Evo nas sad na jednom primeru, da raščistimo neke stvari, kako to izgleda u javnom sektoru. Državni službenik uzme službeni auto ode do Novog Sada i podigne dnevnicu. Do Novog Sada ode na par sati, vrati se nazad i dobar je 2.200 dinara, tako je to izgledalo pre uredbe Vlade Republike Srbije. Da li je to uredu? Nije. Ode do Niša na četiri ili pet sati, vrati se nazad i podigne 2.200 dinara. Pa, su počeli da izmišljaju razloge zašto će da odu do Niša ili Novog Sada. Pa, em je potrošio i amortizovao državno vozilo, em podigne 2.200 dinara. Pa, zaradi još pola plate tako za mesec dana.
Šta branite onda? Što to ne može kod privatnog sektora u realnom sektoru? Pa, ne može, tamo se pazi na svaki dinar. I, baš me rasplakaste za sve državne službenik kome je plaćena avionska karta, kome je plaćen hotelski smeštaj, kome je plaćen i doručak u hotelu, što ne može da preživi sa 15 evra tamo. E, baš me rasplakaste. E, baš mi ih je žao, svih tih. Nad čijom sudbino kukate? Nad svojom? Ja to ne mogu da razumem. Ovamo pričate kada ste ovde u ovoj Skupštini ukidali dnevnice poslanicima, to nije bila demagogija, sad ovo što čitava država, čitav državni aparat štedi, to je za vas demagogija.
Pa, hajde malo izjednačite standarde. Izjednačite standarde sa onima što ste radili dok ste bili na vlasti sa onim što radite sada kada ste bivši režim. Izjednačite, znači, tražite često u vašim amandmanima da brišete odredbe zakona za koje ste sami glasali. Pa, što ste glasali? Ili niste čitali zakone nego ste glasali, to je naš ministar predložio pa njemu verujemo i glasaćemo. Onda, postavljam pitanje, šta radite kao narodni poslanici.