Dame i gospodo narodni poslanici, ako ovaj član ovako ostane i ovaj stav 2. onda uopšte taj institut vraćanja pokretnih stvari, čini mi se da gubi neki smisao.
Potpuno razumem, i SNS razume vašu želju da sačuvate zbirke muzeja i galerija, ali i pojedine slike, ja nisam neki poznavalac, ali koliko umem u novinama da pročitam, one umeju da vrede više nego što je neki veliki broj nekretnina. Ako smo se opredelili da ljudima vraćamo ono što je njihovo, ako im je protivpravno oduzeto, ne znam zašto bi oni ostali uskraćeni. Vi već imate u zakonu definisano da ne možete da vratite ništa preko 500 hiljada evra, pa i ovde da ste osmislili neki cenzus dokle može da se ide sa vraćanjem, pa i nekako da se prihvati, ali izuzev tih stvari koje su u okviru zbirki muzeja i galerija, od povraćaja, mislim da u potpunosti, ovaj institut obesmišljava i samim tim i onaj član 33. gde kažete da ćete po nekoj tržišnoj vrednosti da vraćate.
Stvarno ne znam šta ćete onda da vratite tim građanima koji imaju dokaze, koji su oštećeni.
Stav SNS je potpuno jasan. Ako smo zauzeli principijelni stav da se ljudima vraća, ne bi trebalo da se prave ovako ogromne razlike između pokretnih i nepokretnih stvari i insistiraćemo da se ovaj amandman prihvati.

Samo kratko ću. Radi se o nadzoru celog ovog postupka restitucije, čime nije bila zadovoljna SNS. Mi smo u nizu amandmana nastojali da vas ubedimo da je uprava za restituciju mnogo bolje rešenje i da ceo ovaj proces treba da bude pod kontrolom državnih institucija direktno, a ne agencije. Vi niste imali razumevanja. Zato tvrdite da ćete i ovako uspeti da to sprovedete na pravi način.
Iskreno se nadamo da ste u pravu, ali eto, zadržavamo tu rezervu. To je suština ovog amandmana. Hvala.

Ovaj član na prvi pogled može da izgleda neinteresantno. Odnosi se na podnošenje i sadržaj zahteva kojima se dokazuje pravo na povraćaj imovine - restitucija, ali u suštini je jako važan jer treba da se podsetimo. Radi se o tome da su ljudima oduzimane imovine od 1946. godine na ovamo, da veliki broj tih ljudi nema često ni adekvatnu dokumentaciju a da, nažalost, imamo jako lošu saradnju institucija države kada je u pitanju odgovor na zahteve koje oni imaju.
Hteo bih samo da vas podsetim da je Poverenik za informacije od javnog značaja doneo 109 zahteva, čak i ministarstvima koja nisu odgovorila na zahtev građana koji su tražili odgovarajuću dokumentaciju od strane ministarstava, da ne govorim o lokalnim institucijama. Isto tako imamo činjenicu da ni arhive raznoraznih tajnih službi nisu u potpunosti otvorene. Čini nam se da bi mnogo veći broj dokumenata trebao da se obezbeđuje po službenoj dužnosti, a ne da se građani stavljaju u situaciju da u nekim procesima koji će trajati beskonačno dugo dokazuju ili bore se da dođu do dokaza o nekoj imovini, a da faktički nemaju saradnju države i da na taj način može u mnogome da se iskompromituje ceo ovaj proces i da uspeh ovog procesa poprilično zavisi od saradnje države i ozbiljnosti institucija koje trebaju da saučestvuju u ovom procesu.
Dakle, to je bio motiv SNS da reaguje po ovom članu da, pre svega, promeni ovaj rok koji je neprihvatljiv. Dve godine je premalo da biste mogli da u ovakvoj državi uz ovakvu administraciju mogli da obezbedite adekvatnu dokumentaciju. Mi smo predložili da ovo bude pet godina, a sasvim sam siguran da svako onaj ko može da obezbedi dokumentaciju neće čekati, što se kaže ni dana. Podneće dokumentaciju, boriće se da što pre obezbedi svoja prava, ali smatramo da je ceo ovaj postupak i kada su u pitanju zahtevi, podnošenje, biće jako problematičan u procesu restitucije, da niste u celom zakon predvideli ni adekvatne sankcije za sve one državne organe, rekao bih i rukovodioce državnih organa koji bi, eventualno, zakazali kada je u pitanju obezbeđenje dokumentacije.
Kao što rekoh, od toga kako će državni organi da sarađuju sa građanima koji očekuju da im se imovina vrati, zavisiće uspeh ovog procesa, a za sada ta saradnja nije adekvatna i nije za pohvalu. Hvala.

Niz amandmana koje je podnela SNS u suštini vodi sa onom intencijom da se zalažemo za upravu, za restituciju i mi smo podneli negde preko 30 amandmana i deo amandmana u potpunosti sledi tu želju da uprava za restituciju obavlja ove poslove, da budu mnogo bliže i pod potpunom kontrolom države, jer smatramo da Zakon o javnim agencijama faktički ne ostavlja dovoljno prostora da se sama agencija u dovoljnoj meri kontroliše i da, pre svega, agencije rade neke stručne razvojne poslove, da se radi o velikoj imovini. To su bili, čini mi se, argumenti još iz prvog amandmana koje je podnela SNS.
Nema razloga da se javljam na par narednih amandmana jer se podrazumeva, s obzirom da ste odbili da uprava za restituciju prihvatite, onda samim bi obrazloženja bila ista. Hvala.

 Odnosi se na zabranu otuđenja. Tu se predlagač zakona vezuje za Zakon o prijavi i evidentiranju koji je donet 2005. godine i zabranjuje otuđenje bez obzira na to što nije definisano ko utvrđuje da li neka imovina može da bude vraćena ili ne može, jer to nije u potpunosti definisano, to tek mora u nekom postupku da se sprovede i da se dođe do konačnog rešenja. Čini nam se da nema razloga, da se to nađe u ovom članu zakona, tu smo i intervenisali, ali i onaj drugi stav ovog člana isto tako je problematičan, jer to je pravo preče kupovine, državnih institucija, lokalnih samouprava, AP u kojoj meri to ograničava pravo svojine, ono što je krajnje problematično po stavu SNS i pitanje je koliko je to i ustavno, da li nekoga obavezujete da mora državi, lokalnoj samoupravi, AP  da proda svoju imovinu koja mu je vraćena.
Smatramo da tome nije mesto u zakonu i da je to nešto što je problematično, a pitanje je da li je i Ustavna odredba, zbog čega smo intervenisali po ovom članu zakona.

Malo ste me zbunili gospodine ministre, šta će država toliko u tom poslu sa zemljom. Ne prepoznajem, jer ni do sada nije imala neku želju da izvrši neku ozbiljniju komasaciju u ovim godinama koje su iza nas i nažalost to je možda jedan od propusta te neke poljoprivredne politike i mislim da vam argumentacija nije potpuno jasna, jer to je stvar privatnog sektora, čak je možda i prilika da se na neki način ukrupne te parcele koje su dosta male, kada je u pitanju unutrašnjost Srbije. Pre će biti da je interes države ovde kod građevinskih objekata mnogo veći, nego kod zemljišta i ja tu prepoznajem motiv Vlade pre nego kada je u pitanju poljoprivredno zemljište.

U članu 64, po mišljenju SRS, imamo jednu proceduru koja je neprimerena jednoj modernoj, efikasnoj administraciji za koju se zvanično Vlada zalaže. Imate zakon o prijavljivanju i evidentiranju iz 2005. godine. Imate jedno 40% prijava, od nekih 150.000 zahteva koje je po tom zakonu do sada toj instituciji dostavljeno, koje su potpune i koje imaju valjanu dokumentaciju. Ne vidimo razlog da ta institucija koja je 2005. godine oformljena, ta ista dokumenta da vrati podnosiocima umesto da se sva ta dokumenta koja su potpuno valjana, po kojima mogu neki postupci da se započnu u relativno kratkom roku, samo ne proslede budućoj agenciji za restituciju i da se na taj način ubrza sam postupak.
Znate, ovako stičemo utisak da je to preveliko administriranje koje je i te kako prisutno u našoj državi. To je jedna neefikasna administracija na koju smo svi kivni i na ovaj način podstičemo, umesto da uređujemo, da uprošćavamo postupke procedure. Ne kažem da je iz zle namere, ali mislim da predlagač nije uzeo u obzir i zahvaljujući tome imaćemo i ovaj rok koji je predložen, sasvim sigurno krajnje problematičan i moraće da se menja zahvaljujući ovoj proceduri i ovom propustu u ovom članu zakona. Hvala.

Dame i gospodo, narodni poslanici, ovaj 1. član i  on faktički definiše predmet ovog zakona. Čini mi se da je predlagač dao dosta usku formulu i mi smo pokušali da to pojasnimo, jer nije samo pravo javne svojine ono što se uređuje ovim zakonom po mišljenju SNS, radi se i o nosiocioma javne svojine i radi se o predmetu javne svojine  koji se definiše kroz ceo ovaj predlog zakona, i čini nam se da je naš predlog, onaj koji se jasno definiše, ovaj predmet uređenja ovog zakona koji je potpuniji i koji bi trebalo da ima više razumevanja od strane predlagača, ali nije ga bilo i nadamo se da će prilikom glasanja biti više razumevanja za ovaj naš amandman.

S obzirom u ovim uvodnim članovima, kao što rekoh, po nama nije definisan sam zakona, a ovaj drugi član se odnosi samo na 3 oblika javne svojine. Mislimo da je ovo dosta usko postavljen član i sam naslov iznad ovog člana, i da tu nije definisano u potpunosti da li postoje neki drugi oblici javne svojine u Republici Srbiji i da li će ovaj član uticati na to da zakon u nekim svojim delovima bude nedovoljno primenjiv ili koristan u praksi, neke probleme, jer je bilo dosta lutanja prilikom osmišljavanja ovog zakona i s obzirom da javna svojina podrazumeva poprilično široku lepezu i mi smo smatrali da treba redefinisati ostaviti prostor za neke nove oblike svojine koji mogu da se pojave i sa tim u vezi podneli smo ovaj amandman, za koji, kao i za prvi nije bilo razumevanja od strane predlagača.

Na kritiku koju smo imali na član 1. i član 2. koji definiše pojam i predmet uređenja ovog zakona nadovezuje se i amandman koji smo podneli na član 10. Zbog ne jasnih termina, ne jasnih pojmova, naravno da u pojedinim stavovima ovog člana imamo probleme. Pa recimo u stavu 5. imamo termin "ostala dobra" gde se ne definiše koja su to ostala dobra i imamo činjenicu da u samom startu nismo jasno definisali pojmove u ovom zakonu.
Isto tako u članu 6. imamo neki termin druga dobra, znači i to je po prilično uopšteno, nejasno, preširoko postavljeno i to je ono nezadovoljstvo iz samog starta kada je u pitanju pojmovnik ovog zakona.
Mi imamo predlog i amandman koji se odnosi i na stav 1. ovog člana 10, gde je smatramo da dolazi do mešanja pojmova dobroopštem interesu i dobro od u opštoj upotrebi. Tako da se dobro u opštoj upotrebi faktički podvode po dobro opšteg interesa i nejasan pojam same javne svojine. Znači, i u tom delu smo intervenisali, a ono što je za nas takođe problem to je što i u ovom članu 10. kao i u članu 9. imamo jedan deo, jedan stav koji se odnosi na koncesije. Čini nam se da predmet koncesije koji jeste definisan kao nešto o čemu ćemo razgovarati u nekom posebnom zakonu, treba i u ovom zakonu da bude jasnije postavljanje jer nije obuhvatio dobra od opšteg interesa. Naime, u članu 9. govori se o koncesijama na prirodna bogatstva, u članu 10. o koncesijama na dobra u opštoj upotrebi. Ne postoji velika razlika između ovih termina, ali na dobra od opšteg interesa kao što je recimo šumsko-vodno zemljište čini nam se da se ovaj član ne odnosi i tu je intervencija SNS, ..... čini nam se da postoje različita prava, različiti pravni režimi i da je sve to jako loše po primeni ovog zakona, plašimo se da s obzirom da već imamo i ovako nejasno šta sve imamo u državnoj svojini za da ćemo ovakvim zakonom i ovakvim nejasnoćama tu problematiku još proširiti, odnosno da je rešavamo i pojašnjavamo. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, čini nam se da ovaj zakon poprilično vrvi od nekih uopštenih definicija i nedorečenosti, pa nam se čini da i u ovom članu, gde se definiše mreža, nemamo pravu definiciju mreže. Ne znam zbog čega se ide sa tako uopštenim definicijama. Da li je razlog da sve to ne izazove neki nepotreban sukob između republičke i pokrajinske vlade.
U svakom slučaju, mislim da je naša definicija mreže mnogo bolja. Mi smo predložili izmenu kompletnog stava 1. Smatramo da tu jasno treba nabrojati šta podrazumeva mreža i da ona treba da bude dopunjena železničkim, telekomunikacionim mrežama, elektronsko-komunikacionom mrežom, da je to propušteno u ovom stavu.
Isto tako, čini nam se da u definiciji mreže fale i usluge gradskog prevoza. Znači, tramvajska, trolejbuska, podzemna železnica, sve je to, po nama, trebalo jasno da se definiše u članu 11. Zakona. Smatramo da je veliki propust predlagača što nije prihvatio ovaj amandman SNS.

Član 33. odnosi se na otuđivanje pokretnih stvari. Generalni stav SNS je da moramo da imamo jedinstven režim kada su u pitanju pokretne i nepokretne stvari i da nije bilo razloga da Vlada pravi razliku između sticanja i otuđivanja pokretnih i nepokretnih stvari.
Mi smo se svojim amandmanom pozvali na član 31. koji definiše isticanje i otuđenje nepokretnih stvari. Bilo je sasvim normalno da se ovaj član nadoveže na član 31. Uz to, smatramo da Vlada mora da ima i aktivniju ulogu kada su u pitanju stvari male vrednosti i da je to, pre svega, posao Vlade, da odredi minimalnu vrednost stvari koje mogu da idu kroz elementarno pregovaranje sa jednim ili više lica. To smo ugradili u amandman koji smo predložili, da se kroz jednu uredbu Vlade odredi ta vrednost stvari i da se na taj način izbegne bilo kakva vrsta zloupotrebe, nejasnoća ili problema koji se u primeni ovog zakona mogu pojaviti. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je suština ovog zakona da se zaštite male kompanije, koje nemaju dovoljno finansijskih sredstava u odnosu na velike multinacionalne kompanije da vode neke skupe sporove, i koje su mnogo češće predmet povrede poslovne tajne, nego što su to velike multinacionalne kompanije.
Sa time u vezi, čini nam se da je ovaj institut koji je predviđen, a odnosi se na sredstva obezbeđenja koje onaj koji tuži mora da obezbedi, da bi ušao u proces dokazivanja da je povređena poslovna tajna. To je s jedne strane jako opasno, jer destimuliše male kompanije, one koje su finansijski slabe, da uđu u ovaj postupak dokazivanja. Sa druge strane, nepotreban je, jer imamo Zakon o parničnom postupku u kojem može da se nadoknadi šteta, ukoliko se dokaže da povrede poslovne tajne nije ni bilo.
U samom zakonu ugrađen je u članu 13. još jedan institut, institut da sud određuje verodostojnost nastanka štete. To je sasvim dovoljno da se eventualno tuženi zaštiti od šikaniranja i nekih tužbi koje su neumesne. Sud je, verujem, sposoban da proceni da li je došlo do nastanka neke štete ili nije. Sa druge strane, imamo i jedan tehnički problem. Kako će sud da odredi kolika su sredstva obezbeđenja potrebna u nekom postupku koji se odvija pred sudom? Da li će to biti iznos koji predloži onaj koji je tužen, ili će sud samovoljno, na osnovu neke svoje lične procene da odredi koliko finansijskih sredstava onaj koji tuži treba da odvoji da bi mogao da nastavi sudski proces?
Čini nam se da je ovaj institut potpuno ne razrađen u zakonu, kao što rekoh suvišan je i bitno utiče na kvalitet samog zakona i uopšte na primenljivost ovog zakona. Čini nam se da će, kao što rekoh, veliki broj malih kompanija, onih koje treba pre svega da štiti ovaj zakon, naša preduzeća koja neće moći, zahvaljujući ovom institutu da uđu u neki sudski proces, obesmisliti ceo zakon i dovesti u situaciju da ćemo u najskorije vreme morati da donosimo novi zakon, ili da imamo izmene i dopune ovog zakona. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, pokušaću da postavim dva pitanja. Prvo se odnosi na proces privatizacije. Mislim da tu imamo jedan zajednički stav, da je ona u prethodnom periodu sprovedena jako loše. Skoro trećina privatizovanih preduzeća će imati raskinute ugovore.
U ovom trenutku bih konkretno govorio o preduzeću za vodne puteve "Ivan Milutinović", skraćeno PIM. Izuzetno važno preduzeće koje je u proces restrukturiranja ušlo 2005. godine, za koji je predviđen tenderski postupak koji se bavi hidrograđevinskim radovima. To je jedno od retkih preduzeća, koje nažalost, postupcima Agencije za privatizaciju i same Vlade, dolazi pod znak pitanja. Velike su nezakonitosti u prethodnom periodu i čini nam se da bi šteta koja bi mogla ovakvim postupkom privatizacije da se stvori, izuzetna.
O čemu se radi? Pomenuti tender je raspisan 2010. godine. Nažalost, pojavio se samo jedan ponuđivač "La Farž" i od tog trenutka, Agencija za privatizaciju zvanično prekida postupak privatizacije, ali nastavlja da sama, van Komisije za pregovore koja je zvanično oformljena programom restrukturiranja, pregovara sa "La Faržom", pri čemu dozvoljava sebi da menja uslove iz tenderske dokumentacije koje su predate. Čak menja i prostorni plan, ne bi li kamenolom u Golupcu, njegov kapacitet, udvostručila. Pri tome, ima i podršku Vlade.
Vlada 30.6.2011. godine izuzima iz prodaje deo imovine, jer očigledno da "La Farž" nije zainteresovan za svu imovinu preduzeća o kome sam govorio, "Ivana Milutinovića". Dolazimo u situaciju da Agencija za privatizaciju, da pojedinci iz Agencije za privatizaciju samovoljno, van zakonskih okvira pregovaraju i ugovaraju neku privatizaciju, na štetu radnika, i rekao bih, na štetu celog društva.
Ono što je za nas nedopustivo i ono što je pitanje koje sam hteo da postavim, pre svega, Ministarstvu za ekonomiju – ima li nameru da raspiše nove tendere? Kako stvari stoje, uslovi iz tendera su znatno promenjeni. Neophodno je da se raspiše novi tender kako bi se pojavili novi ponuđači, a možda bismo imali znatno bolju cenu nego što je imamo u ovom trenutku.
Šta će Vlada učiniti kada je u pitanju ponašanje Agencije za privatizaciju, jer ovakvi postupci Agencije za privatizaciju, gde ona samovoljno pregovara sa kupcima, nisu izuzetak? Nije to samo u ovom slučaju, jer sve češće gospoda iz Agencije za privatizaciju samovoljno prisvajaju proces privatizacije i rade na svoju ruku.
Što se tiče druge teme, mislim da i ona u ovom trenutku zaslužuje našu pažnju. Radi se o poljoprivrednicima i radi se o činjenici da smo juče imali jeda ozbiljan sukob između žandarmerije i policije, i naših poljoprivrednika, pre svega, malinara. Želeo bih da kažem da se radi o Udruženju poljoprivrednih proizvođača.
Mi često uprošćavamo stvar, govoreći samo o malinarima, da su oni iz Zlatiborskog okruga i Moravičkog okruga. Činjenica je da već 15 dana oni nemaju mogućnost da protestuju, kao što imaju danas mnoge socijalne grupe u Beogradu i da se bore za svoja prava, jer ih u tome sprečava policija. U situaciji smo da policija jedan deo građana poljoprivrednika šikanira i onemogućava im osnovna prava na štrajk.
Ono što je stav SNS je da uopšte prema poljoprivredi, naravno, i malinarima koji bitno utiču i na izvoz poljoprivrednih proizvoda, moramo da imamo jedan mnogo obazriviji stav. Bez obzira što Ministarstvo poljoprivrede tvrdi da nema para za malinare, nema subvencije, to mora da se promeni, da Vlada i Ministarstvo poljoprivrede sa svim poljoprivrednicima, i kada je u pitanju poljoprivreda, mora da promeni svoju politiku.
Konkretno pitanje – šta policija namerava da učini sa pravima poljoprivrednih proizvođača na štrajk?

Dame i gospodo narodni poslanici, SNS je prepoznala jedan krupan previd, rekao bih, ne bih želeo da kažem da je loša namera predlagača kada je u pitanju član 3. ko može da bude branilac. Znači, jasno se definiše, tačnije, ko ne može da bude branilac - okrivljeni, oštećeni, bračni drug, eventualno kada su u pitanju oštećeni ili tužilac i sa njima živi u vanbračnoj zajednici, u srodstvu s njima, ali u potpunosti propustila postupajućeg sudiju. Mi razumemo da okrivljeni treba da bude zaštićen na neki način, ali i oštećeni treba isto tako da bude zaštićen.
Postupajući sudija uz tužioca mora da se nađe u ovom članu zakona, rekao bih i u ovom stavu i mi smo u tom smislu reagovali i vi sami u ovoj raspravi nekoliko puta ste naglasili da sudija nije u potpunosti neutralan, da može da uzme i aktivno učešće u samom procesu i sasvim je nelogično da ste postupajućeg sudiju u ovom slučaju propustili i to bi praktično moglo da znači da branilac i postupajući sudija mogu da budu u bračnoj ili vanbračnoj vezi, da budu u srodstvu i nema potrebe da vas podsećam kakve su sve zloupotrebe moguće s tim u vezi, koliko to u suštini može da kompromituje sudstvo, da smo u reformi pravosuđa koja je još uvek u toku, kako vi kažete, imali jedan broj sudija koje su označene kao nedostojne, baš zato što su imali bračne drugove koji su bili advokati i da je bilo čak i rasprave s tim u vezi, da li sudija može da za bračnog druga ima advokata, koliko to šteti ugledu sudstva.
Smatramo da je taj propust neophodno ispraviti. Nije nam jasno zbog čega niste našli razumevanje za ovaj amandman, jer u potpunosti stoji i u cilju je znatnog poboljšanja i izbegavanja svakih nejasnoća i, rekao bih, čak i korupcije u sudstvu u narednom periodu. Hvala vam.