Dame i gospodo narodni poslanici, SNS nije podnela mnogo amandmana na predlog ovog zakona zato što postoje koncepcijske razlike između SNS i predlagača zakona.
Mi smo pošli od toga da ova privredna delatnost, u suštini, zapošljava jako mali broj radnika, da se proizvodnja nakita, uglavnom od plemenitog metala, odvija po nekim zanatskim radionicama, da imamo mali broj nekih malih proizvođača i da svaka inicijativa koja podrazumeva uvećanje troškova, znači, komplikovanija procedura nego što smo imali do sada, a ovaj zakon uvodi takve institute koji će poskupeti tu proizvodnju i, faktički, ide na gašenje i tako skromne proizvodnje.
Da smo po našem mišljenju trebalo da idemo u jedan znatno liberalniji koncept, koji bi eventualno pružio priliku i da se ta grana razmaše, što bi se reklo, da se eventualno stvore neka nova radna mesta, da se pospeši razvoj i rast te grane.
To je bio razlog koncepcijske prirode, jer u suštini, koliko je nama poznato, u svetu postoje samo dva koncepta kada je u pitanju ova delatnost, kada je u pitanju kvalitet proizvoda od plemenitih metala. To je jedan koncept za koji se odlučila Vlada. To je koncept gde vi dokazujete da je neki nakit izrađen od tog plemenitog metala, gde ste upućeni na direkciju.
I ovaj drugi koncept, koji je dosta liberalniji, gde se od proizvođača očekuje odgovornost, a gde neka naknadna kontrola ide kod inspekcijske službe i omogućava znatno manje troškove kada je u pitanju proizvodnja, a kroz krivično zakonodavstvo možete da sankcionišete svako nepridržavanje zakona.
Konkretno u ovom amandmanu, mi smo se za to i opredelili, da više fakultativno damo do znanja predlagačima da će ipak ovaj koncept, za koji su se oni odlučili, biti jako štetan po proizvođače nakita od plemenitih metala, da je neminovnost da se pređe na ovaj drugi koncept.
Jer u suštini imamo veliki problem generalno, ne samo kada je u pitanju ovaj zakon, nego kada su u pitanju mnogi zakoni, jer bitno otežavaju svaku privrednu delatnost, jer jednostavno birokratizuju iovako birokratizovan aparat koji imamo i najčešće znače nova izdvajanja i nove troškove za privredu.
Mi od početka tranzicije nismo uspeli da dođemo do pravih institucionalnih reformi i najčešće idemo sa nekim rigidnim zakonima, gde su institucije u pasivnom i podređenom položaju i gde se sve svodi na to da vi pred nekim institucijama nešto dokazujete, a gde naš državni aparat sa strane stoji, čeka da im se priđe. Ima jako često pasivnu ulogu, umesto da se aktivno uključi u bilo kakvu kontrolu.
Želeo bih da kažem da smatramo da je sistem odgovornosti proizvođača po nama znatno bolji sistem, koji bi u ovom trenutku omogućio sasvim sigurno ovoj delatnosti da se razmaše. Žao nam je što niste imali malo više hrabrosti, već ste išli na otežavanje legislative, kada je u pitanju oblast proizvodnje nakita od plemenitih metala i uopšte kvalitet proizvoda od plemenitih metala. U suštini svi ovi amandmani slede taj koncept odgovornosti i tu neku zamisao koju je imala SNS kada je predlagala ovaj amandman. Hvala.

Mi se potpuno slažemo. Ovaj amandman se ne uklapa u vaš koncept gde je potpuna kontrola svih predmeta koji su od plemenitog metala.
Ono što je bio cilj našeg amandmana, da promovišemo ovaj drugi pristup koji bi po nama dao mnogo veću slobodu preduzetništvu u Srbiji i eventualno omogućio da se ta delatnost, kao što malopre rekoh, razmaše, da se eventualno tu smanje i troškovi, jer priznaćete, ovaj žig uvoznika koštaće dodatno, značiće da će ta procedura biti skuplja.
Mi imamo jako malo proizvođača. Izdržavati i Direkciju i biti direktno upućen na Direkciju, sve to podrazumeva neke troškove. Dobar deo te procedura imali smo i u prethodnom zakonu, tako da ono što je uvećanje procedure to je ono što je nama zasmetalo, a potpuno je razumljivo da su ovo dva suprotna koncepta i da naravno niste mogli da uvažite ovaj amandman.

Vrlo kratko. Amandman je faktički sadržan u uglavnom tri prethodna amandmana, znači sasvim je logično ako onaj amandman nije prihvaćen da se i ovaj ne prihvati. Čisto da ne ostane ovako šturo.

Posle svega ovoga što smo čuli imamo makar prava na jednu kratku, korektnu repliku. Pošto, prema stavu 3, o korišćenju prava iz stava 1. i 2. ovog člana odlučuje predsednik Narodne skupštine, odnosno vi kao predsedavajući, a trenutno nije prisutan ni šef poslaničke grupe, niti zamenik, samo kratko bih hteo da zamolim gospodu iz SRS da ipak malo povedu računa o tome šta misle građani Srbije.
Razumem da smo nas 21 možda problem za njih, stalno nas uzimaju u usta i na svaki način gledaju da omalovaže, da obrukaju velikim brojem neistina i netačnih podataka, ali mislim da ipak nismo problem nas 21, mislim da su za vas, gospodo iz SRS, ipak problem glasači, činjenica da veliki broj tih ljudi više nema poverenja u politiku koju vodite. Molim vas da ubuduće mnogo više povedete računa o tome, da sami sa sobom raščistite i da shvatite da su, pre svega, politički program, nove ideje, novi sadržaji nešto što se od vas očekuje ukoliko želite da popravite svoj rejting, a ne blaćenje Srpske napredne stranke i Tomislava Nikolića.
Hvala, mislim da je bilo korektno.

Član 6. stav 4. je ono što je problem za SNS, jer je u pitanju jedan institut koji je, po nama, krajnje problematičan. Problematičan je u tom smislu što društvo može da dokazuje da je treće lice bilo upoznato ili je moralo biti upoznato sa dokumentima društva i podacima o društvu i pre njegove registracije. Krajnje je nelogično da neko odgovara za nešto što je neko društvo krenulo da radi pre svoje registracije, faktički, kada je radilo u sivoj zoni. Nelogično je da se na neki način ovim stavom podstiče, rekao bih, siva ekonomija.
Već imamo veliki problem kada je u pitanju tačnost registrovanih podataka. Činjenica je da se kada je registracija društava i privrednih subjekata u pitanju ide na uprošćavanje samog postupka registracije. To je nešto što od nas očekuje i EU. Često su ti dokumenti u praksi slati i elektronskim putem, katkad i falsifikovani. Imamo jako puno takvih primera.
Problem je, čini nam se, mnogo veći kada su u pitanju treća lica. Treća lica su ta koja mogu biti oštećena mnogo češće prilikom poslovanja sa privrednim društvima, jer mi, nažalost, u registru imamo i fantomska, nepostojeća privredna društva.
Znači, mislim da davanjem mogućnosti društvima da dokazuju da se nešto desilo i pre nego što su bila registrovana i da je to treće lice moralo da zna podržavamo jednu nelegitimnu delatnost i da je sasvim nelogično i nepotrebno ići u Predlogu zakona sa ovim institutom. Ispred Srpske napredne stranke Tomislava Nikolića predložili smo brisanje ovog stava. Hvala.

Srpska napredna stranka je nezadovoljna formulacijom u članu 13. i to isto tako u stavu 4, jer nam se čini da nije precizno i jasno definisano pitanje pravne i poslovne nesposobnosti. Činjenica je, ako se bukvalno tumači ovaj stav, da se on odnosi na ona društva u kojima su svi članovi pravno i poslovno nesposobni. Ukoliko imamo situaciju, recimo, kod ortačkog društva, to bi bilo sasvim u redu, gde je jedan od članova ortačkog društva koje sačinjavaju dva člana pravno i poslovno nesposoban, a drugi sposoban. Samim tim, to bi značilo da to ortačko društvo ne postoji. S druge strane, imamo društva, recimo, sa ograničenom odgovornošću, gde imate veći broj lica koja ih osnivaju. U tim društvima neko od lica može da bude pravno i poslovno nesposobno, ali to ne znači da to društvo ne može da funkcioniše ako zadovoljava zakonsku većinu.
Zbog toga smo intervenisali u ovom tekstu i dodali ono što u amandmanu piše: „a broj ostalih pravnih i poslovno sposobnih potpisnika ispunjava zahteve u pogledu pravne forme osnivačkog društva“. Smatramo da je ovo sasvim logično i prihvatljivo i da se potpuno uklapa u svaku pravnu normu. Hvala.

Kada je u pitanju ugovor koji između sebe zaključuju članovi društva, jedan ili više članova, stav Srpske napredne stranke je da to mora da se registruje u Registru privrednih subjekata i da ta informacija mora da bude dostupna svim članovima tog društva, pre svega mislim na akcionarska društva, da je ta informacija od značaja za treća lica, za potencijalne investitore. Jer, ono što zakon dozvoljava, znači, da pitanja koja se regulišu tim ugovorom mogu da se odnose na to kako će se glasati u privrednom društvu, kako će da se raspodeli dobit između članova privrednog društva, kako će da se otkloni eventualna blokada u odlučivanju, to su sve jako važna pitanja.
Mislimo da naš amandman ide u pravcu što veće transparentnosti i što većeg poverenja, što veće jasnoće ovog zakona. Žao nam je što Ministarstvo (ili Vlada, kako god želite) nije imalo malo više razumevanja za ovaj predlog, jer smatramo da je sasvim logičan i u kontekstu jačanja korporativnog upravljanja u Srbiji. Hvala vam.

Faktički se radi o jednoj tehničkoj redakciji teksta, tako je bar doživljavamo mi iz Srpske napredne stranke. Kada je u pitanju poslovno ime, mislimo da imamo oznake koje se odnose na društva koja su u likvidaciji i da nema razloga da se u tom delu ne nađe oznaka i za ona društva koja su u stečaju.
Obrazloženje je pomalo nejasno, što se nas tiče. Sasvim je tačno da se ova problematika rešava u Zakonu o stečaju, ali u ovom tekstu zakona imamo jedan dobar deo koji se odnosi na materiju stečaja i u tom kontekstu ima jako puno poboljšanja, što je pohvalno, što se tiče SNS, kada je u pitanju zloupotreba stečajnog postupka. Kada su u pitanju prava poverioca, mislim da je u ovom zakonu napravljen jedan ozbiljan iskorak i da nema razloga da ono što je propisano u Zakonu o stečaju a što se odnosi na ovo obeležavanje ujedno ne uđe i u zakon o privrednim društvima. Mi na to gledamo kao na jedan kvalitet a ne kao manu, da usaglašavamo zakone i da instituti i pojmovi koje imamo u zakonima budu bukvalno isti. Na taj način zakone činimo jasnijim. Hvala.

Član 65. podrazumeva obavezu da se o postojanju ličnog interesa prilikom sklapanja nekog posla obavesti odbor direktora, upravni odbor ili telo koje je odgovorno za kontrolu rada privrednog društva.
Stav Srpske napredne stranke po ovom pitanju je da i prestanak nekog pravnog posla može da bude isto tako lični interes direktora ili nekog drugog iz rukovodstva i da i prilikom prestanka nekog pravnog posla, ukoliko postoji lični interes, mora da postoji i obaveza prijavljivanja te radnje rukovodstvu privrednog društva. U tom smislu smo intervenisali i u tom slučaju smo mogli da imamo razumevanje Vlade jer prepoznajemo potrebu za ovom ispravkom amandmana. Hvala.

Što se tiče člana 91, mi smatramo da ovaj stav nije u potpunosti regulisan jer daje obavezu da se u roku od 30 dana po smrti preduzetnika prijavi nastavak obavljanja delatnosti. Srpska napredna stranka smatra da mi ne možemo da znamo ko je taj koji prijavljuje nastavak delatnosti i da je neophodno da se obavi ostavinska rasprava ili da se makar ima saglasnost ostalih članova porodice koji imaju pravo nasleđivanja, pa je bilo neophodno da se ovaj član doradi i precizira. Baš iz tih razloga podneli smo ovaj amandman. Potpuno razumemo propratno objašnjenje predlagača uz član zakona, ali se nadamo da ste usvajanjem ovog amandmana Vlade sve ove propuste ispravili. Hvala.

Sticajem okolnosti ovaj amandman odnosi se na smrt ortaka. Očigledna je razlika između predlagača ovog zakona i Srpske napredne stranke. Po mišljenju predlagača, naslednici, kada je u pitanju društvo lica, nemaju pravo nasleđivanja ukoliko to nije regulisano ugovorom. Za SNS pravo na nasleđivanje je nešto što je neosporno. Smatramo da je kroz ovu dopunu, kroz ovaj stav koji smo predložili bilo moguće regulisati i prava naslednika, a ne ostaviti ih bez ikakvih prava, ukoliko to ugovorno nije rešeno.
Čini nam se da će u praksi biti jako puno problema, da veliki broj ortaka neće biti ni svestan da njihovom smrću njihovi naslednici neće imati nikakve koristi od svega onog što su oni uložili u to društvo; da ne govorim o finansijskim sredstvima koja, bez sumnje, zahteva bavljenje bilo kakvim poslom.
Vlada je u ovom smislu morala da nađe neko adekvatnije rešenje, a ne da to prepusti stihiji, jer će ljude, koji najčešće neće biti informisani o svojim pravima, neće ni očekivati ovakav nelogičan pravni zaključak, staviti u jako tešku situaciju.
Prema tome, žao nam je što nije bilo razumevanja. Ako smatrate da ovaj naš stav nije bio korektan i adekvatan, da ga je trebalo menjati, trebalo je naći rešenja da, bez obzira na sve, pravo nasleđivanja bude zagarantovano. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 173 – prinudni otkup udela – i jedan stav koji je potpuno nejasan, stav koji daje dva roka. Prvi je da u roku od šest meseci osnivačkim aktom može da dođe do odluke o prinudnom otkupu, što je po nama krajnje nelogično; dok god se ne zna naslednik nemoguće je sprovesti prinudni otkup. U drugom delu se daje rok od šest meseci, koji smo mi skratili na tri meseca u želji da se prinudni otkup što pre obavi, ali od trenutka kada se zna naslednik, znači, kada imamo pravosnažno rešenje o nasleđivanju.
Smatramo da je ovo u skladu sa nekim pravnim normama i da je potpuno neprihvatljiv ovaj prvi deo ovog stava, gde osnivačkim aktom članovi društva mogu da odluče da otkupljuju nešto od nekoga, a ne znaju od koga šta otkupljuju. Hvala vam.

Samo bih kratko izneo stav Srpske napredne stranke u vezi s ovim i naredna dva člana, a to su članovi 582. i 583.
Što se Srpske napredne stranke tiče, ova problematika je nešto što treba da obrađuje krivično zakonodavstvo. Čini nam se da se pisac ovog zakona, zakona o privrednim društvima, upustio u nešto što ne poznaje ponajbolje i da je to trebalo prepustiti, u svakom slučaju, Ministarstvu pravde. U tom slučaju bi dela koja su uneta u ova tri člana bila mnogo jasnija, bila bi u skladu sa postojećim krivičnim zakonodavstvom. Mislim da bismo neke probleme u praksi, kojih će biti jako puno jer se neće znati koji od zakona treba primenjivati, da li Krivični zakon ili ovaj zakon o privrednim društvima, izbegli.
Generalno, svako treba da radi svoj posao, a ne da ovakvim odredbama i uplitanjem jednog ministarstva u polje rada drugog ministarstva stvaramo konfuziju u našem zakonodavstvu. Hvala vam. Neću se javljati povodom narednih amandmana.

Dame i gospodo narodni poslanici, meni se čini da jako često imamo kao temu dnevnog reda ovaj zakon. Nekako loše Vladi ide, loše ministarstvu ide kada su u pitanju rokovi za primenu ovog zakona i stalno nešto odlažemo. Prosto je neverovatno da MUP ne može da proceni koliko im je vremena potrebno da bi u potpunosti sproveli ovaj zakon, koliki su im tehnički kapaciteti i organizacione sposobnosti, nego smo u situaciji da se stalno iznova i iznova vraćamo i stalno radimo neke izmene i dopune ovog zakona.
Nažalost, po mišljenju SNS, i u ovom predlogu zakona, koji nije nešto naročito velik, ima poprilično problematičnih instituta, neprimenjivih, pa rekao bih i onih koji će bitno da otežaju život pojedinim građanima Srbije. Da ne bih mnogo gubio vreme teoretišući, krenuću konkretno.
Što se tiče ovog instituta koji ste osmislili, a odnosi se na maloletna i poslovno nesposobna lica, na prvi pogled sve to izgleda idealno. Da i drugi roditelj da saglasnost prilikom izdavanja lične karte, izgledalo bi stvarno da je to sasvim u redu, da se izbegnu zloupotrebe, jer su pojedini roditelji zloupotrebljavali svoje pravo.
Ali, s druge strane, imate velike probleme među bračnim drugovima, često imate posvađane bračne drugove, često imate inat i veliki broj maloletnih lica neće moći da ostvari svoje pravo na ličnu kartu, zato što postoji strah jednog od roditelja da će eventualno to maloletno lice otputovati van teritorije zemlje, i taj je strah bez razloga.
Čini mi se da zbog možda par procenata zloupotrebe, možda 10% ili 20%, lica koja su maloletna, zahvaljujući ovoj odredbi, biće pogođena i neće moći da dobiju ličnu kartu da ostvare neke svoje želje ili planove.
Dakle, čini nam se da ovaj institut nema mesta u ovom zakonu, da ga je eventualno možda trebalo tražiti u nekom krivičnom zakonu, da je kroz neke druge zakonske projekte trebalo rešavati problem zloupotrebe prava na starateljstvo nad decom, a ovo roditeljsko pravo koje ste ostavili u jednom stavu kaže da će se maloletnim licima starijim od 16 godina lična karta izdati bez saglasnosti drugog roditelja, ukoliko taj roditelj ne vrši roditeljsko pravo. Mislim da ta odredba ne znači mnogo, jer jako je malo roditelja koji nemaju pravo na roditeljsko pravo.
S druge strane, čini mi se da imamo jednu koliziju. Vi u samom zakonu propisujete da sva lica koja sa 16 godina koja nemaju izdatu ličnu kartu podležu nekim kaznenim sankcijama. Sankcija je, čini mi se, 30 dana zatvora. Ali, ne propisujete da su i roditelji odgovorni za to, ukoliko to maloletno lice ne poseduje ispravu, ličnu kartu. Dakle, poprilično problematičan institut koji će stvoriti jako puno problema i, čini mi se, po stavovima SNS, faktički neprimenjiv u praksi.
Što se tiče nekih tehničkih mogućnosti za latinično pismo, podsetio bih vas da u članu 9. već imate pravo nacionalnih manjina da na jezicima nacionalnih manjina imaju izdate lične karte i lična dokumenta. Kakvi su to sad novi neki tehnički uslovi, tehničke mogućnosti koje su nam potrebne, ako je očigledno da već postoji ta mogućnost u prethodnom zakonu? Čini mi se čak i da se pominju podaci i na engleskom jeziku.
Uz to, nekim podzakonskim aktima propisuje se da li ima ili nema tehničkih mogućnosti. To može da bude samo u okviru zakona. To može da bude primenjeno na sve građane Srbije, gde ćemo jasno da znamo možemo ili ne možemo. Prava su ista za sve građane, a na ovaj način to pravo neki građani mogu da ostvaruju, a neki ne mogu.
"Službeni glasnik", to je po mišljenju SNS jedan prevaziđen institut, u tom smislu što se jako često nevažeća lična karta oglašava sa velikim zakašnjenjem, što retko ko vodi računa o tome. Mi smo jednim amandmanom i predvideli da se u okviru MUP oformi registar, javni registar u kome ćete moći da vidite koje su to nevažeće lične karte, koji ćete moći u svakom slučaju i u svakom trenutku da koristite. Mislim da je to jedan civilizacijski napredak.
Ako je potrebno da ga građani finansiraju "Službeni glasnik" nekim uplatama to je neka druga priča, ali mislim da je to što se "Službenog glasnika" tiče potpuno prevaziđeno i nepotrebno se našlo u ovom zakonu. To je jedan od stavova SNS.
Kada imamo naše građane na radu u inostranstvu, dve godine je važenje lične karte. Zar vam se ne čini da je to premalo? Na osnovu čega ste vi došli do ovog ograničenja na dve godine? U čl. 1. i 2. vi nemate obavezu da prebivalište bude uslov za izdavanje lične karte. Ako ste već želeli da na neki način ograničite, morali ste da menjate i čl. 1. i 2. Po čl. 1. i 2. oni imaju pravo na ličnu kartu, kao i svi ostali građani, i to pravo je 10 godina.
Čini mi se da u ovom obrazloženju nisam našao razlog zbog čega bi to bilo dve godine, osim ako to nije finansijski interes MUP, da ti ljudi što češće vade dokument i, naravno, uplaćuju izvesna finansijska sredstva i popunjavaju rupe u budžetu trenutno aktuelne Vlade.
Da ne govorim o maltretiranju. Iovako sve manji broj ljudi koji radi u inostranstvu dolazi u Srbiju, ne osećaju se dobrodošlo, jako često osećaju da ih na svakom koraku iskorišćavaju i da sva prava koja su rođenjem stekli dolaze pod znak pitanja.
Stariji od 65 godina, još jedan institut. Sa 65 godina možete da dobijete trajnu ličnu kartu. Zbog čega ne sa 55? U prethodnom zakonu je to bilo sa 50 godina. Naš amandman je da to bude 55 godina. Samim tim imaćete manje redove kada je u pitanju izdavanje ličnih karata. Zbog čega neko ne bi mogao sa 50 – 55 godina da dobije trajnu ličnu kartu?
Zbog čega to pravo ne bi bilo po automatizmu? Zbog čega on treba da potraži poseban zahtev, da izrazi želju da to bude trajna lična karta? Ne znam zbog čega se niste opredelili da to bude nešto što se podrazumeva. Životni vek naših građana, mislim da je svima nama poznato, kreće se do nekih 70 godina. Šta znači ovaj institut – sa 65 godina dobićete trajnu ličnu kartu? Mislim da je ta granica previsoko postavljena. Stav SNS je i u ovom pogledu da lična karta treba makar sa 55 godina da se dobije kao trajni dokument i da se podrazumeva po automatizmu da taj poseban zahtev nije potreban.
Veliki broj građana nije ni upoznat sa svim pravnim mogućnostima. Jako često na šalterima službi i nemaju nekoga ko bi ih uputio i eventualno pomogao da neka svoja prava ostvare.
Znači, jedan od osnovnih razloga je, čini mi se, veliko siromaštvo građana Srbije, razlog zbog čega mi ovaj posao do sada nismo završili. Finansijska sredstva koja su potrebna da se izdvoje za nove dokumente, za novu ličnu kartu, za veliki broj građana nisu mala. Zbog toga oni te poslove ostavljaju za kasnije i zbog toga se to produžava iz godine u godinu.
Zbog toga ćemo mi verovatno i sledeće godine imati izmenu i dopunu ovog zakona, a to je elementarni razlog što vlast nije svesna koje su mogućnosti građana i kako danas građani u Srbiji žive siromašno. Stav SNS je i sa te strane potpuno jasan, da oni građani koji su socijalno ugroženi, ako ne već svi građani, treba besplatno da dobiju ličnu kartu i da jednom završimo ovaj posao, a ne da se razvlačimo godinama oko nekih tehničkih stvari, oko nečega što je civilizacijska potreba.
Mi imamo jedan veliki problem i SNS često to ističe, a to je cena obrazaca, cena dobijanja dokumenata. Bilo je dosta problema i sa kašnjenjem, neorganizovanošću administracije na nivou opština.
Smatramo da tu ima jako malo transparentnosti, da nemamo javnu nabavku, da nemamo nijedan argument zbog čega su lična dokumenta ovako skupa. Trenutno imamo problem i sa registarskim tablicama, koje se bez ikakvog zakonskog pokrića trenutno izdaju po Srbiji. Ima mnogo priča o tome, nikakve garancije da će te registarske tablice sačekati EU. Ako je to bio cilj, očigledno velika sredstva građana, koja oni nemaju, izdvajaju se za neka dokumenta koja kratko traju. Ako se prisetite, svakih par godina smo menjali te registarske tablice.
Često tražimo od MUP da nam obrazloži zbog čega su ta dokumenta toliko skupa, po tri do četiri puta skuplja nego što je tržišna vrednost. Na taj način, čini mi se, ogromna sredstva prikupljaju se od građana. Imam podatak za ove registarske tablice da je to nekih 50 miliona evra koje su u opticaju. To je očigledno samovolja nekoga iz MUP. To je ono što je nedopustivo i jedan krajnje nekorektan odnos prema građanima Srbije.
Na kraju, želeo bih da ubuduće imamo što manje ovakvih zakona kojima se popunjavaju neke rupe u budžetima, da li MUP, pravosuđa ili bilo kojih institucija na nivou Srbije, i to sve preko leđa građana Srbije, kroz takse i raznorazne nadoknade i plaćanja, u situaciji kad građani to ne mogu da priušte.
Nadam se da ćete neke od amandmana koje smo predložili razmotriti ozbiljno. Mislim da su stvarno u interesu građana i da ćete o nekim institutima, koje često predlažete, malo dublje da porazmislite, da to ne bude ad hok, onako na brzinu i da budu ti instituti usaglašeni sa celinom zakona.

Dame i gospodo narodni poslanici, tema o kojoj bih želeo da govorim i na kraju da postavim pitanje odnosi se na naše radnike koji su na privremenom radu u inostranstvu, odnosno izvode investicione radove u inostranstvu.
Dobar deo preduzeća koja izvode investicione radove u inostranstvu danas radi u arapskim zemljama koje su pogođene ovim nemirima i rade u dosta teškom okruženju, često praćeni snagama policije, vojske, opasnost od terorističkih napada je poprilično velika i ti građani su bez sumnje ugroženi i očekuju makar od svoje zemlje da ima razumevanje prema njima kada su u pitanju neki njihovi elementarni, egzistencijalni problemi.
Šta je povod konkretno zašto sam se danas javio? Činjenica da je Narodna banka svojim mišljenjem od marta 2011. godine, njihove zarade koje godinama još iz vremena one Titove Jugoslavije u našoj zemlji primaju u devizama, svojim mišljenjem omogućila bankama da ta primanja banke isplaćuju u dinarima.
Njihovo nezadovoljstvo je ogromno, potez je jako štetan jer činjenica je da možda to ima neke efekte na međubankarsko tržište deviza, možda je ponuda nešto veća, ali se postavlja pitanje da li će te firme koje svoje radove izvode u inostranstvu u buduće otvarati eventualno filijale, isplaćivati te zarade u inostranstvu i ostaćemo bez tih deviznih prihoda.
Uz to, prema njima mislim da imamo jedan nekorektan tretman još od 2010. godine, jer do 2010. godine kada je u pitanju porez na dohodak građana oni su bili potpuno izjednačeni sa građanima koji rade u Srbiji, znači taj neoporezivi deo dohotka bio je isti. Postojala je razlika do 2010. godine između onog dela koji je neoporeziv za građane u Srbiji, za građane koji rade u inostranstvu, nakon 2010. godine to je izjednačeno, pa i ta poreska stopa i ta izdvajanja u odnosu na njihove zarade je bitno porasla i na taj način su im se zarade smanjile.
Znači, konkretno pitanje odnosi se na NBS, pa bogami i na gospodina Dulića, jer je on pre par meseci predložio jedan zakon kojim se pomaže građevinska industrija i naši građevinari u inostranstvu su deo te građevinske industrije, imaju velike perspektive, mogućnosti za zaposlenje su velika. Nažalost oni nisu mogli uhlebljenje da nađu u našoj državi.
Znači, konkretno pitanje imali se namera da se menja Zakon o deviznom poslovanju i zbog čega u trenutku, kada evo na dnevnom redu imamo Predlog zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga, omogućavati bankama da samovoljno, bez saglasnosti onih čije su te zarade, odluče da li će zarade da isplaćuju u dinarima ili u devizama. Naravno da se oni odlučuju uvek za dinare i to je na štetu tih građana koji rade u inostranstvu.