Dame i gospodo narodni poslanici, kao što reče gospođa ministar u vezi ovog zakona, donošenjem ovog zakona usklađujemo naše zakonodavstvo sa određenim direktivama EU. To je svakako važno, pogotovo što je strateški cilj i politika koju vodi Republika Srbija punopravno članstvo u EU. Međutim, jeste važno, ali u ovom trenutku možda nije i najvažnije.

Hteo bih da podsetim građane da su prethodnih godina, od sprovođenja fiskalne konsolidacije i privrednih reformi u Srbiji, predstavnici bivšeg režima ovde upinjali da nam dokažu kako su radnici u Srbiji jeftina radna snaga i kako su investitori koji dolaze u Srbiju jedino motivisani jeftinim radnicima da investiraju ovde.

Donošenje ovog zakona ukazuje na neke sasvim drugačije ekonomske tendencije, privredne aktivnosti i ovaj zakon je, pre svega, bilo neophodno doneti zbog naše privrede, naše regulative zato što Srbija je sve, ali ne sigurno izvor jeftine radne snage, s jedne strane.

S druge strane, privredne aktivnosti koje se dešavaju u ovom trenutku u Republici Srbiji pokazuju da je Republika Srbija interesantna i kao zemlja za investicije, a svakako sa povećanjem standarda života naših građana Srbija postaje interesantno tržište i za sve one koji žele da učestvuju na ovom tržištu i tu se ogleda neophodnost donošenja ovog zakona. Time se i rukovodi Odbor kada je predložio Narodnoj skupštini da prihvati ovaj zakon u načelu.

Ima tu još drugih sekundarnih posledica za donošenje ovog zakona koje su jako pozitivne i o kojima ćemo kasnije u raspravi da istaknemo to, ali u svakom slučaju ovo je jedan korak napred ka još boljem poboljšanju investicionog okruženja koje je u ovom trenutku u Srbiji i svakako da ćemo usvajanjem ovog zakona stvoriti sigurnost kod svih investitora u Republici Srbiji, bez obzira da li su oni domaći ili strani. Znači, onaj pravni okvir da ona delatnost sa kojom se oni bave, ono čime oni istražuju određena tržišta, određene proizvode, određene tehnologije budu zaštićeni u skladu sa našim zakonodavstvom, koje je usklađeno i sa zakonodavstvom EU i sa međunarodnim pravom.

Dame i gospodo narodni poslanici, u velikom delu diskusije koje su iznele moje kolege ja bih mogao da se složim sa njima, ne baš sa svima, sa jednim delom o kome je govorio jedan poslanik koji ne podržava ovu Vladu ima mnogo razloga zašto se ne bih složio. Čini mi se da uvek u nekoj političkoj borbi koju neko ima treba da, čini mi se po njihovoj nekoj proceni, se napadne EU i na taj način sticati neke određene poene. Ne slažem se da je EU apsolutno uređena u smislu da tamo ima svega onoga što se nama sviđa, ali u jednom delu moram da se složim da je to društvo koje u ovom trenutku ima određene standarde koji i te kako odgovaraju Republici Srbiji.

Druga stvar koja je bitna u vezi ovog donošenja zakona jeste ta da sam zakon reguliše jednu materiju koja, čini mi se, da u Srbiji u poslednjih 20, a možda i više godina, potpuno je bila u drugom planu. Nas bivši režim napada kako veliki broj mladih visokoobrazovanih ljudi napušta Srbiju. Sa tim se ja ne bih složio. Toga ima sve manje i manje, ali bih i hteo da se vratim u ono vreme koje je uzrokovalo jedan veliki broj problema koje danas imamo i sa kojima se i pored svih ovih rezultata, koje ima i Vlada Republike Srbije i njen predsednik Aleksandar Vučić, i dalje imamo probleme sa kojima se suočavamo.

Znači, za vreme vlasti bivšeg režima naši građani nisu odlazili iz Srbije da bi sticali nova znanja, nego su bežali iz Srbije da bi ostvarili bilo kakvu egzistenciju. To je nažalost bilo i sa našim mladim stručnjacima i ljudima koji su tek završili svoje fakultete i koji su očekivali priliku da u privredi ili nekom drugom naučno-istraživačkom institutu daju svoj doprinos razvoju srpskog društva. Za vreme bivšeg režima i vlasti Dragana Đilasa to u Srbiji nije bilo moguće.

Da bih napravio paralelu između naše vlasti i njihove vlasti i po pitanju tih migracija i stanovništva i radne snage i investitora, pa dovoljno je samo reći da je za vreme vlasti bivšeg režima, recimo, „Ju-es stil“ napustio Srbiju, pobegao iz Srbiju. Da je čak i njihov i te kako veliki saveznik, čovek koji je najviše novca stekao za vreme vlasti bivšeg režima Miodrag Kostić pobegao iz Srbije u Ukrajinu.

Sada pazite na kakvom je stanju bilo srpsko društvo, srpska privreda, kada jedan srpski privrednik tajkun, doduše, mora da pobegne u Ukrajinu. Da se razumemo, ja Ukrajinu doživljavam kao prijateljsku zemlju, ali zbog njenih unutrašnjih problema uređenost tržišta je daleko slabija nego danas u Srbiji.

Onda možete da zamislite kada njihov saveznik, čovek koji utiče na kreiranje politike u Srbiji, na kraju pobegne u drugu zemlju. Kako je to izgledalo? Kako je izgledalo sa običnim građanima?

Desetine hiljada ih je godišnje napuštalo Srbiju, 70, 80, 90 hiljada je čak bilo za godinu. Ne treba se čuditi, za vreme te četiri godine blizu pola miliona naših građana je ostalo bez posla. Kakve to sada veze ima sa ovim zakonom koji reguliše zaštitu poslovne tajne? Pa, znate šta, poslovna tajna i jeste istraživanje vezano za tržište, ali to je najčešće neka promenljiva kategorija i ona je za određeno vreme u određenom trenutku svakako da ima svoju cenu, ali ono što ima jednu mnogo trajniju vrednost jeste naučno-istraživački rad.

Naučno-istraživački rad je do sada bio poveren uglavnom našim državnim naučno-istraživačkim institutima, prosvetnim ustanovama i jedan veliki broj mladih, ne više kao vreme bivšeg režima, kada su mladi odlazili iz Srbije, jer su imali isključivo finansijski momenat, motiv da odu iz Srbije, danas imamo jednu sasvim drugačiju situaciju. Finansijski momenat nije više odlučujući, čak šta više, mnogim mladima i odgovara, a razlozi zašto odlaze iz Srbije jeste taj da su željni novog znanja, nastavka svog osposobljavanja i svoje stručnosti, a jednostavno u Srbiji nismo dosad imali institute koji bi omogućili njima to jedno usavršavanje i znanje.

Samim ovim zakonom mi u stvari dajemo podsticaje da oni investitori koji se nalaze u Srbiji, bez obzira da li su iz Srbije, da li su strani investitori, da napravimo pravni okvir da bi oni započeli svoju naučno-istraživačku delatnost. Naravno, to je njihov interes.

Vi gospođo ministre, dolazite iz jedne kompanije koja je imala ranije svoj sektor naučno-istraživačke delatnosti i dokazali smo da naši ljudi koji su radili u to vreme, u toj kompaniji, da su mogli da se nose sa kompanijama koje su imale daleko više novca i resursa i da svoje znanje pretočeno u neki proizvod prodajemo na međunarodnom tržištu.

Čini mi se da je baš i zbog vaše kompanije i saradnje sa „Boingom“, tadašnji JAT dobio prvi serijski proizveden „boing 737“. To samo govori koliko je važna naučno-istraživačka delatnost i koliko je važno da mlade ljude, mlade stručnjake zadržimo u Srbiji.

Naši domaći instituti nisu dovoljni za tako nešto. Hvala Bogu, imamo mnogo jako pametnih i jako školovanih ljudi i cilj nam je da kroz ovaj zakon napravimo pravni osnov za zaštitu naučno-istraživačkog rada. Ne samo državnih instituta, već i privatnih kompanija koje se nalaze ovde u Srbiji. Već imamo prve korake u vezi toga, već se otvaraju naučno-tehnološki parkovi itd. i to je jedan od najvažnijih posledica. To sam govorio u prepodnevnom delu. Možda je čak važnije nego sama finansijska zaštita intelektualne svojine, sekundarna posledica da će mladi ljudi da ostaju u Srbiji, da rade u naučno-istraživačkim institutima i na taj način da daju doprinos razvoju srpskog društva. Bez obzira da li su kompanije strane ili domaće, to ostaje u Srbiji, njihovo znanje ostaje u Srbiji.

Čini mi se da niko iz bivšeg režima nije razumeo da bez ozbiljnog naučno-istraživačkog rada, bez ozbiljnog ulaganja u nauku, bez obzira ko ulaže, nema razvoja jednog društva. Zato smo imali ranijih godina za vreme bivšeg režima situaciju da su desetine hiljada mladih, školovanih, obrazovanih ljudi napuštali Srbiju.

Da žalost bude veća, to su ljudi koji su najveći doprinos tek trebali da daju društvu iz koga su potekli, ali nisu imali priliku, jer im sistem koji je uspostavio Dragan Đilas, Mišković i ostali nisu davali tu priliku da ostanu u Srbiji i daju svoj doprinos razvoju srpskog društva.

Koliko god da moj kolega koji ima nešto protiv EU, to je njegova stvar, napada jedan ovakav zakonski predlog, baš naprotiv, koliko god da je zakon evropski, on jača srpsku privredu, srpsku ekonomiju, jača naše društvo i daje ono što je najvažnije, motiv i priliku da naši mladi, željni znanja, željni usavršavanja, željni nauke ostanu u Srbiji i da svoje želje ispune u Srbiji. Ko to ne shvata, to je njegov problem, a na nama je, kojima su građani ukazali poverenje, pre svega predsedniku republike Aleksandru Vučiću, nama kao narodnim poslanicima, da radimo isključivo u interesu tih građana, a ne da kao što je to bilo za vreme bivšeg režima, naši građani napuštaju Srbiju, a i novac koji je pripadao tim istim građanima završava na privatnim računima onih koji su tada vršili vlast u Srbiji. Pre svega tu mislim na Dragana Đilasa, ali nije on jedini. Nažalost, ta vremena su prošla, na nama je da gradimo modernu Srbiju, modernu državu, da ta država zauzme mesto u Evropi i u svetu koje joj pripada.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, već mogu da zamislim šta će, čim završimo sa ovim radnim delom, i kakvi će biti naslovi na portalima koje finansira, osniva i vodi Dragan Đilas. Opet će biti priče oko toga kako nenarodna, zla, diktatorska vlast, predvođena Aleksandrom Vučićem, dere kožu sa leđa građanima povećavajući akcize.

Verujte mi da će sigurno to biti tako, zato što su više puta to, ili na direktan ili na posredan način, hteli da predstave građanima Srbije. To najčešće rade tamo gde procenjuju da kod građana mogu da naprave najveće nezadovoljstvo. Uvek kada dođe zbog određenih poremećaja u ceni sirove nafte, pokreće se priča oko toga, a derivati nafte jesu akcizna roba, kolika je cena motornih goriva u Republici Srbiji, koliko to Republika Srbija zahvata u ceni goriva i, što je najzanimljivije, uvek će se naći neko među njima koji će to, osim što će da kritikuje jednu takvu politiku i da predlaže gde bi taj novac trebalo da se potroši i da se nikako ne troši onako kako, oni tvrde, na način kao što to troši nenarodna, diktatorska, zla vlast koju predvodi Aleksandar Vučić.

To je njihova mantra koju već unazad godinama pokušavaju da podvale građanima Republike Srbije. Ali, ako ćemo da pričamo istinito i tačno, akcize do ovog zakona na teritoriji Republike Srbije nisu menjane. Možda je rađena indeksacija na osnovu Zakona o akcizama, one se uvećavaju za određen procenat koji je vezan za potrošačke cene, kurs dinara itd, ali nikako zakonom nije menjana osnovica od kad je SNS i Aleksandar Vučić su došli na vlast 2012. godine. Akcize na naftu i derivate, znači na motorna goriva, su iste. Prihodi koje država ostvaruje po jednom litru su isti.

U jednom delu tvrde da prihodi od akciza treba da se usmere na izgradnju putne infrastrukture. Evo, da kažem da se možda i slažem sa njima. Ali, gospodine ministre, nisu oni napravili preko 300 kilometara auto-puta, nego taj zli, nenarodni, otuđeni režim koji predvodi Aleksandar Vučić.

Ako su imali ista zahvatanja za akcize, za poreze, koliko ima i sadašnji režim, kako to da bivši režim nije imao nikakve rezultate? Jel znate možda neki auto-put da su napravili? Ja ne znam. Jel znate možda neku bolnicu da su rekonstruisali, popravili, opravili? Ja ne znam. Da li znate da su neku školu rekonstruisali? Ja ne znam.

Znam da su, recimo, opljačkali građane Beograda prilikom određivanja cene koju su roditelji plaćali za decu koja idu u predškolske ustanove, a navodno su se zalagali za povećanje nataliteta. Sudovi su presudili da bivši režim i Dragan Đilas nisu bili u pravu. I sada mi treba da obezbedimo sredstva da ono što je on otimao od građana Republike Srbije, vratimo tim istim građanima Republike Srbije.

To je cela priča oko akciza, oko poreza, gde se predstavlja da vlast ne raspolaže tim novcem dovoljno dobro.

Navešću vam nekoliko primera. Rade to oni i preko ovog Fiskalnog saveta, koji predvodi čika Pavle, deda Pavle, kako li se zove.

Gospodine ministre, prva stvar koja je napadana od Fiskalnog saveta, i to jako ozbiljno, i dan-danas tu mantru vrte i Šoškić i Danica Popović i Ćulibrk, a to je onih 100 evra koje smo prošle godine davali građanima Republike Srbije. I uvek će Fiskalni savet da kaže da se od 100 evra koje date i poklonite građanima, selektivno, neselektivno, ne ulazim uopšte u to, samo 10% vrati u budžet Republike Srbije. Samo je za toliko uvećanje poreza na dodatu vrednost.

Ne znam je li to tačno. Ali, hajmo malo da pogledamo realno. Da li je taj novac sačuvao neko radno mesto? Ja sam siguran - mnogo više nego što je to država izdvojila dajući tih 100 evra svakom punoletnom građaninu Republike Srbije. Sačuvali smo mnogo radnih mesta.

Hajde da budemo surovi kao Fiskalni savet pa da ne gledamo te građane kojima smo sačuvali radna mesta kao ljude sa porodicama koji imaju decu koju mora da školuju, nego da gledamo onako kako oni gledaju, čisto statistički. Da je došlo do pada zaposlenosti u Republici Srbiji, da li bi došlo i do pada BDP? Siguran sam da bi. Apsolutno. Čim neko izgubi posao, nema potrošnje i onda pokrećemo tu lančanu reakciju koju su oni imali 2008. ili 2009. godine.

Da li je tih 600, 700 miliona evra koje je država izdvojila za svoje građane bila veća šteta ili je veća korist što nismo imali pad bruto proizvoda i što ljudi nisu ostajali bez posla? Ja mislim da je veća korist, nego šteta.

Gospodine ministre, sada napadaju za ovih 30 plus 30 evra, sada im smeta ovih 30 evra koji se daju za vakcinaciju. Kažu da mi ne znamo da vakcinišemo, da ne znamo da motivišemo ljude. Mesecima su pre toga te iste građane plašili tom istom vakcinom. Kažu da je to nepotreban trošak kojem se država izlaže i da se to koristi isključivo radi predizborne kampanje, jer, jel te, izbori samo što nisu raspisani. Prvo da pobedimo Dragana Đilasa i Aleksandar Vučić da pobedi Dragana Đilasa ne treba mu ni 30 evra koje bi davao građanima, ni 300 evra. To je samo jedan vid stimulacije da se građani što pre vakcinišu.

Opet moram da postavim jedno pitanje, gospodine ministre. Da li je skuplje dati tih 30 evra, naravno, ko želi da ih uzme, ako se vakciniše ili makar samo 10 dana vanrednog stanja, 10 dana kada ništa ne radi, 10 dana kada zaustavimo državu? Mislim da je tih 10 dana skuplje, nego ovih 30 evra, ko želi da ih primi, a da je pre toga primio vakcinu.

To je ta večita igra koju bivši režim i Dragan Đilas sprovode. Samo se čudim čemu tolika agresija, energija da se napadne sve ono što se radi u korist građana Srbije.

Da li se plaše da će možda Aleksandar Vučić i SNS da potroše taj novac, pa oni kad dođu na vlast neće imati više odakle da kradu? Da li im je to jedan od razloga? Zaista ne znam, ali ono što znam sigurno jeste da dok su vršili vlast porezi i akcize nisu išli u korist građana Republike Srbije. Išli su u njihove privatne džepove, u njihove privatne firme, u tajkunske korporacije koje je predvodila Delta. Čitava Srbija je u stvari bila žrtva i privatna imovina pet ili šest ljudi koji se nemilice eksploatisali i građane i industriju i privredu. Kada budu počeli da napadaju ove izmene akciza barem možemo da ih pitamo - šta ste vi radili sa tim istim akcizama dok ste bili na vlasti?

Zaista ministre, ponovo moram da pitam, ne sećam se nijednog puta da su napravili, znam da im je jedan autoput nestao, onaj od Preševa do Vranja, plaćen je pa je nestao, to znam. Znam da još uvek iskoči po neki račun za most na Beški i to znam, ali da su napravili neki novi autoput to zaista ne znam.

Sada, stalno prigovaraju - nemojte da dajete novac građanima, otvarajte škole, oni koji nisu rekonstruisali, opravili iste, spremili bilo kakvu školu. Čak su se predsedniku podsmevali u kampanji 2016. godine kad su ga nazivali premijerom za toalete i WC, zato što je obilazio naše škole, zato što je hteo da vidi u kakvim uslovima naša deca idu u te iste škole, dok su se ovi baškarili i pre i našeg dolaska na vlast, a Boga mi, i izvesno vreme posle po raznim egzotičnim destinacijama.

Moram da postavim pitanje - da li je deo od akciza koji su naplaćivani do 2012. godine završio u nekim egzotičnim destinacijama? Spominje se Mauricijus, spominju se još neke zemlje. Čisto da znamo. Čisto da građani znaju. Pravosuđe nek radi svoj deo posla. Tužilaštvo nek radi svoj deo posla. Ali ako je neko vršio javnu funkciju bio gradonačelnik Beograda, moramo da znamo kako je za te četiri godine dok je bio gradonačelnik uvećao svoje bogatstvo, čini mi se, sedam hiljada puta. Malo li je? Vreme je da odgovori na ta pitanja, a ne da nam priča kako mi ne znamo da računamo, on je jel, te, inženjer, pa zna. Ne, on odlično zna da krade. Znamo svi da računamo, ali Dragan Đilas zna odlično da krade, zna odlično da to krije, ne dovoljno dobro da se to ne otkrije, ali to je jedino što zna.

Bez obzira, naš posao jeste na prvom mestu da obezbedimo uslove da država funkcioniše, da se penzije i plate isplaćuju, da se omogući zdravstvena zaštita, da se Srbija ponovo izgrađuje i zauzme mesto na zemaljskoj kugli koje joj pripada, a ja se nadam da će u nekoj bliskoj budućnosti i Dragan Đilas da zauzme mesto koje mu pripada. Biće mi komšija u jednom mestu blizu Požarevca, koje se zove Zabela. Sačekaćemo ga. Nadamo se da će tu dugo vremena da ostane.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvek postoji određena zebnja, ali ne kod nas u Narodnoj skupštini, već u jednom delu bivšeg režima kada god se bira neko od članova Saveta REM-a i kakvu god odluku da donese Narodna skupština i kakve god odluke da bude donosio tzv. REM, dva Dragana, jedan Đilas, drugi Šolak, pokušaće da predstave da je u Srbiji diktatura i da mediji u Srbiji rade isključivo po nalogu nekog diktatora.

Ako se malo obrati pažnja na diskusiju jednog od mojih prethodnika, Marijana Rističevića, koji je jako lepo objasnio da u Srbiji preko jednog kablovskog operatera koji je u vlasništvu Dragana Šolaka, emituje se nekoliko prekograničnih televizijskih kanala koji se isključivo bavi političkom scenom u Srbiji, a svi akteri koji učestvuju u radu tih prekograničnih kanala nalaze se na teritoriji Republike Srbije i program nastaje na teritoriji Republike Srbije, onda se postavlja pitanje – da li je to u nekom diktatorskom režimu moguće?

Kako smo došli do toga da sadašnjeg predsednika Aleksandra Vučića mediji koje kontrolišu Dragan Đilas i Dragan Šolak nazivaju diktatorom? Od, ne od 2012. godine pomirili su se oni da je SNS došla na vlast, da je DS izgubila vlast, ali su se nadali i činili su sve da one instrumente koje su imali tada, koristeći državne resurse pre svega za zarađivanje, odnosno sticanje bogatstva da će moći da ih nastave i kada dođe do promene režima.

Kako nova vlast to nije dozvoljavala, kako je Dragan Đilas shvatio da bi bio još bogatiji morati puno da radi i da učestvuje na tržištu, mnogo toga da se odrekne i da neće više moći zajedno sa Šolakom da koristi te državne resurse i da enormno uvećavaju svoje bogatstvo, tako je Aleksandar Vučić postao diktator. Od tog trenutka. Legitimno je pravo da neko hoće da radi da zaradi novac, nije legitimno pravo da neko hoće da se bavi politikom da bi zarađivao ogroman novac. U tome se vidi smisao njihovog bavljenja politikom i radom tih prekograničnih kanala.

Izneću samo jedan detalj koji sve to dokazuje. Uporno se pozivamo na međustranački dijalog koji smo i prihvatili, neki su sa posredništvom Evropskog parlamenta, neki su bez, ali ono što je najzanimljivije u onom delu koji je obavljan sa posrednicima Evropskog parlamenta, to je jedan zahtev koji su izneli Dragan Đilas i Dragan Šolak, imenjaci, a to je da jedna od tih prekograničnih TV kanala ili televizija dobije nacionalnu frekvenciju. Nema to nikakve veze sa izbornom kampanjom, nema to nikakve veze sa predstavljanjem kandidata na nekim predstojećim izborima, znaju oni da na tim izborima nemaju šta da traže, znaju da ne mogu da pobede, žele samo jedno. Dobijanjem nacionalne frekvencije Dragan Đilas i Dragan Šolak bi postali bogatiji za jedno 300, 400 miliona evra.

Toliko košta televizija koja raspolaže nacionalnom frekvencijom pod uslovom da ima samo jednu kameru i jednu stolicu i jednu sobicu koja se zove studio, eto to je njihova svrha bavljenja politikom i ništa ih neće sprečiti da ukoliko u tom naumu ne uspeju, narodnu volju predstavljaju kao diktaturu.

Podršku koju dobija predsednik Republike Srbije od građana Srbije predstavljaju kao diktaturu zato što je ta podrška nepodeljena, nedvosmislena, prestavljaće građane Srbije kao krezubu Srbiju koja ne zna da izabere svoje predstavnike, jel, jel te ta intelektualna elita treba da vlada, da bude još bogatija, a ta krezuba Srbija treba da služi isključivo njima. I, ni od čega neće prezati čak i od toga da i članove porodica predsednika Republike Srbije pokušavaju medijski da uvuku u kriminal i uvuku kriminalne obračune i organizovani kriminal koji je nastao i koji je eksploatisan najviše za vreme njihove vlasti.

Dragan Đilas i Dragan Šolak nemaju svoju državu. Njima Srbija služi samo da budu još bogatiji i još moćniji, njima građani Srbije služe samo da budu opljačkani. Zato i na sledećim izborima, kad god oni budu bili, neće ni Dragan Đilas, ni Dragan Šolak krojiti Republiku Srbiju, izbornu volju njenih građana i vlast koju građani biraju, to jednom mora da im bude jasno, i niko im u tome ne može pomoći čak ni uticaj bilo kakav da se postavljaju članovi Saveta REM-a, da se dobijaju nacionalne frekvencije, da se maltene vlast osvaja na ulici, a ne na izborima, tu priču neka zaborave, 5. oktobar je bio pre 21 godinu, svi smo svesni kakvu nam je štetu napravio i garantujem nikad više se neće ponoviti.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, u jednom delu svog izlaganja dotakli ste se i toga da je 2012. godine, posle smene koju je predvodio Dragan Đilas i Boris Tadić, u našem vazduhoplovstvu bio samo jedan avion koji je mogao da poleti. Mislim na ratno vazduhoplovstvo, vojno. Da vam kažem još jedan podatak, gospodine ministre, za aeromiting koji je Dragan Šutanovac zajedno sa Đilasom organizovao 2010. godine. Na avionima su gume bile izraubovane, odnosno istekli su im resursi, pa ja Vojnotehnički institut morao da produžava resurse na avionskim gumama. To samo govori o stanju u kakvom je bila naša vojska i pokazuje u kakvom je stanju bila naša država.

Sad onaj drugi deo vezano za istu godinu, ali samo za jednu drugu oblast vazduhoplovstva. Da razjasnimo, vojno vazduhoplovstvo troši novac. Osim bezbednosti, tu država nema nikakvu drugu korist, ali civilno trebalo bi da zarađuje. Mi smo tada imali, kao i sada, nacionalnog avio-prevoznika, zvao se JAT. Imali smo u eskadrili JAT-a sedam Boinga 737 koje smo dobili pod povlašćenim uslovima od proizvođača Boinga, a najviše zahvaljujući jednoj našoj kompaniji, Prva petoletka iz Trstenika koja je bila komponentaš Boingu i mislim da je čak i prvi komercijalni avion pripao tom istom JAT-u. Znate li koliko je tih aviona bilo u letnom stanju 2012. godine? Samo tri, gospodine ministre. U tom periodu JAT je imao samo tri aviona na kojima je bilo moguće kako tako leteti, preostala četiri su kanibalizovana. Da prevedem, skidani su delovi sa njih da bi ova tri mogla da lete. To je samo jedan deo priče kakvu smo državu zatekli 2012. godine.

Moja koleginica Katarina Rakić je izračunala da je u proteklih četiri, pet godina napravljeno negde oko 315 kilometara autoputeva na teritoriji Republike Srbije u različitim kategorizacijama, ali to su autoputevi u punom profilu. Godinu 2012. sačekali smo u istom onom stanju u kakvom je i Srbija sačekala nezavisnost, odnosno raspad Jugoslavije, a to je bilo sa nekih 300 kilometara autoputeva, od Šida do Niša, i tu se priča završavala.

Bilo je pokušaja, gospodine ministre, da se naprave neki autoputevi. Ja bih jedan autoput i jedan pravac nazvao Skadar na Bojani, a to je autoput od Subotice do Beograda, Subotica-Novi Sad-Beograd, pravljen je jedno desetak godina. Započela je to Marija Rašeta Vukosavljević, čak i onaj deo, ono nije čak ni autoput, ona deonica koja je postojala između Subotice i Beograda i gde se naplaćivala nekakva putarina, dat nekoj privatnoj kompaniji za održavanje puteva koja je trebala da dobije posao izgradnje i koncesiju za taj autoput. Mogu da kažem da su oni samo naplaćivali putarinu, da ništa nisu uradili od onoga što je bilo predviđeno, tako da su u jednom trenutku, čini mi se odmah posle ili za vreme vanrednog stanja, bukvalno, specijalne jedinice isterivale te zakupce tog autoputa i da se vrati u državno vlasništvo.

Nešto se malo pomaklo u narednim godinama. Čuveni most na Beški. Završena druga traka, autoput nikad nije završen za vreme bivšeg režima. Završen je u prvim godinama otkad je SNS na vlasti. Ono što nas je iznenadilo, kada je u pitanju taj autoput, je da smo dugo, dugo godina dobijali račune za izvršene radove na tom autoputu, pogotovo kada je u pitanju most kod Beške. Ja ne verujem ni dan danas da mi tačno znamo koliko je taj most plaćen i nemojte, ministre, da se iznenadite ako i vi dobijete neki račun posle desetak godina. Tako je bivši režim sprovodio u investicije.

Čuvena obilaznica oko Beograda koja je bila, ne mogu da kažem, poluizgrađena, izgrađen je bio jedan manji deo, nekih 30%, napravljen je jedan od mostova, napravljeni su neki tuneli, jedna kolovozna traka. Za 12 godina njihove vlasti, znate li šta se uradilo po pitanju obilaznice oko Beograda? Samo rekonstrukcija puta od tunela do auto-pijace i ništa više. Ako je nešto i postavljeno, postavljeno se radi u kampanji i tu se priča zaustavljala.

Stelt autoput. Bilo ih je mnogo, ali jedan je, po meni, opomena kako više nikako ne sme da se radi, a to je da je autoput plaćen stranoj kompaniji koja je na neki čudan način bila povezana sa Delta kompanijom u Srbiji, dobila posao, dobila novac od država, a onda otišla u stečaj i otišao u stečaj novac dobijen od Srbije. To mislim na autoput od Preševa do Vranja.

Ako napravim paralelu, za 50 godina ona velika Jugoslavija u Srbiji je napravila 300 kilometara autoputeva. Za manje od 10, odnosno pet ili šest godina Srbija koju predvodi Aleksandar Vučić napravila je 315 kilometara autoputeva i još se prave. Čisto da imamo neko poređenje kako je to bilo nekad, a kako je sada.

Priča oko metroa. Prvo, ako pogledate kako bivši režim ocenjuje tu našu priču oko metroa, a koga su i oni najavljivali i u mislima, snovima ili sopstvenim lažima pokušavali da započnu, već se provlači teza - a šta će to nama, da li to nama treba i, ono što je najvažnije, koliko će to da košta i da li cena koštanja opravdava u ekonomskom smislu, u smislu poboljšanja kvaliteta života izgradnju jednog takvog metroa ili od te ideje treba da odustanemo.

Prvo, da raščistimo, Beogradski metro danas na određen način započinje svoj život, donošenjem svog zakona. Beogradski metro nije mogao za vreme stare Jugoslavije, one velike, da se napravi iz političkih razloga, a bio je već tada potreban. Beograd kao prestonica Jugoslavije, a bogami i Srbije, kao srpski glavni grad, nije mogao da ima toliku ekonomsku ili bilo kakvu drugu prednost nad ostalim glavnim gradovima ostalih članica SFRJ i zbog toga nije dobio metro. Pravo je čudo kako je tadašnji gradonačelnik Pešić uspeo da napravi Gazelu. To je pravo čudo i, u svakom slučaju, na tome smo mu zahvalni.

Po osamostaljivanju, da preskočimo godine ratova i sankcija, ali bilo je pomaka na tome i započeo je tu jednu priču režim Slobodana Miloševića otvaranjem one podzemne stanice kod Vukovog spomenika i tu se sve zaustavilo i od tada smo imali samo određena obećanja da će to u nekoj budućnosti da se desi.

Kad počnu da napadaju da li je to Beogradu potrebno i da li to radimo isključivo u slavu, da bismo lakše pobedili na nekim narednim izborima, moram da vas podsetim da se neka slična kampanja vodila i protiv Beograda na vodi. Vi tada niste bili ministar i ne znam koliko ste učestvovali u političkom životu Srbije, ali znam da su moje kolege, kolege koje su podržavale bivši režim, po nalogu Dragana Đilasa, na svaki mogući način taj projekat pokušavale da zaustave.

I sada ono kakvi su to licemeri i kakvi su to dupli standardi, oni su ti koji se utrkuju da onim novcem koji su na jako sumnjiv način, doduše, zarađivali za vreme svoje vlasti kupuju stanove u tom istom „Beogradu na vodi“.

Neki se čak bave i transakcijama, odnosno učestvuju u preprodaji i prodaji tih stanova što samo pokazuje koliko su oni zaista bili iskreni u tome i kada su napadali jedan takav projekat, ali još više nam pokazuje koliko su bili neiskreni u tom delu koliko su zaista voleli Srbiju i svoj glavni grad.

Naići ćete odmah na sledeću osudu iz Fiskalnog saveta koji će odmah da vam izračuna da li je to Srbiji potrebno ili ne. Napraviće jednu čitavu naučnu analizu, onu analizu koja je, recimo, bila a to je da se porast rasta zaposlenih nije desio zato što nije bilo porasta rasta BDP-a. Evo, to je predsednik Fiskalnog saveta, čika Pavle, deda Pavle, kako ga zovu, čak i prezentirao na Biznis forumu na Kopaoniku.

Isto će pokušati da nas ubede da i ovi automobili koji danas prolaze beogradskim ulicama, čiji je broj značajno veći u poslednjih nekoliko godina, da su to neki stelt automobili, da oni ne postoje kao ni ti novozaposleni od pre nekoliko godina i da nama beogradski metro nije ni potreban i da bi bilo bolje da taj novac usmerimo u nekom drugom pravcu, verovatno po preporuci ili Danice Popović ili Šoškića ili onog Milojka Arsića. Oni koji su upropastili zemlju sada žele nas da uče kako se Srbija vodi.

Napravio sam jednu analizu svega onoga što se dešavalo ili onoga što će da se dešava u jako bliskoj budućnosti i videćete da tu niko od njih neće gledati suštinu, gledaće samo formu i ako mogu da pronađu neku manjkavost u formi da to istaknu kao jednu prevaru, zato što će u početku pokušati da predstave da to nikad neće da se desi, Dragan Đilas je takav, a kad to počne da se materijalizuje onda će svojom autoprojekcijom da kaže da su pokradena sredstva građana Republike Srbije prilikom izgradnje tog metroa. Uvek će spominjati taj čuveni maligni uticaj zaduženja i kredita, ako je taj kredit dobijen od određene ili bilo koje finansijske organizacije iz Kine.

To će uvek biti problem i za to će uvek oni da se hvataju i to će uvek predstavljati kao grešku Srbije i otežavajuću, kao nešto što nas onemogućava ili sprečava da pristupimo EU.

Novac je roba kao i svaka druga i ima svoju cenu. Naša politika je da biramo najpovoljniju cenu, a o tome neka razmisle ovi koji će tom pričom da nas napadaju.

Zašto ja kao, recimo, narodni poslanik iz Požarevca, dakle iz unutrašnjosti, vodim diskusiju oko beogradskog metroa? Za ove godine koliko sam narodni poslanik u poslednjih nekoliko godina meni više vremena treba, gospodine ministre, da dođem od Lastine garaže do Narodne skupštine, nego da iz Požarevca stignem do Lastine garaže. To samo govori u prilog tome da je Beogradu potreban i metro, ali isto tako govori činjenica da naši građani žive mnogo pristojnije i mnogo bolje nego što je to bilo pre šest, sedam, osam ili deset godina, jer takve situacije i takve gužve na ulicama Beograda bile su samo petkom ili pred neki državni praznik. Danas su svakodnevne i svakodnevno da je potrebno da Beograd konačno dobije taj metro.

Koristi će biti mnogo za grad Beograd, a na kraju i za čitavu Republiku Srbiju, od zaštite životne sredine, manje izloženosti i manje gužve u saobraćaju, do svih onih drugih ekonomskih pokazatelja da je Beograd i dalje jedno, i Srbija, naravno, privlačno mesto za investicije. Već vas opominjem kakve će biti reakcije bivšeg režima i na svaki mogući način pokušaće u tome da vas spreče.

Naravno da je Beograd i značajan turistički centar, gospodine ministre, zato i jeste naš Odbor za privredu, koji je zadužen i za oblast turizma, obavio jednu, da kažem, analizu, moj kolega Marković je to spominjao. Ja sam sa vama u nekom neformalnom razgovoru kada su u pitanju naše lučke kapetanije, ako je tačno da strani kruzeri koji uđu u plovne vode Republike Srbije mogu da ostvare pristan samo na dva mesta. Tako nešto mora da se prekine i to koliko sutra. Zakonski osnov nema, znači to može da bude samo neka odluka Kapetanije koja gazduje određenim delom Dunava. To mora da prestane smesta.

Razumem ja da će njihov izgovor da bude bezbednost, ali znate šta, oni idu sledećom logikom – ako ništa ne plovi, tad smo najbezbedniji. Gospoda neka vode računa o bezbednosti, jer zato primaju ogromne plate, ne baš male, a neka ne koče druge delatnosti u Srbiji iz kojih u suštini oni i dobijaju svoje plate i svoje zarade.

Pošto je koleginica Rakić čak i spominjala ne samo koliko je autoputeva izgrađeno, nego koliko se autoputeva i u ovom trenutku gradi, hteo bih samo da postavim jedno pitanje, pošto je prošlo godinu dana već od toga kako je Republiku Srbiju, kao i ostatak sveta zadesila epidemija virusa Kovida i da je pre epidemije učešće naše građevinske industrije u BDP bilo 5%, hteo bih da pitam da li u ovom trenutku ima nekih pomeranja, odnosno poboljšanja ili pogoršanja u odnosu na vreme pre izbijanja pandemije, imajući u vidu da smo čak i kada je pandemija obezbedili ozbiljna sredstva za finansiranje jako važnih projekata u Republici Srbiji?

Drugo pitanje, vezano isto tako za izgradnju, ali i zaštitu životne sredine, u kojim gradovima će otpočeti izgradnja prvih prečištača otpadnih voda, ugovorenih komercijalnim ugovorom sa Kinom, kao i kada se očekuje potpisivanje prvog aneksa i koja je to opština u pitanju? Zahvaljujem, gospodine ministre.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što započnem svoje izlaganje samo bih hteo da dopunim kolegu Marijana Rističevića kada je pričao o bivšem režimu, kada oni nešto vole i ne vole. Kolega Rističeviću, zaboravili ste da kažete da bivši režim i Dragan Đilas vole novac, ali ne vole da rade i vole da troše novac, naravno i da je to moguće oni su svojim primerom to i dokazali. E, sada, to što smo mi bili jedno desetak puta siromašniji kada su oni postojali tačno 10.000 puta bogatiji, to je već drugi problem i o tome ne vredi raspravljati.

Nije ovo za 10.000 puta bogatiji, metafora, nego istina, jer samo ona sredstva koja su pronađena na tajnim Đilasovim računima pokazuju da se on za vreme svoje vlasti obogatio tačno hiljadu puta. Otprilike, još toliko novca je sakriveno, 10 puta je toliko novca sakriveno na još neotkrivenim računima imovini koja se vodi na njega ili na njegove bliske rođake ili već u nekim raznim sumnjivim investicionim fondovima.

Kada god se spomene izbor funkcije pravosuđa ili neki zakon iz oblasti pravosuđa uvek se otvara jedna jako osetljiva tema, a to je da nosioci pravosudnih funkcija treba da budu samostalni i nezavisni u svom radu i da donose presude u skladu sa zakonom i Ustavom ove zemlje, u najboljoj meri i znanju.

Tako da sada neću da govorim o jednom jako lošem političaru koji iz oblasti pravosuđa Majiću, još lošijem pesniku ili piscu, najlošiji je kao sudija u sve te tri discipline, za ovu prvu i drugu nama nikakve štete.

Znate, napišete nešto što niko neće da pročita kada je u pitanju pisanje knjiga i pesmica, izađete na izbore koje izgubite, ni tu nema štete, ali je jako velika šteta kad je loš sudija zato što kao posledicu imamo da su oni kriminalci na slobodi, a da žrtve njihovih krivičnih dela ponovo budu kažnjene i nad njima ponovljena jedna vrsta nasilja.

Međutim, danas u Srbiji u javnom mnjenju koje pokušava bivši režim da kreira presude ne donose samo sudovi i ne presuđuju samo sudovi, već bivši režim preko svojih portala, svojih sredstava informisanja, jako vešto krijući vlasničke odnose i izvore odakle finansiraju sve te portale.

Između ostalog, presuđuju već bez suđenja da je predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić diktator, evo to je već danas izašlo u nekom nedeljniku i da promena vlasti u Srbiji ne može biti na mirnim demokratskim izborima, već isključivo nasiljem, prevratom zato što su građani Srbije koji izlaza na izbore, jel' te, glupi, neznalice i ne znaju da glasaju za koga bi trebalo da glasaju, za njih, za tu intelektualnu elitu, a ne za Aleksandra Vučića, pa eto, treba nasiljem da bude promenjena vlast i to pročitate kada je predsednik Srbije Aleksandar Vučić u jednom nedeljniku i onda postavljam pitanje – kakva je to diktatura?

Presude se donose i za članove porodice da se bave kriminalom, pre svega brat predsednika, da se bavi kriminalom njegov rođeni otac, da se bave kriminalom njegov najstariji sin, pa presude donose čak da se i najmlađi sin bavi kriminalom, koji još nije pošao u školu i to sve u doba diktature. To sve možete da pročitate sa njihovih portala.

Presuđuju nam da ne znamo da vakcinišemo građane, iako je Srbija jedna od najuspešnijih zemalja na svetu po tom pitanju i jedina zemlja gde građani mogu da biraju čak četiri vakcine sa više strana sveta.

Optužuju nas i presuđuju nam da kažnjavamo građane koji ne mogu da dobiju 3.000 dinara zato što zbog svog zdravstvenog stanja ne mogu da prime vakcinu. Taj deo je tačan, ali ako se mi koji možemo vakcinišemo oni neće dobiti koronu, a po pravilu je da ljudi koji ne mogu da prime vakcinu imaju teže oblike korone sa jako rizičnim ishodom po tom pitanju.

Presuđuju nam da ne znamo da upravljamo javnim finansijama i računaju, i Danica Popović, Pavle Petrović i Šoškić bivši guverner koliko će to novca građani Srbije dobiti od onih 30 plus 30 evra, a koliko će oni kroz poreze morati to da vrate. Samo mi nijednom ni Danica Popović, ni Pavle Petrović, ni Šoškić nisu izračunali koliko su to građani Srbije platili da Đilas bude tačno 10.000 puta bogatiji. Koliko su platili za samo jedan kredit iz 2011. godine, koji je sa kamatom od 7,5% u vrednosti 700 miliona evra, koji ćemo ove godine da vratimo zato što je preskup? Koliko je tu, deda Pavle, para potrošeno da bi tih istih 700 miliona evra jurcali po svetskim destinacijama ofšor zona rajskim ostrvima, Devičanskim i svim ostalim?

Kako to može jedan bivši guverner da tvrdi, kome su ukrali milijardu evra, a on falsifikovao nalaz Narodne banke o izvršenoj reviziji poslovanja tih banaka? Kolika je kamata na to, Šoškuću? Kolika je kamata, gospođo Popović, zato što su po vašem programu, Topčider radio punom parom od 2008. do 2012. godine, da bi se nadoknadio manjak para u budžetu, a pri tom napravili inflaciju, napravili denominaciju dinara? Koliko košta što su od vas pobegli vaši prijateljski investitori, kao što je bio „US stil“, koji je glavom bez obzira pobegao iz Srbije 2011. godine?

To ne pričaju i ne računaju ni Pavle Petrović, ni Šoškić, ni Danica Popović. Oni računaju koliko će građani morati da vrate zbog nečega što su oni dobili. Još kažu - podignite taj novac, pa dajte narodnim kuhinjama. Pa neka Đilas uzme novac koji je pokrao da vrati državi i narodnim kuhinjama. Neka se odreknu basnoslovnih plata koje primaju i Šoškić i Popović i Pavle, neka daju narodnim kuhinjama, i onaj nesrećni Ćulibrk, koji ne zna da računa. O tome ćute, ali presude donese, a nisu ni sudije.

Presuđuju nam da smo izdali Kosovo i priznali kosovsku nezavisnost, oni mangupi koji su postavili 2010. i 2011. godine granice na Jarinju i Brnjaku u istoj zemlji između istog naroda. Oni nama presuđuju da smo mi izdali Kosovo. Izdavali su ga gde god su mogli, gde god su stigli, samo da bi opstali na vlasti i samo da bi još više opljačkali Srbiju.

Presuđuju nam da unižavamo sudije i tužioce, oni koji su na nezakonit, neustavan način birali prvog sudiju Srbije, Natu Mesarević i nisu je izabrali ni u skladu sa Ustavom, ni u skladu sa zakonom. Bila ima je jedini kandidat. Nije bilo opšte sednice Vrhovnog kasacionog suda, a to je bila ustavna obaveza. A, sudije su u toj reformi postavljali za kafanskim stolom, na kariranom stolnjaku. Sede advokati, između sebe, bliski DS i pišu imena ko će proći i ko neće. I onda smo mi ti koji unižavamo dostojanstvo sudova i nezavisnost sudova i tužilaca. Ovo što pričam je sve istina.

Da bude još tragičnije, pošto se nazire kraj ekonomskoj krizi, zdravstvenoj krizi i pošto među građanima Srbije postoji opravdan razlog za optimizam, pokušavaju nas i naš optimizam da izjednače sa optimizmom koji je imao bivši režim u periodu od 2009. do 2012. godine i da kažu da je naš optimizam lažni zato što su i Šoškić i svi ostali obećavali, Mirko Cvetković, da je Srbija izašla statistički iz krize, ali građani to još ne mogu da osete. To su njegove reči.

Naš optimizam nije lažni, zato što dinar nije izgubio polovinu svoje vrednosti kao za vreme njihove vlasti, zato što imamo rast bruto proizvoda, zato što nijedan ozbiljniji investitor nije napustio Srbiju, kao što je „US stil“ bežao od njih, zato što nema desetina i stotina hiljada izgubljenih radnih mesta. Naš optimizam nije lažni.

Njihov optimizam da mogu da sruše Vučića i na izborima i nasilnim putem je samo njihova utopija. I nisam im ja kriv što na izborima ostvaruju taman onoliki rezultat koliki im je bio i rast bruto proizvoda za vreme njihove vlasti, 1%, 2%.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas raspravljamo o nekoliko međunarodnih sporazuma, i to svakako znači da Srbija uživa veliko poverenje u svetu i da mnoge države žele Republiku Srbiju kao partnera, bez obzira da li je u pitanju oblast poljoprivrede, jer imamo sporazum sa Dominikanom baš u vezi poljoprivrede, da li u oblasti pravosudnih, policijskih i tužilačkih zakona.

Ja bih svoje izlaganje posvetio baš ovim zakonima, zato što smatram da smo mnogo, mnogo ranije trebali da imamo ovakve zakone, da je trebao još bivši režim da učini sve da ove zakone Narodna skupština donese i da na određeni način olakšamo poziciju Republike Srbije u borbi protiv organizovanog kriminala, koji ne poznaje granice.

Ako vidimo šta se sve dešavalo za vreme vlasti bivšeg režima, jasno je zašto ovakve sporazume nismo ni imali u skupštinskoj proceduri i jasno je kome je to bilo u interesu da se to nikada ne desi.

Moje mlađe kolege ne znaju, ali 2008. i 2009. godine Srbiju je potresala jedna jako velika i ozbiljna afera, afera u kojoj je Srbija bila od međunarodnih organizacija, ne mogu da kažem neopravdano, optužena čak i da učestvuje u pranju novca. Bili smo do te mere odgovorni za određena dešavanja da je čak pretila i opasnost da Republika Srbija izgubi međunarodni kod za platni promet, tzv. svift kod, da bi nekako bivši režim to zataškao. Da ne doživimo da nam se taj međunarodni kod za platni promet ukine, tadašnji guverner Narodne banke Srbije morao je da podnese ostavku. On je bio žrtveno jagnje, on nije bio odgovoran za to što se dešavalo, ali je svakako podneo ostavku i kasnije Šoškić izabran za guvernera. Ta banka preko koje je vršeno pranje novca sada samo vegetira i uopšte nije prisutna na tržištu.

Ako malo ozbiljnije analiziramo šta se sve sada dešavalo, taj novac je pran i potiče od trgovine narkoticima. Ako uzmemo i taj vremenski trenutak da je tada otprilike i pokrenut postupak, koje su američke vlasti pokrenule protiv Šarića, i na određeni način prisilile Republiku Srbiju da reaguje, onda je sve jasno zašto Republika Srbija još tada nije imala sporazume sa određenim zemljama a vezano za borbu protiv organizovanog kriminala, šverca narkotika i oružja.

Ako pogledate zemlje u kojima se Darko Šarić krio, imaćete jedno saopštenje da se krio u zemljama Latinske Amerike. Ne bi me iznenadilo da se krio i na teritoriji Argentine, koja je naša prijateljska zemlja, nama naklonjena, i u želji da i nama olakša poziciju, imamo sa njom jedan ovakav sporazum.

Kao što se egzotične droge tako zovu, tako i ti egzotični narkotici potiču iz tih egzotičnih zemalja. Znači, baza gde su oni prave jesu zemlje Srednje Amerike i zemlje Latinske Amerike. I Argentina koliko god da pokušava da bude uspešna u toj borbi, ne može sama i potrebno je da sve zemlje koje se ozbiljno bave borbom protiv organizovanog kriminala u tome učestvuju.

Zašto Srbija nije učestvovala? Setite se samo kako je Darko Šarić pravio svoju imperiju ovde u Srbiji. Novac stečen kriminalom stavljao je ovde u legalne tokove, potkupljivao privredne subjekte, bavio se građevinarstvom, poljoprivredom, i da ne nabrajam dalje. Naravno, neko je morao to debelo da pokriva iz tadašnje vlasti i bivšeg režima. Baš zato se nisu ni trudili ni da ga pronađu, ni da ga uhapse, ni privedu pravdi, jer su se plašili njegove reakcije šta će reći u nekom sudskom postupku. Ali, to je njihov problem, ne naš i neka žive u tome da snose deo odgovornosti za nešto što se, nažalost, dešavalo i u Srbiji.

Da ima osnova to što pričam, dovoljno je da se vratimo samo nekoliko godina unazad, ne deceniju i više, da je, recimo, i Milan Dabović, tada šurak sadašnjeg predstavnika bivšeg režima Dragana Đilasa, uhapšen sa drogom i da je čak bilo i prećeno policajcima koji su učestvovali u tom hapšenju, baš imenom i prezimenom – da li vi znate ko je Dragan Đilas, što je svakako jedna sramota. I ne može da kaže da to nije tačno i ne može da kaže da mu nije čak išao i u posete Dragan Đilas. Verujem da je to jedan od razloga zašto ovaj sporazum sa Argentinom nismo imali pre deset i više godina. Ili Novak Filipović, blizak saradnik Marinike Tepić, tri godine je finansiran iz pokrajinskog budžeta za navodne teretane ili fitnes centre koji nikada nisu postojali. Marinika Tepić, bliska saradnica Dragana Đilasa, tri godine je uplaćivala novac iz budžeta AP. Kad je nestalo tog novca, izgleda da se vratio starom zanatu Novak Filipović, pa je uhapšen sa drogom. Imamo tu i saradnike, bivšeg ministra Vuka Jeremića, Aleksandar Radojčić, itd, itd, da ne nabrajam.

To su sve razlozi zašto imam pravo da sumnjam zašto bivši režim nije imao sporazum sa Argentinom.

Sada kada imamo još jednu jako interesantnu temu koja je vezana za opet egzotične destinacije i opet neke sumnjive transakcije, sumnjive bankovne račune, sumnjiv novac na tim računima, sumnjivo poreklo tog novca, imam pravo i da mislim i da postavim pitanje – da li na tim egzotičnim destinacijama gde se nalaze ti računi jeste novac samo od pljačke građana Republike Srbije koje je Dragan Đilas sistematski sprovodio skoro deceniju ili se nalazi novac kojim opet raspolaže Dragan Đilas, a koji je od organizovanog kriminala? I mislim da šta god budemo imali više ovakvih sporazuma, da ćemo sve više i više biti bliži istini šta se zaista Srbiji dešavalo dok su o njenoj sudbini odlučivali Dragan Đilas, Vuk Jeremić i ekipa oko njih.

Čini mi se da sva ta hajka koja se sprovodi protiv predsednika Aleksandra Vučića i protiv SNS jednim delom je usmerena naravno da bi na bilo koji način pokušali da se vrate na vlast, ali čini mi se da je sve veći razlog taj da se nikad ne otkrije šta su zaista radili, kakvu su štetu činili i građanima Srbije i ugledu Republike Srbije u međunarodnim odnosima.

Ne vidim nijedan razlog zašto moje kolege narodni poslanici ne bi prihvatili i glasali za ove zakone i ove međunarodne sporazume, jer će svakako stupanjem na snagu ovih sporazuma Srbija dati svoj doprinos u borbi protiv pre svega, organizovanog kriminala, šverca droge i povećati bezbednost svojih građana i bezbednost u čitavom regionu.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada je u pitanju Zakon o tehničkim zahtevima za proizvod i ocenjivanje usaglašenosti, trenutno važeći zakon je u mnogo čemu prevaziđen i to je, pre svega, jedan od osnovnih razloga zašto ovo danas imamo na dnevnom redu.

Uočene su i manjkavosti samog zakona u njegovoj primeni, pa te manjkavosti su svakako iziskivale da budu otklonjene u predlogu novog zakona.

Tačno je što su rekle moje kolege narodni poslanici da je strateško opredeljenje Republike Srbije punopravno članstvo u EU, ali da budemo jasni, Republika Srbija donosi zakone pre svega radi sebe i naših građana.

Donošenjem ovog zakona i usaglašavanjem tih standarda, pre svega, rešavamo pitanja koja unapređuju zaštitu javnih interesa kao što su: zaštita zdravlja, bezbednost potrošača, zaštita imovine, zaštita od nelojalne konkurencije i to je ono zbog čega ovaj zakon treba doneti. To je primarni razlog.

Drugi razlog takođe jeste jako važan, a to je da povećavamo konkurentnost naše domaće privrede na tržištu EU i, naravno, treći razlog jeste punopravno članstvo u EU.

Zakon je, u svakom slučaju, usaglašen sa propisima i direktivama EU, ali ponavljam, pre svega da bismo zaštitili naše građane, zaštitili naše tržište, zaštitili naš javni interes i omogućili da naša privreda bude konkurentnija kako na tržištu EU, tako i u drugim delovima sveta.

Iz tih razloga se rukovodio odbor kada je predložio Narodnoj skupštini da Predlog zakona prihvati u načelu.

Dame i gospodo narodni poslanici, sudska vlast jeste svakako jedna od najvažnijih grana vlasti koju ima jedna država i sasvim je i prirodno da na prvom mestu Narodna skupština bude ta koja će nosiocima pravosudnih funkcija, odnosno da zaštiti ono pravo koje im je dato Ustavom, a to je samostalnost i nezavisnost u svom radu, pridržavanje Ustava i zakona koje ista ova Narodna skupština donosi. To jeste obaveza i posao Narodne skupštine.

Posao Narodne skupštine jeste i da izgrađuje dostojanstvo sudova i nosilaca pravosudnih funkcija. Međutim, valjda u nameri da se uruši i Narodna skupština, određeni pokušavaju da naruše i nosioce pravosudnih funkcija, njihovu samostalnost i nezavisnost.

Pre svega, da raščistimo. Samostalnost i nezavisnost koja se garantuje Ustavom i za narodnog poslanika, ali i nosioca pravosudne funkcije nije samo ustavna kategorija, već je integritet svakog nosioca jedne takve funkcije. Koliko će on da bude taj koji se pridržava zakona i Ustava i onih ovlašćenja koja su mu poverena na osnovu tog istog zakona i Ustava i on je taj koji treba svojim integritetom da čuva nezavisnost i samostalnost i svoju ličnu i organa koji predstavlja, a često i organa koji vodi.

Tu naime dolazimo do onih koji su se pokazali kao jako slabi kada je bivši režim imenovao njih za nosioce pravosudnih funkcija, pa sada valjda zbog svoje naknadne pameti sve ono što su doživljavali za vreme bivšeg režima pokušavaju da predstave ovde.

Neke od mojih kolega narodnih poslanika i u ovom sazivu, a i u prethodnom, obrazlagali su kako se to ranije radilo i kako su ranije birani nosioci pravosudnih funkcija. Ovde su u Narodnoj skupštini čitana pisma, dopisi i odluke, zovite ih kako god hoćete, gde jedan politički organ, a politička stranka jeste politički organ, na sednicama, koje ima, svojih organa donosi odluku ko će da bude izabran ili reizabran za sudiju i tužioca. Pritom vrši kvalifikaciju da li je on podoban politički ili nije. Na stranu da li je pošten, da li je vredan, da li je sposoban.

Bivši režim je merio da li pripada njima i da li će na osnovu njihovih odluka da izriče sudske presude. Tako je to bilo do 2012. godine. Malo kasnije ću to da obrazložim i da dokažem.

Sada imamo jednu situaciju da sve ono što radi ova Skupština postoje pokušaji da se izvrne ruglu i prikaže se urušavanje naših sudijskih organa, nosilaca pravosudnih funkcija i da se to pripiše Narodnoj skupštini ili političarima.

Već devetu godinu pokušavamo da obezbedimo nosiocima pravosudnih funkcija apsolutnu samostalnost i nezavisnost i pritom očekujemo da se ti isti sudije i tužioci ponašaju u svom radu poštujući zakone koje mi ovde donosimo i Ustav Republike Srbije koji za svakog sudiju mora da bude sveto pismo.

Zakon lako promenite, ali Ustav i procedura promene Ustava jako je komplikovana i teška, na stranu to što neke delove Ustava čak i da hoćete i da imate političku podršku ne možete da promenite. Jedan od tih načela, nepromenljivosti tog dela Ustava jeste položaj sudske vlasti u Republici Srbiji. Može samo formulacija, pravno tehnička redakcija da se promeni, ali suština ne može.

Valjda da se sve živo uruši u Srbiji da bi se bivši režim vratio na vlast napadaju se i nosioci pravosudnih funkcija, napadaće se i ovi koje sada biramo, budite u to uvereni. I to znate od koga? Od najviših predstavnika sudske vlasti koji su imenovani i postavljani na nakaradan način 2009. i 2010. godine. Evo sada se ponovo oglasio jedan sudija Vrhovnog kasacionog suda, neću ime da mu spominjem, gde kaže ovako – političari unižavaju pravosuđe. Na jednoj od prethodnih sednica čitao sam kodeks koji je Visoki savet sudstva doneo. Već po tome jedan sudija Vrhovnog kasacionog suda ne sme da krši taj kodeks. Ne sme nijedan sudija, ali pogotovo ne sudija Vrhovnog kasacionog suda. To je ta prva stvar gde već počinje da se pokušava da se uruši poverenje građana prema pravosuđu koje je u Srbiji. Zašto? Ne znam, valjda iz zahvalnosti što su na neustavan i nezakonit način postavljani za sudije.

Sledeća dilema jeste izbor predsednika Vrhovnog kasacionog suda, koji je izabran pre nepunih mesec dana, i sada ćete naći gomilu napada na ono što radi Narodna skupština, a jeste jedna od Ustavom poverenih nadležnosti Narodne skupštine i izborna funkcija, dok važi ovaj deo Ustava, važi, primenjivaćemo ga, u punom kapacitetu onako kako najbolje znamo i umemo.

Znači, već dolazimo do toga da se Narodna skupština postavlja u jednu situaciju da je to neki potpuno iluzoran privatni državni organ. Namerno sam rekao privatno državni organ jer oni koji su privatizovali Srbiju do 2012. godine imaju tu percepciju u svakoj oblasti. Posebno su je bili privatizovali u ekonomskoj oblasti gde je budžet bio njihova privatna kasa.

Da se vratimo na pravosuđe i najveći problem jeste zašto je bio samo jedan kandidat. Jel to problem VSS? Nije. To je problem ne onog kandidata koji se prijavio nego drugih kandidata koji su možda hteli pa odustali itd. Ne može Narodna skupština da ne izabere predsednika Vrhovnog kasacionog suda samo zato što se prijavio jedan kandidat. Pazite, to napada jedan od sudija Vrhovnog kasacionog suda.

Da li je procedura koja je primenjena sada za izbor predsednik Vrhovnog kasacionog suda sprovedena u skladu sa Ustavom i zakonom? Apsolutno jeste. Čitali smo svi ovde celu proceduru kako je išlo od razgovora, intervjua, opšte sednice Vrhovnog kasacionog suda do Odbora za pravosuđe, plenuma koji je obavezan u Narodnoj skupštini, glasanje narodnih poslanika. I kažu da mi imamo privatno pravosuđe.

Taj isti sudija Vrhovnog kasacionog suda nijednu reč nije rekao već punih 11 godina kako smo izabrali Natu Mesarović za predsednik Vrhovnog kasacionog suda. To nije kršenje Ustava. Već smo rekli da bi predsednik Vrhovnog kasacionog suda bio izabran, osim onih formalnih pretpostavki, stručne spreme, rad itd. ima jedan deo koji je predviđen u Ustavu. Ustav Republike Srbije član 144. predsednika Vrhovnog kasacionog suda na predlog VSS po pribavljenom mišljenju opšte sednice Vrhovnog kasacionog suda i nadležnog odbora Narodne skupštine bira Narodna skupština. Tako je izabran i prethodni, tako je izabran i sadašnji, ali tako nije izabrana Nata Mesarović.

Ja bih da postavim pitanje tom sudiji Vrhovnog kasacionog suda – da li je bila održana neka tajna sednica opšta sednica Vrhovnog kasacionog suda na kojoj su dali podršku Nati Mesarović da bude predsednik Vrhovnog kasacionog suda? To me interesuje. Hteo ili ne hteo da prizna taj sudija Vrhovnog kasacionog suda, on je učestvovao u kršenju zakona i ako mu je zaista stalo i do Vrhovnog kasacionog suda i pravosuđa u Srbiji u sudijske funkcije, dostojanstva sudije prvi bi osudio kršenje Ustava. Ne bi čekao da Ustavni sud odluči da je Nata Mesarović izabrana na neustavan način zato što ovo nije povređeno diskreciono pravo u zakonu ili u Ustavu, nego materijalno. Oni će da se bave time da je bio samo jedan kandidat. Na kraju, u Narodnu skupštinu bi došao samo taj jedan kandidat pošto njega predlaže VSS. Zašto ga on predlaže? Zato što Narodna skupština može samo da prihvati ili da odbije, a ne da bira koga će od svih kandidata da izabere i na taj način dajemo nezavisnost i samostalnost nosiocima pravosudnih funkcija. Jako je ružno od jednog sudije, pa makar i on sudio u postupku za ubistvo premijera Zorana Đinđića, da se ovako ponaša.

Ili je možda, ono što sam rekao na početku svoje diskusije, nezavisnost i samostalnost stvar integriteta pojedinca koji obavlja tužilačku funkciju. Pa, zato što je izabrana i kao sudija Vrhovnog kasacionog suda na jedan nezakonit način, neustavan. Duguje zahvalnost svojim političkim mentorima iz 2010. godine da pogazi svoju profesiju, svoje dostojanstvo sudije i da tako nešto izjavi.

Sudije su valjda ljudi od zakona i Ustava. Moraju da budu takav je njihov posao, sami su ga birali. Onda su onda prvi ti koji moraju da se, ne samo pridržavaju, nego da se bore da ono što im je garantovano Ustavom sačuvaju, ostare, a ne da se bave politikanstvom ko je, ja ne mogu čak i onog tajkuna Dragana Đilasa da nazovem političarem. On se čovek bavi politikanstvom. Nikad nije bio političar, on je bio biznismen u politici, jedini cilj mu je bio kako što više novca da zaradi, a mogao je da ga zaradi samo tako što je imao poslušne sudije, poslušne tužioce koji ga nikada ne bi krivično gonili za sve ono što je radio. E, zato što ne može više da radi, a ponovo bi da se vrati na vlast, jer bože moj u Srbiji ima više para, nego što je to bilo 2009, 2010, 2011. godine da još više bude bogatiji, nego što je bio kada je napustio vlast 2012. godine. I, oko svega pokušaće na bilo koji način, šta god da Narodna skupština uradi, koliko god da se pridržava Ustava, koji je za Narodnu skupštinu sveto pismo za razliku od njih koji su falsifikovali izbor Nate Mesarević za predsednika Vrhovnog kasacionog suda. Evo, ja vam garantujem, vama kao predstavniku VSS ne postoji izvornik u Narodnoj skupštini na osnovu koga je birana Nata Mesarević. Ne postoji vaš dopis. Sklonjen je zato što nisu smeli narodni poslanici da ga vide. Da odemo u arhivu nema ga.

Postoje drugi načini došli smo do tog papira. Kako izgleda, kako je primljen, kako je sakriven od narodnih poslanika, ali tako su oni birali sudije i Vrhovnog kasacionog suda i opšte nadležnosti i više sudije i predsednika Vrhovnog kasacionog suda i sad ti koji su kad god su nekoga birali kršili ne samo zakon, nego i ona opšte prihvaćena moralna pravila za izbor nosilaca pravosudnih funkcija nama govore da se Narodna skupština ne pridržava Zakona o Ustava i da mi kao političari unižavamo pravosuđe. Izvinite, da li ja unižavam pravosuđe ako podržim odluku, presudu, nazovite kako god hoćete, Vrhovnog kasacionog suda kojim se poništava presuda nekog Apelacionog suda? Poštujem sudsku odluku, poništio je odluku sud koji za to ima pravo po Ustavu i zakonu vlastan je da to uradi i podržavam tu presudu, tu presudu kojoj je Majić počeo da nas uvodi u fašističku ideologiju, da ne ponavljam celu tu priču, i sad mi unižavamo pravosuđe. Unižavaju ga oni koji su pisali takve presude. Unižavaju ga oni koji izađu iz okvira zakona i granica koje smo mi kao nosioci suvereniteta građana propisali prilikom utvrđivanja nečije krivice i odmeravanju kazne.

Poništavaju, unižavaju i Ustav i svoju pravosudnu funkciju zato što se ne pridržavaju tog istog Ustava koga su građani potvrdili na referendumu i onda se pojave po raznim tabloidima i onda oni nama pričaju kakvo pravosuđe treba da bude, a znamo jako dobro kako su birani na funkcije koje sada imaju, koliko se nije pridržavalo Ustava, ko ih je postavljao, po čijem nalogu i za koga su trebali da rade. I, sad kad dolaze

nove sudije, ne treba da imaju nikakvu zahvalnost ni prema SNS, ni prema nama kao poslanicima, ni prema Vladi, ni prema predsedniku Republike Srbije, ali bogami ni prema bivšem režimu. E, to je već problem.

Zato što će suditi na osnovu zakona i Ustava, pa treba sve ovo unapred što Narodna skupština radi da se obesmisli, ponizi i uvek će naći takve, nemam pravi izraz da kažem, a da ne budem uvredljiv, ali slabiće, nosioce pravosudnih funkcija, pa neka budu iz Vrhovnog kasacionog suda koji će sve ono što je dobro i što se radi za srpsko pravosuđe da kažu da je loše, da se unižava i da treba bolje. Možda treba bolje, ali oni koji su unižavali srpsko pravosuđe sigurno to bolje i ne znaju i ne umeju što je najvažnije i neće i sva je sreća što su građani to prepoznali, pa na izborima, kakve god da imaju izborne uslove, neće većina građana da glasa za njih i to je njima čini mi se najveći problem, pa onda moraju da pronađu ove poslušnike iz pravosudnih redova, koji će da blate na prvom mestu svoju profesiju, sud u sudijsku funkciju koju imaju i koju predstavljaju.

Dame i gospodo narodni poslanici, na današnjem zasedanju raspravljamo o tri sporazuma. Jedan je vezan za saradnju u oblasti biljnog karantina i zaštite bilja zaključen sa Republikom Srbijom i Ruskom Federacijom.

Kao što reče moj kolega Marijan Rističević, čini mi se da kod nas postoji jedno mišljenje da je vrlo jednostavno i lako ući na tržište Ruske Federacije i da tu određeni propisi i pravila ne postoje što je daleko od istine. Tržište Ruske Federacije ima svoje standarde, ti standardi su jako ozbiljni, u nekim oblastima čak i strožiji nego standardi EU, izuzetno je probirljivo, ne samo veliko. Jako je teško prvo doći do tog tržišta, a zatim i održati se na tom tržištu i one pozicije koje imate.

Ovaj sporazum koji zaključujemo sa Ruskom Federacijom svakako ide u prilog tome da olakšamo našim privrednicima razmenu određenih biljaka. To može biti i semenska roba i sve što postoji, a predmet je razmene između naše dve zemlje.

Tu je i sporazum između kanadske provincije Kvebek i Republike Srbije u oblasti penzionog osiguranja. Naravno, imamo sad još jedan sporazum koji je takođe bitan, to je Sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade SAD o naučno-tehnološkoj saradnji. To samo pokazuje da Republika Srbije može da sarađuje i sa istokom, i sa zapadom, i da je i među istočnim, a takođe i među zapadnim zemljama jako poželjan partner.

Kada govorimo o jednom ovakvom sporazumu on je svakako za nas jako bitan. Sjedinjene Američke Države jesu jedna od naučno-tehnoloških najrazvijenijih, ako ne i najrazvijenija zemlja i svaka razmena iskustva sa SAD takođe je značajna za Republiku Srbiju.

Ono što mene iznenađuje jeste da od dolaska SNS na vlast postoji tzv. intelektualna elita koju okuplja oko sebe Dragan Đilas, za njim zajedno i Šolak i pokušavaju uporno da predstave da Srbiju danas vodi nekakva krezuba Srbija.

Oni su sami sebe prozvali elitom, sami sebe su učlanili u tu elitu i sami oni određuju ko može biti intelektualna elita Srbije, što je daleko od istine, daleko od svega onoga što zaista postoji u Srbiji.

NJihov cilj je da prikažu kako su građani polupismeni ili nepismeni i da zato podržavaju predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića, zato podržavaju SNS, a oni, eto, koji su sposobni, vredni, pametni, iznad svih nas, ne mogu da dođu na vlast zbog diktature koju sprovodi Aleksandar Vučić. To kažu, to tvrde, pritom zaboravljaju da narod smatra da su oni pametni za sebe, da narod smatra da Srbijom treba da vladaju oni koji rade u korist tog istog naroda i da Srbijom treba da vladaju oni ljudi koji ne nanose štetu pre svega svojoj državi. Kad to kažem, uvek ću da postavljam pitanje – šta je i kako je kulturna i intelektualna elita vladala Srbijom do 2012. godine?

Već unazad nekoliko dana vodi se jedna jako oštra polemika koju je započeo predsednik Fiskalnog saveta čika Pavle, deda Pavle, kako ga već zovu, inače dopisni član SANU, koji je u oceni rebalansa budžeta za 2021. godinu u jednom delu napisao politički pamflet za koga se sada hvataju i Dragan Đilas i Šolak i čitav bivši režim. Kaže ovako, u tom političkom pamfletu: „Građani Srbije ne dobijaju 30 evra, nego će morati da vrate 33 evra, sa kamatom“, i to je sve što oni mogu da kažu. Pritom, intelektualna elita, kojoj sad, koliko vidim, pripada i predsednik Fiskalnog saveta, zaboravljaju jednu najvažniju stvar – ne postoji država radi sebe, ne postoje građani radi države, nego država postoji radi tih građana i država je ta koja je dužna da radi isključivo u interesu svojih građana.

Danima već traje jedna besomučna analiza kako para u budžetu za pomoć građanima Srbije nema i kako moramo da se zadužimo na finansijskim tržištima i računaju kamatu, sada pazite taj bezobrazluk, računaju kamatu sa kojom se zadužuje Srbija i upoređuje sa kamatom kojom se, recimo, zadužuju Francuska ili Nemačka. Pritom, možda bi bolje bilo da računaju kamatu kojom se danas zadužuje Srbija i kojom se zaduživala Srbija do 2012. godine, kada je vladala ta intelektualna elita. Danas je ta kamata pet puta manja i ove godine otplatićemo prevremen kredit kojim nas je zadužio bivši režim koji predvodi Dragan Đilas, u iznosu od 700 miliona evra, sa kamatom koja je preko 7%, a to ta kulturna, intelektualna elita neće da kaže građanima Srbije. Neće ni da kaže gde su potrošili tih 700 miliona evra, neće da kažu šta je to u Srbiji napravljeno sa skupim kreditima koje smo podizali, a koje sada vraćamo, dok su oni bili na vlasti. Da li je napravljen jedan auto-put? Ne sećam se. Nestao je čitav auto-put od Preševa do Vranja, nestao. Da li je napravljena jedna bolnica? Da li je napravljena jedna predškolska ustanova? Ne, nego sada plaćamo tužbe građana Srbije, odnosno Beograda, za neopravdano i nezakonito podizanje cena od strane grada za predškolske ustanove koje je napravio Đilas. O tome intelektualna elita ne govori.

Oni računaju da dok su oni na vlasti primenjuju sledeće pravilo, i Dragan Đilas i Šolak i Mišković. NJihovo pravilo je Luja XIV: „Država, to sam ja“. Otimaju sve što god pripada građanima, a smatraju da pripada njima, i to je najveći problem bivšeg režima. Zato više ne mogu da preskoče cenzus ni sa motkom uvis, pa dovode onog nesretnog izvršioca, on je najobičniji izvršilac, bivši guverner Šoškić, koji ponavlja onu mantru koju je postavio bivši pomoćnik ministra, bivši predsednik Saveta guvernera, današnji predsednik Fiskalnog saveta, deda Pavle, ponavlja uporno jednu određenu mantru, kako mi ne znamo da vodimo državu i kako odluke koje donosimo su štetne.

Vidite kakav je to bezobrazluk, vrhunski bezobrazluk. Kaže bivši guverner Šoškić: „Ne treba da dajete subvencije privredi, jer investitori sami dolaze ako u državi postoji pravna i ekonomska sigurnost“. E sad možemo da polemišemo oko toga

da li treba ili ne treba davati subvencije, osim one velike laži koju je rekao – da se subvencije daju samo stranim investitorima. Ali ja sada moram da postavim jedno pitanje – ako za vreme naše vlasti dolaze investitori zato što postoje određena podsticajna sredstva, zašto su za vreme njihove vlasti i domaći i strani investitori bežali iz Srbije? Nikako da čujem taj odgovor.

Danas raspravljamo o sporazumu sa Vladom SAD. A zašto je najveći investitor američki u Srbiji 2011. godine iz Srbije pobegao glavom bez obzira? Pričam o američkom „Ju-Es stilu“. Pobegao je zato što nije hteo da plaća troškove koje je pravio režim koji danas predvodi Dragan Đilas. Koji će ozbiljan investitor da vam dođe u Srbiju kada guverner Šoškić prodaje godišnje milijardu i po evra deviznih rezervi, a ne sačuva kurs dinara? Evo, ja vam tvrdim – neće niko. Koji će strani investitor da vam dođe u Srbiju ako taj isti Šoškić emituje državne hartije od vrednosti da bi pokrio i prikrio gubitak koji je napravila „Agrobanka“? Neće nijedan, ne samo strani, neće ni domaći. I Mišković je prevario ove iz „Deleza“ i pobegao iz Srbije. Novac od prodaje „Maksija“ plasirao po Kipru, po egzotičnim ostrvima, po Bugarskoj i po Sloveniji i Rumuniji, dinar nije ostavio Srbiji, toliko je verovao bivšem režimu, ali iz zahvalnosti što su mu omogućili da toliko novca napljačka nije o tome govorio.

Što to ne kaže bivši guverner Narodne banke, da je njegov viceguverner zajedno sa njim falsifikovao Izveštaj o reviziji „Agrobanke“ i Razvojne banke Vojvodine u Republici Srbiji napravili štetu od milijardu i 700 miliona evra? Kolika je kamata koju ćemo da platimo na tu štetu? O tome ćuti Šoškić. Zato ja kažem – on je najobičniji izvršilac. Đilas i Šolak i Mišković koji su govorili: „Srbija, to sam ja“, uzimali su te pare i nemoj da se posipaju pepelom.

I sad, što im je najviše žao – građani će dobiti novac. Kažu da kupujemo glasove. Pa, Aleksandar Vučić Đilasa i tu ekipu može da pobedi da mu vežete i ruke i noge i zapušite usta, jer ima rezultate iza sebe. Imaju i oni, ali iza njih je pustinja. Pustinja koju su pravili od Srbije dok su se oni baškarili na egzotičnim destinacijama i tamo slali novac.

Ne treba Aleksandru Vučiću i SNS 30, 60 ili 100 evra da pobedi bivši režim. Građanima Republike Srbije treba taj novac. Žive već više od godinu dana u specifičnim uslovima, u uslovima pandemije, ograničenog kretanja, ograničenih sloboda, da tako kažem. Ne onih ljudskih, to im je neograničeno, ali ne mogu da konzumiraju sve što bi hteli zbog epidemije. Zato se taj novac daje.

Onda će da izađe bivši pomoćnik ministra i bivši predsednik Saveta guvernera Narodne banke a sadašnji predsednik Fiskalnog saveta i da kaže – ali samo 10% se od tog novca vrati u budžet kroz povećanu potrošnju. Nije tačno. Ali, da kažem da mu verujem. Evo, prihvatam tih 10%. A šta ćemo sa onim što su sačuvana radna mesta zbog tih 50 ili 100 evra što je dato? Kolika je tu korist države? Kolika je tu korist građanima? O tome čika Pavle ćuti, ne govori. Predsednik Fiskalnog saveta to neće da kaže, ni koliko smo sačuvali radnih mesta tim novcem, ni koliko je sačuvan ekonomski potencijal Srbije za vreme kada kriza prođe. I onda oni pričaju o diktaturi. A dovoljno je bilo da ako se neka emisija ne svidi Đilasu ili Šolaku ili Tadiću, da ta ista televizija ili taj isti urednik jednostavno više ne mogu da trguju na tržištu ekonomskih poruka. To je bila diktatura koju su oni pravili.

I ako nam to treba da bismo navodno pobedili bivši režim, ništa lakše nego njih pobediti, mada se predsednik ne slaže sa mnom. Kad su bili raspisani izbori 2016. godine? Kada su mere fiskalne konsolidacije bile najžešće, kada su građani najviše trpeli posledice loših odluka bivšeg režima, kada smo mi kao SNS i predsednik tadašnje Vlade Aleksandar Vučić doneli mere fiskalne konsolidacije, tad smo i raspisali izbore da pitamo građane šta misle o onome što radimo u njihovom interesu. Treba li da ponovim rezultat? Ja mislim da ne. I biće sličan rezultat i na nekim narednim izborima kao što je bio 2016. ili kao što je bio rezultat 2020. godine, zato što sve što je god urađeno od 2012. godine naovamo bilo je u isključivom interesu građana, ne tajkuna, ne predsednika Fiskalnog saveta, ne krađe po bankama koje je pravio bivši režim, nego isključivo u interesu građana Srbije, pa oni o tome odlučuju ko je intelektualna elita a ko je lopov i to svaki put kažu na izborima. Siguran sam da i ovog puta na bilo kojim sledećim izborima znaće i oceniće svakog lopova kaznom, a to je da ne mogu da preskoče cenzus, kao što nisu ni mogli unazad nekoliko izbora.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre svega kada je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o akreditaciji u pitanju smatramo da je ovim zakonom rešen jedan, da kažem, problem, odnosno povećana konkurentnost naše privrede u međunarodnoj saradnji i da je bilo neophodno da bismo olakšali našim privrednicima u budućnosti poslovanje da donesemo jedan ovakav zakon. Kasnije, u raspravi u načelu, ja bih malo više govorio o tom zakonu.

Takođe, smatram da je jako važan i zakon koji sad donosimo, a to je Predlog zakona o predmetima od dragocenih metala, svakako iz mnogo razloga. Vidi se u samom Predlogu zakona da u članu 2. stav 1. tačka 6. da se odredbe ovog zakona ne primenjuju na investiciono zlato u smislu zakona kojim se uređuju porez na dodatu vrednost, kao i investiciono srebro, platinum i paladijum. Međutim, ako pogledamo obrazloženje ovog zakona i razloge za donošenje ovog zakona vidi se da se donošenjem ovog zakona izvršava obaveza utvrđena tačkom 48. stav 1. Akcionog plana za sprovođenje preporuka iz procene rizika za pranje novca koji je sastavni deo Zaključka Vlade Republike Srbije.

Zašto sam ovo rekao? Javnost već izvestan vremenski period raspravlja oko jako velike imovine koju ima jedan bivši političar i predstavnik bivšeg režima. Priča se o nekih 25 miliona evra u nekretninama, priča se o nekih sedamdesetak miliona evra u gotovom novcu koji se nalazi po raznim računima po bankama. Govorim o bivšem gradonačelniku Beograda, bivšem predsedniku DS, Draganu Đilasu, a razlog zašto ovo govorim jeste i taj da je u vreme kada je on najviše novca sticao, odnosno otimao novca od Srbije, od građana Srbije, da je to bilo u vreme svetske ekonomske krize 2008. godine.

Znajući kakav je Dragan Đilas njemu nije bilo dovoljno da obezbedi svoj kapital koji je stekao otimanjem od Republike Srbije i njenih građana samo na stranim računima. Nije ga čuvao samo u nekretninama, nego verujem da ga je čuvao baš i u ovom zlatu, jer pričamo o dragocenim metalima, pričamo o zlatu, srebru, platini, itd.

Tako da apelujem da Uprava za sprečavanje pranja novca se pozabavi i ovom problematikom, da vidimo da li tajkun Dragan Đilas ima i po našim bankama i po raznim svetskim destinacijama, po raznim poreskim rajevima i dragocene metale, kako ih je stekao, gde ih krije i u kom iznosu.

Dame i gospodo narodni poslanici, sa setom ovih zakona Republika Srbija, njena privreda, javna uprava, pa čak i određena društva kapitala nastavljaju onaj reformski proces koji je započet još 2014. godine za vreme prvog mandata predsednika Vlade Republike Srbije, a sada predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića.

Ako se malo zamislimo i pokušamo da se setimo komentara koji su bili pre samo tri ili četiri godine na to da Srbija treba da krene putem digitalizacije korišćenjem savremenih tehnologija pre svega u domenu javne uprave, a kasnije i privrede, i u tom ekspozeu koji je gospođa Ana Brnabić dala u Narodnoj skupštini bivši režim se na najgrublji, najnepristojniji način podsmevao tome šta je strategija Republike Srbije. Šta god da je tada urađeno, šta god da je tada predloženo, šta god da je stavljeno pred Vladu Republike Srbije, pred ministre u Vladi Republike Srbije od strane bivšeg režima izvrgavano je ruglu i podsmehu, a čini mi se da baš to elektronsko poslovanje i način elektronske uprave koji sprovodi naša javna uprava čini mi se da su bili najveći predmet podsmeha valjda zato što ili nisu znali ili zato što nisu umeli ili zato što nisu hteli za vreme njihove vlasti to da urade.

Danas, 2021. godine ne samo da smo zbog tog početka digitalizacije naše privrede i javne uprave imali one konkretne administrativno-birokratske pogodnosti koje su ranije predstavljale za naše građane veliki problem, već se videlo i sada prilikom imunizacije koliko je Republika Srbija bila spremna da brzo započne i efikasno vodi postupak imunizacije naših građana. Dobrim delom ta brzina i efikasnost ogleda se baš u tome što su te određene reforme koje su sprovođene unazad nekoliko godina postigle izvestan stepen, mogu da kažem, i da budemo primer jednom velikom delu međunarodne zajednice kako možete biti uspešni u jednoj oblasti gde su se pogotovo zapadne tehnologije i zapadne zemlje smatrale dominantnim.

Kao što reče moj uvaženi kolege Dabić, jeste da će sa ovim Predlogom zakona i primenom Zakona o elektronskom fakturisanju svakako da će država da obezbediti bolju naplatu poreza, samim tim mnogo više sredstava za izgradnju puteva, predškolskih ustanova, školskih ustanova, zdravstvenih centara.

To jeste važno, ali svakako bih istekao još jednu jako važnu činjenicu. Po našem Ustavu svi naši građani su potpuno ravnopravni. Imaju ista prava, iste obaveze, tj. jedna od njihovih obaveza jeste da oni koji obavljaju određenu delatnost i iz te delatnosti ostvaruju određene prihode plaćaju porez.

Sadašnji oblik načina poslovanja iziskivao je velike napore raznih inspekcijskih službi da se suzbije sivo tržište jer čini mi se da u nekom načinu shvatanja da je prevariti državu nešto što je bilo lepo, privlačno. Čak šta više, bivši režim je svojim postupcima i ponašanjem preko svojih istaknutih privrednika i davao taj podsticaj da običan građanin ne mari za državu i da jednostavno država bude ta koja treba da se čerupa, da se pljačka, da se uništava, kao da ta ista država tim istim našim građanima i nije potrebna.

Tako da svakako da jeste ovo jedan od zakona koji će i na tom polju da donese određene pogodnosti. Mogu da kažem da je Srbija na kraju 20. veka u mnogim tim informacionim tehnologijama, valjda zbog svog načina poslovanja i specifičnog državnog uređenja bila po mnogo čemu ispred mnogih zapadnih zemalja, pogotovo kada je u pitanju platni promet.

Međutim, bivši režim je valjda, u želji da ne ostane bilo kakvog traga, ili ozbiljnog traga za njihove finansijske i svake druge transakcije, kojima su pljačkali građane i privredu, uništio taj platni promet, mada smo uz velike napore uspeli da ga obnovimo i stavimo u potpunu funkciju. Ali, dokle je išlo čak to uništavanje, mogu da kažem da su namerno za vreme svetske ekonomske krize koja je izbila 2008. godine, usporavali finansijske transakcije, pod izgovorom da utiču na devizno tržište i da se smanje dnevno oscilacije naše nacionalne valute u odnosu na evro. Kad to pročitate, ili saznate, vi kažete, u redu, nešto rade da nas zaštite. Nije tačno. To su radili da bi njihovi privrednici, njihovi tajkuni koji su bili jako bliski njima, ne bi imali onu konkurenciju sitnog sektora, koji su uništavali svojim poslovanjem. O tome ćemo malo kasnije kada dođemo i na jedan od ovih zakona gde se sad samo usklađuju izmene početka primene zakona.

Svakako da je Zakon o elektronskom fakturisanju jedna novina u funkcionisanju srpske privrede, naših javnih preduzeća i pokazuje da onaj proces koji smo započeli prilikom digitalizacije naše države, daje prve rezultate i da samo sada treba da nastavimo jedan korak napred po tom pitanju.

Drugi zakon, jedan od zakona o kojima danas raspravljamo jeste i zakon o izmeni i dopuni Zakona o osiguranju. Kaže se u predlogu zakona, može da se pročita, da je jedan od razloga zašto se donosi ovaj zakon to što je dosadašnje naše osiguravajuće kompanije, odnosno jedan deo, pripada društvenom kapitalu. Ustavom iz 2007. godine, društveni kapital je prestao da postoji. Sad se postavlja pitanje, još kad smo ušli u primenu novog Ustava, zašto i ovaj oblik svojine nije bio rešen. Znate zašto, zato što društvena svojina može da bude u restrukturiranju ili u procesu privatizacije. Bivši režim je hteo da proda sve naše osiguravajuće kompanije, zato nije ni izvršena, da kažem, konverzija, iz društvenog u državni kapital.

Neko će da kaže, pa, dobro, to su samo poslovi osiguranja, nije baš samo poslovi osiguranja. Znate, prvo, svaka kompanija koja dobije saglasnost naših državnih organa, pa i Narodne banke Republike Srbije, koja vrši nadzor nad radom osiguravajućih kompanija vrše određena javna ovlašćenja. Poslovi osiguranja jesu jako značajni za poslove privrede, osiguranje imovine i života građana Republike Srbije. Ali, sad tu ima još jedan drugi problem, a to je šta sa sredstvima i novcem koji privreda, građani, pa, i država uplaćuju osiguravajućim kompanijama. Tu su propisi prilično unapređeni u odnosu na vreme perioda vlasti bivšeg režima, a načini na koji se ta sredstva obezbeđuju jeste da jedan deo sredstava ide za pokrivanje rezerve radi isplate premije osiguranja, a drugi deo mora da bude plasiran, ili kod poslovnih banka određenog boniteta, ili u državne hartije od vrednosti.

Sada, za vreme bivšeg režima prihodi svih naših državnih osiguravajućih kompanija, bili su plasirani kao obezbeđenje kod određenih poslovnih banaka, pa, čak su plaćali i kamate na čuvanje tih sredstava, a ta ista sredstva su korišćena da se kupuju državne hartije od vrednosti, na koje su poslovne banke obračunavale kamate. Znači, država je plaćala poslovnim bankama kamate na sredstva koja su prikupljena od državnog ili društvenog kapitala, nazovite kako god hoćete. Tu ne mogu da krivim poslovne banke, jer poslovne banke rade ono što im vi dozvolite zakonom, ili podzakonskim aktima, nego, postavljam sad pitanje - čiji i koliki je bio finansijski motiv, da to dozvoli osiguravajućim kompanijama? Koji su razlozi bili za takvo ponašanje?

Znate, malo suludo izgleda da vi imate sredstva, da ta sredstva uplatite kod banaka, a onda kada radi penzije emitujete državne hartije od vrednosti sa kamatama 22, 24, 26% na godišnjem nivou, ta ista vaša sredstva vama banka da sa tom kamatom od 24, 25, 26% na godišnjem nivou. Zato nisu vršili konverziju kapitala. Samo su čekali pogodan trenutka da privatizuju sve osiguravajuće kompanije u Republici Srbiji.

Malo su naišli na otpor kada su pokušali da prodaju „Telekom“, pa su se nadali da će u izborima posle 2012. godine taj posao da završe. Jedino ih je u tome sprečio Aleksandar Vučić i SNS. Inače mi više ne bismo imala naše osiguravajuće kompanije, a one koje bi radile ovde na tržištu, plasirale bi sredstva u skladu sa svojim interesom, a ne sa interesima Republike Srbije.

Sada tu dolazimo do jednog, mnogi kažu tehničkog detalja, tehničkog Zakona o rokovima izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama. Jeste, menja se samo datum, usklađuje se zakon sa Zakonom o elektronskim fakturama, ali pogledate zakon osnovni je donet 2012. godine. To je bio jedan od prvih zakona koji je donet za vreme vlasti SNS, a razlog jeste što se kod nekoliko privrednih subjekata na teritoriji Republike Srbije nagomilao kapital najvećeg broja naših privrednih društava, preduzeća. Mogli ste bez obzira šta god da napišete na fakturi, bez obzira kakav god ugovor da imate, prinudnu naplatu nije bilo moguće sprovesti. Menice vam nisu davali. Ako bi ste ih tužili sudu, čekali bi ste po dve, tri godine da bude zakazano prvo ročište. Da bi privrednici koji su poslovali sa tajkunskim preduzećima, a reći ću i koja su, došli nazad do svog novca, morali su stalno da se odriču dela zarade, na kraju da se odriču i dela supstance da bi povratili svoj novac i platili svoje obaveze koje su stvarali u poslovanju sa tajkunskim preduzećima.

Jedan čovek kome su prostirali crveni tepih za vreme bivšeg režima koji se hvalio da je najuspešniji privrednik u Republici Srbiji, da je njegova firma svetska kompanija je gospodin Mišković i „Delta“ kompanija. On je upravo to radio. Miškovićeva „Delta“ je bila gospodar privrednih tokova u Srbiji i njen razvoj nije bio zbog umešnosti njenog vlasnika i poslodavca i tolike profite nisu zarađivali zato što su znali da pronađu posao, nego su zarađivali zato što su bili bliski sa bivšim režimom koji sada predvodi Dragan Đilas. Forma je bila jako jednostavna. Zahvaljujući jako lošoj zakonskoj regulativi, uspostavio je monopol na tržištu.

Hteli ili ne, svaki proizvođač robe široke potrošnje u Srbiji morao je da posluje sa „Deltom“. Svaki uvoznik robe široke potrošnje morao je da posluje sa „Deltom“. Mogao je da napiše da roba koja mu je data dospeva, a rok plaćanja za 30 dana, 60 dana, 120 dana, 180 dana, dobiće novac za tri godine. A dotle će Mišković da se hvali kako je on uspešan privrednik tako što će da isisava supstancu naše privrede, prevaljuje na svoju kompaniju. Dok se privreda koja je poslovala sa njim zaduživala kod poslovnih banaka sa deviznom klauzulom, on je te iste kredite plasirao preko tih poslovnih banaka svojim poslovnim partnerima i sa parama svojih poslovnih partnera.

I onda kažete da ste uspešni. Ne, ja to zovem lopužom, prevarantom, hohštaplerom. Tu nema uspeha. Tu zloupotrebljavate poluge vlasti i bliskost sa tadašnjim režimom i Draganom Đilasom da postanete najbogatiji čovek u Srbiji, da vam sudovi ne mogu ništa, da vam sredstva prinudne naplate ne mogu ništa. To ne može bez bliskosti sa tadašnjim režimom. A tako je i bilo. I kad isisate sav kapital, ne samo što postajete bogatiji, nego sva ona preduzeća gurate u propast sa kojima ste poslovali, valjda u nadi da će neko drugi da dođe pa ćete njih ponovo da pljačkate, da ćete ponovo da im otimate. Valjda je mislio da će to uvek tako da traje. Verovatno se nadao da će Aleksandar Vučić da pristane na ono što su pristajali Boris Tadić, Dragan Đilas i ostala kompanija.

Ovaj zakon, osnovni zakon koji je donet 2012. godine, donet je zbog kompanija koje su poslovale kao „Delta kompanija“ i kao što je poslovao Mišković. I to je bio prvi znak da država neće više da dozvoli to što se radilo do 2012. godine. Tada Mišković ponovo pokrene čitavu mašineriju, svojim novcem, da ruši Aleksandra Vučić i kasnije mu se pridružuje Dragan Đilas. Jer, znate, ovde nisu u pitanju desetine miliona evra, nisu u pitanju ni stotine miliona evra, ovde su u pitanju milijarde evra. Milijarde koje su otimane od građana Srbije, od privrede Srbije, od države Srbije i završavale u egzotičnim zonama, poreskim rajevima i sve ostalo.

Pogledajte samo oko privatizacije „Maksija“. Gde god pročitate, videćete da Mišković obećava, osim što su slagali da je to najveća investicija u Srbiji, to nije nikakva investicija, prodajete imovinu, kakva je to investicija, nije to nova imovina, investicija je valjda nova imovina, svuda se obećava da je transakcija izvršena sa imovinom koja je u Srbiji i da će biti plaćeni porezi Republici Srbiji. E, sada pitam – a koliko je plaćeno? Nije ništa. Sav novac je iznet iz Republike Srbije zato što navodno vlasnici te imovine nije bio Mišković nego neke kompanije iz tih poreskih rajeva, Kipar i ostalo.

Zbog takvih je i donet ovaj zakon, kojim se određivalo da ne može više „Delta“ ni bilo ko drugi nezakonito, ne trpeći nikakve posledice, da zadržava nečiji novac a da na to ne plati ni kamatu, a dešavalo se u tim godinama pre 2012. godine da nisu plaćali ništa, pa, zamislite samo, ako je dužničko-poverilački odnos nastao 2008. godine, kurs evra je bio tada 75 dinara, ako je plaćeno 2010. godine, kurs evra je tada bio već 105-110 dinara, izračunajte sad tu razliku koju je Mišković sebi strpao u džep, i onda kaže – mi smo uspešni, mi smo motor Srbije, kakav motor Srbije, vi ste pljačkali Srbiju, i što je najgore, bivši režim je u tome učestvovao, bivši režim je donosio zakone u ovoj Skupštini, da ta gospoda dođu po što je god mogući udar zakona za sve ono nečasno što su pravili, ne samo prema državi, na prvom mestu prema građanima Srbije.

Sa setom ovih zakona koje donosimo više nikome neće biti moguće da prvo krije svoje obaveze prema svojim poveriocima, da država o tome nema pojma, da ne uživa zaštitu države i da taj podatak, ako treba, zbog drugih, bude dostupan i da onaj ko čini takve prekršaje, zloupotrebe i odgovara, ne samo krivično, nego i finansijski, što se nije dešavalo za vreme režima Dragana Đilasa.

Gospodine ministre, izgleda vi uvodite neka nova pravila, uopšte o funkcionisanju budžetskog sistema. Do sada su ministri finansija bili ti koji su prikupljali sredstva, a njihove kolege iz Vlade su ta sredstva trošili i oni su se prikazivali uglavnom kao nešto mnogo dobri, a minisar finansija je bio dežurni državni poreznik koga baš nešto i nisu voleli građani Srbije. Međutim, sada imamo priliku da vidimo da Ministarstvo finansija ima i drugačiji odnos prema građanima.

Potpuno se slažem sa vama kada ste rekli da iza ovih brojeva stoje naši građani, njihovi životi, njihove porodice i njihove sudbine. To je, čini mi se osnovna stvar koju mnogi kritičari, svega ovoga što radi Vlada, predsednik i vi kao ministar ne žele da vide. To je, čini mi se najveći problem. Evo, već kada je održana ta sednica Odbora za finansije, prva vest je bila da država povećava deficit, da ne treba da se daje pomoć građanima i da ne treba da se ulaže u odbranu.

To su bile prve vesti i te prve vesti su, u stvari prenete po ocenama našeg Fiskalnog saveta koji, očigledno nije uspeo da prevaziđe to da miljenici koji su sarađivali sa Božidarom Đelićem i ostalom kompanijom neće više nikada doći na vlast u Srbiju. Naravno, kako ga od milošte zovu, deda Pavle i tako dalje, nikako ne može da preboli to što više nije ni član Saveta guvernera, nije ni pomoćnik ministra i što CES Mecon više ne može da rasproda imovinu Srbije i nikako sa tim da se pomiri.

Kada sam čitao ovu ocenu rebalansa, gospodine ministre, ja sam uporno tražio, gledao Fiskalni savet, uporno tražio i deo članaka o „ER Srbiji“ kada smo donosili Zakon o budžetu za 2021. godinu. Čini mi se da je čika Pavle, deda Pavle, kako ga od milošte zovu, odustao od toga da se bar kada je u pitanju „ER Srbija“ bavi politikanstvom i da nama šalje političke pamflete ovde u Narodnu skupštinu.

Ali, još uvek to nije u potpunosti tako. Dovoljno je da pročitate samo par stvari. Obično građane to ne zanima, najčešće ni one koji izveštavaju o tome kakav je budžet. Često izveštavaju oni koji se u to uopšte ne razumeju.

Zato i ta ocena i jeste da imamo neselektivnu pomoć, da imamo veliko povećanje u oblasti odbrane i onda se navode primeri zašto to tako ne bi trebalo da bude.

Evo, sada ću da pročitam jedan deo koji kaže Fiskalni savet ili čika Pavle, deda Pavle, kao ga već zovu – povećanje deficita u zemljama centralne i istočne Evrope, uglavnom je u rasponu od 1-2% BDP, dok u Srbiji ono iznosi 4%. Pri tome, Srbija je pre rebalansa bila zemlja koja je planirala manji deficit od proseka centralne, istočne Evrope, a sada je postala zemlja koja ima veći fiskalni deficit od proseka zemalja centralne istočne Evrope.

To je potrebno da zaista, ako neko želi da izveštava o budžetu dobro da istraži sve što je napisao. Mi poslanici, isto tako treba da istražimo, da proverimo da li je sve to tačno.

Fiskalni savet je rekao, ko nema mozga on će da prihvati odmah na prvu, ali ima i nas koji imamo mozga. Pa, smo pogledali neke uporedne tabele, Srbija ima negde oko 14 – 15% za 2020. i 2021. godinu. Češka je, recimo, imala sa 30% predkriznih 44%. Razlika je u jednom procentnom poenu. Ili recimo, evo nama našeg komšije, Hrvatska 72,77% u predkriznom periodu, sada ima 86,3% planirano, a mislim da će biti i više, što su sa nama rame uz rame zemlje centrale i istočne Evrope, kako to oni kažu. Evo, Mađarska 65,5%, a planirano je da 2021. godinu završi sa 80%, i Mađarska je tu blizu nas, ili Austrija, zemlja evrozone, 70,5% predkriznih, sada 87,2% isto 15%. Evo, Slovenija, 65% predkriznih, sada 80,5%. Rumunija 35% predkriznih, sada 52%,to je skoro 20%. Slovačka 48,5%, sada 64%, to je 16,17%. Nije Srbija uopšte pri vrhu, nego u proseku zemalja centralne i istočne Evrope u odnosu na javni dug koji je uvećala u kriznim godinama.

Čini mi se da je ovaj deo teksta koji je napisao čika Pavle, deda Pavle, čisto jedan politički pamflet.

To se vidi već čim pogledate sledeću stranu. Kaže ovako – ovde je reč o pomoći našim građanima i privredi. Još jedna izuzetno skupa i neracionalna mera koje je specifična za Srbiju, jer neselektivna je isplata pomoći svim punoletnim građanima od 60 evra, za sve penzionere uvećano još za 50 evra. Problem sa ovom merom je to što za nju nema raspoloživih sredstava u budžetu. To znači da svi poreski obveznici prvo moraju da se zaduže, a zatim uz kamatu da im se ta sredstva isplate.

Pazite, narodni poslanik može da kaže da se svi poreski obveznici ili građani zadužuju, može da kaže i neki politički komentator, analitičar u nekim novinama ili u nekom sredstvu javnog informisanja, ali i jedni i drugi se bave politikom, i narodni poslanici i politički analitičari. Fiskalni savet ne sme da se bavi politikom, a ova ocena je isključivo politička, i to se vidi u tekstu koji je rekao.

Znate šta je najveći problem? Najveći problem je taj što smo godinama do 2012. godine, zaduživali svakog građanina Republike Srbije do iznosa od 78% BDP sa kamatama po kojima se država zaduživala, a danas se ni fizičko lice sa najgorim kreditnim rejtingom u Srbiji ne zadužuje sa 7 ili 8% kamate. Znate zašto? Nije bilo drugačijeg načina, nego da Đilas tako dođe do svojih čuvenih 700 ili 800 miliona evra koje je oteo preko RTS-a.

Fiskalnom savetu smeta zato što država postoji radi njenih građana i hoće da pomogne svojim građanima da što lakše prebrodimo, prvo, zdravstvenu krizu koja uvek sa sobom povlači i ekonomske posledice, znači to nije dobro, a kada je ovaj mangup lapao 700 miliona evra iz budžeta Republike Srbije preko RTS-a, e to je bilo dobro, deda Pavlu, ili čika Pavlu, tada ga nije bilo, tada nije imao nikakve ocene.

Šta je to neselektivan pristup? Kaže, ne trebamo da dajemo svima nego samo jednoj određenoj populaciji.

Hajdemo malo da budemo jasni, bez obzira na finansijski i ekonomski status naših građana pojedinačno gledano, jedna ovakva zdravstvena kriza ostavlja ozbiljne posledice, ne samo po zdravlje nego i po mentalno zdravlje svakog čoveka i cilj je da pokažemo građanima da postoji država koja brine o njima i pomaže im da ove mere, koje već dugo traju, što je god moguće i lakše prežive i prebrode.

To ide čak dotle, gospodine ministre, da vam kažu da vi niste smeli da planirate u budžetu za 2021. godinu, znači ovo što sada menjamo, kažu vam da niste smeli da planirate precizno prihode od akciza, jer ste bili zaplašeni mogućnostima da Srbija uvede novo vanredno stanje. Evo, to pišu u oceni Fiskalnog saveta i da ste samo zbog toga vi planirali 170 milijardi dinara prihoda od akciza na naftine derivate. To kaže naš Fiskalni savet.

Hajde da pogledamo koliko je bilo planirano u 2020. godini pre krize i pre nego što smo znali za vanredno stanje. Planirano je 168,5 milijardi. Nismo znali da će u 2020. godini da bude vanredno stanje, planirali smo 168,5 milijardi. Vi ste planirali u 2021. godini 170 milijardi i 100 miliona, a ostvareno je 173 milijarde, planirano je u stvari za 2021. godinu ovim rebalansom tri milijarde uvećanje.

Znate zašto im to smeta? Zato što je dobar deo tih prihoda od akciza, poreskih prihoda i svih drugih poreskih davanja rezultat onih mera koje ste sprovodili u toku 2020. godine, toliko napadanih evra po građaninu, toliko napadanih neisplaćenih minimalnih zarada, to je rezultat toga i prenosi se u 2021. godinu, ali to deda Pavle, čika Pavle, neće da kaže. To mu smeta.

Isto tako se pominje zašto se privredi koja dobro radi pomaže. Ama, ljudi, svako ko, prvo, ozbiljni ljudi koji se bave privredom, tu pomoć isključivo koriste za svoje radnike, a to što ih rasterećujemo omogućavamo im da investiraju i u moderniju proizvodnju i otvaranje novih radnih mesta i povećanje konkurentnosti privrede koja je u Srbiji, nigde drugde, nego u Srbiji, da budu još konkurentniji, da imaju još više radnika, ali to takođe Fiskalni savet neće da vidi.

Njima je jedini razlog zašto se povećava za odbranu, kao da ne vidimo u kakvom svetu danas živimo i ne vidimo koliko je zemaljska kugla danas nesigurno mesto, ali svakako najveći deo tog novca opet će otići u našu namensku, gde rade naši građani, gde rade naši ljudi, od toga će da prime plate, ali to Fiskalni savet opet neće da kaže.

Njima je za cilj da svaki potez koji Vlada ima, koji Aleksandar Vučić, kao predsednik Republike, stvori autoritetom, želi da pomogne i Vladi i građanima Republike Srbije… Po njima to nema smisla i treba na svaki način napadati, zato što vide da je sada Srbija mnogo bogatija nego u 2012. godine i ponovo bi da rasprodaju državnu imovinu, kao što je to čika Pavle, deda Pavle radio dok je bio pomoćnik Božidara Đelića ili dok je bio u Savetu guvernera Narodne banke ili da se Đilas ponovo domogne samo sada, pošto imamo više para, mnogo više od 700 miliona evra.

Mislim da treba da nastavite da pokazujete da Vlada Republike Srbije prvenstveno brine o svojim građanima, o svojoj privredi, a Fiskalni savet prepustite nama narodnim poslanicima.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada govorimo o pravima osuđenih lica, odnosno lica koji izdržavaju zatvorsku kaznu, uvek je to jako osetljivo pitanje. Pre svega, u zatvor ne idu ljudi koji su gazili travu tamo gde to nije smelo da se radi, nego u zatvor odlaze ljudi koji su po presudama naših sudova počinili teška krivična dela i svakako da sama zatvorska kazna smanjuje obim ljudskih prava koje osuđeno lice ima, pre svega po pitanju ograničenja prava kretanja, ali svakako i da sama osuđujuća zatvorska presuda ne sme da naruši osnovna ljudska prava koja svaki građanin Srbije ima, pa čak i lica koja su na izdržavanju zatvorske kazne.

Uvek je tu jako teško pronaći meru koja je to da svrha kažnjavanja bude, pre svega, kako to neke kolege rekoše, resocijalizacija, odnosno prevaspitavanje lica koje je činilo krivično delo, a da pri tom ne dođe do ugrožavanja njegovih osnovnih ljudskih prava. Recimo, ne sme da bude prisilan ili prinudan rad i u toj valjda želji da neke stvari malo popravimo, često naš sistem i društvo odlaze u sasvim drugi kraj.

Nije samo kazna zatvora predviđena u svrhu resocijalizacije. Kazna zatvora je kazna, zato što je neko kršio zatvor, odmazda države što je neko prekršio pravila i time narušio ne pravila države, nego pravila građana koji žive u toj državi.

Treća svrha kažnjavanja jeste, svakako i preventivna, kakvu to poruku država šalje prema nekom potencijalnom učiniocu krivičnog dela, jer krivično delo ne čine oni koji razmišljaju šta će se sa njima desiti ako državni organ otkrije da su počinili krivično delo, već onima koji o tome uopšte ne razmišljaju. I je jedan od ciljeva kažnjavanja jeste da do što više ljudi dopre poruka da postoje zakoni koji moraju da se poštuje, a ko ih ne poštuje, da će biti osuđen na vremensku kaznu zatvora.

Međutim, imamo i krivična dela koja se čini iz nehata, predviđene su zakonske kazne, krivična dela bez elemenata nasilja, krivična dela sa manjom materijalnom štetom itd. I tu se išlo na jedan sasvim drugi institut, kazna zatvora ostaje, možda bude i uslovna osuda, može da bude kazna zatvora gde bi se kazna izdržavala u vanzavodskim uslovima i kazna zatvora, naravno, u zavodskim uslovima. I tu već počinjemo da gubimo svrhu onoga zašto smo mi kao narodni poslanici donosili određene pogodnosti za lica koja prekrše zakon.

Pre svega, to je bila naša namera za lica, a za krivična dela koja su učinjena iz nehata, bez namere, ili gde nije pričinjena značajna materijalna šteta. Zahvaljujući reformi pravosuđa koju je bivši režim sprovodio, došli smo u situaciju da se lica koja su počinila najteža krivična dela osuđuju na vanzavodsko izdržavanje sankcija.

Da stvar još bude gora, čak i u tom vanzavodskom izdržavanju sankcija, gde je opet namera bila da se poboljšaju uslovi života u zatvoru onima koji održavaju kaznu, imajući u vidu da lica koja izdržavaju kaznu van zavoda to rade u kućnim uslovima, pa će više država imati novca i sredstava da stvori i ovima drugima bolje uslove.

Data je još jedna mogućnost, a to je da lice koje je osuđeno na kaznu zatvora koja je duža u trajanju od šest meseci, ne izgubi posao, jer u zakonu piše, o vanzavodskom izdržavanju krivičnih zatvorskih sankcija, da može da ide i na posao. E, to se tumačilo da mora da ide na posao i onda se svrha kažnjavanja prema licima, gde je i sam smisao bio da to budu počinioci lakših krivičnih dela, prevalili su naši pravosudni organi na teške. Evo, jedan primer. Velja nevolja prebio čoveka, dobio kaznu zatvora koju će da izdržava u vanzadovskim uslovima, još da ide na posao. Koji mu je posao? Da bije ponovo nekog? E, to je to izigravanje zakona i to je ta igra između ljudskih prava i izdržavanja zatvorske kazne.

Pod ljudskim pravima se podrazumeva da svako ima pravo na advokata i pravično suđenje. Potpuno se slažem. Osumnjičeno lice ima pravo na poverljive razgovore sa svojim zakonskim zastupnikom. I sa tim se slažem. Ti razgovori ne smeju da se prisluškuju, ne smeju da se snimaju, ne mogu da se koriste u sudskom postupku itd. Advokat ima pravo da prećuti čak i ako mu osumnjičeno lice koga on zastupa prizna izvršenje krivičnog dela. I to je ljudsko pravo. Njegov branilac ima pravo da zna istinu o celom slučaju, ne mora da je predstavi sudu.

Ali, je li pravo i advokata da osumnjičenom ili okrivljenom licu unese mobilni telefon u zavod za izdržavanje zatvorskih sankcija, jer i istražni zatvor je zatvor? Nema. Ima li pravo advokat da prenosi naloge osumnjičenoga ka pripadnicima grupe koji nisu uhapšeni, da im prenosi naloge koga treba, na koje svedoke treba uticati i treba ih zastrašiti? Nema pravo. Jer, svrha pritvora jeste na prvom mestu da ne utiče na svedoke. A ako to radi njegov advokat sa njegovim nalogom? Na drugom mestu, da ne ponovi izvršenje krivičnog dela. Ako se prenosi pretnja, postoji mogućnost i da se ostvari ta pretnja. Šta ćemo sa tim kad je mera pritvora izrečena, u vezi ovog slučaja?

Samo hoću da kažem kako je jako tanka nit između sprovođenja zakona i određenih prava koja imaju osumnjičena ili osuđena lica. I gde je ta mera koju treba da pronađu, pre svega, naši tužilački, sudski organi, Uprava za izvršenje krivičnih sankcija, pa i ova Komisija koju mi danas biramo?

Naravno, moram da postavim pitanje – advokatura, Advokatska komora, ustavna kategorija, da li i oni nešto misle da učine u vezi svojih kolega koji zloupotrebljavaju procesna i ljudska prava, krše zakon, učestvuju u izvršenju krivičnog dela, da li oni treba da budu samo osuđeni za saučesništvo ili može i Advokatska komora da reaguje preventivno i jednostavno, oduzme im dozvolu za rad, zato što nisu dostojni obavljanju jedne takve profesije?

Ovo je samo jedan deo svega onoga sa čim će ova Komisija koju sada biramo morati da započne jedan proces rešavanja svih ovih problema koje imamo u samom izdržavanju kazne zatvora, kršenju ljudskih prava, znam da se ne krše, samo sam naveo primer kako pod izgovorom za ljudska prava možete da zloupotrebite, obesmislite Krivični zakonik, Zakon o krivičnom postupku i svrhu kažnjavanja.

Nažalost, to se dešava danas u realnom vremenu, dešavalo se i ranije, danas mnogo manje, a cilj nam je da se takve stvari više ne dešavaju.

Znači, ne može sud da zaključi sporazum o priznanju krivice ako je počinjeno teško krivično delo da bi zbog tog sporazuma on dobio vanzavodsko izdržavanje krivične sankcije. Sporazum o priznanju krivice je institut kada je neizvesno hoće li tužilac da dokaže krivicu, odnosno da se osumnjičeni ili okrivljeni odbrani. Tad se ide na sporazum o priznanju krivice. Ako je krivično delo čisto i dokazivo, onda ja moram da postavim pitanje šta radi taj tužilac, šta radi taj sudija?

Onda dolazimo do ovog dela koji se zove vanzavodsko izdržavanje krivičnih sankcija. Onda dolazimo do ovog dela da advokat prenosi naloge okrivljenog šta treba da rade sa svedocima, da li da ih zastraše, da li da ih potkupe, da li da ih ubiju. Mislim da će Komisija imati ozbiljan posao pred sobom. Ja sam uveren da ćemo imati prve rezultate već u sledećih nekoliko meseci.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman koji su moje kolege podnele na član 21. tiče se člana 35. osnovnog zakona. Član 35. osnovnog zakona reguliše energetske dozvole, način dobijanja energetskih dozvola i šta se radi sa tom energetskom dozvolom, a amandmanom je samo bliže uređen jedan građevinski deo samog predmeta energetske dozvole.

Međutim, moram da primetim da Srbija već duži vremenski period u velikom delu kasni sa izdavanjem energetskih dozvola, ne sada od kada je ovaj zakon u primeni, postoje određeni drugi razlozi. Zakon o energetici iz 2011. godine je bio otvaranje puta ka zloupotrebama u energetskoj oblasti i trgovinom energetskim dozvolama. Zato danas Srbija nema dovoljan broj objekata, odnosno dovoljno energije iz obnovljivih izvora koji bi davali tu energiju.

Šta se dešavalo? Bivši režim je bukvalno na svakoj reci, potoku, slivu, vetropolju izdavao energetske dozvole, energetske dozvole kojima nije bio cilj izgradnja tih postrojenja, nego trgovina. Prodavale su se energetske dozvole. Znači, Ministarstvo izda energetsku dozvolu određenom licu, to određeno lice je rezervisalo energetski objekat na određenom potezu i trgovalo sa budućim investitorom da mu proda tu energetsku dozvolu. Zato i ne treba da čudi što je u članu 35. osnovnog zakona na koji se odnosi ovaj amandman predviđeno da energetska dozvola nije prenosiva, što nažalost nije bio slučaj u zakonu koji je doneo bivši režim 2011. godine.

Koliko je to bio ozbiljan posao i ozbiljan biznis govori i činjenica da u periodu od 2012. godine do stupanja na snagu osnovnog zakona bukvalno je bilo skoro nemoguće da tadašnji sadašnji ministar energetike pokrene bilo kakvu proceduru oko izgradnje objekata za korišćenje obnovljivih izvora energije.

Ne bih da sada spominjem imena ljudi koji su imali skoro u svom posedu preko 90% energetskih dozvola koje je izdao bivši režim, zbog nekih drugih stvari, jer je reč o članovima porodice nekih uglednih građana Republike Srbije i ne treba oni zbog toga da trpe, ali mi poslanici znamo o kome se radi. To samo pokazuje dokle je bivši režim bio spreman da ide, da im nije bilo na pameti da se uradi nešto dobro za Srbiju, da se Srbija učini energetski samostalnijom, efikasnijom, da bude pod manjim pritiskom Energetske zajednice.

Njih je interesovao isključivo njihov lični, privatni profit od poslova koje su radili u određenim ministarstvima i državnim organima. Zato ne treba da nas čudi zašto toliko bivši režim, sada na čelu sa Draganom Đilasom, želi da se vrati na vlast u Republici Srbiji. Njih interesuje samo profit, nema tu nikakvog govora ni o zaštiti životne sredine, ni o ekologiji, ni o zdravlju naših građana, ni o energetskoj efikasnosti i sigurnosti, njih interesuje samo profit. Samo pogledajte zakone koje su oni donosili, videćete da su zakone pisali da bi mogli privatno da se bogate, a Srbija da bukvalno propada do poslednjeg dinara koji bi oteli od nje.