Poštovana predsedavajuća, uvaženi ministri, koleginice i kolege narodni poslanici, ozbiljni zakoni su danas na dnevnom redu, svi su podjednako važni i za privredu i za ekonomski sistem zemlje i za finansijsko funkcionisanje Srbije. Ja ću danas diskutovati o dva predloga zakona, o Predlogu zakon o zadrugama i Predlogu zakona o privrednim komorama.

U Srbiji komorski sistem ima tradiciju dužu od 150 godina i za sve to vreme kroz brojna iskušenja komorski sistem u Srbiji se i menjao i prilagođavao tržišnom privrednom sistemu.

Ono što i znamo i što je neophodno da imamo u vidu, jeste da u srpskoj privredi ima zaista mnogo problema, a privredne komore su upravo te koje su najsposobnije da brzo identifikuju problem i da brzo predlože rešenje tog problema. Pored toga, privredne komore imaju i kapacitet da sprovedu strategiju pružanja određenih oblika podrške poslovanju privrednih subjekata.

Država je dužna da stvori najpovoljniji privredni ambijent za poslovanje, da osluškuje zahteve privrede i da privredi bude na usluzi, a to najbolje može preko privrednih komora koje su svuda u svetu veza između države i između privrednika.

Privrednici preko komore daju smernice Vladi u kom pravcu treba praviti rezove i reforme da bi se unapredio poslovni ambijent, a verujem da ni jedan ozbiljan privrednik u Srbiji od države ne očekuje ništa drugo do stvaranja dobrog poslovnog ambijenta.

Predlog zakona o privrednim komorama o kojem danas i raspravljamo je sasvim novi i moderan Predlog zakona, koji će sigurno otkloniti sve one probleme koji su uočeni u primeni važećeg zakona, a koji će definitivno uticati na dalju transformaciju i reformisanje komorskog sistema u Srbiji. Najbitnije da i ta transformacija i reformisanje komorskog sistema budu u korist privrede jer privredne komore postoje i zbog privrede.

Svakako jedna od najvažnijih novina koja se uvodi ovim zakonom, konstituisanje novog načina organizovanja komora sa obaveznim članstvom, što jeste novina sada što se tiče ovog zakona. Inače, ovakav sistem obaveznog članstva je već postojao i time se uloga komora i u zemlji i prema inostranstvu biće mnogo i ozbiljnija i izraženija u smislu moći, u smislu kvaliteta, uticaja, itd.

Ono što se ovim zakonom afirmiše, a što jeste glavni i najobuhvatniji zadatak komore je da zastupa i da štiti interese privrede i privrednika, što podrazumeva sve one aktivnosti koje su usmerene na kreiranje ambijenta povoljnog za poslovanje, promociju privrede u zemlji i van nje, edukativne aktivnosti i slično, a što opet podrazumeva i aktivnu uključenost svih članova privredne komore u smislu iznošenja stavova, primedbi, sugestija i na taj način tako objedinjeni zahtevi privrede dođu do onih koji kreiraju politiku i onih koji donose odluke. Na taj način privredna komora postaje ozbiljan partner Vladi, što u stvari i jeste cilj.

S obzirom da Privredna komora Srbije jeste institucija sa dugom tradicijom, da u Srbiji ima dovoljno stručnih i dovoljno profesionalnih ljudi i zaista dovoljno stečenog poverenja poslovnih ljudi.

Smatram da će ova institucija i ojačati i zauzeti mesto u privrednom životu koje joj pripada odmah nakon početka primene ovog novog zakona.

Kada je zakon o zadrugama u pitanju, želim da kažem ono što ste i vi, gospodine Sertiću, rekli, da važeći Zakon o zadrugama nikada nije dao prave efekte i da su nam i zadruge i zadrugarstvo u Srbiji izložene problemima različite vrste koji opterećuju poslovanje zadruga, a koji se mogu otkloniti jednim novim savremenim zakonskim okvirom i sprovođenjem reformi u zadružnom sektoru u skladu sa jednom modernom, tržišnom, ekonomskom i finansijskim kretanjima u Evropi i svetu kada je oblast zadrugarstva u pitanju.

Problemi poput nerešenih imovinsko-pravnih odnosa, pravni status imovine zadrugara, zatim, postojanje potrebe harmonizacije domaćeg zakonodavstva sa regulativom EU u oblasti zadruge i zadrugarstva, nepostojanje sistema ili mehanizma za privlačenje kapitala u zadrugu, jedno nedomaćinsko poslovanje do sada, ekonomska kriza, sve su to problemi iz kojih je proizišla potreba da se pristupi reformi zadrugarstva u celosti po uzoru na razvijene zemlje, što bi oživelo značaj zadruga i stvorilo uslove da zadrugarstvo ponovo ostane važan faktor razvoja domaće privrede, kao što je to nekada bilo.

Istorijski gledano, poljoprivredne zadruge su bile prve koje su se proširile u regionu, a i danas su one najvažniji i najbrojniji oblik organizovanja, kada su zadruge u pitanju, od negde oko 4.000 zadruga koliko postoji registrovanih u Srbiji, najveći broj je zemljoradničkih zadruga.

Problem imovinsko-pravnih odnosa, što sam već istakla da je zaista bio problem, biće ovim zakonom rešen i to je ono što je dobro. Međutim, zemljoradničke zadruge ne treba posmatrati samo sa aspekta čime one raspolažu u smislu kapaciteta kada je u pitanju zemljište, mehanizam, nekretnine, već ih treba posmatrati sa stanovišta koliko su te zadruge u mogućnosti da organizuju proizvodnju, da obezbede plasman, jer je to u ovom momentu i ovakvoj situaciji u kakvoj je naša poljoprivreda, za naše poljoprivrednike i najbitnije.

Država, počev od zakona, pa nadalje, mora da preduzme sve da zemljoradničke zadruge ponovo ožive i da budu uključene u sve segmente agrarnog razvoja.

Što se tiče stambenih zadruga, takođe imaju tradiciju u srpskom zadrugarstvu. Imale su u jednom vremenu izrazito prepoznatljivu ulogu u podmirivanju stambenih potreba. Zato i želim da iskomentarišem par odredbi koje se tiču baš stambenih zadruga.

Predlogom zakona predviđeno je da se zadruge osnivaju ulogom zadrugara ili bez uloga, izdržavaju se članarinom i s obzirom na to da stambene zadruge i omladinske zadruge i potošačke zadruge, a posebno socijalne zadruge, ne osnivaju radi sticanja i raspodele dobiti, već radi zadovoljavanja određenih potreba zadrugara, smatram da bi ove zadruge trebalo uvrstiti u one koje se mogu osnovati bez uloga, jer njihovo poslovanje odlikuje prvenstveno pravila uzajamnosti, solidarnosti, podmirivanje stvarnih troškova, a svaki višak prihoda u odnosu na rashode usmerava se u namene radi kojih je zadruga i osnovana.

Takođe, kada su u pitanju organi upravljanja, s obzirom na to da uslovi rada kada su zadruge u pitanju su poslednjih godina bitno promenjene i nepotrebno je, pre svega iz tehničkih i praktičnih razloga, predvideti zakonom glomazne organe upravljanja, već to svesti na neki primereniji i prihvatljiviji broj članova, zbog npr. kvoruma ili zbog obezbeđivanja prostora za održavanje sastanaka i slično, 100 članova je zaista preveliki broj.

Za SPS naročito je važno i to želim i da istaknem i da pohvalim, što je Predlogom zakona predviđeno osnivanje socijalnih zadruga, koje su bitne u smislu podrške i pomoći socijalno ugroženim kategorijama građana. Bitno je da se u ovakav vid podrške uključe i lokalne samouprave i pruže pomoć i kod osnivanja ovih zadruga, ako postoji mogućnost da se olakša i da se skrati postupak za registraciju i slično.

Sve ove zakone koji su danas na dnevnom redu u danu za glasanje poslanička grupa SPS će podržati. Zahvaljujem.

Zahvaljujem predsedavajući, uvaženi ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, svi predlozi zakona koji su danas na dnevnom redu za zajedničko imaju cilj da unaprede kvalitet života građana štiteći bezbednost, štiteći javni red i mir, ljudska prava i slobode i svakako pravično postupanje.
Danas ću u svom izlaganju govoriti o Predlogu zakona o izvršenju i obezbeđenju. Iz današnjeg izlaganja ministra Selakovića čuli smo, zaista iscrpnu analizu važećeg Zakona o izvršenju i obezbeđenju i zaključke koje su ukazali na to da je bilo potrebno uraditi sasvim nov zakon iz ove oblasti.
Iako je važeći zakon koji je usvojen 2011. godine najslabiji zakon iz oblasti izvršenja, za njega je bitno reći da je tim zakonom prvi put u pravni sistem Srbije uveden institut javnih beležnika. Međutim, tim zakonom nije jasnije i bliže definisano, nisu definisana ni ovlašćenja javnih izvršitelja u izvršnom postupku niti odnos prema sudu, prema dužnicima, prema poveriocima, a tim još što je veća posledica, to je da je tim zakonom ukinuta su određena pravna sredstava od kojih je svakako najbitnija žalba, ali vraćanje u pređašnje stanje, veštačenje, odlaganje izvršnog postupka.
Takvim zakonskim rešenjem jeste postupak izvršenja i obezbeđenja dobio na nekoj brzini rešavanja, ali je stvorena jedna vrsta pravne nesigurnosti i pravne praznine u pocesnom delu što je uzrokovalo, odnosno nanelo uglavnom štetu strankama. Zato upravo cilj predlagača ovog novog zakona jeste da nađe jedno idealno kompromisno rešenje, da uspostavi neku vrstu balansa da se sa jedne strane ostanu prava stranaka zaštićena, a da postupak ne izgubi na brzini.
Važno je svakako voditi računa o efikasnoj i brzoj zaštiti poverilaca, ali da se ne ograničavaju i ne isključuju prava dužnika niti da se omalovažava ličnost dužnika niti članova njegove porodice. Danas smo mnogo toga čuli o prednostima i mana žalbe, ali pored toga važno je da predlogom ovog zakona ponovo vraćamo žalbu u izvršni postupak čime će se sigurno pružiti bolja pravna zaštita izvršnih dužnika.
Do sada su dužnici imali na raspolaganju samo pravo prigovora protiv prvostepenog rešenja o kome je rešavao sud koji je rešenje i doneo tako da se kontrola svih sudskih akata iz izvršnog postupka okončavala na nivou lokalnih osnovnih i privrednih sudova. Iako se žalbom gubi na brzini važno je da se vraćanjem žalbe u izvršni postupak dobija na poštovanju zakonitosti što je cilj i prioritet svake ozbiljne pravne države.
Kada govorimo o odredbama zakona kojima se uređuje prodaja nepokretnosti u slučajevima kada prodaja javnim nadmetanjem u prvom i drugom pokušaju. Nije uspela, nepokretnost se prodaje neposrednom pogodbom i u tom slučaju je predviđeno da prodajna cena nepokretnosti ne može biti ispod 70% od procenjene vrednosti nepokretnosti.
Povodom ovog člana postoje dva ugla gledanja. Sa jedne strane zaštiti interes dužnika i ograničiti da se nepokretnost ne može prodati ispod 70% od procenjene vrednosti nepokretnosti, a sa druge strane nameće se jedno logično pitanje. Ako nepokretnost ne bi mogla prodati u drugom pokušaju u javnom nadmetanju za vrednost iznad 50% od procenjene vrednosti kako se može neposrednom pogodbom prodati za 70%. To samo ukazuje da nije bilo zainteresovanih za tu vrstu nepokretnosti po toj ceni ili po tim uslovima zato mislim da bi bilo prihvatljivije neko drugo rešenje.
Ne mora da znači da sam ja u pravu da se iz zakona izostavi odredba da je 70% od procenjene vrednosti nepokretnosti nešto ispod čega se nedozvoljava prodaja nepokretnosti, ali da u cilju poštovanja zaštite interesa izvršnog dužnika koji je afirmisan predlogom ovog zakona bilo je potrebno možda predvideti, odnosno odrediti donju granicu ispod koje se nepokretnosti ne mogu prodati, odnosno ne ispod visine potraživanja izvršnog poverioca uz prethodnu saglasnost izvršnog poverioca.
Mislim da bi u suprotnom ako bi nepokretnost bila prodata za neku nižu cenu, izvršni dužnik bio doveden u situaciju da ostane i dalje dužan poveriocu za nenamerni iznos potraživanja što bi uslovljavalo nove postupke izvršenja i sprovođenja na nekoj drugoj imovini dužnika, ukoliko ima i svakako bi ugrozila i stabilnost i ekonomski i materijalnu situaciju dužnika.
Takođe, kada je u pitanju upis prava svojine izvršnog dužnika, mislim na odredbe člana 152. stav 3. i 4, kojim se određuje da se pravo svojine izvršnog dužnika u slučajevima kada je u katastru kao vlasnik upisano neko drugo lice, pravo svojine upisuje na zahtev suda, a tek posle upisa sud donosi rešenje o izvršenju.
Mišljenja sam da treba predvideti mogućnost da javni izvršitelj istovremeno sa zahtevom za upis javne svojine traži i upis zabeležbe o prodaji predmetne nepokretnosti, a na osnovu rešenja o izvršenju.
Zbog čega? Time bi se uskratila eventualna namera izvršnog dužnika da u međuvremenu od upisa svojine do donošenja rešenja o izvršenju koje nije pokriveno, može da otuđi nepokretnost.
Znamo da je članom 19. ovog zakona predviđena zabrana otuđenja nepokretnosti, ali samo onda kada se donese rešenje o izvršenju. Znači, imamo neko prazno vreme, koje pruža mogućnost izvršnom dužniku da otuđi nepokretnost i na taj način nanese štetu izvršnom poveriocu.
Ja bih, ako dozvoljavate ministre, evo samo za kraj da vas citiram i zaista mi se dopalo to što ste rekli, da je najbitnije da se Predlogom ovog zakona spreči propadanje našeg zakonodavstva, kada je reč o izvršnom postupku i da se ovim zakonom podjednako štiti i javni interes i interes dužnika i interes poverilaca.
Mi ćemo kao što je ovlašćeni predstavnik Socijalističke partije Srbije rekao, Neđo Jovanović, u danu za glasanje podržati ceo set predloženih zakona. Hvala.

Poštovani predsedavajući, stav SPS je da se ovaj amandman ne podrži i prosto nas čudi da se predlagači ovog amandmana ne sećaju da posebna građevinska dozvola za pripremne radove, predviđena još Zakonom o planiranju i izgradnji iz 2009. godine, a takođe, istim zakonom je predviđeno da postoji faze gradnje.

Pripremni radovi su inače, svako ko se bavi građevinom, a to i koleginica Branka Bošnjak može bolje od mene da objasni, zna koliko su bitni prethodni pripremni radovi i oni prethodni u građenju i razlikuje se u zavisnosti od toga u kakvom se stanju nalazi parcela na kojoj se planira buduća gradnja, pa tako pripremni radovi mogu da budu i potporni zidovi, uklanjanje postojećih objekata, raščišćavanje terena itd. Sve su to važni pripremni radovi i da bi buduća gradnja mogla sigurno i efikasno i nesmetano da se odvija, svako gradilište mora da ima dobru i temeljnu pripremu.

Inače, tačno je da je Zakonom o planiranju i izgradnji predviđeno da lokalne samouprave izdaju građevinske dozvole.

Međutim, s obzirom na važnost projekta, na kvadraturu objekta, ovim zakonom se samo još detaljnije precizira da za ove objekte građevinsku dozvolu izdaje Grad Beograd i zaista ne razumemo zašto se uopšte traži brisanje i ovih i narednih članova. Jednom u koliko godina ovakva investicija dođe u Srbiju, investicija koja će zaista stvoriti mogućnost da se uposli i građevina i da se zaposle naši građani i da se sve druge delatnosti koje su u vezi sa građevinom, ožive. Ne treba se plašiti nečega što je novo, treba Srbiju gurati ka napred, ka novim investicijama i ka jačanju privrede. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Upravo, nasuprot obrazloženju koje je predlagač amandmana naveo, smatramo da Predlog budžeta odražava i stanje i trenutak u kome se Republika Srbija nalazi. Ono što je najbitnija i najkvalitetnija karakteristika Predloga budžeta jeste da je realan i da je planiran u skladu sa očekivanim prihodima i u skladu sa tim očekivanim rashodima, a dobro znamo kako su u nekom ranijem periodu budžeti i planirani i realizovani.
Budžet je koncipiran upravo u skladu sa ciljevima Vlade da Srbija troši onoliko koliko zarađuje. Nekada se i rasipalo i neodgovorno trošilo. Zato sada i jesmo tu gde smo, pred još jednom godinom u kojoj treba očuvati stabilnost javnih finansija, u kojoj treba štedeti, primeniti set nepopularnih mera. Znamo da građani opravdano ne prihvataju ove mere, ali je očigledno da se zbog svega onoga što se ranije radilo mora ovakvim merama i pristupiti.
Tačno je da je budžet za narednu godinu smanjen, ali bitno je da se u socijalno prava građana nije diralo. Bitno je i veliki je značaj što je Vlada u ovakvim teškim vremenima za kapitalne investicije opredelila 117 milijardi dinara i još 35 milijardi dinara za železnice i puteve.
Znamo koliki je značaj ulaganja u putnu infrastrukturu. To su sve zemlje u okruženju pre nas shvatile. Znamo koliko ulaganje u putnu infrastrukturu utiče i na rast privrede i na rast BDP i da je to veoma važan korak u trci za investicije.
Zato i predlažemo da se amandman, koji predviđa da se ovaj član i svi naredni članovi brišu, ne prihvati bez davanja ikakvog drugog rešenja i za ovaj i za naredne članove. Sigurna sam da je predlagač svestan koliko bi ne usvajanje budžeta uticalo na funkcionisanje Srbije i koliko bi ugrozilo i obezbeđivanje sredstava za penzije, za socijalna davanja i za plate. Hvala.

Zahvaljujem predsedavajuća.
Mi podržavamo stav predlagača da se amandman na član 3. stav 1. tačka 38. ne prihvati upravo iz razloga koji jesu navedeni u obrazloženju amandmana, jer kako stvari stoje i na osnovu ovog obrazloženja i na osnovu predloga zakona i na osnovu amandmana koji je predlagač usvojio, a odnosi se na istu tačku, na isti član i stav, jasno je da predlagač amandmana nije uvideo razliku između termina „istražna bušotina“ koja se odnosi na radove i geološkim istraživanjima i termina „bušotina“ koji se odnosi na radove u rudarstvu kao eksploatacija mineralnih sirovina, nafte, gasa i tako dalje i kao takva i treba da stoji upravo u ovom članu koji se odnosi na to šta predstavlja rudarski rad. Tako da podržavamo stav predlagača da se amandman ne prihvati. Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, uvažena ministarko, saradnici, koleginice i kolege narodni poslanici. Predsedavajući, samo da napomenem da koristim vreme ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe.
Mislim da se kod ovog amandmana možda nismo najbolje razumeli jer ste mi u obrazloženju za odbijanje amandmana naveli da se amandman ne prihvata s obzirom da u daljem tekstu Predloga zakona postoje precizno propisane situacije u kojima se takav objekat može završiti u građevinskom i građevinsko-zanatskom smislu.
Mi smo predlogom ovog amandmana u stari želeli da stvorimo uslove da se što više objekata, da li su započeti ili završeni, završe, odnosno upišu na osnovu izdate građevinske i upotrebne dozvole, znači, u jednoj redovnoj proceduri i upravo uvođenjem ovakve kategorije objekata i uslova koji se zovu „uklapanje“, izbegla bi se svaka dalja legalizacija u budućnosti.
Jer, procedura bi izgledala tako da nakon što investitor podnese zahtev za uklapanje objekta iz bilo kog razloga, stručna služba urbanizma koja je nadležna za ozakonjenje objekata izdaje informaciju o uklapanju objekata na lokaciji koja sadrži sve uslove i sva ograničenja iz standardne informacije o lokaciji, kao i mere za uklapanje započetog ili završenog objekta.
Nakon toga se pristupa izradi projekta, odnosno idejnog rešenja u jednoj od predviđenih varijanti, a takvih varijanti ima dve. Jedna varijanta je da se uklapa objekat takav kakav jeste, a u drugoj varijanti se možda traži da se neki deo objekta ukloni i nakon toga se podnosi zahtev za lokacijske uslove. Lokacijski uslovi se izdaju u jednoj redovnoj proceduri, na čemu svi mi insistiramo i težimo i uklapanje se radi u skladu sa predviđenim urbanističkim okvirima, bez ikakvog urbanističkog i bilo kakvog drugog popusta. Ponavljam, ovo je samo u cilju da bi što više objekata ušlo u redovnu proceduru.
Mislim da je zaista najmanje bitno u toku čije vlade je više izgrađeno bespravnih objekata. Ako krenemo da analiziramo u toku čije vlade je više izgrađeno i koji su razlozi za to bili, mislim da se neće dobro osećati oni koji upravo na tome insistiraju.
Najbitnije je za nas, kao poslanike, koji smo odgovorni prema narodu, najbitnije je za Vladu koja je odgovorna prema narodu, da nađe najbolje moguće zakonsko rešenje da se bespravna gradnja, koje zaista mnogo ima u Srbiji, reši na onakav način koji je najpovoljniji za građane Srbije. Imamo zaista mnogo zakona, mnogo izmena i dopuna zakona, koji nisu dali efekte i građani nisu mogli da ispune one uslove koje su zakoni propisivali. Ako nam jeste cilj da pomognemo građanima, naročito onima koji su na taj način rešavali svoje stambeno pitanje, onda zaista mislim da je ovo zakon upravo taj koji pruža takvu šansu. Hvala.

Poštovani predsedavajući, opet vreme ovlašćenog predstavnika i za dalje da znate.
Ministarko, ovde se ovaj član, šta smo mi u stvari hteli? Da se Zakon o ozakonjenju odnosi i na objekte koji imaju privremenu dozvolu. Zašto? Pa, šta je privremena dozvola? Šta imaju objekti koji imaju privremenu dozvolu? Prvo, znamo kada je ta dozvola uvedena još osamdesetih godina. Znamo da je odluka o privremenoj dozvoli ukinuta 2003. godine.
Znamo šta se sve zidalo na osnovu privremene dozvole i kako se privremena dozvola upotrebljavala, a znamo razloge zbog kojih je osamdesetih godina i uvedena.
Rokovi na koje je ta privremena dozvola izdavana su uglavnom istekli, tako da zaista ne vidim ni jedan razlog zašto objekti sa privremenom dozvolom ne bi bili obuhvaćeni ovim zakonom, jer je to faktički kao da nemaju nikakvu dozvolu.
Znamo, Zakon o planiranju i izgradnji, koji je sada na snazi, privremena građevinska dozvola se izdaje za izgradnju asfaltne baze, agregata, fabrike betona, itd.
Ako na objekte koji imaju privremenu dozvolu, mislim na stambene i poslovne objekte, ne primenimo ovaj Zakon o ozakonjenju, već idemo nekom redovnom procedurom pa izdajemo upotrebnu dozvolu, a znamo kakvi su uslovi za dobijanje upotrebne dozvole, znači tehnički pregled koji mora da se sprovede, pa koji obuhvata i kontrolu usklađenosti izvedenih radova sa građevinskom dozvolom, sa tehničkom dokumentacijom itd. Ovi objekti uglavnom nemaju tehničku dokumentaciju, a projekte na osnovu kojih je izdavana privremena dozvola, znate i sami da uglavnom nisu ispoštovani uslovi iz tih projekata, tako da zaista ne znam na osnovu čega će moći da se izvrši tehnički prijem i dobije upotrebna dozvola kada su ovi objekti u pitanju? Hvala.

Poštovani predsedavajući, uvažena ministarko, samo da kažem da smatram da je možda potrebno u ovom članu koji predviđa da je moguće priključiti na infrastrukturu objekat koji je u procesu ozakonjenja, možda je potrebno tražiti i potvrdu nadležnog organa koji vodi postupak ozakonjenja da je moguće ozakoniti predmetni objekat, da ne bi u praksi dolazilo do zloupotreba, pa da na infrastrukturu bude priključen objekat koji je u nekom pojasu zaštite ili objekat koji je na klizištu, koji je u praksi nemoguće ozakoniti. Onda, znate kakve su već kontrole, takve objekte u dužem vremenskom periodu ne možete isključiti sa tih infrastrukturnih mreža. Toliko, hvala.

Poštovani predsedavajući, uvažena ministarko, koleginice i kolege narodni poslanici, radi se o amandmanu gde smo predložili da se, ukoliko se površina navedena u ugovoru o kupoprodaji stana koji je kupljen od investitora koji je u međuvremenu prestao da postoji, tako da je nemoguće raditi aneks ugovora, razlikuje od površine koja je navedena u naknadno izdatoj građevinskoj i upotrebnoj dozvoli dobijenoj u procesu legalizacije, kao prihvatljiva za upis u katastru uzme površina iz naknadne građevinske i upotrebne dozvole, samo u pitanju kada su predmeti odnosno naknadne upotrebne i građevinske dozvole dobijene u postupku legalizacije. Zahvaljujem.

Zahvaljujem predsedavajući.
Amandman smo podneli na član 70. kojim se menja važeći član 175. i koji određuje koja su lica obveznici plaćanja takse, odnosno koja su lica oslobođenja od plaćanja takse. S obzirom da živimo u vremenu u kojem socijalne potrebe građana nisu u nekom proporcionalnom odnosu sa mogućnostima države i da zakoni i propisi moraju da prate život, mi smo predložili da lica koja su na evidenciji za zapošljavanje, samohrani roditelji ili lica u režimu socijalne zaštite budu oslobođena plaćanja takse za upis, odnosno da mogu da ostvare i svoja prava i obaveze prilikom upisa prava na nepokretnostima jer je to njihovo osnovno pravo koje nekada zbog materijalnih nemogućnosti ne mogu da ispune.
S obzirom da je ovo poslednji amandman SPS na Predlog zakona o državnom premeru i katastru, iskoristiću priliku da iznesem zapažanje naše poslaničke grupe da je stanje u katastru poslednjih par meseci zaista krenulo na bolje i da se nadamo da će usvajanjem ovog predloga zakona koji se odnosi na skraćenje rokova, što je građanima i najbitnije i koje će uticati na smanjenje gužvi u katastru, sigurno katastar dostići jedan evropski standard.
Takođe, zahvaljujem se i gospođi ministarki Mihajlović i direktoru katastra i saradnicima što su prepoznali da su naši amandmani podneti isključivo u jednoj dobroj nameri da utiču samo na poboljšanje teksta zakona. Zahvaljujem se.

Poštovani predsedavajući, uvažena ministarko, koleginice i kolege narodni poslanici, veoma važan set zakona je danas pred nama i o svakom zakonu zaista ima dosta toga da se kaže. Nažalost vreme je kratko pa ću pokušati da svoju diskusiju usmerim na ono što je zaista bitno, da možda ukažem na neka svoja zapažanja i eventualno traćim neke odgovore od vas.
Počeću diskusiju od Predloga zakona o ozakonjenju objekata i tu najpre želim da kažem da se nadam da je ovo zaista poslednji put da o legalizaciji objekata govorimo kao o Predlogu zakona. U poslednjih 20 godina smo više puta donosili nove zakone ili menjali postojeće, ali kao što ste i vi već rekli, bez nekih većih rezultata.
O razlozima bespravne gradnje smo mnogo toga čuli i ranije i danas i ne bih da to ponavljam. Jednostavno želim da istaknem ono što smo svi zapazili, da između donošenja dva zakona se broj bespravnih objekata uvećava i svakako najveću odgovornost u tom lancu odgovornosti imaju bespravni graditelji, ali ništa manju odgovornost nemaju ni organi inspekcije, bez obzira koliko je ima u lokalnim samoupravama, jer je upravo u njihovoj nadležnosti obaveza i da kontrolišu i da sprečavaju bespravnu gradnju.
Mislim da će se ovim zakonom mnoge stvari rešiti, najpre ono što jeste cilj i predlagača i svih nas, da se jednom za svagda reši sa bespravnom gradnjom, da se napravi evidencija izgrađenih objekata i da na taj način idemo u korak sa svetom.
Jedino što mogu i prvo da kažem i što me u stvari plaši jesu imovinsko-pravni odnosi koji su i do sada bili velika prepreka i kada je u pitanju legalizacija objekata i kada je građevinska dozvola u pitanju. Jeste ovaj zakon predvideo jednu široku lepezu rešavanja imovinsko-pravnih odnosa. Čak su neki načini i detaljno opisani, ali se plašim da će ipak, poznavajući naše građane, doći do problema.
Evo prostog primera. Ako je pre 50 godina prodata parcela koja je bila veličine jednog hektara, desetak kupaca kupilo i napravilo objekte, i do sada je u zemljišnoj knjizi ostao vlasnik isti koji je bio i pre 50 godina, odselio se, umro je, jednostavno je nedostupan, kako će ti vlasnici rešiti imovinsko-pravni odnos sa parcelama na kojima su gradili bespravni objekat, osim u sudskom postupku?
Ali, da li su svi naši građani edukovani u tom pravcu da to mogu da ostvaruju u sudskom postupku? Sa druge strane, to iziskuje i dosta vremena i dosta troškova. Možda smo trebali da predvidimo neko jednostavnije rešenje, makar za deo parcele koja se nalazi ispod ovih objekata ili koja je potrebna za redovno korišćenje objekta.
Što se tiče odredbi zakona kojima se određuje šta može biti predmet ozakonjenja, pa osim izgrađenih objekata i objekata gde su urađeni konstruktivni radovi, mislim da je možda trebalo da predvidimo upravo zbog objekata koji na terenu postoje, izgrađeni u različitim fazama, bez obzira da li je to započet objekat ili izgrađen objekat, predvideti upis, ozakonjenje tih objekata pod posebnim uslovima koji se zovu uklapanje. Zašto? Cilj svih nas je da što više objekata bude upisano u redovne procedure. Znači da ima i građevinsku i upotrebnu dozvolu, a zašto ne omogućiti građanima koji su objekte započeli i završili da im uklapanjem stvorimo mogućnost da mogu da uđu u redovnu proceduru, dobiju lokacijske dozvole i nastave dalje po Zakonu o planiranju i izgradnji. Na ovaj član smo podneli, naša poslanička grupa je podnela amandman i o tome ćemo više govoriti u danu kada se bude raspravljalo u pojedinostima.
Takođe kada govorimo o istom članu kojim se definiše šta je predmet ozakonjenja, pa se određuje da je izgrađen objekat i objekat gde su urađeni konstruktivni radovi, temelj, stubovi, krovna konstrukcija, tu imam jednu dilemu i jedno pitanje – da li objekat, a poznavajući kakva je situacija u životu, da su mnogi naši sugrađani napravili isključivo u cilju brzog rešavanja stambenog rešenja napravili objekte do ploče i uselili se u takve objekte i žive godinama u takvim objektima, da li takvi objekti mogu da budu predmet ozakonjenja, s obzirom da ste rekli da je cilj zakona da vlasnici objekta imaju neki papir o objektu u kome žive?
Ovi ljudi žive u objektu do ploče i da li taj objekat može da se ozakoni iako nema krov, jer jednostavno naši građani u ovakvoj ekonomskoj situaciji nemaju sredstava da ukrove svoje objekte.
Odredbama člana 4. određuje se da objekti za koje je izdata privremena građevinska dozvola ne podležu odredbama ovog zakona. Nisam shvatila zašto, s obzirom da je privremena građevinska dozvola uvedena nekih 80-tih godina, a znate šta je bio cilj privremene građevinske dozvole, da se adaptiraju objekti na privatnim parcelama, sopstvenim parcelama, mali objekti u nekoj površini od 50 do 80 kvadrata, pa s obzirom kakav je naš mentalitet, ta je privremena dozvola vremenom zloupotrebljena, pravljeni su, građeni su objekti na državnom zemljištu, veliki stambeni objekti u komercijalne svrhe i uglavnom su sve te privremene dozvole imale neki rok važenja. Taj je rok važenja već odavno istekao. Osim toga, 2003. godine je ukinuta odluka kojom je uvedena privremena dozvola.
To sa jedne strane, a sa druge strane, ako znamo da investitori koji su gradili objekte nisu poštovali uslove iz te privremene građevinske dozvole, nisu poštovali projekte na osnovu kojih je izdata privremena građevinska dozvola, pitam – kako je moguće onda izvršiti tehnički prijem takvog objekta, na osnovu čega i na osnovu čega izdati upotrebnu dozvolu? Zaista mislim da je objekte sa privremenom građevinskom dozvolom upravo iz ovih razloga bi trebalo uvrstiti, odnosno da se odredbe ovog zakona odnose i na objekte sa privremenom građevinskom dozvolom.
Do sada kada je legalizacija bespravnih objekata u pitanju kao problem se pojavljivalo nepoštovanje udaljenosti objekta od susedne parcele i to je zaista u praksi stvaralo dosta problema. Trebala je da se nabavi saglasnost i u većem broju slučajeva to nije bilo moguće i ovu promenu podržavamo i jednostavno imam pitanje – kako ćemo rešiti slučajeve gde je objekat nelegalno izgrađen i jednim svojim delom, da li krovom, stepeništem, terasom je zašao na susednu parcelu i na taj način umanjio prava vlasnika susedne parcele? Da li ćemo te objekte legalizovati i na koji način?
Kada su takse u pitanju, mi podržavamo predlog koji ide u smeru kvalifikacije, ali smatramo da je ipak trebalo napraviti razliku i barem na taj način, rekli ste da je zakon relativno pravičan, slažemo se, ali želja nam je da postoji ipak razlika između ljudi, građana koji su isključivo zidali objekte jer ih je muka naterala na to, bespravno gradili da bi zadovoljili svoje stambene potrebe i članova svoje porodice i napraviti razliku između onih koji su gradili objekte da bi sticali profit, a nisu poštovali zakon.
Svakako da je prvenstveno cilj ovog zakona zaštita javnog interesa države. Svakako da je cilj Predloga zakona da se jednom u Srbiji napravi evidencija svih izgrađenih objekata, jer ako smo ozbiljni na putu ka Evropi od nas se traži da imamo i ozbiljnu evidenciju objekata. Mislim da je ovaj zakon pravo rešenje i pravi način i uverena sam da će posle svih zakona koje smo u poslednjih 20 godina donosili, ovaj zakon dati rezultate koje očekujemo i naravno da će poslanička grupa SPS u danu za glasanje podržati Predlog zakona.
Sledeći u nizu, a ne i manje važan je Zakon o državnom premeru i katastru. Drago mi je što je direktor danas sa nama, koji verovatno i zna kakva je situacija na terenu. Katastarske evidencije u Srbiji su različitog nivoa i tačnosti i kvaliteta i to je verovatno posledica skupljanja podataka prilikom različitih tehnologija u dužem vremenskom periodu i takva situacija jednostavno nije na onom nivou da bi zadovoljila potrebe i građana i privrede i investitora.
Tako da, vi sami znate da svi oni građani koji su upućeni i koji imaju potrebu da sarađuju sa katastrom imaju jedan zajednički osećaj nezadovoljstva, jer katastar karakteriše jedna neorganizovanost u radu, gužve pred šalterima, rokovi za upis nepokretnosti da se izvadi jedan list nepokretnosti itd. Da ne govorimo o kopiji plana, konverziji, preparcelaciji i svim drugim poslovima koji se u katastru moraju završiti. Rokovi su zaista neprimereno dugački.
Takvo stanje nije od juče i, naravno, vi ne snosite odgovornost za to, ali jednostavno je krajnje vreme da se takva situacija u katastru što pre reši, jer mi nećemo moći da ispoštujemo ni ono što se predviđa Zakonom o planiranju i izgradnji, da građevinska dozvola bude izdata za 28 dana, ako to katastar usporava.
Osim toga, kada je građevina u pitanju, sve što govorim, govorim iz iskustva, i kad je građevina u pitanju i kada je kupoprodaja nepokretnosti u pitanju, sve počinje i sve se završava u katastru. Zato je katastar veoma bitan, opet ponavljam, i za privredu i za građane, a naročito, što je nama veoma važno, bitan za investitore.
Upravo zbog toga i želim da istaknem odredbe za koje smatram da su i najbitnije u predlogu ovog zakona, a to je smanjenje roka za upis prava na nepokretnostima. Kao što smo čuli, to je do sada bilo 60 dana. Smanjenje na sedam dana je izuzetan rok i to zaista podržavamo svom snagom. Zatim, smanjenje roka da se izvade potvrde, izjave i svi ostali dokumenti koji se inače iz katastra vade. Smanjenje na pet radnih dana, takođe podržavamo. Jedino mi nije jasno zašto nismo zakonom predvideli da rok za upis hipoteke bude 24 sata, kada znamo koliko je bitno za naše građane da se hipoteka upiše brzo. Za sve one koji žele da podignu kredit, takve su i procedure banaka, a iz iskustva i iz prakse znamo da je moguće hipoteku upisati za jedan dan.
Kad je u pitanju član 86, koji propisuje na osnovu kojih prava se vrši upis na nepokretnostima, nije predviđena jedna mogućnost koja se često pojavljuje u praksi, a odnosi se na upis posebnih delova novoizgrađenih objekata. Ja ću na jednom primeru da vam kažem kako to izgleda.
Dakle, investitor je gradio zgradu sa više stanova, ili je imao građevinsku dozvolu, pa odstupio, ili nije uopšte imao građevinsku dozvolu. Stanovi su prodati, investitor više ne postoji, a kupci tih posebnih delova žele da uđu u zakonsku proceduru, žele da legalizuju svoje posebne delove. Stanove su kupovali na osnovu kupoprodajnog ugovora i u ugovorima stoji jedna kvadratura koja je iz nekog postojećeg projekta tada. Naknadnim merenjem, u cilju legalizovanja tog posebnog dela, utvrđuje se druga kvadratura. Znači, u naknadnoj građevinskoj i upotrebnoj dozvoli stoji jedna druga kvadratura. Kad dođe kupac u katastar, priloži ugovor o kupoprodaji kao dokaz o vlasništvu, priloži naknadu građevinsku i upotrebnu dozvolu kao dokaz o legalnosti objekata i nailazi na problem. Katastar odbija da upiše pravo na nepokretnosti, jer se kvadrature ne poklapaju iz dozvole i iz ugovora. Ne može da uradi aneks, jer više ne postoji investitor. Šta da radi taj kupac? Znate li koliko je takvih slučajeva? To je zaista veliki problem. Govorim vam ono što se pojavljuje kao problem u praksi.
Mislim da je ovaj zakon možda bio mogućnost da takve probleme rešimo, ako smo već krenuli u rešavanje problema koji postoji na terenu i problema koji se pojavljuju u praksi.
Još jedan problem koji je prisutan u Srbiji, osim toga što ne postoje planska dokumenta u svim opštinama i gradovima, jeste evidencija u katastru koja se ne poklapa baš uvek sa stanjem na terenu. Znamo da je osnovno načelo katastra da katastar mora da bude veran stanju na terenu. Ako smo donosili zakone i o posebnim upisima objekata bez građevinske dozvole i razne druge zakone koji nisu dali efekta, nismo mogli da napravimo tu jedinstvenu evidenciju. Međutim, osim objekata koji nisu evidentirani u katastru, postoji problem i sa nekim parcelama koje ili nisu u onim granicama kave su na terenu upisane ili postoje neki drugi problemi. Da sada ja o tome mnogo ne govorim, vi to sigurno znate bolje od mene. Mislim da tu mora da se priđe rešavanju tog problema. Obnova premera je jedno od rešenja, ali je to i supo i dugotrajno. Kažem da je jedno od rešenja, ali zaista je neprihvatljivo za Srbiju sada u ovom momentu. Primorati građane na neki način da evidentiraju parcele i objekte, takođe ne vidim neki način. Da li sprovesti neku vrstu snimanja faktičkog stanja i objekata i parcela onako kako je na terenu, bez obzira na papirologiju koju vlasnicu imaju? Ne znam da li je to prihvatljivo. Evo, samo nabacujem neke predloge, jer jednostavno zaista imam želju da se u Srbiji jednom za svagda uspostavi jedinstvena evidencija, da stanje u katastru odgovara stanju na terenu. Samo tako možemo i privredno da se razvijamo i ekonomski i možemo da pratimo standarde koji postoje u toj oblasti u Evropi.
Kada je reč o odredbama koje se odnose na zabeležbu, smatram da je možda bilo potrebno u onim odredbama koje se odnose na zabeležbu upisati pravo gradnje, odnosno da je za određenu građevinsku parcelu izdata građevinska dozvola. Evidentiranje informacija o tome da je za određenu parcelu izdata građevinska dozvola bi sprečilo vođenje nekih drugih postupaka vezanih za istu parcelu. Osim toga, građevinska dozvola investitoru nameće, osim prava, i izvesne obaveze. Ukoliko investitor ne ispuni te obaveze, a parcelu stavi u promet, dovešće kupca u zabludu. Zabeležbom da je građevinska dozvola izdata za određenu parcelu izbegavaju se ovakve situacije koje evidentno mogu da nastanu.
Ono što je za SPS veoma važno, odnosi se na takse, odnosno na onaj deo koji je oslobođen plaćanja taksi. Mi predlažemo da oslobađanje od plaćanja taksi imaju lica koja su na evidenciji za zapošljavanje, samohrani roditelji i lica u režimu socijalne zaštite. Poslanička grupa SPS je podnela amandman i na ovaj član. Jednostavno, samo kao zaključak, želim da kažem da dobrim zakonskim rešenjem, dobrim merama mogu će je da se ovo stanje u katastru poboljša. Ja, gospodine direktore, ne sumnjam da ćete vi raditi na tome, jer vidim šta ste već počeli da menjate kada je katastar u pitanju. Katastar mora da bude ažuran, pouzdan i mora da pruža pravnu sigurnost i građanima i privredi i svima onima koji imaju potrebu da sa katastrom sarađuju.
Pošto mi vreme ističe, želim da kažem da će i ovaj predlog poslanička grupa SPS naravno podržati i sve ostale zakone iz ovog seta zakona, a o ostalim predlozima zakona će moje kolege govoriti u današnjoj daljoj raspravi. Zahvaljujem se.

Predsedavajući, saradnici ministra, pošto ministra nema, ono što je posle svih današnjih diskusija nesporno, to jeste da je Srbija zemlja kojoj su ulaganja potrebna, zemlja koja je otvorena za sve one koji žele da posluju ovde i koji Srbiju doživljavaju kao zemlju u kojoj mogu da ostvare profit.
Domaća zakonska regulativa uspešno kreira pogodnu investicionu klimu za ulaganja i Srbija i na ovaj i na svaki drugi način pokazuje da ima ozbiljan pristup ka privlačenju investicije.
Predlogom zakona o ulaganjima, ostvaruju se još povoljnije, bliže i jasnije definisani uslovi za privlačenje investitora i onih koji već posluju u Srbiji da dodatno ulažu, ali i onih koji razmišljaju da li je Srbija upravo ta zemlja gde treba da investiraju.
Osim toga, usvajanjem zakona o ulaganjima, otvoriće se i mnoge druge mogućnosti, prvenstveno za više investicija za oporavak privrede za nova radna mesta, za sve ono što u stvari u ovom momentu predstavlja prioritet Srbije.
Jedan od preduslova za nesmetan razvoj države jeste upravo sve ono na šta će ovi zakoni uticati, a to je sveobuhvatno funkcionisanje i razvoj privrede, pri čemu razvoj privrede je uslovljen i investicijama i domaćih i stranih investitora, ali i uključivanjem države u međunarodne robne i finansijske tokove.
U Srbiji postoji veliki potencijal za nova ulaganja, ali sama ta činjenica nije dovoljna da se neko odluči da ulaže baš u Srbiju. Potrebno je i da su poslovno okruženje i administracija spremni da brzo i efikasno odgovore na sve zahteve i interese zainteresovanih investitora. Upravo to i jeste cilj donošenja ovog zakona koji predviđa formiranje ekonomskog tima i razvojne agencije sa zadatkom da privuku investitore, da kontrolišu i prate investiciju, što do sada nije bio slučaj. Nije bilo informacije o tome ni ko su investitori, ni šta su, koje su investicije, ni koje se subvencije daju, niti je postojala analiza efekata u odnosu na date subvencije.
Međutim, osim usvajanja ovog zakona, na to kolika će visina investicija biti i koliko će investitora uopšte doći u Srbiju, zavisi i od načina i od brzine primene svih ovih zakona koje smo mi do sada usvojili u poslednjih par godina, od brzine sprovođenja strukturnih reformi, dinamike procesa privatizacije i rešavanje problema velikih sistema, kao što je npr. „Železara Smederevo“.
Što se subvencija tiče, i na toj ću se temi malo duže u svojoj diskusiji zadržati, jer sam uverena da mnogi od nas misle da subvencije same po sebi nisu dobro rešenje, ali su u državi u kojoj je privreda ovakva kakva jeste, kakva je u Srbiji, u kojoj su potrebne investicije, u kojoj su potrebna nova radna mesta, jednostavno su subvencije kao način privlačenja investitora i jedan od najprihvatljivijih načina i jednostavno neminovnost.
Zato i, s obzirom na to da su i do sada i u prethodnom periodu, kada su te subvencije davane investitorima, rezultati bili slabi, treba raditi i na unapređenju poslovnog ambijenta u Srbiji, na jačanju institucija vladavine prava, na reformi privrede, i postepeno kako država jača, tako i subvencije smanjivati i ograničavati kao sredstvo privlačenja investitora, a taj novac u stvari ulagati u našu poljoprivredu, u našu nauku, kulturu, tehnološki razvoj itd.
Mišljenja sam da, i pored svega što su nam investicije potrebne i pored toga što su upravo subvencije jedan od najprihvatljivijih načina za privlačenje investitora, da treba voditi računa i kome se te subvencije daju i za koje investicije, jer nama investitori jesu potrebni, ali da to ipak ne bude za mnogo visoku cenu.
S obzirom na iskustvo koje imamo iz prethodnog perioda kada je subvencionisanje investicija u pitanju, znamo da je Srbija bila široke ruke, a da to nije dalo očekivane ili skoro nikakve rezultate, odnosno nije privuklo neki veći broj ozbiljnih investitora i većih investicija. Neretko se dešavalo da upravo oni investitori koji su dobili subvencije u novcu, odu iz Srbije bez realizacije investicija, bez ikakvog objašnjenja i bez ispunjavanja ugovorenih obaveza.
Mislim da sada zaista treba primeniti drugu praksu i pre davanja subvencija utvrditi koji su efekti određenog ulaganja, ko su investitori kojima se subvencije daju, da li mogu da isprate investiciju do kraja i uopšte na šta se ta investicija odnosi, da ponovim, da opet ne bismo došli u situaciju kakvu smo imali u nekom prethodnom periodu.
Članom 13. Predloga zakona o ulaganjima data je mogućnost lokalnim samoupravama, tačnije kancelarijama za lokalni i ekonomski razvoj i podršku ulaganjima, da odlučuju o načinu, visini i obimu podsticaja za investitore, i to je u redu, i mi to podržavamo, da lokalne samouprave upravo budu te koje odlučuju o tome koju će vrstu podsticaja dati za ulaganja nivou lokala. Ali, opet se vraćam na ono iskustvo koje imamo iz prethodnog perioda i koje nije baš sjajno, i na to da je ipak ovim predlogom zakona dat jedan veći obim ovlašćenja lokalnim samoupravama, a i na eventualnu sumnju koja će se sigurno pojaviti u vezi toga kako te lokalne samouprave postupaju kada su podsticaji investitorima u pitanju.
Mislim da je trebalo predvideti da odgovorna lica i upravo ti organi koji su zaduženi za podršku ulaganjima imaju jednu vrstu obaveze da makar jednom godišnje nadležnom ministarstvu ili Agenciji za razvoj podnose izveštaje o tome kako su koristili subvencije, kome su ih davali, jer imamo ovde jedan član, mislim da je 12. gde je predviđeno da su lokalne samouprave u obavezi da vode evidenciju ko su ulagači i koje su investicije.
Zašto ne bismo predvideli da te lokalne samouprave i vode evidenciju o tome koje su subvencije date, kolike subvencije date, jer ministar je u svom izlaganju rekao sa kojim se problemom suočio kada je stupio na dužnost, da nije bilo nikakve evidencije, da nije mogao da dođe do informacije ko su investitori, koje su investicije i koji su podsticaji dati tim investitorima?
Zato je poslanička grupa SPS podnela jedan amandman koji se upravo odnosi na ovu temu, na obavezu lokalnih samouprava, odnosno organa koji su zaduženi za podršku ulaganjima, da imaju obavezu da podnose jednom godišnje izveštaj upravo o ovim činjenicama o kojima sam govorila. Mislim da je to potrebno i da je sasvim normalno da ministarstvo ima jednu vrstu kontrole nad radom tih organa.
Što se tiče kaznenih odredbi, mišljenja sam da su veoma skromne, skoro simbolične. Ne znam koji je razlog bio da sankcije, odnosno kazne budu ovako skromne. U kom smislu su skromne? U smislu kada uporedimo visinu kazne sa posledicom koju organ, ako ne postupa u skladu sa ovim zakonom, može da izazove. Samo u tom smislu mislim da su kazne trebale da budu strožije.
Takođe, opet se vraćam na ono naše iskustvo koje imamo. Mislim da je trebalo predvideti i neku vrstu kazni za investitore. Tačno je da se ugovor potpisuje, da su oni obavezani ugovorom, ali da je trebalo predvideti i neku vrstu sankcije za neispunjavanje obaveza, nedovođenja investicije do kraja, neispunjavanje ugovornih obaveza itd.
Na kraju, složila bih se i sa koleginicom koja je govorila u prepodnevnom delu rasprave, da je možda previše dug rok za donošenje podzakonskih akta, ako imamo u vidu ozbiljnost teme o kojoj govorimo, ali kažem, opet ste vi verovatno imali u vidu zašto je to tako. Imali ste verovatno neke određene razloge.
Na kraju, samo da kažem da cilj Srbije kao jedne ozbiljne i odgovorne zemlje, odgovorne najpre prema svojim građanima, mora da bude pravljenje jednog poslovnog okruženja, jednog uslova za brz privredni, da Srbija postane konkurentna u odnosu na zemlje u okruženju. Samim tim, doći će do novih investicija, do većeg priliva i dolaska investitora, većeg priliva novca u budžet, povećavaće se plate i penzije. Upravo je to sve ono čemu mi težimo. Sa razvijenom i jakom privredom Srbija postaje jaka država, upravo onakva kakva mi želimo da Srbija bude.
Kao što je ovlašćeni predstavnik SNS rekao, poslanička grupa SPS glasaće za predlog ovog zakona. Hvala.

Zahvaljujem. Uvažena ministarko, ja sam mislila zaista da ćete prihvatiti ovaj amandman, zato što se ništa bitno ne menja. Ovde ste u obrazloženju naveli da je jedno od osnovnih načela ovog zakona, načelo da lice iz člana 1. stava 2. mora biti upisano kao nosilac prava korišćenja u javnoj knjizi o evidenciji i nepokretnosti, i pravima na njima i to je jasno.
Ali postoje slučajevi kada pravni sledbenici nisu upisali svoje pravo vlasništva u knjizi u kojima se evidentiraju, nepokretnosti , a imaju dokaz da su to preduzeće kupili i dobili nekom sudskom odlukom itd.
Zaista ne vidim ništa sporno da se ovaj amandman prihvati i da se ostavi mogućnost svim onim licima, koji iz određenih razloga nisu bila u mogućnosti da se uknjiže ili zbog malog roka, a možda su skoro kupili preduzeće ili iz nekog drugog razloga, zato što je u svim drugim zakonima omogućeno da svi koji imaju vezu od uknjiženog vlasnika, mogu ta svoja prava da na drugi način ostvaruju.

Zahvaljujem poštovani predsedavajući.
Uvažena gospođo Mihajlović, koleginice i kolege narodni poslanici, posle usvojenih izmena i dopuna Zakona o planiranju i izgradnji i zaista uspešne implementacije zakona u praksi jedan od najvažnijih zakona iz oblasti građevinarstva, iz oblasti ekonomije, iz finansijskog sektora je upravo Zakon o konverziji o kojem danas raspravljamo.
Važan je zakon o konverziji zbog toga što utiče na promenu oblika svojine iz korisništva u vlasništvo, a odnosi se na državnu imovinu koja je u svakoj zemlji najvažniji resurs, i upravo zbog toga ovom zakonu i uopšte ovom problemu trebamo da priđemo sa mnogo odgovornosti i mnogo pažnje.
Konverziju nikako ne treba posmatrati kao sredstvo kojim će se ispraviti greške koje su počinjene lošom privatizacijom. Mi smo inače zemlja u kojoj se godinama različito tretiraju pravo na objektima kao vlasništvo i pravo na zemljištu na kojem su isti ti objekti izgrađeni kao korisništvu.
Stupanjem na snagu Ustava 2006. godine, taj problem je počeo da se rešava. Stvorena je pravna mogućnost da građevinsko zemljište, osim u državnoj svojini, može da bude i u privatnoj svojini.
Procena je da od 21 milion katastarskih parcela u Srbiji, trećinu čini građevinsko zemljište. Neke podatke smo čuli i od vas. Ja raspolažem nekim podacima, doduše nisam baš uverena da su potpuno tačni. Podaci su iz katastra i govore o tome da je nakon što je Zakonom o planiranju i izgradnji 2009. godine uopšte uveden institut konverzije, kao način pretvaranja prava korišćenja u pravo svojina na građevinskom zemljištu u državnoj svojini, da je podneto oko 15.000 zahteva za konverziju uz naknadu, od čega je prema izveštaju Uprave za trezor Ministarstva finansija izvršeno negde oko 900 transakcija. Mi smo čuli od vas da je jedna u Beogradu. Ovo se odnosi na celu Srbiju. Kažem, nisam sigurna da je ovaj podatak tačan, i da je naplaćeno negde oko 250 miliona dinara.
Jasno je da, iz iskustva koje svi mi imamo, institut konverzije nije zaživeo ni u obimu, ni u obliku u kakvom je trebao, a glavni problem dosadašnjeg zakonskog rešenja je u stvari, pogrešan koncept na kome je konverzija bazirana.
I sami ste rekli da nije između ostalog bilo ni političke volje da se taj problem reši onako kako treba, a to se sve negativno odrazilo i na građevinsku industriju i na nameru investitora da grade, jer, pre svega, investitori koji grade žele da na zemljištu na kojem grade imaju svojinu. Strani investitori uopšte ne prepoznaju pravo korišćenja već samo pravo svojine, tako da je uopšte ovo donošenje zakona o konverziji uticalo da upravo građevinarstvo, iz tog razloga, u izvesnoj meri stane.
Za državu veliki problem predstavljaju oni korisnici građevinskog zemljišta koji su to zemljište dobijali pre 2003. godine, po uslovima i po zakonima koji su u to vreme važili i tu je postojao rok da se to zemljište privede nameni.
Vi ste pomenuli da izvesne parcele nisu privedene nameri pa ste to doveli u vezu sa tim da zakon o konverziji nije donet, međutim, znate i sami da postoje i oni korisnici zemljišta koji su to zemljište upravo uzimali po tim uslovima pre 2003. godine, čekajući da se donese zakon o konverziji kojim bi im omogućio promenu korisništva u vlasništvo da bi to zemljište dalje preprodavali.
Konverzija je veoma osetljivo pitanje. Pre svega osetljivo pitanje za državu, osetljivo pitanje za sve one privrednike i investitore koji su kupovali preduzeća iz privatizacije ili iz stečaja. Osetljivo pitanje za sve učesnike u postupku restitucije, za sve one koji žele da grade a na zemljištu nemaju vlasništvo već korisništvo, i svi oni koji su u stvari zainteresovani da se ovaj problem reši imaju i različite interese i različite stavove i različita gledišta, tako da je zaista bilo teško napraviti zakon koji bi zadovoljio sve interese i uklopio se sa stavovima svih onih koji su zainteresovani za rešavanje pitanja.
Međutim, vi i sami znate da je suština svega pitanje koliko će koštati prenamena? Osim toga, naravno i način kojim će se konverzija izvršiti i da li će biti nekih olakšica, ali suština svega je koliko će prenamena koštati?
Pravni osnov za naplatu konverzije zemljišta nalazi se u činjenici da pravni subjekti koji su prodavani u postupku privatizacije nisu ni imali pravo vlasništva na zemljištu, već pravo korisništva. Svi oni koji su kupovali pravni subjekt znali su šta kupuju. Kupovali su kapital preduzeća, nisu kupovali zemljište.
S druge strane, znamo da se u cenu kada se kalkulisalo ko će platiti, kalkulisali su i vrednost zemljišta i da je u stvari najinteresantnije u svemu i bila lokacija na kojima se preduzeća nalaze, da je najinteresantnije bilo zemljište kojim preduzeća raspolažu i da je sve to i uticalo na cenu koju će oni platiti.
Država i zakon su tada to omogućavali iako se znalo da se uglavnom po nekim nižim cenama, neću da kažem u bescenje, je bilo i onih koji su zaista plaćali i neku realnu cenu, ali po nižim cenama kupovane su fabrike upravo da bi se to zemljište koristilo u komercijalne svrhe.
Sada postoji ovde neka polemika da li treba platiti, uopšte u javnom mnjenju, da li to zemljište treba platiti uz naknadu, da li treba osloboditi i bez plaćanja naknade, naš stav je da u slučajevima kada su preduzeća i fabrike kupovane ne da bi se nastavila delatnost, da bi se proširila proizvodnja, da bi se zapošljavali novi radnici, već kada su kupovane samo da bi se to zemljište preprodavalo ili kažem opet, gradilo u komercijalne svrhe, stav naše poslaničke grupe je naravno da konverzija treba da bude plaćena po tržišnoj ceni i da je u tim slučajevima konverziju u stvari treba posmatrati isključivo kao kupovinu zemljišta od države.
Ja se u jednom delu diskusije sa koleginicom Batić, koja se tiče člana 6, slažem. Ne slažem se da ste hteli bilo šta da uvedete na mala vrata naravno. Mislim da je samo ovde nedovoljno formulisan ovaj član, pa ostavlja prostora da se različito tumači. Mi nismo uložili amandman zato što mislim da ovaj član treba celokupan preraditi da ne ostavlja prostora da dolazimo u dilemu da možda neke firme koje su upravo iz navedenih razloga prodavane, odnosno kupovane, sada budu oslobođene plaćanja naknade za konverziju.
Međutim, postoji i jedna druga strana priče, šta sa onim privrednicima i investitorima koji su kupovali preduzeća, nastavili da se bave delatnošću tih preduzeća, zapošljavali nove radnike, širili proizvodnju, imaju zemljište nad kojim imaju pravo korišćenja i sada hoće na tom zemljištu da grade da bi i dalje proširili proizvodnju, da bi i dalje zapošljavali nove radnike? Da li se ovaj zakon u ovakvom obimu odnosi na njih ili ćete vi uredbom možda da oslobodite ili plaćanja konverzije u jednom delu ili na neki drugi način, ali mislim da svakako svima onima koji žele da dalje proširuju proizvodnju, da se i dalje bave istom delatnošću preduzeća, zapošljavaju radnike, da ih svakako treba na određeni način stimulisati?
Naročito je važno precizno i jasno utvrditi način utvrđivanja tržišne vrednosti nepokretnosti koja se odnosi i na objekte i na zemljište. Veoma je opasno ostaviti prostora da se utvrđivanje tržišne vrednosti nepokretnosti dvosmisleno tumači.
Ja nisam sigurna šta je Ustavni sud rekao u svojoj odluci kada je procena vrednosti nepokretnosti, da li i tu postoji jedan deo koji se odnosi da to treba da rade veštaci ili je ostavljen prostor da to mogu da rade poreske uprave, nisam sigurna, ali kažem da ipak kod ovog člana treba obratiti dosta pažnju i imati u vidu naravno da će tržišna vrednost zemljišta koja je u obavezi da se izvrši konverzija, upravo zbog te obaveze konverzije da će vrednost tog zemljišta sigurno biti umanjena.
Članom 5. Predloga zakona o konverziji, određuje se da je predmet konverzije izgrađeno ili neizgrađeno građevinsko zemljište. Pitanje za vas, gospođo Mihajlović, je - da li je za izgrađeno građevinsko zemljište uslov da se uz podnošenje zahteva za konverziju dostavi dokaz da objekat koji je izgrađen ili objekti, ukoliko ih ima više, koji su izgrađeni na tom zemljištu imaju građevinsku i upotrebnu dozvolu? Da li je to obaveza i šta sa zemljištem za koje ne postoje planski dokumenti? Znate da u Srbiji još uvek ima opština gde planski dokumenti nisu urađeni. Pitam sa razlogom, jer sam u praksi naišla na slučajeve da je kao vlasnik zemljišta upisan grad, lokalna samouprave, nebitno. Nebitno je ni da li se radi o izgrađenoj ili neizgrađenoj građevinskoj parceli, već se radi o tome da građevinska parcela nije obuhvaćena planskim dokumentom, pa je postupak konverzije nemoguće sprovesti, jer vlasništvo nad zemljištem se ne može uspostaviti ako se ne zna status zemljišta. Čak i član 83, 84. Zakona o planiranju i izgradnji govori da se građevinsko zemljište koristi prema nameni koja je određena zakonom i planskim dokumentom.
Vraćam se na ono prvo pitanje - da li je u obavezi da se uz zahtev dostavi i građevinska i upotrebna parcela, jer se to traži kada je u pitanju konverzija zemljišta bez naknade? Mislim da je ovda možda trebalo tačno, s obzirom da znamo kako nam službe tumače zakone i kakvih problema kod tumačenja zakona ima, da je u ovom članu onda, ukoliko je potrebna i građevinska i upotrebna dozvola, da je trebalo tačno to i navesti.
Član 8. – pravo na umanjenje tržišne vrednosti građevinskog zemljišta imaju lica iz člana 1. stav 2. ovog zakona i tu se govori da pravo na umanjenje imaju za površinu zemljišta pod objektima koji su izgrađeni na katastarskoj parceli u skladu sa zakonom, a to su zgrade, silosi, pomoćni objekti itd. Šta ako investitor nije izgradio, opet se vraćam na ono prethodno pitanje, nije izgradio objekat u skladu sa zakonom, nema građevinsku dozvolu? Znači, njemu ne omogućavamo, jer tu dolazimo u problem legalizacije takvih objekata, jer prvo morate da imate svojinu da biste mogli objekta da legalizujete, znači, razumemo se oko toga. I, šta je sa objektima koji su upisani po posebnim uslovima? Znači, opet moramo da radimo svojinu na zemljištu, pa onda da krenemo na legalizaciju objekata.
S obzirom na kompleksnost problema koji se ovim zakonom pokušava rešiti i s obzirom na to da se prilikom pisanja ovog zakona morao ispoštovati niz smernica, počev od odluke Ustavnog suda, preko pravila koja nam nameće EU, pa do obaveze da se zaštite interesi svih zainteresovanih, jer nam je obaveza da ničija prava ne budu oštećena, smatram i naša poslanička grupa smatra da je ovaj zakon, uz sitne ispravke i uz prihvatanje naših amandmana dobro zakonsko rešenje, tako da će poslanička grupa SPS u danu za glasanje podržati Zakon o konverziji.
Kada govorimo o Zakonu o otklanjanju posledica poplava, životno važan zakon za sve nas, naročito za naše sugrađane koji žive u ugroženim područjima. Ko je jednom doživeo strahote koje poplave sa sobom nose, ne može se ni skoro ni lako osloboditi od straha od nekih novih nepogoda. Za sve ono što se dogodilo maja 2014. godine svi snosimo odgovornost i država i građani i lokalne samouprave. Dosta toga je urađeno, dosta toga je otklonjeno. Naravno, ostalo je još dosta toga da se uradi. Ima još dosta ugroženih i ima potrebe da se urade i klizišta i obale.
Treba raditi i na prevenciji. Treba uticati na građane da mi sami sebi moramo da obezbedimo zaštitu od poplava, od nepogoda takvog tipa, upravo našim odgovornim ponašanjem. Podržavamo produženje roka, čak smatramo da je možda ovaj rok trebalo da bude i duži.
Naravno, poslanička grupa SPS će u danu za glasanje podržati predlog ovog zakona. Hvala.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre sa saradnicima, koleginice i kolege narodni poslanici, bez kredita moderna tržišna privreda je spora i neefikasna i skoro da se ne može ni zamisliti. U državama u kojima sistem kreditiranja ne funkcioniše kao poluga privrede, ekonomska situacija je znatno lošija u odnosu na države koje imaju razvijen sistem kreditiranja. Sa razvijenim sistemom kreditiranja stvara se i potreba za sigurnijim obezbeđenjem datih kredita, što znači da to obezbeđenje mora da bude i efikasno i prilagođeno na svaki način ekonomiji u kojoj se primenjuje.
Nastanak hipotekarnog tržišta u Srbiji omogućio je većem broju građana da obezbede krov nad glavom, da prošire poslovanje, a ne retko se dešavalo da građani uzimaju kredite i da bi kupili novi automobil ili nameštaj i sve je to stvorilo jednu situaciju da imamo veliki broj nepokretnosti koje su zbog kredita pod hipotekom i plašim se da zbog platežne moći građana taj broj nepokretnosti u nekom narednom periodu ne bude još veći i da to ne dovede do toga da se u jednom momentu na tržištu nađe veliki broj nekretnina koje će imati nižu tržišnu vrednost upravo zbog odredbi zakona koje predviđaju da se takve nepokretnosti mogu prodati i ispod tržišne vrednosti, u okviru 60% od realne tržišne vrednosti. To će, naravno, potencijalne kupce nekretnina okrenuti upravo prema tim nepokretnostima, što opet može napraviti problem investitorima koji grade po realnim cenama, pa se plašim da jednu ranu ne lečimo, a drugu ranu otvaramo.
Važeći Zakon o hipoteci, koji je usvojen 2005. godine, to je bilo pre 10 godina, sasvim je razumljivo da se u međuvremenu dogodio niz promena i u ekonomskom i u privrednom životu Srbije i u finansijskom poslovanju, dogodile su se i promene u poslovnom ambijentu Srbije, koji traži veću sigurnost, tako da, analizirajući važeći Zakon o hipoteci možemo uočiti niz neusaglašenosti sa sadašnjim uslovima života, sa novim zakonskim rešenjima koje smo usvojili u Srbiji u proteklih par godina, ali i sa zakonodavstvom EU. Upravo te novonastale društveno-ekonomske promene, tranzicija, privatizacija, promenjeni uslovi privređivanja, zahtevaju da se hipoteka, kao realno sredstvo obezbeđenja, zakonodavno reguliše na način koji odgovara društvenoj stvarnosti.
Predlogom izmena i dopuna Zakona o hipoteci, o kojima danas raspravljamo, otkloniće se neke od slabosti važećeg zakona. Pre svega, potrebno je pojednostavljenje same procedure zalaganja nepokretnosti, u tom pravcu i idu izmene predviđene ovim zakonom, koje, pre svega predviđaju, brisanje jedne od opterećujućih stavki važećeg zakona, Odredbe o saglasnosti trećeg lica koje je držalac nepokretnosti koja se zalaže. I to je, po važećem zakonu, bilo potrebno dostaviti uz založnu izjavu.
Saglasnost trećeg lica, neposrednog držaoca nepokretnosti, je u mnogome komplikovala sam proces zalaganja. Bilo je mnogo slučajeva da se sve završavalo i na sudu. Međutim, iako je to dobro rešenje i mi ga podržavamo, moram da pitam ministra ili saradnike koji su ostali, pošto je ministar izašao, kako je predviđeno da se zaštite ta treća lica, koja mogu da budu ili zaštićeni stanari ili zakupci na duži vremenski period, naročito lica koja su u zakupu nekog poslovnog prostora koji se stavlja pod hipoteku, pa su tu razvili poslovanje, očito je da mogu da pretrpe izvesnu štetu, u kom pravcu i da li je predviđeno nekim podzakonskim aktom, zaštititi ta lica?
Zakon o hipoteci iz 2005. godine, kao dobro rešenje, uveo je novinu da se hipoteka može staviti i na objekte koji nisu uknjiženi, odnosno na objekte koji su u izvesnom stepenu izgrađenosti. To je bilo dobro prihvaćeno rešenje, s obzirom da je baš u tom vremenu, posle 2005. godine, građevinska industrija i tržište nekretnina doživelo ekspanziju, i to je zaista bilo dobro prihvaćeno od strane kupaca nekretnina. Međutim, u praksi banke nisu primenjivale zakon onako kako je napisan, pa su u velikom broju slučajeva odbijale da prihvate da upišu, odnosno daju kredite gde se hipoteka upisuje na nepokretnosti koje su uknjižene, ali po posebnom zakonu, odnosno po Zakonu o posebnim uslovima upisa za objekte izgrađene bez građevinske dozvole. Molim vas, ako hoćete da mi odgovorite, da me saslušate šta pitam, radi se o objektima koji su upisani po posebnim uslovima, koji su izgrađeni bez građevinske dozvole. Kada smo o tom zakonu ovde u plenumu razgovarali, bilo je reči, to su građani slušali, da je te nepokretnosti potrebno upisati u Katastar nepokretnosti, upravo da bi se evidentiralo vlasništvo, ali i da bi građani mogli da dobiju kredite na osnovu tako upisane nepokretnosti.
Zamislite sada kada građanin sa izvodom iz lista nepokretnosti, iz Katastra, ode u banku, gde se vidi da je objekat upisan po posebnim uslovima, a bankar mu kaže - ne, vi ne možete dobiti kredit, jer vaš objekat nema građevinsku dozvolu.
S obzirom da ovim izmenama i dopunama Zakona nije predviđena izmena člana koji se odnosi na predmet hipoteke, mi nismo mogli da uložimo amandman, ali vas molim da uzmete u obzir i konsultujete se, da li postoji način da se u ovaj član dodaju, kao predmet hipoteke i objekti koji su upisani po posebnim uslovima ili da o tome odlučuje odbor, kakva god da je procedura?
To bi zaista olakšalo i bankarima, ali bi olakšalo i vlasnicima objekata koji su na takav način evidentirali svoje vlasništvo na objektima koji jesu izgrađeni bez građevinske dozvole, ali su upisani u Katastru nepokretnosti i za njih se može dobiti izvod iz lista nepokretnosti.
Najvažnija izmena koja je predviđena članom 26, kojim se menja član 49. važećeg zakona i rešava jedan od najvećih problema ili nedoumica koje su imali poverioci u prethodnom periodu, menja se odredba koja se odnosi na to da nakon sprovedene prodaje hipotekovane nepokretnosti prava docnijih poverilaca ostaju upisana, odnosno rezervisana. To je dovodilo do toga da su se nepokretnosti koje su više puta založene za obezbeđenje većeg broja poverilaca zaista teško u praksi prodavale, jer niko nije želeo da kupi nepokretnost gde ne može da upiše svoje vlasništvo jedan kroz jedan, jer su docniji poverioci, tj. njihova prava su ostajala rezervisana. Predlogom ovog zakona poverioci nižih redova se brišu i taj problem će na svu sreću biti rešen.
Takođe je Predlogom zakona predviđeno da će poverilac u ugovoru o prodaji nepokretnosti i pored kupoprodajne cene uneti odredbu, odnosno prilog ugovoru kojim se utvrđuje raspodela sredstava koja se dobijaju od prodaje nepokretnosti po određenom redosledu, gde će potraživanja poverilaca biti isplaćena prema redosledu upisa. To je izuzetno dobro, jer tako poštujemo pravno načelo koje važi još od nastanka instituta hipoteke, a koje kaže – prvi u vremenu, jači u pravu.
Takođe smatram da član 39. Zakona o hipoteci, koji se odnosi na objekte u izgradnji kao predmet namirenja hipoteke, odnosno ustupanje odobrenja za gradnju, treba takođe precizirati i dopuniti. Ne znam da li je sa razlogom izostavljeno ili slučajno to da osim objekata u izgradnji može biti poseban deo objekta u izgradnji, jer predmet hipoteke ne mora da bude ceo objekat u izgradnji, odnosno odobrenje za izgradnju celog objekta, već može biti poseban deo objekta, odnosno odobrenje za izgradnju posebnog dela objekta. Znači, odobrenje za izgradnju posebnog dela objekta je ovde izostavljeno, a govori se samo o odobrenju za izgradnju celog objekta.
Dakle, mi smo uložili amandman na ovaj član i pretpostavljam da ćete ovaj amandman usvojiti, jer ako predmet može biti objekat koji je u celosti izgrađen i poseban deo objekta u celosti izgrađen, onda može biti i odobrenje za izgradnju tog posebnog dela, kao što to može biti i građevinsko zemljište, pravo građana itd.
Sve u svemu, bitno je da ovo zakonsko rešenje doprinese doslednoj primeni vansudskog načina regulisanja odnosa svih učesnika u kreditnom odnosu, gde je hipoteka instrument obezbeđenja, da se osigura brža i bolja naplata banaka. Jer, kako god mi na to gledamo, banke imaju i pravo i obavezu da zaštite i svoje interese i svoj kapital, jer je u registru hipoteka koje vodi Agencija za privredne registre više od 70% onih koje su upisale banke.
Predlogom zakona zaštićena su i prava i interesi dužnika, odnosno vlasnika nepokretnosti koje se stavljaju pod hipoteku, smanjuje se administracija i smanjuje se učešće državnih organa u sam postupak, što je takođe dobro. Uz doslednu primenu izmenjenog i dopunjenog Zakona o hipoteci ustanoviće se sistem hipoteke u skladu sa zahtevima savremene ekonomije, privrede i finansija i u skladu sa najnaprednijim uporednim međunarodnim standardima iz ove oblasti.
Kao što je rekao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe Neđo Jovanović, poslanička grupa Socijalističke partije Srbije glasaće za Predlog ovog zakona, uz molbu da razmotrite i usvojite, naravno, naše amandmane. Hvala.