Dobro, vi mislite da nemam pravo na repliku. To ste procenili smatrajući da onaj član Poslovnika koji govori o pravu na repliku vama daje diskreciono pravo, što mislim da niste u pravu. S druge strane, gospodin Milivojević je (ovim završavam, da se ne biste previše uzbuđivali) maločas netačno preneo ono što sam ja rekao. Netačno je interpretirao moje reči u malopređašnjem izlaganju. Ako vi mislite da to nije osnov za repliku, onda, verujte, duboko grešite.
Nisam pominjao ničije obrazovanje, nisam pomenuo nijednog trenutka u svom izlaganju da je neko diletant an ženeral. Govorio sam o diletantskom predlogu zakona. I kada neko uradi predlog zakona na nemušt, loš način... Mi nismo dužni da budemo pravnici, ali kada podnosimo tekst predloga zakona Narodnoj skupštini Republike Srbije na usvajanje, moramo voditi računa o nekim nomotehničkim pravilima. Kada to neko ne zna da radi, kada mu je svako slovo nakrivo napisano, izvinite, zbog čega ne bih u otvorenoj polemici (osim ukoliko ne želimo da se uvede verbalni delikt ovde, u postupanju narodnog poslanika) mogao reći da je u pitanju pravni diletantizam? Ne vidim šta to koga vređa.

Iskoristiću priliku da se javim po istom amandmanu  vrlo kratko, kada je već gospodin ministar replicirao, hteo bih da ga pitam ako može isto tako brzo da odgovori, a vezano za ovo o čemu je kolega narodni poslanik malopre govorio, kako je došlo, da li se sećate, da li možete da nam date podatak, kada već govorimo o prodaji onog mleka i podacima s kojima ste izašli, na koji način ste izabrali laboratorije koje su to uradile? Koje su to laboratorije i kako je došlo do njihovog izbora?

Zapravo, nije povreda Poslovnika nego jedna sugestija, pa ako ćete biti tolerantni, da je čujete. Ima veze sa primenom Poslovnika. Sugerisao bih da u slučaju nedostatka ovog papira kod nas, a radi racionalizacije vremena... (Predsedavajuća opominje poslanike zvoncem.) Vi to mene ometate ili umirujete poslanike?
Probajte da nam, po vašem saznanju koje tu imate, onda uvek skrenete pažnju o čemu se radi i kako je amandman prošao na Odboru za saobraćaj i veze, dok ne stigne materijal. Mislim da bi to bilo racionalno rešenje.

I ovo je jedna intervencija, koja se odnosi na tehniku rada u ovom trenutku. Zamolio bih vas, na monitorima gore, a to je jedino što mi odavde možemo da vidimo, ne postoji ''kaunter'' za vreme. To je veoma važna referenca za nas, naročito kod amandmana, kad je vreme ograničeno na dva minuta. Ako možete da učinite nešto s tim u vezi. Jedno vreme možemo da tolerišemo, dok se to ne popravi, ali ako to bude satima... E, odlično. Hvala.

Radi još jedne male dopune trošim vreme poslaničke grupe za ovo. Ako je Zakonodavni odbor rekao da ovo nije u skladu sa nomotehnikom, kako je predloženo, verovatno su pogrešili. Mislili su da nije u skladu sa nomotehnikom ono što je dato u Predlogu zakona u tački 28, a što mi zapravo menjamo. Jer, u tački 28. stoji sledeće: "Naselje je izgrađen funkcionalno objedinjen prostor koji je namenjen za život i rad stanovnika".
Pogledajte sad ovako, zamislite vozača koji vozi kroz izgrađen funkcionalno objedinjen prostor namenjen za život i rad stanovnika, i dok tako vozi putem, on odmah prepozna da je u pitanju funkcionalno objedinjen prostor. Da li ste vi, ljudi, normalni? Kako je moguće da neko vozeći auto sumsumira da je u pitanju funkcionalno objedinjen prostor? Prosto, to ne može biti. To nije u skladu sa nomotehnikom.
Nije u skladu predvideti normu koju je nemoguće primeniti. A sasvim je u skladu sa nomotehnikom naš predlog da kažemo: "naseljeno mesto je funkcionalno objedinjen prostor, čije se granice utvrđuju prostornim, odnosno urbanističkim planom opštine, odnosno grada i koji je označen propisanim saobraćajnim znakom na javnom putu".
Kako ja da znam, ako na putu ne piše – Svilajnac, da je u pitanju Svilajnac? Kako da znam da je počelo to naselje? Da predosetim, kao vozač, da mi se javi? Da odokativno, gledajući okolinu, ukapiram da je u pitanju funkcionalno objedinjen prostor? Ljudi, budite korektni. Ovde se ne radi o politici, niti o našoj potrebi da jedni druge zadevamo. Ovo nije tema kao svaka druga. Pokazalo se da pripadnici ZES imaju isto mišljenje sa nama po brojnim amandmanima, prosto zbog toga što se ovde radi o struci. Ako ijedan zakon treba da preskoči granice bilo kakvog političkog nadmetanja, to je ovaj zakon.
Najlepše vas molim da ovaj amandman prihvatite. U skladu je sa zdravom pameću, u skladu je sa zdravim rezonom i potpuno je u skladu sa nomotehnikom.
Na kraju krajeva, takva definicija je postojala i u prethodnom zakonu i bila je izuzetno korektna. Sve što je pisalo u nekom prethodnom zakonu ne znači da mora da se izmeni samo zato što donosimo nov zakon. Radi se o licima koji su pisali nekada davno taj zakon, koji su svakako znali šta je nomotehnika u ono vreme.

 Odredbom člana 8. Predloga zakona utvrđuje se obaveza za Vladu, izvršne organe lokalnih samouprava i autonomije da organizuju i osnuju koordinaciono telo za poslove u oblasti bezbednosti saobraćaja na putevima. To je, s jedne strane, u redu. S druge strane, može se i kritikovati, čuli smo argumentaciju.
Međutim, kada je već to tako, ne vidimo nijedan razlog da se u član 8. ne ugradi jedan prethodni stav, koji bi bio stav 1, u kome bi se reklo da je za stanje bezbednosti saobraćaja na putevima odgovorna Vlada Republike Srbije. Izgleda da, kako je predlagač zakona video da smo ovu sentencu napisali, tako se poneo kao da ga je nešto ujelo, kao da ga je nešto strašno zabolelo i odbio je ovaj naš amandman sa sledećim obrazloženjem, koje je fenomenalno.
Prvo, u obrazloženju stoji ono što svi znamo, šta je zadatak ovog člana zakona, da govori o osnivanju koordinacionog tela, tako da je to otkrivanje tople vode, ali u drugom delu obrazloženja se kaže sledeće: ''...članom 14. Predloga zakona predviđeno je da Vlada podnosi Narodnoj skupštini izveštaj o stanju bezbednosti saobraćaja na putevima najmanje jedanput godišnje, čime je postignuta suština predložene izmene''.
Ma, nemojte. Ako već piše da Vlada podnosi izveštaj, kako vi kažete najmanje jedanput godišnje (mi bismo da to bude više, o tome ćemo kasnije), šta onda smeta da onaj koji podnosi izveštaj Narodnoj skupštini, što je obavezan po zakonu koji donosi ova skupština, taj organ bude označen kao odgovoran za stanje bezbednosti saobraćaja na putevima? Je l' to neki problem? Je l' to boli? Je l' to smeta? Nadam se da ne.

 U ovom članu zakona predviđeno je da Vlada donosi Nacionalnu strategiju bezbednosti saobraćaja na putevima, a do te nacionalne strategije dolazi tako što će Telo za koordinaciju, o kome smo govorili ranije, predložiti tu nacionalnu strategiju.
Bez obzira što ova mogućnost izvire iz člana 143. Zakona o Vladi, kada je reč o mogućnosti stvaranja strategija na nivou Vlade, zašto u ovoj oblasti, s obzirom na značaj teme, jer bezbednost saobraćaja na putevima nije tek tako neka materija, nego se radi o suštinskoj i značajnoj stvari za državu i građane, ne bi, kao u oblasti energetike, kao u oblasti pravosuđa, Narodna skupština donosila Nacionalnu strategiju, jer joj je takav i naziv, a zatim na osnovu te nacionalne strategije da plan donosi Vlada? Jer, u postojećem predlogu zakona Vlada donosi Nacionalnu strategiju, pa zatim donosi plan na osnovu Nacionalne strategije, a sve Vladi predlaže Koordinaciono telo, koje Vlada osniva.
Znate, to uopšte nije logično, ne deluje logično ni u praksi. U redu bi bilo da Koordinaciono telo predlaže Vladi nacrte nacionalne strategije, koje ona usvaja kao predlog i dostavlja Narodnoj skupštini. To bi bila korektna mera. To je vezano i za sledeći član, kada je reč o vremenu podnošenja izveštaja, odnosno član 14, da li to treba raditi jednom ili više puta godišnje - mi mislimo da treba više puta godišnje. Ali je logično da, ako Vlada Republike Srbije podnosi izveštaj Narodnoj skupštini o stanju bezbednosti, onda prethodno Narodna skupština usvoji Nacionalnu strategiju.

Samo jedno proceduralno pitanje pre toga. Pošto su amandmani na čl. 18. i 19. uzajamno uslovljeni, da li mogu da iskoristim mogućnost da govorim o oba amandmana, ukupno četiri? (Ne.) Onda ništa, govorim prvo o članu 18, pa ćemo onda dalje.
Dakle, ovde je predviđeno brisanje člana 18. Član 18. govori o tome kako će se opredeliti sredstva od novčanih kazni. Da ne bi bilo zabune, mi nismo tražili brisanje člana 18. jer ne želimo da opredelimo sredstva od naplate novčanih kazni prema budžetskim korisnicima, nego smo tu materiju preselili u dosadašnji član 19. Kasnijim amandmanom smo menjali član 19, o čemu će biti reči, tako da se ovom izmenom u nomotehničkom smislu praktično gubi jedan član, ali materija ostaje ista, raspoređena u dosadašnje članove 17. i 19. To je bila cela ideja.
Sada ću započeti to obrazloženje, a onda ću ga nastaviti kada dođe amandman na član 19. Naime, u članu 17. utvrđuje se finansiranje bezbednosti saobraćaja i kaže da su izvori za obezbeđenje bezbednosti saobraćaja - budžet Republike, naplaćene kazne za prekršaje, pokloni, prilozi i ostali prihodi.
Onda se u članu 18, čije brisanje sada tražimo, govori šta se dešava sa sredstvima od naplaćenih novčanih kazni, pa se kaže da će novčane kazne u visini od 70% sredstava pripasti budžetu Republike. To sada znači da će sredstva koja pripadnu budžetu Republike moći i dalje da se opredeljuju u skladu sa onim kako je ovde rečeno, ali i u skladu s nekim drugim potrebama koje budžet Republike može da ima u zavisnosti od toga koliko se sredstava prikupi i kakav budžet bude bio skrojen za tekuću godinu.
Kada je reč o ostatku, kaže se da 30% pripada budžetu jedinica lokalne samouprave na čijoj teritoriji je prekršaj učinjen. E sada, od onih 70% sredstava koja pripadaju budžetu Republike (zato sam rekao da tu postoji to jedno ograničenje), 75% se koristi za opremanje jedinica saobraćajne policije, a onda se u članu 19. kaže da se sva sredstva iz člana 17 (onog prethodnog, koji je bio uopšten i koji je govorio o svim ukupnim sredstvima koja se koriste za potrebe unapređenja saobraćaja) koriste za rad Tela za koordinaciju, unapređenje saobraćajnog vaspitanja i obrazovanja, preventivno-promotivne aktivnosti iz oblasti bezbednosti saobraćaja, za naučnoistraživački rad u ovoj oblasti... Pod 5. kaže ovako: "Tehničko opremanje jedinica saobraćajne policije koje kontrolišu i regulišu saobraćaj na putevima i drugih organa nadležnih za poslove bezbednosti saobraćaja".
Znači, u članu 19. sumiran je deo aktivnosti za koje bi se uložile pare od novčanih kazni predviđenih u članu 18. Iz ovoga proističe sledeće - da policija, kojoj je ovim zakonom data velika nadležnost u više oblasti, u više sfera (što smo prigovorili i smatramo da treba da se promeni), kao što je pitanje obrazovanja vozača, polaganje vozačkih ispita, učešće i način na koji se učestvuje u kontroli saobraćaja i naplaćivanju novčanih kazni, dakle ta ista struktura treba da ubere najveći deo sredstava koja ulaze u novčane kazne, a pre toga u budžet Republike Srbije, i to za aktivnosti koje su krajnje paušalno određene.
Mi smo smatrali da je racionalnije rešenje da se taj broj umanji na 55%, a Vlada jednako, po svom programu, kada bude pravila budžet za narednu budžetsku godinu, može slobodno opredeliti taj ostatak sredstava gde god želi, pa i za ovu svrhu. Dakle, ona ovim amandmanom nisu oduzeta za ovu svrhu, ali se ta sredstva mogu upotrebiti i za tu svrhu.
Međutim, pomera se lestvica na dole, na 55%, pri čemu se još onda, kasnije, brisanjem ovog člana i premeštanjem sadržine tog člana u član 19, na pravilniji nomotehnički način reguliše cela materija i onda se tamo određuje tačno i precizno za koju svrhu se, u ovom konkretnom slučaju, kada je reč o novčanim kaznama, mogu ta sredstva upotrebiti da ne bi došlo do nekih eventualnih kasnijih zloupotreba. To je bila ideja.
Kada bude došao član 19, budući da sam potrošio dva minuta i 45 sekundi od vremena poslaničke grupe, i tada ću još malo potrošiti na član 19, jer mislim da je ovo jako značajno i treba ga podrobno objasniti. Hvala.

Konačno dolazimo do ključnog amandmana. Dakle, nakon što smo tražili brisanje člana 18, prebacili smo ono što je materija člana 18. u član 19, gde mu je i mesto, zbog toga što se tu jasno prati sistematika prikupljanja sredstava i trošenja sredstava za ove namene. To je pravnotehnički ili nomotehnički, kako hoćete, savršeno urađeno ovde. Nije da se hvalim, ali to je stvarno dobro napravljeno. Pitanje je samo da li predlagač zakona želi da prihvati ovaj princip ili ne.
Šta smo mi rekli? Kao što je rekao moj prethodnik komentarišući ovaj amandman, najmanji je problem s kojim se možemo suočiti, ne iz želje da neko zloupotrebi ne znam šta, ali znate kako, jedno ministarstvo, jedna državna institucija želi za sebe sve najbolje radi realizacije svojih ukupnih poslova i koristeći priliku da su se inkasirala značajna novčana sredstva od novčanih kazni u budžet Republike Srbije, te da njima pripada jedan adekvatan udeo, onda će oni koristiti ta sredstva za ono što smatraju da im je najpreče, najinteresantnije u tom trenutku.
Dame i gospodo, ovde donosimo zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima. Elementarna logika je da sredstva od novčanih kazni budu upotrebljena, što je i bila neka prethodna intencija predlagača, upravo za namene održavanja bezbednosti, unapređenja bezbednosti saobraćaja na putevima. Kada je reč o policiji, saobraćajnoj policiji kao značajnom učesniku u unapređenju i održavanju bezbednosti saobraćaja na putevima, onda moramo voditi računa da precizno odredimo na šta ta novčana sredstva idu.
Osim toga što je od ukupnih sredstava to smanjeno na oko 37-38%, kao što je gospodin Ostojić rekao, a ovde u odnosu na 70% od sredstava prikupljenih na 55% od tog dela, mi smatramo, ponoviću još jednom, da onaj ostatak koji smo navodno izbacili pa smanjili, to ne znači da je to izbačeno, da se to neće upotrebiti za ove potrebe i ove svrhe.
Hoće, zato što upravo ovaj zakon to predviđa, samo što je onda Vlada slobodnija da odredi šta će s tim sredstvima. Može ih dati i za vozila saobraćajnoj policiji, to će Vlada svojim programom urediti, nemojte da to ovaj zakon automatski radi.
Ono što ovaj zakon mora automatski da uradi i što je naša obaveza ovde je da odredimo minimum onoga što saobraćajna policija mora da dobije. Ovde treba svi zajedno da se dogovorimo šta je taj minimum. Molim vas da ovo pratite pažljivo. Minimum koji saobraćajna policija (po slovu zakona, ne po odluci Vlade, po tome ima pravo još na svašta, to nemojte da zaboravite, mi ovde nismo to eksponirali), po ovom zakonu treba da dobije je sledeće - 55% od onih 70% sredstava za specifičnu opremu i sredstva za kontrolu i regulisanje saobraćaja jedinica saobraćajne policije. To je minimum. Dajte im ta sredstva za to. Kada se to napiše u zakonu, niko ne može ta sredstva da opredeli za bilo šta drugo, ona moraju biti za to upotrebljena.
A da vam ne bude neka velika žal za ovu razliku između 55% i 70%, ponavljam još jednom i ovo je istina, Vlada Republike Srbije može na osnovu svog programa ta sredstva opredeliti kako god želi, pa ih može opredeliti i za rad MUP-a, pa i za rad policije u okviru MUP-a. To nije sporno, samo se na ovaj način, vrlo jasan i korektan, zaštićuje ono što je društvena potreba, što je sadržaj društvene potrebe, a tiče se neposredno kontrole bezbednosti saobraćaja na putevima.
To je bila cela ideja. Voleo bih da vam se ova ideja dopadne i da ovo usvojite. To bi bilo korektno za sve nas. A dame i gospodo narodni poslanici iz vladajuće većine, verujte mi, ovo nikakve veze sa našom politikom u skupštinskim klupama nema, sa stranačkom surevnjivošću ni bilo čim drugim. Ovo je stvar elementarne logike. Molim naročito one koji su članovi Odbora za saobraćaj i one kojima je to bliska materija da sednu, razgovaraju o ovome u svom poslaničkom klubu i da se u Danu za glasanje dogovorimo, ako prethodno Vlada ne prihvati, da ovaj amandman na čl. 18. i 19. prihvatimo. Hvala.

Ako se na putu nalazi kakva prepreka, kakav predmet, kakva materija, neka rupčaga ili tome slučajno, ovaj zakon obavezuje vozače da ono što uoče ili uklone sa puta, ako mogu, a ukoliko ne mogu da otklone prepreku koja se našla na putu, da o tome svakako, bez odlaganja, obaveste saobraćajnu policiju ili putara. Nepostupanje po ovakvoj zakonskoj obavezi povlači za sobom određenu prekršajnu odgovornost. Sa te strane gledano, to je sasvim u redu. To je način na koji učesnici u saobraćaju treba da se ponašaju, u skladu sa saobraćajnom kulturom koju na neki način nameće ovaj zakon.
Problem nastaje u drugom smislu. Šta se događa od trenutka kada savestan vozač obavesti saobraćajnu policiju i putara o tome da se neka njemu neotklonjiva prepreka nalazi na putu, recimo, rupčaga od jednog metra? Po ovom zakonu, baš ništa. Pogledajte odredbe ovog zakona, od prve do poslednje - ništa. A koji je to drugi zakon, pitam vas, koji će urediti tu materiju, nametnuti obavezu nadležnima da reaguju? Nijedan, sem ovoga.
Ono što nomotehnički nismo dobro uradili, nismo imali vremena jer ste nam zakazali sednicu navrat-nanos, nismo stigli amandmanom da reagujemo, pa da nakon obaveze policije i putara da reaguju bez odlaganja na uklanjanju prepreka na putu, nismo stigli da stavimo kaznenu odredbu u kazneni deo zakona.
Ali, to nije smetnja. Ako se prihvati ovaj amandman, Odbor za saobraćaj se još uvek može sastati do okončanja rasprave u pojedinostima i utvrditi amandman na kazneni deo za odgovorno lice, od putara ili nekog od policije, pa vas molim da to prihvatite.
Imate još jedan deo ovog amandmana. U stavu 5. stoji – vlasnik, odnosno korisnik vozila ne sme dozvoliti da se odbačeno vozilo nalazi na putu, odnosno na mestu na kome je dozvoljeno zaustavljanje i parkiranje vozila. Znam ja šta je pesnik hteo da kaže. Hteo je da kaže da vlasnik ili korisnik vozila, kada mu vozilo više nije u upotrebi jer je odbačeno, ne sme da ga ostavi na mestu gde će ometati saobraćaj. To je jasno kao dan.
Ali, verujte mi, ljudi, ovako kako je napisano, u praksi, pogotovo u prekršajnoj praksi, tumačiće se na sledeći način. Juriće se isključivo vlasnik ili korisnik vozila za vozilo koje je odbačeno i ostavljeno na saobraćajnoj površini, pa čak i u situaciji kada vlasnik ili korisnik vozila nemaju nikakve veze s tim što se to vozilo tu nalazi.
Vrlo prost primer dajem. Imate havariju usled paljenja automobila, posle toga ono postaje odbačeno, ne možete ga koristiti, uradite šta je potrebno, okrenete neku servisnu službu, šlep službu da ga odvedu na neko drugo mesto i da vas obaveste gde su ga odneli, oni navodno radeći svoj posao savesno i korektno to i učine, naplate vam novac za to, a onda ga ostave na nekom parking prostoru.
Utvrdivši da je vozilo vaše, policija podnosi prekršajnu prijavu sudiji za prekršaje i vama stiže poziv kod sudije za prekršaje kao vlasniku vozila da izvolite platiti kaznu zbog toga što je neko za vaš novac, a vi ne znate šta on radi, odneo vozilo na mesto gde ono ne može da bude.
Hoću da vam kažem - niste vi hteli ovu posledicu ovim što ste napisali, loše je napisano. Tako da je ovaj drugi deo amandmana vrlo korektan i kaže - zabranjeno je ostavljanje odbačenog vozila na saobraćajnoj površini, i sudija za prekršaje će lako utvrditi ko je to učinio, čija je osnova odgovornosti i naplatiće kaznu za to što je učinjeno.
Nažalost, ovo je sve deo jednog amandmana, pa je uslovljeno, ako prihvatite jednu stavku, prihvatiće i drugu, ali nema razloga da ne prihvatite.

Mislim da je došlo do povrede člana 27. Poslovnika, koji na generalni način govori o tome kako predsednik vodi parlament, uključujući i same sednice, bez poslednje reference, bez one odredbe koja se podrazumeva kao razrada člana 27. Naime, kada poslanik govori i obraća se Narodnoj skupštini, bez obzira na to što u njegovom obraćanju može biti pomenuto i nečije ime, pa moguće i vaše, bez obzira na to što referenca onoga o čemu govorim može da se odnosi na neke vaše aktivnosti, na nešto što se upravo događa za rostrumom, tj. mestom predsedavajućeg, mislim da nije dobro upadati u reč narodnom poslaniku. Mislim da je to suprotno duhu Poslovnika, sem ukoliko niste mislili da ga opomenete da govori nešto što je van teme, što niste izgovorili.

Ako to nije bilo u pitanju – završavam, nemojte biti nestrpljivi – ako to nije bilo u pitanju i ako to nije bio osnov, onda drugog osnova niste imali. Ako ste se kao narodni poslanik osetili prozvanom onim što je narodni poslanik vama rekao u svom izlaganju, šta god to bilo, valjalo je da date mesto predsedavajućeg nekom od potpredsednika i da se javite za repliku i da odgovorite na valjan način. Hvala.

Hvala vam, predsedavajuća. Dame i gospodo narodni poslanici, a ovoga puta se obraćam i predlagaču zakona,  na samom početku moram da vam kažem nešto, da se to kasnije ne bi ponavljalo, a već je jednom bilo rečeno u jednom poslaničkom pitanju, pre oko nedelju i po dana. Pošto je sada ovo na dnevnom redu, nije zgoreg to i ponoviti.
Ovo je jedini predlog zakona koji su podneli narodni poslanici, a koji se sada, tokom ove godine, našao na dnevnom redu zasedanja Narodne skupštine. To ne znači da drugih predloga narodnih poslanika nije bilo.
Svakako da ih je bilo, ali predsednica Parlamenta nije našla za shodno da ih predloži za dnevni red sednice.
Kada smo pomenuli dva konkretna predloga zakona koja su poslanici DSS-a podneli – jedan je utvrđivanje nadležnosti Vojvodine, a drugi je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom dugu. Onaj prvi ne treba objašnjavati, jer smo toliko o tome pričali u javnosti, a ovaj drugi je trebalo da posluži Vladi kao zakonski osnov da se može zadužiti kod MMF-a, jer pregovara sa MMF-om bez ikakvog zakonskog osnova. Ako to nije hitno, onda ne znam šta je drugo. Onda se ovaj zakon stavlja na dnevni red.
Dalje, na naše pitanje – zbog čega naši zakoni, koji su u proceduri, nisu predloženi za dnevni red ove sednice, odgovor je bio: „Da, su to važni predlozi zakona, ali za koje još nije stiglo mišljenje Vlade, pa je zato predsednica Parlamenta odlučila da te predloge zakona ne stavi na dnevni red“.
Gde je mišljenje Vlade o ovom predlogu zakona, koji je danas na dnevnom redu? Ne postoji.
Koristeći argument predsednice Parlamenta, proističe nedvosmislen zaključak da ovo nije uopšte važan predlog zakona. Jer, da je, prema argumentaciji predsednice Parlamenta, bio važan, verovatno bi i on čekao, kao što su važni predlozi zakona DSS-a čekali, mišljenje Vlade.
Dakle, raščistili smo prvu i osnovnu stvar. Radi se o nevažnom predlogu zakona, prema stavu predsednice Parlamenta.
Kada je reč o samom predlogu zakona, čitajući njegov naslov, čovek ne bi mogao da se ne složi.
Ne mogu da verujem da u ovom domu sedi ijedan jedini narodni poslanik koji bi imao jednu reč hvale za neonacističke ili fašističke ideje, koje su u osnovi totalitarne ideje, iza čijih ideologija se krije totalitarni koncept društva, lišen političkog pluralizma, u kome se guše prava i slobode građana, u kome se potire mogućnost političkog pluralizma kroz višestranački sistem i koji kao lajtmotiv sve vreme ima progone po različitim osnovama, od kojih je nemački vid nacizma iz 20. veka bio najgori, jer je kao lajtmotiv svog delovanja imao progon po raznim osnovama i po nacionalnoj osnovi.
To su pojave koje su za svaku osudu i protiv koje svako moderno društvo i demokratija mora da ustane i da se bori, da ne dozvoli da se na bilo koji način klice takvih pojava zametnu u sistemu, u društvu, u zajednici u kojoj živimo.
S tog aspekta gledano, kada se pročita naslov ovog predloga zakona, čini se da to deluje opravdano.
Međutim, kada se pogleda tekst ovog predloga zakona i kada se ponešto razume o predsedniku stranke koja ovde čini poslaničku grupu koja je podnela tekst ovog predloga, onda se vidi, u stvari, da ovaj predlog zakona ne služi ničemu drugom sem političkom egzibicionizmu, jednoj tako egzibicionističkoj dosetki lidera stranke LSV-a, koji kroz odredbe ovog zakona uvodi zabrane, zbog kojih je, valjda, sav srećan što ih je negde konačno predložio, kroz razne najave krivičnih prijava i tužbi protiv svojih kolega poslanika koji su uspeli da snime neku neregularnost u ovoj narodnoj skupštini, pa su valjda oni krivi zbog toga što je neko drugi bio neregularan.
Dakle, ne postoji ništa drugo sem pokušaja da svoje sopstvene mane, svoju sopstvenu agresivnu retoriku, svoj sopstveni, očito, totalitarni pristup politici i društvenim odnosima, projektuje kroz ovaj zakon prema drugima. To je suština onoga što se ovde dešava.
O politici toliko, a sada ću krenuti, probaću da budem što je moguće kraći, na neka pravna objašnjenja vezana za ovaj zakon, koja će ga diskvalifikovati od početka do kraja.
S izuzetkom člana 1, koji je diskutabilan zbog motiva i namere, ne toliko zbog naslova i sadržaja, ako krenemo već od člana 2. ovog predloga zakona, u stavu 2. se kaže – ukoliko registrovano udruženje ili organizacija u toku svog delovanja pokažu sklonost ka neonacističkoj ili fašističkoj organizaciji ili udruženju, brišu se iz registra po sili zakona.
To će činiti ministar unutrašnjih poslova, tako što će propisati uslove za brisanje iz registra.
Da li predlagač zakona zna kako se udruženja građana i organizacije u Srbiji brišu iz registra u koji su registrovani?
Da bi saznao odgovor na to pitanje, neophodno je da pročita Zakon o društvenim organizacijama i udruženjima građana, koji je star zakon, još uvek je na snazi, a novi nemamo jer je vladajuća koalicija rešila da povuče Predlog zakona koji je do skoro bio u skupštinskoj proceduri, za šta ni reči objašnjenja do dan-danas nismo čuli. Ovaj zakon, naime, reguliše postupak i proceduru brisanja organa i organizacija iz registra.
Dalje, postoje različiti izrazi, pojmovi upotrebljeni u ovom zakonu koji, zbog toga što ovaj zakon ima odnos posebnosti ili specijaliteta prema drugim propisima u državi, zaslužuju da budu objašnjeni.
Mogu da razumem, s laičkog ili nekog naučnog nivoa, da je pojam neonacizam ili fašizam, ili neofašizam jasan, ali ako pišemo tekst zakona koji u sebi ima ma kakve kaznene odredbe kojima se inkriminiše određeno ponašanje, a time se štite određene društvene vrednosti, automatski, onda znači da mora da postoje pojmovi i mora tačno da se zna na šta se pojedini izrazi ili pojmovi koji su upotrebljeni u ovom zakonu odnose.
Zato su kolege, mislim da su to čak uradile kolege iz LDP-a pre mene, jasno upozorile na to da pojedini izrazi, kao što su – ''drugačije političko opredeljenje'', ''lično opredeljenje'', ''nacionalizam'' i slično, moraju u kontekstu ovog zakona biti objašnjeni, jer ako to nije slučaj, onda dolazimo u fazu potpunog voluntarizma kod onih koji odlučuju o posledicama, ili sankcijama koje ovaj zakon predviđa, tj. onih koji u praksi tumače ovaj zakon i treba da primene sankcije na osnovu ovog zakona.
U članu 5. ovog predloga zakona kaže se – manifestacija, okupljanje ili na bilo koji drugi način delovanje pripadnika ili pristalica neonacističkih i fašističkih organizacija.
Prvo, da se razumemo kod ovog pojmovnika maločas, organizacija je, u smislu pozitivnih propisa Srbije, ona organizacija koja je registrovana.
Ne znam da li je kod nas ikada registrovana jedna neonacistička ili fašistička organizacija, što ne znači da ne postoji možda potreba kod nekih ljudi, protiv čega moramo biti, da se organizuju po ovom pitanju i po ovom osnovu i da deluju u društvu, što treba sprečiti. Dakle, to je prva nekorektnost.
Kaže se – smatra se svaka manifestacija, svaki organizovani ili spontani javni skup na kojem se izaziva, podstiče ili širi mržnja ili netrpeljivost prema pripadnicima bilo kog naroda ili nacionalne manjine, što je shvatljivo i u redu, ili prema licima drugačijeg političkog i ličnog opredeljenja.
Zamislite, o tome je već bilo reči ranije, nije zgoreg ponoviti, skup jedne političke stranke, recimo, LSV-a, gde će LSV da se prilično negativno izrazi u političkom smislu, šireći netrpeljivost prema DSS-u i predsedniku te stranke Vojislavu Koštunici, a da je ovo tačno i da se u praksi redovno ponavlja, to ptice na grani znaju, mala deca i svi građani Srbije. Da li to znači da će LSV sam doći pod udar propisa iz člana 5. ovog zakona? Očigledno da hoće, jer smo povređeni, ili uvređeni onim iskazima koje upotrebljavate, da smo klerofašisti, da smo stranka fašističke ideologije ili slično. Mi smatramo da se time širi netrpeljivost i mržnja prema jednoj normalnoj, registrovanoj političkoj stranci, koja je dva puta imala premijera u ovoj državi, i da vam vaš politički egzibicionizam, možda, služi da sa 0,5% pređete na rejting od 0,6% u delu regiona Vojvodine, znači, u delu te teritorije naše države, jer uopšte ne delujete na celoj teritoriji Vojvodine, niti imate takvu popularnost svuda. Dakle, to vam služi da pospešite vaš rejting. To je vaš problem. Ali, onda je smešno da predlažete ovakvu odredbu zakona.
Dalje, ovde ima svašta, reč je o tome da ove inkriminacije, praktično, nisu ni inkriminacije, to su propisani prekršaji za koje se izriču novčane kazne, u onom opsegu – minimum i maksimum, koji Zakon o prekršajima poznaje. Kada se to pogleda i uporedi sa članom 317. Krivičnog zakonika, pogledajte kako to sve smešno zvuči i kakav je to pravni i politički pleonazam, a pleonazam je ponavljanje istog na drugi način, u pravnom sistemu. Da budem vrlo jasan, sve to što ste vi propisali, sem bedževa, značaka, zastava i simbola, piše u drugim propisima Republike Srbije i može se neposredno primeniti od strane suda, ne u prekršajnom postupku, nego u krivičnom postupku, za šta se ide u zatvor. To ovako glasi u članu 317. Krivičnog zakonika – propisano je izazivanje nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti. Ima lakši i teži oblik. Za lakši oblik se ide od tri meseca do tri godine u zatvor, a za teži oblik, može i šest godina zatvora.
Ne vidim razlog da se stvari dupliraju. Suština pobune protiv neonacizma i fašizma u ideološkom smislu je u totalitarnoj ideji, ali totalitarna ideja je već zaštićena Ustavom Republike Srbije. Ustav Republike Srbije, u svojim odredbama, apsolutno zaštićuje državu od totalitarnih ideja i postoje kaznene odredbe u Krivičnom zakoniku kojima se sankcioniše takvo ponašanje ili takvi pokušaji. Dakle, ne postoji ništa ovde što nije regulisano Krivičnim zakonikom, Zakonom o okupljanju građana, u kome se vrlo jasno, u članu 9, kaže: "Nadležni organ", a to je MUP, "privremeno će zabraniti javni skup usmeren na nasilno menjanje Ustavom utvrđenog poretka, narušavanje teritorijalne celokupnosti i nezavisnosti Republike Srbije, kršenje Ustavnom zajamčenih sloboda i prava čoveka i građanina, izazivanje i podsticanje nacionalne, verske, rasne netrpeljivosti i mržnje".
Ono što, možda, ovde nije obuhvaćeno, da ne čitam čitav set propisa u ovoj državi, kao što je skoro usvojeni Zakon o zabrani diskriminacije, koji, takođe, predviđa prekršajne sankcije za počinioce dela koja su sankcionisana tim zakonom, dakle, jedino što ovde izlazi iz okvira onog što je već regulisano to je pojam koji nije ovde razrađen, pitanje neonacizma, nacionalizma, fašizma i ostalog, razni bedževi, zastave, simboli, Internet stranice i tome slično. Ali, ako pogledate formulaciju člana 317. Krivičnog zakonika, tu stoji da ko izaziva rasnu, nacionalnu ili versku mržnju, netrpeljivost među narodima ili etničkim zajednicama koje žive u Srbiji, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina, pogrešio sam maločas. Lakše delo – od šest meseci do pet godina, do osam godina je maksimum, a 10 godina za najteži oblik ovog dela.
Jednostavno, šta god da učinite što raspiruje ovu mržnju ili podstiče na ova dela, bila to Internet stranica, nošenje bedža, nošenje ''svastike'', tj. kukastog krsta na zastavi koju biste poneli Knez Mihajlovom ulicom, zavređuje reakciju javnog tužioca i spada pod sankciju. Zašto da pravimo cirkus od jednog posebnog zakona na ovaj način, da bi se na poseban način… Može, i to je jedan jedini razlog i mesto gde ste mogli da delujete, ali to onda ne zavređuje ovu pažnju koju ste hteli ovim zakonom da pridate.
Da ne bih dalje dužio, ovde ima niz nekorektnosti, pravničkih nedorečenosti, političkog egzibicionizma, dupliranja pojmova, dvostrukog sankcionisanja nečega što je, čak, gore, strože sankcionisano u drugim zakonima koje ova država poznaje i na šta je Ustav Republike Srbije obratio pažnju.
Pošto ste se, pretpostavljam, danas iživeli, dočekavši da se na dnevnom redu nađe jedan pravnički, nomotehnički potpuno nekorektno sačinjen tekst, koji mora da pretrpi izmene tako što bi se ponovo, iz početka pisao, pretpostavljam da ste dobili svoju zadovoljštinu, a iskreno se nadam da nećete dobiti nijedan glas, sem možda vaših, u danu za glasanje za ovaj predlog zakona.

Hvala, gospođo predsednice. U prvom delu izlaganja sam istakao neke momente vezane za pravnu strukturu ovog propisa. Zarad javnosti, dodao bih još neke činjenice vezane za samu pravnu strukturu ovog propisa.
Ponavljam još jednom, ono što ga čini nemogućim, to je upravo način na koji je napisan, izuzetno loš pravnički način, brkanje pojmova u samom zakonu, uvođenje nekih kategorija, nekih novina koje ne samo da ne mogu biti u odnosu specijaliteta prema drugim opštim odredbama koje regulišu neku materiju, nego se direktno kose s njima, bez ikakvog rešenja kako se taj specijalni odnos primenjuje.
Da bih bio jasan, narodski ću probati da objasnim. Zakon o društvenim organizacijama i udruženjima, koji je sada važeći zakon u Republici Srbiji, vladajuća koalicija je povukla i nije predložila donošenje novog zakona, pre neki mesec, pa tako nemamo novi zakon u toj oblasti.
Osim što ima anahrone pojmove i što pripada jednom ranijem periodu života, u kome smo svi ranije živeli, osnovni pravni postulati u tom zakonu su, u suštini, nepromenljivi i od njih bi se sastojali novi zakoni o udruženjima građana.
Taj zakon govori o tome na koji način će se jedno registrovano udruženje građana izbrisati iz registra, odnosno koje se neće upisati, odnosno čiji će se rad zabraniti. Tamo je taksativno navedeno koji su to razlozi.
Taj jedan anahroni razlog se ticao socijalističkog samoupravnog društva itd., to se ne da primeniti, jer nije u skladu s Ustavom Republike Srbije. Postoje drugi elementi, kao što je narušavanje ustavnog poretka, sloboda i prava čoveka i građanina, kao što je izazivanje rasne, verske i druge mržnje i netrpeljivosti, kao što je vređanje javnog morala i tome slično.
Taj zakon govori o proceduri kako se iz registra briše jedna takva, već registrovana organizacija. Kao jedan od razloga za brisanje se navodi udruživanje te organizacije s nekim drugim koje imaju takva obeležja, ili s nekakvim drugim međunarodnim organizacijama tog tipa. Pored toga, postoji Zakon o političkim strankama, koji utvrđuje proceduru iz Registra političkih stranaka, a koju vrši Ustavni sud; razrađena je detaljna procedura kako se to čini.
Ovaj predlog zakona, sem brisanja pojedinih organizacija koje su prethodno bile upisane u registar, od sankcija, sadrži samo prekršajne odredbe, pri čemu se vidi nivo zaštite, ili stepen zaštite koji se ovim zakonom preduzima, a koji je daleko ispod nivoa Krivičnog zakonika.
Ovde se kaže, ponavljam još jednom, ukoliko registrovano udruženje ili organizacija u toku svog delovanja pokaže sklonost ka neonacističkoj ili fašističkoj organizaciji ili udruženju, brišu se iz registra po sili zakona.
Šta se dešava s onima koji ne pokazuju sklonost prema udruženju? Šta je s onima koji se tako ponašaju? Ni reči o tome. Oni koji pokazuju sklonost ka udruženju, biće brisani po sili zakona. Šta znači brisanje po sili zakona?
To znači sledeće, da se za brisanje jedne organizacije, udruženja, po sili zakona, ovde ne stoji – političke stranke, mada pretpostavljam, iz duha ovog propisa proističe da se misli i na tu vrstu političkog udruženja, zakonodavac, tj. predlagač zakona mora da predvidi taksativno uslove koji se moraju ispuniti, koje onda organ koji odlučuje o brisanju samo konstatuje, shvatajući da su se uslovi stekli, i dolazi do brisanja i ono nije arbitrarno. Ne može doći ni do kakve arbitrarnosti u toj odluci.
Ako kažete da je nečija sklonost ka nečemu, a što je ovde nazvano neonacizam, kasnije, u tekstu, neonacionalizam, pa dolazi do opšte zbrke pojmova, ne zna se o čemu se radi, ako je to uslov za brisanje, i to tako što će ministar unutrašnjih poslova doneti pravilnik, propisati, a ne vidi se na koji način će se to brisanje uopšte vršiti, po kom propisu, šta je referenca za postupanje? Ko je nadležni organ koji vrši brisanje? Kako to Registar radi? Po čijoj inicijativi? Hoćemo li reći da će ministar unutrašnjih poslova da to propisuje, podzakonskim aktom?
Evo, to vam je još jedan dokaz koliko je ovo što ste napisali krajnje smešno, a, dame i gospodo narodni poslanici, moje kolege, niko od nas, rekao sam na početku, neće reći da ne treba zaštititi društvo od zametka, a kamoli čega drugog od fašističkih ili nacističkih ideja. To je nešto najpogubnije što je svet video u 20. veku.
Nemački nacizam, nemački oblik fašizma, tj. nacionalsocijalizam, za razliku od italijanskog fašizma, ili kasnije španskog, imao je jedno stravično obeležje i prema tom stravičnom rasističkom obeležju, koji ima za cilj da potre postojanje jednog čitavog naroda, zapravo, pravimo i meru odnosa prema toj pojavi. Verovatno bi komunizam, kao totalitarna ideologija, bio u istoj ravni s nacizmom i da je taj režim imao jednu ovakvu komponentu i da je postojao samo italijanski ili španski fašizam, a ne nemački fašizam, verovatno bi komunizam bio u istoj ravni s njima.
Jednostavno, ovde nije pitanje da li treba da sprečavamo takvu pojavu. To je sigurno tačno.
Ako svesno, namerno, kao što sam rekao, zarad političkog egzibicionizma, predlažemo ovakav zakon, koji pravnički nema nikakvog smisla, čije se odredbe ne mogu u praksi primeniti, jer vidite već na onom primeru koji sam vam dao, neće se znati bez odluke Administrativnog odbora ili autentičnog tumačenja Zakonodavnog odbora i Skupštine Srbije ko će da primeni i na koji način ovu odredbu. Kako mislite da na ovaj način vodimo uspešnu borbu protiv takvih pojava? Iz ovog proističe logičan zaključak. Zato smo optužili predlagača da je ovo čist političi egzibicionizam, jer da se htelo nešto ozbiljno, uradilo bi se na drugi način.
Ono što smo zamerili predsednici Parlamenta, što sam danas već rekao, ponoviću zbog javnosti, jeste da je neshvatljivo da nam se, na naše poslaničko pitanje od pre skoro dve nedelje, da onakvo objašnjenje o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom dugu, koji treba da pomogne nesrećnoj Vladi, koja je nesposobna da radi bilo šta u ovoj državi, da makar zaduženje prema MMF-u, od onih tri milijarde planiranih, bude u skladu sa zakonom.
Napravili smo Predlog izmene i dopune Zakona veoma korektno, na koji ne može postojati nijedna primedba, Predlog zakona o utvrđivanju nadležnosti Vojvodine. Tada je obrazloženje bilo, koje mogu formalno da uvažim, da nije stiglo mišljenje Vlade Republike Srbije, da su zakoni veoma važni po svojoj sadržini i da nije korektno predložiti ih za stavljanje na dnevni red dok to mišljenje ne stigne.
Mi danas na dnevnom redu imamo predlog grupe poslanika, u tom smislu jednakog ranga kao što su i ovi predlozi o kojima govorim, koji je pravnički potpuno besmislen na koji nije stiglo nikada nikakvo mišljenje Vlade. Danas se o njemu raspravlja i ozbiljno troši vreme građana Srbije na nešto što nije dovoljno utemeljeno. Narodni poslanici, pokušavajući da ne upadnu u zamku grupe poslanika koja je ovaj predlog podnela – da će svako protivljenje ovom zakonu, zapravo, biti zalaganje za fašizam ili neonacizam, onda bojažljivo kažu kako je ideja fenomenalna, sa čime se slažem, kako je motivacija sjajna, kako je esencija koncentrisana u članu 1. Eto, ako se taj zakon bude izmenio, onda će biti prihvatljiv i može da se glasa za njega.
Dame i gospodo narodni poslanici, da bismo ovaj zakon izmenili, sem tog nesrećnog člana 1, morali bismo da sednemo i da ga napišemo iz početka i ne bi mogao da sadrži svega 10 članova. Tu bi morale da budu odredbe koje razrađuju do kraja institute koji su ovde navedeni. Taj zakon bi morao da ima tridesetak i nešto članova i morao bi da se piše drugačijim jezikom iz početka. Ako to skupštinski odbor, kroz amandmane, može da postigne, svaka čast, ali tehnički je to nemoguće.
Zato mislim da treba pošteno i otvoreno reći našim kolegama koji su ovaj zakon podneli – u redu, ako je namera bila časna, ako sam pogrešio u svojoj političkoj proceni prema vama, s obzirom na sve dosadašnje političke čarke koje su bile s vaše strane lansirane, pa sam možda reagovao preterano, ali i dalje ostaje to da je ovo što ste podneli neprihvatljivo za pravni sistem Srbije, čak i da ste imali najpošteniju i najbolju nameru.
Ne vidim nijedno drugo rešenje, nijedan drugi izlaz iz ovoga, ako želimo da budemo određeni prema ovoj materiji, osim da Vlada Republike Srbije ili veća grupa predstavnika političkih stanaka u Parlamentu napišu jednu korektnu normu pretočenu u predlog zakona, pa da o tome Skupština raspravlja. Verujte mi, s obzirom na sve ono što sam ranije pomenuo, sve mi se čini da Skupština ima mnogo preča posla. Hvala.

        Izuzetno mi je žao što ministar spoljnih poslova upravo odlazi opravdavajući to nekim drugim obavezama, iako na ukupnom spisku govornika u Narodnoj skupštini za ovu tačku dnevnog reda imate samo šest prijavljenih diskutanata. Da je ovde spisak od 30 ili 40 imena, razumeo bih ovakvu hitnost odlaska, ali ova rasprava i ova sednica bila je zakazana unapred i ministar spoljnih poslova, koji upravo izlazi iz sale, mogao je da računa na makar malo vremena da sa nama porazgovara o ovoj važnoj temi.
Sa druge strane, nije ni čudo da je u uvodnim izlaganjima ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa bilo dosta reči o osnovama spoljne politike, više nego o samom sadržaju ovog tehničkog zakona, prosto iz razloga što ne postoji adekvatna komunikacija između nosilaca spoljne politike Srbije i ovog parlamenta.
Mi smo u ranijim sazivima imali prilike da vidimo da Vlada predlaže odgovarajuće rezolucije ili odluke Narodnoj skupštini, koje je Narodna skupština ogromnom većinom glasova usvajala, kada je reč o osnovnim pravcima spoljne politike.
U poslednjih deset meseci to izostaje, uprkos nastojanjima opozicionih stranaka, pre svega Demokratske stranke Srbije, koja je bila podržana od strane Nove Srbije i drugih političkih stranaka, da se izađe sa određenim stavom Narodne skupštine o važnim pitanjima.
Pošto je to izostalo, naravno da u ovakvoj raspravi o jednom tehničkom zakonu mora da se pojavi i koja rečenica o elementima spoljne politike, jer jako retko imamo priliku da razgovaramo sa gospodinom Jeremićem, a od ovog trenutka pa nadalje ta prilika je ponovo propuštena. Uvažavam da neko iz Vlade može da dođe i da zastupa interese Vlade po pitanju ovog zakona, ali ako tu nije resorni ministar, koji treba da odbrani ideju ovog zakona, onda se to pretvara u besmisao.
Naime, govoriću nešto o samim predlozima u ovom zakonu i vrlo ću lako dokazati da je ceo ovaj zakon besmislen, da se sastoji od šest odredaba koje ne predstavljaju ništa i ne samo da ne predstavljaju ništa, nego su pojedine od njih veoma opasne odredbe. Krenuću na stvar odmah, iako je rasprava u načelu, ali pošto je zakon kratak vrlo je lako to učiniti.
U članu 3. ovog zakona utvrđuje se mogućnost da ministar, bez sprovođenja konkursa, može doneti rešenje o prijemu drugih lica u radni odnos na određeno vreme, do četiri godine, radi obavljanja odgovarajućih poslova u našim diplomatsko-konzularnim predstavništvima, pri čemu broj zaposlenih, na taj način angažovanih, ne može preći 5% od ukupnog broja zaposlenih u diplomatsko-konzularnim predstavništvima.
Naravno, u stavu 3. se kaže da će licima koja budu na taj način zaposlena, odlukom ministra, bez ikakvih preduslova i bez ikakvog konkursa i bez ikakvih postavljenih uslova za njihovo zaposlenje, ukoliko su radili na nekom drugom radnom mestu, kod nekog drugog poslodavca, mirovati prava i obaveze iz radnog odnosa, te da se na taj posao mogu vratiti nakon isteka četiri godine, za koje su angažovani za ovo radno mesto.
Gde je ovde problem? Ovde je problem što ovakva predložena odredba potpuno odudara od načina na koji naš pravni sistem vidi radne odnose, počevši od zakona koji uređuje oblast rada, pa do zakona koji uređuje oblast rada u državnim organima. Ovde se radi o leks specijalisu u odnosu na ustaljene i opšte norme, krovne norme koje predviđaju način angažovanja ljudi u radnom odnosu, pogotovu norme koje govore šta se dešava sa izabranim i postavljenim licima i njihovim radnim odnosom tamo gde su radili pre izbora, odnosno imenovanja, to jest postavljenja.
Ovde se, zapravo, radi o stupanju lica u radni odnos na određeno vreme i zbog stupanja lica u radni odnos na određeno vreme njima miruju prava i obaveze na drugom mestu gde su radili. To u našem pravnom sistemu ne postoji. Ovo je potpuna novina i uvodi se na ovakav način.
Naravno, papir sve trpi i sve ovakve genijalne ideje mogu da se stave na papir i predlože Narodnoj skupštini, ali se postavlja pitanje čemu to služi. Očigledno je da postoji određena namera da se određeni broj lica, 20, 30, 40, možda i više, zaposli tako što će o njihovom zaposlenju na određeno vreme – pazite, ne radi se o postavljenju na neku funkciju, nego o zaposlenju – odlučivati neposredno ministar, jer mu to ovaj predlog zakona daje kao ovlašćenje, bez ikakvih preduslova.
Na ovaj način se građani Srbije direktno stavljaju u neravnopravan položaj. Čak smatram da je ova odredba i protivustavna, o čemu ćemo kasnije povesti računa ukoliko zakon prođe, pa ćemo da vidimo kakva će biti njegova sudbina na Ustavnom sudu Republike Srbije.
Jedan od ključnih razloga za donošenje ovoga zakona bila je odredba člana 4. u kojoj se rok za ispunjenje obaveze prema zaposlenima u diplomatsko-konzularnim predstavništvima za ostvarivanje njihovog prava na zdravstveno osiguranje odlaže. Dakle, Vlada odlaže tu svoju obavezu za 1. januar 2010. godine, a ključni razlog koji je naveden jeste da u budžetu za 2009. godinu nisu predviđena finansijska sredstva za to. Ti ljudi će ostati bez svog prava čitavih godinu dana, od 1. januara 2009. godine do 1. januara 2010. godine, kada će se valjda iznaći sredstva u budžetu za realizaciju ove državne obaveze prema licima koja su zaposlena.
Ovo je skandalozna odredba. Onog ko je ovo napisao treba da bude sramota, pre svega pred tim ljudima kojima se tako nešto duguje. Kako je moguće da u budžetu Republike Srbije za tako nešto nisu predviđena sredstva? Da li je moguće da neko sme da izađe pred ovu Narodnu skupštinu i da nam to otvoreno i javno kaže, da nam kaže tako što će to napisati u Predlogu zakona?
Očigledno je moguće, kao što je svašta drugo moguće u ovoj državi, kao što je u ovoj državi moguće, videli smo prošle nedelje, da neko ko slika nekog ko je napravio nešto što je nekorektno bude proglašen od tih ljudi za najvećeg kriminalca u Srbiji zato što je to učinio. U ovoj državi je sve moguće i sve može naopako da se postavi zahvaljujući vladajućoj koaliciji koju prezentuju, između ostalih, i ovi koji ovaj zakon pišu.
Šta se tu dešava? Zašto nema finansijskih sredstava u 2009. godini za realizaciju ove obaveze, bez obzira na to što se kasni? Kašnjenje je jedno, a priznanje da para za čitavu godinu nema, to je nešto drugo. Zato što ste, dame i gospodo iz vladajuće koalicije, predvideli da jednostavno primenite SSP na štetu građana ove države, finansijsku štetu, pa je u čitavoj toj gunguli koju ste napravili ispala mogućnost da ovakva sredstva pokrijete i predvidite u budžetu. Evo vam jedne kategorije građana koji će direktno trpeti zbog ovakvih vaših odluka i manjka od dvesta ili trista miliona evra u budžetu Republike Srbije.
Kasnije ste rešili da taj deficit pokrivate na različite načine kroz rebalans budžeta, gde ste, istini za volju, predvideli smanjenje javne potrošnje, što je normalna mera. Zatim ste kao prateće mere tom rebalansu predvideli zakone koji ničemu drugom ne služe sem da deru kožu sa leđa ljudi i da uzimaju još novca da pokrijete svoje deficite, pa uprkos pokrivanju deficita na taj način ne možete da ispunite svoje obaveze prema ljudima, na koje oni imaju pravo. To zaista nije u redu. To je zaista nešto što je suprotno bilo kakvim pravilima demokratskog, racionalnog i ljudskog delovanja u državi.
Zatim uradite... Tekstopisac ovog zakona, jedino tako mogu da ga nazovem, tekstopiscem, napravio je nešto što je veoma smešno sa aspekta nomotehnike, odnosno načina pisanja propisa.
U članu 6. ovog zakona, koji je inače završna odredba, stoji: "Ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u 'Službenom glasniku Republike Srbije'", što je u redu, a onda kaže "izuzev odredbe člana 4. koja stupa na snagu 1. januara 2009. godine", pa je to posle ispravljeno na 2010. godinu. Kakvog to smisla ima? Gde je tu retroaktivnost? Zašto se u obrazloženju zakona predlagač zakona poziva na retroaktivnost odredbe? U članu 4, a maločas sam o njemu govorio, rekao sam da je jedna kategorija lica oštećena i pomereno je dejstvo zakona na 1. januar 2010. godine, nema retroaktivnosti, nego ima odlaganja primene zakona do određenog datuma. Nikakve retroaktivnosti nema.
Naravno, obaveza prema onima kojima se novac duguje će morati retroaktivno da se izvrši. To nije sporno. Ali, pravno-tehnički je nepotrebno i smešno napisati u prelaznoj odredbi da će ta odredba člana 4. stupiti na snagu 1. januara 2010. godine. Ona, dame i gospodo narodni poslanici, i vi pravnici iz vladajuće koalicije, stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije", a sama odredba člana 4. govori o rokovima.
Da li je moguće da neko ne može da malo mućne glavom? Kada pišete kratak zakon, jednako štetan i glup, onda se makar vi malo saberite i to što ste hteli, iako je naopako, makar napišite korektno.
Mi nismo dali amandman na poslednju odredbu člana 6. zakona o izmenama i dopunama Zakona o spoljnim poslovima, jer smo bili šokirani onim što tu piše. Dali smo neke izmene, što ćete videti u raspravi u pojedinostima, koje se tiču pojedinih odredaba ovog zakona, da se ispravi šteta koja je tu napravljena kada je reč o uslovima za lica koja treba da budu zaposlena. Na kraju krajeva, kakve su to kvalifikacije nekoga ko je izvučen odnekud, kakva su to saznanja ministra spoljnih poslova o određenim licima – sem prijateljskih, rođačkih, ne vidim da neka treća saznanja mogu biti o tim licima – da se dosete i da ih zaposle na četiri godine u radni odnos na određeno vreme u Ministarstvu spoljnih poslova u diplomatsko-konzularnim predstavništvima?
Koji oni kriterijum ispunjavaju? Gde to piše? Da li se ova odredba vezuje za opšte kriterijume koji stoje u drugom delu zakona, kada je reč o uslovima za zasnivanje radnog odnosa na ovaj način? Gde se to vidi, na koji način je to povezano?
Ovakav zakon je sam po sebi loš i nakaradan. Možda i ministar spoljnih poslova, kome zameram što nije tu, ali mu ne mogu zameriti na marljivosti, ogromnom trudu i energiji koju ulaže, jer je to očigledno svima... Tako nešto ministru spoljnih poslova ove vlade se ne može nikada zameriti. Možemo samo da mu zamerimo lošu spoljnu politiku, koju očigledno on ne nosi, on je samo interpretira. Lošu spoljnu politiku ove države ne nosi ni Vlada Republike Srbije, koja bi to morala po Ustavu. Ona se očigledno definiše u kabinetu Borisa Tadića, i sve mane ove spoljne politike, tj. naopako interpretiranje redosleda i prioriteta državnog interesa gde se kaže da su evropske integracije pre svega, a ne sopstvena država i njen integritet, gde se u skladu sa tim vuku jedan za drugim svi naopaki potezi, kao što je brzopleto, lako, jednostavno priznanje delovanja Euleksa na teritoriji Republike Srbije, koji ima za cilj implicitno, a na kraju i eksplicitno priznanje nezavisnosti Kosova; kao što je brzopleto zaključenje ugovora sa EU o stabilizaciji i pridruživanju, bez raščišćavanja ključnog pitanja zaštite integriteta kroz takav sporazum i razgovor sa našim partnerima iz EU radi zaštite elemenata državnog integriteta; kao što su i drugi brojni slučajevi o kojima je ovde bilo reči.
Da to nije tako urađeno, da ovaj parlament raspravlja o spoljnoj politici na adekvatan način, da je ovaj parlament imao prilike da kaže, ogromnom većinom glasova, da podržava jedinstvenu spoljnu politiku države Srbije, možda bi imali i neki kredit, možda bi ministar spoljnih poslova, zahvaljujući makar svom trudu i zalaganju, imao kredit prilikom podnošenja ovakvog zakona, pa bismo možda mogli na drugačiji način i drugim tonom da razgovaramo. Nažalost, taj kredit ne postoji. To je nešto sa čime ćete se vi ovde suočiti, a na ovakvom predlogu zakona vam svaka čast.

Predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, ministri, danas je ispred nas u jednoj raspravi 38 tačaka dnevnog reda, 38 različitih konvencija, međunarodnih ugovora koje Srbija treba da ratifikuje i koji pokrivaju nekoliko oblasti društvenog života.
Na samom početku današnje rasprave čuli smo gospodina Meha Omerovića koji je ispred svog odbora bio izvestilac. Malo je probio vreme za diskusiju, ali ne škodi zato što je sadržaj onoga o čemu je on govorio bio zanimljiv, zato što je ono što je izneo kao stav Odbora o temi veoma značajna stvar, zato što se radi o Predlogu zakona o potvrđivanju Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, za šta ćemo se svi složiti da je tema koja ne može biti preskočena.
Malopre smo čuli i gospođu Jorgovanku Tabaković da govori o jednoj drugoj tački dnevnog rada koja je spojena u jedinstven načelni pretres, koja ima takav sadržaj da se rasprava o tome takođe ne može preskočiti.
Pozvali ste na današnju sednicu sve one ljude koje ste pročitali da su pozvani ispred predlagača i, verujte mi, moj je utisak, i to je stvar matematike, da su svi pozvani došli, ne bi mogli da sednu u ove klupe predviđene za ministre i Vladu, nego bi morali da se "preliju" i da krenu da sede u poslaničkim klupama, jer ne bi bilo mesta.
Danas sam imao nameru da govorim u jedinstvenom načelnom pretresu o svim ovim tačkama, a to su: Predlog zakona o potvrđivanju Revidirane evropske socijalne povelje, Predlog zakona o potvrđivanju Strazburškog sporazuma o međunarodnoj klasifikaciji patenata od 24. marta 1971. godine, sa izmenama od 28. septembra 1979, Predlog zakona o potvrđivanju Konvencije Međunarodne organizacije rada broj 167 o bezbednosti i zdravlju u građevinarstvu, Predlog zakona o potvrđivanju Konvencije Međunarodne organizacije rada broj 187 o promotivnom okviru bezbednosti i zdravlja na radu, Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Republike Srbije i Organizacije za zabranu hemijskog oružja (OPCW), o privilegijama i imunitetima OPCW-a, Predlog zakona o potvrđivanju Evropske konvencije o prekograničnoj televiziji.
Tu je resorni ministar, spreman, verovatno, da nam pomogne da razjasnimo neke stvari; kada, nemam pojma.
Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma o ustanovljavanju međunarodne klasifikacije figurativnih elemenata žigova sačinjenog u Beču 12. juna 1973. godine, sa izmenama od 1. oktobra 1985. godine. Zatim, Predlog zakona o potvrđivanju sporazuma o vojnoj saradnji između Saveta ministara Srbije i Crne Gore i Vlade Republike Austrije, koju predstavlja savezni ministar odbrane, Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Srbije i Crne Gore i Vlade SAD o saradnji u oblasti sprečavanja širenja oružja za masovno uništenje i unapređivanje odbrambenih i vojnih odnosa. Jako zanimljiva tačka dnevnog reda, valja i o tome nešto reći.
Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade SAD o zaštiti statusa i pristupu i korišćenju vojne infrastrukture u Republici Srbiji. Vrlo zanimljivo, ali valja i o tome nešto reći danas.
Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma o saradnji u oblasti odbrane između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Bugarske. O tome je u javnosti bilo reči, a valjda valja o tome nešto reći i u parlamentu.
Predlog zakona o potvrđivanju Konvencije o zaštiti i unapređenju raznolikosti kulturnih izraza, Predlog zakona o potvrđivanju Ženevskog akta Haškog sporazuma o međunarodnoj registraciji industrijskog dizajna usvojenog na Diplomatskoj konferenciji 2. jula 1999. godine, Predlog zakona o potvrđivanju Dokumenta izmene Statuta Međunarodne organizacije rada iz 1997. godine, Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma o saradnji u oblasti kulture između Vlade Republike Srbije i Vlade Crne Gore, Predlog zakona o potvrđivanju Evropske konvencije o zaštiti arheološkog nasleđa – radi se o revidiranoj konvenciji.
Predlog zakona o potvrđivanju Protokola između Republike Srbije i Republike Grčke o izmeni Ugovora između tadašnje Savezne Republike Jugoslavije i Republike Grčke o izbegavanju dvostrukog oporezivanja u odnosu na poreze na dohodak i na imovinu. Vrlo važan protokol, verujem da će Narodna skupština ostati uskraćena za objašnjenje, obaveštenje od strane predlagača, za komentare i raspravu o ovom protokolu.
Predlog zakona o potvrđivanju Ugovora između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Litvanije o izbegavanju dvostrukog oporezivanja u odnosu na poreze na dohodak i na imovinu – ista stvar, reč je o drugoj državi.
Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Slovačke Republike o zaštiti ratnih brodova, Predlog zakona o potvrđivanju Trgovinskog sporazuma između Saveta ministara Srbije i Crne Gore i Vlade Kraljevine Maroko, Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma o snabdevanju i uzajamnim uslugama između Ministarstva odbrane Republike Srbije u ime Vlade Republike Srbije i Ministarstva odbrane SAD. Valjda je to nevažno?
Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma o ekonomskoj saradnji između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Bugarske – koga to zanima, je li tako, dame i gospodo iz vlasti? Predlog zakona o potvrđivanju sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Države Izrael o trgovini i ekonomskoj saradnji – to ćemo da preskočimo, je li tako?
Predlog zakona o potvrđivanju sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije o regulisanju obaveza bivšeg Sovjetskog Saveza po obračunima vezanim za robni promet između bivšeg Sovjetskog Saveza i bivše SFRJ, Predlog zakona o potvrđivanju Finansijskog ugovora između Republike Srbije i Evropske investicione banke – Zajam za opštinsku i regionalnu infrastrukturu. Samo se pitam, kada ćete naći vremena, u toku ove rasprave u načelu i u pojedinostima, u pojedinostima je ovde zapravo i nema, da raspravimo ovo pitanje. Mislite li da to nikoga ne zanima? Sigurno da mislite.
Predlog zakona o potvrđivanju Finansijskog ugovora između Republike Srbije i Evropske investicione banke za Projekat Klinički centri/B. Nevažno je, je li tako?
Predlog zakona o potvrđivanju Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom – o tome smo već govorili, hvala Bogu. Dosta toga je rečeno i trebalo bi još nešto da se kaže, ali to je bio najbolji primer za ovo o čemu vam ja govorim. Šta ste uradili sa današnjim dnevnim redom? Predlog zakona o potvrđivanju Opcionog protokola uz Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom, što je srodna materija.
Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Saveta ministara Srbije i Crne Gore i Vlade Narodne Republike Kine o sukcesiji bilateralnih sporazuma između SFRJ i Narodne Republike Kine zaključenih u periodu od 1955. godine do 27. aprila 1992. godine. Ovo je prilično čekalo, danas je na dnevnom redu i verovatno ne zaslužuje ni jednu jedinu reč komentara, jer je to vaša ideja.
Predlog zakona o potvrđivanju Memoranduma o razumevanju između Republike Srbije i Evropske zajednice o pridruživanju Republike Srbije Sedmom okvirnom programu Evropske zajednice za istraživanje, tehnološki razvoj i ogledne aktivnosti. Da li vas to zanima? Predlog zakona o potvrđivanju Konvencije o prekograničnim efektima industrijskih udesa, Predlog zakona o potvrđivanju Stokholmske konvencije o dugotrajnim organskim zagađujućim supstancama.
Sve ste vi ovo, predsednice, pročitali, kada ste najavili zajednički načelni pretres, promrmljali sebi u bradu i zbrzali, da biste dobili na vremenu. Svaki naslov ovih konvencija i međunarodnih sporazuma je bitan i mora razgovetno da se čuje, a da ne govorim o tome da svaki zaslužuje raspravu.
Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Bugarske o otvaranju graničnog prelaza Petačinci – Bankja, što vi niste pročitali. Zbrzali ste, pa niste dali ceo naslov tačke dnevnog reda. Pogledajte stenogram, jer sam vas pažljivo slušao.
Predlog zakona o potvrđivanju sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Bugarske o otvaranju graničnog prelaza Novo Korito – Salaš, Predlog zakona o potvrđivanju Konvencije između Vlade Republike Srbije i Vlade Rumunije o obnavljanju, obeležavanju i održavanju granične linije i graničnih oznaka na zajedničkoj državnoj granici.
Zatim, Predlog zakona o povlačenju rezerve date na Protokol o zabrani upotrebe u ratu zagušljivih, otrovnih i sličnih gasova i bakterioloških sredstava. Zašto ne biste malo objasnili o čemu se tu radi?
Šta je to, šta je motivacija ove države kada je reč o povlačenju rezervi, šta rezerva znači, koje su posledice toga i u kakvo to okruženje, u međunarodnopravnom smislu stavlja našu državu? Je li to neki problem?
Predlog zakona o potvrđivanju akata Svetskog poštanskog saveza – hoće li neko da nam objasni, ili javnosti, o čemu se tu radi i zbog čega je važno potpisati ovaj sporazum, ratifikovati ga? Hoćemo li reći neku reč o tome? Verovatno, trebalo bi, ali kada? Kada, gospođo predsednice?
Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma o zajmu (Programski zajam za razvoj privatnog i finansijskog sektora) između Republike Srbije i Međunarodne banke za obnovu i razvoj. Izuzetno važno.
To je 38 tačaka dnevnog reda za koje je vladajuća većina predložila spajanje u jedan jedinstveni pretres. Ja sam kao ovlašćeni predstavnik, budući da sam šef Poslaničke grupe DSS, potrošio 11 minuta čitajući naslove ovih tačaka dnevnog reda i meni je preostalo još možda nekih osam ili devet minuta da govorim kao ovlašćeni predstavnik grupe o ovim protokolima i konvencijama. Da bih to uspešno učinio, morao bih da pribegnem jednoj taktici kojoj su pribegli drugi narodni poslanici, da izaberem šta mi je srcu najvažnije od ovih 38 koje ste predložili, pa da onda o tome govorim, a ono što ne stignem, a neću stići 80%, to valjda nije važno.
Takav je vaš odnos prema radu Narodne skupštine. Takav je vaš odnos, vladajuće većine, prema dostojanstvu ovog doma. I, kada se usudite da bilo koga iz opozicije napadnete da ruši dostojanstvo ovog doma zato što brani osnovne demokratske principe i načela na kojima ovaj dom treba da radi i funkcioniše, a jedan od osnovnih principa je rasprava, raspravnost u ovom domu, da biste raspravili ono što ste predložili, onda bolje da se ujedete za jezik pre nego što bilo šta slično tome izgovorite.
Kada pogledate svoje ponašanje, kako izgledate u sali, kako se odnosite prema radu i pravilima igre koja ste sami zadali u ovom domu, onda bi bilo dobro da prethodno razmislite dobrano pre nego što vam padne na pamet i usudite se da prostim preglasavanjem spojite 38 tačaka, iz najmanje sedam ili osam oblasti društvenog života, u jednu jedinu raspravu.
Demokratska stranka Srbije je, kao stranka vladajuće koalicije u dva saziva, spajala mnoge tačke dnevnog reda i predlagala njihovo spajanje radi racionalizacije u raspravi. Katkad se dešavalo da spojimo i nešto što možda nije u redu. Zašto ne bih to priznao? Ljudi su u stanju da pogledaju arhivu i arhivske snimke, u stanju su da pogledaju sve ono što smo radili i ne isplati se ne govoriti istinu. Ali, nikada nam nije palo na pamet da spojimo 38 tačaka dnevnog reda u jednu raspravu.
Da bi mi danas raspravili ove konvencije, da bi razgovarali o suštini i materiji, ovako je nemoguće raditi. Zašto ste pozvali sve ove ljude? Šta očekujete od njih, šta oni očekuju od nas? Šta ćemo da radimo sa prekograničnom televizijom? Šta ćemo da radimo sa resornim ministrom koji je ovde došao? Ko je taj ko će da obavi dobar razgovor ili ozbiljan pretres sa resornim ministrom o tom pitanju, da raspravimo značaj sporazuma koji se potpisuje? Kako to da uradimo, a da ne razgovaramo o osobama sa invaliditetom, kako to, a da ne razgovaramo o sporazumu koji potpisujemo, a koji je od vojnog značaja, sa SAD?
Šta hoćete vi od nas, šta hoćete da preskočimo? Zašto nam ne date spisak i ne sugerišete nam i kažete – izvinite, mi bismo jako voleli da od ovih 38 tačaka ne razgovarate o 25, pa da nam svima bude lakše? Zašto niste to javno rekli?
Ovo nije način na koji se može voditi ozbiljna rasprava. Način na koji ste spajali neke druge tačke u ovom dnevnom redu svodi se na isto. Da li je to čuvanje dostojanstva parlamenta, da li je to čuvanje dostojanstva i ovih ministara koje smo mi izabrali i načina na koji ste ih ovde pozvali, bez obzira na to šta mislim o Vladi? Na šta ovo liči? Ljudi će tu da sede, došli su pro forme. Pametni nisu ni došli zato što znaju da nema šanse da se napravi bilo kakav dijalog između Skupštine i predstavnika vladajuće koalicije koji zastupaju Vladu Republike Srbije na ovom mestu. Kakav dijalog, o čemu, o 38 konvencija koje se nalaze na dnevnom redu, o čemu ćemo da porazgovaramo po 20 sekundi?
Predstavnici Demokratske stranke Srbije koji će danas učestvovati u raspravi opredeliće se za razgovor o par tačaka dnevnog reda, prosto zato što moramo, zato što ne možemo ni ovo što sam sada izgovorio uzeti kao razlog da se ni o čemu ništa ne kaže.
Mislio sam, kada već govorim u ime Poslaničke grupe DSS, da javnosti skrenem pažnju na to šta se ovde dešava, ne zato da bih urušio dostojanstvo ovog doma, kao što se voli pričati sa vaše strane, nego da narod vidi kako izgleda vaš pogled na dostojanstvo ovog doma, kako izgleda vaše viđenje funkcionisanja parlamenta. Uz moje priznanje da je Demokratska stranka Srbije, kada je učestvovala u vladajućim koalicijama u Srbiji u prethodna dva mandata, spajala tačke dnevnog reda da bi dobila na vremenu i da bismo radili racionalnije, ovakva čudovišta u spajanju nikada nismo imali i makar sam srećan zbog toga.