Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući.
Danas ću govoriti na malo drugačiji način. Biću malo ličan, biću emotivan, govoriću kao čovek koji 2010. godine oboleo od leukemije. Mnoge diskusije juče su me pogodile i dale su mi motiv da govorim onako kako nisam hteo da govorim, posebno diskusija koja je za floskulu imala činjenice i propagandu. Evo, ja sam činjenica i ja sam i propaganda, živa.
Neću reći da sam se razboleo, da sam dobio leukemiju zbog intervencije NATO pakta, a možda i jesam. Zato i želim, kao i svi ostali ljudi da se istina sazna. Neću ja ništa imati od toga, ali imaće mnogi drugi. Neki koji su sa mnom iz mog grada, koji je pomenuo kolega Rade Jović, Kraljevo, u istom trenutku, te 2010. godine, ležali na Institutu, sada na Klinici za bolesti leukemije. Nažalost, to su bile mlade osobe, ja sam bio najstariji tamo. U istom periodu od 30 pacijenata, pet je bilo iz Kraljeva, četiri devojke i ja. Nijedna nije preživela.
Imao sam neku ludu sreću, a možda i nesreću da preživim i da ovde govorim o nekim stvarima. Verovatno, a neko je pomenuo, to je činjenica, Bogutovac, i to je činjenica. Te 1999. godine, Bogutovac, gde je bilo skladište ondašnjeg „Beopetrola“, nafte, benzina, je bombardovan. Tuda teče reka Ibar, koja teče i dan danas preko KiM. Sve i svašta je došlo tom rekom. Bombardovano je skladište u Ratini, takođe municije, u Mrsaću, ponovo u Bogutovcu. Da li je to uticalo? Verovatno da jeste.
Juče sam slušao govor kolege, mladog kolege iz Trstenika, koji je pokušao sve i svašta da opravda nešto što se ne opravdava i ovde niko ne sudi o NATO agresiji. Ovde pričamo o posledicama i o posledicama treba da pričamo. Zašto država ne reaguje? Zašto preventivno ne deluje? Na šta? Edukacijom? Da. Edukacijom možemo da kažemo našim ljudima da obrate mnogo više pažnje na svoje zdravlje, da redovno idu kod lekara.
Ko će preventivno da deluje protiv leukemije? Zna li mladi kolega koji su simptomi. Ja sam imao jednu veliku sreću. Možda to nije sreća, možda je to nešto odozgo. Moja sestra je hematolog i mi smo organizovali neko donatorsko veče, ona je gledala televizijsku emisiju i videla mene. Rekla je zetu – vodi ga sutra kod lekara, nešto nije u redu sa njim. Po boji lica je to videla. Da nisam otišao, verovatno bih i ja umro, ne bih bio u mogućnosti da ovo pričam i svi bi rekli – Bože dragi, umro mlad čovek. Obično kod Srba kad neko umre, a ne zna se što je umro – srce, umro od srca. Ne, leukemija je takva bolest, podmukla, gde vi imate nešto što se svima dešava – noćno znojenje, košmarne snove, umarate se i imate laganu temperaturu. Nemojmo napamet da pričamo. Ostavimo onima koji su stručnjaci da pričaju o stručnim stvarima, da pričaju o onome što jeste.
Prva konstatacija i prvo moje razmišljanje da povežem bombardovanje sa bolešću koja je mene dotakla i sa kojom sam se borio bila je konstatacija lekara ovde kod nas u Kliničkom centru. Gospodine Bojaniću, šta ste vi radili ceo život? Ceo život? Na moju sreću, ja sam bio čovek koji je radio u kancelariji, nisam imao naporan posao, nisam bio rudar, nisam bio na benzinskoj pumpi, nisam bio na terenima. Kaže, znate li da je vaš organizam razoren, vaši hromozomi, ja sam o hromozomima znao samo ono muško, žensko, iks, ipsilon, su rastureni, vaša formula ne postoji, vi ste čovek koji je 20 godina spavao na nuklearnom reaktoru. Od čega? Od kancelarijskog posla ili sam bio negde na nekim terenima? Da, u bombardovanjima oko Kraljeva bio sam stalno prisutan gde god je pala bomba, ali ne verujem da je to bio razlog.
U porodici, u tri generacije, niko nikada nije bolovao od takvih bolesti. Ono što je meni ostavilo poseban utisak, prvo pitanje koje sam u Italiji, jer i ja sam se lečio u Italiji i ozdravljenje sam dobio u Italiji, od interventskih lekara je bilo – gospodine Bojaniću, koliko je Kraljevo daleko od KiM? To je bilo njihovo prvo pitanje i njihova prva konstatacija. To su govorili lekari, nisu govorili političari.
Upravo sve to goni me da se i sada bavim ovim pitanjima, ne kao narodni poslanik, nego kao čovek koji želi da pomogne, jer to bombardovanje i sve te bolesti koje je bombardovanje prouzrokovalo, ako je prouzrokovalo, ne samo da će osiromašiti državu, jer to su skupe bolesti, neizlečive, nego pre svega ekonomski uništiti porodice.
Ono što je najgore, sva ta deca koja budu imala sreće kao i ja da se izleče, ako se leče od leukemije. Svi ti mladi ljudi, a ja u Kraljevu znam mnogo mladih ljudi koji u ovom trenutku imaju po 15-16 godina i nalaze se u Padovi ili ne znam gde u Italiji, da bi završili svoje lečenje koje je započeto u Srbiji, ako budu transplatirani biće ozračeni, ali biće mu ozračeno celo telo. Šta to znači? To znači, čovek koji se bori protiv tumora na određenom mestu na svom telu, zrači mu se samo taj deo. Svi koji obole od leukemije ozračuje im se ceo organizam. Nažalost, ti ljudi nikada neće imati svoju decu, neće se iskazati kao roditelji. Zar to nije tragedija? Mnogo zla je nanelo ovo bombardovanje.
Hvala.