Da bismo pokazali koliko se ne slažemo sa izmenama i dopunama ovog zakona, Zakona o sudijama, koji ovde smatramo ključnim zakonom, mi smo podneli amandmane na skoro svaki član ovog predloga zakona.  Smatramo, ono što smo govorili u načelnoj raspravi, da nije smelo da do izmena i dopuna ovog zakona dođe na ovakav način, preko noći, mimo konsultovanja same stručne javnosti.

Vi ovde, pored toga što ne uvažavate mišljenje stručne javnosti, što na neki način bežite od njenog mišljenja, vi se skrivate i bežite i od same rasprave i to prosto nije način kako da se otklone svi oni nedostaci na koje su vam na vreme ukazali u izveštaju Evropske komisije i, naravno, što opozicija, što sama stručna javnost.

U ovom članu 1. Predloga zakona vi kršite opšteprihvaćena pravila. Visoki savet sudstva je već doneo odluku o neizboru određenih sudija i sada mu vi faktički dajete mogućnost da on ponovo odlučuje, ovog puta po samom prigovoru na tu odluku koju je takođe doneo. Znači, postavlja se pitanje – kako je moguće da jedan organ odlučuje i u prvom i u drugom stepenu? To je nešto što bih ja volela da čujem od same ministarke da mi objasni koji su je motivi naterali na takvu jednu odluku.

Međutim, ovaj član 1. je u neposrednoj vezi sa članom 5, gde se kaže, posebno ću da pročitam stavove 2. i 3. koji kažu da – postupci po žalbama, odnosno po ustavnim žalbama, koje su sudije iz stava 1. ovog člana podnele Ustavnom sudu, okončavaju se stupanjem na snagu ovog zakona i predmeti se ustupaju Visokom savetu sudstva.

12/1 DM/TĐ 12,05-12,15

Ovo je prosto neverovatno. Razumela bih da smo mi u vanrednom stanju, da smo u nekom ratnom stanju kada se ovakvi predlozi zakona upućuju u sam parlament, ali ovo stvarno nema nikakvog svog opravdanja. Takođe, stav 3. žalbe, odnosno ustavne žalbe iz stava 2. ovog člana smatraće se prigovorom na odluku Visokog saveta sudstva. To je ono što je prosto neverovatno.

Neverovatno je da prigovor dobija istu pravnu težinu, istu pravnu snagu, kao sama ustavna žalba. Stvarno bih volela da mi objasnite, da mi odgovorite, u kojoj knjizi ste to pročitali i koje je to rešenje koje ste prekopirali, a koje postoji u uporednoj-pravnoj praksi.

Znam da vi želite da izađete iz problema u koji ste sami svojom voljom ušli, ali način na koji želite da izađete nije adekvatan. Ne morate da izlazite na taj način što ćete praviti još veći problem i što ćete faktički stvarati atmosferu sveopšte pravne nesigurnosti. To je nešto što DSS nikada neće prihvatiti. Vremenom smo, da kažem, dve godine ukazujemo na propuste svih ovih predloga zakona i stvarno ovo što smo imali priliku da vidimo i ovo o čemu raspravljamo u najmanju ruku zaslužuje najžešću kritiku.

Poštovana gospođo ministar, ovo je stvarno neverovatan član, ali moram da priznam da on nije toliko neverovatan koliko je neverovatan član 6. Sada će, vi kažete, Visoki savet sudstva u stalnom sastavu da preispita sve odluke koje je doneo Visoki sastav sudstva u privremenom sastavu, znači njegov prethodnik, kako, naravno, samim izabranim, tako i o neizabranim sudijama.

Moram da vam kažem da mi ne bi imali ništa protiv ovog člana da celokupan postupak donošenja odluka nije bio bez ogromnih nedostataka. Sve to bi imalo smisla da je celokupan postupak bio regularan, ali kako uopšte govoriti o bilo kakvoj regularnosti u samom postupku, ukoliko Visoki savet sudstva odlučuje u nepotpunom sastavu, a znamo da Visoki savet sudstva nije smeo da bude konstituisan dok poslednji član Visokog saveta sudstva nije bio izabran? Jako dobro znate o čemu govorim. Kako možemo da govorimo o pravilnosti u samom postupku, kada je jasno da su određeni članovi Visokog saveta sudstva bili u direktnom sukobu interesa kada su birali ili učestvovali u izboru svojih bližih rođaka u sudskoj instanci, odnosno više sudske instance?

Kako je moguće da je rad Visokog saveta sudstva proglašen tajnom, kada znamo da je to potpuno suprotno samom Ustavu? O kakvoj pravilnosti ovde govorimo, kada znamo da princip ravnopravnosti nije bio prisutan, ni u jednom članu za kandidata za sudiju se nije raspravljalo? U krajnjem slučaju, i da kažete da se raspravljalo, da li je postojalo rangiranje, da li su postojale rang liste? Naravno da nisu. Da li su uopšte utvrđene prosečne statističke vrednosti rezultata rada pojedinih sudija? Naravno da nisu.

Ovde je na delu očigledno bilo neslućeno proizvoljno odlučivanje, koje nas je dovelo do ovoga gde se danas nalazimo. Zbog javnosti ću da objasnim šta sam sada rekla. To vam je isto kao kada bi ovaj parlament sa, recimo, 50 poslanika izglasao neki

neverovatno loš zakon, onda se vladajuća većina seti da posle godinu dana on nije dobar i da treba da ga ispravi, ali ovog puta obezbede kvorum, obezbede 126 poslanika i izmene zakon koji faktički u pravnom smislu nije ni bio usvojen. On ne može ni da postoji. Postupak samih donošenja odluka, pojedinačnih odluka, je bio toliko neregularan, da je ovde jedino rešenje revizija, odnosno jedino rešenje je da se kompletno sa celokupnim postupkom izbora neizabranih sudija krene iz početka.

Mislim da vi to vrlo dobro znate, ali nažalost, niste u situaciji i prilici da o tome date adekvatan odgovor. Hvala.

Mi smo amandmanom predvideli kriterijume za ponovni izbor. Naravno, ovde se radi o drugom određenju. Nismo imali nameru da ulazimo u detaljno propisivanje svih kriterijuma, ali ovde smo dali jedan simbolički značaj tome da osmatramo, da ova materija treba da bude regulisana prvenstveno zakonom. Zašto to smatramo? Prvenstveno, zato što je u prošlosti došlo do manipulacija kada je u pitanju odluka o kriterijumima i merilima za izbor sudije.

Venecijanska komisija je dala saglasnost na nacrt odluke o kriterijumima i merilima za izbor sudija, ali je nakon toga, nakon što je dala saglasnost, Visoki savet sudstva je izbacio iz tog nacrta odluke najvažniji deo, a to je odredbu po kojoj kandidat imao mogućnost da se u postupku reizbora izjasni o dokazima kojima se obara njegova stručnost, osposobljenost i dostojnost, kao i da predoči dokaze koji njemu idu u korist. Ovo što govorim sigurno je tačno, jer se to pokazalo kao takvo i u mnogim postupcima koji su vođeni pred samim Ustavnim sudom, a to naravno i prisutna gospođa ministar zna.

Znači, manipulisalo se samim nacrtom odluke o merilima i kriterijumima za izbor sudija na taj način što sam rekla da je grubo zloupotrebljeno ono poverenje koje je ukazano od strane Venecijanske komisije i koliko sam ja uopšte u pravu ovom prilikom najbolje pokazuje da ste vi sada u obrazloženju svih ovih predloga zakona iz oblasti pravosuđa morali da napišete da ste ovog puta dobili saglasnost Venecijanske komisije za ono što radite.

Kada je u pitanju Zakon o javnom tužilaštvu, ističem iste prigovore kao i one koje sam isticala prilikom obrazlaganja Zakona o sudijama. Tačno je da su ovde uočena manja oglušenja prilikom izbora zamenika javnih tužilaca, a to nikako ne znači da je celokupan postupak izbora bio regularan. Ovde  takođe isti prigovori, koje sam govorila, stoje, da je DRI bilo nepotpuno, da su postojali slučajevi sukoba interesa, da nije bila prisutna raspravnost prilikom samog odlučivanja, nije bilo rang listi, donosile su se odluke na tajnim sednicama, što je takođe protivno samom Ustavu i sve to unapred kvalifikuje celokupan postupak izbora zamenika javnih tužilaca.

Da se ne bi ponavljala neću da govorim o svakom amandmanu koji smo podneli na ovaj član, već ću samo da vam kažem da je takođe neverovatno i prosto od vas očekujem da mi objasnite gde ste pročitali da ustavna žalba, odnosno žalba izjavljena Ustavnom sudu može da ima istu pravnu snagu kao i sam prigovor. Drugi put danas vas prozivam da mi odgovorite jer bih stvarno volela da mi odgovorite, pošto se radi o neverovatnoj pravnoj inventivnosti i kreativnosti.

Takođe odredba da će se postupci po žalbama, odnosno po ustavnim žalbama okončati stupanjem na snagu ovog zakona najgrublje vređa sam Ustav i usvojena pravna načela koja bi trebalo da važe u ovoj državi. Mislim da je najbolje zbog svega ovoga što ste danas predložili, zbog svega ovoga što danas slušamo, što ovih dana slušamo ne samo u ovom parlamentu već uopšte i od stručne javnosti…

U radu ovog saziva parlamenta je redovna pojava da se poslanici od strane vlasti ponižavaju, da se na neki način potpuno ne poštuju. Moram da kažem da je skandalozno ono što se desilo danas, da to bukvalno prelazi granice bezobrazluka. To ne samo da je sramota za ovaj parlament, to jednostavno nije samo za parlamentarizam u Srbiji, sramota je i za one koji potpuno slepo i bespogovorno izvršavaju naloge izvršne vlasti.
Naravno, govorim o tome kako je došlo do same sednice, kada smo dobili predloge ovih zakona i koliko nam je uopšte vremena ostalo da o njima raspravljamo. Kasno smo sinoć, u 21.00 čas, dobili informaciju da će na današnjem dnevnom redu, pored zakona o izvršavanju kazne zatvora za krivično delo organizovanog kriminala da se nađe još pet zakona iz oblasti pravosuđa, a da niko od nas te predloge zakona, ne samo mi, to je možda manji problem, ni stručna javnost nisu videla čak ni u formi nacrta.
Naravno, to ne bi bilo neočekivano, jer su to stvari koje su se dešavale i ranije u ovom parlamentu, da nije stvar o pravosuđu koje ni jednu jedinu grešku, s obzirom na sve ono što je urađeno do sada ne može više da trpi. Umesto da ste poučeni onim kritikama koje su, slažem se, vrlo oštre, ali u isto vreme i opravdane, sa brižnom pažljivošću pristupili izmenama i dopunama ovih predloga zakona o kojima danas raspravljamo, vi ste po ko zna koji put odlučili da mimo samog glasa stručne javnosti bezglavo srljate iz jedne u drugu grešku.
Nedavno je srpsko pravosuđe bilo predmet rasprave pred evropskim parlamentom i Evropskom komisijom. Kažem vam da će takođe ponovo da se nađe pred istim tim institucijama. Ovog puta zbog toga što ste, maltene bez rasprave, pokušali da prošvercujete, namerno upotrebljavam ovaj izraz, zakone kroz srpski parlament.
Pored niza grešaka koje ste učinili i čime ste reformski proces u Srbiji doveli do njegovog potpunog apsurda, vi i danas na ovaj način, potpuno skriveni od same javnosti, odnosno od stručne javnosti i bežeći od rasprave, šaljete jasnu poruku da ni danas ne znate kako da izađete iz ovog problema i jasno kažete da ovo što danas činite, takođe neće imati nikakve pozitivne efekte.
Pre nego što krenem na analizu onoga što ste vi predložili ovim predlozima zakona, moram da kažem da sam bila neopisivo srećna dok sam čitala obrazloženje ovih predloga zakona. U jednom trenutku mi se učinilo kao da citirate neke od mojih prethodnih govora, kada sam govorila o pravosuđu. Za razliku od moje sreće, ovde samo zabrinjava jedna činjenica, a to je da ste tek nakon godinu dana shvatili šta ste uradili sa pravosuđem. Sada pokušavate da otklonite te greške, tako što kažete da će Visoki savet sudstva da preispita svaku odluku koju je doneo i ne samo onom sudiji koji je neizabran, već i onom sudiji koji je izabran.
Ovo naravno bi sve imalo smisla i apsolutno bih podržala ovakav vaš stav, da celokupan postupak u kome su se donosile te odluke nije pun nepravilnosti. Kada Visoki savet sudstva odlučuje u nepotpunom sastavu, kada su neki od članova Visokog saveta sudstva u očiglednom sukobu interesa zbog toga što učestvuju u izboru, odnosno u unapređenju nekog od svojih bliskih rođaka u više sudske instance, kada se očigledno mimo Ustava i mimo zakona donosi odluka o tome da rad Visokog saveta sudstva postane tajan, kada se ne primenjuje princip raspravnosti, kada ni o jednom kandidatu Visoki savet sudstva ne raspravlja, onda mogu da kažem da je ovaj postupak u pogledu samih grešaka i samih nepotpunosti otišao toliko daleko da jedina stvar koja u ovom trenutku može delimično da popravi situaciju jeste kompletna revizija postupka reizbora neizabranih sudija.
Koliko vi ne znate kako da izađete iz ove situacije i koliko ne znate kako da vratite, rekla bih, prilično poljuljano i tako reći tajno i trajno izgubljeno poverenje građana u srpsko pravosuđe, najbolje pokazuje i to što vi sada predlažete da se ustavna žalba, odnosno žalba pred Ustavnim sudom tretira kao prigovor na odluku Visokog saveta sudstva.
Naravno, idete dalje. Kažete da će o tom prigovoru da odlučuje takođe Visoki savet sudstva. Imamo jednu fenomenalnu situaciju, Visoki savet sudstva je doneo odluku o neizboru određenih kandidata za sudiju. Sada se podnosi prigovor tom istom organu koji je učestvovao u izboru, odnosno neizboru tog lica i odlučuje takođe o samom prigovoru.
Ovo, gospođo ministar, nije upravni postupak. Ovde su jako ugrožena osnovna ljudska prava. Vi ne možete niti imate pravnu mogućnost, niti bi trebalo da imate hrabrosti za tako nešto, da ustavnu žalbu izjednačavate po pravnoj snazi sa jednim prigovorom. To ne postoji nigde u svetu. Time jasno srljate u još jedan veliki i debeli problem.
Naravno, to je stvarno, da ne kažem pravnički inventivno, ali je pravnički inventivno u tom smislu koliko je inventivan bio i onaj četvrti kriterijum koji je, istina, bio nezvaničan kada je u pitanju bio reizbor samih sudija. Govorim o bračnoj vezi između advokata i sudije kao smetnji za sam izbor.
Meni je mnogo slučajeva poznato sudija čiji su supružnici advokati, koji samo zbog toga nisu izabrani da danas budu nosioci pravosudnih funkcija. Takođe mi je poznato da je veliki broj advokata u zadnjem tromesečju 2009. godine podnelo zahtev za ispis iz Advokatske komore samo zato što su njihove supruge bile kandidati za sudije, ali su odmah nakon objavljivanja konačnog spiska, ponovo podneli zahtev za upis. Da li je to doslednost o kojoj ste vi govorili?
Moram na kraju samo da vas pitam, pošto sam ovo pitala i gospođu Natu Mesarović, ona mi je, istina, pokušala da odgovori kako nisam u pravu, ali da sam u pravu potvrđuje i informacija koju sam danas pročitala u novinama, a to je da je za pomoćnika ministra imenovana bivši sudija koja nažalost nije prošla reizbor, iako je ispunjavala sve uslove da se nađe među samim izabranim sudijama.
Obrazloženje koje je stiglo iz Ministarstva pravde kaže da ona nije bila izabrana samo iz tog razloga što se njen suprug, iako je ispunjavala sve uslove, bavio advokaturom. Toliko.
Neću više da dužim zbog vremena koje mi ističe, ali moram da vam kažem, da prvenstveno stručnoj javnosti ukažem koliko u stvari treba da imaju poverenja u javno izgovorenu reč onih koji su učestvovali u procesu reforme srpskog pravosuđa.

Smatram da nema osnova pitanje prekovremenog rada uređivati na drugačiji način u odnosu na onaj kako je to predviđeno opštim propisom Zakona o radu. Ako se kaže u Zakonu o radu da prekovremeni rad najduže može da traje osam časova, onda stvarno ne vidim razlog zbog čega se ovim zakonom on sada produžava na 20. To jednostavno nije pitanje same proizvoljnosti.
Pored toga što ta odredba nema svoje pravno utemeljenje ili ga ja bar ne vidim, mislim da ona nema ni svoje medicinsko opravdanje. Zamislite samo čoveka koji će da radi 90 dana u toku jedne godine po 12 časova. To je upravo ovo što ovaj predlog zakona kaže i nemoguće je da se takav rad prosto ne odrazi na njegovo psihofizičko stanje.
Sada ovu odredbu bih možda mogla da razumem da je u pitanju racionalizacija državne uprave, kao što je to nedavno bilo samoinicirano od Vlade. Ovde nemam i dalje pravno opravdanje za tako nešto, pa se zbog povećanog obima posla i smanjenog broja zaposlenih ovo nameće kao potreba. Ali, svi vrlo dobro znamo kolika je uopšte državna uprava i koliko je ona porasla od 2000. godine, tako da taj argument prosto ne mogu da prihvatim.
Mislim da je ovde ključno pitanje - pitanje produktivnosti rada i zbog toga ovu odredbu prvenstveno vidim kao mogućnost za mnoge zloupotrebe. S jedne strane, broj zaposlenih u državnoj upravi, iako je to bilo ranije najavljeno, nije smanjen, iako je Vlada predložila, ova skupština usvojila neke vrlo loše zakone koji se bave tim pitanjem, a moja poslanička grupa je vrlo argumentovano napadala te iste predloge zakona i sva sreća što nije došlo da smanjenja zaposlenih u državnoj upravi po tom zakonu.
Mislim da je opet u jednom drugom delu državne administracije, konkretno, kada je u pitanju pravosuđe, i te kako došlo do smanjenja broja zaposlenih, a da se faktički to nije odrazilo na njihov materijalni položaj.
Imam neke podatke, konkretno, kada je pravosuđe u pitanju. Pravosuđe je napustilo 1.114 zaposlenih lica i 919 lica koja su bila određena za rad na određeno vreme, i to od 1. januara 2010. godine. Zbog javnosti kažem da u ovaj broj ne ulaze neizabrane sudije.
I pored ovako velikog smanjenja broja zaposlenih, njihov materijalni položaj ne da nije ostao isti, nego je on drastično otežan zbog prevelikog obima posla i zbog toga što je sada broj zaposlenih u pravosuđu drastično smanjen. To ću ilustrovati time što ću da kažem kolike su opšte plate pravosudne administracije.
Plata pravosudne administracije kreće se od 113 do 182 evra, a plate stručnih saradnika od 307 do 478 evra. Složićete se da su ovo izuzetno niske plate, a prvenstveno želim ovde da ukažem i na potrebu da je ovaj zakon trebalo da se na neki način osvrne i na same stručne saradnike.
Podsećam, u pitanju su diplomirani pravnici sa položenim pravosudnim ispitom, čiji rad nije adekvatno cenjen, a koji obavljaju vrlo komplikovane stručne i odgovorne poslove za nosioce pravosudnih funkcija.
Sada znamo kakvo je stanje u državnoj upravi, vidimo kakvo je stanje u pravosuđu, ali mislim da Vlada ne vidi da u samoj racionalizaciji državne uprave treba da pođe prvenstveno sama od sebe. Mi danas imamo jednu od najglomaznijih vlada ne samo u regionu, već uopšte i u Evropi, ukoliko kao kriterijum uzmemo broj stanovnika.
Ukoliko zanemarimo i broj ministarstava, ukoliko zanemarimo i broj potpredsednika, znamo da ova Vlada ima 56 državnih sekretara, odnosno 111 pomoćnika ministara i koliko savetnika mislim da ni prisutni ministar ovde ne raspolaže tim brojem i uopšte šta oni rade mislim da niko ni u samom Ministarstvu ne zna.
Sada, u poslednje vreme, otvaraju se neke priče o rekonstrukciji Vlade. Mislim da je ta tema potpuno deplasirana i potpuno deplasirano je otvarati pitanje rekonstrukcije Vlade u godini koja je faktički izborna godina.
Ove priče su ne samo zakasnele, mislim da je neko imao bilo kakvu ozbiljnu nameru da dođe do rekonstrukcije Vlade, onda se to dešava u prvoj godini njenog mandata, a ne dešava se u zadnjoj godini.
Evo, jutros smo imali priliku da izvršimo uvid u sam budžet. Videla sam da je broj ministarstva ostao isti. Znači, kako možemo uopšte da govorimo o rekonstrukciji Vlade sa istim brojem ministarstava i sa troškovima koji opet nisu baš toliko beznačajni?
Sada bih još da napomenem koliko to Vlada vodi računa o svojoj državnoj administraciji i uopšte o troškovima državne administracije, najbolje pokazuje i podatak da je Vlada, umesto da smanji troškove koji odlaze na državnu administraciju, rebalansom budžeta za 2010. godinu povećala davanja za plate u državnoj administraciji, i to za jednu milijardu i 400 miliona dinara.
Znači, sada postavljam pitanje – kome su opšte namenjena ta sredstva? S obzirom da znamo da danas govorimo o najugroženijim kategorijama državne uprave, zbog čega ta sredstva konkretno nisu bila namenjena tim kategorijama o kojima mi danas ovde raspravljamo?
Što se tiče amandmana koji smo podneli kolega Palalić i ja, mislim da, ukoliko Vlada nije imala sluha za njega, treba da dobijemo neko argumentovano obrazloženje zbog čega on nije prihvaćen. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, žao mi je što imam malo vremena. Moram odmah na početku da vam kažem da odlukom o direktnom prenosu kršite Poslovnik. Poslovnik predviđa situaciju da ova sednica mora da bude preneta u direktnom prenosu, ali pošto više nemam vremena, neću na tome da se zadržavam.
U izveštaju Evropske komisije o stanju pravosuđa u Srbiji navodi se da postoji ozbiljna zabrinutost u pogledu načina na koji je sprovedena celokupna reforma i posebno u pogledu samog reizbora sudija, odnosno tužilaca.
Pored toga što se ne zna na osnovu čega je Visoki savet sudstva odlučivao o izboru sudija jer je evidentno da odluka o utvrđenim merilima i kriterijumima za izbor ne samo sudija, već i predsednika sudova, nije bila primenjena, pored toga što sudije nisu bile saslušavane u ovom postupku, one nisu ni dobile obrazloženje svojih odluka, niti pouku o pravnom leku.
Znam šta ćete vi da kažete i da odgovorite na ovo, ali to se navodi u izveštaju Evropske komisije i verujem da ćete drugačije odgovarati onog trenutka kada se i ona vrlo aktivno uključi u ovaj postupak.
O kakvom proizvoljnom odlučivanju se ovde radi, najbolje potvrđuje činjenica da nije bilo rangiranja među samim sudijama. Iz izjave onih malobrojnih sudija koje su imale mogućnost da izvrše uvid u svoje personalne dosijee, proizilazi da su podaci koji se nalaze u personalnim dosijeima potpuno drugačiji, da ne kažem fingirani, u odnosu na one podatke koje su oni zvanično dobijali preko svojih sudova.
Rezultat takvog postupanja i takvog rada jeste da mi danas pred Ustavnim sudom imamo više od 800 žalbi i da sam Ustavni sud nema kapacitet da se izbori sa tolikim prilivom, niti da ih reši.
Očigledno je da u radu Visokog saveta sudstva nije bilo nikakve rasprave o kandidatima. O tome govore zapisnici sa sednica Visokog saveta sudstva, u koje sam imala priliku da se uverim i imala sam priliku da izvršim uvid u njih, iako je rad Visokog saveta sudstva potpuno protivzakonito i protivustavno proglašen tajnim.
Obrada prijava i proces reizbora sudija izvršen je u neprimereno kratkom roku. Mogu da kažem da je otprilike, ako smo imali 5.020 prijava, a 400 radnih sati, svakom sudiji je bilo otprilike posvećeno pet minuta, ali Prvi osnovni sud je ubedljivi rekorder po tom pitanju jer je tu na 21. sednici Visokog saveta sudstva 813 kandidacionih prijava bilo razmatrano za svega šest i po sati, znači, svakom kandidatu je bilo posvećeno 20 sekundi.
Pored sebe imam dva dokumenta. Jedan je dokument zapisnik sa 21. sednice Visokog saveta sudstva, a drugi dokument u kome je spisak svih izabranih sudija za Prvi osnovni sud. Polazeći osnovnom pravnom logikom, podrazumevalo bi se da se ova dva spiska poklapaju, ali nažalost, ova dva spiska pokazuju ...
(Predsednik: Vreme. Izvolite, gospođo ministar.)
Dozvolite mi samo rečenicu da završim.
(Predsednik: Rečenicu završite.)
Znači, mene zanima, pošto je postavljeno pitanje, još uvek nisam došla do toga – kako je moguće da lica koja se nalaze na ovom, znači, na zapisniku sa 21. sednice Visokog saveta sudstva, koja su ispunjavala sve kriterijume (Predsednik: Molim vas, govorite minut duže.), završavam, kako je moguće da se kandidati koji su ispunjavali uslove za sudiju na ovom zapisniku ne nalaze u končanom spisku? Hvala.

O tome koliko je ovaj reizbor, namerno ga tako nazivam, pravilno izvršen, juče je gospođa Malović rekla onog trenutka kada je obrazložila kako će ponovo celokupan izbor sudija da bude preispitan.
Naravno, ja se na tome neću zadržavati i dalje postavljam potpitanje. Izgleda da se pored tri kriterijuma koji su ovde trebalo da budu cenjeni kada je u pitanju izbor sudija, potpuno nezvanično našao jedan kriterijum, koji nikako nije smeo da se nađe, a to je bračna veza između sudije i advokata.
Meni je lično poznato mnogo sudija, prvenstveno iz Beograda, ne samo u ostalim sudovima, nego i u Trgovinskom i u nekadašnjem Vrhovnom sudu, gde su sudije koje su kvalitetne, savesne i čiji su rezultati više nego zadovoljavajući, nisu se našle ponovo izabrane ili reizabrane, samo zbog jedne proste činjenice što je njihov suprug advokat.
Takođe mi je poznato, iz spiska Advokatske komore, u poslednjem tromesečju 2009. godine, izvestan broj advokata iz Beograda je zatražio ispisivanje iz Advokatske komore, samo zbog toga što su njihove supruge konkurisale za sudije na ovom izboru, ali su nakon toga, čim je objavljen konačan spisak izabranih sudija, ponovo zatražili upis u Advokatsku komoru.
Da govorim istinu, prosto možete da izvršite uvod u zvaničan Informator Advokatske komore.
Tako je izvršen ponovni izbor i koliko ozbiljnosti i savesnosti, odnosno koliko je pokazano, najbolje pokazuje podatak da se među reizabranim sudijama našao sudija koji je preminuo, da se u isto vreme jedna sudija našla na mestu sudije, znači, izabrane za sudiju i za zamenika tužioca, odnosno da su dve sudije iz opštinskih sudova u isto vreme bile izabrane na po dva različita mesta.
Kao član Odbora za pravosuđe, moram da vas pitam kako je moguće da su dvoje sudija iz opštinskih sudija, koji su bili ranije predloženi za razrešenje, bili izabrani bez da je ta činjenica uvažena?

Gospođo ministar, posle vaše jučerašnje najave da ćete ponovo preispitati celokupan postupak izbora sudija, ne znam šta da mislim o vama. Ne znam šta da kažem, a da budem umerena i da se krećem u granicama pristojnosti.
Prvo ste napravili haos u pravosuđu. Napravili ste reizbor. Izvršili ste reizbor bez ikakvih kriterijuma. Onemogućili ste sudijama da se izjasne o dokazima za koje ih terete. Onemogućili ste im da podnesu dokaze koji im idu u koristi. Faktički sudije u ovom reizboru su imali status koji je mnogo gori od najokorelijih kriminalaca.
Kasnije ste na tajnim sastancima Visokog saveta sudstva doneli odluke o njima, a da ih faktički niste o tome valjano i obavestili. Nedavno ste počeli da pišete obaveštenja pobijenih odluka i da ih dostavljate, a podsetiću vas da od 870 obrazloženih odluka koje je trebalo da se nađu pred Ustavnim sudom Srbije, danas ima oko 560, ukoliko informacija Ustavnog suda tačna, a ona je od petka.
Očigledno da ono što je najvažnije ovde je da se dostavljaju obrazloženja sistemom i principom negativne selekcije. Verovatno iz razloga da odmah na početku kada bi se otvorila rasprava pred Ustavnim sudom ne bi doživeli debakl.
Sada ste se setili da razgovarate sa stalnim sudijama. Zašto niste razgovarali onda kada je bilo vreme i kada smo vas mi iz DSS na to upozoravali? Sada ste, a li zbog neznanja ili zbog nekog drugog kriterijuma, juče najavili reformu neuspele reforme, kojim po ko zna koji put do sada dovodite u pitanje stalnost sudijske funkcije.
Naravno, tu se ne zaustavljate. Kažete da će žalbe Ustavnom sudu Srbije sada da budu tretirane kao prigovori na odluke, o čemu će raspravljati Visoki savet sudstva. Da li je moguće da jedno telo koje odlučuje prvenstveno, koje je donelo odluke, a to je Visoki savet sudstva u prvom nivou, u prvom stepenu, odlučuje ponovo, ali ovog puta u drugom stepenu? Razumela bih da ste vi veterinar ili geograf i da ovako nešto govorite, ali se radi o čoveku koji kroji pravosudni sistem Srbije. Jednostavno, nema luksuza za takve izjave.
Sada vas najiskrenije pitam, bez imalo ironije, da li smatrate da će ovakve odluke ići u pravcu učvršćivanja sudske vlasti i da li će povratiti poverenje u sam sudski sistem?

Zahvaljujem na odgovoru na pitanje koje nisam postavila. U ovom drugom delu, konkretno, mogu samo da kažem zašto sudije niste na vreme upozorili da imaju pravo na prigovor, nego su oni morali sami, da upotrebim kolokvijalnu reč, da se dovijaju na razne načine ne bi li došli do samog Ustavnog suda.
U jučerašnjoj najavi ste pomenuli da Visoki savet sudstva će biti u stalnom savetu vrlo skoro izabran. Zanima me zbog čega on nije izabran do kraja juna 2010. godine, kada je bio rok za izbor stalnog sastava Visokog saveta sudstva? Ovo vas ne pitam samo zbog toga što je prekršen Zakon o Visokom savetu sudstva, nego vas pitam prvenstveno zbog toga što je Visoki savet sudstva u ovom prvom sastavu u ključnim momentima napravio ogromne greške i na taj način ugrozio samu reformu pravosuđa.
Kazaću vam o čemu se radi. Prvenstveno, ceo reizbor je izvršen u nepotpunom sastavu. Znate da Visoki savet sudstva nije smeo, nije mogao da bude ni konstituisan, dok svi njegovi izborni članovi nisu na kraju bili izabrani.
Visoki savet sudstva može da predlaže i da vrši izbor kandidata samo u punom sastavu. Rad Visokog saveta sudstva, po Zakonu Visokom savetu sudstva i po samom Ustavu, mora da bude javan. Ovde ste iskoristili pravo na osnovu Poslovnika, da bi odredili da se sam rad Visokog saveta sudstva proglasite tajnim. Ovde se radi o konkretnom kršenju zakona.
Od krupnijih zamerki, navešću samo još jednu. To je vaš citat, da ne bih pogrešila, pročitaću - Visoki savet sudstva nije imao u vidu, jer roditeljski odnos može predstavljati problem, jer je sukob interesa kod nas još uvek nova pojava koja nije dovoljno istražena.
Podsetiću vas da ste ovo dali kao odgovor na pitanje novinara zašto je i kako je moguće da bračna veza između advokata i sudije bude cenjena kao smetnja za izbor. Znači, kako je moguće da to bude cenjeno, a sa druge strane, kako je moguće da roditeljski odnos između jednog člana Visokog saveta sudstva i sudije koji se promoviše ne bude tretiran.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo je jedan od retkih predloga zakona kome lično nemam šta da zamerim. Naime, tačno je ovo što je gospodin Krasić rekao, da je trebalo da bude regulisano u samom Zakonu o opštem upravnom postupku. Ja sam, kada je taj zakon bio na dnevnom redu, upravo o tome govorila, ali sam bila žestoko kritikovana, pod izgovorom da to nije materija tog zakona. Nema veze, važno je da ovakve stvari ipak budu regulisane.
Tačno je da ovaj predlog zakona ima svega tri člana, ali je takođe tačno da je on korektan i suštinski dobar. Njime se omogućava da državni organi, po službenoj dužnosti, pribavljaju dokumenta, prvenstveno izvod iz matičnih knjiga ili, recimo, državljanstva za građane iz drugih opština, odnosno samih gradova.
Tačno je takođe da se putem elektronske komunikacija, koja se ovde ustanovljava kao zakonska norma, ostvaruju određene uštede, kako u vremenu, tako i u novcu. Ali, moram da kažem da su uštede u kontekstu i u sklopu celokupne državne uprave koja je trebalo da ostvari mnogo veće uštede ili je to bar tako bilo ranije najavljivano, ako se ne varam, potpuno beznačajne.
Podsetiću da su svi organi državne uprave, na osnovu Zakona o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u republičkoj administraciji i na osnovu Zakona o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u lokalnoj samoupravi, bili u dužnosti da do 31. decembra 2009. godine dostave nove sistematizacije radnih mesta i da se sredstva za plate zaposlenih, kako u republičkoj administraciji, tako i u lokalnim samoupravama, određuju i planiraju u skladu sa tim okvirima.
Da li je nešto urađeno u pogledu toga? Verovatno jeste, ali sa ogromnim zakašnjenjem. Da li je ovaj zakon proizveo neke efekte u praksi? Naravno da nije. Ovde, naravno, ne govorim o tome da su zakoni koje smo doneli u decembru 2009. godine, znači, ova dva koja sam sada pomenula, da su oni dobri zakona. Naprotiv, radi se o izuzetno lošim zakonima o kojima smo mi govorili sve najgore onda kada je bila rasprava o njima na dnevnom redu.
Tada smo takođe govorili da ne postoji ozbiljna namera da se izvrše uštede u javnoj potrošnji i da je način na koji je Vlada tim predlozima zakona predvidela za uštede pogrešan i da je ušteda javne potrošnje mogla da se postigne u nekim drugim merama. Takođe smo pitali - kako je moguće da Vlada ostvaruje uštede ili pokušava da ostvari uštede ukoliko je mera kojom se otpušta ogroman broj građana, odnosno zaposlenih ljudi, toliki efekat mogla da da koji iznosi 0,27% od budžetskog deficita u tom trenutku?
Znači, radi se o potpuno beznačajnim stvarima i beznačajnim merama. Ovde govorim o tome da zakoni koje smo doneli kao Narodna skupština, moraju da budu sprovedeni i moraju da budu usvojeni, moraju da budu po njima znači postupljeno, makar oni bili i tako loši kao što su zakoni o kojima sam govorila. To je upravo obeležje jedne uređene i jedne stabilne demokratske države koja to želi da bude, ali izgleda da to pravilo ne važi jedino za našu državu.
Kod nas se zakoni donose samo da bi se doneli, ili zbog toga da bi eventualno, parlament u izveštaju Evropske komisije bio pohvaljen kako nešto radi, kako je aktivan, a ne da bi se sprovodili, i ne da bi se efekti tih zakona osetili u samom društvu, odnosno konkretno kod građana.
Svakome je, jasno da je Državna uprava efikasna, troma, spora, često korumpirana, u svakom slučaju vrlo skupa i da je neophodna racionalizacija Državne uprave, ali ona mora da bude izvršena po unapred osmišljenom planu. Ona ne može da bude izvršena ad hok, moramo da znamo prvenstveno kriterijume na osnovu kojih može da dođe do racionalizacije Državne uprave, da ne bi došli u situaciju u kojoj se danas nalazi pravosuđe.
Naime, reforma pravosuđa, ili onih koji su čak pokušali da reformišu pravosuđe nisu to uradili na pravi način, nisu znali na osnovu kojih pravila da to urade, pa sada ne znaju gde da krenu, i kako da uopšte pokrenu i poboljšaju one stvari koje su evidentno loše.
U Državnoj upravi danas ima četiri puta više zaposlenih nego što je to bilo 2000. godine. Čak šef beogradske kancelarija Svetske banke, gospodin Sajmon Grej, je napravio jednu analizu veličine državnog aparata, i došao je do zaključka da 11 hiljada odeljenja u Srbiji je viška.
Znači, za razliku od nas koji čak nismo uspeli da napravimo bilo kakvu analizu sadašnjeg stanja u državnoj administraciji, ovaj izveštaj i ova analiza nam pokazuje da je i sa mnogo manje kadrova moguće izvršiti više.
Umesto da Vlada poštuje zakone koje je sama predložila, i da pristupi racionalizaciji Državne uprave, počev, naravno, od nje same jer svi ćete se složiti da imamo jednu od najglomaznijih vlada uopšte, ne samo u regionu, nego uopšte i u Evropi. Ona je rebalansom budžeta za 2009. godinu povećala davanja za plate, u republičkoj administraciji za 1.400.000 dinara. Pa, da li je to normalno?
S jedne strane, u poslednjih 18 meseci. 200 hiljada ljudi je ostalo bez posla. To su zvanične statistike. A s druge strane, neki ljudi dobijaju povišice i kako onda uopšte možemo da govorimo o tome da svi mi podjednako podnosimo teret ekonomske krize.
Umesto da pristupi transformaciji državne uprave, kako bi naravno dobili ne samo efikasnu već i sposobnu državnu upravu, kako bi u krajnjem slučaju izvršili uštede, Vlada je odlučila da uštedi tako što će lokalnim samoupravama da smanji, i to drastično, lokalna transferna sredstva.
Na taj način je većina lokalnih samouprava bukvalno došla, kada je u pitanju njihovo poslovanje, na rub same egzistencije. Ustav garantuje finansiranje lokalnih samouprava iz budžeta, i naravno, ja se pitam, nije valjda ovo smanjenje jedina i najpametnija odluka koju je Vlada donela, a u cilju prevazilaženja posledica ekonomske krize.
Da pojasnim o čemu govorim. Izvršiću jednu kratku analizu visine transfernih sredstava u poslednjih par godina. Primera radi, u vreme vlade kada je DSS bila na vlasti, iznos transfera za lokalne samouprave, transferna sredstva su iznosila 63 milijarde dinara, a danas, ako se ne varam, ona su na nivou od 25 milijardi.
U budžetu za 2009. godinu sa 41 milijarde dinara sredstva su smanjena na 26, znači, 15 milijardi dinara je umanjen, a koliko znam, 1,7% BDP je namenjen transfernim sredstvima.
Ukoliko se to tačno izračuna, to znači da opštine iz budžeta treba da dobiju 48 milijardi dinara. Takvo je sada stanje u državi, i svako od nas u lokalnim samoupravama to vidi da su ta sredstva toliko smanjena.
Uprkos zahtevu 151 opštine i grada da se vrate transferna sredstva lokalnim samoupravama, Vlada i ovu godinu okončava sa smanjenjem troškova lokalnih samouprava.
Naravno, da budem iskrena, u rebalansu za 2009. godinu, tačno je da je predviđena jedna milijarda dinara više za lokalne samouprave, ali ukoliko to sagledamo u sklopu onih 15 milijardi koje nedostaju, taj iznos je onda potpuno smešan. Da bi nadoknadili novac za svoje potrebe, svaka druga opština u Srbiji je podigla iznose komunalnih taksi u rasponu između 45 i 280%, čime je direktno i znatno otežano poslovanje privrednih subjekata koje je imalo za posledicu da mnogi preduzetnici, odnosno same zanatlije, stave bukvalno katanac na svoje radnje, jer nisu mogli da pretrpe, odnosno da istrpe takve namete i opterećenje.
U poslednje vreme mnogo se govori o zahtevu za promenu Ustava kao jednog od osnovnih načina kako bi bile omogućene uštede, odnosno kako bi sam državni aparat mogao da bude manji.
Nije valjda da bi država toliko značajno uštedela, narodnih poslanika ne bi bilo više od 250, nego bi ih bilo 100 ili 150. Svima je jasno da ovi zahtevi za promenu Ustava nemaju veze sa onim što se glasno govori. Jasno je da Ustav, čak i onima koji su aktivno učestvovali u njegovom donošenju, smeta u onom delu gde se govori o kosovskoj preambuli.
Ako predsednik Republike i Vlade toliko brinu o načinu kako da ostvare uštede u državnoj administraciji, zašto ne pođu sami od sebe. Zaista, mislim da nema nikoga u ovoj sali ko ne bi potvrdio da imamo najveću Vladu, ne samo u regionu, već i u Evropi po broju stanovnika.
Ako se tome doda da pored ministara, potpredsednika Vlade, imamo 56 državnih službenika, odnosno 111 pomoćnika ministra, onda i sami znate o čemu govorim, a da ne govorim o tome koliko savetnika ova vlada ima.
Mnogo bi se više uštedelo kada bi se izvršila racionalizacija upravo u ovoj oblasti, nego što bi se krenulo u samu promenu Ustava i smanjenju broja poslanika.
Neki su se dosetili, pa će sada rekonstruišu Vladu. Istine radi, bilo je i onih ministara koji su pre dve godine govorili kako je sama racionalizacija Vlade nužna, ali ima i onih ministara koji smatraju da rekonstrukcija Vlade treba da bude izvršena u prva četiri meseca sledeće godine.
Meni kao običnom građaninu nije jasno kako ih nije sramota da o rekonstrukciji Vlade govore u izbornoj godini. Ovde se sada licitira sa nekim imenima raznih ministara koji će navodno da ostanu bez svog portfelja, iako budžet za 2011. godinu obuhvata sva ministarstva koja danas postoje. To je potpuno neozbiljno.
Kad sve ovo sagledamo u sklopu izjave gospodina Tadića koji je rekao da nema snage da misli da nije siguran da ima snage za samu racionalizaciju države uprave, onda je jasno kakav će ishod svih ovih najava da bude. Žao mi je što gospodin ministar nije ovde, ali reći ću sad i moraću da ga pitam o čemu se ovde radi, a kad se pojavi ponoviću da bi i uživo čuo šta se dešava.
Moram da ga pitam, da li je moguće da lokalna vlast u Čajetini, u kojoj je DSS na vlasti od 2000. godine, toliko smeta da je bilo neophodno doneti presudu na osnovu nepostojećeg zakona o denacionalizaciji i opteretiti opštinu da plaća državne dugove.
Pojasniću, opština je u obavezi da isplati 113.909.600 dinara naknade naslednicima zemljišta koje je nacionalizovano decembra 1959. godine. Naravno, sve na osnovu zakona koji ovaj dom još uvek nije doneo, na osnovu zakona o denacionalizaciji.
To je takav pravni presedan i nemam reči kako da ga opišem, isključivo koji je motivisan najbrutalnijim političkim motivom. Volela bih, naravno, kao neko kome je pravna nauka vrlo bliska, govorim o ministru Markoviću, da mi da neki svoj sud o ovom neviđenom i nezapamćenom pravnom presedanu. Hvala vam.

Znate šta, moram da se pozovem ponovo na član 107. zato što je upravo gospodin Ostojić meni sad dao priliku za to.

Dozvolite mi samo jednu rečenicu.

Krcun savremene politike u Srbiji je sebi zadao najveći udarac onog trenutka kada je rekao da su mu ruke prljave, ali da mu je savest čista. Za razliku od Krcuna savremene Srbije, Demokratskoj stranci Srbije i svim njenim članovima su i ruke i savest čisti.

Kao poslanička grupa smo protiv toga da se zakonodavna aktivnost pretvara u dnevno-političku aktivnost. To smo imali prilike da vidimo i danas na ovom zasedanju u prepodnevnim časovima. Mislim da se time ugled parlamenta i te kako urušava, i to konstantno. Onda ne treba da čudi, uopšte, što nam je poverenje u samu instituciju na tako zabrinjavajuće niskom nivou.
Potencijalno je opasno menjanje Zakonika o krivičnom postupku, koji se faktički menja samo zbog jedne jedine stvari, zbog jedne utakmice – zbog sutrašnjeg derbija. Mislim da menjanje zakona zbog jednog događaja pokazuje koliko mi kao država nemamo odgovor ni na jedno pitanje, nemamo rešenje ni za jedan problem, pa makar on bio predstavljen i u fudbalskoj utakmici.
Mi na raspolaganju imamo već jedan zakon koji se ne primenjuje, Zakon o sprečavanju nasilja na sportskim priredbama, i mislim da bi, ukoliko bi se on striktno primenio, situacija na sportskim dešavanjima i uopšte na stadionima bila potpuno drugačija. Ali, umesto da se primenjuje ovaj zakon, država i vlast dozvoljavaju da nasilje eskalira, ne samo u zemlji, već i izvan nje. Ko će sad za to da bude kriv? Pa, nije valjda da je opozicija ponovo kriva i za takve događaje?
Sada, kada je sve to tako daleko otišlo, predlažu nam se izmene Zakonika o krivičnom postupku, čiji je cilj, to ponavljam po hiljaditi put do sada, da se jednostavno pritvor pretvori u kaznu. I, ponoviću po ko zna koji put, jer očigledno nije jasno, da pritvor nije kazna, već mera obezbeđenja prisustva okrivljenog u krivičnom postupku, i to izuzetno. Čak i sa ovim izmenama, prihvatanjem amandmana jedne poslaničke grupe, on ne prestaje da bude pravilo, jer će se, bez obzira na sve, odnositi na mnogo proširen broj krivičnih dela, bez obzira na to što je dodat jedan deo koji se odnosi na biće krivičnog dela, koje potpada pod procesno pravo, a ne materijalno, kao što je gospodin Martinović imao priliku da vrlo jasno i neposredno pre same pauze objasni.
Ako je cilj ovih izmena da se lica prvo pritvore, a da se kasnije u toku same istrage protiv njih ili postupka, dok se nalaze u pritvoru, prikupljaju dokazi protiv njih, onda to naravno nije obeležje jedne demokratske države. To je nešto što se radi u Haškom tribunalu. To je nešto što se radilo za vreme „Sablje“. Nadam se da mi tome ne težimo. Mislim da smo izvukli neke poente i neke zaključke iz onoga što nam se dešavalo u prošlosti.
Ako je to cilj, onda, to sam i u načelnoj raspravi rekla, a to govorim i sada, zašto ne ukinemo same sudove? Zašto bi uopšte sudovi kao takvi morali da postoje? Treba da pustimo policiji da radi svoj posao i da završi sve ono što se od nje traži.
Ovom izmenom na udaru su zagarantovana ljudska prava. To i sama Evropska povelja o zaštiti ljudskih prava govori. Njome se zabranjuje donošenje zakona ili izmena već postojećeg zakona koje će ići u prilog tome da se dostignuti nivo sloboda i prava smanjuje. To je, takođe, pravni standard, koji se ovom prilikom vrlo narušava.
Takođe, ovakva rešenja koja su predložena u zakoniku ne nalaze svoj pandan nigde u uporedno-pravnoj praksi. Mnogo duže sam o tome pričala u načelnoj raspravi i neću da ponavljam, prosto pitam gospođu ministar da mi navede jednu evropsku zemlju u kojoj važe ova pravila koja danas izmenom Zakonika o krivičnom postupku želimo da postignemo?
Proširivanjem kruga krivičnog dela, krivičnog dela za samo izricanje pritvora, potencijalno dolazimo u opasnost zbog toga što nećemo znati gde ta pritvorena lica uopšte da šaljemo. I ranije sam govorila, a to ponavljam i sada, da četiri hiljade lica pravosnažno osuđenih na kaznu zatvora čeka izdržavanje, jer su kapaciteti naših zatvora potpuno popunjeni. Kada jedna vlada, vlast ima takvu informaciju, onda treba da predlaže neke druge izmene, koje ne idu u prilog otežavanju sadašnjeg stanja, već suprotno.
Takođe, podsetiću na još jednu stvar. Znamo da su sudovi u Srbiji prebukirani. Prvenstveno mislim na beogradsko pravosuđe, koje je u potpuno drugačijoj poziciji i situaciji nego sudovi u unutrašnjosti. Šta će da se dešava ukoliko se lice nalazi u pritvoru neprimereno dugo i ukoliko se zbog prebukiranosti sudova sudski postupci ne okončaju u onom razumnom roku? Ko će tu da plati odštetu pritvorenim licima?
Da li znate kakvo je stanje sa, konkretno, plaćanjem odštete Republike Srbije zbog presuda donetih pred Evropskim sudom za ljudska prava? Podsetiću vas da je Evropskom sudu za ljudska prava do sada podneto 3.200 predstavki protiv Republike Srbije. Doneto je 46 presuda, a 43 presude Evropskog suda za ljudska prava se odnose i idu na štetu same Republike Srbije. Poznat je, takođe, i stav Evropskog suda za ljudska prava, koji neće blagonaklono gledati na ovako formulisane razloge za određivanje pritvora, te stoga mogu da zaključim da će i sam procenat presuda koje idu na štetu Republike Srbije biti mnogo veći.
Naravno, kada govorimo ne samo o Evropskom sudu, nego uopšte o evropskim standardima, ovoj vlasti su puna usta Evrope, ali kada oni treba da se primene kroz same zakone, onda vidimo da je opstanak na vlasti jedino što ih obavezuje.
Zbog toga je, naravno, i sama reforma pravosuđa izvršena mimo svih evropskih standarda. U krajnjem slučaju, ne sudim o tome ja, o tome govore izveštaji Evropske komisije i zamerke koje imaju na rad pravosuđa, a koji će ovih dana biti obelodanjeni.
Država koja pledira da bude ozbiljna država mora da ima iste obrasce postupanja prema svima koji je napadnu. Kao stranka smo, i to posebno naglašavam, uvek osuđivali nasilje i uvek ćemo, a to i danas činimo, podržati svaku odlučnu akciju države da se sa licima koja čine nasilje obračuna. Ali, nikada nećemo podržati duple aršine. Kao što smatramo da policija mora da pokaže odlučnost kada je napadnu, tako smatramo da nije dozvoljeno da se u jednoj državi mirno šeta pored transparenta na kojem piše „smrt državi“, da mirno šeta državni vrh, predstavljen u par ministara, i da na to niko iz državnog vrha ne reaguje. Ako imate jedan aršin da se obračunavate sa onima koji napadaju državu, onda morate bar, ako ništa, da reagujete na to što se desilo, konkretno na tzv. „Paradi ponosa“. Trebalo je da, u najmanju ruku, reagujete, zato što niko od prisutnih ministara nije ništa rekao povodom samog transparenta.
Naravno, zato imamo takvu vlast, kojoj država suštinski ništa ne znači. Zato imamo državu u kojoj se ne poštuju osnovni demokratski standardi i pravila i u kojoj je, nažalost, jedino važno da bude 126 poslanika prisutno u sali i da se donosi svakakav zakon, ma kako trebalo da izgleda, pa makar imao svoje obeležje i u ovom današnjem, koji ćete usvojiti. Hvala.