Imam pitanje za vas, a formulisaću ga na kraju. Prvo, da dam jedan malo širi uvod.
Dakle, juče smo prvi put imali prilike da se suočimo s novim članom 143. Poslovnika Narodne skupštine. Suočili smo se s vašom arogancijom prilikom sprovođenja tog poslovnika. Suočili smo se s krajnje arbitrarnim tumačenjem onog što je ovde napisano, što, na kraju, nije ni čudno, s obzirom na to da je to izuzetno loše napisano.
Način na koji je vladajuća koalicija pristupila promeni Poslovnika, bez obzira na motive, smatram skandaloznim. Imali smo jednu komisiju koja je radila na tome. Trebalo je da to bude proizvod dogovora većine narodnih poslanika. Ne kažem da to uvek moraju biti svi, ali barem ogromna većina, mnogo veća nego što pokriva vladajuća većina u Parlamentu, da bi se došlo do teksta koji ne izaziva nikakve sporove. Što je brzo, to je i kuso, i to se pokazalo, pa ovo što ste napisali ne znači ništa.
U nedoumici šta da uradite i kako da primenite odredbe Poslovnika, vi ste to počeli, kao što sam rekao, arbitrarno da tumačite. Dogovorili ste se kakvo značenje imaju pojedini izrazi i rečenice upotrebljene u članu 143. Mi smo pokušali da vam skrenemo pažnju da se to može tumačiti na različite načine, ali vaša se ne poriče. Tako ste došli do sledeće ideje, genijalne, da prvo spojite tačke u raspravi o pojedinostima, iako za to nemate nikakav osnov, jer u stavu 1. člana 143. ovo što piše uopšte to ne znači. Tu se govori o ukupnom vremenu trajanja rasprave i nigde nije zasnovan bilo kakav osnov za spajanje tačaka u pojedinostima.
Najbolji način da se to dokaže, da je to čak i suštinski nemoguće, bila je situacija u kojoj ste se vi opredelili da spojene tačke u pojedinostima razmatrate posebno.
Sada ćemo, nakon ovog uvoda, ja ga namerno vezujem za raspravu u pojedinostima, a postaviću i poslaničko pitanje vama, koje ću na kraju formulisati, videti da to ima veze s tim, jer ćemo uskoro krenuti na dalju raspravu u pojedinostima, jer se vidi da je greška u tome što vi namerno delite raspravu po pojedinim tačkama. Šta je proizvod toga? Proizvod toga je da mi, zapravo, sve tačke dnevnog reda, kada je reč o amandmanima, razmatramo posebno, s tim što je vreme moguće rasprave za amandmane po tim tačkama skraćeno, podeljeno na tri segmenta.
Dakle, imali smo tri tačke dnevnog reda, spojenu raspravu u načelu o sva tri zakona od pet sati, i sada je pet sati rasprava o te tri tačke u pojedinostima, ali se svaka razmatra posebno. Kod rasprave u načelu, ne postoji takvo pravilo. Rasprava u načelu služi da se tačke razmatraju zajedno, upravo zbog njihove međusobne uslovljenosti i povezanosti, kako to stoji u članu 142. Ovde mi njih razmatramo posebno.
Nije u prirodi rasprave o amandmanima spajanje tačaka. Kako možemo spojiti tačke rasprave u pojedinostima kada je reč o amandmanima na konkretne predloge zakona? To je suprotno pameti. Na kraju se pokazalo, kroz praktično rešenje, kroz ovo što vi radite trenutno u Parlamentu u raspravi o pojedinostima, da je to spajanje nemoguće. Ponavljam, jedini rezultat tog spajanja je ukupno skraćenje rasprave. Ionako je rasprava obogaljena, ionako je ovo jedna od najkraćih rasprava o amandmanima u nacionalnim parlamentima Evrope, ovo što ste vi sada uradili.
Nemojte se pozivati na parlamentarne skupštine, konglomerate nacionalnih parlamenata, jer tamo su pravila sasvim drugačija. Tamo je prirodno da rasprave traju kratko. U nacionalnim parlamentima, ovakvog skandala nema, to što ste vi usvojili.
Sada vam to nije dovoljno, pa tako možete, kad spajate tačke u načelu, vi to, inače, krajnje arbitrarno radite kao vladajuća većina, da spojite koliko god hoćete tačaka, bez ikakve veze. Ukazali smo vam na tu povredu Poslovnika na samom početku. Tako možete proizvesti da rasprave u pojedinostima, praktično, i nema.
Dakle, moje pitanje za vas je, jer ste to najavljivali ranije, vi i neki ljudi iz vladajuće koalicije ovde, u Skupštini Srbije, javno toliko niste, mada se u nekim novinama i to pojavilo – da li vi mislite, s obzirom na nadležnosti Administrativnog odbora, da bi taj odbor, makar, trebalo da zaseda, da nejasnoće i kontradiktornosti u ovim stavovima koje ste usvojili, ovih novih članova Poslovnika, razmotri i kaže neki svoj sud o tome kako se primenjuju? Naravno, do donošenja novog poslovnika, jer ovo što ste napravili je skandal.

Hvala vam. Član 27. u vezi s članom 143, kroz jedno pitanje da se razjasni postoji li tu povreda Poslovnika ili ne. Moram da reagujem, čisto proceduralna stvar.
Vi ste maločas rekli da prelazimo na drugu tačku. Možete li to da nam razjasnite? Šta znači preći na drugu tačku u situaciji kada su spojene rasprave u pojedinostima? Kako smo prešli na drugu tačku? Na kakvu smo to drugu tačku prešli?
Da li možete to da objasnite? Mislim da je tu povreda Poslovnika u pitanju.

Ne znam kako ovo da rešimo. Moram da se pozovem na opštu odredbu o onome šta su vaše obaveze iz člana 27.
Kada smo, kako vi kažete, ''po ovoj tački'', premda su one spojene, a nisu spojene, jer se odvojeno raspravljaju, a kada se odvojeno raspravljaju, onda je vreme podeljeno kroz tri, ili na nejednake intervale vremena. Znači, nikome nije jasno šta mi, zapravo, ovde radimo, ali to nije ni bitno, to se očigledno ne možemo dogovoriti.
Interesuje me ovo – u materijalu koji smo dobili od Vlade Republike Srbije, vaše je da vodite računa o tome šta dobijamo od materijala, šta se deli narodnim poslanicima i kako raspravljamo o pojedinim amandmanima, prikazana su dva amandmana Miloša Aligrudića i Miroslava Petkovića na član 7, jedan na stav 2, a drugi na stav 5, prikazani su kao dva odvojena amandmana, a može da bude samo jedan amandman. Mi smo napravili jednu ispravku kojom smo spojili ta dva amandmana u jedan. To je trebalo, regularno, da prođe Zakonodavni odbor i trebalo je da se razmatra kao jedan amandman. Mi ovde imamo dva amandmana, a to je nemoguća situacija. Vi ste morali da vodite računa o ovome.
Meni nije jasno kako uopšte možemo da vodimo raspravu o dva amandmana istih narodnih poslanika na isti član zakona; to ne može da bude. Postoji jedan amandman i taj amandman nama nije podeljen. Znači, narodni poslanici nisu mogli da dobiju materijal Vlade u kome piše da je Vlada dala mišljenje na jedan jedini amandman na član 7. koji su podneli Miloš Aligrudić i Miroslav Petković.
Molim vas da se ovo pitanje prvo utvrdi, da bismo uopšte mogli tehnički da postupamo dalje, jer ne vidim kako ćemo, ili da zastanemo onog trenutka kada stignemo do člana 7, pa da tada napravimo pauzu i da vidimo šta će da bude. Nema ni predstavnika Vlade ovde.

Član 143. član 27. i ostali članovi koji se odnose na prisustvo lica u Narodnoj skupštini koja su neophodna za raspravu o zakonima. Rasprava zakona u pojedinostima pretpostavlja raspravu o amandmanima.
Iz razloga celishodnosti i racionalnosti daljeg pretresa, zaustavljam ovo što sam počeo da pričam, jer je gospođa ministar upravo ušla u salu.

Dakle, član 104. Najlepše vas molim, nemojte nas vređati. To sam vas molio i juče, pa ste onda opet posprdno odgovorili na moje molbe i sad nastavljate to da radite.
Šta to znači da gospođa ministar može da sedi i pije čaj? Što onda ja, kao podnosilac amandmana, ne odem da sedim i pijem čaj i da se telefonskim putem, ili ne znam na koji način, uključim, putem televizora, i da vam objašnjavam šta je u mom amandmanu? To nema smisla. Ako nisu stvoreni uslovi za debatu i raspravu, dajte da odložimo za sutra, kada ministru bude bolje, i da radimo kao ljudi.

Kao što smo rekli u načelnom pretresu, tako ćemo i u ovom spojeno-razdvojenom pretresu u pojedinostima da naglasimo da se ovde radi o predlogu zakonu koji, po našem viđenju, bitno narušava elementarna prava zagarantovana Ustavom Republike Srbije, a to je pravo svojine. Može se ograničiti samo zakonom, iz razloga kada to nalaže javni interes, a javni interes se može propisati samo na osnovu normi koje su utvrđene zakonom i na način kako to zakon propisuje.
Međutim, svrzimantija u čitavoj ovoj priči je u sledećem, ako vi zakonom narušavate osnovni princip i dozvoljavate da se putem zakona naruši bazični princip, koji je zaštićen Ustavom, onda ste izvrgli ruglu ceo pravni sistem i sam zakon i sam Ustav Republike Srbije.
Kada se kaže da je to neprikosnoveno pravo koje se samo izuzetno može ograničiti, pa zakonodavac je u obavezi da ga izuzetno ograničava, a ne da se doseća i domišlja raznih mera koje može da primeni, ili zakonskih rešenja, ne bi li se u što većoj meri ta eksproprijacija sprovela, ne bi li se što više proširio osnov za utvrđivanje tzv. javnog interesa, a opet radi nasilnog, jer država jeste po samoj prirodi u nekom delu nasilje nad pojedincem, ne bi li se nasilnim putem neko naterao da se liši svog vlasništva ili prava korišćenja.
Tako ste u članu 3. uveli pojam privrednog društva koje može biti osnovano od strane javnog preduzeća. Mogu biti privredna društva sa većinskim državnim kapitalom osnovana od strane Republike Srbije i autonomne pokrajine, grada, grada Beograda i opštine, koji bi mogli biti korisnici eksproprijacije. U dosadašnjem zakonskom tekstu ta mogućnost nije postojala.
Ovde se postavlja ključno pitanje, koga ste to imali u vidu? Državu? Ne bih rekao, zato što ste za jedan kasniji amandman, koji ste nam odbili, u obrazloženju napisali sledeće, pošto je bilo reči o tome da li trebi prihvatiti kumulativni uslov kod pokretanja postupka eksproprijacije, dakle, i planski akt, jer se tu uvek nešto gradi. Eksproprijacija se vrši zbog izgradnje objekata, ili se vrši zbog iskopavanja rudnih blaga, minerala itd. Potreban je planski akt.
E, nije vam potreban planski akt, navodno, zbog toga što je ovde suština eksproprijacije obezbeđenje nenovčanog uloga Republike Srbije prema ugovoru o zajedničkom ulaganju – privredno društvo. Sada to izgleda kao pas koji juri sebi rep, vrti se u krug i nikako da ga uhvati. Uhvatiće ga u jednom trenutku kada nam odgovorite na pitanje, koga ste to imali u vidu?
Ovde niste imali u vidu državu. Da ste imali u vidu državu ili javna preduzeća, ne biste ni pisali ovu izmenu. Imali ste u vidu privatni kapital, za koji znate unapred čiji je, da biste mu obezbedili posao i da biste obezbedili da država svoj nenovčani ulog u privredno društvo, u kome će biti privatnog kapitala, obezbeđuje na takav način što će izvršiti eksproprijaciju nečijeg zemljišta i nečijih objekata. Drugim rečima, uz tržišnu naknadu, oduzeti mu, jer tom nekom nikada palo na pamet ne bi da proda kuću i da se liši svog zemljišta.
To mora da uradi, jer mu je neko prethodno utvrdio da postoji javni interes. Ovde ćete javni interes utvrđivati tako što nećete ni planski akt podneti.
To je drugi amandman, ali ovo ukazuje na nameru, namera je naopaka, očigledno je, i mislim da ovaj amandman morate prihvatiti i morate se lišiti te naopake namere da uvodite privredno društvo, pojam privrednog društva koje će biti osnovano od strane javnog preduzeća ili, većinski, od strane države sa, naravno, privatnim kapitalom, jer drugačije ne može biti u toj kombinaciji, a da pri tom potpuno izostavite poslednju liniju sigurnosti i bezbednosti za sve građane ove države koji mogu da strepe od vašeg ponašanja, a to je da to privredno društvo makar bude registrovano, odnosno da delatnost bude registrovana u javnom interesu.
Ovo što ste napisali, verujte mi, nije dovoljno i nije pleonazam ovo što smo predložili. Molim vas da prihvatite ovaj amandman.

Povreda člana 143.        Po Poslovniku, vrlo kratko.
Predsednice, trebalo bi, ipak, s dužnom pažnjom da pratite izlaganje narodnih poslanika, a ne da telefonirate mobilnim telefonom, jer da to niste radili, primetili biste da se narodni poslanik Jovan Palalić javio u svojstvu podnosioca amandmana, da ima pravo dva minuta po tom osnovu da govori; niste ga upozorili na istek vremena, jer niste to mogli ni da primetite zbog telefoniranja.
Postavlja se pitanje – da li imate pravo, a mislim da nemate, da, automatski, njegovo prekoračenje vremena od dva minuta pripišete Poslaničkoj grupi DSS-a?
Čovek nije ukazao na tu mogućnost. Prema tome, trebalo je da ga prekinete. Ne postoji, za takvu vrstu preraspodele vremena, nikakvo ovlašćenje izričito po Poslovniku, osim za jednu drugu situaciju, koja je regulisana u Poslovniku.
Pitam vas – šta ćete sada da uradite? Da li ćete nam oduzeti minut i po kao poslaničkog grupi, da bismo raspravljali o ovim amandmanima na Predlog zakona?

Opet o amandmanu na član 3, ovog puta u svojstvu člana grupe DSS-a.
Skrenuo bih pažnju samo na još jednu stvar ovde, oko utvrđivanja javnog interesa. Reč je o osnovnom tekstu zakona, članu 20, koji se menja. Obrazloženo je da je ovo pleonazam u našem amandmanu, kada smo rekli da tražimo da privredno društvo bude registrovano za obavljanje delatnosti od javnog interesa i da se kaže da se članom 7, u stvari, članom 20, pošto član 7. ovog predloga izmena i dopuna menja član 20, kaže za šta se sve može na Vladi Republike Srbije utvrditi javni interes, pa se, između ostalog, kaže – za izgradnju objekata u oblasti obrazovanja, zdravstva, socijalne zaštite, kulture, sporta, saobraćaja, energetske, komunalne infrastrukture itd.
Postoje oblasti kod kojih je zamislivo da se može utvrditi javni interes. Ako sad povežete ovu priču s unošenjem privatnog kapitala u čitavu igru i znate da objekti koji se mogu koristiti za interes zdravstva, čak, ne mogu biti državni, mogu biti privatni, čak se delatnost zdravstva može obavljati kao privatna, takođe, obrazovanja, a za kulturu i da ne govorim, onda je vaše obrazloženje, kojim ste negirali potrebu definisanja delatnosti od javnog interesa kada je reč o privrednim društvima, uskočilo sebi u trbuh. Upravo ste time potvrdili da, verovatno, za nekoga spremate dobar privatni posao i da je to jedini razlog podnošenja ovakvih izmena i dopuna Zakona.

Evo kako vi pišete zakone i kakvo obrazloženje dajete. U obrazloženju zbog čega niste prihvatili ovaj amandman kažete – amandman se ne prihvata iz razloga što je predloženom izmenom izvršeno terminološko usklađivanje s Ustavom Republike Srbije i Zakonom o planiranju i izgradnji, u delu u kom se regulišu svojinsko-pravni odnosi na građevinskom zemljištu, s tim da za primenu navedene odredbe nije od uticaja da li se radi o javnom ili ostalom građevinskom zemljištu, već da je građevinsko zemljište u državnoj, odnosno javnoj svojini.
Znate šta, jeste došlo do usklađivanja terminologije iz Ustava i iz Zakona o planiranju i izgradnji. Problem je samo u tome što ona kategorija lica na koje se odnosi ovaj član, a kojima se ekspropriše zemljište, odnosno objekat, mogu isključivo i samo biti ona lica koja su vlasnici, odnosno korisnici objekata na ostalom građevinskom zemljištu.
Zašto se bojite da upotrebite normalnu terminologiju sa Zakonom o planiranju i izgradnji? Kakve to veze ima? Termin koji ste upotrebili je opšti termin, naslovni termin, krovni termin iz Zakona o planiranju i izgradnji. Vi mislite da u ovoj konkretnoj situaciji to uopšte nije bitno. To samo pokazuje koliko malo pažnje posvećujete usklađenosti terminologije i termina koji u različitim propisima pokrivaju ovu oblast.
Šta, recimo, da imamo jednu zbirku propisa koja u sebi sadrži i jedan i drugi zakon i da to predamo studentima pravnog fakulteta da čitaju i da uče? Znači, da se suoče s ovakvim rečenicama u jednom ili drugom propisu i da ne mogu, ljudi, uopšte da se snađu?
Da li znate da je, kada eksproprišete neko zemljište, samim činom eksproprijacije ono prešlo u jednu kategoriju? Kako mislite da eksproprišete park? Kako mislite da eksproprišete Trg Republike? Ne možete. To ne možete da uradite. Kakvo je to zemljište? To je javno zemljište. Šta je ono ostalo? Zato ga je zakon i nazvao – ostalo zemljište. Da li vi to shvatate? ''Ostalo'' je zato što nije javno, pa se samo to ostalo može eksploatisati, pa kad utvrđujete neku naknadu, utvrđujete mu ne za gradsko građevinsko zemljište, to ste u pravu, to ste promenili, nego za ostalo. Budite konsekventni u onome što pišete.

Maločas je kolega Milan Dimitrijević postavio prosto pitanje – zašto ste ovo predložili? Imate li jedan jedini rezon zbog čega ste ovo predložili?
Da se nekome ekspropriše objekat, to je u redu, zato što postoji javni interes, to je utvrđeno. Ako je eksproprijacija zbog toga što je u pitanju eksploatacija mineralnih ruda itd., pa se samim tim što će se eksploatisati mineralna bogatstva, rude i slične stvari, raseljava naselje, ili deo naselja, onda se, kada se ta dva kumulativna uslova steknu, stvara mogućnost da onaj kome se ekspropriše objekat u kome je živeo, stanovao, traži, u ukupnoj naknadi koju će dobiti po toj eksproprijaciji, i građevinsku parcelu, ne ''ili'', nego ''i''.
Čitajte šta ste napisali. Vi ne znate ni šta ste napisali. Piše vam, to je kumulativno, čovek ima pravo da dobije građevinsku parcelu u okviru ukupne naknade. To znači da može dobiti građevinsku parcelu i pare. Onda ne znate šta ste pisali. To je još gore.
Znači, sad ste otkrili da je to još gore. To je pet puta gore što ste mi sad izgovorili. Sad mi kažete da umesto novca može da traži građevinsku parcelu. Šta će čoveku kome ste srušili kuću parcela, a on to nije želeo, nego je država htela da otvori rudnik? Čovek je imao kuću na tom mestu, nije mu padalo na pamet da je prodaje. On će sada, po vašem rezonu, da traži građevinsku parcelu za kuću, bez dinara druge naknade. Šta će da radi s tim? Da legne na njivu? Šta da radi na toj građevinskoj parceli? Još je gore to što ste sad rekli.
Ne može da se pročita tekst koji ste napisali. Mislio sam da vam je namera bila da u okviru ukupne naknade čovek može da dobije kumulativno, ali u okviru te naknade, i građevinsku parcelu. To ima rezona, da bi, valjda, s ostatkom para nešto sebi podigao. Za koga ste to pisali? Mora da ste imali nešto konkretno u vidu. Neko vas je saleteo s nekim konkretnim predlogom, na konkretnom području, povodom konkretnog slučaja, i vi to pišete u zakonu.
Zbog čega ja, kao vlasnik objekta, bilo kog drugog, gde se zemljište privodi nameni po nekom drugom osnovu, nema veze s rudnikom, ne bih imao pravo da mi se da građevinska parcela? To je potpuno nenormalno što ste napisali.
Najlepše vas molim da prihvatite amandman, da izbrišete to iz zakona. Nemojte da pravimo nakarade i čuda od propisa.

Po članu 27, a u vezi sa članom 143, predsednice, u stanju smo da čitamo Poslovnik. On je objavljen u "Službenom glasniku Republike Srbije", napravljen je ovaj tekst koji je celovit i u njemu lepo piše – član 143, o kojem ste govorili.
Međutim, ono što ostaje nejasno je sama primena člana 143. s vaše strane, kao predsednice Parlamenta, i molim vas da to pojasnite, da bismo znali da li ulazimo u povredu Poslovnika ili ne. Dakle, kako sam načuo, a od vas to nisam čuo, a čitajući ovaj član nisam mogao tako da zaključim, da li postoji jedinstveni zajednički pretres u pojedinostima o prve tri tačke dnevnog reda?
Ako ne postoji, to bi bilo sasvim u redu, jer za tako nešto nema osnova. Osnov za zajednički načelni pretres je regulisan članom 142. Članom 143. govori se o ukupnom vremenu za pretres i na kraju tog stava, kao što ste pročitali, stoji i ukupno vreme za načelni pretres predloga zakona, odnosno za zajednički načelni pretres više predloga zakona za poslaničke grupe.
To uopšte ne implicira da se radi o spajanju tačaka dnevnog reda u pojedinačnom pretresu, niti ih je iko spojio, niti je Skupština donela odluku o tome. Ako ste to hteli, morali ste onda, kao većina, da usvojite u Poslovniku izmenu člana 142. i da kažete da se istovremeno odlučuje o spajanju tačaka i u načelnom pretresu, i u pretresu u pojedinostima. Kako to nije bio slučaj, želim da razjasnimo jednu stvar – da li Poslanička grupa DSS-a po prvoj tački dnevnog reda ima svojih 25 minuta za raspravu, da ili ne?

Ovde se radi o povredi člana 143. stava 1. i odmah ću vam objasniti o čemu se radi. Upravo ste to učinili ovim tumačenjem. Naravno, tome ne možemo da se protivimo, odlučićemo u danu za glasanje, nema načina da vam se suprotstavimo, fizički ne možemo, i nema svrhe.
Povreda se sastoji u sledećem – ako je tačno da je spojena rasprava u pojedinostima, kao što ste rekli da ćemo po tom principu dalje raditi, nije mi jasno zbog čega prvo raspravljamo o tački 1. Ako je spojena rasprava u pojedinostima, onda se raspravlja na isti način kao što su spojene tačke u načelu. Dajte nam tačku 1, napravite pauzu, podelite nam materijal za tačke 1, 2. i 3, prepustite nama da odlučujemo o kom amandmanu ćemo da pričamo i po kom ćemo se javiti za reč.
Nema, zaista, smisla da nam dajete prvo tačku 1, odeljujući te tri tačke u posebne pretrese, a da nam onda delite vreme na tri. Mislim da ste time grubo prekršili Poslovnik, čak i po tumačenju kako ste ga vi izneli.

Osnov se sastoji u povredi člana 27, tj. vašeg načina predsedavanja, u vezi s članom 104. Poslovnika.
Član 104. propisuje nešto što je usmereno na zaštitu dostojanstva Narodne skupštine. Ako vam narodni poslanici traže da vodite sednicu u smislu člana 27, na jedan kulturan, dostojanstven način, primeren, ili privržen poštovanju Poslovnika, to znači da morate objasniti institute i mehanizme po kojima se taj Poslovnik primenjuje i poštuje u Narodnoj skupštini. Znači, ako ste bili pitani, kod primedbe za kršenje Poslovnika, da nam kažete tačno kako se vreme raspoređuje prema prve tri tačke, vi to niste učinili na izričit zahtev poslanika. Onda ste im objašnjavali, mom prethodniku, gospodinu Palaliću, da je dva puta isto pitao.
Znate, to nema smisla. Jel vi nas smatrate malom decom? Čovek vas je, vrlo prosto, pitao koliko za prvu tačku imamo vremena. Vi ste predsednik ovog parlamenta, vi ste dužni da nas snabdete tom informacijom, ili hoćete da se mi pretvorimo u račundžije, matematičare, da računamo koliko je to minuta i sekundi po prvoj tački. Niste u pravu. Ako je rasprava spojena, mora biti spojena o sve prve tri tačke.

Jako ću kratko. Član 27 – način vođenja sednice.
Kada vodite sednicu, taj osmeh koji imate na licu, koji nam upućujete zbog toga što vidite da su ljudi, koji su opozicioni predstavnici građana u ovom parlamentu, uznemireni načinom vođenja sednice, krajnje je uznemirujući i krajnje uvredljiv. Molim vas da ga skinete s lica, mislim da na taj način kršite član 104. i član 27.

Povreda člana 27. u načinu rukovođenja sednicom. Vi ponavljate istu grešku koju ste činili nedeljama iza nas.
Nema veze što je Poslovnik promenjen. Uvažavam promene Poslovnika, iako na njih ne pristajem tako lako, ne vredi, ne mogu da se suprotstavim onome što ste vi, kao većina, odlučili.
Nije u redu da, ako se čovek pozove na povredu određenog člana, samo zato što se neko ranije pozivao na povredu tog istog člana, reagujete, a da ne saslušate makar početak obrazloženja, pa da utvrdite da li se poziva na povredu člana 143. stav 1, o kome je bilo reči, ili na neku drugu stavku tog člana 143, a znate da tamo ima mnogo više stavova.
Prema tome, mislim da je fer da makar saslušate početak obrazloženja narodnog poslanika, pre nego što zaključite da se čovek javlja po istom osnovu. Mislim da to nije ni fer, a nije ni u skladu s Poslovnikom.