Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, ovaj predlog zakona o Pravosudnoj akademiji, koji predstavlja blagi plagijat, gotovo od reči do reči, makedonskog zakona iz 2006. godine, jedan je od lošijih zakonskih predloga i neće uspeti da reguliše mnogobrojne probleme u ovoj oblasti, kao ni da doprinese cilju koji je sam predlagač odredio u članu 22. ovog predloga, tj. da obezbedi profesionalno, nezavisno, nepristrasno, efikasno obavljanje sudske i tužilačke funkcije i stručno i efikasno obavljanje poslova sudskog i tužilačkog osoblja.
Razlog je taj što zakon nije rađen po uzoru na zemlje koje imaju uređeno stanje u pravosuđu i visokokvalitetno obučene nosioce pravosudnih funkcija i sudsko i tužilačko osoblje, već po uzoru na makedonski zakon, zakon zemlje koja, uzgred rečeno, ne može da se pohvali stanjem u svom pravosuđu.
Zbog čega se predlagaču zakona učinilo da je baš ovaj makedonski zakon najbolje rešenje, a ne rešenje neke zemlje koja je ovakav zakon donela mnogo ranije i ispravila brojne nedostatke koji se javljaju prilikom primenjivanja zakona u praksi, ostaje nejasno.
Čak su i propisi kojima se ova oblast reguliše u bivšim republikama SFRJ bolji od makedonske verzije, iz razloga što su doneti ranije, imali su nekoliko izmena i dopuna i sveobuhvatni su, regulišu i obuku za advokate, advokatske pripravnike. Ostaje nejasno zašto se predlagač nije koristio ovim propisima prilikom izrade Predloga. Možda zato što je dobar deo ovih propisa u formi podzakonskih akata. Sve u svemu, moglo se i trebalo je kopirati neko sretnije rešenje u ovoj oblasti, kada se već guši svaka dobra ideja koja pronikne u ovom društvu i koja pokušava da implementira dobar stav, s posebnošću koju nosi ovo telo i ovaj narod, a a priori se uzima kao dobro sve što dolazi izvan granica ove zemlje.
Ovoj oblasti se mora pristupiti s velikom pažnjom i uzeti u obzir veliki broj zakonskih i podzakonskih akata koji je regulišu, sve usaglasiti i doneti propise na temelju kojih bi se sutra stvorili, pre svega, kvalitetni pravnici, u vidu budućih sudija, tužilaca i advokata.
Pored toga što zakon ima niz nedostataka i propusta u svojim odredbama, od svojih ideja i ciljeva da obezbedi profesionalno, nezavisno, nepristrasno i efikasno obavljanje sudijske i tužilačke funkcije, on dodatno komplikuje, birokratizuje postojeće stanje i donosi nove visoke troškove za građane Srbije, a, na kraju krajeva, obesmišljava i samu pravosudnu akademiju. Nedostaci Predloga zakona odnose se i na to da se njime moralo i moglo regulisati i uskladiti čitavo zakonodavstvo koje se odnosi na pravosuđe, a dobijen je jedan propis koji nije u skladu sa mnogim zakonima u ovoj oblasti, Zakonom o sudijama, Zakonom o tužilaštvu, Zakonom o polaganju pravosudnih ispita.
Što se tiče propusta, nije uopšte regulisano pitanje vezano za obuku advokata pripravnika, sudijskih i tužilačkih pomoćnika. Ne govori ništa o obuci kandidata za sudije i zamenike tužilaca.
Veoma je važno napomenuti propust predlagača zakona da posebno propiše obuku kandidata za sudije, zamenike sudija i tužilaca. Naime, neophodno je izdvojiti oblast koja će se baviti obukom kandidata za sudije i zamenike tužilaca, jer je predlagač konfuzno regulisao ovu oblast. Iako se u delu zakona pod br. III – Obuka sudija i tužilaca, govori o tome, ostaje nejasno da li je to obuka samo za sudije i tužioce ili za početnu obuku mogu konkurisati npr. advokati, pravnici s položenim pravosudnim ispitom, već kako je sam predlagač napisao kriterijume u članu 28, jer se po članu 28. ovog predloga radi o početnoj obuci kandidata za sudijske zamenike i tužioce, a ne o obuci za sudije i tužioce.
Imajući u vidu sve ovo, neophodno je napraviti jasnu distinkciju u ovom zakonu između obuke kandidata za sudije i tužioce i obuke samih sudija i tužilaca. Što se tiče rasporeda članova u ovom predlogu zakona, neophodno je krenuti od samog početka, pa posle uvodnih odredaba i odredaba o delatnosti i organizaciji Pravosudne akademije treba staviti odredbe o obuci pripravnika, zatim pomoćnika, onda kandidata, pa tek onda sudija i tužilaca.
Imajući u vidu da je smisao zakona da dovede do nepristrasnog izbora sudija i tužilaca, sam predlagač, u članu 40, obesmišljava ovaj zakon, tako što, pre svega, na nejasan način određuje prava i obaveze kandidata, daje mogućnost Visokom savetu sudstva, odnosno Državnom veću tužilaca da predlože i kandidate koji nisu završili početnu obuku.
Pre svega, zakon treba da se bavi pripravnicima koji treba da polažu pravosudni ispit, jer upravo u tom momentu počinje obuka za budućeg sudiju, tužioca, advokata, pa se tako s ozbiljnom i iskrenom reformom pravosuđa može krenuti od početka, kako bismo dobili što kvalitetniji kadar budućih nosilaca pravosudnih funkcija.
U ovaj zakon moraju se uneti jasne odredbe o pripravnicima i detaljnije regulisati ova oblast, uskladiti se sa zakonom o polaganju pravosudnih ispita. Kao pravilnike o polaganju pravosudnih ispita trebalo bi odrediti koliki fond časova su pripravnici dužni da pohađaju u Pravosudnoj akademiji da bi mogli da polože pravosudni ispit, te propisati što jasnije programe obuke pripravnika.
Ovim zakonom treba dozvoliti i advokatskim pripravnicima obuku na Pravosudnoj akademiji, jer advokatura čini specifičan deo pravosudnog sistema i država bi u većoj meri trebalo da ima sluha za ova zanimanja. Kako ovaj zakon treba da doprinese boljem pravosuđu, u njega je trebalo uneti i odredbe koje se odnose na obuku i usavršavanje advokata, advokature kao delatnosti od javnog interesa, koja predstavlja specifičan i neophodan deo pravosudnog sistema.
Ovim problemom je moguće pristupiti sa dva aspekta. Prvi je – dozvoliti kako početnu, tako i stalnu obuku advokata na pravosudnoj akademiji, te dozvoliti advokatima, preko Advokatske komore, da participiraju u radu Pravosudne akademije kao mentori i predavači, ali i u predstavničkim telima, ili im dozvoliti osnivanje advokatske akademije, što je lošije rešenje.
Predlagač u članu 40. reguliše prava i obaveze korisnika početne obuke, te dovodi u pitanje ovaj zakonski predlog. Jer, imajući u vidu ovaj član, postavlja se pitanje – koji je smisao Pravosudne akademije? To što je neko dobio uverenje o završenoj obuci, jedino može biti uslov da korisnik ove obuke postane kandidat za sudiju, odnosno tužioca, te se mora uskladiti sa zakonom koji propisuje opšte uslove za sudije, odnosno tužioce.
Potpuno su nejasni st. 8. i 9. ovog člana, gde se kaže – Visoki savet sudstva, odnosno Državno veće tužilaca dužno je da prilikom predlaganja kandidata za izbor sudije prekršajnog ili osnovnog suda, odnosno zamenika osnovnog javnog tužioca, predloži kandidata koji je završio početnu obuku u Akademiji, a prema ostvarenom uspehu na početnoj obuci.
Šta biva s Visokim savetom sudstva i Visokim većem tužilaca? Ne predlaže kandidata koji završava početnu obuku. Ovaj stav treba regulisati tako da je moguće predložiti samo kandidata koji je završio početnu obuku, a prema uspehu ostvarenom na početnoj obuci, kako ne bi bilo zloupotrebe od strane Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca i, na kraju krajeva, kako se ne bi obesmislio ceo ovaj zakonski predlog o Pravosudnoj akademiji.
''Ukoliko među prijavljenim kandidatima nema kandidata koji su završili početnu obuku, Visoki savet sudstva, odnosno Državno veće tužilaca može predložiti kandidata koji ispunjava opšte uslove za izbor.''
Ovaj stav treba izbaciti, jer ostaje nejasno čemu uopšte obuka ako nije obavezna prilikom izbora za sudiju i tužioca? Jer, ukoliko menjamo postojeći sistem i tražimo bolje rešenje, ukoliko verujemo u to bolje rešenje, moramo ga postaviti kao jedino, a ne dozvoliti alternativu i samim tim obesmisliti kako zakonski predlog, tako i Pravosudnu akademiju.
Dalje, veoma je nejasan i sam stav 7, u kome se kaže: "Po završenoj početnoj obuci, kandidat je dužan da konkuriše...". Ovaj stav se mora precizirati i bolje razraditi, jer ostaje nejasno šta je sankcija ako on tu svoju dužnost ne izvrši. Ako nema sankcija, da li je uopšte potrebno i navoditi ovaj član? Na kraju krajeva, zašto bi neko prošao veoma težak, trnovit put do sudije i tužioca, a da na kraju ne konkuriše za to mestu?
Ovaj zakonski predlog ne unosi novine u pogledu izbora sudija ili zamenika. I dalje Visoki savet sudija i Državno veće tužilaca samo predlažu, a Skupština bira, što otvara prostor mnogim političkim zloupotrebama, pa se tako stiče slika da predlagač nije imao nameru da korenito menja ovu oblast i utiče na izbor sudija i tužilaca po stručnosti, već po opredeljenju, po kozmetičkom ulepšavanju ove oblasti, kojim ne postiže cilj koji nema alternativu, a to je izbor sudija i tužioca isključivo po stručnosti.
Takođe je nejasan stav 11, u kome se kaže da će se uzeti u obzir činjenica da neko ni posle tri godine po završetku početne obuke nije izabran za sudiju ili tužioca. Ostaje nejasno da li je to što čeka dugo prednost ili mana, to što mu obuka zastareva. Mora se konkretno reći da kandidat koji čeka tri godine ima prednost u odnosu na druge, i obrnuto.
Član 1. nije dovoljno preciziran. U podnaslovu stoji – Predmet zakona, pa on mora biti preciznije utvrđen i mora da sadrži sve ono najvažnije o čemu ovaj zakon govori, odnosno reguliše. Član 1. glasi – ovim zakonom se osniva Pravosudna akademija i uređuje se njen status, delatnost, organi upravljanja i finansiranje, kao i početna i stalna obuka sudija, javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca, obuka sudijskih i tužilačkih pomoćnika i pripravnika i obuka sudskog i tužilačkog osoblja.
Iza reči "finansiranje", trebalo bi da stoji: "obuka sudijskih i tužilačkih pripravnika i pomoćnika, zatim kandidata, pa sudija i javnih tužilaca, sudsko i tužilačko osoblje".
Kada se već govori da je u pitanju regulisanje obuke pomoćnika i osoblja, onda o toj obuci treba nešto reći u samom zakonu. Treba reći da je cilj Akademije i da organizuje i sprovede što profesionalniju obuku kandidata za sudije i tužioce, kao i obuku za sudije i tužioce.
U članu 43. govori se o stalnoj obuci, koja može biti dobrovoljna i obavezna, pa se, između ostalog, navodi da je ona obavezna za sudije i tužioce koji se prvi put biraju na tu funkciju, a nisu pohađali početnu obuku.
U članu 44. i 45. se dalje govori o opštoj i posebnoj stalnoj obuci, pa se posebno razrađuje stalna obuka koja je obavezna za sudije i tužioce koji se prvi put biraju na tu funkciju. Treba jasno naglasiti da su u okviru posebne obuke, u stvari, razrađuje obavezna obuka za sudije i tužioce koji se prvi put biraju na tu funkciju i nisu završili početnu obuku. Vezano za prijemni ispit za pripravnike, u članu 49, veoma je diskutabilno kako će biti testirani ovi kandidati, kako će se uzeti u obzir da se kandidati ne mogu proveravati u stručnom znanju ukoliko zasnivaju radni odnos kao pripravnici.
Ukoliko želimo da obezbedimo profesionalno, nezavisno, efikasno, nepristrasno obavljanje sudijske i tužilačke funkcije i stručno i efikasno obavljanje poslova sudskog i tužilačkog osoblja, neophodno je urediti ovu oblast mnogo ozbiljnije, sa više znanja i energije, uporedne prakse i jednim širim pogledom, tako da dobijemo sveobuhvatno bolji zakon od ovog koji je nam je ponuđen. Hvala.