Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanice <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/7451">Milica Radović</a>

Govori

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predstavnici Ministarstva, odsutna gospoda ministre, neću trošiti mnogo vremena na obrazlaganje ovog predloga zakona, kao ni na obrazlaganje samog amandmana koji smo na njega podneli, iz razloga što smatramo da je naša država već ratifikovanjem Rimskog statuta preuzela obavezu saradnje sa Međunarodnim krivičnim sudom u pogledu privođenja pravdi učinilaca krivičnog dela zločina protiv čovečnosti, genocida i ratnih zločina.
Ovaj sam Rimski statut mora da bude inkorporiran u naše unutrašnje pravno krivično zakonodavstvo i ovim predlogom zakona to se čini.
Mi smo podneli amandmane, nismo ih podneli mnogo, kao što ste imali priliku da vidite, ali su oni podneti sa jednom isključivom namerom: da se neprecizne odredbe kojih ima u Predlogu zakona definišu na jedan jasan način, kako ona lica koja primenjuju ove odredbe zakona ne bi došli u situaciju da budu zbunjeni, odnosno kako bi njihov rad po primeni ovog predloga zakona bio olakšan.
To upravo činimo i u članu 8, gde smatramo da se radi o klasičnom pleonazmu, kada se kaže da protiv istog okrivljenog u Republici Srbiji ne može za isto krivično delo da se pokrene ili vodi krivični postupak, ako se za to krivično delo već vodi postupak pred Međunarodnim krivičnim sudom.
Po našem mišljenju, ovde bi trebalo da stoji tačka. Reči "koji je pokrenut pre krivičnog postupka u Republici Srbiji" su potpuno nepotrebne i na taj način dovode u zabludu onoga koji ovakvu odredbu zakona treba da primeni.
Čak je između nas poslanika DSS došlo je do određenog neslaganja u pogledu tumačenja ove odredbe upravo zbog njene same nepreciznosti. Mislim da je ovaj amandman trebalo prihvatiti. On nije od suštinske važnosti, on je više pravno-tehničkog karaktera.
Da se ne bih ponovo javljala iskoristiću, ukoliko vi smatrate da je to osnovano, raspravu povodom amandmana na član 9. koji smo podneli, a koji je prihvaćen. Smatram da je jako dobro što je ovaj amandman prihvaćen, iz razloga što je stav 3. člana 9. predviđao nemoguću situaciju. On je predviđao situaciju ukoliko se kreće od same vrlo dosledne, kako da kažem, dosledne primene člana 8, odnosno načela ''ne bis in idem'', onda ova situacija koja je predviđena stavom 3. člana 9. u praksi nikad ne bi mogla da se desi.
Naime, on polazi od toga da već imamo dve pravosnažne presude, presudu suda u Republici Srbiji i pravosnažnu presudu Međunarodnog krivičnog suda, a ukoliko pođemo od dosledne primene pravila ''ne bis in idem'', onda se podrazumeva da dva postupka istovremeno protiv istog lica ne mogu da se vode. Radi se o jednoj situaciji koja je u praksi nemoguća i drago mi je što su predstavnici Ministarstva uvideli ovaj propust i što su prihvatili amandman.
S druge strane, pridružujem se kolegama koji su izrazili negodovanje zbog činjenice da današnjoj raspravi ne prisustvuje nadležni ministar. Smatramo takođe da gospodin Milosavljević nije osoba, uz dužno poštovanje njegovo, s kojom danas možemo interaktivno da vodimo dijalog, niti smo u prilici da bilo šta u pogledu eventualnog prihvatanja još nekih amandmana možemo da očekujemo.
Zbog toga se nećemo protiviti, nećemo ulagati povrede Poslovnika zbog njegovog sadašnjeg odsustva. Smatramo da je potpuno isto da li gospodin Milosavljević prisustvuje ili ne prisustvuje, kada nije u stanju da prosto s nama na jedan kvalitetan i argumentovan način danas razgovara.
Kada je u pitanju ovaj predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o izvršenju krivičnih sankcija, nesporna je potreba njegovog usaglašavanja sa samim zakonom. Ali, mi prosto moramo da reagujemo jer smo to činili i onda kada je to bilo vreme, da se to čini sa velikim zakašnjenjem.
Kao poslanička grupa smo nekoliko puta do sada ukazivali na vreme da je neophodno sve zakone uskladiti sa Ustavom, kako je to propisano samim Ustavnim zakonom, do 31. decembra 2008. godine.
Kao što vidite, mi to sada sa nekim zakonima radimo, osam ili sedam meseci nakon proteka tog roka, što smatram potpuno neopravdanim.
S druge strane, kada je u pitanju ovaj amandman koji smo podneli na član 2, jasno je da je predlagač krenuo od jednog potpuno drugačijeg definisanja svrhe izvršenja krivičnih sankcija.
U našem zakonodavstvu već je stavom 2. člana 4. Krivičnog zakonika dato određenje svrhe izvršenja krivičnih sankcija i najmanje što je predlagač mogao jeste da je dosledno poštovao odredbu Krivičnog zakonika koji je već to pitanje reguliše.
Suprotno tome, potpuno je otišao u drugom pravcu i faktički imamo sukob ove dve odredbe, koje se bave definisanjem istog pojma.
Mislim da predlagač ne bi smeo u definisanju svrhe izvršenja krivičnih sankcija da odstupi od člana 3. i 4. Krivičnog zakonika, koji u prvi plan stavlja zaštitu čoveka, a ne društva. One označavaju da je čovek jedan od najvažnijih društvenih vrednosti, koji zaslužuje da ima posebno poimanje u samom predlogu zakona, što sam predlagač uopšte ne čini.
U najrazvijenijim savremenim društvima već se odavno uvidelo da se pozivanjem na zaštitu društvenih vrednosti krivično pravo često zloupotrebljava upravo na potpunu štetu onoga što treba da predstavlja njegovu svrhu, a to je zaštita samog čoveka.
Upravo zbog toga smo mi u članu 2. predvideli potpuno drugačiju definiciju svrhe izvršenja krivičnih sankcija, rekli smo da svrha primene krivičnih sankcija jeste suzbijanje dela kojim se povređuje ili ugrožava čovek i druge osnovne društvene vrednosti. Ova svrha se ostvaruje putem izvršenja pravosudnih i izvršnih sudskih odluka.
Pošto moje kolege nemaju mogućnost da obrazlažu amandman koji smo podneli na član 15, jer je Zakonodavni odbor iz potpuno neobjašnjivih razloga njega odbacio kao, koliko sam shvatila, nedopušten, mislim da je neophodno da dobijemo jedno adekvatno tumačenje koji su kriterijumi kojima se rukovodio Zakonodavni odbor da donese jednu ovakvu odluku.
Član 15, na koji smo mi podneli amandman, odnosi se na izmene i dopune Zakona o izvršenju krivičnih sankcija, član 15. izmena i dopuna tretira član 27. važećeg zakona. Ukoliko se uđe u analizu onoga što smo mi predlagali samim amandmanom, onda se vidi da smo intervenisali u tom pravcu što se ne slažemo da za upravnika zavoda ne važe pravila koja važe za sve funkcionere u izvršnoj vlasti.
Naime, predlagač zakona je u članu 15, koji tretira član 27. važećeg zakona, faktički obrisao odredbu o dužini trajanja mandata upravniku zavoda. Mi sada imamo situaciju da se upravnik zavoda postavlja na to mesto bez ograničenja trajanja njegovog mandata.
Ranije je rešenje bilo da mu mandat traje pet godina. Upravo samim brisanjem člana 15, na šta se i odnosi naš amandman, želelo se intervenisati u tom smislu da se staro rešenje zadrži To je osnovna pravna logika, ukoliko mi brišemo član 15. izmena i dopuna, to ne znači da mi brišemo član 27. važećeg zakona.
Znači, brisanjem samog člana 15. izmena i dopuna podrazumeva se da član 27. važećeg zakona želimo da ostavimo nepromenjenim. To je upravo bila svrha podnošenja ovog amandmana i zbog toga ne vidim razlog zašto je Zakonodavni odbor i na osnovu kojih kriterijuma ovakav amandman odbacio, posebno kada se zna kakvu materiju on reguliše i koliko je važno da se ograniči trajanje mandata samog upravnika zatvora.
Takođe, podneli smo suštinske amandmane i na član 14, gde smo smatrali da je potpuno neprimereno ukidati ograničenje koje predviđa postojeći zakon u pogledu vrste poslova na kojima mora da ima radno iskustvo kandidat za mesto direktora uprave.
Tačno je da se sada povećava radno iskustvo koje je neophodno da bi direktor uprave uopšte mogao da bude kandidat na to mesto. Ali, nije dobro zato što ne vidim na kojim poslovima on treba da ima radno iskustvo. Za sada toliko. Svojim kolegama ću prepustiti dalje obrazlaganje.
Kada je reč o ovom predlogu zakona mi smatramo da je donošenje njegovo bilo neophodno. Takođe nas iznenađuje sporost Ministarstva pravde u pripremi ovog predloga zakona.

Naime, znamo da je posebno odeljenje za izvršenje kazni zatvora u Zabeli, da je njegova gradnja davno završena i upravo zbog toga smo vrlo iznenađeni činjenicom da tek sada dobijamo ovaj zakonski predlog i da je tek sada stavljen na dnevni red.

Neću se preterano osvrtati na vreme koje imam kao ovlašćeni predstavnik po pitanju obrazlaganja ovih amandmana. Reći ću samo da je ovo odeljenje u mogućnosti da primi negde, po našim podacima koje smo uspeli da dobijemo, negde oko 100 osuđenih lica.

Ako se tome doda podatak da u Srbiji deluje 35 organizovanih kriminalnih grupa i njihovih 360 članova, i ako se tome još doda i informacija da je 360 lica bezbednosno vrlo interesantnih u Srbiji, onda se vrlo lako da zaključiti da ovaj kapacitet posebnog odeljenja za izvršenje kazni zatvora neće biti dovoljno.

Takođe je neophodno dodati podatak da u svim zatvorima u Srbiji danas kaznu zatvora izdržava negde oko 10.260 osuđeni lica, prekršajno kažnjenih lica i pritvorenih lica, a da realni kapacitet svih zatvora u Srbiji iznosi 7.000 osuđenih lica, ukoliko želimo da ispoštujemo sve evropske standarde.

Pored niza amandmana, mi smo podneli i amandman na član 6, smatrajući da je vreme od šest meseci za upućivanje zaposlenih u posebno odeljenje za izvršenje kazne zatvora nedovoljno i da se radi o kratkom roku. Znači u roku od šest meseci zaposleno lice u posebnom odeljenje neće biti u mogućnosti da se na adekvatan način upozna sa navikama samih osuđenika, što ne bi u krajnjem slučaju olakšalo ne samo njihov rad, nego bi i te kako imalo uticaja na stepen bezbednosti u samom posebnom odeljenju za izvršenje kazne zatvora. Zbog toga smatramo da je ovo vreme od šest meseci izuzetno kratko.

Bilo bi neophodno da se produži, još ukoliko se ovome doda činjenica da zaposlena lica koja se upućuju u posebno odeljenje za izvršenje kazni moraju da prođu posebne pripreme, jer se, ne zaboravite, radi o radu sa najzahtevnijom kategorijom osuđenih lica, najtežom kategorijom osuđenih lica na najduže krivične kazne zatvora, čak i do 40 godina.
Podneli smo amandman na član 19. koji kaže da predsednik suda, odnosno ovlašćeni sudija, ispituje po službenoj dužnosti nakon dve godine od započinjanja izvršavanja kazne zatvora u posebnom odeljenju, da li ti razlozi i dalje postoje.
Mislim da je ovakvo rešenje koje je predviđeno u ovom članu u najmanju ruku necelishodno. Ona prosto nije primereno, jer ne treba zaboraviti da se radi o osuđenim licima za najteža krivična dela, gde se radi o licima koja su osuđena i na kazne zatvora do 40 godina.
Doslednom primenom ovakvog člana, kako je predviđeno u stavu 1, mi možemo da dođemo vrlo lako u situaciju da lice koje je osuđeno na kaznu zatvora od 40 godina posle dve godine bude pušteno na izdržavanje kazne zatvora u neki normalan zavod.
Postavlja se pitanje šta je uopšte svrha postojanja posebnog odeljenja za izvršenje kazne zatvora.
Ako će lice posle samo dve godine od početka izdržavanja kazne zatvora da bude upućeno u normalan zavod, onda čemu uopšte posebno odeljenje za izvršenje krivičnih sankcija?
Naravno, važno je napomenuti da mi u ovom amandmanu, a kasnije i kroz druge amandmane provlačimo svoju nameru, koju smatramo vrlo opravdanom, a koja se odnosi u krajnjem slučaju na to da se ograniči vreme ili da se predvidi vreme nakon koga lice može da bude eventualno raspoređeno, ukoliko zadovoljava sve uslove, da bude pušteno iz posebnog odeljenja i da bude upućeno u neki normalan kazneno-popravni dom, znači ne onaj koji je specijalizovan za kategoriju najtežih osuđenika za krivična dela.
Mi smo to predvideli, to vreme je jednu polovinu od izdržane kazne. Smatramo da je taj rok više nego primeren, da se tek tada analizira i da se uzimaju u obzir sve okolnosti vladanja osuđenog lica u posebnoj kategoriji, znači u posebnom odeljenju za izvršenje krivičnih sankcija.
Amandman koji smo podneli na član 24. prati logiku amandmana koji su podneti na član 19. Mi ovde faktički preciziramo koje je to vreme nakon koga se može odlučivati o raspoređivanju osuđenog lica na izdržavanje kazne zatvora u drugi zavod.
Mi preciziramo da se radi o vremenu tek nakon jedne polovine izdržane kazne i preciziramo dalje u amandmanu da upravnik zatvora raspoređuje to osuđeno lice u zavod zatvorenog tipa.
Nigde se u ovom predlogu zakona ne pominje da se lice upućuje na izdržavanje kazne zatvora u zavod zatvorenog tipa i upravo zbog toga smatramo da je neophodno ovo precizirati samim amandmanom.
Mi vidimo iz samog obrazloženja da se predstavnici Vlade slažu sa ovim amandmanom koji smo mi podneli, jer u obrazloženju oni i navode da je sasvim jasno da se radi o krivično-popravnom zavodu zatvorenog tipa sa posebnim obezbeđenjem, iako to nigde u samom predlogu zakona nije predviđeno. Zbog toga smatramo da je neophodno još jedanput da se razmisli o amandmanu na član 24, jer on na najbolji mogući način reguliše upravo ovakvu situaciju i obezbeđuje mogućnost da ne dođe do njegove zloupotrebe.
Ne razumemo uopšte logiku ovog člana 55. Ukoliko se kaže da se zakon donosi po hitnom postupku, kaže - predlaže se da se zakon donese po hitnom postupku iz razloga što bi nedonošenje zakona po hitnom postupku moglo da prouzrokuje štetne posledice po bezbednost zemlje i rad državnih organa.
Ako je to već tako, onda zašto se ostavlja rok za izradu podzakonskih akata od šest meseci od samog stupanja na snagu ovog zakona. Ukoliko stvarno postoji potreba za brzim i hitnim donošenjem ovog zakona, onda se podrazumeva da su predstavnici Ministarstva pravde već unapred uradili sva ona podzakonska akta koja su neophodna za samo sprovođenje ovog zakona.
Javila sam se po prethodnom amandmanu. Kada je u pitanju Zakonik o krivičnom postupku, smatramo da nema dovoljno argumenata za stavljanje Zakonika o krivičnom postupku iz 2006. godine van snage.
Smatramo da je bilo mnogo opravdanije pronaći mogućnost za primenu Zakonika u nekom odloženom roku, kao što je to predviđeno zakonom, čini mi, se iz decembra 2008. godine. Znači, mnogo bi bolje bilo da smo se potrudili svi zajedno da pronađemo uslove za njegovu primenu, prvenstvenom adekvatnom pripremom tužilaca da vode istrage i samim poboljšanjem određenih odredaba Zakonika iz 2006. godine, za koje je, u krajnjem slučaju, i sam predlagač zakona uvideo odmah nakon samog donošenja da nisu najbolje regulisane, pa je upravo i te izmene i dopune za vreme svog mandata još pripremio.
Ukoliko je tačno da predstavnici Ministarstva pravde toliko kritikuju Zakonik o krivičnom postupku iz 2006. godine, onda mi naprosto nije jasno zbog čega se veliki broj odredbi tog zakonika našao u ovim izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku iz 2001. godine.
Nažalost, to je urađeno vrlo loše, nesistematično i u nizu odredbi se odstupa od osnovnog cilja Zakonika o krivičnom postupku iz 2006. godine i on se menja u potpuno suprotnom smeru, tačnije kvari se. Samo ću da kažem o kojim odredbama se radi, a pozvala sam se na amandman mog kolege iz razloga što se upravo ovo o čemu sada govorim nalazi i među ovim odredbama.
Naime, preuzeto je bez većih izmena, tačnije prepisano iz Zakonika o krivičnom postupku iz 2006. godine mogućnost korišćenja fotografije, zvučnih i video snimaka kao dokaza, zatim sporazuma o priznanju krivice, zatim pravila o širem dejstvu zabrane napuštanja boravišta o takozvanom kućnom pritvoru, kao i mere sa jemstvom, odnosno mogućnost povezivanja elektronskom poštom.
Takođe, preuzete su iz Zakonika iz 2006. godine odredbe uz određene izmene. Radi se o pravilima o zaštiti svedoka u krivičnom postupku, kao i o pravilima koja se odnose na specijalne istražne tehnike koje se koriste prilikom regulisanja postupka za krivična dela organizovanog kriminala.
Ono što je u stvari najgore preuzeto iz Zakonika o krivičnom postupku iz 2006. godine, uz ogromne izmene i gde je u stvari napravljeno najveće odstupanje od samog kvaliteta Zakonika o krivičnom postupku iz 2006. godine, to su u stvari najveće zamerke koje mi imamo na ovaj predlog zakona.
Radi se konkretno o odredbi da drugostepeni sud, nakon prvog ukidanja presude prvostepenog suda, u obavezi je da sam reši predmet. Mislimo da je odredba koja je sadržana u Zakoniku iz 2006. godine mnogo bolja. On je takođe predviđao mogućnost presuđivanja drugostepenog suda u slučaju kada je ukinuta prvostepena presuda jedanput, ali ukoliko su bile ostvarene mogućnosti za ponovno ukidanje.
Smatramo da ova odredba nije dobra iz razloga što će budući apelacioni sudovi vrlo verovatno biti i te kako opterećeni, jer ovakvom odredbom vi faktički ne motivišete prvostepene sudove da se udubljuju u samu suštinu složenih krivičnih predmeta kojih ima jako mnogo. Znači, oni će, u stvari, izabrati situaciju i mogućnost da im se ukine presuda, ali na taj način oni dobijaju mnogo, faktički se oslobađaju jednog vrlo teškog predmeta.
Sa druge strane, ovde je vrlo primetno i odsustvo edukativne funkcije koju drugostepeni sudovi treba da imaju u odnosu na same niže sudove, a govorim sa aspekta podsticanja kvaliteta rada prvostepenih sudova.
Naravno, vrlo važna zamerka na sam sadašnji tekst izmene i dopune Zakonika o krivičnom postupku jeste i ukidanje dva vanredna pravna leka, zahtev za vanredno ublažavanje kazne i, naravno, zahtev za ispitivanje zakonitosti pravosnažne presude i treća ogromna zamerka koju imamo jeste da, kada je reč o žalbi na presudu drugostepenog suda, smatramo da nije opravdano redukovati toliko razloga za njeno izjavljivanje.
Izvinite zbog ove male neažurnosti.
Podneli smo amandman na član 37. Predloga zakona, odnosno na član 152, kojim tražimo preciziranje u tom smislu da se unese reč "uredno". Naime, ovaj član se bavi određivanjem pritvora okrivljenim licima i on govori o prisustvu javnog tužioca, odnosno branioca, na prvom saslušanju okrivljenog, odnosno saslušanju prilikom samog određivanja pritvora okrivljenom.
Ovako kako je predviđeno u članu 152, ukoliko bi ostalo ovakvo rešenje, bez naše intervencije, smatramo da bi izazvalo niz samih problema u praksi. Ono što je najvažnije jeste da bi doveli u pitanje pravo na pravičnost suđenja samog okrivljenog i debelo bi zadiralo uopšte u pravo okrivljenog predviđeno članom 4. ovog predloga zakona.
Zbog toga smatramo da je najbolje ovaj predlog zakona, tačnije stav 3. člana dopuniti na taj način što bi on glasio - saslušanje se može obaviti i u odsustvu uredno obaveštenih lica. Ovako ako bi ostalo nije definisano precizno i smatramo da otvara mogućnosti za mnoge zloupotrebe.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predstavnici Ministarstva, već je postala praksa da poslanici opozicije izražavaju svoje negodovanje zbog načina na koji se spajaju tačke dnevnog reda.
Kao i moja uvažena koleginica prethodnik, gospođa Jorgovanka Tabaković, da se pridružim tim kritikama, jer smatram da nema nikakvog smisla spajati sedam tačaka koje su sada na dnevnom redu u vreme predviđeno samo za jednu raspravu. To u krajnjem slučaju nije ni korektno.
Na taj način ne samo da nas onemogućavate da podrobno razmatramo svaki zakonski predlog, već nas dovodite izvesno u opasnost da prilikom rasprave u pojedinostima zbog velikog broja članova, a samim tim i velikog broja mogućih amandmana, a sada nemam tačno informaciju koliko je amandmana podneto, pretpostavljam da će ih biti dosta, zbog poslovničkih ograničenja mi nećemo možda biti čak ni u mogućnosti da raspravljamo u pojedinostima o tački kao što je Predlog izmena i dopuna Krivičnog zakonika, koji predstavlja jedan od suštinskih zakona koji su danas na dnevnom redu.
Moram da kažem da je u periodu od 2001. do 2009. godine bilo više izmena u krivično-materijalnom i krivično-procesnom pravu u Srbiji nego što je to bilo u poslednjih 20 godina. Moram da kažem da su neke izmene bile vrlo opravdane i da su išle u pravcu donošenja određenih rešenja koja su rešavala probleme.
S druge strane, moram takođe da primetim da predstavnici Ministarstva, naročito u ovom mandatu, čestim izmenama zakona, donošenjem zakona na brzinu, višekratnim odlaganjem primene donetih zakona, pokazuju jednu dozu lutanja u krivičnom zakonodavstvu i u samoj pravnoj oblasti, što smatram krajnje nedopustivim.
Lično mislim da se na taj način ne doprinosi rešavanju problema, već se na neki način pogoršava stanje u samom pravosuđu. Ovo prvenstveno govorim zbog toga što smo imali priliku da vidimo da je određeni broj zakona ovo ministarstvo pripremilo, oni su sada već usvojeni.
Izazvali su ogromne kritike stručne javnosti. Od nekih takvih razmišljanja su našla svoje utemeljenje i u odluci Ustavnog suda, pa on je nedavno određene odredbe Zakona o sudijama, a mislim da se radi o odredbi člana 30. i 64. čini mi se, proglasio neustavnim.
Na ovoj sednici imamo mnogo zakonskih predloga, a zbog kratkog vremena koje imam neću nažalost biti u mogućnosti da se osvrnem na svaki zakonski predlog koji je danas na dnevnom redu.
Počeću sa zakonom o saradnji sa Međunarodnim krivičnim sudom.
Smatram da je naša zemlja ratifikacijom Rimskog statuta izrazila spremnost da sarađuje sa Međunarodnim krivičnim sudom, znači sa stalnim sudom, u pogledu privođenja pravdi počinilaca krivičnog dela genocida, zločina protiv čovečnosti i ratnih zločina.
Naravno, ovde se pominje i delo agresije, pošto još uvek nemamo definiciju agresije, mislim da je u najskorije vreme nećemo ni imati, i to delo potpada onog trenutka pod nadležnost suda, ali kada se utvrdi njegova definicija.
U poslednje vreme mogli smo da čujemo da će se najverovatnije svi postupci koji se vode pred Haškim tribunalom, a nisu okončani do trenutka završetka rada Haškog tribunala, verovatno preneti u nadležnost Međunarodnog krivičnog suda.
Moram da kažem da su ovakva razmišljanja krajnje neprimerena i da naša javnost nema razloga za strahovanje od ovoga, zbog toga što Međunarodni krivični sud ne može da deluje retroaktivno.
Pod njegovu nadležnost mogu da potpadnu samo krivična dela koja su učinjena nakon stupanja na snagu Rimskog statuta, a to se desilo 1. jula 2002. godine.
Pored činjenice što je usvajanje Rimskog statuta ogromnim brojem glasova država članica, mislim da se radi o broju od 130, ogromno dostignuće u razvoju međunarodnog prava, moram da kažem i da izrazim sumnju u kapacitet rada tog suda, s obzirom na činjenicu da ga najvažnije i najmoćnije države sveta još uvek nisu ratifikovale.
Sada, kao i uvek kada govorimo o samom važenju međunarodnog prava, ovde dovodimo u neravnotežu sa jedne strane pravo sile i sa druge strane samu pravdu.
DSS nikada nije izbegavala preuzete međunarodne obaveze, i to naravno ne činimo ni sada, ali kada je u pitanju sam rad ovog stalnog suda, izražavamo jednostavno nezadovoljstvo, iz razloga što smatramo da one zemlje koje najviše krše ljudska prava nisu ratifikovale ovaj statut, što će se jako odraziti na samo funkcionisanje suda. Mislim da osnovna zamisao koja je sadržana u odredbama Rimskog statuta na taj način neće moći da bude u potpunosti ostvarena.
Prešla bih na zakon o izvršenju kazne zatvora za krivična dela organizovanog kriminala. Mislim da je bilo neophodno da se ovaj zakon donese, ali nemamo razumevanja za toliki protek vremena koji je prošao od trenutka kada je ovaj zakon mogao da se nađe u samoj proceduri.
Ovo prvenstveno ističem zbog toga što smatram da je odavno već završena izgradnja posebnog odeljenje za izvršenje kazne zatvora i ono postoji. Ono se nalazi u Kazneno-popravnom zavodu Zabela u Požarevcu i smešteno je bliže otvorenom delu zatvora, nego zatvorenom delu zatvora.
Ovo ističem prvenstveno kao jednu sumnju u obezbeđenje dovoljne bezbednosti i zaštite kao garancije od eventualnog bekstva osuđenih lica, moram da pomenem da se radi o najtežim učiniocima krivičnog dela, koja su osuđena na najduže kazne zatvora.
Smatram da bi bezbednosni uslovi u tom smislu trebalo da budu na najvišem nivou.
Kako smo mogli da saznamo, taj objekat će moći da primi svega 100 osuđenih lica. Ukoliko tome dodamo činjenicu da u Srbiji trenutno deluje 36 organizovanih kriminalnih grupa, sa 350 članova i 360 bezbednosno vrlo interesantnih lica, onda možemo da zaključimo da ni izbliza ovaj kapacitet neće biti dovoljan za sva eventualno osuđena lica. Moram da kažem da je dobro što je sa gradnjom ovakvog objekta početo.
S druge strane, kada govorim o ovom predlogu zakona, ne mogu a da preskočim podatak da se u svim zatvorima u Srbiji trenutno nalazi 10.260, što osuđenih lica, što samih pritvorenika, što prekršajno kažnjenih lica. Realni kapacitet naših zatvora, ukoliko želimo da zadovoljimo sve evropske standarde, iznosi 7.000. To je veliki problem u ovoj oblasti i rekla bih jedan možda od najvažnijih.
Pored niza primedbi koje imamo na ovaj predlog zakona, koje smo podneli amandmanski i o čemu će više biti reči u raspravi o pojedinostima, zadržala bih se samo na dvema odredbama koje po mom mišljenju predstavljaju najvažnije zamerke koje mi imamo.
Prva se odnosi na odredbu koja kaže da se zaposleni upućuju na rad u Posebno odeljenje za izvršenje kazne zatvora na vreme ne duže od šest meseci, a u sledećem članu čak se kaže da ono može da bude i kraće. Smatram da je ovo vreme neprimereno kratko, da se na taj način ne obezbeđuje kontinuitet rada samih radnika, posebno ukoliko se zna sa kojim dužnostima su sve u mogućnosti i u obavezi da se suoče ukoliko rade sa licima koja su bezbednosno vrlo interesantna, odnosno radi se o najtežim učiniocima krivičnih dela.
To kratko vreme onemogućava ih da se na jedan valjan način upoznaju sa samim navikama osuđenika, jer smatram da je to vrlo važno ukoliko žele da im rad sa takvom kategorijom osuđenih lica prosto bude olakšan. Čestom izmenom radnika u Posebnom odeljenju za izvršenje kazne zatvora, pored toga što se ne obezbeđuje kontinuitet, mislim da je izvesno da bi i sama bezbednost u objektu mogla da bude ugrožena i to je osnovni razlog zbog čega i obrazlažem ovu izmenu. S druge strane, još jedna odredba je u ovom predlogu vrlo sporna, a odnosi se na preispitivanje razloga za izvršenje kazne zatvora u Posebnom odeljenju na svake dve, odnosno u izuzetnim slučajevima čak i posle godinu dana.
Napominjem i da se radi o licima koja su osuđena na najduže zatvorske kazne, čak i na kaznu zatvora od 40 godina, i ukoliko bi ovu odredbu ovako shvatili, onda možemo vrlo lako da dođemo u situaciju da se osuđenik koji je smešten u Posebno odeljenje za izvršenje kazne u Zabeli posle godinu dana ili dve godine od samog početka, upućuje, postoji mogućnost, može da se uputi na izdržavanje kazne zatvora u ustanovu gde ga kasnije upravnik, po njegovoj unutrašnjoj sistematizaciji rada, može da prebaci u bilo koje odeljenje datog zavoda, čak i onog otvorenog tipa.
Smatram da je ovo jako loše rešenje. Amandmanski smo reagovali, međutim, smatram da je bilo mnogo bolje predvideti neku vrstu ograničenja, tačnije koje je to vreme nakon koga uopšte sud može da razmatra kada će osuđeno lice da uputi na izdržavanje kazne zatvora u samu ustanovu. Predvideli smo u amandmanu da se radi nakon jedne polovine izdržane kazne.
Kada je u pitanju Zakonik o krivičnom postupku, smatramo da nema dovoljno argumentovanih razloga za stavljanje Zakonika o krivičnom postupku van snage. Bilo bi mnogo bolje da su se stvorili uslovi za njegovu primenu adekvatnom pripremom javnih tužilaca za vođenje samih istraga, te poboljšanjem nekih odredaba Zakonika o krivičnom postupku iz 2006. godine. Moram da kažem da je Ministarstvo koje je predložilo Zakonik o krivičnom postupku iz 2006. godine vrlo brzo uvidelo da određene odredbe ovog zakonika nisu najsjajnija rešenja i upravo su za vreme još svog mandata predložili određene izmene Zakonika o krivičnom postupku.
Postavljam pitanje – ako Zakonik iz 2006. godine o krivičnom postupku nije dobro rešenje, znači loš je, zbog čega se onda najveći broj odredaba tog Zakonika o krivičnom postupku inkorporira u sam Predlog zakona izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku iz 2001. godine, jasnija da budem, u ovaj sada zakon koji je na dnevnom redu.
To je urađeno vrlo loše, nesistematično i odstupa se od samog cilja odredbi Zakonika koje je on imao, a sve u cilju njegove promene u potpuno suprotnom smeru. Tu prvenstveno mislim na one najlošije izmene i po mom mišljenju to su obaveza drugostepenog suda da nakon ukidanja prvostepene presude odmah reši predmet sam. Ovde ne postoji više mogućnost ukidanja presude i vraćanja na ponovno suđenje kod prvostepenog suda.
Tačno je da se na ovaj način skraćuje samo trajanje krivičnog postupka, ali ovakva odredba može da ima dve vrlo ozbiljne posledice kao svoj rezultat. Prva može da bude prvenstveno preopterećenje budućih apelacionih sudova, jer vrlo lako možemo da dođemo u situaciju da prvostepeni sudovi ne budu motivisani da se bave, tako reći da se udubljuju, da se unose u složenije krivične postupke i da prosto predmet nakon ukidanja samo bude prosleđen Apelacionom sudu kao drugostepenom.
S druge strane, vrlo važna posledica je odsustvo edukativne funkcije viših sudova u odnosu na niže sudove. Ovde prvenstveno mislim sa aspekta podsticanja kvaliteta rada nižih sudova.
Naravno, druga ogromna zamerka je potpuno ukidanje dva vanredna pravna leka, odnosno vanredno ublažavanje kazne i zahtev za ispitivanje zakonitosti pravosnažne presude. Takođe, kada je reč o žalbi na presudu drugostepenog suda, smatramo da su razlozi za njeno izjavljivanje previše redukovani i nikako ne možemo da podržimo ovakvo rešenje.
Kada je u pitanju Predlog zakona o izmenama Krivičnog zakonika, moram da kažem da je predlagač zakona pooštrio kazne za jednu trećinu krivičnih dela, obrazlažući to željom da se suzbije na jedan efikasniji način kriminalitet.
Moram da primetim da se ovde radi o jednom nenaučnom i laičkom pristupu, što se u krajnjem slučaju podudara sa jednim opštim stavom nestručne javnosti koja zahteva represiju i koja zahteva povećanje samih kazni, odnosno strože kazne. Ovo se ne može nikako drugačije objasniti, pošto nije ni naučno utemeljeno, nego isključivo kao metod za prikupljanje političkih poena.
Ukoliko predlagač zakona već kritikuje sudove da imaju blagu kaznenu politiku, onda mi prosto nije jasno kako se u jednoj verziji Predloga zakona o izmenama Krivičnog zakonika mogla uopšte razmatrati mogućnost o uvođenju uslovne osude, čak i za novčanu kaznu. Ovo sada, hvala bogu, ne postoji u ovom predlogu zakona, ali prosto nisam mogla da ne pomenem, jer sam imala priliku i taj predlog zakona da vidim. Mislim da je nelogično da se ovakvo rešenje pojavilo, jer uslovna osuda može da bude alternativa isključivo kazni lišenja slobode, a ne novčanoj kazni.
Odredbe o tzv. kućnom pritvoru postaju vrlo sporne zbog načina na koji su upravo i bile definisane. Kaže se da će se prilikom određivanja ove kazne sud voditi računa o tehničkim mogućnostima izvršenja. Šta to znači? To znači da će onom osuđenom licu sud odrediti ovu meru ukoliko ima tehničke mogućnosti za to, ukoliko poseduje, primera radi, određeni broj narukvica za praćenje. U drugom slučaju, ukoliko sud ne poseduje tehničke mogućnosti, on će ga uputiti na izdržavanje kazne zatvora u samu ustanovu.
Mislim da se na ovaj način osuđena lica stavljaju u neravnopravni položaj i ovo je, po našem mišljenju, diskriminatorska odredba.
Dalje, odredba predloga o ograničenju uslovnog otpusta licima koja su pokušala bekstvo iz zatvora ili su već pobegla, po našem mišljenju je potpuno bespotrebna, iz razloga što prosto ne mogu da verujem da postoji bilo koji sud u Srbiji koji bi mogao da razmatra uslovni otpust za lica koja su učinila već ovo krivično delo. Mislim da je nepotrebno da ova odredba stoji u Predlogu zakona.
S druge strane, potpuno je neprimereno pooštravanje uslovnog otpusta u situaciji kada je opšti trend u evropskim krivičnim pravima upravo širenje mogućnosti za određivanje ovakve jedne mere. Ova odredba je u krajnjem slučaju u suprotnosti sa preporukom Saveta Evrope, u kojoj se kaže da zatvaranje lica jako teško pogađa države i da su istraživanja pokazala da se zatvaranjem lica vrlo često dolazi do jedne potpuno druge namene od one koja je bila očekivana, odnosno dejstvo se ne podstiče u potpunosti.
Upravo zbog toga ona preporučuje da se trajanje kazni zatvora na neki način ograniči i kao jedan od mogućih sredstava u tom pravcu bi bilo proširenje mogućnosti za određivanje uslovnog otpusta. Naravno, mi o Krivičnom zakoniku imamo mnogo toga da kažemo, vidim da mi vreme ističe.
Kao i o ovom zakonu, kao i o drugim predlozima zakona koji su danas na dnevnom redu, mi ćemo se izjasniti kako u nastavku ove sednice, tako, naravno, i u raspravi o pojedinostima.
Dame i gospodo narodni poslanici, dobro je što se ovaj predlog zakona danas nalazi na dnevnom redu i što ponovo imamo priliku da o njemu raspravljamo, s obzirom na činjenicu da civilni sektor u Srbiji ovaj zakon čeka bezmalo devet godina.
Ovaj predlog zakona ima, na neki način, čudnu sudbinu. Kad god se pojavi u skupštinskoj proceduri, tačnije, kada bude na dnevnom redu, tada dođe do padanja Vlade. I sada čujemo razne najave da takva mogućnost stoji. Poslednji put je povučen u decembru prošle godine, da bi omogućio vladajućoj koaliciji da, sa zakašnjenjem, ipak usvoji budžet do Nove godine.
Osnovni razlog za donošenje ovog zakona bi trebalo da bude uvođenje reda u civilni sektor. Ovu oblast do sada uređuju dva potpuno anahrona zakona – jedan iz 1982. godine, drugi iz 1990. godine, koji ni na koji način nisu usklađeni kako s Ustavom, tako ni s Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koje je Srbija ratifikovala 2003. godine.
Dobro je što će se po prvi put zakonski urediti osnivanje i delovanje stranih udruženja, s obzirom na činjenicu da ona bez ikakvog pravnog osnova u Srbiji funkcionišu. Danas ih ima negde oko 200 i funkcionišu isključivo i samo na osnovu potvrde Ministarstva inostranih poslova.
Kada je ovaj predlog zakona bio na dnevnom redu u decembru prošle godine, poslanici DSS-a su vrlo argumentovano iznosili tvrdnje i svoje zamerke na odredbe koje su se odnosile na postojanje dva registra – jednog koji bi bio nadležan za registraciju nevladinih organizacija sa teritorije Republike Srbije, a drugog koji bi bio nadležan za registraciju nevladinih organizacija s teritorije AP Vojvodina.
Dobro je što su ove odredbe u ovom predlogu zakona izbačene, jer smo, kao Poslanička grupa DSS-a i tada, a i sada smatramo da je sasvim prirodno da jedna država ima jedan centralni registar, jer bi se tako obezbedila jednoobraznost, efikasnost i ekonomičnost prilikom vođenja samog registra.
I pored dobrih strana ovog zakona, ovog predloga zakona, moraću da se osvrnem i na neka pitanja koja nisu najbolje regulisana...
Da li mogu da zamolim za tišinu, predsednice?
I pored dobrih strana ovog zakona, kao što sam rekla, postoje neke s kojima se mi kao poslanička grupa ne možemo složiti, jer smatramo da one nisu na adekvatan način regulisane.
Prvo, radi se o davanju saglasnosti, odnosno mogućnosti maloletnim licima da osnivaju udruženja uz saglasnost zakonskih zastupnika. Ovde ne treba da budem pogrešno shvaćena, mi nismo protiv onih prava koje maloletnici već imaju, ali smatramo da bi predlagač zakona trebalo da predvidi jedan vid, jedan metod zaštite maloletnika od eventualne zloupotrebe. Znamo da maloletnici sa 14 godina, ovde zakon eksplicitno govori – maloletna lica s navršenih 14 godina, nisu u stanju da potpuno razumeju ni sam značaj tog udruženja, niti mogu da pretpostave u kom pravcu njihovo eventualno udruživanje može da bude izmanipulisano.
S druge strane, vrlo povezano s ovim je i pitanje zaštite podataka kako maloletnih osoba, tako i punoletnih članova udruženja. Smatramo da ovo pitanje dobija izuzetnu važnost onog trenutka kada se postavi pitanje gašenja samih udruženja. Postavlja se pitanje – šta se dešava sa dokumentacijom? Šta se dešava sa spiskovima članova tih udruženja? Ko može da, nakon gašenje udruženja, koristi te spiskove, na koji način i pod kojim uslovima?
Jedan od najvećih problema ovog predloga zakona jeste sam način finansiranja nevladinih organizacija. Nemam iluziju da tako krupno pitanje može da bude rešeno isključivo ovim zakonom, ali sam mišljenja da je trebalo ovo pitanje mnogo bolje, detaljnije regulisati.
Mi znamo da se, grubo govoreći, nevladine organizacije finansiraju kako od samog priloga članova, tako i od donacija. Donacije mogu da budu i domaće i strane – od stranih fondacija, stranih vlada, država, međunarodnih organizacija i pojedinaca. Upravo u tome leži najveći problem koji mi vidimo za manipulisanje nevladinim organizacijama, kako same zemlje, tako i iz inostranstva.
Niko u Srbiji tačno ne zna koliko ima nevladinih organizacija, niti možemo uopšte da predvidimo koja su to sredstva koja strane fondacije ulivaju za rad nevladinih organizacija koje deluju na području Republike Srbije.
Procene su da ih ima negde oko 30.000, a samo 3.000 tih organizacija se mogu nazvati nevladinim organizacijama u pravom smislu te reči.
Kada pomenemo nevladine organizacije, kod nas, konkretno, u srpskoj javnosti se stvara utisak da se radi o izvesnoj Nataši Kandić, o Biljani Vučo-Kovačević, o Sonji Biserko i o ostalima.
Naravno, slažem se s ministrom, jer smatram da je takva percepcija pogrešna. Treba razlikovati one nevladine organizacije koje deluju u skladu s demokratskim pravilima u državi i koje doprinose demokratizaciji jedne države, a, s druge strane, treba razlikovati one koje politički deluju i koje su kontrolisane od strane stranih vlada i interesnih grupa.
U Srbiji postoji par vrlo bogatih nevladinih organizacija. Nedavno smo imali priliku da čujemo da jedna nevladina organizacija, Građanska inicijativa gospodina Derete, ima godišnji budžet od preko milion dolara.
Mislim da je vrlo važno, kako sa samu javnost, tako i za nadležne državne organe, da znaju kako se on finansira, koje su to pare, ko njih, konkretno, finansira i ko finansira, u krajnjem slučaju, izveštaje Helsinškog odbora Sonje Biserko? Ko finansira, uglavnom, monstruozne spiskove nepoželjnih ličnosti?
Kada su neka imena ovde u pitanju, govorimo o imenima medijski najzastupljenijih nevladinih organizacija, onda sam mišljenja da odredba člana 50. Predloga zakona, koja reguliše zabranu rada udruženja, ne bi trebalo da ima isključivo i samo deklarativni karakter.
Kako se zove to nezalaganje za narušavanje teritorijalne celokupnosti Republike Srbije, kada gospođa Nataša Kandić, u svojstvu ličnog gosta Hašima Tačija, prisustvuje proglašenju nezavisnosti ilegalne države KiM?
Kako se zove to kada gospođa Sonja Biserko kaže – Srbi moraju da se suoče s tim da je Kosovo izgubljeno? Ili, kada kaže – Vojvodina je dobrovoljno ušla u Srbiju, posle toga i u Jugoslaviju, ona ima puno pravo da se izjasni kakav položaj želi? Kako se zove to kada u maju 2007. godine, predstavnici svih pobrojanih nevladinih organizacija, koje imaju najveću zastupljenost u mediju, šalju pismo na adresu 27 država članica EU u kojem otvoreno traže da se pooštri odnos prema Beogradu, pa čak i prekinu odnosi s Beogradom, dok svi haški optuženici ne budu pred Haškim tribunalom?
Ovakvih izjava ima mnogo. Ima mnogo i onih koji se pitaju kako je moguće da Republika Srbija blagonaklono gleda na delovanje ovakvih organizacija, kako je uopšte moguće da im se niko do sada nije suprotstavio u razbijanju same države?
Zbog toga, smatram da država treba hitno da se posveti ovom problemu, da se pozabavi ovim stvarima i da odredbe člana 50. Predloga zakona o udruženjima nemaju više deklarativni karakter, nego da u najskorije vreme zažive u samoj praksi. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predstavnici Ministarstva, osnovni cilj Predloga zakona o opštoj bezbednosti proizvoda trebalo bi da bude otklanjanje svake mogućnosti da se na tržištu nađu opasni proizvodi, a samim tim i otklanjanje svake eventualne nastale štete po zdravlje i bezbednost samih potrošača.
Smatramo da ovaj cilj Predloga zakona nije u potpunosti ostvaren i zbog toga smo i reagovali amandmanski odmah u 1. članu, gde smo tražili da se bezbednost proizvoda utvrđuje i pre samog stavljanja proizvoda na tržište. Tu prvenstveno mislimo na proizvode koji se uvoze.
Veliki deo naše javnosti je upoznat sa primerom uvoza kancerogenih igračaka za decu i odeće koja je sadržala boje koje u dužem kontaktu sa kožom izazivaju teška oboljenja.
Podsetiću samo da je EU zabranila prodaju dečijih igračaka od plastike koje sadrže materijale koje se dodaju toj plastici da bi omekšala, jer u samom kontaktu sa decom mogu da izazovu teška oštećenja, kako jetre tako i bubrega.
Smatram, da su se ove igračke, o kojima sam sada govorila, nedavno našle i mogle su se naći u tržnom centru u bloku 70, tzv. kineskom tržnom centru, koje su bez ikakve kontrole dospele na naše tržište. Smatram da potrošači u Srbiji nisu u potpunosti sigurni u bezbednost i kvalitet proizvoda koji kupuju, i za razliku od, naravno, samih potrošača u zemljama razvijenih evropskih zemalja, koje u nekim situacija izdvajaju možda čak i manje novca, nego naši potrošači.
(Predsednik: Vreme.)
Amandman koji smo podneli na član 11. pooštrava obaveze distributera u tom smislu što ga obavezuje da isporučuje isključivo proizvode za koje zna da su bezbedni. Smatramo da distributeru ne bi trebalo dati mogućnost da isporučuje proizvode za koje može da pretpostavi da nisu bezbedni, samim tim što distributer i nije, niti mora da bude, stručno lice.
Ukazaću na odredbu Predloga zakona gde se definiše šta je distributer. Ovde se kaže da je to pravno lice, preduzetnik ili fizičko lice koje je u granicama delatnosti koje obavlja uključeno u lanac isporuke i čija aktivnost ne utiče na bezbednost proizvoda.
Kada sve ovo znamo, onda mi stvarno nije jasno koje sve to informacije treba da poseduje da bi zaključio ili pretpostavio da je proizvod bezbedan. Zbog toga smo i podneli ovaj amandman, smatrajući da je neophodno, zarad same bezbednosti potrošača, ograničiti obavezu distributera na isporuku isključivo proizvoda za koje zna da su bezbedni.
Kao i kod prethodnog amandmana, i kod ovog pozivam predstavnike Ministarstva da još jedanput razmisle o njemu.
Kod člana 16. imamo sledeću situaciju. Naime, Komisija EU je donela odluku da se zabrani odnosno ograniči stavljanje na tržište proizvoda koji predstavljaju ozbiljan rizik za zdravlje i bezbednost ljudi i sada na osnovu te odluke naša vlada treba da donese akt kojim bliže uređuje pravila ponašanja distributera odnosno proizvođača.
Podneli smo amandman smatrajući da rok od 20 dana za donošenje takvog akta nije primeren rok, jer je on vrlo dug i naš amandman se odnosi na to da se skrati na sedam dana.
Smatramo da ne postoji nijedan razlog da se Vladi daje toliko vremena za sastavljanje ovakvog akta. Smatramo da ne treba zaboraviti da se radi o proizvodima koji predstavljaju ozbiljan rizik na zdravlje i bezbednost ljudi i to je dovoljan razlog da nas navede na potrebu za hitnim reagovanjem.
Smatramo da bi bilo dobro da se ovaj rok smanji na sedam dana, kako bi i same posledice bile isključene pre eventualnog dovođenja potrošača koji bi kupili taj proizvod u opasnost.
Ovaj amandman, kao i prethodni koji smo podneli na ovaj predlog zakona treba da pokaže najviši nivo ozbiljnosti, odnosno odgovornosti nadležnih državnih organa kada se suoče sa proizvodima koji predstavljaju ozbiljan rizik za zdravlje i bezbednost ljudi, odnosno kada se suoče sa opasnim proizvodima koji su već stavljeni na tržište.
Smatramo da je, u slučaju kada je neophodno hitno povlačenje opasnih proizvoda sa tržišta, potrebno da nadležni inspektor putem javnih glasila upozori potrošače na sve eventualne rizike koje proizvod sadrži. Ovde smo amandmanom reagovali upravo u tom smislu, gde smo tražili da obaveštenje ide putem javnih glasila, bilo da su elektronski, bilo da su pisani, jer smatramo da se radi o izuzetno ozbiljnoj situaciji, jer se već opasan proizvod nalazi na samom tržištu, pa zahteva opštu obaveštenost svih potrošača, odnosno građana.
Ako je osnovni cilj ovog zakona otklanjanje svake mogućnosti da se opasan proizvod nađe na tržištu, a on se u međuvremenu već našao, onda je neophodno da nadležni inspektor adekvatno reaguje putem samih javnih glasila, kako bi se sprečilo eventualno nastupanje svih štetnih posledica po zdravlje i bezbednost ljudi.
Iz samog obrazloženja povodom ovog amandmana kojeg je Vlada dala, da se zaključiti da nadležni državni organi neće neminovno primenjivati ovaj vid obaveštenja, što s jedne strane smatram potpuno neprihvatljivim, ukoliko je zdravlje i bezbednost ljudi, bar kada je ovaj predlog zakona u pitanju, na prvom mestu.