Hvala.
Zahvaljujem se što ste prihvatili amandman, mada se bojim da i taj amandman i dopuna ovog stava neće mnogo uspeti da promeni. Inače, naslov iznad ovog člana je - pravo na poštovanje pacijentovog vremena. To u ovom trenutku izgleda kao nemoguća misija.
Pročitaću samo dopunu: "U slučaju da ne postoje uslovi da se medicinska mera pruži odmah, pacijent ima pravo na zakazivanje pregleda, dijagnostičkih procedura, kao i drugih medicinskih mera i postupaka…", pa naša dopuna – u najkraćem mogućem roku. Dakle, ovo se praktično odnosi na to da će pacijent odmah biti stavljen na neku listu čekanja zavisno od vrste intervencije.
Pre podne sam govorila o ljudima koji čekaju na operaciju katarakte. Dana 15. aprila, ovde imam iz jednog dnevnog lista vest da jako veliki broj ljudi čeka na operaciju katarakte, da se preko godinu do godinu i po dana nalaze na listama čekanja. Lekari kažu da je uzrok tome nepostojanje materijala, odnosno sočiva, da je nekoliko puta sprovođen tender koji se završavao bezuspešno. Neki lekari iz nekih nevladinih organizacija, ali sve su i pacijenti skloniji da pomisle da je to zbog toga da bi privatne klinike imale što više posla. Vi ste se takođe u javnosti obraćali povodom tog problema. Ovo je možda i prilika da nam kažete da li će u dogledno vreme ovaj problem biti rešen. Moguće čak i da jeste, jer ja govorim o sredini aprila. Možda su već neke mere preduzete.

Predložili smo drugačiju varijantu, što se tiče stava 4. Predlagač zakona kaže da odluku o organizovanju i finansiranju i uslovima rada savetnika pacijenata donosi nadležni organ jedinice lokalne samouprave, a mi predlažemo da odluku o organizovanju, finansiranju, sa naglaskom na rečju "finansiranju", i uslovima rada savetnika pacijenata donosi Ministarstvo zdravlja.
Moram da priznam da smo se mi, barem ja, rukovodili ovom rečju "finansiraju" zato što lokalne samouprave su osiromašene, imaju problema sa finansiranjem nekih drugih organa. Bila sam vrlo pragmatična, ipak sam ja iz Pirotskog okruga, i smatram da Ministarstvo zdravlja treba da to radi.
To koliko će taj savetnik biti samostalan u odnosu na to ko ga plaća, to pre svega zavisi od toga koliko je taj čovek stručan i koliko će hteti da radi taj posao kako treba. Da li ga plaća lokalna samouprava ili ministarstvo, ako je on stručan i bude predan tom poslu, on će ga raditi korektno, ako nije, biće svejedno ko ga plaća i da li će to raditi kako treba. Mislim da je jako važno da ta tela koja osnivamo, da postoji neka vrsta finansijske naknade.
Kada je reč o ovom savetu za zdravlje, ne znam kakvo je iskustvo iz Šapca, da li vi rekoste da je bila radna grupa, da li je lokalna samouprava neka sredstva dodelila za rad te radne grupe. Znam da je uvek problem u lokalnoj samoupravi kod formiranja tih tela ako ne postoji. Tu u početku bude malo entuzijazma, volonterski, međutim kasnije se ljudi pitaju, a neka nadoknada. Naročito imamo u vidu, a vi ste gospođo ministar upoznati sa formiranjem inter resornih komisija za inkluzivno obrazovanje koju je trebalo da formira svaka lokalna samouprava u Srbiji. Prvo da znate da u određenim lokalnim samoupravama nisu formirane, a da se neka gase zbog toga što se ne zna ko te ljude plaća ili nisu plaćeni.

Hvala gospođo Kovač.
Vreme koje bude posle dva minuta koja su predviđena za amandman, molim da oduzimate od vremena ovlašćenog predstavnika.
Sada sam malo razočarana jer sam čula od gospodina Anđelkovića, koji je ovlašćeni predstavnik za SPS, da ste od 15 njihovih amandmana usvojili skoro sve. Mi imamo lošiji odnos odbijenih i usvojenih, mi smo podneli 21 amandman, iz DSS, a prihvaćeno je samo, čini mi se, četiri, tako da izgleda gospodin Anđelković ima bolje odnose sa ministrom Mrkonjićem od nas, pa ga je lakše i ubedio da prihvata amandmane. Možda mi u ovoj raspravi povećamo i taj broj amandmana koji je prihvaćen, a koji su podneli poslanici iz DSS, nikad se ne zna.
Ovaj amandman se odnosi na član 7. a član 7. je u okviru druge glave, gde se govori o upravljanju železničkom infrastrukturom. Konkretno u članu 7. se definiše status železničke infrastrukture, kao dobra u opštoj upotrebi, u svojini Republike Srbije. Zatim su u tom istom članu definisani subjekti koji mogu imati svojstvo upravljača javne železničke infrastrukture i propisani su i neki uslovi koje upravljač mora da ispunjava da bi to postao.
Konkretno ovim amandmanom se predlaže brisanje stava 4. iz ovog člana 7. koji glasi – da delatnosti iz stava 2. ovoga člana može da obavlja i preduzetnik pod uslovima i na način utvrđen zakonom. Dakle, u ovom članu se na nekoliko mesta govori o tome da je infrastruktura dobro u opštoj upotrebi, govori se o opštem interesu itd. Dakle, to je sve jasno kada je u pitanju železnički saobraćaj. Mi prosto sumnjamo da će neki preduzetnik ili sposobni biznismen imati odgovoran odnos prema svojini koja je toliko važna i koja je opšte dobro svih građana Srbije. Dakle, to je jedan od razloga.
Naravno, u ovom obrazloženju, ali jeste za neke prethodne amandmane koji su takođe bili na tragu ovog našeg amandmana, ste naveli da u pogledu liberalizacije tržišta ističe se da je brojnim odredbama predloga zakona obezbeđena liberalizacija tržišta železničkih usluga, pa ujedno i upravljanja infrastrukturom i da je to sve u skladu sa evropskom regulativom, odnosno pretpostavljam sa nekom od ovih evropskih direktiva sa kojima je usklađivan ovaj zakona. Ja sam i u raspravi u načelu govorila o tome da smatram da još uvek nije vreme da se na ovako potpun način, da tako kažem, liberalizuje tržište železničkih usluga ili železničkog transporta, iako, naravno znamo da je konkurencija nekada jako važna i jako dobra i za razvoj neke oblasti, jer ako nemate konkurenciju i strah da će neko drugi preuzeti posao, onda se i vi ne trudite da budete što bolji, da pružate što bolje usluge itd.
Dakle, zamerka je da je ovo još uvek rano, na ovaj način. U raspravi u načelu sam citirala direktora železnica, gospodina Dragoljuba Simonovića i opet ću pročitati ono što je on izjavio 27.3, dakle pre nepunih mesec i po dana, gde ne znam kome objašnjava ovo, verovatno svojim ljudima koji rade na železnici, pa kaže – Železnica Srbije neće otežavati položaj države u pregovorima oko evropskih preporuka za liberalizaciju transportnog tržišta, ali srpske železnice još za tako nešto nisu spremne i to bi za najveću srpsku transportnu kompaniju bila neravnopravna tržišna borba.
Opet kažem, ne znam kome se ovo pravdao i da li se dovoljno borio sa onima koji su predložili ovaj zakon i radili na njegovoj izradi, da se sačeka sa potpunom liberalizacijom ovog tržišta, odnosno da određene kompanije u tom našem sistemu mogu da dođu u veliki problem, prosto razmišljam dalje šta može tu da se dogodi.
Mnogo smo pričali u raspravi u načelu koliko nam je železnička infrastruktura stara, da se godinama nije ulagala u železničku infrastrukturu, da je novac ili te subvencije su išle u neku drugu stranu, da je Srbija sada obezbedila neke kredite, da će biti još nekih novih kredita, to je sve opet zaduživanje i države i svakog građanina ponaosob koji će vraćati te kredite, ali takođe smo svesni da ulaganje u saobraćaj, pre svega, a i u železničku infrastrukturu je u stvari ulaganje u razvoj.
Da li se može dogoditi da Srbija, svi građani Srbije otplaćuju neki kredit, da dovedemo železničku infrastruktura koja počinje od toga da je to od pruge, pa do signalizacije i svega ostalog, da to dovedemo u red, da to modernizujemo, rekonstruišemo i onog trenutka kada treba da se upravlja, da to uzme neki sposoban preduzetnik, a da to ne radi deo te holding kompanije koja će u okviru Železnica Srbije biti upravljač železničke infrastrukture. Hvala.

Hvala, gospodine Anđelkoviću. Ja sam ovo više uputila ministru Mrkonjiću nego li vama, a i to je više bila šala što se tiče vašeg odnosa. On je dugo godina jako dobro poznat. Mislim da ste vi, pre nego što ste postali predsednik Skupštine, bili predsednik Upravnog odbora ili ste bili član Upravnog odbora "Železnice", tako da doživljavam da je ovaj predlog zakona delimično i vaš.
Što se tiče opaske da su vama amandmane pisali stručni ljudi, onda se može zaključiti, ako su vama pomagali stručni ljudi da napišete amandmane, neko kada razmišlja reći će – DSS su pomagali neki koji nisu stručni. To naprosto nije tačno. Dakle, to su isto tako inženjeri i ljudi koji rade u tom velikom komplikovanom sistemu koji je trenutno u problemu.
Nisam očekivala da ćete vi prihvatiti brisanje ovog stava, ali sam prosto htela da ukažem na to da je nekako i prethodno iskustvo gde smo, da tako kažem, preduzetnicima davali na upravljanje nešto što je opšte dobro, to što će oni dograđivati, to će opet biti opšte dobro i nadam se opet svojina Republike Srbije. Daj bože da ima toliko fabrika i privatnih preduzeća kojima treba dogradnja pola kilometra pruge itd, nadam se da je to tačno, ali nekako mi se čini da to nije tako. Kažem, nadam se da će u nekom trenutku to i biti.
Vi ste spomenuli, a ja sam nekoliko puta rekla…
(Predsedavajuća: Vreme.)
Može li sada ono moje vreme od ovlašćenog predstavnika?

Vi rekoste – nadamo se da će tu biti nekad možda zaposleno i 30.000 ljudi. Daj bože, ali u ovom trenutku ima 17.000 – 18.000. Tako i doživljavam komentare i od direktora "Železnica", a bogami i od nekih drugih ljudi iz "Železnica", da su oni u ovom trenutku zabrinuti za sudbinu ovih 18.000 ljudi. Dakle, ne bih volela da ovaj zakon ugrožava tih 18.000 ljudi, nego prosto smatram da je s time moglo da se ide malo postepeno, pogotovo ako ljudi kažu da im treba od pet do sedam godina da se infrastruktura dovede u neko dobro stanje i, naravno, mnogo ulaganja.

Hvala.
Reklamiram povredu Poslovnika član 27. Uostalom, imam to pravo i kao ovlašćeni predstavnik za predlog zakona koji je sada na dnevnom redu, a to je Predlog zakona o železnici.
Zaista molim da i vi kao potpredsednik intervenišete da se mi vratimo zaista na taj zakon.
Još ću jednu sumnju da iznesem zato što se ovo iz dana u dan ponavlja. Sklona sam da pomislim da se dve stranke, jedna koja je bila stožer u prethodnoj vladi i ova koja je sada stožer u ovoj vladi, prosto na početku dana dogovore da izazivaju replike, tako da mi provedemo jedno dva sata slušajući optužbe koje idu sa leve strane na desnu i s desene na levu.
Mi, pripadnici drugih stranaka, prosto ne želimo da učestvujemo u tom sukobu, da tako kažem, političkom ratu koji se između njih svakog dana vodi u ovoj sali, te vas zaista molim da se mi vratimo na dnevni red, a i da se kolege na nekim drugim mestima prepucavaju.

Hvala. Inače sam o ovom članu govorila, zato što mislim da je on veoma problematičan, i kada je bila rasprava u načelu, pa se izvinjavam ako ću ponoviti te iste argumente, zato što je prosto to tako.
Amandmanom predlažemo da se kompletan član 15. briše, zato što je u tom članu kroz tri stava predviđeno da upravljač infrastrukture može da obustavi javni prevoz putnika i robe na železničkoj infrastrukturi na kojoj prevoz nije rentabilan.
Ako se vratimo, mislim da je to bio član 7, između ostalog se vidi da vi predlogom zakona predviđate da i upravljač infrastrukture može da bude preduzetnik, pa kad to dvoje spojimo, onda je zanimljivo da i neki preduzetnik koji proceni da mu se više ne isplati da upravlja tim delom infrastrukture zato što nije rentabilna, po njegovim merilima, da može da obustavi javni prevoz putnika i robe.
Mislim da ovakvo posmatranje uopšte kompletnog sistema železnice u Srbiji, mislim da to druge države ne rade, da nije dobro, zato što je železnički saobraćaj mnogo više i značajnije od puke rentabilnosti i ekonomskih interesa. Dakle, tu morate da vodite računa o vojno-bezbednosnim interesima. Pa, ako hoćete, dobra železnica je u funkciji i populacione politike. Dakle, ako imamo, kao što imamo, nažalost, pogotovo neka rubna područja odakle se stanovništvo iseljava, onda je u ovom trenutku mnogo takvih deonica, gde saobraćaj, prevoz putnika i robe nije rentabilan. Ako se još i odlučimo da nećemo ulagati sredstva, da obnovimo tu infrastrukturu, pa se onda taj upravljač odluči za ukidanje kompletne, zato što nema ekonomskog interesa, onda rubna područja koja su već pusta, ona će biti u još gorem položaju. To su ujedno i nerazvijena područja. Da bi neko područje postalo interesantno nekim budućim investitorima, on pre svega pogleda kakva je energetska situacija, da li to područje ima gas, kao energent, pa onda gleda kako je saobraćajno povezano itd. Da ne širim tu priču, mislim da je ovo uopšte loš član i loše data mogućnost.
Vi meni, u obrazloženju, inače odgovarate argumentima zbog kojih ja tražim ukidanje i kažete – ovim se štite ekonomski interesi upravljača infrastrukture. Upravo zbog toga predlažem ovaj amandman. Mislim da ekonomski interesi upravljača infrastrukture ne mogu da budu jedini kriterijum za to da li će da postoji neka pruga ili neće.
Takođe smo u raspravi u načelu, ja sam govorila o Pirotskom okrugu, ministar je govorio o tome u kakvom je stanju železnička infrastruktura od Niša do Dimitrovgrada. Ta je pruga apsolutno nerentabilna. Mislim da sada ima jedan putnički voz. Doduše, kao što rekoh, imamo sreću što je to deo koridora, pa je to
praktično međunarodni koridor. Inače, da nije tako, odavno bi ta pruga bila ukinuta. Razlog zbog čega je nerentabilna je loša infrastruktura, što se putuje tri sata, jedna deonica koja se kolima pređe za 40 minuta ili sat.
Hoću opet da ukažem na Pirotski okrug i na situaciju u kojoj se nalazi Opština Babušnica. Oni nemaju železnicu, a ako mi usvajamo ovako zakone, gde se strogo gleda na rentabilnost, nikad je neće ni imati. Što je najcrnje, put od Pirota prema Babušnici i Beloj Palanci je u katastrofalnom stanju. Sada se opet vraćamo, čak se možda ministar i seća, jer su ljudi iz Babušnice pre zime pokušali da intervenišu i plašili su se toga šta će se dogoditi u zimskom periodu, upravo razmišljajući o tome kako će lokalna samouprava sa jedne i druge strane, odnosno sa strane Pirota i u drugom delu sa strane Bele Palanke, kakvo će uopšte biti čišćenje tih puteva, koji su dati u obavezu lokalnim samoupravama.
Dešavalo se nekoliko dana zimus da ljudi maltene nisu mogli ni po tom tako groznom putu koji vodi do njihove opštine, da su praktično bili zavejani i morali su da zove u pomoć putare čiji to u tom trenutku nije bio posao.
Ono što hoću da kažem, ovakvim stavom mi praktično ta nerazvijena područja osuđujemo na nerazvijenost i ubuduće. Kako će se ovaj investitor zainteresovati za neki grad kao što je Babušnica, Babušnica je grad u Srbiji i tu žive neki građani, kako će se on uopšte zainteresovati da otvori, recimo, neki novi pogon, ako mu je put grozan i ako nema železnicu, a to u prilog razvoja novih trasa valjda?

Amandman na stav 1. ovog člana 23. je jednostavan. Predlažemo brisanje dve reči, odnosno reči "po pravilu", ali ću pročitati ceo stav – upravljač infrastrukture po pravilu dodeljuje trase voza jedanput godišnje po usklađivanju zahteva za dodelu trasa voza u postupku izrade reda vožnje itd.
Mi predlažemo brisanje reči "po pravilu" jer kad stavite tako i imate u zakonu reč "po pravilu" onda znači da uopšte i nemate pravila, odnosno da možete da nešto radite na jedan način, drugi način, itd. Međutim, ono što je dobro, dakle, ovaj amandman je dobar, a i ono što pokazuje da on jeste dobar jeste to što ste usvojili amandman kolege Stojanovića koji je potpuno isti.
Sad tu se postavlja problem kako ćete vi da se ponašate prema tom prečišćenom tekstu ako ste jedan amandman prihvatili, koji je potpuno isti, i drugi amandman koji ste odbili.
Mislim da ste tu napravili ne znam ko, vi u ministarstvu grešku, ili naša skupštinska služba, ali ovo nije privi put, ali se dešavalo kad mi ukažemo na to da su isti amandmani, dva ista amandmana, jedan ste prihvatili, drugi ste odbili, onda se to rešavalo tako što prihvatate i ovaj amandman, ako ste prihvatili amandman kolege Stojanovića.

Hvala. Ovaj se amandman odnosi na član 25. praktično se sastoji iz tri dela. Odnosno, imamo tri izmene stav treći, četvrti i peti.
Ovaj član govori o mogućnosti sklapanja okvirnog sporazuma između upravljača infrastrukture i podnosioca zahteva za korišćenje, i ta ideja je uredu. Odnosno postojanje tog okvirnog sporazuma, ali nije u redu u stavu 3. opet se govori o mogućnosti koju vi u zakonu vidite kao po pravilu, pa kaže – okvirni sporazum sadrži detaljno trasu voza, već zadovoljava legitimne komercijalne potrebe podnosioca zahteva i zaključuje se po pravilu na pet godina.
Znači, može na pet godina ali i ne mora. Znači, predlažemo brisanje reči po pravilu.
Zatim, stav 4, prosto moram da ga pročitam da bih objasnila o čemu se radi – u posebnim slučajevima upravljač infrastrukture može pristati na kraći ili duži period, svaki period duži od pet godina, pravda se poslovanjem komercijalnih ugovora, namenskih investicija ili rizika. Mislim da ljudima koji budu gledali kako će da sklapaju taj privremeni sporazum ništa neće biti jasno. Mi predlažemo brisanje tog stava i izmenu stava 5 kako bi sve bilo jasno i taj stav 5. glasi – izuzetno period može biti duži od pet godina, ali najviše 10 godina, kada je reč o dugoročnim investicijama velikog obima i kada je takvo investiranje obuhvaćeno ugovornim obavezama. Ako prihvatite ovaj amandman, onda će sve biti jasno, najmanje na pet, a najduže na 10 godina.

Hvala.
Ovaj amandman se odnosi na član 52. Tu se govori o tome da železnička infrastruktura mora da se održava u stanju koje obezbeđuje bezbedan i nesmetan železnički saobraćaj itd. To su dva stava. Naravno, da bi se uopšte zaokružio ovaj zakonodavni okvir, kada je železnica u pitanju, mi očekujemo da ćemo uskoro dobiti u skupštinsku proceduru i taj zakon o bezbednosti u železnici, mislim da se zove i interoperabilnosti, nije samo o bezbednosti.
Moram da priznam da me malo i čudi što niste uspeli da dovršite taj zakon do sada. Znam da se i on pisao u vreme kada se i ovaj zakon prvi put našao u skupštinskoj proceduri. Moguće je da ste nešto menjali. Bilo bi dobro da su ova dva zakona išla zajedno.
Kada je reč o ovom našem amandmanu, u stavu 2. u pitanju je održavanje železničke infrastrukture u stanju koje obezbeđuje bezbedan i nesmetan železnički saobraćaj, u tom stavu vi kažete – u cilju toga moraju se vršiti stalni nadzori i povremeni pregledi, kao i otklanjanje utvrđenih nedostataka. Ovo se nekako kosi jedno sa drugim, zato što ako vršite stalni nadzor, vi vršite stalni nadzor. Koliko će to biti stalno i koliko često će biti ti nadzori ili pregledi, za to verovatno vi imate neke standarde i šta znači stalni nadzor.
Onda, posle toga kaže – vrši se stalni nadzor i povremeni pregledi. Taj stalni nadzor se ostvaruje i kroz povremene preglede, pretpostavljam. Ovo se jedno s drugim ne slaže. Umesto: "povremeni pregledi", mi tu predlažemo da dodate i: "funkcionalno ispitivanje". Vi ste meni odgovorili da to nije u duhu železničke terminologije. Meni je žao što sam pogrešila duh železničke terminologije, ali mislim da nisam pogrešila duh kada je reč o tome da se mora voditi računa o bezbednosti saobraćaja na železnici.

Hvala. Ovde predlažemo dodavanje jednog novog člana koji bi bio član 92, a posle člana 91.  Inače naslov iznad člana 91. je - status i poslovi Direkcije za železnice. Inače se ovi članovi nalaze u okviru Glave 4. gde je reč o Direkcija železnice.
Ono što smo mi primetili u ovom predlogu zakona jeste da su do detalja razrađeni svi oni poslovi i oblasti koje obavlja ili koje će obavljati Direkcija za železnice, što je jako dobro. Međutim, ono što nedostaje, to je da nema ni reči o tome ko će biti na čelu te direkcije, mada se podrazumeva iz naziva, niti o tome ko i kako i na koji period se bira taj budući direktor.
Naš amandman, odnosno ceo član bi glasio – Direkcijom rukovodi direktor Direkcije. To se podrazumeva. Sledeći stav je – direktora bira Vlada na period od četiri godine, na osnovu javnog konkursa. Treći stav bi glasio – kandidati za direktora moraju imati visoku stručnu spremu tehničke struke i najmanje pet godina radnog iskustva na železnici.
Mislimo da je trebalo da prihvatite ovaj amandman i da ovaj član postane sastavni deo zakona. Sada vama pomoćnik objašnjava zbog čega nije prihvaćen, jer ste vi, normalno, pitali zbog čega nije prihvaćen ovaj amandman. Dobila sam to obrazloženje. Navodno se ovaj naš predlog kosi sa Zakonom o državnoj upravi, kojim je propisano rukovođenje i način postavljanja direktora Direkcije za železnice kao posebne organizacije.
Hajde da poverujem da tu postoji taj problem i da će se to kositi sa zakonom, ali bih pre rekla da je i predlagač opet tu predvideo da se ne zna na koji se period bira direktor, niti se postavlja obaveza - koje je struke.
Danas je bilo puno reči o tome – stručnost, iskustvo, da li stručnost i iskustvo, ili i jedno i drugo itd. Čuli smo onda od kolege iz SNS, gospodina Stojanovića, koji je govorio o nekakvoj lošoj kadrovskoj strukturi i stalnom nekom menjanju jednih te istih ljudi. Znači, nisam to govorila ja nego gospodin Stojanović. Ne vidim problem da se u ovom zakonu navede koje struke mora da bude direktor, pa ako ništa, i zaštita železnice od lošeg rukovođenja.
Podsetiću vas da smo nedavno imali zakon o izmenama i dopuna Zakona plovidbe na unutrašnjim vodama. Niste vi bili prisutni kao ministar, bio je gospodin Ilić, pa ste vi tim zakonom potpuno ukinuli Direkciju za vode, pa znate? Ministar Ilić je navodio razloge da je ta direkcija nedomaćinski poslovala, da je to bilo prilično ružno slušati, i to je nešto što vi ne možete da proverite. Dakle, vi ste jednim zakonom ukinuli jednu direkciju, a sada se opet brani vaš pomoćnik time da ne može po zakonu zato što je to posebna organizacija, a onu posebnu organizaciju smo ukinuli sa jednim članom. Mislim da je ovde jako dobro da stoji, ako ništa drugo, koje struke treba da bude direktor.

Izvinite, možda nisam precizno izrazila…

Da, replika.

Znam da "Plov put" nije ukinut kao takav, ali je ukinut kao posebna organizacija, i da je postao, ušao i da je sastavni deo ministarstva. To znam. Ne znam kako se naziva, ali je verovatno u okviru sektora unutar ministarstva.
Dakle, ono što možemo da zaključimo je da mi ponekad imamo jako loša iskustva sa tim posebnim organizacijama. Kakvo će nam biti iskustvo sa ovom organizacijom, ili kako već ima taj status posebne organizacije, možda je i ovo trebalo da bude deo i sektor u Ministarstvu saobraćaja. Pri tom, ovde ni u zakonu ne možemo navedemo neke osnovne kriterijume, što nije dobro, ali dobro.

Hvala gospođo potpredsednik, gospodine Đurđeviću, čini mi se da su se svi poslanici koji su govorili pre mene, bilo da su iz vladajuće većine ili opozicije, složili da je apsolutno neophodno doneti novi zakon koji će regulisati ovu oblast, jer je, kako ste i vi rekli na početku, star preko 23 godine, tako da ga je zaista neophodno osavremeniti ili modernizovati ili ga prosto upodobiti trenutku. U tih 20 i nešto godina se mnogo toga promenilo, pre svega u načinu komunikacije i razvoju različitih informacionih tehnologija, a i silni neki drugi propisi koji su propisali za razne organizacije, institucije itd. neke obaveze koje se moraju objavljivati u zvaničnom službenom glasilu Republike Srbije.
Dosta je toga rečeno o novinama koje sadrži ovaj predlog zakona, tako da ću nastojati da ne ponavljam, ali ću istaći neke zamerke upravo na te nove članove, novine u zakonu. Iako mi već u praksi imamo primenu, "Službeni glasnik" ima elektronsku bazu podataka, to građani znaju ali ne mogu da pristupe, moraju da imaju šifru, da budu registrovani, što će reći da moraju da budu pretplaćeni na tu bazu. Ovo nije nešto što će se tek dešavati ili se ta izmena i novina uneti. Ona već postoji, ali sada, koliko ja vidim, to će biti i zakonom regulisano.
Kada je konkretno član 26. u pitanju, koji govori o elektronskom i štampanom obliku "Službenog glasnika", oba ta formata su po važnosti i značaju, odnosno ta izdanja, ravnopravna. Vi ćete to da vidite i kroz amandmane koje smo mi podneli. Ono što vam se tu zamera jeste da ste vi, kada govorite o uspostavljanju elektronskog izdanja, tu izostavili da kažete da to elektronsko izdanje mora biti potpisano elektronskim potpisom.
Sve nas podsećam da mi od 2004. godine imamo Zakon o elektronskom potpisu. Zakon jeste stupio na snagu, ali dugo vremena je trebalo da počne da se primenjuje, prosto zato što je to i tehnički bilo prilično komplikovano, ali ja već znam da npr. PTT Srbije su registrovali to sertifikaciono telo i da su obezbedili sve uslove da se ima elektronski potpis.
Ako već govorimo o tome da su oba ova izdanja formata "Službenog glasnika" i u štampanom izdanju i elektronskog formata ravnopravni, onda ne vidim kako ste propustili da autentičnost tog elektronskog izdanja bude garantovana i postojanjem elektronskog potpisa. Dakle, ako Vlada i ako mi ovako značajnim zakonima ne predvidimo upotrebu elektronskog potpisa, onda zaista ne vidim kako ćemo uopšte popularizovati i postići da se u toj vrsti komunikacije upotrebljava elektronski potpis koji je zaista jedna zaštita i sigurnost da je to elektronsko izdanje autentično.
Već je bilo reči o tome, a i po meni je nedopustivo da se traži od korisnika, ko god da je, da li je to svako fizičko i pravno lice, a fizičko pre svega, da se za to mora plaćati nekakva nadoknada ili pretplata. Videćete kada budete gledali amandmane, amandman na član 26. upravo predlaže ove izmene.
Kada je reč o pravno-informacionom sistemu Republike Srbije, neko je rekao da su nas neki drugi sajtovi ili internet stranice, udruženja pravnika, nevladine organizacije itd. već pretekle u ovome. Međutim, dobro je što će to biti i zvanična pravno-informaciona baza ili sistem Republike Srbije. Takođe, za njenu autentičnost će garantovati javno preduzeće "Službeni glasnik".
Ono što opet nije dobro, to je član 29. gde govorite o pristupu pravno-informacionom sistemu. U stavu 1. na jednom mestu kažete da će korisnicima interneta biti dostupna, bez naknade, određena akta. Mislim da ovde čak nisu ni nabrojana koja ili delimično jesu - prečišćeni tekstovi propisa, originalna službena glasila u PDF formatu itd. Onda, u stavu 2. opet kažete – za pristup ostalim podacima, koje sadrži pravno-informacioni sistem, gde niste naveli kao predlagač koja su to akta, plaća se naknada čija se visina određuje aktom javnog preduzeća. Dakle, na njihov predlog, a saglasnost za tu naknadu će opet dati Vlada. I tu imate amandman gde predlažemo brisanje ovog stava 2, da i pristup tom pravno-informacionom sistemu bude besplatan, odnosno da se ne plaća naknada.
Zatim, amandmanom sam predložila novi stav 2. na početku posle onih uvodnih odredaba. U stvari, uvodna odredba jeste jedan član, koji uopšte govori nešto, a onda sam predložila posle toga novi član koji govori o jeziku. Kada već govorimo o tome da treba da bude kvalitetna ili kvalitetnija informacija, informisanost i dostupnost "Službenom glasniku", onda mislim da niste smeli da propustite član koji će govoriti o jeziku, pa ću ga i pročitati. Stav 1. – zakoni i drugi propisi, kao i drugi akti objavljuju se na srpskom jeziku, ćiriličnim pismom. Stav 2. – međunarodni ugovori i drugi međunarodni akti, kao i presude Evropskog suda za ljudska prava objavljuju se i na jednom od svetskih jezika na kome su zaključeni, odnosno doneti. Pošto postoji posebno izdanje gde su međunarodni ugovori, mislim da ovo ne bi trebalo da komplikuje izdavanje tog posebnog izdanja. Verujte, veoma je važno da svakom ko je zainteresovan bude dostupan i izvorni tekst, odnosno tekst na nekom od svetskih jezika na kojima je taj ugovor donet.
Podsetiću vas da se u poslednjih nekoliko godina vrlo često pojavljivao problem u različitom tumačenju nekih termina, a uglavnom je tu bilo reči o engleskim rečima ili terminima, da bi se na kraju to nerazumevanje podvelo pod to da smo imali loš prevod. Dakle, čim nešto nije bilo dobro urađeno, onda se kaže – taj i taj prevodilac nešto nije dobro preveo, mi smo u pravu, a onda drugi kažu – mi smo u pravu. Recimo, meni je u sećanju ostao prevod jedne vrlo važne stvari kada je potpisan Sporazuma sa Euleksom, gde ste imali da su jedni tu englesku reč tumačili da je to samo nekakva administrativna granica, a da je drugima ta reč zaista i značila granica, i to prava granica. Zato je po meni potrebno da ovi međunarodni ugovori budu i na tom jeziku. Ko sumnja u prevod, imaće i original, pa će se time pozabaviti.
Stav 3, a takođe je reč o jeziku - propisi i drugi akti koje donosi organ lokalne samouprave, pored srpskog jezika, objavljuju se i na jeziku nacionalne manjine, u skladu sa zakonom koji govori o upotrebi jezika nacionalne manjine. Znam da je to novina i da sada u "Službenom glasniku" toga nema. Potražila sam neke službene glasnike i znam da po statutima neke lokalne samouprave imaju obavezu da objavljuju u "Službenom glasniku" svoje neke odluke, tako da smatram da bi bilo potpunije informisanje i za građane u onim lokalnim samoupravama gde se slabije govori srpski jezik, a gde i po zakonu postoji upotreba i obaveza upotrebe jezika nacionalne manjine.
Što se tiče javnog preduzeća, inače, mi u žargonu ovaj zakon zovemo zakon o javnom preduzeću "Službeni glasnik", iako je on širi, videćete kroz amandmane, vi ovde nigde niste naveli delatnost javnog preduzeća, niste nabrojali, iako u nekim zakonima u regionu imate detaljno navedeno šta je sve delatnost javnog preduzeća. Videćete to u amandmanu, a o tome ćemo govoriti kada bude rasprava u pojedinostima.
Način na koji vi predlažete imenovanje i sastav tog nadzor odbora javnog preduzeća, jer nemamo više upravnih odbora, ali imamo nadzorni odbor, tu je jedan član, odnosno jedan stav koji je veoma čudan. Pročitaću ga. On kaže – članovi nadzornog odbora javnog preduzeća, koji su imenovani iz reda funkcionera ili državnih službenika na položaju, dužni su da, pored svoje funkcije, vrše i funkciju člana nadzor odbora javnog preduzeća. Ovo je nešto što se podrazumeva. Ako je službenik Vlade određen da pored nekog posla, recimo pomoćnika u nekom ministarstvu, bude član i nadzornog odbora, pa nije valjda da ga mi moramo kroz ovaj zakon podsećati da mora da obavlja tu funkciju. Dakle, ovo je u najmanju ruku čudno, da ne upotrebim neku drugu reč.
Vi ste govorili ovde i o samom javnom preduzeću. Rekli ste kako se mi ne pitamo kako to javno preduzeće uopšte funkcioniše, ako svi oni koji imaju obavezu da objavljuju u Republičkom službenom glasilu nemaju obavezu da plaćaju neku nadoknadu. Nije mi zaista poznato da li je i ranije iz budžeta izdvajana neka suma za to javno preduzeće, za te zadatke i posao koji mora da obavi. Vi vrtite glavom što znači da nije, ali je to sada predviđeno.
To javno preduzeće u najmanju ruku je nešto što traži preispitivanje poslovanja. U poslednjih nekoliko meseci je bilo kroz medije rasprava o stanju u javnom preduzeću "Službeni glasnik". Nemam razloga da verujem ni jednom od aktera te priče ili iznošenje prljavog veša iz kuće ili ono što mora da bude, jer u javnom preduzeću po meni ne bi ni smelo da bude prljavog veša, zato se zove javno, a prljavi veš je nešto što sakrijete. Dakle, nemam razloga da verujem ili ne verujem bivšem direktoru ili sadašnjem vršiocu dužnosti. Međutim, to što se čulo na tim konferencijama za štampu, gde su oni jedan drugoga napadali, u najmanju ruku zabrinjava. Naime, sadašnji vršilac dužnosti kaže da se veoma loše i nedomaćinski poslovalo u tom javnom preduzeću, da je institucija u 2013. godinu ušla sa gubitkom od 325 miliona dinara i da je, citiram – "Službeni glasnik" postao fabrika za proizvodnju knjiga koje se ne prodaju.
Dalje optužbe - neadekvatna sistematizacija radnih mesta sa izmišljenim direktorskim i savetničkim mestima. Kada je javno preduzeće "Službeni glasnik" počelo sa radom to je davne 1992. godine bilo 50 zaposlenih, a da danas u tom javnom preduzeću radi 412 stalno zaposlenih i 67 po osnovu raznih ugovora. U okviru izdavačke delatnosti koja bi trebala da bude sekundarna delatnost da tu ima čak 27 urednika i izvršnih direktora.
Jednom rečju, izvinjavam se samo da završim, očigledno je da tu nešto nije u redu i da tu ima nekog nedomaćinskog i lošeg poslovanja, pa je onda valjda vaš zadatak da vi to preispitate i da vidite da mi ne bi brinuli o tome kako će to javno preduzeće da objavljuje akta koja je dužna da objavi. Hvala.