Gospođo predsednice, član 108. stav 1. Iskoristiću ovih dva minuta da u ime poslaničke grupe SNS kažem da smo mi za rad i da se nastavi ovo dok ne završimo načelnu raspravu o temi dnevnog reda koja je danas na redu.

Zamolio bih da neko ko jako dobar sluh pokazuje na način što čuje i dobacivanje, a ne čuje ono što se izgovori u mikrofon, ja sam malo pre reklamirao član 107. Poslovnika i na početku sam u prvoj rečenici rekao i to će stenogram najbolje da pokaže da sam reklamirao član 107.

Što se tiče polemike koju sam imao sa gospodinom Pavićevićem, ta polemika nije bila na osnovu Poslovnika, pa na taj način nisam morao da se pozivam na određen član Poslovnika već na osnovu replike, koja je naravno prepoznata u Poslovniku.

Ali ću svakoga ko se ubuduće bude obraćao mojim uvaženim koleginicama i kolegama iz poslaničke grupe SNS rečima napredna stranka, uvek ih pitati zbog čega vam smeta prefiks srpski, jer on oduzima jednu nano sekundu od vašeg vremena, ali nama znači kao što znači da se sa pravilom i sa istinom ponašamo prema drugim političkim strankama i svim akterima političke scene Srbije.

Gospodine predsedavajući, ja razumem onoga koji koristi izraze njuču, muču i arlauču. Jer, znate, kada živite na pašnjaku druge klase, na Vračaru, onda je verovatno tih što njuču, muču i arlauču je puna, ili njaču, pune su uši svega toga.

Kada nije u Skupštini on sluša samo arlaukanje, njakanje i tako to što je i shodno za pašnjak druge klase na Vračaru. I to jeste za tu, odakle potiče taj neko ko se tih izraza i lati. Valjda se sličan sličnom raduje, ali nije za Narodnu skupštinu Republike Srbije.

Nije za ovo sveto mesto i ovo je samo još jedan razlog više koliko obazriv treba biti sa definisanjem pojmova, koji su primereni ili nisu primereni za Narodnu skupštinu, i kako drugačije.

Kako to može da uradi Administrativni odbor u kojem gospodin Šutanovac nije član? Neophodno je da gospodin Šutanovac i gospodin Živković budu članovi tog tela koje će definisati koji su izrazi potrebni ili nepotrebni za Narodnu skupštinu.

Baš bih voleo da čujem kako će reći za „stoko jedna“ i kako će glasati da li je to ne primreno ili primereno. Da li je primereno ili ne primereno njakanje i arlaukanje…

(Predsedavajući: Gospodine Šutanovac, molim vas, nemojte da dobacujete.)

( Dragan Šutanovac, s mesta dobacuje, ali se ne čuje.)

… da li je primereno ili ne primereno „ološu“ ili „đubre“ reći kolegi ili vama gospodine predsedavajući.

Ne može to da uradi Administrativni odbor, to mora da uradi gospodin Šutanovac, pa da vidimo da li će glasati „za“ ili „protiv“ sebe.

A na pašnjaku druge klase može da upotrebljava šta god hoće i kako god hoće kada, prvo, Agenciji za borbu protiv korupcije objasni kako je stekao tu nekretninu.

Gospodine predsedavajući, jedina buka koja se danas čula, čula se prilikom izgovaranja reči: nešto mi je poznato kada se neka vlast tako oseća da je sigurna, da ima ogromnu podršku, nešto mi se javljaju neke slike iz prošlosti da to obično ne bude dobro po tu vlast i to je jedna evolucija od istih onih ljudi, od istog onog čoveka koji je pre ravno godinu dana u predizbornoj kampanji u Srbiji priviđao i predviđao ukrajinski scenarijo, bosanski scenarijo, paljenje kuća, zgrada, firmi, koji je pozivao na barikade, nije mu to prvi put da poziva na barikade, koji je predviđao nestabilnost, sve samo i zarad dolaska na vlast. To je jedina buka koja se danas u Narodnoj skupštini Republike Srbije čula.

Još veća buka se čula u opovrgavanju onoga što je rečeno. Znate, kada neko duže od desetak minuta ne drži se onoga što kaže, a stidi se toga što je izrekao, bar je normalno i pristojno da se izađe i da se kaže – izvinite, ali nismo od gospodina Stefanovića čuli „izvinite“ ni za buku koju je proizveo prošle godine, kada je pozivao na nemire i na nestabilnost i na blokade i barikade na ulicama Beograda i ulicama drugih gradova Srbije. Ne očekujemo i nećemo to dobiti ni sada.

To je valjda buka kojom se utišava pitanje kako je moguće vladati 15 godina…

Molim vas da me ne prekidate, zato što je i gospodin Stefanović osam minuta govorio o svemu, samo nije govorio o tački dnevnog reda.

Kako da se prikrije buka kojom se pitamo kako je moguće da neko demokratski održava i drži vlast u Vojvodini sa nepunih 6% podrške? To je buka kojom se prikriva pitanje ko to ne može sam sa sobom da se dogovori, predlagači ovog zakona koji su predvideli pomeranje roka za 1. januar 2017. godine ili poslanička grupa bivšeg režima, koja nas je tako bombardovala datumima, verovatno datumima svojih rođendana, koji su važili od nekoliko meseci 2016. godine, pa sve do 2117. godine.

Ko onda tu ne može da se dogovori sam sa sobom i koje je to pravo i pravilo u Narodnoj skupštini Republike Srbije gde uvaženi kolega Aleksandar Martinović, koji je proučio svih 15 predloženih amandmana, probajući da nađe razloga da se eventualno prihvati, a sa druge strane taj čuvar vatre demokratije u Narodnoj skupštini Republike Srbije postavlja pitanje zašto čitaš naše amandmane? Da li je to gospodina Stefanovića stid što su napisani takvi amandmani ili je to jedna vrlo ružna šala sa parlamentom Republike Srbije, gde pišete neke amandmane čisto da bi ih napisali, a ne da verujete u istinitost i u razloge zbog čega pišete i predlažete te amandmane, jer da je drugačije ne bi gospodin Stefanović verbalno se zalagao u trajno i održivo rešenje, a predložio amandman kojim se skraćuje taj postupak i skraćuje se taj rok čini mi se na februar 2016. godine, na 5. februar 2016. godine.

Ne znam zašto 5. februar? Možda zato što je to godišnjica održavanja jednog velikog mitinga SNS ovde ispred Doma Narodne skupštine, gde smo pokazali šta znači, gde smo pokazali veliki otklon, kako neko reče, od 5. oktobra, baš da bi pokazali kako može da se protestvuje a da se iza tog mitinga, iza 100.000 ljudi, kojih je bilo, ne ostane ni jedna plastična flaša, da svi budu bezbedni i grad u kojem smo bili i učesnici tog mitinga. Ako je to razlog, onda podržavam, ali drugi smisleni razlog ili možda drag datum, emotivno drag datum, ali to je trebalo napisati u obrazloženju. Nekako ono što se verbalno zalaže ovde i amandman koji je predložio nisu u saglasju. Šta je to, Jin i Jang u jednom narodnom poslaniku?

Izrečene su neke stvari za koje ne moram ja da tražim, zatražili su ljudi koji su zaista ozbiljni, ljudi na međunarodnoj političkoj sceni, zatražio je i gospodin Han dokaz. Za sve je potreban dokaz.

I sve dok gospodin Stefanović, tako brz na obaraču, bude govorio bez dokaza, ta buka će biti veća, jer, znate, prangije proizvode veliku buku, ali ništa dalje od te buke ne biva zato što dokaza nema. Ništa dalje od tih prepunih fijoka u Novom Sadu nema ako nema imena i prezimena. Ja mogu da kažem i imena i prezimena punih fijoka i svega onoga što su radili i Bora Novaković, šta radi Vrebalov, milioni za zgradu koja nije ni ukrovljena, milioni dati, prosuti netragom i time se bavi tužilaštvo.

Kada smo donosili slike i kada smo predstavljali šta je to i zašto su potrošeni ti milioni, okrenute su glave na drugu stranu, ali ja ne želim da se bavim time. Nemam ovlašćenje. Neka se bavi tužilaštvo time i neka se bavi Razvojnom bankom Vojvodine i time kako je to kada se sifonima garantuju krediti.

Da li je to briga o penzionerima koji žive u Vojvodini tako što ćete im dati sifone, četkice za zube. Od čega da čiste zube? Od onoga što ste odneli kući, pojedinci što su odneli kući?

Odnos sa MMF-om je danas i ne samo danas, već i u nedeljama i mesecima iza nas, ali i pred nama, politička tema par ekselans i isti oni ljudi koji su 2011. godine oterali MMF iz samo jednog razloga – kako bi bez ikakvog monitoringa mogli da koriste budžetska sredstva, sredstva svih građana Republike Srbije u predizbornoj kampanji. Oterali su monitoring, oterali su one oči i uši, stručne oči i uši su oterali kako bi ta sredstva mogli da koriste i kako bi njihova opcija pobedila na izborima. To su uradili i opet nisu uspeli, a sada spočitavaju SNS, sada spočitavaju Aleksandru Vučiću, Vladi Republike Srbije zbog čega smo spremni na monitoring, zbog čega smo spremni na kontrolu trošenja javnih sredstava. E u tome se ogleda razlika između nas i njih. Mi se ne plašimo kontrole, ne plašimo se monitoringa. Neka dođu, ne dajemo laka rešenja radikalne levice, poteći će med i mleko, dovoljno je samo da se skine sako i skine kravata i to je to. To su rešenja, par lakih nota na bas gitari? Od toga niko u Srbiji nije živeo bolje. Neophodna nam je kontrola javnih finansija, neophodna nam je kontrola javnih preduzeća. Neophodno nam je korporativno ponašanje, korporativno poslovanje javnih preduzeća. Sve je to deo i sklop dogovora sa MMF-om.

Smeta i onima kojima je jasna poruka poslata da je dogovor i ugovor sa MMF-om, koji će se danas, nadam se, potpisati i dobiti saglasje je atest, onaj dobar potvrdni pečat za našu zemlju da je stabilna, stabilnija, bolja za ulaganja.

Taj pečat smo jednom dobili potpisivanjem Briselskog sporazuma, datuma za otpočinjanje pregovora. Verujem rečima Dejvida Mekalistera i otvaranjima poglavlja. Taj atest ćemo, nadam se, dobiti danas potpisivanjem sporazuma sa MMF-om. Ko može da se ne raduje tome? Samo oni koji su oterali MMF odavde, samo oni koji misle da bez kontrole trošenje javnih sredstava će oni moći da naprave neku svoju politiku bas gitare. Ja se radujem kontroli. Radujem se atestima koje dobija naša država. Radujem se ozbiljnošću koju naša država pokazuje.

Nema lakih rešenja. Zasadite luk u zemlju, pa je potrebno pre toga da tu zemlju oplevite, da otkinete kriminal i korupciju koja je bila zasađena, taj korov našeg društva. Morate da okopate, morate da pođubrite, da zasadite, da zalijete i da sačekate da nikne. A oni koji su jedino zasađivali korov, a sad očekuju da od danas do sutra nikne nemoguće, ne borimo se mi za shvatanje vaše, borimo se za shvatanje građana Republike Srbije. Borimo se za shvatanje Međunarodne zajednice. Borimo se da naša država, bez obzira na političku cenu, bez obzira koliko će nas u budućnosti sedeti u ovim klupama, mnogo veća cena i mnogo značajniji zadatak je izgradnja bezbednog, stabilnog, uređenog društva, društva koje ne igra po lakim notama bas gitare, društva koje se ne zasniva na pozivanju na barikade, na ukrajinske scenarije i na svu onu buku kojoj smo, nažalost, zbog političke mržnje mesecima unazad izloženi.

 

Postoji jedna izreka u srpskom narodu – vuk dlaku menja, ali ćud nikada.

Kako da verujemo onima koji su i na Kosovu dizali, pa spuštali barikade, onima koji su palili ovu Skupštinu, koji su linčovali direktora RTS-a, uvodili krizne štabove i u NBS ulazili sa kalašnjikovima i sa čarapom na glavi, koji siluju demokratiju i vlast u Vojvodini drže sa 6% podrške, e ti su sada tako fini, mirni, još samo kada bi se zaboravile sve one izjave koje su davali i danas i onomad o ukrajinskom i bosanskom i bilo kakvom scenariju? Kako da verujemo tim ljudima? Kako da verujemo i da odgovaramo na pitanja?

Ja sam spreman da odgovorim na svako pitanje, ali sam spreman i da ta pitanja rangiramo po vremenu kada se neka nepravilnost desila.

Pre nego što odgovorim na pitanje gospodina Stefanovića, voleo bih da gospodin Stefanović meni odgovori na pitanje – kako je moguće da u reformi pravosuđa u režiji DS gospodina Stefanovića reper, način na koji su ljudi dobijali mesto tužioca ili sudije je mišljenje, potpis i pečat opštinskog odbora DS i predsednika opštinskog odbora, kojim on kaže za nekog, ne želim da govorim ime i prezime, da je pošten, vredan, sa strane posmatrano nekorumpiran, stručan, iskusan, dugogodišnji simpatizer DS i kao najvažnije, da je odbacivao sve krivične prijave prema funkcionerima opštinskog odbora DS?

Kako možemo da verujemo tim ljudima kojima je jedini način da su odbačene krivične prijave protiv funkcionera opštinskog odbora način za reformu pravosuđa i da im treba dati šansu?

Za SNS apsolutno nije bitno ko je gde bio ili gde će završiti, već kako je radio i šta radi. U jednom danu su, podsetiću vas, uhapšeni, privedeni, procesuirani ljudi i iz poslaničke grupe, odnosno ne poslaničke grupe, nego članovi stranke gospodina Stefanovića i članovi stranke našeg koalicionog partnera, ali i članovi SNS. I mi nemamo problem sa tim. Da li se to ikada desilo u Srbiji? Nikada. Zato što zakon tek od 2012. godine važi za sve. Nije bitno gde je neko završio, već što, gospodine Stefanoviću, iza ovog pisma, na osnovu kojeg su ljudi imenovani za tužioce i za sudije, niste odgovorili, pa rekli – sram vas bilo, šta to radite. Ne, vi ste ovakva pisma tražili. Ovo je samo jedno koje je završilo u javnosti, a na stotine ih ima iz svakog opštinskog i gradskog odbora, jer ste pravili političko sudstvo, političko tužilaštvo. Tužilac je postao zato što je odbacio sve krivične prijave protiv funkcionera DS. Nije bitna stručnost, ne daj bože prosek na fakultetu. Šta će nam to? Nije bitno koliko je presuda imao, koliko mu se presuda vratilo iz apelacije ili se nije vratilo. Ne, branio je DS, sin u DS i sada taj koji je završio, koji je to napisao, gde je završio, da li ste ga osudili onda kada ste trebali da ga osudite, kada je ovako nešto stiglo kod vas? Ne, koristili ste to kao način, kao mehanizam da ljude postavite na poziciju sudija i tužilaca. Ovo je samo jedno koje je završilo u medijima, a koliko takvih, na stotine, je završilo u fiokama ministara iz bivšeg režima.

Ako neko kaže da je prihvatanje amandmana od strane predlagača zakona Vlade Republike Srbije pobeda lična i pobeda predlagača amandmana, apsolutno ne razume šta znači ni demokratija, ni parlamentarni život, apsolutno je zalutao u ovu salu Narodne skupštine.
Meni je žao što je divne reči, iskrene reči moje koleginice Marije Obradović neko uspeo samo u dva minuta da zagadi, pruženu ruku, komunikaciju, želju da se dođe do što boljih zakonskih rešenja, ne zbog pobeda predlagača zakona ili predlagača amandmana, već zbog građana Republike Srbije koji su nas ovde poslali kako bi te zakone usvajali, kako bi komunicirali i kako bi do konačnih i najboljih rešenja došli.
Kada smo kod edukacije, najbolja edukacija koju vidimo na ovoj sednici Narodne skupštine je edukacija da je neko ko je znao da napiše samo amandmane: „briše se član 1.“, „briše se član 2.“, „briše se član 3.“, evo, evoluirao je, evo, napredovao je baš zbog kritika Srpske napredne stranke i mojih uvaženih koleginica i kolega, pa je pokušao da napravi i neke smislene amandmane. O smislenim amandmanima ćemo uvek razgovarati. O nesmislenim, o amandmanima iz čiste političke mržnje vođeni, naravno da nećemo razgovarati.
Ne razumem tu želju, osim želje da se uvedemo u polemiku, da se posebno daje pažnja i akcenat da posebno obrate pažnju narodni poslanici Srpske napredne stranke. Pa, pogledajte koliko nas je ovde. Pogledajte koliko će nas biti celog dana. Bićemo i na glasanju tu, za razliku od predlagača amandmana, koji ni o svojim amandmanima neće glasati jer će imati prečeg vremena, imaće prečeg posla, radiće neke druge stvari, verovatno po kafićima beogradskim.

Ostanite ovde, glasajte, komunicirajte, a pobeda je pobeda samo građana Republike Srbije, a ne predlagača amandmana.

Bilo bi loše ako bi uvažene kolege lekari mislili da je ovo ordinacija, kao što je i loše kada uvaženi kolega docent, doktor pomisli da je Narodna skupština učionica, a govornica katedra pa da nas uči. Šta bi bilo ako bi gospodin Mrkonjić pomislio da je ovo sve ono na čemu je on radio u njegovoj karijeri, svi ti putevi, mostovi i sve to što je napravio? Predlagače amandmana obaveštavam da je ovo Narodna skupština Republike Srbije i da nema učenika i učitelja, ni profesora, ni nastavnika i da smo ovde pred zakonom, pred Poslovnikom apsolutno svi jednaki.
Što se tiče tih krilatica i tih skraćenica, ne mogu kolege ovde da oslovljavam sa „novi“, jer novi nisu. Kako može kolega Živković da bude nov? Pa nije nov. Vodio je ministarstva u nekim teškim trenucima i vrlo loše je vodio Vladu koja je katastrofalno izgubila. Sve što je radio, radio je veoma loše. Znam da bi on želeo da bude nov, ali nije nov. Zoran Živković nije nov. Da li je drugi predlagač amandmana nov? Pa nije. Te LDP, te beli listići, te hoću na izbore, te neću na izbore, pa ne može da bude nov. Sa treće strane, postoji, recimo, jedna televizija koja je u kablovskoj mreži koja se zove „Nova“. Znate, tamo je uloženo dosta novca, profesionalno rade ljudi. Šta bi to značilo da se i to ime i taj brend u koji je uloženo dosta, da neko samo dođe i kaže – e, ja sam nov. Ne može tako. Puno ime i prezime, pun naziv stranke, onako kako je ona i definisana i kako je zakonom i osnovana.
Što se tiče pobede, zahvaljujem se na sugestijama kolegama iz poslaničke grupe SNS.

Znate, ako neko hoće da pobedi, mora da izađe na izbore samostalno, mora da se kandiduje samostalno, mora da iznese svoju politiku i svoj program i da dobije poverenje građana Srbije, kao što je to uradila SNS, uz naziv liste Aleksandar Vučić-Budućnost u koju verujemo.

Ovo je još jedan od dokaza raskola u Novoj stranci. Mislio sam da to što gospodin Živković nije tu, ali tu je gospodin Pavićević, pa će mu gospodin Pavićević preneti to što ja govorim ovde. Ali, oni ne govore, ljudi. Nova stranka, pa već raskol. Nova – nova ili nova – stara, morate da se dogovorite. Ali, ovo je dokaz totalnog raskola u novoj politici Nove stranke. Jer čim gospodin Pavićević nema kapaciteta da prenese gospodinu Živkoviću to što se ovde govori, a verujem da posmatra, da gleda, da sluša sve to, onda je to ozbiljan problem i ozbiljan signal, dame i gospodo, građani Srbije, totalni raskol u Novoj stranci. Nadajte se novoj Novoj stranci. Ne govore predsednik i zamenik predsednika Nove stranke.
Što se tiče razloga za odstranjivanje i za mere udaljenja sa sednice, oni su veoma jasni. Ne zbog manjka hrabrosti, jer mi hrabrost pokazujemo primenom politike koju vodimo i ono što smo obećali građanima Republike Srbije, razlog za udaljenje sa sednice Narodne skupštine je bila upotreba reči: „stoko jedna“ prema predsedavajućem, prema svim koleginicama i kolegama narodnim poslanicima, prema građanima Republike Srbije, a ne nikakav manjak hrabrosti. Zbog toga sam pozvao javno i gospodina Živkovića da učestvuje u radnoj grupi koja će definisati koji su to izrazi primereni a koji nisu primereni za Narodnu skupštinu Republike Srbije.

Voleo bih da čujem da li će gospodin Živković, kao član te radne grupe, da se prema tom izrazu koji je rado upotrebljavao i rado nas čašćavao ovde, da li će ga staviti kao primeren ili neprimeren.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, slažem se da o ovom predlogu treba razmisliti i treba ga upodobiti sa ostalim zakonima, ali kada smo već sada na temi promene i drugih zakona, voleo bih da promenimo i Zakon o komunalnoj policiji, pa da se promeni član 21. koji predviđa da komunalni policajac može biti osuđivano lice na kaznu zatvora do šest meseci.
Ništa manja opasnost nije neko ko je osuđivan za nasilje u porodici ili za neka sitnija krivična dela za koje je pravosnažno osuđen i odležao kaznu zatvora do šest meseci, a sada je komunalni policajac. To je predvidela poslanička grupa i za to je glasala poslanička grupa gospodina Šutanovca.
Hajde da promenimo Zakon o stečajnim upravnicima. Stečajni upravnici ne nose oružje, nijedno oružje ne nose, ali raspolažu velikom imovinom, pa je i tu predviđeno da stečajni upravnik može biti osuđivano lice na kaznu zatvora do šest meseci.
Slažem se da je ovo predlog oko kojeg treba razmisliti, ali je puno anomalija u kojima je učestvovala poslanička grupa gospodina Šutanovca, koji je u prošlosti dozvoljavao neke stvari koje zaista, gde sam se bunio i 2009, 2010. godine, kada su donošeni u ovoj Narodnoj skupštini i samo da postoji neki kontinuitet.
Mislim da i komunalni policajac i stečajni upravnik, ali i neko ko nosi naoružanje zaista mora da bude čist pred zakonom, možda i četiri ili deset ili ne znam koliko godina, ali koji će da taj rok omogući da građani Srbije budu bezbedni.
(Dragan Šutanovac, s mesta: Replika.)

Probaću i ja da govorim po amandmanu kao što je govorio prethodni kolega, a da se ne kaže ništa o amandmanu.

Ombudsman je izabran i ova skupštinska većina ga je birala i glasao sam za gospodina Sašu Jankovića i ne kajem se zbog toga. Ali, kada smo kog Ombudsmana, ni jedan izveštaj Zaštitnika građana koji je došao u Narodnu skupštinu Republike Srbije do 2012. godine, do promena 2012. godine o tom izveštaju se nije raspravljalo ovde u Narodnoj skupštini.

Da li znate zašto se nije raspravljalo u Narodnoj skupštini? Ja želim da obavestim kolege narodne poslanike koji nisu prisustvovali sednici Odbora za kontrolu službi bezbednosti, kada je gospodin Saša Janković u jednoj polemici, koja je trajala dugo, rekao ono što mu je gospodin Šutanovac rekao 2008. i 2009. godine.

Gospodine predsedavajući, govoriću o amandmanu kao što ste dozvolili gospodinu Šutanovcu. Dozvolite mi ovu rečenicu, insistiram na tome.
Gospodin Šutanovac je tada rekao, citiram: „Pa, zar ti misliš da si ti pravi Zaštitnik građana? Pa, mi smo te birali.“ Koja je to ucena nezavisnih regulatornih tela? Koja je to ucena Ombudsmana? Koje je to nerazumevanje kada ne usvajate izveštaje u Narodnoj skupštini, kada ti izveštaji ne doživljavaju svetlo dana zato što vam ne odgovaraju, kada Zaštitniku građana kažete – pa, zar ti misliš da si pravi Ombudsman, pa mi smo te birali? Pa, koja je to ucena od gospodina Šutanovca? Pa, samo su na uceni znali da vladaju i znali da prave.
Ja vas molim, i vratiću se u temu. Podsetio bih profesionalca sa 11, 12 godina dugim studenskim stažom, da se mikrofon uključuje, ali se i isključuje na jedno dugme koje se nalazi na 10 santimetara od nas.
Što se tiče tih bahatih od najbahatijih komunalnih policajaca, ja pitam vas, gospodine predsedavajući, a i pitam predlagače amandmana, a ko je primio te bahate od najbahatijih komunalnih policajaca? Da li ih je primio sadašnji gradonačelnik gospodin Siniša Mali ili je to primio bivši predsednik DS, gospodin Dragan Đilas, kao gradonačelnik Beograda? Koga smo od tih ljudi novih zaposlili? Koga smo primili? Nikoga. Nasledili smo ono što ste vi radili, gospodine Šutanovac.
Kada smo kod tih nemanja pojma o vremenu i o nekim dešavanjima, mogu da pitam i gospodina Šutanovca - a iz koje DS je on, Borkove, Bojanove, Balšine, Kenove, čije DS? Zašto nekome u ovoj sali smeta prefiks srpski? Zašto neko hoće iz naziva Srpske napredne stranke da odstrani srpski? Mi se ponosimo što smo Srpska napredna stranka i to ćemo ostati do kraja.