Smatrali smo da iza stava 2. ovog člana treba dodati nov stav, koji glasi da se odobrena mesta za javnobeležničke pomoćnike popunjavaju na osnovu konkursa koji raspisuje i sprovodi komora.
Ako pročitamo član 39, tačnije stav 1. i 2, onda se vidi da nije jasno na koji način se popunjavaju ta mesta kada Ministarstvo odobri otvaranje i zbog toga ovaj amandman ima isključivu nameru preciziranja ovog člana zakona, a nikako remećenje celine. Ne vidim razlog zbog čega nije prihvaćen.

Mi smo amandmanom predvideli da oblik javnobeležničkog zapisa mora imati zapisnik sa osnivačke skupštine i druge skupštine otvorenog akcionarskog društva, s tim da smo ove reči -  koje ima više od sto akcionara - brisali.
Mislim da je na taj način sam član zakona preciziran, jer forma javno-beležničkog zapisnika daje zapisniku skupštine akcionarskog društva snagu javne isprave. Jer, notar ne garantuje samo za tačnost, već garantuje i za samu zakonitost sadržine. Tako se štite, po našem mišljenju, ne samo akcionari, već i poverioci akcionarskog društva, smanjuje se mogućnost zloupotrebe rukovodstva skupštine i mogućnost potencijalnih sporova, vezanih za odluke skupštine.
Ako ovaj amandman ne bude prihvaćen, a po svemu sudeći je da neće, ostavlja se prostor za zloupotrebe, tako što akcionarsko društvo može da izbegava kontrolu zakonitosti rada skupštine, recimo, tako što će organizovati da skupštini akcionarskog društva umesto 100 akcionara, prisustvuje 99. Tada već ima mogućnost da izbegne ovu obaveznu formu, što mislimo da nije dobro.

Amandman smo podneli zato što smatramo da je vrlo važno da svi javni beležnici sa teritorije Republike Srbije budu obavezno članovi Komore. Ako pogledamo član koji reguliše šta sve Komora radi, onda to proizilazi kao logično rešenje.
Ako se kaže da Komora donosi odluke koje su obavezne za javne beležnike, ako se kaže da se Komora stara o stručnom usavršavanju svih javnih beležnika, ako se kaže da Komora organizuje stručne seminare, savetovanja i stručne skupove javnih beležnika i ako u isto vreme vidimo odredbu člana 31. stav 1. tačka 6) u kojoj je predviđeno da se javni beležnik razrešava ako nije pohađao seminare ili druge stručne skupove, druge oblike obaveznog usavršavanja javnog beležnika koja su određena od strane Komore, onda je po nama vrlo logično da ovaj amandman bude prihvaćen, jer nema boljeg načina od toga da on sazna šta je to što sama javnobeležnička komora organizuje i koje su to aktivnosti koje ona sprovodi, ukoliko je njen član.
Ovaj amandman je usko vezan i sa amandmanom koji smo podneli na član 2, gde smo predvideli da je javnobeležnička profesija slobodna profesija i upravo je jedna od glavnih specifičnosti ta obaveznost udruživanja nosilaca slobodnih profesija. Upravo zbog toga smo i predložili ovaj amandman.

Samo bih još nešto da kažem u vezi s članom 119. koji ste pročitali, ako mogu. Ako je Vlada prihvatila ovaj amandman koji smo podneli, a kojim smo predvideli da Komora postane i bude prvostepeni disciplinski organ, onda je bilo potrebno i intervenisati u onom pogledu gde se određuje disciplinska komisija kao drugostepeni organ. Zbog toga smatram, prosto, da ne bi kasnije morali da vršimo intervencije na samom zakonu, taj amandman je trebalo prihvatiti, ako ste prihvatili već o vo rešenje.
Kada je u pitanju član 123, ne bih se preterano mnogo tu zadržavala, isto je obrazloženje kao kod onog gde sam govorila da, po našem mišljenju, svi javni beležnici treba da budu članovi Komore.

Evo o čemu sam govorila. Ovde se kaže, u članu 127 – disciplinska komisija je prvostepeni ili drugostepeni organ u disciplinskom postupku.
Pošto je već prihvaćen naš amandman na član, čini mi se, 118, gde smo predvideli da je javnobeležnička komora prvostepeni organ, onda smatramo da je logično prihvatiti i ovaj, gde se predviđa da je disciplinska komisija drugostepeni organ. Prosto, logično je.

Ovaj amandman je tehničke prirode. Smatramo da se njime unosi preciznija definicija i razlikovanje između usmenog i pismenog dela javnobeležničkog ispita, jer ovako kako je definisano ispada da ne postoji neka preterano velika razlika.
Mi smatramo da u pismenom delu ispita treba da se proveravaju samo praktična znanja u sačinjavanju javnobeležničkih isprava, a da se na usmenom delu ispita proverava poznavanje pravnih instituta u vezi s javnobeležničkom delatnošću.

Iz teksta zakona nije jasno zašto komisija mora da ima šest članova ako jednog kandidata proveravaju i ispituju tri člana? Ne vidim razlog za ovakvo definisanje?

Smatramo da najveći problem ovog zakona upravo leži u prelaznim i završnim odredbama. Nije nam jasno i do sada nismo dobili odgovor na pitanje – zašto se pošlo za tim rešenjem da se u tom prvom mahu, u prvom ciklusu, imenuje 100 javnih beležnika, ako znamo da se javnobeležnička mesta određuju na osnovu kriterijuma teritorija osnovnih sudova? Takođe, ako znamo da tih osnovnih sudova danas u Srbiji ima 34, zašto predvideti rešenje koje predviđa 100 javnih beležnika?
Naravno, mi ovde vidimo mogućnost velike zloupotrebe od strane onog koji je nadležan za imenovanje javnih beležnika, iz prostog razloga što smatramo da nema razloga za žurbu. Jer, ako se ne varam, ovaj zakon stupa na snagu 1. jula 2012. godine. Zašto prvo ne oformiti javnobeležničku komoru, pa onda izvršiti imenovanje preostalih javnih beležnika?
Ovo posebno postavljam kao pitanje, zbog toga što je nejasno iz samog teksta zakona kako se uopšte vrši, koja su to merila i koji kriterijumi na osnovu kojih ministar imenuje javne beležnike? Jer, ovom pitanju je posvećeno svega pet članova, ako se ne varam, od 25-30, gde je samo u jednom stavu jednog člana predviđeno da će se uzeti u obzir uspeh na javnobeležničkom ispitu, pravosudnom ispitu i rezultati dosadašnjeg rada.
Jednostavno, smatramo da postoji prevelika proizvoljnost u odlučivanju. Plašim se da ovde ne bude slična situacija koju smo imali i kod reizbora sudija.

To je ono pitanje koje sam takođe postavila u načelnoj raspravi – koji su to članovi konkursne komisije? Definisano je samo da konkursnu komisiju čine tri člana, ali nije nigde napisano i nije nigde određeno koja su to tri člana? U nekim zakonodavstvima, u zemljama koje imaju dugačku javnobeležničku tradiciju, konkursnu komisiju čine kako sudije najviših sudskih instanci u državi, tako i profesori pravnih fakulteta.
Upravo zbog toga i naš amandman ide u tom pravcu. Mi smo predvideli da članovi konkursne komisije budu: jedan član ispitne komisije, jedan član Visokog saveta sudstva i jedan sudija Vrhovnog kasacionog suda.

Samo kratko. Vi imenovanjem prvih 34 javna beležnika ne zatvarate vrata daljim imenovanjima. Htela sam samo da kažem da bi mnogo transparentnije bilo u ovom trenutku ići za nekim ili povesti se nekim manjim brojem  imenovanih javnih beležnika, dok svi organi koji bi trebalo da budu definisani u samom javnobeležničkom udruženju, odnosno organizaciji, ne budu oformljeni, jer ne vidim stvarno razlog za žurbu.
Ako vi sada imenujete prvih sto javnih beležnika, a zakon počinje da se primenjuje tek od jula 2012. godine, ne vidim razlog zbog čega toliko mnogo ovlašćenja preuzimate na sebe, posebno u pogledu imenovanja, ono što je faktički najosetljivije u ovom predlogu zakona. Stvarno ne vidim razlog, a naravno, pri tom ne vidim razlog ni zašto je to broj sto.
Zašto sam predložila 34? To je jedini kriterijum koji me je naveo na tako nešto na osnovu samog teksta zakona, jer ste rekli da se javnobeležnička mesta određuju na osnovu kriterijuma teritorije osnovnih sudova. Znači, osnovne sudove ste vi predvideli. Da li ima jedna, dve ili više opština, to je ono što ste vi predvideli reformom, odnosno mrežom sudova. Samo poštujem ono što je sada na snazi.

Mi stvarno ne vidimo razlog zbog čega je potrebno 15 meseci da prođe od dana stupanja na snagu ovog zakona da bi se donela javnobeležnička tarifa. To nije toliko komplikovan i kompleksan posao. Mislim da on može da bude donet mnogo ranije.
Sada ćemo doći u vrlo čudnu situaciju, da ćemo u roku od godinu dana od stupanja na snagu ovog zakona imati imenovanih ukupno prvih sto javnih beležnika, da faktički nećemo imati donetu javnobeležničku tarifu. Znači, prosto mi nije jasno zbog čega se čeka 15 meseci. Za to vreme može da se napravi ceo nov set pravosudnih zakona, a ne da se donese ovakav jedan propis.

Ovaj amandman smo podneli iz razloga što smo smatrali da je neophodno preciziranje člana 181. i dok se ne pređe na primenu ovog zakona ne treba ostavljati pravni vakuum u tekstu zakona, već ga treba precizirati.
Amandman ima cilj da precizira da se ugovori o raspolaganju nepokretnostima u periodu do dve godine od dana početka primene ovog zakona mogu sačinjavati, odnosno dati pred sudom i dati drugim državnim organima.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi generalno podržavamo ideju donošenja zakona o javnim beležnicima, prvenstveno zbog unošenja veće sigurnosti u pravni promet, zbog olakšanog dokazivanja i zbog rasterećenja sudova od niza onih radnji koje bi oni  inače bili u obavezi da čine.
Ako smo 1930. godine imali Zakon o javnim beležnicima, koji je izgledao ovako, vidite, ima svega par strana, on je u to vreme bio izuzetno moderan zakon, jako dobro izbalansiran zakon i zakon koji je uvažavao sve dobre osobine latinskog sistema notarijata, onda se podrazumeva da i danas, 80 godina nakon toga, treba da imamo zakon koji je bar približno sličan po svom kvalitetu ovom zakonu.
Ono što je vrlo vidljivo kroz ceo tekst zakona, ovaj naš o kome sada raspravljamo, jeste ogromna nadležnost ministra u regulisanju svih važnih glavnih pitanja vezanih za javne beležnike. Sadašnja slika pravosuđa najbolje govori o tome šta se dešava u pravosuđu kada se ministru daju odrešene ruke – pravosuđe se reformiše na taj način da u njega više ne veruju ni oni koji su tamo pozvani da dele pravdu.
Mnogi zbog straha da bi sačuvali sopstvenu funkciju ne prezaju od toga da zloupotrebe tu istu funkciju, ni tu istu instituciju u kojoj rade, da bi učestvovali u montiranju i kreiranju montiranih procesa. Eto, u najkraćem, to je slika pravosuđa danas.
Ipak da se vratim tekstu ovog zakona. Očigledna je namera predlagača zakona da ima odlučujući uticaj na imenovanje prvih sto javnih beležnika. Postavlja se pitanje – zbog čega baš prvih 100? Zašto taj broj nije bio manji? Ako se kaže da se broj, da se javno-beležnička mesta utvrđuju na osnovu kriterijuma teritorija osnovnih sudova, zašto nisu predlagači zakona krenuli od toga da javnih beležnika ima 34, koliko ima uopšte osnovnih sudova u Srbiji?
Ne vidim uopšte nikakav razlog za toliku žurbu, s obzirom da zakon počinje da se primenjuje tek od 1. jula 2012. godine. Ne znam da li se uopšte raspravljalo o tome da se izbor, odnosno imenovanje prvih javnih beležnika prepusti Narodnoj skupštini.
Smatram da bi u tom slučaju imali jedan transparentan postupak izbora, a ovako imamo samo neskrivenu nameru potpune kontrole ovakvog procesa. Vrlo je čudno zbog čega prvenstveno ministar, zato što je on nadležan za imenovanje javnih beležnika, polazi za tom formulacijom da će on, maltene, imenovati više beležnika nego što će to uraditi onda kada bude formirana javno-beležnička komora. To je za nas potpuno neprihvatljivo i mislim da se na taj način ostvaruje ogroman uticaj na izbor javnih beležnika.
Postupku imenovanja javnih beležnika je posvećeno svega par članova, ako se ne varam od 25. do 30. Mnogo sam puta čitala zakon, tako da nema potrebe više da ga gledam. Naravno, to nije dobro i nije dobro što nisu razrađeni nikakvi kriterijumi, ni merila za samo imenovanje javnih beležnika. Stiče se utisak da će ovde biti slična situacija kao kod reizbora sudija, zbog toga što se ostavlja jako mnogo prostora za proizvoljno odlučivanje. Vi ste toga vrlo svesni.
Ko nama garantuje da ministar pravde prvih sto javnih beležnika neće imenovati na osnovu svog ličnog nahođenja, od ljudi iz vašeg neposrednog okruženja, članova stranke, prijatelja stranke, koga god želi? U ovom tekstu zakona garancija za tako nešto ne postoji. To jasno treba da se naglasi.
Dalje, u toj samovolji se toliko ide da se čak kaže da će ministar da imenuje konkursnu komisiju koja će biti sastavljena samo od tri člana. Ne zna se uopšte koja tri člana. Gospođo ministar, sada vas pitam od koja tri člana: vašeg vozača, državnog sekretara ili vašeg telohranitelja? Zbog načina kako ste vršili reizbor, ovakav scenario uopšte nije nemoguć. Vi ste toga vrlo dobro svesni.
Molim vas da nam sada pred svima objasnite koja tri člana ste imali u vidu i zašto to ne stoji u predlogu zakona. U nekim vrlo dobro regulisanim sistemima, zemljama koje imaju dugu javno-beležničku tradiciju, konkursna komisija je sastavljena prvenstveno od sudija najviših sudskih instanci u toj državi i profesora pravnog fakulteta.
Znam da je vama mnogo lakše kada nemate dodira sa strukom, jer u toj situaciji radite šta god želite, kao što ste radili sa sudijama, ali vas molim da ovo pitanje ozbiljnije definišete i da ovo pitanje ozbiljno shvatite.
Posao javnog beležnika je definitivno, ne samo da će biti u našoj zemlji nego svuda u svetu, izuzetno dobro plaćen, a zbog načina kako je u ovom predlogu zakona predviđeno imenovanje javnih beležnika ostavlja se veliki prostor za sumnju u nepristrasnost izbora. Ovom prilikom pozivam Agenciju za borbu protiv korupcije da vrlo budno nadgleda celokupan postupak i da otvori oči prilikom imenovanja prvih sto javnih beležnika, a onda kako bude.
Dalje, zašto nije predviđeno da lica koja su završila specijalističke studije iz oblasti javnog beležništva nemaju prednost prilikom imenovanja za javne beležnike? Zašto to nije napisano u Predlogu zakona? To govorim ne zbog svog ličnog interesa, nego govorim zbog toga što je jako mnogo ljudi završilo specijalističke studije, što na Pravnom fakultetu u Beogradu, što na drugom fakultetu koji su organizovali profesori koji su, u krajnjem slučaju, bili i članovi Radne grupe koja je radila ovaj tekst zakona.
Znači, bila sam polaznik prve generacije specijalističkih studija iz oblasti javnog beležništva na Pravnom fakultetu u Beogradu, imali smo prilike da stičemo znanja od najkvalitetnijih profesora, tzv. pionira javnog beležništva u Srbiji. Zbog čega bi sada status lica koja su završila specijalističke studije u potpunosti bio izjednačen sa statusom onih koji možda prvi put čuju za profesiju javnog beležništva? To je nešto što je trebalo mnogo bolje regulisati ovim predlogom zakona i trebalo mu je posvetiti malo više ozbiljnosti.
Kada je u pitanju stručno obrazovanje javnih beležnika, išli bismo čak i korak dalje. Da zanemarimo to što niste priznali specijalističke studije na Pravnom fakultetu u Beogradu, išli bismo korak dalje – zašto niste prihvatili da pohađanje javno-beležničke akademije bude obavezno? To je nešto što imaju druge zemlje, zemlje sa dugačkom javno-beležničkom tradicijom.
Mislim da od toga ne bi imali nikakvu štetu, naprotiv, veliku korist. U krajnjem slučaju, u uporednom pravu u pogledu stručnog obrazovanja javnih beležnika posvećena je velika pažnja i zahtevaju se vrlo strogi uslovi. U tom smislu, mislim da bi to bio na neki način preduslov afirmacije ove profesije na njenom samom početku.
Zbog svih ovih manjkavosti o kojima sam danas govorila mislim da je ovaj zakon primer kako jedna dobra ideja, jedna ideja koja je korisna za pravni sistem, zbog prevelike ambicije jednog kruga ljudi da kontroliše celokupan postupak imenovanja i da ga podredi sebi, može da bude devalvirana.

Hvala. Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo ministre, kao što sam govorila i u načelnoj raspravi, smatram da je važno da se popis izvrši što pre, pa makar i sa zakašnjenjem od šest meseci. Ali, imam razloga da sumnjam da će on i tada biti moguć, iz prostog razloga što je jasno, a to je i predlagač zakona u ovom predlogu i napisao, da sredstva za njegovo finansiranje nedostaju.
Ako za sprovođenje ovog zakona, kao što ovde piše, nije potrebno obezbediti dodatna sredstva, to piše u Predlogu zakona, a ako znamo da se samo deo sredstava obezbeđuje iz donacija EU, koje će biti na raspolaganju Srbiji u septembru 2011. godine, onda se kao osnovano postavlja pitanje kako je moguće da Vlada uopšte finansira ovakav veliki poduhvat, odnosno popis? Da još jednostavnije postavim pitanje – kako je moguće da sredstva koja su bila predviđena za popis nedostaju u budžetu? Gde su ona potrošena? Da li su ona potrošena na povećanje zaposlenosti ili oživljavanje privrede? U takvim situacijama i u takvim okolnostima mi bismo imali razumevanja za tako nešto, ali s obzirom na to da je jedini cilj ove vlade kako će do kraja svog mandata još 100.000 ljudi da ostavi bez posla, onda, naravno, za tako nešto ne možemo da imamo razumevanja.
Popis je važan iz nekoliko razloga. Prvo, on će nam reći i pomoću njega ćemo saznati koliko nas je danas manje u odnosu na period od 2002. godine, koliko se u Srbiji godišnje manje rodi beba, kako nam izgledaju sela, kako nam izgledaju rubovi teritorije koji su potpuno demografski prazni, kako i koliko godišnje mladih ljudi odlazi iz zemlje.
Pre neki dan sam pročitala da smo po odlivu mozgova drugi u svetu. U goroj situaciji od nas je jedino Gvineja Bisao. Po nekim procenama, samo od 1990. godine Srbiju je napustilo 40.000 stručnjaka sa visokom školskom spremom. U takvim okolnostima neophodno je da zapitamo Vladu šta radi, da li stvara okolnosti i mogućnosti, uslove da ti ljudi ostanu u zemlji ili ih još, u stilu onih bilborda koji su u poslednje vreme izazvali veliku pažnju, poziva da odu iz zemlje?
Zaustavljanje ovakvog negativnog trenda odliva mozgova i zaustavljanje negativnog demografskog trenda je nešto što je danas u Srbiji najvažniji zadatak. Ništa nije važnije ako nas u jednom trenutku, u jednom doglednom trenutku u budućnosti bude jako malo ili nas ne bude uopšte. Onda se postavlja pitanje – šta Vlada čini da podstiče rađanje u ovoj zemlji, ako znamo da je Strategiju podsticanja rađanja donela, i to je dobar dokument, ali se ona ne primenjuje? Umesto da podstiče rađanje, Vlada ga svojim merama ili smanjuje ili zaustavlja.
Prošli put sam u načelnoj raspravi govorila o onoj famoznoj uredbi Vlade i smatram da nije loše da je pomenem još jedanput kako bismo izvršili pritisak na Vladu, ne bi li došla u situaciju da je povuče. Prema toj uredbi, sve žene porodilje preduzetnice su u obavezi da vrate sve naknade koje su primile kada su bile na porodiljskom odsustvu samo zbog toga što u trenutku kada su otišle na trudničko bolovanje nisu svoju firmu, odnosno svoju radnju zatvorile, a da faktički to i nisu bile u obavezi jer je uredba tek kasnije doneta i niko ih u tom trenutku na to nije ni upozorio. Zato ne čudi što nas je u Srbiji svake godine 30.000 manje i što smo od 1992. godine do danas izgubili blizu 400.000 stanovnika.
Danas je centralni problem u Srbiji problem nedovoljnog rađanja. Stopa rađanja je za 30% ispod one koja bi bila potrebna da samo dođe do prostog obnavljanja stanovništva. Takođe, ogroman problem je i negativan prirodni priraštaj, koji je prisutan u Srbiji od 1992. godine; od 165 opština, 158 opština u Srbiji danas beleži negativan ili nulti prirodni priraštaj. Frapantan je podatak da 42 opštine u Srbiji imaju stopu negativnog prirodnog priraštaja toliko visoku da demografi ozbiljno upozoravaju na nestanak tih opština.
U takvim prilikama je nedopustivo da se Strategija podsticanja rađanja koju je Vlada donela i koja, ponavljam, u suštini predstavlja jako dobar dokument, u ovom trenutku ne sprovodi. Očigledno je da Vlada nije svesna ozbiljnosti demografskih podataka i mogućih posledica takvih kretanja na opstanak jednog naroda. Verujem da će da postane svesna onog trenutka kada sazna rezultate popisa, a da bi to saznala neophodno je da prethodno obezbedi sredstva za njegovo finansiranje i mi to danas ističemo kao naš ključni argument u ovoj raspravi. Hvala.

Koristiću vreme ovlašćenog predstavnika. Mi smo i ranije u načelnoj raspravi rekli da je dobro što se popis poljoprivrede vrši, prvi put posle 1960. godine, samo meni nije jasno, to sam i u načelnoj raspravi pitala, nisam dobila odgovor na to pitanje, zašto se popis poljoprivrede ne vrši u isto vreme kada i popis stanovništva? Smatram da bismo na taj način uštedeli značajna finansijska sredstva, a i bili bismo u prilici da saznamo rezultate popisa poljoprivrede mnogo pre nego što je sada predviđeno. Prvenstveno ističem da se ovako popis poljoprivrede odlaže ne samo za šest meseci, kao što je to slučaj sa popisom stanovništva, već za godinu dana.
Za jednu agrarnu državu, što bi Srbija trebalo da predstavlja, mislim da bi od veliki važnosti bilo da ima informacije o tome koliko poljoprivrednih gazdinstava trenutno postoji u Srbiji, koliki je njen zemljišni fond, koliko obradivih površina u Srbiji ima, a te podatke bismo mogli da dobijemo što pre ukoliko bi popis poljoprivrede bio izvršen zajedno sa popisom stanovništva.
O tome kako danas izgleda poljoprivreda u Srbiji najbolje svedoči srpsko selo, koje se gasi i nestaje. Seosko stanovništvo masovno migrira ka većim gradskim sredinama i predviđanja su da će od 4.800 srpskih sela, koliko danas imamo, za deceniju i po da ih bude manje za 1.200 ili 25%, samo zbog toga što je prosek starosti u njima danas preko 60 godina. Danas u Srbiji postoji 200 sela u kojima nema ni jednog jedinog stanovnika koji je mlađi od 20 godina i postoji takođe, ako uopšte mogu da kažem da postoji, 190 sela bez ijednog jedinog stanovnika.
S obzirom na činjenicu da je Srbija agrarna država, poljoprivreda bi trebalo da bude izvozna i razvojna šansa Srbije, ali je za to ipak potrebno da dođe do određenog redefinisanja naše agrarne politike. Da je poljoprivreda zaista strateška grana privrede, ne bismo bili u situaciji, bilo bi neprihvatljivo da se za nju izdvaja iz republičkog budžeta svega 2,5%.
Rezultat te činjenice, kao i činjenice da država ne vodi računa o poljoprivredi jeste da danas imamo nestašice osnovnih prehrambenih proizvoda, kao što su mleko, ulje, šećer. Zatim, rezultat te činjenice jeste da se naš stočni fond svake godine smanjuje u ogromnom broju. Rezultat te činjenice je da imamo nekontrolisano kretanje cena na tržištu i naglo poskupljenje osnovnih prehrambenih proizvoda, što je, na kraju, najveći generator inflacije.
Samo u prošloj godini stočni fond se smanjio za 110.000 grla, a kakva je situacija u stočarstvu najbolje pokazuje podatak da je od ukupno 9.000 tona junetine, koliko je iznosila kvota koju nam je odobrila Evropska unija, Srbija uspela da izveze ili da ispuni svega jednu petinu.
Srbija nema nikakvu strategiju kada je u pitanju poljoprivreda. Nemamo ni zemljišnu politiku, koja je osnov agrarne reforme. Danas je proizvodnja u poljoprivrednim gazdinstvima u Srbiji, posebno u onim koja se nalaze u ruralnim područjima, isključivo namenjena za individualnu potrošnju, a ne za tržište. Svake godine, u proseku, u Srbiji ostane neobrađeno oko 600.000 hektara, što je možda jedan u nizu razloga zbog kojih Srbija danas uvozi ono što nikada nije uvozila u svojoj istoriji, a to su osnovni poljoprivredni proizvodi.
Takođe je alarmantan podatak da smo samo prošle godine uspeli da uvezemo poljoprivrednih proizvoda u vrednosti od milijardu i trista miliona evra, i četiristo tona maline, koja je oduvek predstavljala srpski brend i naši izvozni adut! Pored toga što Srbija na neki način ipak ostvaruje suficit u izvozu hrane, predviđa se da ćemo uskoro postati zavisni od uvoza hrane.
Danas imamo ovakvu situaciju u državi zato što, ponavljam, država nedovoljno posvećuje pažnje i nedovoljno vodi brigu o poljoprivredi. Kolike su uopšte mogućnosti za to najbolje pokazuje podatak da je Srbija jedina zemlja u Evropi gde po glavi stanovnika imamo 0,6 hektara obradivih površina. Zamislite, kada bismo samo deo toga iskoristili, kakve bi naše razvojne mogućnosti bile!
Ako nam je zaista stalo do toga da u neko dogledno vreme imamo pregled strukture nacionalne poljoprivrede, smatram da bi bilo vrlo važno da se ovaj popis poljoprivrede izvrši što pre, odnosno, ako ne u onom predviđenom roku, onda bar zajedno sa popisom stanovništva. Molim odgovor na pitanje zbog čega to nije moguće. Prihvatam da možda nemam dovoljno informacija o tome, ali tražim odgovor od prisutne ministarke ili bilo koga iz Vlade ko se ovom tematikom bliže bavi, da nam kaže zbog čega nije moguće da se u isto vreme obave dva popisa, zato što smatram da bi došlo do određenih ušteda koje nisu male i da bismo bili u prilici da rezultate popisa poljoprivrede imamo u dogledno vreme. Hvala.