Zahvaljujem.
Gospodine ministre, koleginice i kolege, slušajući dvodnevnu raspravu, vidim da u dosadašnjim diskusijama nema ozbiljnih primedbi na predložena dva zakona, što govori, gospodine ministre, da je vaš tim ozbiljno prišao ovom problemu i da je stvarno uradio dva dobra predloga zakona. Opet me to ne čudi, znajući, iz vaše biografije, kojim ste se poslom bavili i kakvi su rezultati bili iza vašeg rada. Sve ono što ste uložili do sada u svom radu, vi želite da implementirate u ove predloge zakona. Na tome vam zahvaljujem.
Ono što ću ja u par minuta reći, pre svega govorim kao roditelj i kao čovek koji je, Boga mi, 16 godina bio ili član školskih odbora ili član roditeljskih saveta. Za tih 16 godina promenilo se mnogo ministara, promenilo se i mnogo čega u sistemu obrazovanja. Pre svega, treba da znamo da je obrazovanje živ proces, svakodnevni, i da se svakog dana menja i usavršava i da trebamo što češće da primenjujemo sve te nove vrednosti. Na kraju krajeva, čovek uči dok je živ, ako želi da se obrazuje i ako želi da ima neka nova saznanja.
Ovim zakonom su definisane, pre svega, obaveze prosvetnih radnika, mogu reći kvalitetnih kadrova koje mi imamo, obaveze učenika i uređena su i pitanja i učešće samih roditelja.
Kada sam pomenuo 16 godina koje sam proveo kao član saveta ili roditeljskih ili školskih, osvrnuću se na diskusije koje sam čuo u ova dva dana, koje su u stvari bile primedbe na predloge zakona, a ja ih ne vidim kao primedbe.
Ovde se govorilo o našoj funkcionalnoj nepismenosti. To je podatak koji ste vi dali u prilogu, znači, tačno ste naveli koliko ljudi upiše osnovnu školu, koliko završi osnovu školu, koliko od njih upiše srednju, koliko završi, koliko upiše fakultet, koliko završi. Upravo i jeste cilj ova dva zakonska predloga da to promenimo.
Po meni, brojevi nisu važni. Kada kažem brojevi, mislim na ocene. Mnogo mi je važnije znanje i kako će to znanje neko sutra primeniti u poslu kojim se bavi. Mislim da na tome i treba raditi, jer i vi ste u svom izlaganju na početku pomenuli da neki mnogo visoki brojevi na nekim kvalifikacionim ispitima nisu dali valjane rezultate.
Da ste vi čovek koji želi da menja sistem obrazovanja, ja to znam iz sopstvenog iskustva, obzirom da smo pokrenuli neku inicijativu da u mom gradu, gde je jedna varošica kojoj je mesna zajednica udaljena od centra grada 50 kilometara, pokrenuli smo inicijativu da otvorimo odeljenje srednje škole. Nije se u ovom trenutku ostvarilo, jer upravo iz ovog razloga nismo ni mogli. Očekivanja, želje nisu dovoljne. Treba da imamo i interesovanja. Kada smo pravili anketu, videlo se da je mnogo, mnogo malo ljudi zainteresovano da u tom trenutku i u tom mestu bude otvoreno odeljenje gimnazije opšteg smera. Nadam se da ćemo u nekom drugom trenutku to i uraditi.
Ovde u svim diskusijama koje su bile usmerene na kritiku zakona, pominjalo se, između ostalog, i vršnjačko nasilje, koje nikakve veze nema sa ovim zakonom. O vršnjačkom nasilju govore sasvim drugi zakonski akti, kao i o siromaštvu. Rečeno je – ne želimo da pričamo o siromaštvu. Pa, baš ste vi pričali o siromaštvu i o socijalnim razlikama. Upravo to i želimo da prevaziđemo.
Neko je juče rekao da siromašni nemaju šansu da se školuju. Ja mislim da imaju. Mnogo siromašnih ljudi istaknutih i naučnika i doktora nauka i obrazovanih. Obrazovanje i školovanje nije jedno te isto.
Da ne bih dužio, pošto su moje kolege mnogo čega dobroga rekle o ovom zakonu, ovde ću završiti, i u svakom slučaju, i zna se sigurno, glasati za ove dobre predloge zakona. Hvla.