Završavam gospodine Bečiću.
… neće više moći nakupci da otkupljuju žitarice, nego će biti prodavano farmerima po mnogo boljim cenama.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja mislim da je jako ružno licitiranje oko toga koliko će poljoprivrednih proizvođača da nestane u Srbiji ako ovaj zakon uđe u primenu.
Voleo bih da ministar izađe i kaže koliko danas ima poljoprivrednog obradivog zemljišta u privatnoj svojini koje se ne obrađuje. Zašto se ne obrađuje? Ne obrađuje se već desetak godina. Sad je problem što ćemo 30% zemljišta koje je vlasništvo države da damo pod nekim strateškim ciljevima. To je problem. Ko koga sprečava da ko hoće da se bavi poljoprivredom, uzima u zakup i privatno zemljište koje se sad ne obrađuje. Ko koga tu sprečava? Jesu to tržišni uslovi? Jesu. Pa, što to ne radite?
Pričamo o tome da će neko sadašnje poljoprivredne proizvođače da dovede u podređen položaj ako se ovaj član 7. zakona primeni. Pa, zar već nisu u podređenom položaju? Pa, za male pare. Rade za Miškovića, Babovića, za Koleta, za Peconija, za Todorića, za Matijevića. Da li njihove interese branite? Čini mi se da njihove.
Ceo ovaj otpor ka ovom zakonu jeste da se jedna političko-ekonomska oligarhija konačno razvlasti, država uredi jednu oblast i vi se protiv toga borite. Što, da li zato što je neko uplaćivao donacije stranci kada je učestvovao na konkursu za dodelu poljoprivrednog zemljišta na javnom oglasu?
Hajde pogledajte jednom, a vama je to sve smešno, meni nije, pogledajte jednom, pođite i kroz Vojvodinu i kroz Stig i kroz dolinu reke Pek, pogledajte koliko ima neobrađenog zemljišta koje nije državno, nema ko da ga obrađuje. Izgleda mi da to jeste problem, jer kad dođe ovaj zakon u primenu i to sad neobrađeno zemljište postaće skupo za trgovinu i neće moći ta političko-ekonomska oligarhija na jeftin način da ga kupi, zato je toliko otporan prema ovom zakonu.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja razumem da neko ima želju za političkom borbom, razumem želju da hoće da pokaže da su njegovi podaci verodostojni. Ne laže Republički zavod za statistiku. Svaki podatak koji pročitate možete da ga okrenete kako god hoćete. Jeste, 10.000 ugovora ima, ali koliko ima zakupaca? Ima ih 5.400.
Možete da odmahujete glavom koliko god hoćete. Nećete valjda na dve različite licitacije da pravite jedan ugovor, nego dva ugovora. Razumete li vi to? Da li ste radili negde, osim u javnom sektoru? Da li je radio podnosilac amandmana u realnom sektoru, pa da nauče neku školu, da vide kako se novac zarađuje, da vide kako se stvara nova vrednost? Otkud sada tolika briga odjednom za poljoprivredne proizvođače? Ne mogu da shvatim.
Toliko puta sam optužio Vladu DS-a i DSS-a, politiku koju su vodili prema poljoprivrednom proizvođaču ili seljaku, takvu su vodili da sam postavio pitanje. Kako ih mučite, bolje da ih odjednom postreljate, nego što ste im to radili 12 godine i sada se odjednom brinete za njih. Ostavili ste ih bez igde ičega. Samo nekoliko veleposednika može da radi šta hoće. Jednostavno, želi da dođe u posed besplatnog državnog zemljišta i kada dođe u posed besplatno, više ne može. Da nije ovaj zakon stupio na snagu, mogao bi, besplatno bi uzeo i preostalo poljoprivredno zemljište koje se ne obrađuje.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovakav jedan amandman pokazuje besmisao svega ovoga što rade predstavnici bivšeg režima. Znači, ovde je reč o privremenom finansiranju RTS i RTV. Ja ne vidim šta je tu toliko sporno. Znači, sada se prebacuje to što je njihova taksa bila 500 dinara, a sada je 150 dinara. Pa, hoćete ponovo 500? Mi nećemo.
Zašto ide da su rokovi ograničeni? Pa, zato što se trenutno u Srbiji sprovodi proces reforme javnih finansija i teško je iz budžeta obezbediti sva sredstva za radio-televizije, tj. javni servis, kako ga vi zovete. Znači, teško je obezbediti sva potreba sredstva, a reč je o nekih 12 milijardi dinara na godišnjem nivou. Istovremeno, jako bi neozbiljno bilo naplaćivati od građana 500 dinara, što vi želite, jer ovim vašim amandmanima to želite. Jako bi neozbiljno bilo opterećivati kućne budžete građana Srbije zato što trenutno postoji ekonomska kriza koja je izazvana lošim vođenjem države do 2012. godine.
To nema nikakve veze sa prenosima Narodne skupštine Republike Srbije. Ja se odlično sećam da od marta meseca 2003. godine do kraja septembra 2003. godine uopšte nije bilo prenosa sednica Narodne skupštine. To je očit primer kako se Demokratska stranka ponaša kada je na vlasti.

E, sad smo došli do toga, dame i gospodo narodni poslanici, amandman na član 4. glasi – briše se. Znači, ne pročitaju šta u zakonu piše. Da su čitali zakon, znali bi da je ročnost zakona određena članom 2. Da su čitali zakon, znali bi da u članu 11. stav 2. piše koji se zakon primenjuje u kojoj situaciji. Ali, problem je u tome što poslanici bivšeg režima nisu čitali zakone ni kad su glasali za njih, a još gore, ne čitaju zakone ni kada pišu amandmane na njih.

Kolege poslanici, da je predlagač amandmana pročitao ceo član 6. znao bi o čemu se radi, a ne što je napisao – briše se. Ja poštujem tu želju da poslanici napišu – briše se, to je način njihove političke borbe. Ali, bar neka pročitaju šta traže da se briše. Jer, na član 8. je podneo isti amandman – briše se, a to pitanje oslobađanja regulisano je članom 8.
U zakonu lepo piše, članom 11. je regulisano koji se delovi kog zakona primenjuju. I oni koji pišu amandmane – briše se, naravno da odmahuju glavom, jer naš narod kaže: „Džabe je ćoravom namigivati i gluvom šaputati“. Takva je narodna poslanica i sad je dokaz da je istinita. Molim lepo, neka angažuju eminentne pravnike, ne političke nego prave, neka stave pred njih i jedan i drugi zakon, da im ljudi nešto objasne i da ih nauče, da ih pripreme za sednice Skupštine, da imaju kvalitetne rasprave, a ne samo političke. I kvalitet i politička rasprava…

Završio sam.

Dame i gospodo narodni poslanici, članom 8. regulisano je oslobađanje takse za plaćanje i RTS-u i RTV-u. Pitanje koje muči pojedine kolege poslanike, osim što je regulisano članom 11. stav 2, regulisano je i članom 37. Zakona.
Ne može RTS da donese sada u ovom trenutku odluku o uvođenju takse. Nemoguće je. Pročitajte član 37. stav 2, pa će to da vam bude jasno. Znači, uvek prvo pročitajte zakon, ljudi.
Da li ćete da glasate za njega ili ne, ali ga pročitajte da biste o njemu diskutovali.

Kako Vlada donela? O čemu pričate? Ja sam narodni poslanik, ne odričem se nadležnosti narodnog poslanika. Vlada je predložila, narodni poslanici donose. Isti oni narodni poslanici koji su i glasali za taj zakon. I Upravni odbor RTS-a nije doneo odluku o visini takse. Ne može da se primenjuje u 2016. godini. Ljudi, šta vam je?! Pročitajte jednom zakon.

Dame i gospodo narodni poslanici, pa nije Narodna skupština ili Vlada RS kriva što Upravni odbor RTS, inače koji je imenovala DS, nije doneo tu odluku.
Elem, narodni poslanici, Narodna skupština ne mogu da uzurpiraju nekome pravo osim predsedniku Republike. To se naučite jednom. Znači, mi smo deo svojih nadležnosti preneli zakonom na upravni odbor javnih emitera. Jesmo, proverite kod pravnika koji se razumeju u politički sistem, ustavno pravo, upravno pravo i svako drugo.
Mi smo to poverili zakonom. Drugim zakonom na određeno vreme poverena ovlašćenja vraćamo onome ko ih je dao, a to je Narodna skupština. Naučite to već jednom. Narodni poslanik je nosilac suvereniteta građana. Nije to neki upravni odbor. Nemojte da se ponižavate kao narodni poslanici tako što se odričete onoga što su vam građani dali na izborima.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo je primer koliko predstavnici bivšeg režima brinu o građanima Srbije. Znači, oni traže da se izuzme trofejno oružje od oporezivanja. Sam način utvrđivanja poreskih osnovica srazmeran je ekonomskoj moći građana. Prvo, neki građani smatraju da im je potrebno oružje za ličnu bezbednost, čuvanje svoje porodice, svoje imovine i na osnovu toga plaćaju neku taksu. Ali, oni koji sakupljaju oružje, moramo da budemo jasni, to je jako skup hobi. To je stvar luksuza, nije stvar mišljenja. To je stvar želje, nije moranja. Zbog toga ovakav amandman ne treba prihvatiti. Da ne pričam o tome da kolekcionarsko i trofejno oružje daleko, daleko više košta nego oružje koje se koristi za ličnu bezbednost.
Smatram da je jedan ovakav amandman suprotan uopšte načelima poreske politike da nekoga ko to radi iz hobija, poseduje kolekcionarsko oružje, i da na to ne plaća porez. Mislim da je to jako neprimereno današnjoj situaciji.

Prvo da raščistimo nešto. Osnovni zakon, gde je uveden porez na upotrebu, držanje i nošenje dobara, doneo je vaš dojučerašnji prijatelj, kolega, Božidar Đelić. To je njegov zakon. Mi sada uređujemo njegov zakon. I nemojte više da mi pričate o narodnim muzejima, o ovome, o onome. Reč je o jednom hobiju koji je jako skup i reč je o jednom hobiju gde se trgovinom trofejnog i kolekcionarskog oružja zarađuje ogroman novac. Svaka čast onima koji poklanjaju muzejima. Kad pokloni muzeju – nema više obavezu plaćanja poreza.

Dame i gospodo narodni poslanici, meni je jako zanimljiva ova diskusija oko toga, došli smo do zaključka da je taj sport, odnosno hobi jako skup. Neko kaže da ima vrlo malo ljudi koji se bave, pa hajde da to otpišemo, da se na to ne plaća.
Mene sada to podseća na jednog strip junaka iz „Alan Forda“ koji je otimao siromašnima i davao bogatima i čini mi se da ste to radili po toj teoriji, radili ste dok ste bili na vlasti. Otimali ste od sirotinje i pravili bogatije još bogatijima i zato nećemo da prihvatimo ovaj vaš amandman.

Gospođo predsedavajuća, predsednice Narodne skupštine, mislim da podnosilac amandmana svojom diskusijom malo vređa našu inteligenciju. I to, mogu da kažem, jako, jako nepristojno zato što je ovde u Skupštini kada smo Srbiju zaduživali, a ova Vlada mora da vraća njihove dugove, pritiskao dugme on ili neki njegov drugi kolega iz DS, koja je podržavala Borisa Tadića, da se država zadužuje. Sada vraćamo te dugove, a odakle ćemo da ih vratimo, nego iz poreza.
Kada priča o broju nezaposlenih neka obiđe onih 200.000 ljudi koji su ostali bez posla za vreme vlasti Borisa Tadića i DS, neka njih obiđe i neka im kaže da je Vučić kriv što su ostali bez posla.
(Marko Đurišić, s mesta: Replika.)

Sada smo čuli jedan ekspoze. Hajde da pogledamo kolika je bila prosečna zarada zaposlenih 2008. godine u evrima, kolika je 2012. godine bila. Hajde to da pogledamo.
Hajde sada da vidimo kako ćemo da nadomestimo tu razliku sa 78 dinara, koliko je bio evro 2008. godine sa 120 dinara koliko je bio 2012. godine. Razlika je, koliko ja razumem, 42 dinara, 42 dinara ste štampali u Narodnoj banci za svaki evro koji je bio na tržištu. Možete da klimate glavom i odmahujete koliko hoćete to ste radili.
Što se tiče radnih mesta obiđite IMR, obiđite IMT, obiđite „Zmaj“, obiđite MIP Požarevac, obiđite Fabriku stočne hrane „Požarevac“, obiđite „Žito stik“, sve je pozatvarano. To su bile fabrike koje nisu bile maginacija. Bili su radnici koji nisu bili maginacija i ne stali su za vreme vaše vlasti.