Poštovani predsedavajući, gospodine predsedniče Republike, predsedniče Vlade, gospodo ministri, dame i gospodo narodni poslanici, uz raspravu o ovoj veoma značajnoj temi koja je po mnogo čemu sudbinska za Srbiju, ali i za područje zapadnog Balkana, a pre svega za Srbe sa Kosova i Metohije, želim da vas podsetim da dolazim sa centralnoj dela Kosova i Metohije, tačnije iz Gračanice, odnosno naselja Novog Badovca. Gračanice po mnogo čemu simbolizuje otpor nastojanja za proglašenje nezavisnosti Kosova i Metohije, pa s pravom mogu reći da sam veoma dobro upućen u prilike i okolnosti pod kojima se već 13 godina, u veoma složenoj situaciji, odvija život u ovom delu Kosova, ali sam istovremeno dobro upoznat sa zbivanjima na čitavoj teritoriji KiM.
Želim da naglasim da srpski narod, koji se više od 13 godina nesebično žrtvuje za opstanak na Kosmetu, dosta očekuje od ove vlasti i smatra da je krajnje vreme da se sada nešto konkretno učini za snošljiviji i normalan život južno i severno od Ibra. Više od 13 godina za Srbe na Kosovu traju uslovi nedostojni za život civilizovanih ljudi. Strah, strepnja i neizvesnost traju u kontinuitetu. Nema perioda u tih proteklih 13 godina za koje bi se moglo reći da su bili nešto povoljniji.
Istina, danas nema u toj meri fizičke torture i otvorenog nasilja, kako se odvijalo skoro svih prethodnih godina, ali je suočavanje sa nastojanjima albanskih vlasti da ostvare nezavisnost Kosova nova doza, ne samo uznemirenja, već stalnog opterećenja uz neizbežno pitanje - šta će se dogoditi sutra? Kako se opredeliti u odnosu na najnovija zbivanja?
Među svim pripadnicima srpskog naroda je otvorena dilema da li se i kako može opstati na Kosovu, a da se ne izgubi identitet i očuvaju ona prava i slobode koje u Evropi i civilizovanom svetu ostvaruju čak i pripadnici najmanjih nacionalnih grupa. Da ne govorim o permanentnim pritiscima da se prihvate institucije kosovske vlasti koje, moramo priznati, grade svoju državu na prostoru i teritoriji države Srbije.
Srpsko stanovništvo na KiM još uvek nema odgovarajućih garancija, ni kada je u pitanju sloboda kretanja i bezbednost, niti u pogledu ostvarivanja imovinskog prava, u ostvarivanju ravnopravnog statusa, ni kada je reč o sudbini kidnapovanih, nestalih lica, a sasvim je onemogućen održiv povratak za preko 230.000 raseljenih Srba od kojih najveći deo jedva sastavlja kraj sa krajem u nekom od mesta privremenog boravka širom Republike.
Ovde je potrebno reći da je od izuzetno važnosti da garanciju i odgovornost za rešavanje ovih pitanja imaju predstavnici međunarodne zajednice, a pre svega KFOR, Euleks i EU. Ono što je neka garancija i moguće ohrabrenje za opstanak 135.000 Srba na KiM je organizovanje i funkcionisanje obrazovnih institucija na srpskom jeziku, obezbeđivanje zdravstvene zaštite i kakvo-takvo delovanje lokalne samouprave.
Mere za održavanje obrazovnih i zdravstvenih institucija i za rad ostalih državnih institucija i lokalnih samouprava, koje preduzima nova Vlada, nužno je pojačati uz ohrabrenje Srba na KiM. Hteli mi to da priznamo ili ne, dok je prisutna briga Vlade za kosmetske Srbe, vodićemo borbu za opstanak na Kosovu. U suprotnom, pored čvrste rešenosti najvećeg dela srpskih žitelja da ostanu na KiM, ukoliko se podlegne pritiscima za gašenje tih institucija, koje Albanci i deo međunarodne zajednice nazivaju paralelnim, imaćemo novi krajnje nepovoljni ishod, odnosno odlazak sa KiM.
Želim ovom prilikom da izrazim zahvalnost državi i njenim institucijama za zalaganje da se iz budžeta na različite načine finansira skoro 50.000 žitelja srpske nacionalnosti na KiM, uz uvažavanje realnosti o teškom ekonomskom stanju u kome se našla država Srbija.
U uslovima ukupne zabrinutosti Srba na KiM za sopstvenu sudbinu otvara se mnogo važno pitanje oličeno u sadašnjem dijalogu koje ima novu dimenziju, budući da se vodi uz učešće najviših predstavnika Vlade Srbije i vlade Kosova, premijera Ivice Dačića i Hašima Tačija.
Moram naglasiti da ovo nije prvi susret sa predstavnicima Albanaca, jer takvih susreta je bilo i u Beču 2006. i 2007. godine kada su predstavnici naše vlasti, jedni preko drugih, sedeli u Beču. Bilo je i drugih, istina, usputnih susreta i rukovanja naših zvaničnika sa prištinskim funkcionerima.
Taj novi pristup, podizanje dijaloga na najviši politički nivo, otvorio je nužnu raspravu, koju je odmah nakon dolaska na vlast najavila nova vladajuća garnitura na čelu sa predsednikom Republike, Tomislavom Nikolićem, i premijerom Ivicom Dačićem.
Smatram da je sada najnužnije fokusirati se na pet osnovnih principa za pregovore, a koje ćemo u formi rezolucije usvojiti na predlog Vlade. Napominjem da ni u toj rezoluciji ne može biti sve zakovano, posebno što su život i pregovori živa materija koja je podložna i doradna uz uslov da se osnove ne dovode u pitanje.
Normalno je da je zaštita nacionalnih državnih interesa ugaoni kamen na kome se zasniva ova rezolucija.
Želim ovde da podržim zalaganje premijera Dačića da otvoreno i smelo uđe u odlučujuću fazu rešavanja pitanja sudbonosnih za dalji život Srba na Kosovu. Taj korak smatram odlučnim i hrabrim državničkim potezom koji će biti u punoj meri, uz uvažavanje postojeće realnosti, zasnovan na nastojanjima da se bez priznavanja nezavisnosti Kosova iznađu ona rešenja koja će doprineti snošljivijim uslovima života na Kosmetu.
Treba posebno imati u vidu otvorenu mogućnost stalnog prisustva državnih institucija Srbije, a radi poboljšanja položaja Srba u svim krajevima KiM, bilo da je reč o raseljenima južno ili severno od Ibra. Da budem jasan, potpuno podržavam pristup našeg državnog rukovodstva da, uz više od decenije pasivnog odnosa bivših struktura sada Vlada, preuzme aktivnu poziciju i predloži rešenja koja će biti usaglašavana sa međunarodnom zajednicom i sa albanskom stranom.
Nisu mi prihvatljiva zagovaranja o zamrznutom konfliktu i statusu kvo, jer srpski narod na KiM je napaćen, iscrpljen, sa stalnim osećanjem beznađa, nesigurnosti, što može da proizvede dalekosežne štetne posledice za njihov dalji opstanak u južnoj srpskoj pokrajini.
Smatram takođe da nema mesta za primenu rešenja iz Ahtisarijevog plana, jer ono vodi potpunom instaliranju albanske države u sve pore kosovske stvarnosti. Čekanje i oklevanje ne može doneti ništa dobro, a život i postojeći odnosi ne trpe odlaganje. Ovo se odnosi na bezbednosni aspekat i regulisanje ličnih dokumenata, slobodu kretanja i procedure na administrativnim prelazima i na pokušaj uvođenja kosovskih nastavnih programa za obrazovne institucije Srba. Za sudbinu dokumenata koji se nalazi pred nama važan je što širi konsenzus ovde u parlamentu uz racionalan pristup kakav ispoljava premijer Dačić, koji je ujedno u najjačoj vatri, jer zastupa Srbiju u vođenju pregovora sa prištinskom stranom.
Svakako da je od izuzetnog značaja podrška i prihvatanje osnova dokumenta. Razgovori koji će se voditi 17. januara, kao i svi drugi koji će uslediti biće veoma teški, čak mučni, jer u njima je nužna velika doza promišljenosti i strpljenja, odlučnosti, sa jedne, ali je i potreban sluh i osećaj za postojeću realnost na terenu, sa druge strane.
Nemam sumnje da će Vlada Republike Srbije odgovorno i dosledno, sa najvećom mogućom merom o potrebama srpskog stanovništva na KiM i države Srbije, uz uvažavanje postojećeg objektivnog stanja na terenu, voditi pregovore na najbolji način. Pri tome se mora imati u vidu i zahtev koji proističe iz potrebe za napretkom u evrointegracijama. Da se izrazim sportskim rečnikom, utakmica se ne može dobiti, ako se u nju ne uđe sa potrebnom energijom i željom za postizanjem dobrih rezultata.
Paralelno sa ovim ukazuje se i potreba da sva ministarstva i svi državni subjekti, a pre svega Kancelarija za KiM, u punoj meri su posvećeni iznalaženju onih rešenja koji će doprineti poboljšanju položaja Srba na Kosovu, uz angažovanje svih pojedinaca i potencijala kojima se raspolaže, kako među žiteljima KiM, tako i među onim pripadnicima srpskog naroda koji su pod prinudom napustili prostor KiM. Da budem jasan, oni najbolje shvataju, razumeju probleme sa kojima se suočavaju Srbi sa KiM.
Dame i gospodo narodni poslanici, slušajući današnju raspravu, nemam sumnje u jedinstvo Vlade i predsednika Republike. Da li je KiM državno pitanje, od nacionalnog i vitalnog interesa? Jeste, ali nažalost ne za sve, ne za sve političke opcije. Pojedinci se ponašaju u ovom domu danas i večeras kao da smo u 2001. i 1999. godini, da ne postoje Albanci na KiM, da ne postoji EU i da ne postoje svetske sile koje su priznale Kosovo kao nezavisnu državu.
Ne smemo da zaboravimo da smo potrošili, proćerdali 13 godina kada je KiM u pitanju. Srbi sa prostora KiM u ovom domu kod pojedinaca i pojedinih organa služe samo za deklarativno izjašnjavanje, za verbalizam, veoma se često zloupotrebljavaju, da se manipuliše sa njima i da se ponižavaju.
Ako bih sada, s obzirom da smo svi konstatovali da je ovo 11. rezolucija i ako bi uzeli da vršimo analizu svih donetih rezolucija, trebalo bi nam za to mnogo vremena, a ja ću samo da podsetim na Rezoluciju od 31. jula 2011. godine, koja je doneta u ovom parlamentu, zaključcima gde se konstatuje, potvrđuje, obavezuje itd, ali bez obrazloženja. Način, metod i postupak donošenja ove platforme, ono što je bitno i ono što je pozitivna stvar kod ove rezolucije, po prvi put u donošenju ove rezolucije učestvovali su Srbi sa KiM. Mislim da je dobar deo njihovih zahteva u razgovoru i u dogovoru prihvaćen i u realizaciji svih dogovora stoji u rezoluciji - čuće se mišljenje predstavnika Srba sa KiM.
Ono što je bitno, a što narod sa prostora KiM posebno interesuje, to je da se po prvi put kroz rezoluciju, kroz ovo rukovodstvo, na jasan način definiše državna politika i jasno određenje prema Srbima sa KiM, prema EU i prema albanskoj strani. Takođe, ono što je pozitivno je da ova rezolucija predviđa rešenje i brigu za sve Srbe na KiM i severno i južno od Ibra.
Pozitivan predlog, on je u dokumentima i u platformama stajao i ranije, posebno 2007. godine, od donošenja Zakona o zajednici srpskih opština, podrazumeva donošenje posebnog zakona koji bi na sistemski način rešavao probleme na KiM, kao i donošenje zakona povratnika.
Imam jednu ozbiljnu primedbu kada je rezolucija u pitanju, na strani 2 pod tačkom a), citiram, molim da mi ovo vreme ne uzimate: "da Republika Srbija posebno insistira na: a) uspostavljanju autonomne zajednice srpskih opština na KiM koji bi činili teritorijalne autonomije četiri opštine severa KiM i druge opštine sa većinskim srpskim i manjinskim stanovništvom." Na primer, Gračanica, Štrpce, Gora itd. Mislim da sa ovog mesta, iz ovog doma, iz ovog dokumenta šaljemo veoma lošu poruku i neprihvatljivu poruku Srbima, pre svega iz moravskog kraja, iz opštine Kosovska Kamenica, Vitina, Gnjilane i Novo Brdo, gde živi, opstaje i traje 40.000 Srba. Zato je moj predlog i juče na odboru i danas ovde da se obuhvati taj region, moravski kraj, i da tamo Ranilug dobije status opštine. Takođe, ovde nije obuhvaćena ni Metohija, Klina, Istok, Peć, Goraždevac, Suva Reka i Dečani, gde bi rešenje bilo Istok. Kada je prizrenski kraj u pitanju, rešenje bi bilo Velika Hoča.
Sadržaj obrazloženja i ponuđena rezolucija, uz očekivanje da će Vlada Srbije tokom dijaloga pre svega voditi računa da se obezbede što izglednija rešenja za, kako mi vidimo sa prostora KiM i centralnog dela i pomoravskog kraja, naš opstanak uz pomoć države i ove rezolucije. Pre svega, obezbeđivanje bezbednosti slobode kretanja uz permanentan pritisak i zahteve prema međunarodnoj zajednici, obrazovanje i zdravstvo u okviru države Srbije, imovinsko-pravna sigurnost Srba, zaštita kulturne baštine Srba na Kosmetu, rešavanje sudbine kidnapovanih i nestalih lica, stvaranje neophodnih uslova za održivi povratak Srba na KiM, finansiranje srpskih institucija i ekonomsko jačanje srpske zajednice uz stvaranje uslova za obezbeđivanje radnih mesta 13 generacija srednjoškolaca i onih koji su završili fakultete na KiM.
Samo ukoliko se stvore uslovi za primenu ovih rešenja, obezbediće se opstanak Srba, a dok smo prisutni na Kosmetu, do tada je briga i prisustvo države moguće, jer bez Srba na Kosmetu ne bismo imali o čemu progovarati, niti polagati nadu u bilo kakav povoljan ishod. Zahvaljujem se.