Gospodine predsedniče Vlade, gospodo ministri, poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, kao predstavnik Srba sa Kosova i Metohije, južno od Ibra, ne smatram da je ovo jedini Sporazum, niti će ovaj sporazum da reši pitanje KiM, kao i ova žučna rasprava i način razgovora oko KiM. Ovo smatram delom Sporazuma i otvaranjem novog procesa i novog poglavlja u rešavanju KiM. Pitanje KiM nije od juče već višedecenijsko i vekovno pitanje.
Hronološki ću da se vratim unazad 50 godina i da ukažem na događaje koji su uticali da se mi danas u državi Srbiji i na prostoru KiM nalazimo u stanju u kojem se nalazimo.
Želim da vas podsetim, vas i javnost, da je 1963. godine došlo do velikog iseljavanja Srba sa prostora KiM, pa se onda pitamo – ko je doneo Ustav 1974. godine, kada su autonomnim pokrajinama dati atributi državnosti, pa 1981. godine, odnosno 1968. i 1971. demonstracije, a 1981. godine studentske demonstracije, navodno zbog loše hrane u studentskim domovima?
Slušajući ovu raspravu ovde, nema razloga za tenziju, nema razloga za nervozu, moja generacija 35 godina živi pod ovim uslovima na KiM. Verujte mi da je narod na KiM mirniji, strpljiviji, izdržljiviji, jači i otporniji nego od vas pojedinca koji navodno vodite brigu i brinete za sudbinu srpskog naroda na KiM.
Od 1989. godine do 1999. godine, za vreme vladavine Slobodana Miloševića, Srbi na prostoru KiM su mogli da kažu da su svoj na svome. Onda dolazi do bombardovanja, potpisivanja Kumanovskog sporazuma, Rezolucija 1244, gde sta nas optuživali i optužili za izdaju i gde ste tada govorili da smo izdali srpski narod, da nismo znali da sarađujemo sa međunarodnom zajednicom, da nismo znali da sarađujemo sa Albancima, da smo bili kruti i onda ste vi uzeli vlast.
A kako ste uzeli vlast? Godine 2000, odnosno 2001. pitam ja vas – ko je uveo carinu na KiM? Ko je postavio prve punktove na Merdaru i u Končulju ? Ko je potpisao Sporazum CEFTA?
Godine 2004, kada se desio pogrom na KiM, šta smo mogli da radimo mi kao država Srbija? Samo smo držali zatvorene sastanke Odbora za bezbednost i Odbora za KiM i tražili i molili i upućivali zahtev južnom krilu NATO-a da spreči nasilje albanskih separatista i terorista i etničko čišćenje, jer i ono malo Srba što je ostalo po gradovima je napustilo svoja sedišta i svoje domove. Da nije bilo u 15,00 časova na Odboru za bezbednost i Odboru za KiM zvanično saopštenje južnog krila NATO-a da će, ukoliko Albanci nastave sa nasiljem, biti upotrebljena bojeva municija. Tada se prestalo sa tim nasiljem.
Godine 2008. je proglašena nezavisnost. Pitam ovde sve vas, kao da nemamo osećaj za realnost, kao da smo u zabludi, kao da Albanci ne postoje na prostoru KiM, kao da nema EU, kao da nema međunarodne zajednice, kad kažem međunarodna zajednica – Amerika i velike sile, kao da smo mi sami pa se sada dogovaramo kako ćemo da primenjujemo Sporazum. Kako ćemo mi da zovemo to? Kako mi to nazivamo? Da li je to samozvana, takozvana nezavisna država Kosovo? Očigledna je i evidentna činjenica da su oni za ovih 13 godina napravili određene atribute državnosti na prostoru KiM. To je fakata, to je realnost.
Zato danas Srbija i Srbi na prostoru KiM po ko zna koji put se nalazi na raskrsnici. Po ko zna koji put su pred Hamletovskom – biti ili ne biti? Prihvatiti ili odbiti ovaj sporazum? Otići ili ostati na prostoru KiM? Teško, složeno, mučno, bremenito, bolno, najteže je Srbima na prostoru KiM, Srbima u Srbiji, a rekao bih i pregovaračkom timu, na čelu sa predsednikom Vlade, gospodinom Dačićem i prvim potpredsednikom Vlade, gospodinom Vučićem.
Kada raspravljamo o Sporazumu danas i o njegovoj primeni, nema razloga za veliki optimizam, a nema razloga ni za totalni pesimizam. Razlozi za određenu dozu optimizma su: 1) spremnost da se dobijene garancije realizuju i na taj način obezbedi bezbednost, sloboda kretanja i mir na KiM; 2) spremnost preuzimanja odgovornosti za implementaciju Sporazuma; 3) spremnost i odgovornost za zaštitu Srba severno i južno od Ibra, po prvi put, na KiM.
Veoma ključno pitanje i mislim jedno od suštinskih pitanja i problema koje provejava kod naroda, gde provejava određena doza straha, rezerve i sumnji, a to je spremnost za nastavak finansiranja i ekonomsko jačanje Srba na prostoru KiM, i izrada projekata za 14 generacija mladih koji su, bez obzira na nedaće i teškoće, završili srednje i visoko stručne škole. Neophodno je iznalaženje mogućnosti i projekata za njihovo zapošljavanje. Nikada ne prihvatiti nezavisno KiM.
Zašto doza rezervi i pesimizma? Dosadašnja iskustva su pokazala brojne opstrukcije i blokade i nespremnost za realizaciju dogovorenog, odnosno potpisanog, pre svega od strane EU, posebno kada je u pitanju albanska strana. Činjenica je da ni jedan zločin nije rasvetljen, počev od "žute kuće" ili Varnica kod Podujeva, starogradska, Goraždevca itd, i one su dokaz za opstrukciju, a istovremeno i odgovornost EU i albanske strane za realizaciju potpisanog Sporazuma.
Pod dva, mnoge stvari koje su od životne važnosti za Srbe sa prostora KiM, kako onih koji su otišli na KiM tako i ovih u raseljenju, nisu ni dotaknuti, mislim na povratak preko 200.000 raseljenih, pitanja imovine, obeštećenja Srba i države Srbije, posebno države Srbije za sredstva koja su od 1974. godine ulagana na prostoru KiM, da vas podsetim, milion dolara je tada dnevno ulagano i tzv. bivše SRJ na prostoru KiM, definisanje i rešavanje pitanja sudbine kidnapovanih i nestalih, kao i zaštita kulturno-istorijskog i crkvenog blaga.
Ono što želim da kažem, a što se vidi ovih dana i sve ovo što se događalo u Briselu, očigledno da je Sporazum parafiran pod neviđenim pritiskom i uslovljavanjima, mislim na EU, toliko velikom žurbom, navrat-nanos, kao da će biti smak sveta.
Želim da ovde istaknem i mislim da nije dobra ta podela ili opasna, a ako je ima - ona provejava, ako ne postoji, a to je da čitavog dana spominjemo Srbe sa severa, čiju borbu i doprinos za opstanak na prostoru Kosova i Metohije ne sporim i podržavam i pozdravljam razgovor predstavnika Srba sa severa Kosova i Metohije sa rukovodstvom naše države. Nadam se da će iznaći adekvatno rešenje u interesu svih Srba i na prostoru Kosova i Metohije i države Srbije. Ali, ne mogu a da ovom prilikom ne kažem i ne izrazim doprinos Srba južno od Ibra. Ako u severnom delu postoji 40 hiljada Srba po podacima UN, EULEKS. U centralnom delu postoji 40 hiljada ljudi, Srba računajući tu i Brezovicu, Štrpce, u pomoravskom kraju - Novo brdo, Gnjilane, Vitina i Kamenica, oko 40 hiljada i ne prihvatam rečenicu koja je izrečena da smo pristali da očuvamo svoju kožu, kako sam razumeo, na republiku kosovo, što nije tačno.
Koristim priliku da oni koji su ostali na Kosovu i Metohiji, na severu, ali posebno oni u Gračanici, u Ranulugu, na Goraždevcu, Velikoj kočiji, odam doprinos, i oni su očuvali institucije države Srbije na prostoru Kosova i Metohije.
Kada se radi o zajednici srpskih opština, mislim da se radi o modelu i može da se napravi spoj severnog i ostalih delova Kosova i Metohije. Veoma kratko, od kvaliteta, sposobnosti, racionalnosti, mudrosti i spremnosti ljudi koji će činiti zajednicu srpskih opština u mnogome će zavisiti dalje funkcionisanje zajednice, a rekao bih i opstanak Srba na prostoru Kosova i Metohije.
Ima mnogo pitanja koja se postavljaju u javnosti ovih dana. Prvo pitanje – da li su Srbi koji su ostali otpisani, prevareni, zapostavljeni, zaboravljeni i da su za korak dalje od matice Srbije? Drugo pitanje – ako prihvatimo sporazum, bukvalno rečeno progutamo knedlu, ispijemo gorke pilule, da li je to kraj ucenama i rastakanju države Srbije? Treće pitanje, veoma važno – koji će simboli i pečati biti korišćeni na javnim mestima i skupovima?
Pokušao sam u razgovorima sa članstvom SPS i sa našim koalicionim partnerima i ljudima na prostoru Kosova i Metohije da dam odgovore na pitanja, a i da tražim odgovore od njih. Kao što sam njima postavo pitanje, a i ovde danas nisam čuo, ako odbijemo Sporazum, koja je alternativa? Šta je alternativa? Ne prihvatanje, odbijanje ili referendum? Ili, šta bi bilo sa nama Srbima, kako onih sa severa, tako i onih južno od Ibra da je pregovarački tim odbio i pokušao da odugovlači parafirani Sporazum? Koliko nas bi ostalo na prostoru Kosova i Metohije bez garancije srpske policije, bez garancije KPS policije i bez garancije NATO alijanse?
Potpuno sam svesan situacije u kojoj se nalazimo i mi Srbi na prostoru Kosova i Metohije i država Srbija i stanje u kojem se Srbija, kao država, našla. Pre svega mislim na političko, na međunarodno i na ekonomsko stanje. Kada kažem na ekonomsko mislim na standard ljudi u našoj državi.
Zato ovaj sporazum za mene predstavlja nužno zlo, bez kojeg Srbija ne može dalje i on je iznuđena varijanta. Nismo prošli idealno, daleko od idealnog i dobrog. Da li je možda moglo bolje, pod ovakvim okolnostima? Kao što vidimo nije bilo moguće. Zato od implementacije, od strategije i donošenja novog ustavnog zakona zavisi će od toga mnogo, zavisiće od toga sudbina Srba na prostoru Kosova i Metohije i sudbina Srba, odnosno cele države Srbije. Zahvaljujem vam se.