Član 107, gospodine predsedavajući.
Nije prvi put da se u ovoj Narodnoj skupštini od istog kolege narodnog poslanika upute pretnje, pa čak pretnja koja je upućena kolegi Šormazu pre nekoliko nedelja ili pre nekoliko meseci, koja je glasila – i tebe ću na banderu, ili – i tebe ću za banderu. I ponovo pretnje. Mogu da shvatim nervozu, mogu da shvatim, znate, kad je neko ministar u senci, pa nema ta ovlašćenja, nema te mogućnosti, nema te stvari koje bi želeo da radi, a verovatno da isprazni ovde dve trećine parlamenta, ali vas molim da se pretnje u ovoj Narodnoj skupštini, sa uključenim ili isključenim mikrofonom, više ne ponavljaju.
Takođe bih pozvao kolege da budu dovoljno korektni, da budu dovoljno pošteni, a čini mi se da smo pre tri nedelje gospodin Pavićević i ja bili u jednoj duel emisiji, lepoj, kulturnoj, finoj, pristojnoj, od jedno sat i po vremena, gde je svako od nas dvojice mogao bez ikakvih ograničenja, a gospodin Pavićević se poziva na cenzuru u Srbiji, niko ga nije ni cenzurisao, ni sugerisao ni pitanja ni odgovore, niti bilo šta. Uživao sam u toj emisiji. Bila je jako korektna, kulturna i pristojna. Sada posle takve emisije, a nije ni prva, ni jedina, ni poslednja, ne samo sa njim, nego sa mnogim drugim kolegama, vrlo rado se odazivam, sada se odjednom kaže – postoji cenzura u Srbiji. Čime dokazujete? Čime je pokazujete?

Time što učestvujete, time što vas više ima u medijima nego Srpske napredne stranke. Molim vas, morate da budete dovoljno korektni i dovoljno pošteni pred građanima Srbije.

Članovi 107, 106, 104, mogao bih da citiram sve članove Poslovnika.
O čemu se radi ovde? Znam da svaki narodni poslanik ima pravo da postavi pitanje, da iskaže svoj politički stav, da bude kreativan u svemu tome, ali ovakvo pitanje eksplicitno upućeno predsedniku Vlade zašto je ukinuo jednu emisiju na privatnoj televiziji, graniči se sa bezobrazlukom. Graniči se sa bezobrazlukom za koji je najmanje što može da se uradi, je jedna vrsta opomene.
Ukoliko neko ne želi da poštuje zakon, ukoliko neko ne želi da poštuje osnovne postulate prava, a to da je pravo, da je privatna svojina svetinja, naravno ukoliko je stečena na legalan i normalan način i da ukoliko neko misli da predsednik Vlade ili bilo ko u ovoj državi može da određuje pravilo u privatnoj kompaniji i promoviše tako nešto i u najmanju ruku bezobrazno i očekuje osudu Narodne skupštine, šta bi to značilo? Da li možemo da postavljamo takva pitanja na drugoj strani? Šta se radi po AP Vojvodini? Šta se radi po gradovima i opštinama koje su vodili ili koje vode?
Molim vas da ovu sednicu vodite na način kao što ste je vodili i do sada i da kolegu narodnog poslanika, koji svoje nekreativnosti u kritici, a mora da kritikuje sve i svašta, da ipak koristi pravnu argumentaciju i ono što je utemeljeno u zakonu i u pravu, a ne da može da govori o bilo čemu i da postavlja pitanja koja se zaista, ne da se graniče, nego jesu duboko utemeljena u bezobrazluku.

Zahvaljujem se, gospođo predsednice.
Pažljivo sam slušao današnju raspravu. Mislim da sam samo jednom izašao iz sale, na kratko. Verujte da suštinskih zamerki na ova dva predloga zakona i dva sporazuma zaista nisam čuo. Bilo je politikantskih stavova, bilo je strančarenja, bilo je kandidovanja nekih drugih tema koje apsolutno nemaju nikakve veze sa predloženim zakonima.
Mislim da Vladi Republike Srbije, a ni vama, gospođo Udovički, nije potreban advokat da bi odgovorio na postavljena pitanja. Pitanje zašto je u Narodnoj skupštini ministar u Vladi Republike Srbije je zaista degutantno i nepoznavajuće, niti je u skladu s Ustavom Republike Srbije. Vlada Republike Srbije je kolektivni organ koji donosi svoje zaključke, svoje predloge zakona, svoje odluke, na kolektivan način i svako od ministara učestvuje u donošenju tih odluka. Naravno da će neko ko je glasao za taj zakon, makar možda i ne bio iz njegove oblasti, da će se pre samog glasanja i upoznati i videti šta piše u tom zakonu i moći će da ga brani i u javnosti i u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Prošlo je vreme kada su ta ministarstva, sada vidimo u senci, kada su bile posebne nahije, kada niko nikoga ni za šta nije smeo da pita. Ministar – bog. Niko ne sme da ga pita šta se dešava u tom ministarstvu. To je zaboravljeno promenama 2012. godine. U ovoj Vladi Republike Srbije, u Vladi Aleksandra Vučića i SNS se zna ko, šta i kako radi i koliko se radi.
Vidim da je danas ovde određenim kolegama narodnim poslanicima zasmetala čak i himna. Zasmetala je garda. Zasmetala je zastava. Sa zadovoljstvom sam pevao himnu. I voleo bih da svakoga dana garda i himna bude u Narodnoj skupštini. Valjda će nas to opomenuti koga predstavljamo i u kojem visokom domu sedimo. Ali, i to je nekim narodnim poslanicima iz opozicije bila smetnja. Intoniranje himne. Garda u Skupštini Srbije.
Da li je to kritika zakona? Da li je to slika Narodne skupštine? Nije. Nekim kolegama, iako to nije tema dnevnog reda, zasmetala je i vojna parada. Vojna parada koja će se organizovati 16. oktobra, posle skoro 30 godina, zato što imamo čime da se ponosimo, zato što je prošlo vreme kada su se, nažalost, pripadnici Vojske Srbije, da li aktivni ili u penziji, bacali kroz prozor zbog nerešenog stambenog pitanja, zbog siromaštva, zbog nebrige države i ministarstva o njima. I juče je podeljeno 39 ključeva od stanova, 30 ključeva aktivnim i devet penzionerima Vojske Srbije. Zato što se Srbija ponosi svojom Vojskom. Zato što imamo šta da pokažemo. Zato što je Vojska Srbije postala faktor stabilnosti. Zato što je Vojska Srbije dobar sagovornik i dobar učesnik u mirovnim operacijama širom sveta. I zašto nekome smeta da to vide i građani Srbije, na jednoj paradi 16. oktobra?
Da li je to slika Narodne Skupštine? Ne, nije i ne sme da bude. Zasmetalo je i zašto je direktor Poreske uprave došao iz BIA. Čini mi se, a o tome nešto malo znam, a postoje ljudi koji više znaju o tome, u to sam siguran, da se u BIA-u ne ulazi lako, da se ulazi sa dobrom proverom, sa žestokim generalijama, sa dobrom stručnom spremom, tako da je normalno i prirodno, i dobro i afirmativno, da Poresku upravu vodi neko ko je radio u BIA i ko je čist i pred bogom i pred zakonom, iako tog čoveka ne poznajem. Ali, čim je takav „bekap“, apsolutno može da očekuje i da dobije podršku.
Zar je trebalo ići logikom grada Beograda, pa za menadžera postaviti vozača, iako nemam ništa protiv vozača. To su divni ljudi, profesionalci. Zaista podržavam i pozdravljam to što oni rade, ali ne može jedan vozač u gradskoj upravi grada Beograda, Dragana Đilasa da postave gradski menadžer. Istina, sada je tu veliku kancelariju i „X5“ koji je vozio je zamenio optuženičkim klupama, da ne kažem i nekim drugim. Da li su to ti kadrovi i način kako se postaje kadar? Mislim da nije.
Zamerke su - zašto ovi zakoni? Znate, ova Vlada, Vlada Aleksandra Vučića nije Vlada u senci. Kada je nešto u senci, kada je nešto u hladovini, kako kažu moji Šumadinci, u hladu se odmara, na suncu se radi. Ova Vlada je i na suncu i na kiši i na snegu i šibaju je različite oluje. Ne plašimo se tih vremenskih prilika i prolazićemo kroz njih, ali nikada nećemo biti u senci.
Da ne bude „da, možda ne“, tačno se zna koji su zakoni u redosledu i o kojim zakonima se raspravlja. Za ovu Vladu i za ovu skupštinsku većinu ne postoji „da, možda ne“. Postoji jasan plan koji je iznesen u ekspozeu predsednika Vlade, gospodina Vučića. Nekima je u ovoj sali strašno smetalo zašto je taj plan od 100 dana Vlade i ispoštovan, a biće ispoštovan i u narednih šest meseci. Spremni smo na prolazna vremena, spremni smo i da kažemo šta sve radimo.
Nije ovo prvi put da se promašuje i produžava rok i nisam srećan zbog toga. Zato što su bili zakoni, a sećam se i Zakona o osiguranju koji je nekoliko puta za vreme Vlade Mirka Cvetkovića produžavan, sve na po godinu dana, sve nekako pred novu godinu, pošto je to bio „ded lajn“, se produžavao pa i dalje imamo zajedno osiguravajuća društva, i životna i neživotna.
Naravno da se ne treba na loše stvari ugledati. Treba se ugledati na bolje.
Međutim, odgovor koji niko nije, ni pitanje koje niko nije postavio, ali odgovor koji niko nije dao u prethodnih nekoliko sati rasprave je šta bi bilo da ne donesemo ovaj zakon? Šta bi se onda desilo? Da li bi ta imovina koju AP Vojvodina, jedinice lokalne samouprave i javna preduzeća nisu podnela zahtev i nisu upisala pravo svojine, da li bi ta imovina otišla niz Dunav? Ne bi. Niz Savu, niz Moravu, da li bi nestala, isparila? Ne bi. Ostala bi u vlasništvu države Srbije. Da li bi neko bio na šteti? Ne, ne bi, ali smatramo da neko ko tu imovinu koristi, da će je koristiti sa pažnjom mnogo boljeg domaćina nego što bi to bila recimo država, da bi sa pažnjom mnogo boljeg domaćina tako radile sve jedinice lokalne samouprave ili javna preduzeća.
Postavilo se pitanje i odgovornosti. Slažem se. Čija je odgovornost? Vlade Republike Srbije, odnosno Narodne skupštine, koja je ovaj zakon predložila, a Narodna skupština usvojila, ili ovlašćenih i odgovornih u jedinicama lokalne samouprave, a podsetiću, prvenstveno AP Vojvodine koja nije ispoštovala sve obaveze, gradova, opština i javnih preduzeća? Gde je tu odgovornost države? Gde je tu odgovornost Vlade? Zar je trebala ministarka Udovički da ide u AP Vojvodinu i da kaže – gospodine Pajtiću, vi niste uradili to i to, evo ja ću da uradim to i to?
Izvinjavam se na mom tonu, jer često neke kolege čim se uputi kritički ton za prethodno vreme, odmah to smatraju za buku i bes. Nit sam bučan, nit sam besan.
Ono pitanje koje bih ja voleo da delegiramo danas i mislim da je ono suštinsko, zakoni su kao deca. Nije dovoljno što ćemo ih roditi. Nije dovoljno što ćemo mi ovaj zakon izglasati u petak. Decu moramo da vaspitavamo, decu moramo da pratimo, decu moramo da korigujemo, ponekad da izgrdimo, češće pohvalimo.
Ne želim da izgubimo dve godine. Voleo bih da, gospođo Udovički, prenesete vašim kolegama u Vladi Republike Srbije i mislim da bi to bila dobra praksa ne samo za ovaj zakon, nego i za mnoge druge zakone, a to je da recimo jednom u tri meseca, jer je…

… završavam, da jednom u tri meseca izađete u Narodnu skupštinu, napravimo sajt, napravimo emisiju, pa kažemo – evo, za ova tri meseca te i te lokalne samouprave, ta i ta javna preduzeća su podnela zahtev i upisala pravo javne svojine, a ova nisu. Pa će se oni malo zastideti, a u lokalnim samoupravama, u jedinicama lokalne samouprave i u javnim preduzećima…

Jedna rečenica i završavam.
…A u jedinicama lokalne samouprave sede ljudi iz poslaničkih grupa, odnosno iz stranaka svih poslaničkih grupa. Svi smo odgovorni zašto je ovo vreme potrošeno, a nije završen posao do kraja.
Dajte da opominjemo na svakih dva meseca, svaka tri meseca te ljude da ih bude sramota ako tako nešto ne urade u naredne dve godine. Mislim da je to korektan pristup i kreativan pristup.
U svakom slučaju, SNS će u Danu za glasanje podržati ove zakonske predloge.

Zahvaljujem se gospodine predsedavajući.
Srpska napredna stranka se zalaže za kvalitet, kvalitet u svakom segmentu našeg društva, kvalitet i u državnoj upravi. Nema ničega spornog tražiti veća znanja. Slažem se i delom sa onim što je rekao gospodin Đukanović, da je znanje rada na računaru i poznavanje engleskog jezika stvar higijene, da niko ne može da prođe kroz školovanje, a u sistemu školstva imamo engleski jezik kao obavezan jezik, čini mi se od prvog razreda osnovne škole, poznavanje na računaru, a mislim da nijedan ozbiljan fakultet ne može da se završi, a da se ne poznaje bar onaj elementarni rad na računaru.
Jesam za to da se otvori utakmica, jesam za to da se traže i veća znanja i više jezika, jer Srbija, a videli smo da je premijer Vlade RS danas u Kini, da je bio i u Berlinu i u Parizu i u Vašingtonu i u Moskvi, i da traži poznavanje mnogo više od jednog, zaista najdominantnijeg, svetskog jezika.
Međutim, ono što se nameće kao drugo pitanje, možda i bitnije i teže pitanje, bio sam u ovoj Narodnoj skupštini kada su se izglasavali i drugi zakoni, i u osmom i u devetom sazivu, u osmom naročito.
Ono što mi je tada zasmetalo, a tiče se i vašeg resora, čini mi, se gospođo Udovički, a to su zakoni o, recimo, komunalnoj policiji, a i oni su deo državne uprave, tiče se i zakona o stečajnim upravnicima. I tada kada je stranka predlagača amandmana bila većinska i predlagala te zakone, i u Zakonu o stečajnim upravnicima i u Zakonu o komunalnoj policiji, čini mi se član 21. koji kaže – da komunalni policajac, odnosno stečajni upravnik može biti osuđivano lice na kaznu zatvora do šest meseci. Da li je to ispravno? Da li je poželjno biti komunalni policajac i biti osuđivano lice na kaznu zatvora? Da li je poželjno biti stečajni upravnik i upravljati velikom imovinom i biti kažnjavano lice na kaznu zatvora do šest meseci? Da li su to vrednosti za koje se treba zalagati?
U stilu predlagača zakona, ako hoću da budem zlonameran, a nisam, da li to znači da stranka predlagača ovog amandmana, koji je i tada bio predlagač zakona, je stranka koja nema ljude, a koji nisu osuđivani, bar do šest meseci? Istom logikom, verujem da nije takav motiv bio ni predlagača amandmana, kao što nije ni motiv vas kao predlagača ovog zakona, da se ne traži veći kvalitet, već da je kvalitet nešto što će meriti kako će ljudi napredovati u državnoj upravi.
Verujem i u vaše najave da su ovi zakoni usklađivanje sa Zakonom o radu i drugim zakonima, a da nas suštinska reforma državne uprave, koja je neophodna zbog nataloženih problema iz prošlosti, zbog preobilne državne uprave, zbog nepostojanja platnih razreda ni mnogih drugih stvari koje su neophodne baš za tu kvalitetnu i dobru trku, da ćete takav sistem vrednosti u buduću reformu državne uprave i uvesti.

Gospodine predsedavajući opomenuću vas da ne možete da Poslovnik o radu da odstranite iz ove sale. Ne možete dati pravo šefovima poslaničkih grupa, pa i meni, da šaljemo političke poruke koje će biti izvan Poslovnika o radu, na to nemate pravo. Imate pravo i jedino mogućnost da poštujete Poslovnik.
S druge strane, mislim da smo svi jednaki pred bogom i pred zakonom. Ono što je dozvoljeno jednima, ma koliko bili mali, dozvoljeno je i drugima, ma koliko bili veliki i obrnuto. Ukoliko neko kaže i time uvredi gotovo 50% ljudi koji su glasali za SNS. Ukoliko neko izađe i kaže i povredi i uvredi 136 narodnih poslanika SNS od kojih je recimo samo 23 lekara, doktora. Koliko profesora, doktora sedi u poslaničkoj grupi, ali sede i radnici, sede i zemljoradnici.
Ponosni smo svakim članom i svakim narodnim poslanikom SNS zato što smo ponosni na politiku koju sprovodimo. Vi oćutite, a ne uzimamo ovaj amandman, zato što nemamo dovoljno kadrova i to je dozvoljeno nekome, a onima koji su kreirali zakone po volji tajkuna, po volji pojedinaca uvrštavajući u zakon, pogledajte član 21. Zakona o komunalnoj policiji, da komunalni policajac deo države može biti osuđivano lice.
Meni ta zlonamernost nije dozvoljena. Po kojim kriterijumima? Po čemu? Da li mislite, a jeste hrišćanski, kada dobijete po jednom obrazu da okrenete i drugi obraz, ali je dovoljno je bilo okretanje obraza. Dovoljno je ova država okretala obraz. Dovoljno su građani Srbije trpeli, 12 godina su trpeli. Znam da bi neko voleo da postoji amnezija, da se zaboravi sve što je rađeno 12 godina. Neću dozvoliti amneziju, govoriću o onome šta je činjeno, odnosno šta nije činjeno za ovih 12 godina.
Ali, vas kao predsedavajućeg pozivam da imate iste kriterijume za sve, da sprečite uvrede, a kada na akciju dođe reakcija neko se odavde kao uvređena mlada, izađe po ne znam koji put i ne znam po koji put se i vrati. Recite samo šta je dozvoljeno.
Srpska napredna stranka u ovom parlamentu radi svoj posao, borimo se, prisutni smo, govorimo o svakom amandmanu, govorimo o svakom zakonu. To nekome smeta. Kažite da li je demokratija da jedna strana izađe i da se ne čuje u ovom parlamentu. Nećemo to uraditi zato što su nas ovde poslali građani većinskom voljom na martovskim izborima, ma koliko se to nekome ne dopadalo. Pogledajte zakone koji su donošeni, pogledajte rešenje iz tih zakona u totalnoj su koliziji sa zdravim razumom.
Ovo što sam govorio i o komunalnim policajcima i o stečajnim upravnicima, to je više zadatak za Vladu da ispravlja takve zakone i takve anomalije. Ali, da tražite od nas i da očekujete od nas da ćutimo, ne, nećemo ćutati, radićemo svoj posao.

Gospodine predsedavajući, reklamiram povredu Poslovnika član107. stav 1. Po hiljaditi put u ovoj Narodnoj skupštini se dozvoljava vređanje narodnih poslanika SNS. Ne znam do koje mere i do koje granice i šta je potrebno još da se desi da bi vi kao predsedavajući odreagovali.
Gospodin Marijan Rističević je, podsetiću vas, član poslaničke grupe SNS. Mi se našim prijateljima saradnicima, saborcima ponosimo, ne odričemo, a to što vi dozvoljavate da se u ovoj Narodnoj skupštini o narodnim poslanicima druge političke opcije, koji iznose svoje političke stavove, dozvoljavate da se o njima govori u trećem licu i da se govori „nečega“, kao da nisu ljudska bića i da preko toga prelazite bez reakcije, ne želim da se bilo ko u ovoj Narodnoj skupštini kažnjava, ali potrebno je ukazati na narušeno dostojanstvo Narodne skupštine.
Potrebno je ukazati na manjak kućnog vaspitanja, na manjak političke korektnosti, a u ovom trenutku prethodni govornik je govorio o drugom narodnom poslaniku u trećem licu jednine nazivajući ga stvarima. Da li je to dopustivo? Da li je to pristojno? Da li je to normalno? Do koje mere očekujete da SNS trpi i povlači se pred najezdom uvreda zasnovanom na političkoj mržnji?

Ja vas molim da ovu sednicu vodite pristojno, normalno, koncentrisano i da takve stvari sankcionišete.

Član 16. ovog Predloga o izmenama i dopunama Zakona ima određena mesta za diskusiju. Mislim da se radi o stavu 1. Mislim da bi bilo preciznije i bolje da je ova osuda definisana kao pravosnažna osuda i to vidim kao jedinu manjkavost.
Što se tiče stava 3, pošto je amandman, koji sam podneo na stav 3, gde smo definisali i iz tog člana izbacili narušavanje poverenja javnosti, verujem da sada govorimo o ostatku stava 3. člana 16. i o potrebi da je taj ostatak neophodan, da je potreban, da se državni službenik koji rukovodi državnim organom razrešava s položaja kada organ ili telo nadležno za njegovo postavljanje utvrdi da je u vreme njegovog rukovođenja došlo do ozbiljnog poremećaja u radu državnog organa.
Ukoliko telo koje postavlja, odnosno državni organ koji postavlja i razrešava, mislim da radi svoj posao, ukoliko i postavlja, ali uzima nadležnost i da razrešava. To je sasvim logično. Ukoliko i u tom postavljanju nemamo dvostepenost ili dvoslojnost, normalno je da i u razrešavanju takođe nemamo tu dvostepenost.
Ono što je mnogo bitnije za građane Republike Srbije, ono što je politika SNS, ono što je neophodno, a to je odgovornost i nemogućnost gubljenja vremena. Da li građani Srbije imaju mogućnost da čekaju da neki državni službenik uradi, ne daj Bože, nešto loše, pa da se podnese prijava, pa da se ta prijava dokaže, pa da se vodi sudski postupak, pa da se neko osudi, pa da ta osuda postane pravosnažna, pa tek onda da taj državni službenik bude razrešen. Ne. Nema vremena za gubljenje. Ukoliko neko loše radi, ukoliko neko radi više u svom interesu, a manje u interesu građana Republike Srbije, ukoliko postoji i indicija za tako nešto, mora da ode.
Srpska napredna stranka je i u svom dosadašnjem političkom delovanju tražila kvalitet, tražila što više ljudi od znanja, od veština, od integriteta, oni koji će u najboljem smislu na mestu i na funkciji, koja im je poverena, raditi u interesu građana Republike Srbije. Ni jedna funkcija, ni jedna fotelja nije dedovina. Ni jedna funkcija, ni jedna fotelja nije mesto gde ćemo pustiti korenje i ostati zažiljeni zato što u svom mobilnom telefonu imamo broj telefona nekog političkog moćnika, a u džepu člansku kartu. To vreme je pluskvamperfekat. To vreme smo zaboravili u periodu do 2012. godine.
Ovo vreme je vreme kada se traži kvalitet, kada se traži znanje, kada se traži angažovanje i kada samo u fudbalu postoje dva žuta za jedan crveni, a u košarci pet ličnih grešaka. U državnoj upravi, u politici, zalažemo se da napravimo mesto bez prava na grešku i bez praštanja, već samo kvalitet u interesu građana Srbije.

Zahvaljujem gospodine predsedavajući.
Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, postavljena su neka pitanja koja i nemaju veze sa zakonom. Nije potrebno biti vrhunski pravnik, a ja nisam, ne vrhunski, nego uopšte i nisam pravnik, da bi se videlo da za primenu ovog zakona zaista ne trebaju materijalna sredstva.
Ovaj zakon o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenom osiguranju ima dva člana. U prvom članu, za gospodina Bradića, bez želje da izazivam repliku, poštujući stručnost gospodina Bradića, ali se vidi prolongiranje roka za uvođenje elektronskih zdravstvenih knjižica.
Da li su potrebna za ovakvu odluku finansijska sredstva? Ne, nisu potrebna i to ne moraju da odgovore pravnici. Dovoljno je da odgovori zdrav razum i logika i čitanje zakona.
Ono što je bitno u ovom zakonu i zbog čega će SNS podržati izmene i dopune Zakona o zdravstvenom osiguranju su dva koncepta, dve politike, dva odnosa prema građanima Republike Srbije.
Jedan odnos je da su te zdravstvene knjižice ugovorene da koštaju 5,16 evra po komadu, ispravite me gospodine ministre ako grešim, bez PDV. Sada, po drugom konceptu, po odgovornoj Vladi, po odgovornim ljudima koji vode Ministarstvo zdravlja, taj iznos je 2,96 evra.
Po neodgovornom odnosu, niko, da li bio socijalno ugrožen ili ne bio socijalno ugrožen, nije predviđao da dobije iko besplatne zdravstvene knjižice. Pravilnim pregovaranjem, ozbiljnim odnosom koje Ministarstvo zdravlja ima, ne samo prema ovom problemu, već i prema svemu onome što mu je povereno, milion i 200 hiljada najugroženijih građana Republike Srbije će te knjižice dobiti besplatno.
To je razlika u pogledima na politiku i to je razlika u odnosu na poverene resurse. Zbog toga će SNS, verujem u narednih nekoliko minuta ili desetina minuta, kada ćemo pristupiti glasanju, podržati ovaj zakonski predlog, zato što je on povoljniji za budžet Republike Srbije, zato što je on povoljniji za građane Republike Srbije, zato što on sagledava realnost da u Srbiji nažalost ima ljudi koji su socijalno ugroženi, zato što on oslikava realnost, jer ne želimo da izlazimo pred građane Srbije i da kažemo – 2012. godine nije bilo socijalno ugroženih, a bilo ih je, samo zbog jeftinih političkih poena. Zbog toga će ovakve stvari uvek imati podršku i u SNS i u parlamentu Republike Srbije.

Lično smatram da je čestitost univerzalna vrednost i da svi građani ove države se ponašaju u skladu sa tom čestitošću. Da li su oni akademski građani ili neko nije bio u situaciji, materijalnoj prilici da postane akademski građani, ali jeste čestit.

Čestitost se nosi od kuće. Čestitost se nosi u ponašanju, svakodnevnom radu, kao i u bilo kojem poslu koji mu je poveren. Ne mogu čestiti samo da budu doktori nauka, a da ne budu čestiti vodo instalateri, kafe kuvarice, vozači. Ne treba na taj način da degradiramo ljude i da ih smatramo ljudima i građanima druge vrste, drugog reda.

Nemam nikakav problem ni da tu univerzalnu vrednost kao što je čestitost uvedemo u naše društvo, ali hajde da pođemo od nas. Hajde da uvedemo čestitost u ovu Narodnu skupštinu. Lakše će i oni drugi prihvatiti čestitost ako krenemo od nas.

Postaje malo degutantno kada za jedan dokument koji će nadam se ova Narodna skupština voljom narodnih poslanika usvojiti kao što je kodeks ponašanja narodnih poslanika, koji definiše čestitost narodnih poslanika. Zašto je taj dokument dočekan na nož baš od onih koji su podnosioci ovog amandmana? Zašto su se oni jedini protivili da se uvede pojam čestitosti u Narodnu skupštinu, a jesu za čestitost akademskih građana? Zašto ne krenu od sebe? Zašto ne kažu – da, taj kodeks ponašanja narodnih poslanika će definisati neke stvari kako narodni poslanici moraju da se ponašaju, u skladu sa čestitošću, u skladu sa tom univerzalnom vrednošću.

Ne, protiv su. Da li zato što se tiče njih? Ili su zbog tog nekog političkog nadgovornjavanja, ali zahtevaju tu čestitost za nekog drugog? Mislim da je to pogrešan pristup. Mislim da je to pogrešan princip. Zbog toga, zbog te nedoslednosti ovakav amandman je ne prihvatljiv za SNS, iako protiv čestitosti ne da nemamo ništa protiv, već i jesmo za nju, ali na način što ćemo krenuti od nas.

Krenućemo prvo od ljudi koji se bave politikom, prvo od ljudi koji sede u ovoj sali Narodne skupštine. Ali, ne, kada nešto treba da krene od nas – nemojte, to je bolno, to je uniženje demokratije, lakše ćemo raditi to sa nekim drugim, lakše će to neko drugi uraditi. Ne gospodo, krenućemo od nas.

Čestitost je univerzalna vrednost, zalažemo se za čestitost, čestitost je nešto što se nosi i od kuće, i u vaspitanju, sa čestitošću se rađate i sa njom završavate ovozemaljski život. Jesmo za to da se čestitost uvede u svaki segment, i da ne važi samo za akademske građane, nego za sve građane, ali, gospodo, ukoliko želite ovako nešto, mora da se krene od nas samih, a ne da budete protiv kodeksa ponašanja narodnih poslanika i uvođenje čestitosti u ovu salu Narodne skupštine.

 

Mada mislim da je više vreme za repliku, gospodine predsedavajući?

Zahvaljujem se, gospodine predsedavajući i zamolio bih vas gospodine predsedavajući ako ste završili ovo ćaskanje ja bih govorio, ali vas molim da vodite računa o vremenu za repliku.