Sada moram ja vama da odgovorim, ali neću dugo.
Ako sam rekla da se taj elektronski format "Službenog glasnika" upodobljuje štampanom onda sam pogrešila jer to moraju da budu original, potupno isti samo što su različiti formati. Da li sam u pravu? Jedno je štampano, a drugo ne. Međutim, smatram da osoba koja je na čelu javnog preduzeća taj koji svojim potpisom, elektronskim potpisom i postojanjem tog elektronskog potpisa može da garantuje da je to validan dokument, odnosno taj elektronski "Službeni glasnik". Nisam smatrala, mada bi to već trebalo da uđe u praksu da sada svi pojedinačno iz svih organa to dostavljaju, nego da prosto onaj ko je na čelu organizacije ili javnog preduzeća koje garantuje za to, taj koji će to i svojim elektronskim potpisom garantovati.
Mislim da za pitanje jezika takođe niste u pravu. Navela sam jedan od primera kada, a to je bio samo jedan, znači, u poslednje dve godine čujem različita tumačenja jednog te istog termina koji se uglavnom prevodi sa engleskog jezika gde je na kraju kriv prevodilac zato što on to nije preveo kako treba. Verujte mi da mi skoči pritisak zato što prevodioci i ljudi koji se ozbiljno bave i prevođenjem budu krivi za tamo neke političke zavrzlame. Opet vas podsećam na neke sporazume, recimo, tada je, a mislim da je Dačić bio ministar MUP koji je potpisao različite ugovore gde se različito tumačila reč sa engleskog koja znači granica. To je bilo kad su nas ubeđivali da je to samo neka administrativna linija itd, iako je zaista u originalu to značilo granica.

Pretpostavljam da vi hoćete da zbunite i mene i građane. Nisam rekla da svaki pojedinačni akt koji se dostavi na objavljivanju "Službenom glasniku", da on treba da ima, mada imamo mi tu potpise. Ja govorim, jer je "Službeni glasnik" i ovaj, a i onaj što su posebna izdanja, jedna knjižica i tu na kraju, pa već ako postoji javno preduzeće, ako je neko na čelu to javnog preduzeća, ako je osnivač tog javnog preduzeća Vlada, valjda može i da garantuje. Ko garantuje, pa garantuje Vlada, zato što je svoju nadležnost prenela na javno preduzeće, ali imaćemo mi o ovome vremena, kada bude u pojedinostima, tako da nema potrebe da sada širimo temu.

Hvala, gospodine potpredsedniče.
Iskoristila bih tu mogućnost iz Poslovnika da drugi deo diskusije dođe
ovako na kraju. Juče sam imala problema sa glasom, pa nisam planirala da ovo delim. Vidim da vi, ministre, delite ocene za diskusije, pa ne bih volela da budem neocenjena ovaj put.
Juče sam uglavnom govorila o jednoj od najvećih zamerki na ovaj zakon, a to je ovakva liberalizacija tržišta. Zameramo što niste poštovali reč ljudi koji rade u Železnici Srbije. Gospodin Babić, gospodin Atlagić i poslanici SNS su govorili o rezultatima koje je gospodin Simonović, direktor Železnica, ostvario za samo četiri-pet meseci. Da li su ti podaci tačni ili nisu? Ne mogu da proverim. Bivši direktor Železnica nije dobio reč da nam kaže da li su svi ti podaci tačni, ali to nije važno.
Važno je da vi niste uvažili mišljenje generalnog direktora Železnice zato što je izjavio 27. marta, dakle, pre mesec dana je on rekao da Železnice Srbije neće otežavati položaj države u pregovorima oko evropskih preporuka za liberalizaciju transportnog tržišta, ali srpske železnice još za tako nešto nisu spremne. To bi za najveću srpsku transportnu kompaniju bila neravnopravna tržišna borba. To je čovek, koji je na čelu Železnice, izjavio pre mesec dana.
Spremajući se za ovu diskusiju svašta sam nešto saznala. Saznala sam da se od ove godine održava i tzv. Železnički biznis forum. Prvi Železnički biznis forum je održan krajem aprila na Mokroj Gori. Dakle, tu koliko sam mogla da saznam iz medija, iz časopisa koje izdaje Železnica Srbije bilo je dosta stručnjaka, privrednika itd. Tu je bila jedna grupa od 100-150 ljudi. Ne znam, ministre, da li ste prisustvovali tom forumu, ali se tu čulo dosta zanimljivih stvari. Između ostalog da je potrebno pet do sedam godina Srbiji da modernizuje i restrukturira Železnice Srbije, dakle kompletan sistem, i da je potrebno oko 2,5 milijardi evra da se taj sistem dovede u neko pristojno stanje kako bi bio spreman da izađe kao ozbiljan igrač na to otvoreno tržište transporta. Mene zabrinjava što vi niste poslušali reč struke.
Sada ću nešto malo drugačije da kažem, što se tiče zakona zato što smo mnogo podataka čuli od svih diskutanata. Osvrnula bih se na neke druge članove ili na neke zamerke koje imam na ovaj zakon, a to je, na primer, da su kroz neke članove neke procedure, neke metode razrađene do najsitnijih detalja, što bi narod rekao – ide se baš u sitna crevca, pa se onda stiče utisak da je to možda moglo da bude rešeno nekim podzakonskim aktima. Dobro, to je stvar onoga ko je pisao zakon. To i nije velike problem.
Sa druge strane neke druge stvari nisu regulisane dovoljno detaljno. Na primer, tu je glava, mislim da je treća, gde se govori o direkciji za železnice gde imate dobro navedene sve nadležnosti koje će ta buduća direkcija, koja sada postoji, ali dobija i neke druge nove nadležnosti, zaista dobro pobrojane. Zato nema ili ima jako malo reči o organizaciji same te posebne organizacije, kako je vi definišete. Dakle, opet to može da bude neki unutrašnji akt organizacije. Zar u ovom nekom zakonu ne bi trebalo da stoji ko rukovodi direkcijom i na koji način se bira rukovodilac direkcije za železnicu? Tu smo uložili jedan amandman koji bi mogao malo da popravi, ali ne nešto drastično.
Šta se još može zameriti? Može to da ima dosta ne određenih formulacija, odnosno nedorečenosti. Na nekoliko mesta se koristi izraz "po pravilu", pa ću ja kao primer navesti član 23. U tom članu stoji da upravljač infrastrukture po pravilu dodeljuje trase voza jednom godišnje po usklađivanju zahteva za dodelu trase voza u postupku izrade reda vožnje, a najduže za period važenja reda vožnje. Tu je sve u redu. Ove smo zamerke iznosili i 2011. godine kada je bio ovaj zakon. Dakle, vi kažete – jedanput godišnje, a onda ubacujete termini – po pravilu. Dakle, kada stavite po pravilu, ono može jedanput godišnje, ali i ne mora. Znam, vi ste u obrazloženju navodili da se mogu pojaviti situacije kada to mora da bude čak i češće, ali onda je to trebalo regulisati nekim stavom, a ne po pravilu. Znači, po pravilu možete, a i ne morate.
Znači, ima dosta takvih nedorečenosti. Recimo, kao primer za nedorečenost je da u jednom članu kažete da će se, mislim da je to u vezi pravljenja rasporeda korišćenja infrastrukture, nisam sigurna, ali uglavnom kažete da ako se pojavi takav spor, da će se onda naći rešenje u okviru razumnih granica. Dakle, ovo je nešto što nijedan pravnik, onaj ko treba da primenjuje zakon ili se nađe da rešava takav jedan spor, šta znači – razumne granice? To opet zavisi od pojedinca. Neko je kao osoba razuman, pametan itd, pa su njemu te razumne granice široke, dok, s druge strane, imate ljude koji nisu takvi pa su oni njima uski. Znači, ovo je jedna jako relativna i nedorečena formulacija. Mi smo tu uložili amandman.
Imamo oko 20-ak amandmana. Videćete i neke amandmane koje smo kao sugestiju dobili od Nacionalne organizacije osoba sa invaliditetom, zato što ste kroz razne članove gde navodimo da se moramo pridržavati nekih standarda o pristupačnosti za osobe sa invaliditetom, mi smo kroz svoje amandmane predložili da se ti članovi poprave i ja se nadam da ćete obratiti pažnju na to. Ovo su jako važne izmene.
U članu 15, o kome je već bilo reči, gde je predviđeno da upravljač infrastrukture može da obustavi javni prevoz putnika i robe na železničkoj infrastrukturi na kojoj prevoz nije rentabilan, ovo je član koji je DSS predložila da se briše. Prosto je nedopustivo da se ni kroz ovaj ceo zakon nekako ne vidi kakva je specijalna uloga svake železnice ili železničko-transportnog sistema za jednu zemlju. Dakle, ne može se sve meriti kroz profit i kroz dobit. Postoje neki drugi interesi ozbiljnih država koji se moraju uzeti u obzir. To su: vojno-bezbednosni interesi, pitanje stanovništva, migracija, do toga da ne smete da dozvolite da određena područja, kao što se sada dešava, ostanu pusta. Između ostalog, ostaju pusta i zato što nemaju odgovarajuće saobraćajne veze sa nekim centrima. Žao mi je što ste uopšte stavili jedan ovakav član i ja mislim da je on veoma opasan.
Kad pogledam Pirotski okrug, tu imamo četiri grada. Vi ste juče govorili o tome u kakvom je stanju infrastruktura od Niša do Dimitrovgrada, puno se govorilo da će se ta deonica elektrificirati i da tu ne postoji taj koridor i da se Dimitrovgrad ne graniči sa sada već zemljom koja je EU, bog zna na šta bi to ličilo, kada je ionako taj deo jako loš. Rekli ste da ste se odlučili da više radite na severu. Ja se nadam da ćete se u nekom sledećem periodu odlučiti da malo više radite na jugu i istoku. Kada već govorimo o Pirotskom okrugu, moram da spomenem grad Babušnicu koja nema prugu ali se…
(Predsedavajući: Vreme.)
…očigledno neće niko nikada ni odlučiti da krene u izgradnju nekog dela pruge jer to ne bi bilo rentabilno, ako već gasimo i ove koje postoje. Ali, Babušnica ima jako loš put…
(Predsedavajući: Ako me niste čuli, ponavljam da je utrošeno vreme vaše poslaničke grupe.)
Hvala.

Hvala gospodine predsedniče.
Poštovani ministre, predstavnici ministarstva, tako vam je to, posle razvoda postoji jedan period koji je neprijatan za članove koji su bili u braku. Postraumatsko stanje.
Imam čast da budem ovlašćena ispred DSS za ovu prvu tačku. Inače u okviru ove prve tačke su tri predloga zakona. Dva predloga zakona iz oblasti vodnog saobraćaja. Jedan o unutrašnjoj plovidbi, jedan zakon je praktično sporazum između Srbije i Kipra o pomorstvu i ovaj treći, odnosno da kažem najvažniji zakon, kao što ste videli danas su uglavnom sve kolege govorile o Zakonu o železnici i to zato što to jeste jedan važan sistemski zakon zato što je efikasan i dobro uređen železnički saobraćaj veliki razvojni resurs svake države, pa i Srbije.
Prethodna Vlada u kojoj je takođe ministar zadužen za saobraćaj bio gospodin Mrkonjić je 2011. godine poslala Predlog zakona u Skupštinu. Tada nije obezbeđena većina da zakon bude izglasan u Skupštini. To su, rekla bih, pre svega bili neki problemi u okviru tadašnje većine, odnosno vladajuće koalicije. Ali, je to bio jedan od retkih zakonskih predloga koji nije usvojen u prethodnom sazivu.
Poslanici i DSS su se nadali da ćete vi, gospodina iz ministarstva, zbog toga što je ministar isti, da ćete iskoristiti tu priliku da napravite više promena u tom zakonu koji je i tada bio loš. Vi ste i sami rekli da je negde oko 5% zakona tadašnjeg izmenjeno. Dakle, to je praktično taj isti zakon koji jeste loš.
Odnosno, da budem preciznija, ovo bi u stvari bio jedan jako dobar zakon da se on odnosi na železnice Francuske i da našim prugama posluje i da imamo TŽV i da smo mi Francuski parlament. Međutim to nije situacija, mi živimo u Srbiji i ovo se odnosi na srpske železnice. Mogu još da pohvalim sve vas koji ste učestvovali u gradnji ovih direktiva EU da ste to toliko dobro uradili da kad čovek pročita ovaj zakon prosto smatra da je Srbija već nekih deset godina u EU.
Kada se neki zakon radi, kada se na njemu radi onda uvek morate da pođete od dve stvari. Prva stvar je kakvu situaciju i stanje imate trenutno u toj oblasti. Drugo, šta želite da unapredite i na koji način to hoćete da uradite. Malo pre je ministar rekao da kada je u pitanju železnica i železnički saobraćaj u Srbiji, ja ga citiram, on je rekao da smo mi na nuli i da mi moramo da izvlačimo sistem iz pepela. Dakle, vi ste dali možda najbolji opis u kakvo se stanju danas nalazi železnički sistem, odnosno sistem železnica.
Malo je nezgodno kada govorite posle svih ovlašćenih predlagača zato što onda rizikujete da ponavljate neke stvari, izvinjavam se kolegama i gledaocima ako neko prati ovaj prenos. Dakle, u kakvoj je stanju železnička infrastruktura? Vi ste sami rekli, a zna se i podatak, recimo, da na nekih dvesta kilometara pruga u Srbiji postoji gde vozovi ne smeju da se kreću brže od nekih 20 do 30 kilometara. Zatim, je bilo puno reči o tome kako nam funkcioniše preduzeće koje je zaduženo i bavi se organizacijom železničkog saobraćaja, to je sada a.d. društvo i kakva je situacija. Takva da svake godine iz budžeta se izdvajaju ogromna sredstva, mi ih zovemo subvencijama, valjda je to nekako lakše. Te su se subvencije uglavnom koristile za isplatu plata, dakle, jako malo sredstava je išlo i ulagalo se u infrastrukturu.
Obim prevoza robe i putnika je veoma mali i u poređenju sa nekim drugim zemljama, recimo, tu se nekako nameće da se uporedi sa Slovačkom jer je to otprilike zemlja koja je iste veličine, ima otprilike isti broj stanovnika kao Srbija, da je taj obim nekih 10% manji nego što je to u drugim zemljama.
Dakle, ceo sistem je loš jer se godinama nije ulagalo i godinama taj sistem posluje sa gubicima. U prošlosti, a vidimo da se i sada to dešava je bilo nekoliko različitih dela restrukturiranja "Železnica Srbije", ali još uvek nije pronađeno najbolje rešenje.
Zašto sam sve ovo navela? Zato što vi u obrazloženju, a to ste i kada ste na početku govorili o ovom zakonu rekli da želite da integrišete železnički sistem u tržište transportnih usluga i da se uspešno odvija integracija srpskih železnica u železnički sistem EU.
Cilj je, dakle, stvaranje uslova za pojavu konkurencije, tj. ukidanje monopola i pojavu više upravljača železničke infrastrukture i više železničkih prevoznika, kako robe, tako i putnika, pa ste vi ubeđeni da će se pojavom konkurencije doći do poboljšanja svih usluga.
Dakle, "Železnice Srbije" više neće imati monopol u organizovanju saobraćaja na svojim prugama. Zakon omogućava otvaranje tržišta i postojanje konkurencije i to je u suštini dobro, ali srpske železnice u ovom trenutku nisu spremne za takvu vrstu i toliku liberalizaciju usluga i dolazak kako stranih kompanija, a ima i nekoliko i domaćih kompanija, koje su uspele da kupe lokomotivu, zaposle ljude koji su radili na železnici, ali su u penziji i tako oni postaju jako konkurentni.
Šta kažu železničari? Godinama se nije ulagalo ništa, a sada takva stara i spora železnica treba da se takmiči za poslove i usluge na tržištu. Zato mi smatramo da je ovo konkretno rešenje.
Dakle, u ovom zakonu ima nekih jako dobrih rešenja koja su i morala biti doneta već i sada, ali ova, da kažem, ovakva liberalizacija tržišta će biti verovatno pogubna po "Železnice Srbije", ili taj njihov deo, koji se zove deo društva, a to je Kargo Srbije, pitanje je kako će oni biti konkurentni.
Imate iskustva drugih država u Evropi koje sada već imaju jako razvijene sisteme železnice, pa su oni sačekali da srede stanje u svojoj kući, pa su onda tek izašli na tržište. Onda se postavlja pitanje – čemu ova žurba i šta će nama jedan ovakav ultraevropski zakon kada je ovo u pitanju? Dakle, ponavljam ima dobrih rešenja, ali kada je ovo u pitanju mi tu stavljamo veliku zamerku. Hvala.

Hvala.
Možete mi računati vreme ovlašćenog predstavnika DSS.
Skratiću našu primedbu na dostavljeno mišljenje. Kolega Miković je pravnik, pa znate kako pravnici to malo šire obrazlažu.
Naglasila bih, mislim da je kolega Miković govorio samo o poslanicima iz svoje poslaničke grupe koje su dostavile, u suštinskom smislu, potpuno isti amandman. Međutim, ovde u ovom materijalu koji smo dobili, naglasiću koji su sve poslanici dostavili, odnosno predložili isti amandman. Nisu to samo poslanici opozicije. Nabrojaću ih.
Dakle, u istovetnom tekstu su zajedno podneli narodni poslanici Biljana Hasanović Korać i Teodora Vlahović, zajedno narodni poslanici Gorica Gajić, Dušica Morčev, Milica Vojić Marković i Bojana Božanić, zajedno narodni poslanici Mirjana Dragaš, Stefana Miladinović, Vesna Jovicki i Đorđe Milićević, i zajedno Bojan Kostreš, Đorđe Stojšić, Olena Papuga, Karolj Čizik i Dragan Andrić.
Ovde imamo, čini mi se, čak četiri ili pet poslaničkih grupa koje su dostavile potpuno sadržinski i suštinski isti amandman. Dakle, takođe ukazujem na propust. Kada ste nas obavestili i prihvatili amandman gospođe Stojanović Plavšić, koji je samo na drugačiji način napisan, ona je taj predloženi član promenila a mi smo dodali određene reči, ali je suština ista. Takođe protestvujem zašto niste u obrazloženju naveli da je, pored toga što je prihvaćen amandman gospođe Stojanović Plavšić, prihvaćen amandman i svih ostalih poslaničkih grupa.
Ovaj amandman takođe pokazuje, mislim da je mnogo poslanika o tome već govorilo, da nisu seli poslanici pa se dogovorili svi iz poslaničkih grupa, mada bi nekad to i valjalo. Nadam se da će ova ženska parlamentarna mreža nekada doći do nekih zajedničkih predloga. Nama su se osobe sa invaliditetom odnosno predstavnici Nacionalne organizacije osoba sa invaliditetom, koji su prvo bili u Skupštini, mislim da su razgovarali sa poslanicima iz svih poslaničkih grupa, a onda konkretno kada je ovaj predlog zakona u pitanju dostavili gotove maltene amandmane, pa pošto samo mi kao narodni poslanici možemo da podnesemo amandman, onda je svaka poslanička grupa to i uradila.
Ono što mene, gospodine ministre, veoma iznenađuje, to je da vi niste uzeli u obzir slogu maltene cele Skupštine odnosno svih poslaničkih grupa, a da niste pri tom ni uvažili mišljenje Nacionalne organizacije osoba sa invaliditetom, koja okuplja organizacije i koja broja bezmalo preko 500.000 članova.
Demokratska stranka Srbije, slobodno ću da kažem, je imala nameru zato što smo očekivali veće razumevanje od predlagača da apsolutno podržimo ovaj Predlog izmena i dopunama Zakona. Međutim, kada ste vi prihvatili samo jedan amandman, koji nam je došao od Nacionalne organizacije osoba sa invaliditetom, niste ostala tri, koja su jako važna, mi ćemo da razmislimo do ponedeljka kako ćemo da glasamo za ovaj zakon, tim pre što smo u raspravi u načelu, i dok su narodni poslanici govorili o konkretnim životnim problemima, o problemima u praksi, vi ste klimali glavom, što znači da ste vi i te kako obavešteni sa kakvim se problemima osobe sa invaliditetom susreću prilikom zapošljavanja, da ne postoji dovoljno velika podrška, da ne postoje personalni asistenti.
Meni je jasno kada kažete – to nije predmet ovog zakona, to je Zakon o socijalnoj zaštiti, novi zakon koji predviđa niz mera. Ali, da kažem, verovatno zbog ekonomske krize, nedostatka finansijskih sredstava veliki broj mera na nivou lokalnih samouprava se ne koristi. Lokalne samouprave kažu – mi u budžetima nemamo novca da plaćamo personalne asistente, radne asistente. Takođe sam govorila i o problemima inkluzije u školama, da u školama profesori, roditelji, deca, službe u školama prosto ne znaju šta da rade zato što nemaju pedagoške asistente.
Ja sve ovo doživljavam kao jedan isti problem. Tako mi smeta kada vi kažete – ovo nije sad to što vi kažete, ne može ovde zato što to nije predmet ovog zakona, nego je to predmet nekog drugog zakona. Ovo mora da se shvata kao celina i vaše ministarstvo jeste celina. Dakle, vi u ministarstvu verovatno imate različite sektore, jedan se bavi ovim, drugi onim, ali je to ta celina. Nije slučajno vaše ministarstvo i sastavljeno.
Dakle, nemojte da nam kažete da ovo ne možete da prihvatite zato što to nije predmet tog zakona. Hvala.

Hvala.
Ova izmena i izmena člana 1. su praktično jedine suštinske izmene bile u ovom predlogu zakona, iako vidimo i po diskusiji poslanika da i ovo što ste vi tretirali kao puko usaglašavanje sa strategijom i Zakonom o zvaničnoj statistici ili Zakonom o državnoj pomoći, da to nije puko usaglašavanje i da to zaista ima i ozbiljne posledice.
Mislim da, kada sam u raspravi u načelu govorila, a opet se oslanjajući na mišljenje Nacionalne organizacije osoba sa invaliditetom, da je dobro što se na neki način ukidaju ovi kazneni penali, da tako kažem, s tim što i statistika kaže da je svega 1%, u ovaj budžetski fond za profesionalnu rehabilitaciju i podršku zapošljavanju, prihod od tih penala, što će reći da se poslodavcima gledalo kroz prste ili da inspekcija nije radila svoj posao itd, ali to neće biti ni prvi put u Srbiji da oni koji redovno plaćaju sve ispadnu smešni kada država reši da oprosti dugovanja, u nekom trenutku. Dakle, to neće biti prvi put.
Kada sam diskutovala u raspravi u načelu, ja sam ukazala na taj problem i na negodovanje kod poslodavaca, odnosno privatnog sektora, koji tvrde i žale se na to da oni smatraju da oni podnose "najveći teret" ovog zakona, odnosno zapošljavanja osoba sa invaliditetom. Oni takođe ukazuju, ali i osobe sa invaliditetom, a i mi ovde treba da ukažemo da su upravo javna preduzeća i državna preduzeća ta koja bi trebala da posluže kao dobar primer, a da se tek kasnije oslanjamo i na privatne preduzetnike.
U zakonu koji važi, a koji nije predmet, dakle, taj član nije predmet ovih izmena, postoji i taj član 3. gde je navedeno ko se smatra poslodavcem, mislim da je čak stav 3. Sugerisala sam vam, ako budete, a nadam se da hoćete izvršiti jednu ozbiljniju izmenu i dopunu ovog zakona, da se tu, pored toga što su nabrojana državna preduzeća, da tako kažem, da se tu jasno navedu da su to i javna preduzeća, odnosno da i javna preduzeća i lokalna i republička apsolutno imaju obavezu da poštuju odredbe ovog zakona. Ispada da država nešto propiše, da napravi tu neke superzakone, a onda sama ta država to ne primenjuje.
Mislim da je bilo i u prethodnoj raspravi govora o tome da i mi, kao republička Skupština, treba da se zapitamo koliko mi uopšte poštujemo odredbe ovog zakona i da li smo nekad i mi razmišljali o tome da poštujemo ovaj zakon. Ne znam, pretpostavljam da ćemo dobiti odgovor od sekretara Skupštine u dogledno vreme, kada se napravi analiza itd, ali hajde da i mi počnemo da primenjujemo ovaj zakon. Hvala.

Hvala, gospodine potpredsedniče.
Prvo ću da kažem u čemu se sastoji intervencija ovog mog amandmana i šta smo predložili da se promeni u predloženom članu 2. stav 1, a ujedno je to isto i amandman gospođe Dubravke Filipovski.
U prvoj rečenici prvog stava u Predlogu zakona stoji da je međunarodni ugovor je ugovor koji Republika Srbija zaključi u pismenom obliku sa jednom ili više država ili sa jednom ili više međunarodnih organizacija itd. Ovim amandmanom gospodin Aligrudić i ja predlažemo da se reči: "u pismenom obliku" zamene rečima: "u pisanom obliku", odnosno da bude gramatički ispravno. To je isto predložila i gospođa Filipovski. Žao mi je što nije tu, ona bi to potvrdila, ali poslanici mogu da pogledaju.
Dakle, potpuno je isti amandman, isto predlažemo da se promeni, Vlada prihvati amandman gospođe Dubravke Filipovski a odbije amandman poslanika iz DSS. Ovo se suviše često dešava kod nas u Skupštini i mislim da nije u redu. Trebalo bi da stoji da je prihvaćen amandman gospođe Filipovski, ali i amandman poslanika iz DSS.
Da bude zabuna još veća, mi smo dobili izveštaj sa Odbora za spoljne poslove Narodne skupštine Republike Srbije, gde stoji da je Odbor prihvatio amandman i gospođe Filipovske i poslanika iz DSS, ali nam Vlada u ovom mišljenju koje smo sad dobili kaže da prihvata jedan a ne prihvata drugi, iako su identični. Šta mi to pokazuje? Prvo, šta pokazuje ova greška? Dakle, ovo je lapsus kalami. Sigurno da ljudi koji su pisali ovaj zakon, da ih sada pitate šta je ispravno, da li u pismenom obliku ili u pisanom, oni će znati tačan odgovor da je to u pisanom obliku.
Mi imamo informaciju da se ovaj predlog zakona praktično pet godina pisao u nadležnom ministarstvu. Šta pokazuje ova greška? Pokazuje da ljudi koji su pisali ovaj zakon nisu to radili kako treba i da nisu dovoljno pažnje obratili na predloženi zakon.
Kao poslanik opozicije, protestvujem zato što prihvatite amandman poslanika koji podržava Vladu, ja znam da je on miliji Vladi od onih poslanika koji ne podržavaju, ali bih vas molila da ubuduće ovo ne radite, jer se nekako osećamo loše kad se ovo ovako pokaže.

Pre nego što pređem na svoj amandman mislim da nismo dovoljno dugo diskutovali o amandmanu gospodina Stojčića, pa bih se vratila na taj amandman da pružim punu podršku tom amandmanu. Šalu na stranu…

Mislim da nismo dovoljno dugo diskutovali.

Sada ću da pređem odmah na svoj amandman koji je inače prihvaćen i dobro je što je prihvaćen.
Taj amandman se odnosi na obavezu koja se u zakonu jasno definiše, da ukoliko određeni, odnosno nadležni organ ili Vlada odluči da iz nekog razloga ne prihvati inicijativu podnosioca inicijative za zaključivanje, odnosno za vođenje pregovora ili zaključivanje nekog međunarodnog ugovora da ona ne može da kaže – inicijativa se odbija tačka, nego mora da se obrazloži zbog čega neka inicijativa se odbija.
Da je Vlada bila pametna pa prihvatila amandman gospodina Stojčića, recimo, ukoliko Žitište pokrene inicijativu za sklapanje međunarodnog ugovora da bi se sprečile poplave, ukoliko bi to Vlada odbila ona bi to morala i da obrazloži i onda bi bila u problemu.

Nažalost, ovaj amandman nije prihvaćen. On se inače sastoji iz nekoliko delova, ali oni čine celinu i odnose se na isti član, a to je član koji govori o tome šta je predlog osnove za vođenje pregovora i zaključivanja međunarodnih ugovora, šta je, šta sadrži itd.
Namera ovog amandmana, dakle, rekoh, sastoji se iz nekoliko delova, jeste ta da se između ostalog proceni potreba finansijskih sredstava za izvršavanje ugovora i način njihovog obezbeđivanja, kao i da se jasno navede iz kojih izvora će se finansirati rad delegacije koja je uključena u pregovore i u zaključivanje ili nezaključivanje. Namera ovog amandmana jeste da se transparentno u tom delu jasno kaže iz kojih će se izvora finansirati rad delegacije koja će, opet kažem, učestvovati u pregovorima i eventualno ti pregovori dovesti do zaključivanja određenog ugovora.
Priznaću da sam, predlažući ove amandmane, pogledala amandmane iz država iz okruženja, koji su pisani jezikom koji razumemo. Svi ti zakoni sadrže ove odredbe. Nije ovo nešto što smo mi iz DSS napisali. To stoji u nekim drugim zakonima. Jako je neobično da ste vi to odbili. Kada vi odbijete i kažete da ne želite da date projekciju koliko će finansijskih sredstava biti potrebno, iz kojih izvora će se ta sredstva obezbeđivati, onda možemo da pomislimo da će se tu neke stvari netransparentno raditi, odnosno da nećemo uopšte imati ovaj pregled koliko se potroši da bi se došlo do zaključivanja određenog ugovora i mislim da to uopšte nije dobro. Sva ministarstva, pa i te delegacije, su budžetski korisnici, i parlament i građani imaju pravo da znaju koliko se na određene aktivnosti novca troši.

Hvala gospodine Cvetićaninu na prilogu diskusiji o amandmanu.
Moram da kažem da prvi deo uopšte nije ispravljanje jezičke greške. Tu nije ispuštanje nikakvih slova u pitanju zato što u zakonu stoji "ocenu potrebe finansijskih sredstava". Dakle, ocena potrebe može da bude – mi ocenjujemo da su potrebna finansijska sredstva ili ocenjujemo da nisu. Ovde nisam ništa jezički ispravljala. Jeste, to ponekad volim da radim, ali ovo je suštinski amandman. Ne ocenu da li treba, nego procenu potrebnih finansijskih sredstava, odnosno koliko je finansijskih sredstava potrebno za…Da, ako ne treba, Miloše javi se. Dakle, ovo nije bilo ispravljanje, ovo je suština. Ovo je procena koliko je potrebno, lično mislim i svi mi mislimo da ako smo pošteni da ne postoji rad nijedne delegacije ili da je jedan međunarodni ugovor zaključen itd, a da nisu potrošena nikakva finansijska sredstva, kako vi kažete, iz budžeta. Ovo nije bila ta vrsta, nego suštinska primedba na taj član.
Zatim, za rad delegacije "kao i iz kojih izvora će se finansirati rad delegacije" vi ste meni imputirali da sam sklona teoriji zavere i da ja tu vidim neku vrstu opasnosti. To nije tačno. Prvo, nisam takva osoba, to nije meni svojstveno i ovo nema veze sa tim. Ovo ima veze sa tim ko će finansirati. Vi kažete da su vama rekli da se podrazumeva da se sve delegacije finansiraju iz budžeta Republike Srbije. Ako je to tako, onda ne vidim zbog čega su oni odbili, ministarstvo ili Vlada da kažu da su u budžetu predviđena tolika i tolika sredstva za rad u toj delatnosti. Oni odbijaju da izvrše procenu potrebnih finansijskih sredstava. Da je to samo iz budžeta, to bi po meni trebalo da bude vrlo jednostavno.
Kažete da razmišljate ko bi mogao da finansira. U Srbiji na sreću ili nesreću, kako kad, imamo puno agencija, fondova koje su finansirane novcem građana iz nekih drugih država. Samo da spomenem sve agencije UN koje godinama mnogo pomažu Srbiji da uradi neke stvari. Recimo, Agencija UN UNHCR i njihova velika uloga u pomoći, čak i projekat koji je finansiran dve-tri godine, a koji je rezultirao potpisivanjem nekih ugovora, ali je i rezultirao Zakon o upravljanju migracijama. Da navedem naš Dom, Skupština je ušla u Twinning projekat sa EU, gde nam je Twinning partner, odnosno onaj sa kojim ćemo najviše da sarađujemo, Grčka. Da li je tako?
Mi ćemo tu dve godine, to je na unapređenju saradnje parlamenta, tu će možda najmanje da bude uključeno poslanika, ali tu su uključene sve skupštinske službe, a mislim da ste svi upoznati sa tim programom.
Dakle, 99% tih aktivnosti će biti finansirano od strane EU preko Grčke, koja je tu nama taj tvining partner. Posle te saradnje može da se pojavi inicijativa, da se napravi ili sklopi neki međunarodni ugovor o nekoj vrsti saradnje. U sastavu te delegacije će možda biti članovi parlamenta i čitava ta delatnost je na taj način, čak je ovde i posredno finansirano novcem EU, za taj projekat. Znači, ovaj amandman je dobar, jedino pokazuje da predlagač zakona baš i ne želi da to bude sve tako javno i da zaista znamo gde se troši novac, pa i u ovoj oblasti.

Miloš je rekao da ste ga ubedili. Možda je on u nekom trenutku insistirao na samoj delegaciji, ali ne vidim ni kako izvršenje određenih ugovora ama baš ništa ne košta. To je prilično besmisleno, kao kada mi nekad dobijemo neki predlog zakona, a sada je to učestalo, valjda kako je ova ekonomska kriza, pa onda u predlozima raznih zakona piše - ocena potrebnih finansijskih sredstava, pa dalje piše da nisu potrebna nikakva finansijska sredstva za primenu nekog zakona. To je isto tako teško zamisliti.
No, da se vratim na ovaj amandman. Dakle, delegacija za vođenje pregovora. Sada je reč takođe o delegaciji. Opet je član 6. Evo šta vi predlažete – Vlada utvrđuje osnov za vođenje pregovora i zaključivanje međunarodnog ugovora, a to se dalje u zakonu zove osnov, i određuje delegaciju za vođenje pregovora. Predlažem amandman koji glasi: "Prilikom utvrđivanja osnove za vođenje pregovora i zaključivanja međunarodnog ugovora, Vlada određuje sastav delegacije za vođenje pregovora, visinu troškova za njen rad, kao i izvor finansiranja. Odnosno, ovaj amandman je na tragu, i još će nekoliko takvih amandmana biti, one prve intervencije da bi trebalo to da bude javno.

Hvala.
Jedan amandman opozicije koji jeste prihvaćen i otišao je gospodin Cvetićanin, šteta što je otišao, ali mi je drago što je to tako bilo na Odboru, da su prepoznali da je amandman dobar i da ga treba prihvatiti. Jeste dobar zato što član 9. govori o izveštaju o pregovorima pa je članom, odnosno predlogom predložena dva stava, gde se pretpostavljalo da će ili se očekivalo da se pregovori uvek završe uspešno, a ovaj amandman uvodi novi stav 3. gde se kaže da u slučaju da pregovori nisu uspešno okončani delegacija RS će u izveštaju posebno obrazložiti razloge za neuspeh, obrazloženje zbog čega je došlo do neuspeha pregovora i predložiti dalje postupanje koje nekada može da bude konkretno ili završetak. To zavisi.
Čovek bi očekivao da je lako utvrditi šta su to uspešni pregovori, a šta su to neuspešni pregovori. Međutim, ako ovih dana slušamo, gledamo šta se dešava na ovim sastancima u Briselu uspešni ili neuspešni zavisi iz kog ugla gledate. Demokratska stranka Srbije se zaista nada da će se ti razgovori, a neću da ih nazovem pravim pregovorima jer to nisu, to je više zavrtanje ruke, vađenje noktiju, mučenje jedne delegacije u Briselu, nada da će ta delegacija podneti izveštaj o tome da ti pregovori nisu uspeli i da će i ovu Narodnu skupštinu i sve građane Srbije obavestiti o tome. Hvala.

Hvala. Ja ću koristiti vreme grupe, a govorim o amandmanu. Dakle, nije replika, mada se odnosi na isti član.
Moram da kažem, mada pretpostavljam da je drugačija procedura kada je predlagač zakona narodni poslanik, ali mi smeta što nismo dobili u pisanom obliku obrazloženje koji su amandmani prihvaćeni. Mislim da na ovaj predlog zakona ima negde oko 12 amandmana, uključujući i ova četiri iz DSS, pa ste vi ova obrazloženja koja ste nam sada usmeno saopštili, ali, možda bi bilo dobro da i mi porazmislimo da li imate pravo za odbijanje sada konkretno i ovog amandmana.
Razumela sam vašu argumentaciju da se menjaju navike i da se u tom periodu mogu pojaviti drugačije potrebe za načinom korišćenja ovih 90 minuta. Međutim, moj kolega vam je takođe rekao i to da taj usmeni dogovor takođe ne mora da se poštuje. Takođe, može se reći – mi smo se dogovorili usmeno, to i to, recimo, na početku tog perioda i da to bude takođe nešto što ne mora da obavezuje niti poslodavca niti majku.
Lepo je od vas, vi ste u stvari rekli, možda je to naivno, da mi verujemo u dobre namere svakog poslodavca u Srbiji ili da govorimo o njihovom moralu. Mislim da ste vi upotrebili tu reč. Poslodavci, odnosno oni koji zapošljavaju, uglavnom imaju na umu visoku produktivnost, odnosno profit.
Ovde je kolega izneo primer jednog preduzeća koje radi i zapošljava veliki broj ljudi, uključujući i žene u Leskovcu. Dakle, oni su značajan poslodavac. Međutim, mislim da se ne možemo pouzdati u to da će svaki poslodavac ili da će poslodavci u Srbiji pre ličnog, ne ličnog, nego ostvarivanja profita i visoke produktivnosti, se odlučiti za ovo drugo. Volela bih da nije tako, ali nas prosto praksa i sve što se dešava kod nas kada je ovo u pitanju, to nas demantuje.
Dakle, svakog dana kada god otvorite novine možete da pročitate priču neke mlade žene koja ili nije mogla da bude primljena na posao, dakle, zaposlena ili koja je dobila otkaz ili koja je doživela to da mora da budućem ili potencijalnom poslodavcu mora da priča i obrazlaže svoje privatne planove, tako da je to nešto što se svakodnevno dešava. Nas prosto realnost demantuje da tu sada vlada neka visoka svest ili moral kada je bela kuga u Srbiji u pitanju.
Druga stvar koju ste rekli, mene raduje i nemam razloga da ne verujem da vi kažete da ćemo mi, dakle, Skupština, pratiti sprovođenje ovog zakona.
Znate, mi smo doneli, i ovaj saziv i prethodni sazivi, mnogo zakona, pogotovo zakona koji se tiču zaposlenih. Sećam se Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radnom mestu, odnosno o sprečavanju mobinga ili Zakon o ravnopravnosti polova. Sve su to sistemski jako važni zakoni s kojima se Srbija nije susretala. Dakle, to je bilo nešto potpuno novo u našoj pravnoj praksi, što apsolutno ne govori da nije bilo volje od narodnih poslanika, ali da prosto tu mi kao Skupština nemamo razvijene instrumente, mere i aktivnosti kojima bismo pratili sprovođenje određenih odredaba određenih zakona.
Mi ćemo sutra govoriti u pojedinostima o Zakonu o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom. To je takođe nešto što ova skupština ili sprovođenje tog zakona kao skupština nije mogla da prati njegovu primeni, pa smo se svi u diskusiji u načelu pozivali na podatke iz poreske uprave, pa smo preko poreske uprave mogli da pratimo kako su poslodavci primenjivali odredbe iz tog zakona. Prosto, ne vidim način. Način da nam dođe osoba, da li je ministar ili državni sekretar iz nadležnog ministarstva, ovo će biti Ministarstvo za rad i socijalnu politiku, i donesu nam kvartalno prilično kvalitetne izveštaje, to je samo izveštavanje. Kao parlament nemamo mogućnost da zaista pratimo šta se u stvarnom životu dešava. Hvala.