, ali 10.000 postupaka. U tom sudu se vode sudske parnice i sudski postupci gde su ljudi potražili zaštitu zakona pred sudom zato što hoće da reše neka životno važna pitanja i ne mogu od mangupa u manjini advokata. Ne mogu da dođu na red. Ne može da im se dostavi pismeno. Ne može da im se dostavi žalba, odgovor na žalbu, ne može ništa, jer je pisarnica zatrpana, od jedne manjine pokvarenih advokata.

Zašto sudovi ne združuju spise? Tu dolazimo do tog problema i dolazimo do problema u kome su zaista naši građani ozbiljno ugroženi. To povučeno autentično tumačenje nije se uopšte razlikovalo od stava Vrhovnog kasacionog suda, ni u jednom slovu i nije bilo u korist banaka. Doduše, nije bilo ni u korist nepoštene manjine među advokatima i nepoštenih sudija, koji u dogovoru sa njima donose presude.

Imaćemo postupak koji će da se okonča nekom prvostepenom presudom koja je u suprotnosti sa stavom Vrhovnog kasacionog suda. Imaćemo drugostepenu presudu, koja će takođe da se okonča sa stavom koji je suprotan stavu Vrhovnog kasacionog suda.

Šta se dešava? Stranka koja je tužila dobija svojih dve, tri hiljade dinara za koliko je tužila. Platiće banka neke administrativne troškove, u smislu takse republičke itd. Isplatiće banka u tom trenutku i advokata, i to preko računa tužioca, znači građanina. Građanin će da plati advokatu njegovu naknadu. Jel misli neko da će banka da oprosti nešto? Neće. Budite sigurni da neće, za svaki dinar za koji smatraju da je njihov, jer to je u njihovoj duši i srži. Pokrenuće vanredne pravne lekove i tražiće od Vrhovnog kasacionog suda da poštuje svoj stav, poništava drugostepene presude i vraća prvostepenim sudovima sa meritumom kako treba da se donese presuda.

Mislite da će Vrhovni kasacioni sud da odstupi od svog stava koji je objavio? To se skoro pa nikad ne dešava. Neće.

Sad imamo obrnut proces. Banka neće da čeka ishod drugog postupka, nego ono što je platila onom drugostepenom presudom koja više nije u pravnom sistemu, hoće da vrati. Naplatiće od onog tužioca, onog građanina koga valjda svi zastupamo i svi branimo, sudske takse. Vratiće novac za koji su mislili da je šteta koju je banka pretrpela i moraće da plati advokatsku tarifu koju je već isplatio tom advokatu, moraće da vrati banci.

Tu je Dara prevršila meru. Dovode građane u zabludu da će da ostvare neko pravo za dve, tri hiljade dinara, a u krajnjem ishodu mogu građani da se zaduže još par stotina hiljada dinara zato što ih neki pokvareni advokat vuče, kaže manjina, vuče za rukav – tuži banku, tuži banku. Pa će posle kod te iste banke da podiže nov kredit da plati advokata.

Tako to izgleda kada imamo i sudije i tužioce koje je bivši režim, jer to oni rade, imenovao u onoj čuvenoj reformi pravosuđa, jer ovo je moglo da se reši još 2010. godine.

Zašto Vrhovni kasacioni sud sa Natom Mesarević to nije rešavao tada? Nisu smeli, nisu bili nezavisni, nisu bili samostalni. Tad je bila prava diktatura. Jedino malo demokratije je bilo ovde u ovoj sali, ali malo. Sećam se kad su čitave poslaničke grupe izbacivane odavde, da su izbacivani poslanici koji nisu ni bili tog dana na sednici i jedino je taj pritisak, tih desetak, petnaestak ljudi koji su napadali tadašnji režim, pritiskalo njih da preko javnosti, barem od straha onih političkih postupaka, bar malo urade nešto u korist tih građana.

Čak i one sudije koje su bile poštene i dobre i preživele reformu, poučeni iskustvom svojih kolega koji nisu reizabrani, nisu smeli ni da pisnu, kamoli da sude po zakonu. Isto je i sa tužiocima.

I sad će neko da kaže kako SNS i Aleksandar Vučić rade protiv građana Srbije. Da li je u njihovo vreme bio promenljiv kurs kad su se vraćali krediti? Jeste. Da li je u njihovo vreme dinar gubio vrednost? Jeste. Da li je u njihovo vreme bila promenljiva kamatna stopa? Znači, kako vam banka odreže, bez obzira šta ste potpisali? Jeste. Da li je neko tad tužio te banke? Nije. I ako je tužio, nije mogao da dobije, jer nije bilo samostalnosti i nezavisnosti sudova i sad ćemo da blokiramo čitav pravosudni sistem.

Baš me briga što me psuju mediji Đilasovi i za advokate koji nisu pošteni. Imam jako lepo mišljenje o njima, ali je problem što će da blokiraju pravosudni sistem i da oni koji zaista treba zaista sudska zaštita tu sudsku zaštitu ne mogu da ostvare. Tako da nije lak zadatak koji sada predsednici sudova imaju, ni one koji će budući predsednici sudova da imaju, jer sudovi kao sudovi dele sudbinu svog naroda i od njih se očekuje da sude i presuđuju u korist građana, zakona, pre svega, da svaki građanin ima istu sudsku zaštitu u srpskom pravosudnom sistemu, da ne može da se desi da apelacije u Beogradu drugačije misle od apelacije u Novom Sadu, da apelacije u Novom Sadu drugačije misle od apelacije u Kragujevcu, da apelacije u Nišu misli različito od svih njih, pa zato postoji Narodna skupština. Svi imaju pravo na istu pravnu zaštitu, svi su jednaki pred zakonima i treba sudije i advokate koji to pravilo ne primenjuju da bude sramota, jer nose javna ovlašćenja i advokatura je ustavna kategorija i oni su nosioci javnih ovlašćenja.

Ono što ih pravi nemoralnim jeste to da pogrešnim informacijama uvlače građane u sudske postupke za koje nisu sigurni kakav će krajnji ishod da bude, a jedina im je želja da pored one dve, tri hiljade, koliko će da dobije njihova stranka koju zastupaju, zarade od 500 do 800 evra u samom tom postupku, pa i ako stranka na kraju izgubi spor to će opet platiti stranka, a nikad taj nepošteni advokat koji ga je uvukao u tu priču.

Dame i gospodo narodni poslanici, Odbor je prihvatio u načelu Predlog Sporazuma između Vlade i njenog Kraljevstva Velike Britanije i Severne Irske.

Poznato je da je Velika Britanija istupila iz Evropske unije i da je Republika Srbija od njenog istupanja i nedostatka sporazuma između Evropske unije i Velike Britanije bila u nekom određenom težem položaju, u smislu plasmana određene robe i usluga, na tržištu Ujedinjenog Kraljevstva.

Pre svega, moram da kažem, da je to jako izbirljivo, jako zahtevno, jako interesantno tržište, jako zahvalno, ako ste prisutni na tom tržištu i jako teško vraćate pozicije ukoliko ih izgubite na tom tržištu.

Pošto je Ujedinjeno Kraljevstvo istupilo iz EU, prestale su i da važe odredbe Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju i na srpske proizvode koji su bili prisuti na teritoriji Engleske, uvođene su carine i druga fiskalna davanja. Zato je i Odbor za finansije još u aprilu mesecu ove godine, dao saglasnost Vladi Republike Srbije na privremenu primenu sporazuma između Ujedinjenog Kraljevstva i Severne Irske i Republike Srbije i jako mi je drago što u relativno kratkom vremenu imamo sada ovde i konačan sporazum i zakon koji reguliše ovu oblast, imajući u vidu posebno i važnost samog tog sporazuma, ne samo kompanije koje su prisutne ovde u Srbiji, koje su iz Velike Britanije, već i da jedan od najvećih izvoza koje Srbija ima jeste baš iz oblasti poljoprivrede, i to ne one najjeftinije, nego one najsofistiricanije, ekonomski najisplativije. Nedostatkom ovog sporazuma svakako da bi povratak naših poljoprivrednik proizvođača i drugih kompanija na englesko tržište bio sasvim sigurno mnogo teži.

Za svaku pohvalu je što evo posle samo nekoliko meseci imamo jedan tekst ovog sporazuma u Narodnoj skupštini. Preporučujem svojim kolegama, narodnim poslanicima da u danu za glasanje podrže ovaj sporazum.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas raspravljamo o određenim međunarodnim sporazumima koje treba da ratifikujemo kao Narodna skupština, ima i iz oblasti privrede, i trgovine, i energetike i saobraćaja. Svakako da su svi ovi sporazumi okrenuti ka Srbiji, da Srbija ekonomski ojača i postane ekonomski konkurentnija na tržištu.

Kao izvestilac Odbora za privredu, spomenuo sam i Sporazum između Republike Srbije o partnerstvu, trgovini i saradnji između Vlade Republike Srbije i Vlade Ujedinjenog Kraljevstva i Severne Irske. Još jednom bih se osvrnuo na taj sporazum. Pre svega, hteo bih da pohvalim i resornog ministra turizma, koji je sada prisutan ovde. Znam koliko je ovaj sporazum za Republiku Srbiju bio jako važan, znam da je izlaskom Ujedinjenog Kraljevstva iz Evropske unije postojala opasnost da izgubimo jedno jako zahtevno tržište, jako primamljivo tržište i pre svega tržište na kome se teško zauzimaju pozicije, a još teže se te iste pozicije i održavaju u nekom radu.

Razlog zašto za pohvalu, zato što mislim da smo u jednom jako kratkom roku postigli sporazum sa Ujedinjenim Kraljevstvom, što nije lako, jer znam da oni nisu baš ni laki pregovarači i da uvek gledaju kada god je neki sporazum da postignu što je god moguće bolje pozicije i benefite po sebe, što je, naravno, potpuno legitimno. Ali, zahvaljujući toj upornosti, dobili smo jedan sporazum koji ipak ne može sasvim da otkloni sve one nedostatke kada je Ujedinjeno Kraljevstvo izašlo iz Evropske unije, ali to sad više nije stvar između nas i Ujedinjenog Kraljevstva, već između Ujedinjenog Kraljevstva i Evropske unije, kakav će oni kasnije sporazum da postignu. Ovo govorim samo u prilog tome da smo mi nešto u jednom delu bili efikasniji od Evropske unije i pre smo postigli sporazum sa Engleskom iliti Velikom Britanijom.

Imamo zakone koji se odnose na više saglasnosti, na više oblasti. Imamo zakone o koji unapređuju, odnosno obezbeđuju sredstva za rekonstrukciju železnice, za rekonstrukciju puteva, za izgradnju novih puteva, koji regulišu snabdevanje energijom Republiku Srbiju. Svi ovi zakoni su jako bitni.

Neko od kolega je rekao da od kada smo Srbiju priključili na Turski tok, kod Dimitrovgrada, da naše stanovništvo ima jeftiniji gas. Potpuno se slažem, da je to jedna ispravna konstatacija, potpuno se slažem da jeftiniji energent znači komforniji život za naše građane, ali postoji možda, to je naravno, jako važno, ali postoji jedan važnija stvar, Srbija je postala energetski stabilnija zemlja. Ne samo stabilnija zemlja, već i energetski jeftinija nego što je to bila pre priključenja tog gasovoda na granici između Srbije i Bugarske.

Samo bih hteo da prikažem u jednom delu kako se bivši reži poneo u tome. Nije bilo bitno što je Srbija dobila jeftiniji gas, jeftiniji energent, što će građani Srbije da imaju bolji komforniji, kvalitet života, što će privreda u Srbiji imati bolju poziciju, bolju konkurentnost i u regionu, i u svetu, njima je bilo bitno da kažu kako je predsednik Srbije Aleksandar Vučić, izgradnjom tog gasovoda na jedan veštački, neekonomski, neprivredni način, podigao rast BDP u Republici Srbiji, da bi mogao time da se hvali u nekoj, jel, te, navodnoj izbornoj kampanji. Evo čime se služi bivši režim.

Samo, znate šta, čak su još jednu stvar omašili, kada ih je upitao jedan od voditelja, novinara, šta god, koliki je to BDP Republike Srbije bio u toj 2019. godini? Rekli su mu 31, ili 32 milijarde evra. To je bio BDP za vreme njihove vlasti. Bruto proizvod Republike Srbije u 2019. godini bio je preko 50 milijardi evra. Samo pokazuje kako su oni vodili oni vodili državu i koliko su brinuli o državi i šta bi radili ukoliko bi ponovo došli na vlast u Republici Srbiji.

Ako spomenete auto-puteve i da pravite auto-puteve, evo, koleginica Milanka Jevtović Vukojičić je spominjala detaljno koridore i puteve koji treba da se rade u Republici Srbiji, primetio sam jedno njeno veliko zadovoljstvo, mogu da kažem, i sreću, kada jedan krak tih auto-puteva spomenula, koji ide prema Crnogorskoj granici, da ne ponavljam sve to. Znate šta su oni govorili o tome, šta će nama taj auto-put, on treba da razvija turizam u Crnoj Gori. Pazite, njihovu percepciju, kako gledaju na Srbiju.

Ne pravimo mi taj auto-put ni zbog koda drugog, taj auto-put pravimo zbog nas i naših građana. Zbog onih istih građana koji će da žive na toj trasi auto-puta, imati veće i bolje šanse da nađu kvalitetniji i bolji život, da poboljšaju kvalitet svog života, da ostanu tu gde su se rodili, gde su se školovali, gde su dobar deo života proveli, a ne da razvijamo turizam u nekoj drugoj zemlji. Oni neka prave svoj deo auto-puta, ako hoće, zbog turizma, a mi naše auto-puteve, naše pruge pravimo zbog naših građana i ni zbog čega više.

Sledeća kritika na koju se uvek nailazi, pošto znate, podaci nešto govore, neke činjenice ne možete da sakrijete, ne možete ni da napadate ono što se vidi, što je opipljivo. Sledeći njihov napad jeste na to, bivšeg režima, da ne trebamo mi da ulažemo u pruge, u puteve, u energetsku stabilnost, to je pogrešno, tako kažu, evo pročitajte te njihove tzv. eksperte koji su vladali Srbijom proteklih 12 godina, do 2012. godine. Kažu, ne trebamo da ulažemo u infrastrukturu, treba da ulažemo u prerađivačku industriju.

E, ljudi moji, naknadna pamet, samo nisu rekli u koju su oni to industriju ulagali dok su bili na vlasti. Evo, 12 godina gledao sam kako zemlja u kojoj sam rođen, u kojoj živim propada. Kako moji sugrađani postaju sve siromašniji, a tadašnja klika koja je bila na vlasti sve bogatija. Nisu mi rekli u koju su to privredu oni ulagali, u trange-frange metode, prodaju magle. Na prošloj sednici sam čitao spisak firmi, preduzeća, prave privrede iz Požarevca koje su zatvorili dok su bili na vlasti. Nisu uložili ni dinar, a pričaju o tome da treba se ulaže u prerađivačku industriju.

Evo, hajde da kažemo, u pravu su eto u tom delu, ali da li vi možete da dovedete nekog investitora bio on i domaći, ne mora strani, evo domaći, evo da je iz Srbije, možete li da ga dovedete u neki grad ili mesto gde nema puta ili ako u blizini nema auto-puta ili nema plovne reke ili nema železnice ili nema kvalitetno snabdevanje električnom energijom ili nema priključak za gas. Da li možete da dovedete nekog investitora? Evo, ja bih voleo da Dragan Đilas pronađe takvog, ali da otvori pravu fabriku. Ne može, to ne postoji, to se ne dešava, to ne biva. Uslov je da obezbedite ekonomski razvoj Republike Srbije jeste da imate saobraćajnu infrastrukturu, da imate energetsku samostalnost, da imate energetsku stabilnost i da izvori energije budu konkurentni, hoću reći jeftiniji ili bar isti nego što su zemljama u okruženju.

I, sad kada su vladali 12 godina Srbijom, kad su se oni bogatili, a ostatak od osam miliona stanovnika bio sve siromašniji, oni bi da uče nekoga kako treba da se ponašamo u ekonomiji kad je 400 hiljada ljudi ostalo bez posla dok su oni bili na vlasti. Postavljam jedno logično pitanje, ima li kraja njihovom bezobrazluku?

Rešili smo problem u Boru, sad kažu da su u Boru robovlasnici, nisu više investitori. Rešili smo problem Sartida. Istu priču pričaju. Postavljaju sad pitanje oko energije, zelene energije, zaštite životne sredine i tako dalje. Gde god se nalazi bilo koji investitor, pa čak i iz zapadne Evrope, oni će da ga prikažu kao nekog zlog ko je došao da zaradi pare na jeftinoj radnoj snazi. A za vreme njihove vlasti prosečna zarada u Srbiji je bila 330 evra, a danas je blizu 600, 75/80% za osam ili devet godina s tim da oni nisu morali ničije dugove da otplaćuju, a mi smo morali njihove da otplaćujemo. Mi smo morali fabrike koje su oni srušili da ponovo podižemo. Mi smo morali ponovo da vraćamo ugled zemlji koju su oni srušili, jer su investitori koji su dolazili u Srbiju za vreme njihove vlasti, posle samo godinu ili dve iz te iste Srbije bežali glavom bez obzira.

Evo, njihov najveći prijatelj kada je došao u Srbiju, to je bio Ju-es-Stil, koliko su bili u Srbiji? Četiri ili pet godina i kada su videli kakvi su ovi na vlasti, kakav je Dragan Đilas, 2011. godine pakuj kofere, vraćamo vam mi vaš Sartid za jedan dolar i idemo odavde.

Međunarodni monetarni fond najuren ovde 2012. godine iz Srbije da slučajno građani Srbije ne saznaju u kakvom je stanju naša privreda, naša ekonomija, naše javne finansije da ne saznaju da ta budućnost u koju nas je vodio Dragan Đilas i bivši režim ne postoji, da je to najobičnija razvalina i provalija.

I oni sad imaju pravo da pričaju kako oni brinu o interesima građana, o interesima Srbije o tome kako oni sve znaju, a mi jel te ne znamo ništa. I šta god da uradimo i šta god da uradi predsednik Srbije Aleksandar Vučić, to će da bude pogrešno i to što obilazi svako maltene naselje u Srbiji i svako selo, svaki zaselak pa i to se on dodvorava biračima.

Ne obilazi on to Srbiju da bi video kako žive njeni građani, a njihovo najviše što su mogli da budu jeste krug dvojke ovde oko Vračara, dalje odatle nisu išli, nisu ni znali kako izgleda ostatak Srbije, jer su odatle išli po ovim egzotičnim destinacijama Mauricijus i sve ostalo, da otvore bankovne račune, da provode godišnje odmore, da gledaju sa daljine, valjda sladostrasno kako Srbija propada.

Javlja se i onaj od Vuka Jeremića, Ponoš onaj, bivši načelnik Generalštaba, jel tako beše? Pa, on priča o uslovima pod kojima se prave vojne vežbe, pa koji su ciljevi, itd?

Pa kakva je bezbednost, što ne kaže, što ne kaže da je 2010. godine Dragan Šutanovac i Ponoš da su pravili reprezentativni aeromiting, znači ničim izazvani sa pilotima koji su imali 20 sati naleta godišnje, pa se desilo da je stradao pilot, da je stradao vojnik na odsluženju vojnog roka i da je uništena jedna jako skupa borbena letelica.

A recimo, pričaju o bezbednosti, tad su produžavali resurse na gumama na avionima da mogu još par puta da slete da bi Šutanovac, Ponoš, Đilas mogli da se slikaju kod tih aviona. E, takvu smo Srbiju zatekli.

I ovi sporazumi baš rade sve suprotno. Da konačno Srbija postane mnogo lepše mesto za život nego što je to bila pre 2012. godine. Da njeni građani više ne beže iz Srbije, da Srbiji vraća ugled u Međunarodnoj zajednici da kada odemo negde u inostranstvo, da se ne stidimo, da kažemo i ko smo, i iz koje sredine dolazimo.

A ovi mangupi, ja im želim da budu malo moji sugrađani u Požarevcu, jedno mesto blizu Požarevca, ne konkretno u Požarevcu, na jedno desetak, 15 godina, mislim da će biti dovoljno da se jednom nauče pameti.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, unazad nekoliko godina kad god je reč o demografiji, to jeste jedna jako opšta i osetljiva tema u našem društvu obzirom da imamo određene tokove koji nisu baš za pohvalu kada je u pitanju naša demografija. Činjenica jeste da u poslednjih nekoliko godina se primećuje jedan određen boljitak i svakako da donošenje ovog zakona treba da da podsticaj da se ti tokovi koji su unazad prisutni nekoliko decenija preokrenu i da Srbija po ovom pitanju postane daleko stabilnija zemlja.

O tome nam je i o demografiji i tome što planira kao predsednik Republike Srbije govorio i Aleksandar Vučić na sednici koja je bila posvećena Kosovu, pa je čak tada rekao da će da se založi da se finansijska podrška porodicama sa decom povećati, koliko god je to moguće u skladu sa našim mogućnostima, da bismo na taj način postavili Srbiju na daleko bolje mesto nego što je u ovom trenutku.

To što je rekao predsednik jeste za svaku pohvalu, ali ono što je bila reakcija jednog dela političke scene u Srbiji ne mogu nazvati nikako pohvalnom, a čini mi se da je bilo i dosta zamene teza u nekim određenim reakcijama, pa čak i određenih auto projekcija, mogu da kažem, gospodine ministre.

Naravno, prva se oglasila stranka Dragana Đilasa, po meni jednim sramotnim, u najmanju ruku vrhunski bezobraznim saopštenjem na izjavu predsednika Republike Srbije i verovatno će nekim sličnim saopštenjem da se obrati građanima Srbije i kada budemo usvojili ovaj zakon.

Znači, po održanoj sednici predsednik Srbije je to naveo ne zbog brige o tome kako teško žive ljudi u Srbiji zbog čega 60.000 godišnje pobegne u jednom pravcu, a više od 450 od kada je on na vlasti, nego zbog panike da će on ostati kratkih rukava u svojim kombinacijama sa investitorima. To je izjavio Dragan Đilas, da li on, da li njegova stranka, meni je potpuno svejedno.

Ne znam samo na kojih je to 60.000 ljudi mislio godišnje, na kojih to 450.000 ljudi? Mislim da je ovaj tekst koji je Dragan Đilas objavio zakasnio barem jedno desetak godina i o tome kakav je naš natalitet i o tome koliko su građani Srbije napuštali Srbiju, bežeći od neke vlasti.

Ne znam, gospodine ministre, šta je tačno mislio. Možda ćete vi moći da mi odgovorite, ali ja ću neke podatke da vam iznesem.

Ja dolazim, pre svega, iz Požarevca i znam da je za vreme Dragana Đilasa požarevačka privreda bukvalno skoro prestala da postoji. Za vreme vlasti Dragana Đilasa zatvorene su sledeće fabrike: „Rekord protektiranje“, Auto kuća „Šumadija“, Fabrika poljoprivrednih mašina „Morava“, Mlekara „Požarevac“, „Voćeprodukt“ Požarevac, MIP Požarevac, Fabrika šećera Požarevac, „Žitostig“ Požarevac, „Morava tekstil“ Požarevac, Građevinsko preduzeće „Stig“ Požarevac, „Požarevac promet“ i „Nova trgovina“.

Da li u tih 450.000 ljudi koji su napustili Srbiju ima 4.500 ljudi koji su ostali bez posla za vreme vlasti Dragana Đilasa? Da li je on na te moje sugrađane mislio kada je to saopštenje pisao i objavljivao? U Požarevcu je ostao da radi samo „Bambi“, ali ne zato što je ta privatizacija sprovedena po njihovim zakonima, nego po ranijem zakonu koji je tada predložilo Ministarstvo za privatizaciju, kada je ministar za privatizaciju bila današnji guverner gospođa Jorgovanka Tabaković.

Od cele požarevačke privrede ostao je samo „Bambi“ i onda će stranka Dragana Đilasa da mi govori o tome ko je isterao Požarevljane iz Požarevca i iz Srbije. Pa, to je vrhunski bezobrazluk. To ne može da se opiše.

Dalje se navodi - takva vrsta uma, zabrinuta samo nad sobom, ceni ljude tako što propagira da se svi koji imaju ili žele decu u Srbiji odluče na roditeljstvo zbog „Zi Đina“, „Jure“, „Ling Longa“ i maštaju kako će im deca uživati u pelenama čak i kada kao odrasli ljudi na radnom mestu za privremenu mizernu platu nose te pelene u rangu socijalnog slučaja. To je saopštila stranka Dragana Đilasa.

Znate, mi se borimo, predsednik Srbije pre svega, Aleksandar Vučić, da se fabrike otvaraju u Srbiji, da naši građani ostanu u Srbiji, da naša deca ostanu u Srbiji, da tu zasnivaju svoje porodice. Ja ne znam da li je to sramota ili loše, ali znam da oni koji odu iz Srbije, a odlazili su prethodnih decenija, bežali su pre svega od toga da je Srbija pretila da postane dolina tuge i dolina plača, dok su oni koji su vršili vlast tada bili sve bogatiji i bogatiji i pljačkali su Srbiju nemilice i uništavali i sada ti isti koji su… Pa izračunajte koliko je to puta, 74.000 evra je imao kada je došao na vlast u džepu, a kada je odlazio sa vlasti 600 miliona, koliko je to puta neko bogatiji.

Pa im je i to malo što jedno ovakvo saopštenje daju kao jedan vrhunski bezobrazluk, nego uvek nađu nekog, izvesnu gospođu Aleksandru Ćurčić, koja je sve samo ne to za šta se predstavlja, politički neutralna, jako veliki aktivista i ljubitelj lika i dela Dragana Đilasa, koja sve ovo što je Stranka slobode i pravde Dragana Đilasa saopštila nastavlja u sledećem maniru: „Sada si se dublje spustio u mulj svojih kompleksa i beščašća u cirkuskoj šatri koja se nekada, pre nego što si je napunio svojim klovnovima, gutačima vatre i mačeva, krotiteljima pacova i smrdibuba, bizonima i magarcima…“.

Gospođa Aleksandra Ćurčić, i njoj i njenoj porodici želim sve najbolje i pored toga što je ove prideve dala za narodne poslanike.

Postoji autoprojekcija, početak njenog obraćanja, odnosno nastavak ovog saopštenja: „nije ti dosta što nas svaki dan pljačkaš, što se ljudi više boje novog dana nego smrti, nije ti dosta što si obezbedio praunuke i čukununuke, otimajući svakome ko diše sve što se može oteti, nije ti dosta što si nam prodao zemlju, vazduh i vodu, što će generacije skapavati u otrovima“, samo je zaboravila da kaže da je za to odgovoran Dragan Đilas i bivši režim.

Kako to može matematički, ekonomski, bilo kako da neko ko dođe u Srbiju sa 74.000 evra za pet godina zaradi 600 miliona evra? Koliko košta obraz te gospođe da ovako napiše nešto i koliko je dobila od tih 600 miliona evra, jer ovo što piše je čista mržnja?

Mržnja je, po pravilu, jeftina i ja sam uvek zabrinut za zdravlje ljudi koji mrze. Možete nekog da ne volite, možete nekog da volite, ali osećaj mržnje, koji je jako dubok, je ili odraz neke velike nepravde ili bolesti, ali o tome neka ona razmišlja i to je njen problem.

Imali smo prilike da vidimo kako je bivši režim brinuo o porodicama sa decom. Treba li da spominjem tužbe koje su građani Beograda pokretali protiv naknada za predškolske ustanove i cenovnika koji je donosio upravo Dragan Đilas dok je bio gradonačelnik Beograda?

Pazite, nezakonito je povećavao tu naknadu. Koliko je to od te povećane naknade završilo u njegovom džepu i koliko se nalazi u tih 600 miliona evra koje ima kada je izgubio vlast?

Pa, ne brine se o našoj budućnosti tako što ćete da postajete bogatiji. Da li je otvorena neka državna predškolska ustanova za vreme njihove vlasti? Ja se ne sećam. Da li je otvorena neka škola? Ne sećam se. Da li je otvorena neka bolnica? Ne sećam se. Da li je otvoreno neko porodilište? Ne sećam se. Dvanaest godina su harali Srbijom i postajali sve bogatiji.

Šta motiviše prvorotku da rodi drugo ili treće dete? Ne samo onaj finansijski momenat, jedan od motiva jeste i to pod kakvim uslovima će da rodi to dete, u kakvoj zdravstvenoj ustanovi, kako će zdravstveni radnici da se brinu o njoj, kakve će uslove da ima, kakve ćemo predškolske ustanove da imamo, kakve ćemo škole da imamo, kakve ćemo fakultete da imamo.

Hoće li deca da nam završavaju fakultet da bi imala diplomu, a ne mogu nigde da rade ili će da beže iz Srbije, kao što su bežali ranijih godina i decenija?

Šta je urađeno za vreme bivše vlasti, bivšeg režima Dragana Đilasa u vezi svega ovoga? Podsmevali su se predsedniku Srbije, tada predsedniku Vlade, kada je obilazio škole i govorio da mora da se srede, na primer, i sanitarni čvorovi, pa su ga zvali premijer za toalete. Njima je to bilo smešno. Njima je bilo smešno pod kakvim uslovima se naša deca školuju, kakve su nam školske ustanove, kakve su nam predškolske ustanove. Bilo je samo važno da se dođe do novca.

Ja mislim da je i ovolika mržnja rezultat želje da se ponovo dođe na vlast u Srbiju samo da bi se ponovo pljačkala Srbija, zato što u njoj sada ima više novca nego što je to bilo pre 12, 13 ili 14 godina. Povlađuju kada su naši ljudi bežali iz Srbije.

Rekao sam da sam iz Požarevca. Požarevac je u Braničevskom okrugu, istočna Srbija. Imate sela koja više ne postoje. Za vreme njihove vlasti su prestala da postoje. Nemate u tom selu ni kuče da zalaje na vas. Takvu su nam Srbiju ostavili.

I onda oni pričaju kako mi treba da vodimo Srbiju. I onda oni imaju toliko morala da kažu da smo mi lopovi, da smo bizoni, bubašvabe, magarci, gutači vatre. Lopuže i lopine najobičnije. Ništa za Srbiju nisu uradili, samo za sebe i za svoj džep. I napašće i ovaj zakon. I kakav god dobar zakon da donesete, napašće. I što ga više napadaju, da znate gospodine ministre, zakon je sve bolji. Jer njih najviše ljuti to što će novac koji država ima na određen način da vrati građanima, neće moći da završi u njihovom džepu kao što je to bilo dok su vršili vlast. I zbog tih rezultata i zakona koje donosimo, Dragan Đilas neprestano napada i predsednika i njegovu porodicu i SNS i Vladu i sve pokušava da izvgne ruglu i da predstavi kako Srbijom ne vlada prava Srbija, nego krezuba, nepismena i ono što sam već rekao kakvi su nam narodni poslanici - magarci, bubašvabe, bizoni, itd.

Dragan Đilas još nije naučio da količina uvreda ne znači i količinu argumenata i da količina uvreda ne znači rezultat na izborima. Čak, štaviše, narod sigurno neće da glasa za takve ljude koji posle četiri ili pet godina postanu ni manje ni više nego deset hiljada puta bogatiji. Sa tom pričom su građani Srbije završili.

Gospodine ministre, nadam se da ćemo u skupštinskoj proceduri imati još zakona koji će ovaj problem koji zaista opterećuje Republiku Srbiju da počnemo da rešavamo na pravi način i što je god moguće brže.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Uvažene kolege i koleginice, Predlogom zakona o uređenju tržišta poljoprivrednih proizvoda se uređuje način i postupak kako da rešimo probleme kada dođe do poremećaja na tržištu u poljoprivrednoj proizvodnji.

Naravno, kada imamo pravila i zakon mnogo je lakše, jednostavnije i brže izaći u susret poljoprivrednoj proizvodnji, odnosno na tržištu poljoprivrede da se prevaziđu problemi koji mogu da nastanu u tom momentu.

Mi smo do sada imali često problema kada se poremete cene poljoprivrednih proizvoda, a naročito u uslovima kada poljoprivredni proizvodi imaju cenu manju na tržištu od proizvodne cene. Na primer, dešavalo se to kod malinara, višnjara, onih koji se bave tovom, itd.

Sa ovim zakonom dobijamo alat i mehanizam da ublažimo poremećaje na tržištu, recimo, kroz skladištenje robne rezerve. Robne rezerve mogu da funkcionišu u oba smera, i kada su male cene, a i kada imamo i velike cene itd. tako da robne rezerve, pored osnovne funkcije koje imaju, mogu da poprave i tržište kada imamo poremećaje na tržištu.

Sa ovim zakonom dobija se sigurnost u poljoprivrednoj proizvodnji, predvidivost i održivost. Kada naši poljoprivredni proizvođači imaju realnu cenu poljoprivrednog proizvoda to je ono što oni uglavnom i traže i oni otprilike kažu ovako – dajte nam cenu, ne treba nam nikakva pomoć. Naravno da uvek treba pomoći i fabrika na otvorenom je najteža fabrika. Sa time bi, kada dobijemo stabilnost, sigurnost, predvidivost, ostajalo više mladih ljudi u seoskom području, popravila se demografska slika, ostali bi mladi ljudi koji bi mogli da imaju potomstvo, imali bi više dece na selu, što nam je svima cilj.

Ja dolazim iz opštine Koceljeva, koja se nalazi u središtu Podrinja i Kolubare i, otprilike, reprezentuje i jedan i drugi okrug, mada je tu osnovna proizvodnja voćarstvo. Sledeća grana je stočarstvo.

Ratarstvo je dosta razvijeno, ali ono je uglavnom u funkciji stočarstva, a u okviru stočarstva je razvijeno mlekarstvo.

U okviru voćarstva, pored šljive kao osnovne voćke koja je dominantna, u zadnje vreme krenulo se ozbiljno sa proizvodnjom organizovanom proizvodnjom jabuka, krušaka, a posebno borovnice. To je intenzivna proizvodnja sa punom primenom agro-tehničkih mera. Nadam se da je to trend i da ćemo u celoj Srbiji imati, naravno, u krajevima koji su pogodni za voćarstvo, da ćemo voćarstvo imati na visokom nivou.

Voćarstvo kao grana, pogotovo ovo visoko voćarstvo, podložno je vremenskim uslovima ili ne uslovima. Najveću štetu voćarstvo može da donese nevreme, a u okviru nevremena je grad.

Ovo što se radi u Srbiji i u pojedinim delovima Srbije, što je urađena automatska protivgradna zaštita, daje odlične rezultate. Naravno da ne postoji efikasna protivgradna zaštita koja zna da zaštiti poljoprivredne površine 100%, ali je ogroman procenat ili mnogo veći procenat nego što je do sada bio u zaštiti poljoprivrednih površina.

U okviru toga zaštita poljoprivrednih površina, odnosno poljoprivrednih proizvoda sigurno da osiguranje poljoprivrednih proizvoda igra bitnu ulogu. Nadam se da će i tih osiguranja biti više, da će država naći načina da subvencioniše one krajeve koji su najviše ugroženi gradom i čini mi se da je okrug iz kojeg dolazim, Mačvanski okrug, dosta ugrožen i predlažem da se ministarstvo, uz poštovanje određenih procedura, angažuje i da subvencioniše osiguranje u poljoprivrednoj proizvodnji sa tim višim procentom subvencije.

Vezano za poljoprivredu, u Koceljevi se svake godine zadnjeg vikenda u septembru, a to je petak i subota, održava Festival zimnice, koji je apsolutno vezan za poljoprivredu, pošto je to i poljoprivredni kraj. Tu je bila i jedna sjajna fabrika koja je imala sjajne proizvode zimnice, tako da je to i tradicija tog kraja i jedino prošle godine nismo imali organizovan Festival zimnice iz poznatih razloga. Ove godine ćemo imati Festival zimnice, pod uslovom da ovo stanje sa pandemijom, odnosno sa Kovidom-19 bude najmanje ovako ili nešto bolje.

To je Festival koji ima svoju dušu. Osnovno je zimnica, ima dodatnih sadržaja i mislim da pruža jednu sliku dobre i korisne manifestacije vezane za poljoprivredu.

Imali smo učesnike u dosadašnjim zimnicama od aktuelnog predsednika države Aleksandra Vučića, predsednice Vlade, ministra poljoprivrede trenutno prisutnog sa nama i drugih koji su sa nivoa republičke vlasti doprinosili da ta zimnica uspe i da bude uspešna.

Naravno, pozivam i kolege ovde i javnost da ove godine 24. i 25. septembra prisustvuju, da se lepo provedu i da za dva, tri sata spremi vrlo kvalitetnu zimnicu.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, ja se potpuno slažem sa većinom kolega koji su govorili pre mene da je bilo neophodno donošenje jednog ovakvog zakona, pogotovo ako imamo iskustva šta se sve dešavalo prethodnih godina, šta se sve zapravo dešava i danas. Znači, uvek se pojavi informacija da je neki sektor u poljoprivredi nezadovoljan otkupnom cenom poljoprivrednih proizvoda. Dobrim delom je to do sada u Srbiji bilo prepušteno isključivo tržištu, a srpsko tržište, čini mi se, nije bilo dovoljno razvijeno, nije ni sada da po potpuno fer i tržišnim uslovima posluje. Kažem, nažalost, zato što su razlozi mnogo dalji i dublji nego situacija koja je danas.

Pre svega, moram da kažem da cena poljoprivrednih proizvoda u otkupu zavisi od nekoliko stvari. Zavisi, pre svega, od tržišta kojem treba da se ponudi gotov proizvod u kome učestvuje sirovina koja je poreklom poljoprivredni proizvod, a sa druge strane jedan od faktora jeste i poljoprivredno-prerađivačka industrija. To je problem zato što su u Srbiji pre dvadesetak godina, pod izgovorom da treba da napravimo potpunu tržišnu ekonomiju, potpunu tržišnu poljoprivredu, napravili jednu ludačku i lopovsku privatizaciju.

Gospodine ministre, ako hoćete da dođete do onog najvrednijeg resursa koji je u poljoprivredi, a taj najvredniji resurs je često oranica, voćnjak, dovoljno je, gospodine ministre, samo da uništite poljoprivredno-prerađivačku industriju, ništa vam više ne treba.

Kad zatvorite, recimo, klanice, a zatvorene su skoro sve u Srbiji za vreme privatizacije, više farmeri nemaju kome da prodaju svoj proizvod. Dolazimo do one situacije da se farme zatiru, da se stoka kolje, a kada završimo sa farmerima dolazi se do ratara koji nemaju kome više da prodaju svoje žitarice i onda na scenu stupaju razni špekulanti koji rad i znoj tih ljudi koriste da bi se lično obogatili, i to enormno. Takvu smo Srbiju zatekli 2012. godine.

Gospodine ministre, sramota je za jednu Srbiju da ste 2010. godine morali da ustanete u pet časova ujutru da biste kupili pasterizovano mleko. Takva je Srbija bila dok je njome vladao bivši režim i Dragan Đilas.

Kako je došlo do toga? Znate, njima nije bilo bitno u kakvom stanju žele državu, nego koliko će oni njihovi prijatelji i satrapi da zarade. Nakaradno i nakazno su privatizovali sve mlekare. Kada su privatizovali sve mlekare počeli su da kontrolišu farmere preko otkupne cene, jer nemaju više konkurenciju koja je zdrava i logična, a zatim su oceni da je njima mnogo veća zarada ako prodaju sterilisano mleko, a ne pasterizovano mleko. Kad je država rešila da interveniše, jer rizikovali su Đilas i kompanija da budu možda i svrgnuti sa vlasti, e onda dolazi do izražaja čitav onaj poremećaj koji je napravljen. Otkupna cena mleka je bila niska, tražili su da bude još niža, proizvođači, odnosno, farmeri, nisu mogli da im to omoguće, nisu ni želeli, a na kraju su cenu jedne bahate politike, koja je vođena u tom periodu, plaćali građani, tako što su ljudi kupovali skuplje sterilisano mleko ili ga nisu kupovali uopšte.

To je samo jedan od primera kako vi možete da i koliko je važno u stvari donošenje jednog ovakvog zakona. Da ne govorim o tome kako su srpske klanice zatvarane, da ne govorim o tome kako su zbog toga poljoprivredni proizvodi, pre svega žitarice, bili basnoslovno jeftini, iako je država davala značajna sredstva po hektaru koja su se opet, zahvaljujući njihovim matematikama, kombinacijama i jednoj jalovoj lopovskoj i nesposobnoj vlasti, prelivali opet u džepove raznih špekulanata koji su pravili svoju privatnu imperiju, a od Srbije želeli da naprave privatnu farmu koju će samo oni da eksploatišu.

Zato mislim da je donošenje jednog ovakvog zakona bilo neophodno. Možda smo nešto i zakasnili, ali kada zateknete državu u onakvom stanju kakvom je bila zatečena 2012. godine, možda je ovo i pravi trenutak za donošenje jednog ovakvog zakona.

Još uvek, baš zbog nedostatka te ozbiljne prerađivačke industrije, srpsko tržište poljoprivrednim proizvodima je, tako da kažem, prilično plitko. Još uvek imamo ozbiljnih poremećaja kada je u pitanju otkup žive stoke, tako da mi je drago i naznačeno da je ovde u interventnom otkupu moguće otkupljivati meso, juneće ili teleće, krupna stoka se najteže zanavlja. Takođe, vidim da postoji mogućnost u zakonu i privatnog skladištenja svinjskog mesa i proizvoda od svinjskog mesa, mleka, mlečnih proizvoda itd. Gospodine ministre, moram da vas pitam – imamo li mi kapacitete za tako nešto? Ja bih zaista voleo da ste vi u pravu zato što znam šta su ovi radili sa našom poljoprivredno-prerađivačkom industrijom kada su došli na vlast, zato što znam da su bukvalno čupali opremu.

Ranije, Braničevski okrug iz kog dolazim, Stig koji se nalazi u Braničevskom upravnom okrugu, važio je za drugu žitnicu Srbije. Znam kako je poljoprivredno-prerađivačka industrija u Požarevcu uništavana. Kada je u pitanju Mesna industrija Požarevac, čupali su instalacije da bi zaradili na toj imovini koja je teško stečena, teško napravljena i sigurno je mogla da posluži u bolje svrhe, da bi se kroz uništavanje jedne takve fabrike domogli poljoprivrednog zemljišta.

Zato bih voleo da ste, nadam se u stvari da ste u pravu, i ovo samo navodim neke od primera kako je to bilo kada je vlast vršio bivši režim, kako je bilo u Srbiji da nemate mleka za vreme vlasti Dragana Đilasa i kako je za vreme njegove vlasti naša poljoprivreda propadala, naše poljoprivredno tržište nije ni postojalo, a on je bio sve bogatiji i bogatiji.

To ne pričam samo zbog kolega koje se nalaze ovde i ne samo zbog građana Srbije, već i zbog ovih naših najmlađih koji možda sada stiču pravo glasa, zato što su za vreme vlasti Dragana Đilasa bili jako mali, ne sećaju se kakva je njegova vlast bila, kako su oni vodili Srbiju, kako su je upropaštavali i kako su njima takođe otimali detinjstvo.

Ovaj zakon svakako rešava privremeno, po meni, određene situacije u oblasti poljoprivrede, i nadam se da ćemo kroz kompletnu reindustrijalizaciju naše poljoprivrede doneti zakon kojim prestaje da važi ovaj zakon, i da će naša poljoprivreda poslovati po fer i tržišnim uslovima, a ne kao za vreme bivše vlasti i režima Dragana Đilasa.

Dame i gospodo narodni poslanici, imamo sada na dnevnom redu zakone iz sistema visokog obrazovanja.

Prva stvar koju narodni poslanik uzme da pročita jeste razlozi za donošenje zakona, pa između ostalog se kaže da se zakon donosi da bismo ispunili evropske standarde i smernice. Ja bih zamolio predstavnike Vlade i ministarstva da više to ne pišu.

Republika Srbija ima strateški cilj, a to je punopravno članstvo u EU i to ovde nije sporno. Od 250 poslanika koji se nalaze u Narodnoj skupštini, ni jedan nije protiv EU. Razlozi za donošenje zakona jesu ti da mi zakone donosimo u interesu naših građana i naših institucija, a ne da bi ispunili uslove.

Sad, to što ispunjavamo uslove, utoliko bolje, ali Narodna skupština donosi zakone pre svega u interesu građana Srbije, privrednih subjekata u Srbiji i srpskih institucija. Jer, ako pogledate malo bolje, izjave usklađenosti propisa sa propisima EU, odredbe sporazuma koje se odnose u normativnu sadržinu propisa SSP - nema. Prelazni rok za usklađivanje zakonodavstva prema odredbama sporazuma - nema. Ocena ispunjenosti obaveze koje proizilaze iz navedenih odredbi sporazuma – nema, itd. Mislim da je ovo bilo suvišno.

Da se vratimo na sam zakon. Jedan od razloga zašto se zakon donosi je taj što već nekoliko godina pokušavamo da reformišemo naše visoko obrazovanje i da otklonimo sve one greške, sve one propuste koje je urušilo sistem visokog obrazovanja za vreme bivše vlasti.

Nama je visoko školstvo počelo ubrzano posle 5. oktobra jako da se urušava. Gubilo se poverenje u visokoškolske ustanove, sama kontrola rada visokoškolskih ustanova bila je jako mala, imali smo ekspanziju diploma i na taj način napravili smo medveđu uslugu pre svega našim građanima.

Imali smo ekspanziju i privatnih visokoškolskih ustanova, protiv kojih nemam ništa protiv, mislim da treba da postoje, ali sa onom normativom kakva je bila za vreme bivšeg režima ne bi trebalo nikako da postoje. Imali smo, na sreću, jedan veliki broj državnih visokoškolskih ustanova koje su sačuvale svoj ugled, kako u domaćoj, tako i u međunarodnoj javnosti. Svi ovi zakoni koje sada donosimo jesu usmereni baš u tom pravcu, da se, kada su u pitanju naše visokoškolske ustanove, poverenje domaće i međunarodne javnosti što više vrati i da one zauzmu ono mesto koje njima zaista i pripada, pre svega. Ovde vidim jedan predlog zakona koji ide u tom pravcu.

Malo ću da popričam o zakonu o studentskom organizovanju. Znate, smatram da je bolje da se zakonom reguliše način studentskih organizacija nego što je to bilo u prethodnom periodu, a to je da je zakon samo predvideo da postoje određene studentske organizacije i da je potrebno da visokoškolska ustanova svojim unutrašnjim propisom reguliše način izbora, nadležnosti studentskih organizacija itd.

Nažalost, imali smo u jako bliskoj prošlosti, o tome su već govorile neke moje kolege, i zloupotrebu studentskih organizacija i studenata. Ako pogledamo malo u tu našu bližu prošlost, već devet godina je prošlo otkako je Dragan Đilas izgubio vlast i od kako je bivši režim strgnut sa vlasti na demokratskim izborima. Današnji visokoškolac ima otprilike 21 ili 22 godine, u proseku. Koliko je on imao godina kada je Dragan Đilas pao sa vlasti? Dvanaest, trinaest godina. Koliko je imao godina kada je živeo za vreme Đilasove vlasti? Verovatno se rodio za vreme dolaska DOS-a na vlast i živeo je do svoje 12, 13. godine. Šta jedan takav mlad čovek zna o tome kakav je bio bivši režim i kako je vladao Srbijom? Vrlo malo zna.

Znate, mladi ljudi su i ti koji su najbolji materijal za prevarante, lažove, hohštaplere i kriminalce i njih je najlakše zavesti i na jedan način uvesti ih u politiku, a da oni toga često nisu ni svesni. Valjda po onoj seriji, našoj domaćoj, bio je o tome film, znate ono – drug Tito je rekao: „Studenti su bili u pravu“. E sad, neki Đilas, ali ne Đilas iz vremena Josipa Broza Tita, hoće da kaže: „Eto, studenti su bili u pravu“, zloupotrebljavajući pritom njihovo jako skromno životno iskustvo.

Nemam ništa protiv da se studenti bave politikom, ali najviše bih voleo da se bave politikom u političkim strankama, jer političke stranke jesu zato i registrovane, zato i postoje, i zato i jesu političke stranke te koje su nosilac demokratskog društva i uređenja. Ako žele da izađu na izbore kao neka grupa građana, nemam ništa protiv i da izađu, ali da se legitimišu i da saznamo čije oni to zaista interese zastupaju i u ime kojih političkih stranaka zaista izlaze na izbore. Imali smo takvih prilika da je Đilas u jako bliskoj prošlosti bojkotovao izbore, a istovremeno preko nekih grupa građana, udruženja, pa čak i studentskih, pokušavao, valjda opet po onoj izreci iz te serije kada je, kao, drug Tito rekao: „Studenti su bili u pravu“, da ostvare neki politički rezultat na izborima koji su održani prošle godine.

Međutim, ono što je mene danas prilično zaprepastilo, a tiče se visokoškolskih ustanova, obrazložiću to malo kasnije, jeste jedno saopštenje Stranke slobode i pravde koje je, po meni, vrhunski bezobrazluk. Ja nešto bezobraznije, nevaspitanije, podlije nisam pročitao u svom životu. Jedan vrhunac licemerja. Pročitaću samo jedan deo: „Stranka slobode i pravde, gde je predsednik Dragan Đilas, saopštila je danas da je predsednik Srbije Aleksandar Vučić oterao iz zemlje 450.000 građana koji ne mogu drugačije da prežive nego da odu, a sada smatra da treba da plaćamo rađanje dece za „Linglongove“ i druge fabrike“. Dalje se navodi: „Pošto je nesposoban da zaustavi reke ljudi koji odlaze iz Srbije svakog meseca, koji najviše beže zbog nemogućnosti da prežive od prvog do poslednjeg u mesecu, bednih plata, nesigurnosti i robovlasničkog odnosa, koji zaštićeni strani investitori imaju prema našim radnicima, Vučić je upao u paniku“, naglasila je Stranka slobodne i pravde.

E, sada dolazimo do visokoškolskih ustanova. Jedan broj akademika, a to je čak i moj kolega Marko Atlagić spominjao, akademika Dušana Teodorovića, a ima i još nekoliko univerzitetskih profesora, nisu neka velika većina, na najoštriji mogući način napadaju politiku koju sprovodi predsednik Srbije Aleksandar Vučić, pod izgovorom da se sprovodi u Srbiji diktatura, da nemamo slobodne i fer izbore, da jedan čovek odlučuje o svemu, da Skupština ne služi ničemu itd. Morate da postavite pitanje – a zašto je motiv tim, da kažem, profesorima, akademicima, stručnjacima da uopšte ulaze u politiku? Ja razumem ako je neko završio pravo, filozofiju, neki sličan fakultet društvenog smera da se bavi politikom, nekako je srodno, ima nekog smisla, ali sad mi objasnite – zašto se bave i profesori na ovakav način, ne svi, naravno, profesori koji su završili prirodne nauke?

Moram da kažem da ipak bivši režim nije uspeo da potpuno uništi Beogradski univerzitet, a pogotovo fakultete koji su prirodnog smera. U dobrom delu smo to sačuvali. Imali smo ekspanziju privatnih fakulteta društvenog smera, a za prirodne smerove malo je drugačije. Nije potrebna samo zgrada, nisu potrebne samo klupe, potrebno je da obezbedite laboratorije koje su jako skupe, određene instrumente, da studenti imaju vežbe itd. To je mnogo ulaganja, sa nekim možda i neizvesnim ishodom kako će to da ispadne i koliko će u suštini da se zaradi, a i veliki broj tih privatnih visokoškolskih ustanova za vreme DOS-a gledale su samo profit, vrlo malo znanje studenata koji su izlazili.

E sada, dešavalo se nešto što je jako teško da se pronađe u srpskom jeziku reč kojom bi se opisalo, jer su se mnogi profesori, još uvek manjina, neki profesori, između ostalih i akademik Dušan Teodorović, bavili time da biraju najbolje studente sa fakulteta, da prate njihov rad, ali ne da bi ovi stekli što je moguće bolje znanje i ne da bi ovi ostali u Srbiji, nego da bi ih prodali stranim kompanijama za neki novac i da ti naši najpametniji, najsposobniji i najškolovaniji građani odlaze iz Srbije za vreme vlasti bivšeg režima, a Dušan Teodorović i ostala klika trpaju sebi novac u džep. Eto, to je razlog zašto takvi akademici napadaju sve ono što se danas radi u Srbiji i što Srbija u svakom pogledu napreduje.

Jako je teško to podvesti pod neko krivično delo, jako je teško to iskoreniti, ali zašto im toliko smeta Aleksandar Vučić? Ti mladi ljudi su najviše odlazili zbog finansijskog momenta, jer zamislite koliki je finansijski momenat za jednog diplomiranog inženjera elektrotehnike, mašinstva, rudarstva, saobraćajnog smera itd, ako je prosečna zarada u Srbiji 320, 330 evra, kao za vreme vlasti Dragana Đilasa.

Taj finansijski momenat je jako izražen, jako je veliki. I, čovek postavlja pitanje, zašto se ja školujem kada ću raditi u najboljem slučaju za 500, 600 ili 700 evra i neću moći da izdržavam svoju porodicu? Neću moći da zasnujem svoju porodicu, neću imati pravo na budućnost. I onda je mogao akademik Dušan Teodorović da ih prodaje po belom svetu kao stoku i kao najobičnije roblje. E, zato sad napada politiku Aleksandra Vučića, jer ne može više tako lako da izvozi studente iz Srbije, svršene studente kada je prosečna zarada u Srbiji 550 evra, sa tendencijom povećanja, a ne pada kao u njihovo vreme.

Zato je bitno da mi naše visoko-školske ustanove i njihov rad unapređujemo kroz zakone da dobijemo što je god moguće kvalitetnije svršene buduće stručnjake da ostanu da rade u Srbiji, a ne da budu roba na koju su je sveli Dragan Đilas, Teodorović i njemu slični, roba u inostranstvu. Onda, pazite vrhunac tog licemerja bezobrazluka, napadaju se strani investitori koji dolaze u Srbiju i to jednim delom investitori, koji su plaćali te studente da odlaze u zemlje zapadne Evrope, i koje je isti taj Dragan Đilas zajedno sa Teodorovićem izvozi. E, zato je to vrhunski bezobrazluk, licemerje, podlost. Nemam reči kojima mogu da opišem jedno ovakvo saopštenje.

Kaže se ovako - 60 hiljada ljudi godišnje pobegne u jednom pravcu. Kažem, izbegavam teške reči, ali ovo je laž. Šezdeset hiljada ljudi odlazilo u jednom pravcu za vreme njegove vlasti, Dragana Đilasa. Dvesta četrdeset hiljada ljudi je napustilo Srbiju u periodu od 2008. do 2012. godine. Šta je on uradio dok je bio na vlasti u Srbiji da zadrži tih 60 hiljada građana? Vratićemo se na to što je radio, ali sve samo ne da ih vrati u Srbiju ili da ih zadrži u Srbiji.

Motiv je, navodno, da će Aleksandar Vučić ostati kratkih rukava u svojim kombinacijama sa investitorima. Evo, još jedne rečenice, koja je opet vrhunski bezobrazluk, to saopštava Dragan Đilas, mangup koji je došao u Srbiju sa 15, 16 hiljada evra i kad je izgubio vlast ima 600 miliona evra. O kakvim to kombinacijama, Dragane Đilase govoriš? I odgovori jednom kako si zaradio tih 600 miliona evra? Zloupotrebom vlasti ili zato što si bio pametan? Ne, nego zato što si bio lopuža, najobičnija.

Rečenica koju je predsednik Republike izgovorio juče u Narodnoj skupštini ledi krv u žilama, plaćaćemo i rađanje dece ako treba, jer drugačije nećemo imati radnu snagu u fabrikama, navela je Stranka slobode i pravde. Nećemo imati dece u Srbiji, nije u pitanju radna snaga, nećemo imati ni Srbiju. Ali, hajde da pogledamo šta se dešavalo za vreme njihove vlasti.

Jedan od motiva za rađanje dece jesu prvo zdravstvene ustanove u kojima prvorotke treba da se porode, jel su napravili neku bolnicu? Nisu nijednu. Takođe, jedan od motiva jeste i uslovi pod kojima se decu školuju, jel su napravili neku školu? Nisu nijednu. Takođe, jedan od motiva jeste i taj koji fakultet mogu da završe, da li mogu sa tim fakultetom da se zaposle? Izvozio ih je Dragan Đilas. Jedan od motiva za rađanje dece jeste i taj da li to dete koje završi školu može da se zaposli, sve su fabrike zatvorili. I, sada on ima pravo da svoje zasluge prepisuje drugom.

Po izrekama našeg naroda, to je najobičnije kukavičije jaje, kao što je Dragan Đilas jedno najobičnija kukavica. To da je kukavica vidi se po tome da želi da na vlast dođe van izbora, da ga neko drugi uvede u Narodnu skupštinu, da ga neko drugi uvede u Vladu Republike Srbije i to što njemu ledi krv u žilama jeste to što će novac građana Srbije da im bude vraćen, a neće da završi u njegovim džepovima. E, zato Dragan Đilas ne sme da izađe na izbore i pobeđivaćemo ga i njega i bilo koju njegovu drugu parastranku koju on kandiduje zato što je u pitanju jedna najobičnija lopužetina, lopovčina i kriminalac.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvek kada se priča o nekom zakonu kojim regulišemo položaj i primanja naših penzionera, uvek to privlači jednu veliku dozu pažnje javnosti, ali odmah da raščistimo na početku mog izlaganja, penzioneri u Republici Srbiji nisu građani drugog reda i ne preti im opasnost dok su na vlasti Aleksandar Vučić i SNS. Tako da odmah sa tom temom raščistimo.

Prošlo je vreme kada su u Srbiji postojali građani prvog i drugog reda. Pokušavaju i danas, pogotovo ovi iz bivšeg režima da odrede ko su građani prvog reda. Bivši režim naravno sebe tu stavlja, Dragana Đilasa, da su oni nekakva intelektualna elita i da trenutno Srbijom vladaju, kako oni kažu, krezuba Srbija nepismenih i polupismenih radnika, seljaka, penzionera i da jednostavno zbog tog odnosa oni ne mogu da dođu na vlast u Republici Srbiji.

Oni su i naše penzionere i naše zaposlene delili takođe dok su bili na vlasti na građane prvog i drugog reda.

Prva stvar koju primetite u zakonu - na jedan pristojan i fin način napisano je preduzeće u restrukturiranju. Ali neka mi neko kaže šta su preduzeća, koja su to preduzeća u restrukturiranju, kako su nastala ta preduzeća u restrukturiranju, zašto je država morala da preuzme brigu o tim preduzećima u restrukturiranju, u kakvom stanju ih je zatekla sadašnja vlast i kako ih je vodio bivši režim? To su pitanja koja su i te kako vezana za razloge donošenja ovog zakona.

Preduzeća u restrukturiranju bila su preduzeća pre svega društvenog kapitala koji je bio u postupku privatizacije i ta privatizacija nikada nije okončana ili još crnje i gore - bili su privatizovani, upropašćeni, stavljeni pod teret kod raznih banaka, a onda vraćeni Republici Srbiji sa svim tim teretima da brine o njima i da obezbedi zarade za zaposlene u tim preduzećima u restrukturiranju.

Imali smo ih puno u Srbiji. Po meni jedan od možda najdrastičnijih primera su svakako „Sartid“, „Azotara Pančevo“, jer šta se desilo te 2011. i 2012. godine? „Ju Es stil“ je iz straha da njihov kapital ne propadne ovde u Republici Srbiji zbog lošeg upravljanja javnim finansijama i lošeg ponašanja države na finansijskom tržištu pobegao iz Srbije, pri tom je ostavio „Sartid“ sa 450 miliona dolara dugova, Republika Srbija ga je dobila za jedan jedini dolar. Trebalo je brinuti o tim zaposlenima u „Sartidu“ dok se ne pronađe novi strateški partner, omogućiti nastavak procesa proizvodnje i obezbediti sredstva za isplate zarade zaposlenima.

U tom periodu, dok je Vlada tadašnjeg premijera Aleksandra Vučića pokušavala da pronađe rešenje recimo za „Sartid“, napadana je od strane bivšeg režima zašto se ulažu pare u taj „Sartid“ i da je bolje da zaposleni u tom „Sartidu“ budu otpušteni, a fabrika zatvorena. Takav je bio njihov odnos prema „Sartidu“.

Na sličan način su se ponašali i prema „RTB Bor“. Tvrdili su kako 30, 40, 50 miliona evra svakog meseca je potrebno da bi se isplatite zarade, da je to išlo iz budžeta Republike Srbije i da sve zaposlene u „RTB Bor“ treba otpustiti, a rudnike zatvoriti. Nešto slično je bilo i u „Azotari“. To je kada su oni bili bivša vlast.

Kako su se oni ponašali prema tome dok su bili na vlasti? Pod izgovorom da ta preduzeća ne treba da budu ugašena i zatvorena velike količine novca su usmeravali iz budžeta Republike Srbije. Imenovali su kao Vlada Republike Srbije i Ministarstvo privrede direktore u tim preduzećima koja su bila u restrukturiranju. Znate šta je jedini posao bih tih direktora? Da se takmiče ko će da kupi bolji službeni automobil, čiji će automobil da bude skuplji. Tako su se odnosili prema preduzećima u restrukturiranju i prema zaposlenima.

Uvek kada pričamo o penzijama i ovim merama fiskalne konsolidacije koje su nastupile 2014. godine nikako da oni koji te mere napadaju ne kažu građanima Srbije istinu odakle se to finansiraju penzije, odakle se puni naš PIO fond. Valjda se puni iz realnog sektora, od zaposlenih u realnom sektoru, kasnije u državnom sektoru, državne administracije, itd.

Koliko je to bila stopa nezaposlenosti 2012, 2013. godine kada je došlo do promene režima u Republici Srbiji, kada su Dragan Đilas, Boris Tadić i ostali kada su izgubili vlast? Nezaposlenih je bilo 28%. Država je morala da se zadužuje da bi isplaćivala ne samo penzije, već i zarade u javnom sektoru. Država je morala da se zadužuje da isplati obaveze prema raznim dobavljačima i izvođačima javnih radova kada su obaveze stvorene za vreme bivšeg režima, a nisu plaćene u onim rokovima i na onaj način kako je to bilo planirano zakonima, pre svega Zakonom o budžetu.

Tada smo počeli da uvodimo mere fiskalne konsolidacije koje su, sasvim se slažem, potpuno nepopularne, teške su, ali je bilo pitanje da li može da se isplati zarada, penzija, da li država može da funkcioniše. Naravno da će uvek biti onih koji će zbog toga da se pobune. Velika većina penzionera prihvatila je te mere kao neophodne. Mi smo im na tome zahvalni.

Naravno, bilo je i onih nezadovoljnih. Samo, moram da postavim pitanje koliko su opravdano bili nezadovoljni? Znate, oni koji su prihvatili mere fiskalne konsolidacije i umanjenje svojih penzija najvećim delom su došli iz realnog sektora. Bili su to obični radnici, radili su po svojim fabrikama, obezbeđivali plate i penzije za tadašnje penzionere, a plate za tadašnje zaposlene u raznim organima državne uprave. Na taj način su doprinosili ekonomskom razvoju Srbije.

Ko se najviše bunio? Oni koji su celog života, čak i za vreme radnog veka, bili na državnim jaslama i smatrali su Republiku Srbiju kravom muzarom, da od nje samo treba da se uzima. Oni su bili najveći protivnici mera fiskalne konsolidacije, a da ne pričam o tome da su bili i sa najvećim penzijama, koje su često bile i veće nego ministarske plate. O tom problemu nekom drugom prilikom, kada za to dođe vreme.

Sada smo u situaciji da onim merama koje su bile sprovođene 2014. godine radi opstanka države i radi opstanka privrednog sistema one greške nelogičnosti otklonimo, a to je da oni naši zaposleni koji su prihvatali socijalni program i prevremeni odlazak u penziju ukoliko im je nedostajao određeni broj godina radnog staža do ostvarivanja prava na punu penziju da to svoje pravo i ostvare. Jer, pre svega, danas kada su reforme koje smo započeli da sprovodimo 2014. godine dale određene rezultate, a to se pre svega vidi u tome koliko je srpska privreda žilava u onim teškim trenucima kada su mnoge države koje su ekonomski bile razvijenije i naprednije od Srbije, jako teško podnele pandemiju izazvanu korona virusom, srpska privreda zahvaljujući reformama koje je započeo predsednik Srbije Aleksandar Vučić, pokazala je veliku dozu žilavosti i otpornosti, što svakako pokazuje da one mere koje smo započeli 2014. godine su bile ispravne, pravovremene i delotvorne na srpsku privredu.

Možete da zamislite danas da te mere nismo sprovodili, u kakvoj bi bila situaciji Republika Srbija. Ne bismo imali zdravstveni sistem koji bi mogao da pruži zdravstvenu zaštitu našim građanima u ovoj epidemiji koja nas je zadesila, nas i ostatak sveta. Ne bismo imali ni sredstava za lekove, ne bismo imali sredstava za opremu, ne bismo imali sredstava da napravimo dve nove bolnice. Ne bismo imali sredstava da pokrenemo ponovo naš „Torlak“ da proizvodimo vakcine, ne bismo imali sredstava ni te vakcine da kupimo, nego bismo čekali milostinju kao pojedine siromašne zemlje koje danas dobijaju od zemalja širom sveta. U takvu Srbiju nas je tada vodio Dragan Đilas i Boris Tadić, da budemo zemlja trećeg sveta, da zavisimo od drugih, da nemamo svoju privredu, da nemamo svoj zdravstveni sistem i da živimo od dečije milostinje.

Danas je Srbija sasvim drugačija država od one u koju su nas oni uvodili. Isto tako, moram da kažem i onima koji su toliko zabrinuti za sudbinu penzionera koji su bili na udaru mera fiskalne konsolidacije i traže stalno da im neko nešto vrati, najbolje bi bilo da se obrate bivšem režimu, jer znate, kada su u pitanju penzije sve uštede koje je sprovela Vlada Republike Srbije i Skupština donoseći zakone, a kada su u pitanju penzioneri, jedva da je nešto oko 600 miliona evra. Tolike su bile uštede na isplati penzija za vreme mera fiskalne konsolidacije. Međutim, dok je jedan gospodin bio na vlasti, njegovo lično bogatstvo se za toliko novca povećalo.

Ako hoće gospoda koja su nezadovoljna merama fiskalne konsolidacije, neka se lepo sakupe, odu ispred stranke SSP, jel se tako zove, i neka traže da Dragan Đilas njima vrati taj novac koji im je oteo dok je vršio vlast. To su njihovih 600 milione evra, ne Đilasovi. Jeste da se sada nalaze svuda po egzotičnim destinacijama u svetu, na nekim ostrvima za koje ja nikada nisam čuo da postoje, samo pokazuje jednu jako ozbiljnu nameru da se prikrije i izvor odakle je taj novac došao i kome taj novac pripada. Neka tamo nezadovoljni penzioneri zatraže od njega da im se vrati ono što im je Dragan Đilas uzeo, što im je oteo, ne samo njima, nego svima građanima Republike Srbije. Neka zatraže da im oni vrate novac koji nisu dali vojnim penzionerima 2008. godine, nego su oni morali svoja prava da zatraže na sudu. Ponoš, Šutanovac i ostala ekipa, nisu dali, nego su vojni penzioneri svoja prava da potraže na sudu, a baš vlast Aleksandra Vučića je morala da isplati to što su ovi tada izbegavali, izigravali naše vojne penzinere. Gospodin Delić i ostali, izvolite, od Dragana Đilasa, njemu tražite da vam vaš novac vrati, nemojte da govorite u ime svih penzionera. Oni penzioneri koji su zaista u realnom sektoru teškom mukom sticali svoje plate i svoje zarade, prihvatili su mere fiskalne konsolidacije. Oni koji su celog života bili na državnim jaslama, koji su Srbiju smatrali kravom muzarom, oni su smatrali da to danas, i treba i danas tako da bude i tako da nastave. Toga više neće biti.

Što se tiče Dragana Đilasa i njegove tolike želje da se ponovo vrati u politički život, možete da zamislite koliko bi sada on uvećao svoje bogatstvo zato što je Srbija daleko bogatija, uređenija, modernija država nego kada je on vladao Republikom Srbijom. Jedini motiv da se on ponovo vrati na vlast jeste taj da se ponovo dočepa državne kase i za još nekoliko stotina milione evra uveća svoje bogatstvo. Ne vidim ni jedan razlog da će građani Srbije u tome više da ga podrže.

Ovaj zakon jednostavno treba da prihvatimo kao zakon kojim se sprovođenjem iznuđenih mera dovodi u ravnopravnost jedan broj naših penzionera i da će u skladu sa tim ostvarivati prava na punu penziju, kao i da nisu bili pod sprovođenjem tih posebnih iznuđenih mera koje su se dešavale 2014. godine. Očekujem da će moje kolege iz SNS u danu za glasanje podržati ovaj zakon.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo sada raspravljamo o jednom delu izveštaja raznih državnih organa kada je u pitanju trošenje javnih sredstava ili kontrola državne pomoći koja se upućuje ka privredi.

Pre svega, prva stvar koju moram da istaknem jeste sa kakvim se sve problemima sukobila Srpska napredna stranka kada smo došli na vlast 2012. godine, po onom zakonu o kome je pričala koleginica Jovanović, koji je važio pre 2012. godine. Komisija je bila prilično samostalna, prilično nezavisna. O njihovim izveštajima nismo vodili diskusije, a i u o nekom njihovom izboru nismo nešto ni učestvovali, Komisija za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki. Isto tako, Komisija za kontrolu državne pomoći nije ni postojala. Neki privid je bio Komisija za hartije od vrednosti. Tako je to funkcionisalo do 2012. godine.

Prvi ozbiljni korak ka uređenju naših javnih finansija jeste Zakon o javnim nabavkama koji je donet novembra meseca 2012. godine. Mogu da se pohvalim ili da pohvalim i Narodnu skupštinu da je to, koliko je meni poznato, jedini Zakon o javnim nabavkama koji je poslanički zakon.

Narodni poslanici su napravili Radnu grupu, narodni poslanici su organizovali javne rasprave, narodni poslanici su napisali Predlog zakona i narodni poslanici su usvojili taj zakon. Tačno je da je on 2019. godine promenjen ili zamenjen, zato što ispunio svrhu svog postojanja i da je oblast javnih nabavki nešto što je živo i što je potrebno da se reformiše i unapređuje kako mi kao društvo napredujemo. Da ne pričam o onim drugim delovima, kao što je usklađivanje sa direktivama EU, zato što su i oni učesnici u postupcima javnih nabavki koje sprovodi Republika Srbija.

Šta su bile novine po tom Zakonu o javnim nabavkama? Prvo je bio Portal javnih nabavki po tom zakonu koji je stupio na snagu 1. aprila 2013. godine. Drugo, Registar ponuđača javnih nabavki i to znači da samo neko ko je kvalifikovan i ko ispunjava određene uslove može da učestvuje u postupku javne nabavke. Treća novina je bio građanski nadzornik za javne nabavke koje su bile velike vrednosti. Četvrta novina je bila da je odbor nadležan za poslove finansija raspisivao, sprovodio konkurs i predlagao Narodnoj skupštini članove Komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki.

To su novine koje je poslanička grupa Srpske napredne stranke – Aleksandar Vučić predložila Narodnoj skupštini 2012. godine i koje i dan danas u onom manjem ili većem obimu, građanski nadzornik ne, ali sve ostalo i dan danas funkcioniše u sistemu javnih nabavki Republike Srbije, što znači da su one strateške promene u zakonu bile dobre i da su postigle svoj cilj.

Danas živimo u vremenu koje je opterećeno virusom korone i pandemije i kako god otvorite neki portal, vidite saopštenje određenih nevladinih organizacija. Prva stvar koja će da bude spomenuta jeste kako je Srbija i pod kojim uslovima nabavljala respiratore, kako i pod kojim uslovima je Republika Srbija nabavljala drugu medicinsku opremu i kako i pod kojim uslovima je Republika Srbija nabavljala vakcine na teritoriji Republike Srbije.

Ja bih da se vratim na neko prethodno vreme, kada je zakon iz 2012. godine ušao u primenu. Za istu količinu medicinskih sredstava i opreme u 2013. godini Republika Srbija je platila oko 400 miliona evra manje. Tada nisam čuo nijednu dežurnu pitalicu kako se trošilo tih 400 milina evra svake godine za vreme vlasti bivšeg režima ili, da prevedem u bruto dohodak, 1,5% svega što se proizvede u Srbiji preko samo jednog organa bivši režim je otimao od građana Srbije.

Ja bih voleo da kada raspravljamo o nekom narednom vašem izveštaju da vidimo koliko je to, da li će to da spomene Komisija za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki ili će možda Kancelarija za javne nabavke, koliko je bilo pregovaračkog i hitnog postupka po zakonima koji su važili 2012. godine u procentima? Koliko je danas? Ja tvrdim da je danas višestruko manje i pored pandemije korona virusa. Koliko je trajao postupak po starom zakonu? Bio je i po šest meseci. Znali su to članovi Komisije koji su bili imenovani 2013. godine kakav su posao imali i koliko su vremena morali da provedu da bi rešili predmete koji su stari po nekoliko godina i koji su bili započeti po starom zakonu koji je doneo bivši režim.

Sada je koleginica Hana Hukić, predsednik Komisije rekla da je rok kada se formira predmet ispod 30 dana. Opšti rok je 30 po Zakonu o upravnom postupku i po Zakonu o javnim nabavkama i to je nešto zbog čega moramo da odamo priznanje Komisiji, jer oni koji nisu učestvovali nikad u tom nadzoru kako izgleda rad Komisije, ne znaju o čemu se govori i najčešće nemaju predstavu koliko je to ozbiljan posao da se jedan i najbezazleniji predmet reši i koliko je potrebno konsultovati druge državne organe zbog raznih mišljenja i tumačenja da bi uopšte Komisija stekla pravu sliku kako da odluči po nekom predmetu.

Voleo bih da nam Komisija za zaštitu prava izvuče statistički podatak koliko je po istoj pravnoj stvari Komisija koja je funkcionisala do 2012. godine donosila različite odluke i koliko je onda bilo ponuđača za javne radove, a koliko ih ima danas? E, to bih voleo da postave pitanja ti koji stalno sumnjiče nešto sadašnji režim da zloupotrebljava sredstva kojima raspolažu građani.

Samo da podsetim još jednom, 400 miliona evra je bivši režim godišnje, znači svake godine, 12 godina su bili na vlasti, samo preko jednog državnog organa otimao od građana Republike Srbije.

Sad će Vuk Jeremić, Marinika Tepić, Dragan Đilas da me pitaju koliko su koštali ovi respiratori, koliko su koštale vakcine? To zaista nema smisla. Svako drugi možda ima pravo da pita, ali oni koji su to radili i koji su tada ćutali, nisu radili, ali su ćutali, gledali, jer su konkurisali za razne projekte kod Vlade Republike Srbije i projekti su im bili odobravani da bi ćutali o pravim zloupotrebama, neka se takođe pokriju ušima. To je onaj civilni sektor, jer ovde nije reč o političkim stvarima.

Setite se samo kako su nabavili vakcine protiv, čini mi se, svinjskog gripa, pa svi koji su učestvovali kasnije, odgovarali pred zakonom. Valjda im je to autoprojekcija da ako se nešto nabavlja za građane Srbije po njihovom principu pola ćemo građanima, pola ćemo za sebe, ili da raspravljamo o tome da li je Narodna skupština za vreme bivšeg režima raspravljala o vašim izveštajima. Ja se ne sećam.

Sećam se jednog smešnog izveštaja DRI, gde je tada bio ministar Žarko Obradović, a DRI mu je pronašla da nije napisao, opisao način kako je potrošio novac na knjige. Evo, time su se bavili. Nisu bili ni nezavisni, samostalni zna se ko je, to su samo sudovi. Sad možete da zamislite da tadašnju Uprava za javne nabavke postavlja Vlada, kojoj on treba da daje saglasnost i da daje mišljenja, da odobrava postupak javne nabavke, pa smo imali neku komisiju za žalbe, koja je po samoj suštini zakona bila jača od Uprave, ali je Uprava ta koja je kontrolisala komisiju. Potpuni nedostatak pravnog sistema i nadzora nad trošenjem javnih sredstava.

Šta je još odrađeno po zakonu iz 2012. godine, a nije više bilo, a bilo je u ranijem zakonu? To su bili aneksi ugovora. Po zakonu koji je doneo bivši režim, moglo je da se aneksira do 25%, ali znate kako su oni to tumačili? Na osnovni ugovor 25%, pa kad zaključe aneks ugovora, e onda još 25% na aneks i ugovor, pa tako tri puta, četiri puta. Pa, nije više bilo bitno ni da li je najkvalitetnija ponuda, ni da li je najjeftinija, biće najlopovskija.

Pričamo o sistemu javnih nabavki. Kroz sistem javnih nabavki prolazi, ugrubo rečeno, negde oko sedam milijardi evra, kroz lokalne samouprave, kroz fondove, kroz javne radove itd. Možda par milijardi više nego što je to bilo za vreme bivšeg režima. Ali, šta su oni uradili sa tih pet milijardi evra? Jel se sećate neke bolnice, jesu li napravili? Jesu li napravili neku školu? Jesu li napravili neki put, osim onog Mosta na Adi, koji je koštao kao polovina autoputeva u Srbiji? Nisu ništa. Pa, koju su korist građani imali od toga? Nikakvu. A, ovi što su tad bili na vlasti, veliku.

Kontrola državne pomoći, pa evo, kad je urađena revizija našeg Fonda za razvoj, 140 milijardi dinara su bile nenaplaćene potraživanja Fonda za razvoj, neobezbeđene, 140 milijardi dinara, preko milijardu evra su davali Farmakomima i sličnima, pa delili pare.

Sad kad imamo potpuno uređen sistem, gde postoje tela koja učestvuju u postupku nadzora nad trošenjem javnih sredstava, koja vrše kontrolu, zakonsku ispunjenost, koja podnose izveštaj Narodnoj skupštini o svom radu i ne volim da koristim tu reč transparentno, nije srpska, ja ću da kažem javno raspravljamo o trošenju naših javnih sredstava, ne transparentnih, nego javnih, da građani Srbije kroz ovu diskusiju vide jesmo li ih trošili u skladu sa zakonom, koliko nam je efikasan državni aparat i kakvi su rezultati upotrebe tih sredstava, a to sve nisam mogao za vreme bivšeg režima. To je razlika između nas i njih.

Nije problem da pitaju koliko smo platili vakcine, odgovorićemo, samo neka odgovore kako su zaradili po 600, 700 miliona evra, kao Dragan Đilas, ništa više. Evo, mi ćemo odmah unapred sve da mu odgovorimo, ali on nama neka to objasni.

Voleo bih, jer znate šta, nije on sigurno najpametniji u Srbiji. Ako je to stekao na zakonit način, valjda u Srbiji ima još hiljadu takvih, pa bi i oni na zakonit način zaradili 600, 700, 800 miliona evra, pa to bi bilo bogatstvo za Srbiju, ali nije bilo na zakonit način. Ponašao se kao najobičnija lopuža i pravio nas sve ludim, izigravao sistem. I donosili smo zakone da ne bi krivično odgovarali, njihovi poslanici su izglasavali zakone da oni ne bi krivično odgovarali za njihove lopovluke.

Kao što vidimo iz ove diskusije, i novi Zakon o javnim nabavkama, gde je sad formiran još jedan organ koji učestvuje i nadam se da neće da se bavi toliko seminarima kao što se to ranije bavila Uprava za javne nabavke, daje određene rezultate. I svakako da sve te rezultate treba pozdraviti. Da li možemo da budemo sa njima zadovoljni? Relativno, zato što je još mnogo toga ostalo da se uradi u smislu da naši zakoni budu još efikasniji, još primenljiviji. Ali, to ne može preko noći, jer su nam potrebna iskustva.

Sasvim je sigurno da ćemo i ovom zakonu u nekom periodu imati neke izmene i dopune, ne zato što su sadašnje odredbe loše, nego zato što kroz sprovođenje zakona možemo da vidimo i uvidimo način da zakoni koje donosi Narodna skupština budu još efikasniji.

Znači, sada imamo i pravu Komisiju za hartije od vrednosti, a ne da se bavimo službenim putovanjima, kao što je to bilo ranije i koje će da se bave samo vlasničkim transformacijama, pa kada neće predsednik Komisije da potpiše kako „Knjaz Miloš“ treba da se proda, oni ga spakuju u zatvor. Jel tako bilo? Štimac je tada bio predsednik Komisije, završio u zatvoru.

Imamo pravu Komisiju za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki koja više ne odlučuje godinama o nekom predmetu, pa na taj način onaj ko je uložio žalbu fino kaže – ili nećeš nikada dobiti posao, već ćeš morati malo da me častiš da povučem žalbu. Sada rešavaju to u roku od 30 dana.

Nemamo više Upravu za javne nabavke, nego Kancelariju koja ne organizuje više seminare po Srbiji da bi imali ekstra prihoda, nego je sve usmereno na to da naš sistem javnih nabavki, državne pomoći, hartije od vrednosti bude efikasan, racionalan, da isključivo funkcioniše u korist građana i države, a ne Dragana Đilasa i društva oko njega, jer čini mi se da je jedini razlog njegovog bavljenja politikom taj što je Srbija sada ponovo puno bogatija nego u vreme kada je on izgubio vlast, pa bi ponovo deo kolača koji pripada građanima Srbije da prisvoji za sebe samo, pošto smo mnogo bogatiji kao država nego 2012. godine. Siguran sam da ne bi bilo 600 ili 700 miliona evra, bilo bi tu možda oko par milijardi, ali on to može samo da sanja, jer prvo mora da pobedi na izborima.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Brnabić, ja sam narodni poslanik u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Kao narodni poslanik u Narodnoj skupštini Republike Srbije predstavljam sve građane Republike Srbije, bez obzira na kojem delu teritorije Republike Srbije žive, bez obzira na pripadnost njihovom narodu, bez obzira na njihovu veru ili neku drugu pripadnost. Tako valjda svaki narodni poslanik u Narodnoj skupštini Republike Srbije treba da razmišlja.

Gospođo Brnabić, vrhunski je bezobrazluk ako neki narodni poslanik bude izabran po ovom Ustavu i predstavlja građane po ovom Ustavu, ovaj Ustav primenjuje samo u onom delu koji samo njemu odgovara. Ne postoji selektivna primena Ustava, kao što ne postoji ni selektivna primena zakona. Ustav važi za sve i zakon važi za sve i jednako se primenjuje, i to odmah da raščistimo. To se odnosi na neke od mojih kolega.

Možemo da raspravljamo jesmo li građanska ili nacionalna država, ali zaboravljamo ako izbrišemo ovo, da smo pre svega država koja ima svoju teritoriju i narod koji je konstituiše i postanemo samo građanska država, onda više nemamo nacionalne manjine, jer nema ni naroda koji je većinski. Pa, kada reše da vagaju, neka izvagaju do kraja.

Imali smo jednu građansku državu, kada je bilo zabranjeno da budem Srbin i njima da se izjašnjavalo po bilo kom principu, bili smo samo građani. Ali, mislim da smo istorijski, vremenski dovoljno sazreli, da je to vreme koje nama više ne treba i da treba da gradimo novo, moderno društvo u kome svi imamo ista prava.

Prihvatam da pripadnici naroda koji su manjinski narodi imaju čak i neka veća prava, što se i vidi po našim zakonima koje donosimo, pre svega po izbornom zakonu, jer pripadnici većinskog naroda moraju da ostvare cenzus da bi sedeli u Narodnoj skupštini i glasovi građana pripadnika srpskog naroda čija lista ne dobije 3% manje vrede nego li građani za koje su se izjašnjavale nacionalne manjine i imale su samo prirodan prag.

Šta je autonomija? Za autonomiju mora da postoji teritorija i mora nekim svojim aktom da ostvaruje tu autonomiju. Jesu li lokalne samouprave oblik autonomije? Jesu. Pa što ne koriste te instrumente koji su im itekako dati da ostvaruju svoja prava i težnje koje imaju na svojoj teritoriji, koja im je garantovana, pre svega, Ustavnom, a kasnije i zakonom. Čini mi se da smo i zakon doneli po teritorijalnoj podeli između gradova i opština.

Zato kažem ne možemo da primenjujemo neki akt do pola. Sada pokrećemo postupak za promenu Ustava i odnosi se na jedan deo koji se tiče jednog ozbiljnog dela uređenja vlasti.

Da se razumemo, državna vlast je nedeljiva, suverena i jedinstvena na čitavoj teritoriji Republike Srbije.

Dalje, u članu 2. i u članu 4. imamo naznake početka uređenja vlasti, kako se to u ovom Ustavu koji je sadašnji i važeći i toliko napadani uređuje. Ali, moram da podsetim neke da oni koji najviše napadaju Ustav Republike Srbije, danas kakav je, i one koji najviše napadaju postupak promene Ustava u jednom svom delu, da postavim pitanje – a kako je promenjen ustav SRJ? Da li se seća neko? Nasilno, ustavno. Došlo je 176 mangupa u Narodnu skupštinu Republike Srbije i reklo – Ustav koji su doneli neki građani više ne važi. I sad oni nama pričaju kako mi treba da promenimo Ustav. Znate li koje im je bilo obrazloženje? Ustav SRJ se ne primenjuje na jednoj članici, tj. u Crnoj Gori.

Po toj istoj njihovoj logici, oni koji nas napadaju da ćemo da se odreknemo Kosova i Metohije, po toj njihovoj logici Ustav Republike Srbije trenutno ne može da se primeni na teritoriji naše južne pokrajine. Da li to znači da mi to trebamo ad hok, onako da kažemo, to nema više nikakve veze sa Srbijom zato što tamo ne možemo naše zakone da sprovodimo? Tako su se menjali ustavi za vreme bivšeg režima.

Kako su primenjivali sadašnji Ustav? Mi vodimo jednu debatu oko toga kakav nivo samostalnosti, nezavisnosti treba da imaju nosioci javnotužilačkih i pravosudnih funkcija i o tome ne vodi debatu samo Narodna skupština Republike Srbije, nego i stručna javnost da bi na kraju došli do predloga teksta amandmana koji bi bio najkvalitetniji i najmoguće bolji da uvažavamo sve ovo, što se tiče i člana 2. Ustava i člana 4. Ustava, a odnosi se na jedan deo uređenja vlasti i da pri tom ne prekršimo osnovna prava Ustava kao nauke i građanske države. Nama se to zamera.

A kako su oni to menjali? Kako su primenjivali? Utvrdili smo da su narodni poslanici nosioci suvereniteta građana na poslednjim izborima i da su taj svoj suverenitet preneli prilikom izbora sudija tužilaca, deo suvereniteta su preneli na njih, koliko se ja razumem malo u tu oblast, moje znanje je tu zaista skromno, i na osnovu toga su donošene te presude, cenjeno je šta je cenjeno, pokretani postupci itd. Neću da ulazim, a onda se opet taj suverenitet građana poništava 2009. godine, ne od narodnih poslanika, nego od jednog organa koji nikako nije imao pravo da to radi u ime Narodne skupštine, niti je mogao, ali su zato gospoda Đilas i ekipa Šolak počistili sve sudije i tužioce kako je njima odgovaralo.

Nas napadaju za jedan deo Ustava Republike Srbije. Da vidimo kako su ga oni primenjivali, a kako ga mi primenjujemo. Član 2. kaže – nijedan državni organ, politička organizacija, grupa ili pojedinac ne može prisvojiti suverenost od građana, niti uspostaviti vlast mimo slobodno izražene volje građana. Član 2. stav. 2. Ustava Republike Srbije.

Sad postavljam pitanje – da li je DS donosila na svojim sednicama svojih stranačkih organa odluke ko treba da bude tužilac ili sudija? Jeste. Moje kolege poslanici su čak to ovde i čitali i pokazivali, sve lepo, uredno, zavedeno, overeno pečatom, potpisano, da jedna stranka mimo Ustava Republike Srbije, mimo volje građana upućuje dopis na osnovu dela zakona koji nikako nije u saglasnosti sa Ustavom, na osnovu koga jedan drugi državni organ odlučuje kojem će sudiji da prestane mandat, iako ga je Narodna skupština izabrala, i taj isti državni organ određuje ko će da bude ponovo sudija, odnosno da mu se izvrši reizbor. Jel to nije uzurpacija vlasti mimo volje građana i mimo nosilaca suvereniteta građana? Jeste, a ti nas danas najviše napadaju za ove promene Ustava, da nisu demokratske, da se ne sprovode uz ozbiljnu javnu raspravu zato što je po njima najvažnija adut izbrisan, iako su znali ni da neće da bude predmet rasprave ovih amandmana.

Mnogo im je žao, gospođo Brnabić, što Narodna skupština ne raspravlja o preambuli. Njima je to mnogo žao. Oni bi voleli da Srbija izgubi Kosovo. Oni bi to voleli i čitavo vreme kao da rade da se to desi. Čitavo vreme su radili to i dok su bili na vlasti. Njima nije stalo uopšte ni do nosilaca pravosudnih i tužilačkih funkcija. Njima uopšte nije ni stalo do toga da se prava i slobode građana povećaju, da napravimo normalno razvijeno demokratsko društvo. Oni imaju samo jedan cilj da zamute, da otmu, da prevare i da budu bogatiji. Zato i očekujem i od sudije i od tužilaca koji su već izabrani i one koje ćemo birati, nadam se, biće birani po novim odredbama Ustava i zakona, da konačno sa takvim u Srbiji završe.

Znate šta, počeo sam diskusiju da je državna vlast nedeljiva, suverena, jedinstvena zato što vi, kao predsednik Vlade ili ministar unutrašnjih poslova, direktor policije ne možete ništa da uradite bez tužilaštva koje jeste deo izvršne vlasti, ali tužilaštvo ne može ništa da uradi bez sudije, a sudija opet ne može ništa da uradi bez Narodne skupštine. Tu se vidi ta suverenost i tu se vidi jedinstvo vlasti.

Ranije jedinstvo vlasti je bilo u političkoj stranci koja se zvala DS, predvodio ju je, između ostalih, i Dragan Đilas, čak su se hvalili da je DS institucija. Jedna politička stranka je institucija samo za svoje članove, država je institucija za sve njene građane, a oni su to uvek zaboravljali i uvek su radili sasvim suprotno od onoga što bi trebalo da rade u interesu građana Republike Srbije.

Mislim da je korak koji se pravi oko inicijative za promenu Ustava jako hrabra stvar zato što ćete uvek naići na žestok otpor onih koji bi Srbiju da vrate u decenije koje su prethodile našem dolasku na vlast i koje su bile za vreme njihovih vlasti. Njihova želja je da se to vreme ponovo vrati.

Ako imate sudije i tužioce na koje niko ne može da utiče i samo jedan mali deo nadzora ima, da kažem, Narodna skupština prilikom njihovog imenovanja, postavili ste institucije koje rade same od sebe, a kada postavite institucije koje rade same od sebe, veliki broj kriminalaca i tajkuna odgovaraće pred zakonom. Valjda to i jeste cilj ustavnih reformi. Valjda to jeste cilj svakog zakona koji donosimo u Narodnoj skupštini, a to je da su svi jednaki pred zakonom, a ko prekrši taj zakon za to mora da odgovara i snosi posledice.