Zahvaljujem, gospodine potpredsedniče. Gospođo Dragutinović, dame i gospodo narodni poslanici, član 2. predstavlja i suštinu ovog rebalansa jer članom 2. se definiše kako će se nadoknaditi i ova razlika koja se pojavila.
Meni je veoma teško da govorim o ovom amandmanu zato što je pre mene govorio moj uvaženi kolega gospodin Balint. Nekada se budžet smatrao najvažnijim zakonom koji jedna Vlada u toku godine donese. Ako u okviru koalicije koja podržava tu Vladu dođu ovako teške reči na račun budžeta, dođu vrlo argumentovani dokazi da taj budžet ne poštuje osnovne zakona, onda je meni kao opoziciji prilično teško da tako žestoko napadnem taj isti akt.
Gospodine Balint, vi ste pravnik i mi se poznajemo jako dugo. Vi znate da se jedan zakon poštuje od prvog do poslednjeg člana i ne možete da kažete da poštujete član 24, a nećete poštovati član 78.
Gospođo Dragutinović, vi ste prekršili Zakon o budžetskom sistemu u ko zna koliko članova. Teško nam je da izmerimo. Nema završnog računa, a trebalo je da bude 15. jula u Skupštini. Ne može opravdanje da bude zato što Državna revizija nije dostavila svoj izveštaj.
Ako mislite da je to logično, možda jeste, onda je trebalo, kada su bile izmene i dopune tog zakona, pre mesec dana, u proceduri, lepo da kažete – završni račun će u proceduri biti tek kada Državna revizija dostavi svoj izveštaj i to bi bilo u redu. Ne možete da kažete da nećete poštovati rok od 1. novembra, kada treba budžet da bude u skupštinskoj proceduri. To isto piše u tom istom Zakonu o budžetskom sistemu. Ako primenjujemo pravila da neke članove poštujemo, a neke ne, bojim se da nećemo daleko dogurati.
Član 2. je suština ovog zakona. Ispostavilo se da je u Srbiji inflacija ove godine veća nego što je bila planirana. Veća inflacija rezultira većim iznosom BDP. Taj veći iznos hajde da potrošimo. Ako svedemo ovu raspravu na priču da li treba dati socijalna davanja, da li treba dati investicije, da li treba dati bilo gde, mi ćemo vas tu potpuno podržati, ali to onda samo znači da vi nemate nikakvu politiku i da ova Vlada nema nikakav plan, jer ako kažemo da treba, naravno da svima treba. Dokle tako možemo da stignemo?
Isto tako, ne možete da kažete da ne postoji zemlja koja se ne zadužuje. Naravno da ne postoji nijedna zemlja koja se ne zadužuje i naravno da ne postoji nijedna ozbiljna porodica, nijedna firma koja u bilo koju kapitalnu investiciju ulazi bez zaduživanja. To je svuda u svetu. Ali, hajde da vidimo kako je sada u Grčkoj, kako je u Irskoj i šta će biti u Portugaliji i šta će se desiti sa Španijom, šta će se desiti sa nekim drugim zemljama. U tome je razlika između zemalja koje znaju kako se zadužuju i onih koje to ne znaju.
Član 2. pokazuje potpuni krah vaše ekonomske politike. Pre godinu dana ste nas ubeđivali da način pokrivanja deficita emitovanjem državnih zapisa je idealno rešenje koje može sve da reši. Očigledno je da to nije idealno rešenje. Pre mesec dana smo ovde raspravljali, pre 15 dana, koliko je već prošlo, o kreditu 250 miliona evra za punjenje budžeta. Šta ćemo da radimo sledeće godine? Niste nam dali ni tada, ni sada objašnjenje na koji način ili zašto banke koje su kupovale te državne zapise više neće da ih kupuju? U čemu je tajna? Onda hoće da nam daju devizni kredit, u evrima. To su iste te banke, nema drugih. Te zapise nije mogao da kupi niko drugi. To je suština politike.
Ako to svedemo na to da li treba ovde, a ne onde, onda ništa nećemo dobiti. Da li treba, otišao je gospodin Čolaković, da li trebaju penzije? Da, trebaju penzije. Da li treba obrazovanje? Da, treba obrazovanje. Da li treba svima? Da, treba svima. Ali, onda nema politike i onda nema prioriteta, jer će svako da nam kaže da treba, u to nema sumnje. To su isto govorili u Grčkoj, verujte. Nema ovde kolege iz delegacije, bili smo u Grčkoj pre nekoliko godina, isto su tako pričali, treba svima, pa su sada u bankrotu.
Bili smo u Irskoj. Da li je tako gospodine Krasiću?
(Zoran Krasić, sa mesta: Tako je.)
I tamo su govorili da treba svima, pa se sada u Irskoj čudo desilo, bankrot države. Nećemo tako daleko stići.

Gospodine Novakoviću, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Dragutinović, reč "deficit" koja se pominje često u našem jeziku onako baš lepo zvuči, ali uvek treba obratiti pažnju na lepe reči i na sitna slova.
Šta u stvari znači deficit? To znači da zarađujete manje nego što trošite. Osnovno pitanje za nas u Skupštini je koliki je danas deficit u Srbiji. Jedno je ono što vi priznajete i što je zvanično, a koliki je skriveni deficit. Šta znači skriveni deficit? Koliko duguje država građevinskim i svim drugim firmama i što planira za neko drugo vreme. To jeste deficit, samo što ga mi ne vidimo u ovim papirima i u ovoj dokumentaciji koja je pred nama, a to je takođe važno za sve nas.
Zakonom o budžetskom sistemu predviđeno je da se u jednom trenutku pređe na budžet koji će biti trogodišnji, odnosno da se napravi planiranje na period od tri godine. Tako da i ovaj rebalans treba da bude uvod u budžet za narednu godinu. Kad gledamo šta piše u ovom rebalansu nemamo o bog zna čemu da se nadamo 2011. godine. Je l' tako gospodine Varga? Gospodin Varga je predsednik Odbora za evropske integracije, ako on kaže da je tako, onda ne postoji razlog da u to sumnjamo.
Šta nas čeka sledeće godine? Koliki će biti deficit sledeće godine? Da li neko može da proceni koliki će biti kurs evra sledeće godine? Kakav će biti odnos NBS i Vlade Republike Srbije? Što evro bude više skakao to će naš dug biti, pošto je naš dug u evrima, biće ga sve teže vraćati i biće sve veći. Šta će se desiti sa inflacijom? Gde su te mere koje su dogovorili predsednik Vlade i guverner NBS. Nema mere bez zakona. Te mere ne pišu ovim zakonima o kojima mi raspravljamo.
Na koji način ćemo sprovesti fiskalnu održivost, ako se stalno odlaže trenutak kad će to početi da se radi. Ne znam da li ste imali priliku da vidite MMF je objavio početkom ovog meseca vrlo interesantnu studiju o posledicama i problemima vezano za fiskalnu održivost.
Na koji način ćemo se mi boriti sa svim tim problemima? Teško je to videti iz ovog što je pred nama. Pričam da li izlazimo iz krize ili ne izlazimo iz krize. Postoji samo jedan dovoljno uverljiv i siguran dokaz izlaska iz krize i da je zemlja rešila neke od svojih problema, a to je rast zaposlenosti.
Kad u Srbiji bude počeo da raste broj zaposlenih, a kad bude počeo da se smanjuje broj nezaposlenih, a ne tako što ćemo gumicom da ih brišemo iz evidencije i hvalimo ih kako ih više nema, pošto postoje mere, kojima se ako se ne prijave u nekom roku onda se brišu, ako nisu nezaposleni, ali ti ljudi i dalje nemaju posao.
Kako je moguće da istovremeno drastično pada broj zaposlenih i drastično pada broj nezaposlenih. Pa to matematički nije moguće. Tek kada bude počeo da raste broj zaposlenih možemo da govorimo o izlasku iz krize, a ovi dokumenti i ovi zakoni koje nam vi predlažete nemaju ni jedan argument, nemaju ni jedan element koji će nam omogućiti da Srbija počne da rešava probleme i da izlazi iz krize.

Dame i gospodo narodni poslanici, veliko mi je zadovoljstvo što vidimo gospodina Mrkonjića s nama. U poslednje vreme ne posećuje javne skupove, ali vidim da i dalje dolazi u Skupštinu i veoma me to raduje.
Žao mi je što ministarka Dragutinović nije s nama, jer smo počeli interesantnu priču pre dve nedelje i teme su bile krediti i garancije. Dve nedelje kasnije opet raspravljamo skoro isto, u stvari nije isto, jer smo pre dve nedelje raspravljali o zaduživanju Srbije za 350 miliona evra, a danas na dnevnom redu imamo novih 475 miliona evra.
Postavlja se pitanje – da li je to potrebno, opravdano i neophodno? Kada pogledamo koji su to krediti, jedan je za restrukturiranje RTB Bor, drugi je za Projekat most Zemun-Borča, treći je za EPS brojila, četvrti je za Železnicu Srbije, peti je za obilaznicu oko Beograda. Da li je to potrebno? Mislim da jeste.
Kada pogledamo zašto smo sve i o čemu smo sve raspravljali ovde u nekom prethodnom periodu, to su bili krediti za obrazovanje, nauku, zdravstvo, vodoprivredu, pravosuđe, državnu upravu, lokalnu samoupravu, komunalnu infrastrukturu, za podršku izgradnje fondova koji postoje u Srbiji. Da li su svi ti krediti neophodni? Kada pogledate kakvi sve problemi postoje, naravno da su svi ti krediti neophodni.
Da li, gospodine Mrkonjiću, znate da postoji reč, pojam prioritet? Da li znate da postoji politika Vlade koja treba da definiše šta je to neophodno i šta će dati najbolje rezultate?
Zamisliste prosečnu četvoročlanu porodicu u Srbiji, roditelji i dvoje dece. Imaju sreće da oba roditelja rade, donose kući prosečnu platu koja je 34.500 bila u prethodnom mesecu, i zamislite da oni postavljaju svoje prioritete, pa je to frizer, krečenje, hrana, knjige, sve ono što treba.
Šta bi se desilo kada bi oni rešili da zadovolje jednog meseca sve svoje prioritete i kako bi onda ta porodica funkcionisala kada bi se ponašalo tako - to treba, hajde da trošimo? Šta bi se desilo ili kako će oni reagovati ako struja stvarno poskupi za tih 60%, kako najavljuje direktore Elektroprivrede Srbije? I to naravno bez kursnih razlika i bez ostalih stvari.
Šta bi bilo kada bi se ljudi iz Vlade zaduživali za svoj budžet ovakvim kreditima? Da li bi na isti način birali prioritete i šta bi se desilo kada bi oni morali ove kredite da vraćaju? Izgleda da postoji samo jedan konsenzus u ovoj Vladi, a to je zaduživanje i naravno svaki koalicioni partner ima pravo da uzme svoj deo kolača.
Neko će reći ministarki, meni je stvarno žao što ona sada nije u sali, ali postavlja se pitanje da li se jedna zemlja razvija bez zaduživanja? Odgovor je – ne. Sve zemlje moraju da uzmu kredit, sve zemlje se zadužuju za kapitalne projekte i to nije nikakva tajna. Ali, kao što postoje porodice, firme, tako i države sve kapitalne stvari uzimaju iz kredita, i u tome je razlika između uspešnih porodica i neuspešnih porodica, uspešnih firmi i neuspešnih firmi, uspešnih država i neuspešnih država. Neki ne znaju da izaberu svoje prioritete, zadužuju se za sve i svašta, a kada dođe vreme da se ti krediti vraćaju onda nastupe ozbiljni problemi.
Nijedan od ovih kredita o kojima smo raspravljali pre dve nedelje, o kojima raspravljamo danas, nema jedno slovo o isplativosti samog projekta. Da li treba most? Naravno da treba, ali tek kada sve stavite na papir u jednoj državi onda ćete videti šta daje najbolje rezultate i šta je najefikasnije ulaganje. Nema nijedno slovo o tome koliki će biti ukupna dug države kada se ovi krediti ratifikuju.
Ministarka je rekla, to je bila tema diskusija prepodnevna, vezano za troškove zaduživanja. Samo na kamate ove godine se odbija 300 miliona evra. Primera radi, 300 miliona evra su budžeti. Manji su budžeti za 70 opština u Srbiji kada se krene od najnerazvijenijih ka razvijenijima, nego što je tih 300 miliona evra.
Za lokalnu samoupravu se budžetom izdvaja 10 miliona evra, za najnerazvijenije opštine 5 miliona evra, a samo na kamate se odvaja 300 miliona evra. To je onda pitanje prioriteta.
Očigledno da je osnovna politika ove vlade svima dok ima, a kada nema, onda kažete nema, pa ćemo zajedno da vidimo šta ćemo da radimo. Da li je to odgovornost? Siguran sam da nije.
Ministarka finansija je rekla da je merilo odgovornosti to što je za 28 meseci, koliko Vlada postoji, usvojeno šest budžeta. Sedmi trebalo je da bude ovde pre mesec dana pa ga još nema. Da li je to merilo odgovornosti ili je odgovornost ono što treba da piše u budžetima.
Ministarka je zaboravila da kaže da za tri godine nijedan budžet nije stigao u zakonom predviđenom roku. Ne znam koliko Vlada treba da funkcioniše i koliko je ministarki finansija trebalo da ova vlada bude na sceni, a da zakon stigne u roku koji je predviđen Zakonom o budžetskom sistemu. Šta ćemo sa tim?
Nema ni završnog računa. Trebalo je da bude 15. jula u skupštinskoj proceduri, danas je 24. novembar i još ga nema. Ministarka kaže – čekamo izveštaj DRI. Logično je da prvo vidimo šta piše u izveštaju DRI, pa ćemo onda dostaviti završni račun.
Da li je logično? Mislim da jeste. Zašto to ne piše u zakonu koji ste predložili pre deset dana o kojem smo ovde raspravljali? Zašto niste napisali u Zakonu o budžetskom sistemu – biće dostavljen i stavljen u proceduru kada državna revizija napiše svoj izveštaj. Zašto piše 15. juli ako se čeka izveštaj DRI? Valjda je merilo odgovornosti poštovanje zakona?
Koliki je danas deficit? Da li to iko zna? Šta bi se desilo, na primer, s nekom firmom ili građaninom koji prekorači svoj minus u banci. Istog sekunda mu banka blokira račun. Šta se dešava sa svim onim firmama, vi ministre najbolje znate pošto se mnogo duguje građevinskim firmama, koje ne plate PDV u zakonom predviđenom roku od 10 dana? Šta se desi sa firmama koje do 28. februara ne dostave završni račun? Šta se dešava sa onim građanima koji do 15. marta ne prijave porez na dohodak? Kakve su sankcije? Sve su ozbiljnije i ozbiljnije i kazne su sve veće. Jedino za Vladu ne važi nijedna kazna. Očigledno postoji pravilo da jedno pravilo važi za Vladu, a drugo za građane Srbije.
Pogledajte samo šta izjavljuje ministar Dulić. Vi ste inženjer, graditelj, pa pretpostavljam da ste videli šta se dešava oko ovog projekta kasarne i oko 5.000 stanova. Ministar Dulić kaže da je odlična stvar što je usvajanjem Zakona o podršci građevinskoj industriji praktično ukinut Zakon o javnim nabavkama, da je taj zakon bio spor, da su procedure bile dugotrajne i da je ovako, na neposredan način, pošto je to valjda radilo njegovo ministarstvo, postignuta mnogo bolja cena, mnogo brže i mnogo efikasnije. Hajde da ukinemo Zakon o javnim nabavkama.
Kada se naručuje kisela voda i spajalice, onda može Zakon o javnim nabavkama, a kada treba da ugovorimo 5.000 stanova onda nam je zakon o javnim nabavkama smetnja. Šta na to kaže grad Beograd? Država ne treba da bude povlašćeni investitor, da za te stanove koji su počeli da se grade nisu plaćene naknade i da to nije način na koji može da se funkcioniše. Očigledno je da jedna pravila važe za Vladu, a druga pravila za građane.
Da li iko od građana sme da kaže da nema para i da zbog toga neće da plati račun? Šta bi se desilo s onim koji ne plate račun za telefon? Sada je Telekom postao vrlo ažuran, u roku od 10 dana isključi račun. Samo Uprava za zajedničke poslove duguje 200 miliona dinara na ime neplaćenih računa, 100 miliona za grejanje, dug za struju je 84 miliona.
Uprava za zajedničke poslove gradu Beogradu nije platila naknadu za građevinsko zemljište 700 miliona dinara. Telefonski računi 20 miliona dinara. S druge strane, država, prema podacima Unije poslodavaca, duguje milijardu evra građevinskim firmama. Postavlja se pitanje koliki je stvarni dug? Jedno je šta piše u budžetu, ali ako kasnite sa tim plaćanjima pa sačekate 1. januar, onda naravno da ispoštujete zakon o budžetu i ispoštujete taj deficit.
Voleo bih da dobijem neke od odgovora na ova pitanja jer je to svrha ove rasprave, jer mi pričamo jedno a radi se nešto drugo. Niko ne zna koliki je deficit danas. Rebalans još uvek nije usvojen, verovatno je probijen onaj deficit koji je dozvoljen zakonom, 107 milijardi dinara. Niko ne zna kada će biti ispoštovan Zakon o budžetskom sistemu. Niko ne zna kada će biti dostavljen završni račun budžeta za 2009. godinu. Niko ne zna kada će nam biti dostavljen Predlog budžeta za 2011. godinu, a trebao je da bude ovde 1. novembra.
Kako ćemo ispoštovati zakon o fiskalnoj odgovornosti koji predviđa da je ukupno zaduženje 45% BDP.
Molim vas da prenesete moje veliko izvinjenje ministarki Dragutinović. Napravio sam ozbiljnu grešku kada sam prošli put diskutovao. Moja procena je bila, pošto je taj zakon predvideo da 45% može da bude dug kojim će se Srbija zadužiti, predvideo sam da će to biti do kraja sledeće godine, nisam imao na umu ove zakone. Izvinjavam joj se jer će taj procenat biti prekoračen već u prvih nekoliko meseci sledeće godine. Hvala.

Dva ili tri minuta? Čini mi se tri.
(Predsedavajuća: Dva. Meni se ne čini, sigurna sam, dva minuta.)
Obično nema replike, pa zbog toga sam iznenađen.
Slažem se sa gospodinom Mrkonjićem. Imali smo prilike da sarađujemo u raznim oblicima. Nekada davno dok je on još bio direktor CIP-a prvi put smo radili na projektu "Prokop". On je to možda i zaboravio, a sada ga podsetim.
Ne slažem se sa vama da je najveći neto devizni priliv za državu od saobraćaja, mislim da je najveći neto devizni priliv od građevine. Građevina je bila naša najveća izvozna šansa. Zašto više ne postoje ozbiljne građevinske firme, to je veliko pitanje za sve vas i sve nas.
Vama potpuno verujem i ne sumnjam ni u šta što ste rekli, samo vas molim da nam dostavite u najkraćem mogućem roku sve te procene i analize koje su napravljene za sve ove kredite, pošto mi nismo imali prilike da ih vidimo. Složićete se, to što ćemo jedni drugima verovati je jedna stvar, ali nešto što je zakonska obaveza i što piše u zakonu je nešto sasvim drugo.
Druga stvar je kako da pomognemo domaćoj građevini i kako da država bude podrška da naše firme ponovo rade u inostranstvu? Ako nisu u stanju da budu najjeftinije u zemlji, na koji način će naše građevinske firme raditi na svim onim tržištima na kojima su radile u inostranstvu? I vi i ja se sećamo vremena kada smo radili neposredno u struci i kada su naše firme gospodarile Južnom Amerikom i kada su bile glavne u Africi i kada su dobar deo Azije pokrivale naše firme. Kada se to preračuna u devizni priliv i šta smo sve tada proizvodili i izvodili, onda je veliko pitanje zašto to danas ne možemo?
Mislim da jedino nismo radili nuklearne elektrane, ako se ne računa nuklearna elektrana Krško, ali u svetu smo radili apsolutno sve objekte i ne postoji nijedan razlog zašto to ne bismo radili danas. Problem sa našom građevinom je što ona realno nema podršku države i ne može da se pojavi u konkurenciji drugih zemalja i drugih firmi koje tu podršku imaju. To je naš ozbiljan problem.
Ako naše firme ne mogu da budu najkonkurentnije u zemlji i ako država duguje našim firmama, onda je to dugoročno ozbiljan problem koji morate da rešavate i vi, a moram i ja.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Dragutinović, vrlo važan set zakona i upravo posle ovakvog uvodnog izlaganja, posle ovakvog važnog seta zakona, čini mi se da možemo da kažemo nekoliko reči o nedostatku procedure, jer demokratija predstavlja izgradnju procedure. Neki drugi parlamenti imaju mogućnosti u okviru vremena koje je dozvoljeno, a to je za šefove ovlašćenih grupa 20 minuta, izlaganje može da se podeli na više od dva dela kako je dozvoljeno u našem parlamentu. Da li je to potrebno i zašto ukazujem na to, reći ću u daljem toku rasprave.
Moram da priznam da ste odlično obrazložili ovih šest ili sedam tema, koliko je ovde definisano. Moram da priznam da su mi se jako svidela ova objašnjenja, ali ima samo jedan problem.
Vi niste dali odgovor ni na jedno ključno pitanje. Upravo ste, sve ono što nas zanima, trebalo je da to odgovorite i da je procedura takva, ja bih sada seo i sačekao da mi odgovorite na ta važna pitanja, a ovo što ste rekli, to piše u obrazloženju i to se podrazumeva. Koja su to ključna pitanja po mišljenju DSS?
Prvo pitanje, šta je za nas najvažnije u ovom trenutku, šta je za Srbiju najvažnije?
Drugo pitanje, šta je najvažnije za nas i za generacije koje dolaze? Kako ćemo dobiti odgovore i šta će ministar finansija da nam kaže kao odgovor na ta pitanja.
Prvi zakon i zakon koji, kako ste rekli, u skladu sa budžetom omogućava finansiranje budžeta, definiše zaduživanje kod deset banaka, ukupno 250 miliona evra. Samo da vas podsetim, predsednik Vlade, predsednik vaše Vlade, predsednik koji je vas ovde predložio, zalaže se svakim svojim govorom za deevroizaciju Srbije. Zašto se Vlada zadužuje u evrima?
Ovaj kredit nije u dinarima, on je u evrima. Da li to znači da predsednik Vlade priča jedno na televiziji, a onda kada dođe u Skupštinu predloži nešto sasvim drugo? Kako će se građani i privreda zaduživati u dinarima, ako se Vlada zadužuje u evrima? Svi mi gledamo u Vladu kada donosimo nekakve odluke, privreda, strani investitori, svi mi zajedno posmatramo koji su to potezi Vlade da bismo mogli neke svoje lične poteze da pokrenemo. Kako možemo da pričamo o deevroizaciji ako se zadužujemo u dinarima?
Drugo pitanje – zašto menjate način finansiranja? Pre godinu dana, kada je bio taj budžet o kome nam sada govorite, rekli ste da će država emitovati hartije od vrednosti. Ali, očigledno je, i na to smo vam više puta ukazivali, da to nije neiscrpan izvor finansiranja. Ko je kupovao te hartije od vrednosti? Da li je bilo ko od nas mogao da kupi te hartije od vrednosti? Nije. To su kupovale iste ove banke.
Osnovno pitanje na koje treba da date odgovor jeste – zašto banke više neće da kupuju hartije od vrednosti koje emituje država, koje imaju odlične kamatne stope, koje su to radile do pre nekoliko meseci, a sada hoće da daju kredit istoj toj državi, ali u evrima? To je trebalo da nam kažete u vašem uvodnom izlaganju.
Odgovor na to je vrlo prost – niko nema poverenja u ekonomiju ove zemlje. Svi imaju inflatorna očekivanja i svi veruju da kurs evra nije realan. To je odgovor na pitanje zašto banka hoće da da kredit državi u evrima, a neće da kupi hartiju od vrednosti u dinarima, jer nema poverenja u dinar.
Šta se desilo sa ekonomskom politikom ako je taj ključni način finansiranja deficita promenjen, ako mi moramo da uzmemo sad kredit da bi refinansirali one hartije od vrednosti za koje ste nam rekli da će nam omogućiti finansiranje? Kako ćemo to raditi sledeće godine?
Jer, očigledno da taj model više ne funkcioniše. On ne funkcioniše već nekoliko meseci i prilično loše su prošle sve one hartije od vrednosti koje su bile dugoročnije i koje su imale period dospeća duži od tri meseca.
Da ne pričam o tome, o tome sam već govorio, koliko su u Srbiji više kamatne stope na hartije od vrednosti od svih zemalja u regionu, a mi smo nekakav lider u regionu. Kod nas su te kamatne stope od 11 do 13,5%, u nekim drugim zemljama su 3-4%. Kamatna stopa je odraz ekonomije, odraz perspektive, odraz poverenja koji je neko imao u ekonomiju u određenoj zemlji i u vladu i ekonomsku politiku. Šta se desilo sa tom ekonomskom politikom u ovih godinu dana?
Šta se desilo sa reformama koje ste najavljivali? Zašto nema reforme poreskog sistema? To je jedan od najvažnijih projekata i države i Vlade i vašeg ministarstva. Sve drugo može, sem reforme tog poreskog sistema. Niste nam rekli koliki su troškovi zaduživanja? Da li se nešto menja, pošto je emitovanje državnih zapisa bilo na jedan način, sada idemo na kreditno zaduživanje? Koliki su troškovi zaduživanja na ovakav način?
U Zakonu o budžetu samo na troškove kamata po kreditima koji su uzeti država odvaja oko 350 miliona evra. Koliko je to 350 miliona evra? Vrlo jednostavno. Budžeti 70 opština u Srbiji, kada se krene od onih najnerazvijenijih ka razvijenijim su manji nego što su kamate na kredite koje Srbija plaća za dospela zaduživanja. Znači, budžeti 70 opština, kada se saberu, zbirno, manji su nego 350 miliona evra koliko samo ove godine dajemo za kamatu. O čemu onda pričamo?
Pošto je pre 10-15 dana donet reformski zakon, Zakon o budžetskom sistemu i fiskalnoj odgovornosti, da li ste nam rekli u kakvoj je ovo vezi sa Zakonom o fiskalnoj odgovornosti? Prema podacima koje ste vi objavili, pre nego što se zadužimo za ovih 250 miliona, plus ovi ostali krediti, javni dug je 38,5%. Sad ste nam predložili 300 i nešto miliona evra. Koliko to povećava javni dug?
Neposredno pre nego što sam krenuo u salu, stigao mi je još jedan kredit – 100 miliona evra za železnicu. Kakve to veze ima sa javnim dugom? Ne znam da li ste bili tu, 5. novembar, Vlada Republike Srbije, prvi potpredsednik Ivica Dačić – 100 miliona evra za železnicu.
Kakve veze ima sa javnim dugom ovo što govori ministar Đelić, odnosno potpredsednik Vlade Đelić? Rekao je da ćemo se svim silama boriti za nove kredite. Bio je gost u Svetskoj banci i rekao je da nismo iskoristili još 600 miliona koje su nam ostali, a gospodin Đelić je Svetskoj banci tražio još 900 miliona evra kredita. Kakve to veze ima sa Zakonom o fiskalnoj odgovornosti, gde je granica zaduženja 40, odnosno 45%? Šta je to sa deficitom koji će sledeće godine biti ponovo nekoliko procenata? Zašto Vlada sama ruši Zakon o fiskalnoj odgovornosti?
Ja bih voleo da mi odgovorite kakve veze ima ovo što je obećano penzionerima i ovo što je predsednik Vlade obećao da penzije neće biti manje od 60%? Kakve to veze ima sa Zakonom o fiskalnoj odgovornosti? Jer, smisao tog zakona je upravo da penzije budu manje od 50%. Kada bi se to pretvorilo na današnji dan, penzije bi danas po Zakonu o fiskalnoj odgovornosti bile otprilike oko 15 do 15,5 hiljada dinara. O čemu mi onda ovde pričamo? Kakve veze ovaj zakon ima sa Zakonom o fiskalnoj odgovornosti? Zašto smo donosili zakon koji će biti iscrpljen sledećih šest meseci?
Samo ovo što sam nabrojao do sada je više od 45 procenata javnog duga. Kako ćemo onda te kredite da vraćamo? Kako nije, ako je sad 38,5 i ovih 1,5% ovo što ste nam danas dali, ovih 100 miliona za železnicu, ovih milijardu i po Đelićevih, to sve ne da je 45% nego je daleko više od toga. To je prosta matematika. To se uči u prvom razredu osnovne škole, da ne kažem da se to uči u zabavištu, to sabiranje do 45.
Ili ćete nam opet reći da je to sa MMF-om i da se to ne računa? Jeste da je to dug, ali to se ne računa, tako ćete nam reći. Šta se onda računa? Lepo nam recite šta se računa, da bismo znali šta ćemo da sabiramo. Da li se računa Zakon o budžetskom sistemu?
Danas je 9. novembar. Gde je budžet? Rok je bio pre devet dana. Pre devet dana je trebalo da nam dostavite budžet, a njega nema. Da li ste nam dostavili završni račun za prošlu godinu? Rok je bio 15. jul. Ne sećam se da je stigao. Da li ste nam dostavili konsolidovani završni račun za ceo sektor države? Rok je bio 1. novembar.
To je, gospođo Dragutinović, član 78. Zakona o budžetskom sistemu. Gde su ti zakoni? Mi ne poštujemo zakone koje sami donosimo, a onda kažemo – zašto su ovde visoke kamate i zašto ne dođu strani investitori? Neće, zato što se ne poštuju zakoni koji su doneti. Ovaj zakon je donet pre 10 dana a već je prekršeno ko zna koliko članova.
Sada bih se malo vratio na ovaj zakon. Budžet o kome ste nam govorili ograničava deficit na 107 milijardi. Prema poslednjim podacima Ministarstva za finansije, 1. novembra, pre devet dana, onog dana kad je trebalo da nam dostavite budžet, deficit je bio 98,5 milijarde u odnosu na zakon o budžetu.
Je l' vi imate drugu metodologiju u odnosu na MMF? Ali, valjda je za nas obavezujuće ono što je tekst zakona, a ne metodologija MMF-a. Po toj metodologiji računate neke druge prihode pa je taj deficit manji. Prema zakonu o budžetu, 1. novembra je deficit bio 98,5 milijarde.
Znači, deficit do kraja godine, ako nam ne predložite rebalans, može da poraste samo za 8,5 milijarde dinara ili 85 miliona evra, u zemlji u kojoj se borimo za deevroizaciju.
Kakve veze ima ovaj zakon sa Zakonom o budžetu i sa Zakonom o javnom dugu? U ovom zakonu nijednom rečju niste rekli koji će deo otići na deficit, koji će deo otići na refinansiranje duga? Mi ne znamo od ovih para ovde za koje tražite da vam damo saglasnost koliko ide na jedno a koliko ide na drugo. Zakon o javnom dugu jasno definiše deficit, jasno definiše refinansiranje. To su dva različita člana tog zakona.
Obaveza po tom zakonu je bila da nam razdvojite i tačno kažete kakve su projekcije Ministarstva finansija za jednu i drugu stvar. Član 7 kaže – zaduživanje za refinansiranje deficita. Član 8 – zaduživanje za refinansiranje. Mislim da ovaj zakon poznaje dve različite kategorije. Ni jednom jedinom rečju niste rekli kakve su projekcije za jednu i drugu stvar. Da li to znači da ćemo probiti budžetski deficit? Ako se prate ovi trendovi, onda će to biti rizično.
Šta sad imamo? Imamo da se Zakon o budžetskom sistemu ne poštuje. Imamo da se Zakon o fiskalnoj odgovornosti ruši na svakom koraku. Jer, oni koji su glasali za taj zakon, kada kažu da će penzije biti 60%, oni ruše taj zakon.
Oni ruše to zato što neće da sprovedu nikakvu reformu penzionog sistema i potpuno im je jasno da je ta reforma neodrživa. Nije smak sveta 2012. godine, tu su malo pogrešili, potpuno pogrešan prevod o smaku sveta, ali se u Srbiji sve ne završava 2012. jer se ovde sve projekcije prave do izborne godine. Pa, živeće ovaj narod i posle izbora, ili mislite da to ne treba da bude tako?
To su odgovori koje je trebalo da nam date, pa da onda na bazi tih odgovora imamo ovde kvalitetnu raspravu, a ne kažete – bio je Zakon o budžetu, pa podržite, pa ćemo da idemo dalje. Dobro, podržaćemo i šta onda? Šta ćemo onda kad dođe 2012. godine? Nije vam to dobro, gospođo ministarka. Ne, ne zbog vas, nego zbog svih nas i zbog svih onih koji dolaze iza nas. To je ta odgovornost koja je potrebna ovde, a ne lepe priče, pa onda da vidimo, kad dođe to vreme, onda ćemo svi zajedno da čupamo kosu.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Dragutinović, ovo bi trebalo da bude jedna od najvažnijih rasprava koju Skupština vodi ne samo ovde, nego svuda u svetu. Kada se raspravlja o ovako velikim sredstvima i o zaduživanju koje je dugoročno i trajno, to bi trebalo da ima najveću pažnju.
Na početku sam upozorio na nedostatke naše procedure. Vi ste se obratili na samom početku, obratiće te se i na samom kraju i to je onda ozbiljan nedostatak naše procedure u Skupštini i ozbiljan nedostatak shvatanja demokratije. Valjda je smisao da ovo bude komunikacija koja će dovesti do toga da zakoni budu bolji, ne mislim da je smisao da vi kažete svoje, a mi svoje i da svako dalje radi svoj posao.
To ne treba da čudi, tim pre što u današnjim novinama, imate u "Politici" izjavu gospodina Stamenkovića koji je član Ekonomskog saveta Vlade. Razumem da ne slušate opoziciju, ali on kaže da za dve i po godine koliko postoji taj pompezno najavljivan savet, da se sastao samo tri puta. Jedna je stvar što vi ne slušate nas, nego vi ne slušate ni sami sebe. Za razliku od većine govornika, ja se ne slažem da ste vi krivi. Mislim da je kriva Vlada.
Ova vlada je napravljena da ne bude Vlada i ova vlada je napravljena da pravi izgovore.
Nijednoj zemlji ne trebaju izgovori. Nama trebaju rešenja za probleme. Mi smo danas raspravljali o setu zakona. Samo ovaj zakon koji donosi zaduživanje od 250 miliona evra i kada prebrojite svako slovo, on ima svega dve strane, a svako slovo zadužuje Srbiju za osam i po hiljada evra. Dakle osam i po hiljada evra je prosečna dvogodišnja plata u Srbiji.
Sada mi recite da li toliko zaduženje zaslužuje ovakav način diskusije, ovakvu raspravu? Koliko su ozbiljni problemi, možemo da nabrajamo koliko god hoćete, pa od toga da li će biti nestašice mleka, da li ćemo da ga uvozimo, nestašice mesa u prodavnicama. Pogledajte šta se dešava sa mostom na Adi.
Na tenderu je rečeno da košta 120 miliona evra, procena je bila da košta 160 miliona evra. Već danas prema izjavama ljudi iz gradske uprave, on košta 290 miliona evra, bez troškova zaduživanja. Most će biti završen, ali neće moći da se stigne, jedino liftovima, jer nije završena ni leva ni desna strana. To ćemo da radimo naknadno, novim tenderima. Da li su to oni infrastrukturni projekti koji trebaju Srbiji i koji treba da nas izvuku iz krize?
Sva ona pitanja koja sam postavio na početku, očigledno nemaju odgovor do samog kraja ove rasprave, jer posebno je pitanje, da li je Srbija visoko zadužena zemlja ili nije. Znam da vi cenite gospodina Pavla Petrovića i on je bio vaš profesor. On je napravio jednu vrlo interesantnu izjavu, a poziva se, ne znam da li ste imali prilike da vidite, naučni rad profesora sa univerziteta na Harvardu, jer oni su pravili analizu za poslednjih nekoliko stotina godina, rizik kada zemlja upada u krizu na bazi zaduživanja.
Dakle, 20% državnog duga, ali i privatnog duga, jer ova kriza je pokazala, kada su zaduženja velika i privatni dug poprima određene dimenzije državnog duga. Dvadeset odsto zemalja je imalo problema, upadalo je u dužničke krize kada je dug dostizao 20% BDP. Dalje, 32% zemalja je upadalo u dužničku krizu i u probleme sa otplatom duga, kada je dug bio između 40 i 60%, a 16% kada je taj dug bio veći od 80%. Ukupan spoljni dug Srbije je oko 80%, a verovatnoća pojave dužničke krize je oko 75%.
Prilično veliki nivo i prilično ozbiljna situacija koja bi sve nas trebalo da navede, ako ništa drugo bar da ozbiljno razmišljamo, tim pre što je ova zemlja već imala iskustva koja mi nismo zaboravili, a to je na koji način država pokušava da pojede unutrašnji dug, tako što naduva inflaciju, ta inflacija u početku svima odgovara, ta inflacija pojede unutrašnji dug, a na kraju pojede i čitavu zemlju.
To što u ovom trenutku inflacija zbog likvidnosti odgovara i nekim firmama, odgovara i budžetu, dugoročno to nije apsolutno nikakvo rešenje. Dugoročno to vodi samo u spiralu smrti.
Kada će ova zemlja izaći iz problema? Kada date odgovor na pitanje koliko je ljudi ostalo bez posla. Nekoliko mojih kolega prethodnika je govorilo o tome da je ostalo 200.000 ljudi bez posla u Srbiji. Koliko od tih je zaposleno u državnim firmama i u javnom sektoru? Mislim nijedan, nije nijedan. Dok god ljudi koji rade i koji treba da donose rast BDP imaju stoprocentni rizik, a dokle god država ne rizikuje i ne odgovara ni za šta, nećemo moći da izađemo iz problema.
Nemamo danas odgovor i ne znamo posle ove rasprave koliki je ukupan državni dug. Mi danas znamo da je pre deset dana deficit budžeta bio 98 milijardi. Danas se zadužujemo za 25 milijardi novih ili 250 miliona evra, a pri tom ne znamo koliko će otići na refinansiranje, a koliko će otići na deficit. Da li to znači da će biti prekršen Zakon o budžetu? Da li to znači da Skupština Srbije nema odgovor na pitanje gde idu te pare? Da, znači, jer Ustav je vrlo jasan u članu 92 – Skupština donosi budžet, a budžet prikazuje sve prihode i rashode.
Da li mi znamo koliki su ukupni rashodi? Ne znamo, jer ne znamo koliko ide na refinansiranje. Recite nam od ovih 250 miliona evra koliko ide na refinansiranje, koliko ide na deficit? Mi to ne znamo danas, to nigde ne piše. To što kažete da će to biti tako ispunjeno, jer je to dobra praksa, to jedna stvar. Vi ste prekršili Zakon o budžetskom sistemu jer niste nam dostavili budžet pre deset dana, niste nam dostavili završni račun, niste nam dostavili konsolidovani završni račun. Da li je tako? Jeste, tako je. Kako onda možete da kažete?
Šta ćemo mi uraditi? Kako ćemo zaštiti Skupštinu od ovakve Vlade? Mi ćemo već sutra uputiti pismo svim poslaničkim grupama, iz prostog razloga što ukazuje na to da će biti prekršen budžet i da će biti prekršen Ustav. U trenutku kada zakon bude donet, ako ne bude usvojen rebalans budžeta u međuvremenu, obratićemo se Ustavnom sudu, jer nam je to jedina barijera da demokratskim putem zaštitimo ovu državu od ovakve Vlade. Pokušaćemo da se borimo i na takav način, a generacije koje dolaze, one će rešavati sve ove probleme i biće suočene sa svim onim što ste im vi nametnuli u ovih nekoliko godina koliko ste na vlasti.

Dame i gospodo narodni poslanici, jedan od osnovnih poslova Skupštine je da donosi zakon. Veliki broj tačaka i veliki broj zakona o kojima raspravljamo su upravo zakoni o potvrđivanju raznih sporazuma o saradnji koje potpisuju Vlada u ime RS sa brojnim drugim zemljama. To su izuzetno važni zakoni.

Na ovoj sednici je 36 tačaka dnevnog reda, više od 15 su upravo zakoni kojim se potvrđuju razni međunarodni sporazumi. Primera radi, dopuna konvencije o stvaranju Saveta za carinsku saradnju, pa sa savetom ministara BiH o saradnji u oblasti turizma, o saradnji u oblasti vazdušnog saobraćaja sa Vladom Egipta, saradnja sa Azerbejdžanom o borbi protiv organizovanog kriminala.

Pre dve godine smo imali vrlo interesantnu situaciju. Kada su počeli pregovori sa MMF Vlada je rekla da taj aranžman nije predmet rasprave u Skupštini Srbije. Sadržina tog aranžmana nije stvar o kojoj treba da raspravlja Skupština Srbije nego to potpisuje Narodna banka.

Dokaz tome je i kada pogledate spisak zaduženja, pošto je na bazi tog sporazuma koji je potpisala NB i koji je potpisala Vlada, bez saglasnosti, bez ratifikacije u Skupštini, kada pogledate zaduženje RS kredit od MMF nije deo duga Vlade RS. Ministarka finansija je ovde mnogo puta rekla da to ne spada u zaduživanje RS.

Bili smo svedoci da je poslednjih dana, iako priča traje već skoro dve godine o reformi penzionog sistema, pre dva ili tri dana pojavila se vest da su premijer Cvetković i ministar Ljajić potpuno saglasni sa svim zahtevima penzionera i sindikata, ali da će o tome morati da razgovaraju sa misijom MMF koja je trenutno u Beogradu, ali da ni misija nema saglasnost da da i da raspravlja o tome nego mora da se traži saglasnost sedišta MMF i centrale u Vašingtonu.

Imamo jedan sporazum koji nije ratifikovala Skupština, imamo dug koji nije dug RS, a jedan od najvažnijih zakona mora da dobije saglasnost u Vašingtonu. Kako je to moguće, kao je moguće da nešto nije dug, da mi nemamo nikakve obaveze, a da najvažniji ili jedan od najvažnijih zakona koji reguliše pitanje u ovom trenutku otprilike 1.820.000 penzionera o tome mora da se raspravlja u Vašingtonu? Pogledajte, cela Evropa je blokirana zbog mnogo manje izmena koje njihovi zakoni predviđaju.

Sve ono što se dešavalo u prethodne dve godine predstavlja jednu prilično tužnu priču o promenama čitavog ovog zakona. Ono što je činjenica to je da predložene izmene predviđaju u korist budžetske štednje samo smanjenje prava penzionera.

Predložena indeksacija je unikatno rešenje, takva indeksacija ne postoji negde u svetu. Ono što kreatori te indeksacije, a oni su iz nekih međunarodnih krugova, upozoravaju to je upravo da takva indeksacija dugoročno vodi prosečnu penziju na društveno neprihvatljivi nivo.

Tužno je što se reforma jednog takvog sistema sprovodi pre svega pod inicijativom MMF. MMF po prirodi svog posla je zadužen za štednju i za kratkoročne stvari, a to niti je jedini niti je najvažniji problem penzionog sistema. Taj penzioni sistem ima mnogo ozbiljnije, mnogo veće probleme i tužno je što se o tako važnom zakonu raspravlja na ovakav način.

Moje pitanje za predsednika Vlade, gospodina Cvetkovića – šta sve stoji u tom sporazumu koji ova Skupština nije ratifikovala i kakve sve još to obaveze je Vlada preuzela u ime svih građana Srbije? Jedna od njih je i "Telekom" i to piše u tom pismu o namerama. O tome smo već ovde govorili, ali šta sve tu još piše voleli bismo da znamo.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministar, član 1. zakona definiše materiju samog zakona. To smo vam rekli u načelnoj raspravi i to vam kažemo još jednom. Ne znam zašto ste odustali od ideje da se donese poseban zakon, jer mislim da je bilo neuporedivo, u potpunosti se slažem s vama, bilo je mnogo bolje da smo imali poseban zakon koji bi definisao fiskalna pravila i odgovornost, a da zakon o budžetskom sistemu bude zakon koji definiše materiju vezanu za budžetski sistem. Imate našu punu podršku i nije mi jasno zašto ste odustali od te ideje.
Druga stvar, znate da smo o mnogim pitanjima različite stavove imali. O mnogim pitanjima smo imali podudarne stavove. Mislim da tako treba da bude, jer jedino tako ćemo naći pravi put. Ono što se nama ne dopada je što u trenucima kada Srbija ima ozbiljne probleme, kada imamo veliki fiskalni deficit, kada ćemo imati probleme narednih godina, ovaj zakon ne ojačava funkciju ministra finansija.
Zemlje koje su imale jakog ministra finansija su rešavale probleme. Nije dopustivo da ministar finansija izađe sa jednim predlogom mera, da neki drugi ministar istog dana utrkuje se da kaže kako to neće opstati, jer ima podršku određenog broja poslanika, a ministar finansija to nema.
Druga stvar, žalosno je što je ovaj zakon donet pod pritiskom MMF, jer ispada da o nama mnogo više treba da brine neko sa strane nego što ćemo mi sami rešavati problem. Sa jedne strane dok ne budemo bili svesni svojih problema i ne budemo spremni da ih rešavamo, ti problemi će se nagomilavati i uvek će se naći nekakav razlog da se ti problemi ne reše.
Treba napomenuti da ovakvi zakoni o fiskalnoj odgovornosti postoje u velikom broju zemalja. Prvo su ih uvele najrazvijenije zemlje sveta. Još 90-tih godina imale su ih i Nemačka i Japan i još neke zemlje. U ovom trenutku postoje u 80 zemalja u svetu. U tih 80 zemalja u svetu spadaju najrazvijenije zemlje, zemlje u razvoju i neke od najnerazvijenih zemalja. Prema tome, pokazalo se da taj zakon treba da postoji. Ovaj zakon je dao rezultate samo tamo gde su bile vrlo jasno definisane mere i odgovornosti, gde su postojale jasne odgovornosti za sprovođenje mera.
Video sam vaš odgovor od pre nekoliko dana. Ne znam da li ste propustili, ali interesantna su pravila koja postoje u Izraelu, jer u Izraelu ministar finansija je lično odgovoran za sprovođenje utvrđenih pravila ekonomske politike. U slučaju da se te mere ne sprovedu, on ima ogromna ovlašćenja i podnosi ostavku u slučaju da te mere nisu poštovane. Izrael ima vrlo malo problema u toj stvari. Brazil je imao ovakav zakon, ali tek kada su uveli određene mere koje sankcionišu određena ponašanja zakon je počeo da daje određene rezultate.
Ono što nas brine je da fiskalni savet ima pre svega savetodavnu ulogu, da mnoge od ovih mera je moguće relativizovati od određene odluke. Ono što nas posebno brine, ne zato što ste vi danas ovde, zato što ste vi ministar finansija, ali mislimo da je ministar finansija morao da ima mnogo jaču i mnogo veću ulogu i veću odgovornost, i onda bismo imali nekoga ko je odgovoran za sprovođenje određenih mera ekonomske politike.
Koristiću vreme poslaničke grupe.

Gospođo Dragutinović, član 2. je najbolji dokaz zašto je trebalo da se donese poseban zakon. Ovim zakonom se uvode 34 nova člana. Znači, Zakon o budžetskom sistemu je inače bio sveobuhvatan zakon jer je obuhvatao sve one subjekte koji su indirektno i direktno vezani za javne finansije, na nivou Republike, na nivou AP i na nivou svih lokalnih samouprava.
Ovde se uvode nova pravila sa 34 nova člana i 13 novih pojmova koji do sada nisu postojali. Ako to nije dovoljan razlog, uz samu važnost te materije, da to bude materija posebnog zakona, ne znam šta onda treba da bude poseban zakon. To se najbolje vidi u članu 1. i članu 2. Vi ste to isticali nekoliko puta. Kažem da se to konkretno vidi u ova prva dva člana na najbolji mogući način.

Član 15. je jedan od ključnih članova ovog zakona i bilo bi dobro da bude zapisan posebnim slovima u stenografskim beleškama, jer u jednom članu obuhvata 10 članova i tim članom se definiše ceo zakon koji se odnosi na deo fiskalne odgovornosti.
O tome smo govorili pre nekoliko dana, čini mi se pre dva dana, kada je bila načelna rasprava, jer se ovim zakonom definišu sva ona ključna pravila o kojima se najviše govorilo u javnosti.
Ministarka je dala objašnjenje da kada se govori o opštem dugu države, on ne obuhvata brojna zaduženja koja država de fakto ima, što je interesantno i mislim da je i te kako trebalo razmišljati kada se govorilo o ovom zakonu. S jedne strane imamo kriterijum koji definiše dug države. Šta je sve država? Očigledno je da je to stvar diskusije jer opšti nivo države ne obuhvata obaveze Narodne banke, ne obuhvata sredstva koje je Vlada Republike Srbije povukla na bazi onih sredstava povećanih kvota koje smo imali od MMF, ali su to sredstva koja moraju da se vrate.
Mislim da postoji drugi parametar koji na mnogo bolji način definiše mogućnost i zaduživanja i duga države. Kada odete u banku da tražite kredit niko vas ne pita, pitaju vas razne stvari, ali između ostalog pitaju kolika vam je plata i koliko mogu da vam budu obaveze koje ćete vraćati jedne godine.
Kada se upoređujemo sa mastrihtskim kriterijumima, rekli smo da je to dogovorni kriterijum, većina zemalja ga nije prihvatila i to je problem koji EU ima. Kada je došla kriza svako je tu relativizovao taj kriterijum od 60%, jer videli smo da Grčka duguje mnogo više.
Dug Srbije u ovom trenutku, dug samo Vlade Republike Srbije, bez nekih drugih stvari, je oko 36 – 37%, ali je ovde važna stvar da se zadužujemo po nekoliko puta većim kamatnim stopama nego što se zadužuju druge zemlje. Citirao sam pre nekoliko dana dokumente Evropske komisije koji kažu da se u avgustu dok smo se zadužili po 13-14%, Hrvatska se zaduživala po 3,3%, Crna Gora 3,36%, Bugarska čak na dve i po godine, ali sa kamatom 3,4%, Makedonija za šestomesečne zapise, bez devizne klauzule 5%, sa deviznom klauzulom 4,7%, a Rumunija 7%, a prodavala je zapise i po 6,5%.
Znači, ako se zadužujete po 14%, onda za isti iznos kredita vama je potrebno nekoliko puta više sredstava nego kada se zadužujete po 3 ili 3,5%, tako da jedan kriterijum može da bude opšti nivo duga, ali drugi kriterijum je naša sposobnost da ta sredstva vraćamo. Čini mi se da je to i te kako važno, tim pre ako se uzme u obzir da imamo obaveze ili da moramo da imamo obavezu da svake godine uplaćujemo u penzioni fond još 5, 6, 7, 8% BDP i u brojne druge fondove koje neke od ovih zemalja o kojima pričam nemaju.
Druga stvar, čini mi se da ti 45% možda lepo zvuči, ali očigledno je da nas čeka još nekoliko godina budžetskog deficita, i 2011. i 2012. godine, tim pre što su javne investicije izuzete iz ovog iznosa, do 2% investicija. Nije dobro ovo što piše da deficit može da bude veći od planiranog ako se sredstva koriste za javne investicije i to do maksimum 2% preko planiranog deficita.
Ovo što pričam o tih 3-4% kada budemo krenuli da smanjujemo na srednji rok i na duži rok ne obuhvata javne investicije pošto mi i te kako moramo da popravimo i izgradimo koridore i sve ostale stvari. To su dodatne sredstva. Prema tome, najverovatnije da će do isteka mandata ove Vlade taj limit biti postignut. Šta ćemo onda? Ako dobro računamo, 37 do 45 je svega 8%.
Druga stvar, danas se pojavila u štampi naznaka plana Vlade za sledećih 10 godina kako će Srbija izaći iz krize. Govorili su gospodin Bajec i još neki ekonomisti. Između ostalog piše da će sledećih deset godina da se očekuje da će kurs evra biti 134 dinara, pesimistička prognoza i optimistička, da će biti 124 dinara. Da li vi verujete u to? Da li postoji iko ko veruje da će za sledećih 10 godina kurs da ode za samo 18 dinara? Takve stvari dovode pod ozbiljnu sumnju sve te ozbiljne dokumente na kojima se ozbiljno radilo.
To je isto to, ako kažemo da će naš deficit biti još samo 8% veći nego što je to danas, pa ova Skupština je usvojila brojne kredite koji još nisu povučeni, kada ti krediti budu realizovani, to će da poveća javni dug. Hajde da razgovaramo na ozbiljan način. Možemo da se pravimo da te stvari ne vidimo, ali to neće pomoći ni nama ni vama ni bilo kome trećem. To su činjenice.
Prema tome, kada budemo razgovarali otvoreno i na pravi način i kada sve to uzmemo u obzir, onda ćemo sigurno krenuti putem rešavanja problema.

Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Dragutinović, u ovom članu u nekoliko redova definiše se jedna izuzetno važna oblast. U ovom trenutku milion i 600 hiljada penzionera živi u Srbiji. Ima različitih podataka, ali to je oko milion i 650 hiljada.
Poslednjih nekoliko godina broj penzionera se povećava u odnosu na broj zaposlenih. Dok se broj zaposlenih smanjuje, broj penzionera se povećava. Kada je država pogođena krizom i svi fondovi budu pogođeni takođe krizom. Međutim, kriza penzionog sistema traje već duže vreme i bilo je različitih načina da se reši.
Šta u stvari prevedeno običnim jezikom piše u ovom članu zakona. Piše da će se penzije sledećih nekoliko godina usklađivati sa polovinom rasta BDP i sa rastom cena na malo i da će od 2013. godine se usklađivati sa rastom cena na malo i sa rastom BDP ako bude veći od 4%. Ako bude do 4% onda vezano samo za inflaciju. Šta to suštinski znači? To znači da ideja da se masa penzija smanjuje vremenom u odnosu na masu plata odnosno na BDP.
U ovom trenutku imam drugi podataka, u 2010. godini će to biti 14% BDP. Neki prethodnici su rekli da će biti oko 13, ali čitava ideja, to je dogovoreno sa MMF, o tome smo govorili pre više od godinu i po dana, pretpostavljam da se mnogi sećaju, tada je bilo sumnje da će to biti tako, sada se eksplicitno kaže da je dogovoreno da masa penzija može da bude maksimum 10% BDP.
Narednih nekoliko godina sigurno je da ne možemo da očekujemo visok rast BDP. Sledeće godine će biti 2 do 3%. Narednih godina će se ispoljiti sve one slabosti o kojima smo ovde govorili.
Prema tome, ideja je da se smanji učešće penzija u BDP, drugim rečima da se penzije ili udeo penzija smanji. Da li je ovo dobar model? Pričamo samo o indeksaciji. Indeksacija nije jedini problem koji penzioni sistem u Srbiji ima. Naravno da u pregovorima sa MMF, kada je bilo važno dogovarati ključne elemente, MMF je zainteresovan pre svega da se smanje troškovi i da se taj sistem javnih finansija održi. Naravno da je njima bilo od interesa da se prvo rešava pitanje indeksacije, ali daleko od toga da je to jedini problem koji penzioni sistem ima.
O tako važnoj stvari, o životima milion i 700 hiljada ljudi u ovom trenutku, svi mi očekujemo da ćemo jednog dana biti penzioneri, to u najmanju ruku zahteva posebnu sednicu Skupštine na kojoj bi se raspravljalo o svim važnim stvarima vezanim za reformu tog sistema.
Nekoliko redova u zakonu o fiskalnoj odgovornosti, u zakonu o budžetskom sistemu u okviru jednog člana mislim da je uvredljivo za sve nas da u nekoliko redova rešavamo dugoročnu sudbinu nekoliko miliona ljudi. Mislim da je to, najblaže rečeno, uvreda za ovu zemlju i za sve ljude koji danas rade i koji su danas penzioneri.
Druga stvar je – penzije se definišu u odnosu na rast cena i u odnosu na bruto društveni proizvod. To otvara toliki prostor da onaj ko rukovodi Zavodom za statistiku i ko sedi u Vladi može, zarad političkih interesa, da se igra sa ta dva parametra. Kako? Složili smo se da se bruto društveni proizvod uređuje prema cenama iz 2002. godine i prema strukturi privrede iz 2002. godine.
Srbija danas izgleda potpuno drugačije. Privreda Srbije izgleda potpuno drugačije za tih 10 godina. Taj podatak nije nimalo uverljiv i pitanje je koliki je on stvarno, ali sigurno je da je to jedan relativno proizvoljan podatak.
Druga stvar, inflacija će u ovoj godini biti 8%. U novinama ili kad odete u prodavnicu, nijedno poskupljenje nije veće od 20%. Na koji način možemo da računamo kolika je inflacija, kako možemo da zvanično predstavimo rast cena, to je priča za sebe. Ali kada vam ispostave račun na kasi u samoposluzi, iz dana u dan je on mnogo veći nego što je tih 8%.
Kada govore o rastu energenata, gas će da poskupi 25%. Cena električne energije mora da poskupi 20 i nešto procenata. Toplane će prekosutra u Beogradu da poskupe cenu grejanja za 20 i nešto procenata. Niko ne govori o tih 8% koliki je rast cena na malo.
Svetska banka je uradila jednu studiju vezanu za reformu sistema. Oni su upravo upozorili da ovakva indeksacija vodi dugoročno drastičnom smanjenju penzija. Ako bi se zadržao ovakav sistem indeksacije, onda će dugoročno rast penzija odnosno penzije da budu otprilike 15% prosečne plate u Srbiji. Ako dobro računam, to je oko 5.000 dinara. Tome vodi ovakav sistem indeksacije i to je nekakva budućnost koja piše u ovom članu ovog zakona.
Indeksacija nije jedini problem koji penzioni sistem ima. Penzioni sistem zahteva ozbiljnu raspravu i najmanje što ja mogu u ovom trenutku da kažem to je da me raduje da se stranke iz vlasti i neke stranke iz opozicije slažu oko toga da ovo što je predloženo u zakonu mora da se promeni.
Ono što mene zabrinjava, to je da ako se dobro sećam, u toku današnje rasprave, sve stranke iz opozicije i sve predstavnice stranaka vlasti koje su govorile o ovom zakonu su podržale ministarku finansija oko toga da je trebao da se napravi poseban zakon o fiskalnoj odgovornosti. Očigledno da ministarka finansija najveću podršku ima u Skupštini, a najmanju podršku u Vladi. Ako nešto treba sve nas da brine, onda treba da nas zabrine ta činjenica.

Hoćete li samo da mi kažete koliko imam minuta još kao ovlašćeni predstavnik?

Onda ta tri, ako bude trebalo.
U toku rasprave u načelu, pre nekoliko dana i danas, zaključili smo nekoliko važnih stvari. Prva stvar je da je ovaj zakon morao da bude posebno podeljen na dva zakona, znači – Zakon o budžetskom sistemu i Zakon o fiskalnoj odgovornosti. Druga važna stvar, zaključili smo da, ako nema obavezujućih normi, teško da će se taj zakon poštovati.
Treća važna stvar, očigledno je da je u ovom zakonu materija brojnih drugih zakona i da potpuno obesmišljava donošenje nekih drugih zakona, ako se ovde utvrde ova pravila.
Ovaj zakon, kao jedno ustanovljeno ključno telo koje treba da koordinira i kontroliše čitavu stvar i da ima savetodavno mišljenje, vezano za sprovođenje fiskalne politike, to je fiskalni savet. Pričaćemo o tome kako se on formira. Ali, to telo, u stvari, treba da da i mišljenje o budžetu, za slučaj da je potrebno Ministarstvo finansija, mora da bude podrška tom nezavisnom telu.
Šta je sada tu problem? Zakonom je u obrazloženju rečeno da će ovo telo imati, čini mi se, 17 ili 19 zaposlenih. To je deo Ministarstva finansija koji se bavi pripremom budžeta, pripremom završnih računa i sprovođenjem čitavih tih procedura kontrole. Meni se čini da, po sistematizaciji radnih mesta, Ministarstvo finansija u tom sektoru za budžet ima manje od 17 zaposlenih. Je li tako?
Sada imamo telo koje je savetodavno, koje treba da kontroliše šta ovo telo radi u ovom glavnom telu koje sve ove dokumente i ovu važnu politiku treba da kreira. Treba da vodi računa o svim tim stvarima. Treba da priprema sve te elemente i da vodi računa o tome da svaki dinar bude potrošen kako treba, ima manje zaposlenih nego u ovom telu koje će da bude samo savetodavno telo i koje će da kontroliše.
Da li treba bilo šta reći više od te činjenice? Čak mislim da u vašem sektoru za budžet sva sistematizovana mesta nisu ni popunjena, da ima nekih praznih mesta. Kako će to izgledati i na šta će to da liči, možemo samo da zamislimo.

Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Dragutinović, ovim članom definiše se način izbora fiskalnog saveta i vaša ideja je bila, to smo rekli nekoliko puta, da to telo bude nezavisno. Ako su predstavnici ili članovi fiskalnog saveta nezavisni, onda oni valjda nemaju stranačke boje. Stručnost ne treba da poznaje politiku, ako će to telo da se bavi stručnom analizom čitavog procesa.
Nesporno je da u ovoj skupštini postoji skupštinska većina od 127-128 poslanika. Zar vam se ne čini da bi to telo bilo stvarno nezavisno tako što se jasno propišu kriterijumi za ljudi koje taj posao treba da rade, a da ih onda predloži opozicija. Naravno da opozicija ne može da izglasa, izglasaće vladajuća većina, pod uslovom da zadovoljavaju sve potrebne kriterijume. Na taj način bismo dobili telo koje kvalitetno radi posao.
Mislim da suština reformi i suština svega onog što nas čeka je da imamo što je moguće jasna pravila i da politika ne treba da se meša u poslove gde joj nije mesto. Ako treba da imamo stručnu ocenu neke stvari i ako postoje jasno definisana pravila, ako ne postoje skriveni tokovi novca, ako je potpuno jasno gde se troše budžetska sredstva, onda je manje više svejedno ko će taj posao raditi.
I vi i ja znamo da nažalost u Srbiji ne postoji neograničeno mnogo stručnjaka koji mogu i koji hoće da prihvate da budu članovi saveta. Voleo bih da ih ima mnogo više, jer bi sigurno svima nama bilo bolje, ali biće teško pronaći te ljude, kao što je teško naći kandidate za nekakve druge funkcije. Nažalost, za ovako važan zakon i ovako važnu materiju, raspravljamo pred mnogo manje poslanika nego što se misli da će biti.
Mislim da će ova rasprava trajati mnogo duže i da ćemo raspravljati o svim elementima ovog izuzetno važnog zakona. Voleo bih da ovaj zakon garantuje da će ministar finansija neometano raditi svoj posao, nadao sam se da će ovaj zakon obezbediti da kolege iz vlade se ne utrkuju da objasne kako ministar finansija nema određeni autoritet, ne utrkuju se da objasne kako to što je izjavio ministar finansija nije nešto sa čime se njihove stranke zalažu.
To sigurno ne vodi dobroj ekonomskoj politici i ne vodi izlasku iz krize. Da li je Srbija izašla iz krize i da li smo i dalje ranjivi, to će pokazati vreme. Mislim da nas čekaju brojni izazovi i da privreda Srbije i ekonomija Srbije je mnogo ranjivija nego što može da se vidi sa TV kanala.
U Srbiji je sve problem. Ako renovirate jedan most, pola Srbije stoji zato što se popravljaju dve trake na Gazeli. I druge zemlje imaju mostove pa ne zaustavljaju sve u svojoj zemlji kada se ti mostovi popravljaju. Slično je i sa koridorima, slično je sa svim drugim stvarima, jer nama je u Srbiji sve problem.
Siguran sam da, bez obzira što će ovaj zakon verovatno biti donet, što će biti usvojena ta pravila da ćemo naredne godine i u godinama koje slede imati beskrajno mnogo objašnjenja koja opravdavaju zašto se fiskalna pravila krše i šta je to nepredviđeno što omogućava da se ne poštuje ono što smo usvojili. Nažalost takva će biti sedma ovog zakona.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Dragutinović, posle mnogo najava konačno ova važna materija na dnevnom redu Narodne skupštine. Sami ste rekli da ste ovaj zakon pripremali osam meseci.
Prvo pitanje, da li Srbiji uopšte treba zakon o fiskalnoj odgovornosti, da li je uopšte potrebno ove stvari definisati na ovakav način? Da nema uslova aranžmana sa MMF ili da jedan od uslova nije donošenje ovog zakona sumnjam da bi danas o tome raspravljali.
Razlog više je i to što smo potpuno novi Zakon o budžetskom sistemu usvojili pre godinu dana. U tom zakonu nema praktično nikakvih naznaka ni o jednom elementu koji se danas regulišu. Da je postojala ideja pretpostavljam da bismo tada, kada je najavljivan taj zakon u junu prošle godina i kada smo o njemu raspravljali, imali bar neke naznake ovog što imamo danas.
Šta zakon definiše? Definiše osnovne fiskalne principe i osnovna fiskalna pravila i uvodi pet fiskalnih principa – princip polaganja računa koji utvrđuje da Vlada polaže račune Narodnoj skupštini. Da budem iskren, mislio sam da to definiše Ustav i da Vlada i do danas to isto radi, pa da nije potrebno da se posebno naglašava ovim zakonom.
Princip pravičnosti podrazumeva upravljanje politikom tako da se vodi računa o današnjim generacijama i generacijama koje dolaze. Princip odgovornosti podrazumeva odgovorno upravljanje imovinom i obavezama. Princip stabilnosti podrazumeva da se fiskalna politika sprovodi na način da ne izaziva nagle promene. Princip transparentnosti – da svi imamo uvid kako se ta sredstva troše. Nemam ništa da prigovorim ovim principima. To sve stoji.
Ali, da li smo do ovog trenutka ili do ovog zakona poštovali te principe i na koji način? Fiskalna pravila utvrđuju da će dugoročni deficit biti otprilike oko 1% BDP, da će održivi dug za Srbiju biti oko 45% BDP. Ono što je interesantno, ovaj zakon, žao mi je što nema više kolega iz nekih drugih stranaka, uvodi da će dugoročno penzije biti svedene na 10% BDP, a plate u javnom sektoru 8% BDP.
Sećam se da smo ovde mnogo puta razgovarali na temu ukupne mase penzija i plata i da je to svaki put izazivalo reakciju kao stvar koja sigurno neće biti primenjena. Sada vidimo da će to ipak tako biti. Ako se uzme u obzir da se, i pored svih restrikcija koje će uvesti Zakon o PIO, poslednjih godina broj penzionera uvećava, a broj zaposlenih smanjuje, ako imamo u vidu da će dugoročno rast BDP biti prilično skroman, onda je potpuno jasno šta čeka i zaposlene u obrazovanju, zdravstvu i posebno šta čeka penzionere. Nema tu nikakvih iluzija oko toga.
Zakon kaže da je zakon izuzetno važan, jer će napraviti uštedu od 25 milijardi dinara. Prva stvar koja mora da asocira kada se to vidi je zašto tih 25 milijardi nije bilo na onom delu uštede i do sada? Zašto nismo primenili?
Imate u obrazloženju da će ušteda biti 25 milijardi dinara primenom ovog zakona. Ako smo svesni svih ovih pravila i principa, ako smo svesni svih tih detalja, zašto ih nismo primenjivali i prošle godine, i pre dve godine, nego je potrebno da se to uradi na takav način da bismo naterali jedni druge da ta pravila uspostavimo?
Osnovni element koji se odnosi na fiskalnu odgovornost i fiskalno pravilo je BDP. U odnosu na BDP kao taj osnovni agregat utvrđuju se sva druga pravila. Tu idu fine matematike, 0,1% BDP, 1% ... Osnovno pitanje koje se postavlja – ko utvrđuje BDP? Kojom metodologijom i koliko je taj podatak pouzdan?
Ako imate prvi podatak koji je prilično nepouzdan, onda je pitanje kako dolazite do finih računica na bazi nepouzdanog podatka? I vi i ja znamo da se BDP utvrđuje po jednoj prilično zastareloj metodologiji i da bi trebalo promeniti način obračuna, jer 2002. godine struktura privrede Srbije je bila malo drugačija nego što je to danas.
Ideja je da dugoročni deficit bude otprilike 1% BDP, ali se otvara mogućnost, ako se radi o javnim investicijama, da one mogu da se posmatraju malo drugačije, odnosno da se do 2% BDP prekorači deficit na račun javnih investicija. To je pitanje – na koji način Vlada RS vrši valorizaciju investicija i na koji način se tačno utvrđuju prioriteti?
Na osnovu onoga što imamo priliku da vidimo i na osnovu zakona o kojima raspravljamo, raznih kredita i ratifikacija, prilično je nedvosmisleno da se javne investicije i izbor prioriteta definišu na bazi koalicionih prioriteta. Svaka stranka ima određene prioritete i ona određene stvari definiše kao prioritet.
Potpuno je jasno da to nema mnogo veze sa čistom ekonomijom, da ima mnogo veze sa čistom politikom i da politika definiše prioritete.
Koja je garancija da ćemo u narednom periodu drugačije birati prioritete i koja je garancija da se politika neće u velikoj meri mešati u sve te stvari?
Posebno je pitanje – na koji način se došlo do 45% BDP kao granice održivosti duga? Moramo da kažemo da ne postoji matematika koja će reći da je mastrihtski kriterijum od 60% baš 60%, ne neki drugi, ali se u Srbiji postavlja pitanje – koliki je zapravo ukupan dug Srbije?
Da podsetimo, dug države predstavljaju direktna zaduživanja, indirektna zaduživanja, dug lokalne samouprave koji garantuje država, preuzete obaveze. Dug države predstavlja i aranžman sa MMF.
Kada je ovde bio guverner Jelašić, on je eksplicitno rekao da je i dug prema MMF dug države. Kada pogledate novi izveštaj, koji je potpisao novi guverner, on kaže da spoljni dug Republike Srbije, prema metodologiji MMF, obuhvata, pored reprogramiranih dugova i novih zaduživanja i obaveze NBS. Znači i MMF, ali i sve one neregulisane obaveze i klirinški dug.
Sad da li i ovih 45% po metodologiji MMF ili prema metodologiji i Ministarstva finansija? Kaže se da se te dve metodologije razlikuju i razlika nije mala. Razlika je 7% bruto društvenog proizvoda ili dve milijarde dinara.
U zakonu kaže - opšti dug države, na koji način ćemo čitati? Da li ćemo jednog dana to pročitati sa onim što kaže Narodna banka, jer Narodna banka takođe odgovara ovoj Narodnoj skupštini ili ćemo čitati po metodologiji Ministarstva finansija?
Ministarstvo finansija tvrdi da je javni dug Srbije 36% bruto društvenog proizvoda, prema poslednjim podacima od pre desetak godina, ali ako se tu doda i ovih 1% novog zaduživanja od pre nekoliko dana koja je Vlada usvojila, a Skupština treba da raspravlja, 250 miliona evra je zaduženje koje je utvrdila Vlada, a koja tek treba da dođe u Skupštini Srbije, to je 1% BDP, pa ako je to još ovih 7% o kojima govori NB, dolazimo do granice od 45%.
Ono što je posebno važno, to je – utvrditi rizik od promene kursa. Vlada Republike Srbije i Ministarstvo finansija svojim dokumentima kažu, pošto je naš dug uglavnom u stranoj valuti, da je vrlo osetljiv u odnosu na promenu kursa. Promena kursa od samo 10% povećava javni dug za dodatna 3%. To su sve rizici kojima smo mi izloženi.
Ono što je potpuno jasno, to je da ti rizici neće biti otklonjeni ni narednih godina. Jasno je da je i način na koji se popunjavao deficit doživeo ozbiljne probleme. Ideja da se Srbija zadužuje prodajući državne obveznice na rok dospeća od 12 meseci je prilično neslavno prošla. Te aukcije su prilično neuspešne. Zato se ide na neke druge modele.
Druga stvar, koliko Srbija i kakav ugled Srbija ima u očima kreditora? To najbolje govore kamatne stope po kojima se zadužuje Srbija. Kreditori, određujući kreditni rizik i definišući kreditne stope, na najbolji mogući način kažu šta misle o politici i ekonomskoj politici koju jedna vlada sprovodi.
Dovoljan je podatak da u regionu jedino BiH ima lošiji kreditni rejting od Srbije. Srbija se u ovom trenutku zadužuje na domaćem tržištu po kamatnim stopama koje su između 12-14%.
S druge strane, u avgustu kada mi nismo mogli da prodamo državne zapise ili procenat uspešnosti aukcije je bio vrlo mali i po stopama od 12% do 14%, Hrvatska je prodavala šestomesečne zapise po kamatnoj stopi od 3,3%, Crna Gora po 3,36%, Bugarska u 2010. godini uopšte nije imala emisiju kraću od dospeća od dve i po godine, a kamatna stopa je iznosila 3,4%.
Makedonija plaća kamatu od 5%, ako ima deviznu klauzulu 4,7%. Zanimljivo je da Rumunija, koja ima istu inflaciju kao Srbija, investitorima nudi samo 7% na zapise, a zapise je prodavala čak i po 6,5%.
Dovoljno je letimično pogledati koliki je odnos u kamatama, pa ćete videti koliko malo poverenja ova ekonomska politika ostavlja kreditorima i koliko se skupim kamatnim stopama Srbija zadužuje.
Voleo bih da je tačno ono što piše u obrazloženju, da će donošenje ovog zakona popraviti kreditni rejting zemlje, ali to nije baš izgledno i nije baš na vidiku.
Gde da se fiskalni savet uspostavi i da utvrđuje, ocenjuje fiskalnu politiku? Interesantno je da je to takođe jedan od osnovnih poslova Narodne skupštine, jer Narodna skupština radi taj isti posao. Kao što su kolege primetile, ako imate tri člana fiskalnog saveta koji će biti nezavisni od politike, a onda kažete da ih predlaže predsednik Republike, pa guverner koga je takođe predložio predsednik Republike, pa ministar finansija, onda je pitanje – na koji način će oni imati kritičku notu prema ekonomskoj politici? Na koji način će imati razumevanja, ako se ispostavi i da ima nekih nepredviđenih teškoća?
Ne treba se zavaravati, budžet predstavlja stav politike i trošenje javnih finansija je takođe stvar politike. Zato stranke izlaze na izbore, bore se za određenu politiku i pokušavaju da realizuju tu politiku, sprovodeći svoj program i vršeći vlast. To je osnov svakog demokratskog uređenja.
Na koji način će fiskalni savet da se izbori sa time što će se izbori održati u roku od godinu i po dana. Kada smo bili daleko od izbora i mogli da se izborimo sa svim tim problemima sa kojima smo suočeni, na koji način ćemo u izbornoj godini utvrditi ta pravila i reći da nema tih nepredviđenih okolnosti koja ta pravila krše? To je veoma veliki izazov i veoma je velika hrabrost predvideti takve stvari.
Potpuno je jasno da će sledeće godine deficit biti vrlo visok. Potpuno je jasno da će inflacija i dalje biti nestabilna i visoka, tim pre što nas očekuje serija poskupljenja energenata koji dalje vuku sva druga poskupljenja. Potpuno je jasno da neće biti pada kamata i kamatnih stopa. Potpuno je jasno da je oporavak privrede potpuno neizvestan. Sve su to problem i sa kojima ćemo biti suočeni. Tako izgledaju perspektive sledećih godina koje su pred nama.
Koliko će ovaj zakon moći da popravi situaciju. Najbolji zakon mora da se poštuje. Najgori ili loš zakon koji se poštuje, sigurno je bolji od dobrog zakona koji se krši. Kakve su perspektive i kakva je garancija da ova vlada neće kršiti zakon?
Ovaj zakon uspostavlja ponovo i utvrđuje pravila vezana za internu reviziju. Da li Skupština treba da ima internog revizora? Mislim da da. Da li Skupština ima internog revizora? Ne. Šta je uradila Vlada da sva ona ministarstva koja su po izveštaju DRI trebalo da uspostave internu reviziju, da je uspostave? To je dokaz da se poštuje zakon.
Druga stvar, ovaj zakon koji je sada na snazi utvrđuje nekakve rokove, je li tako? Jedan od rokova je da se memorandum o ekonomskoj i fiskalnoj politici usvoji do 15. maja. Na sajtu Ministarstva finansija sam video da je taj memorandum usvojen tek u avgustu 2010. godine. Znači, nekoliko meseci posle tog roka. To je poštovanje tog zakona.
Posebna stvar, da li je u proceduri Zakon o završnom računu budžeta za 2009. godinu, rok je bio 15. jul? Nije. Nije završen račun, a imali ste rok koji je prošao više od dva meseca. Kako ćemo onda biti sigurni da ćete poštovati pravila koja danas uspostavljamo, ako nije poštovano skoro nijedno pravilo koje je do sada bilo na snazi.
To su perspektive Srbije i to je uverenje da će ovaj zakon biti poštovan. Ako ste ovako poštovali ove norme koje nisu bile previše obavezujuće, nisam nimalo siguran da ćete poštovati ono što je puna obaveza.