Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, danas je sedam tačaka na dnevnom redu, a jedna od tačaka je i ovaj kredit koji predstavlja gospodin Đelić.
Naravno da je ključno pitanje u ovom trenutku za Srbiju – na koji način će se Srbija narednih godina razvijati, na koji način rešiti krizu i na koji način ćemo obezbediti kontinuirani rast u godinama koje su pred nama? Što se tiče Demokratske stranke Srbije, stanovišta smo da su nauka, odnosno obrazovanje jedan od osnovnih elemenata na osnovu kojih možemo da pokušamo da obezbedimo siguran rast.
Što se tiče ovog kredita o kome se raspravlja, kada se pogleda obrazloženje i za šta su sve predviđena sredstva, ne tako mala, preko 400.000.000 (od toga, dvesta miliona kreditnih sredstava i dobar deo sredstava će se obezbediti iz budžeta), predviđeno je da se adaptiraju zgrade i objekti, da se poprave uslovi u kojima ljudi koji se bave naukom rade, istraživačka stanica, kampus Matematičke gimnazije, oprema za istraživanje, Centar za promociju nauke, stambene zgrade za mlade istraživače, stanovi i uopšte infrastruktura za Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj.
Što se nas tiče, to apsolutno nije i ne može da bude sporna stvar. Ono što nedostaje u ovom tekstu, ako govorimo o konkretnom predlogu, i ono što nedostaje u obrazloženju (a to je inače obaveza po Zakonu o javnom dugu) jeste kako ovaj kredit utiče na opštu sliku Srbije.
Političke stranke Vlade, svi mi pojedinačno razlikujemo se upravo u načinu na koji biramo prioritete. Često govorimo o tome u ovoj sali. Tu je gospodin Čolaković, ako pitamo PUPS šta je prioritet, prioritet je poboljšanje, to je njihova programska odrednica, poboljšanje uslova u kojima žive penzioneri, koji nisu loši. Na početku ove sednice sam govorio, između ostalog, o tome. Kada dođe ministar Dragin on govori o tome kako treba poboljšati poljoprivredu. Juče smo čuli da je poljoprivreda jedna od razvojnih šansi. To uopšte nije sporno.
U zemlji u kojoj ima onoliko problema koliko ih Srbija ima danas apsolutno je sve prioritet, ali je potpuno jasno da sredstava nema za sve i potpuno je jasno da moramo da imamo kompletnu sliku kada odlučujemo o određenim parametrima.
Mi ne osporavamo da je ovo važno, ne osporavamo da bez ovoga nema razvoja, ali siguran sam da mi nećemo doći u situaciju u kojoj se nalazi Grčka. Grčka danas ima potpuno drugačije prioritete. Ako dođete u situaciju da vam je dug toliko veliki i ako dođete u situaciju da ne možete da servisirate dug, onda prioritet postaje nešto drugo.
Ono što nedostaje u ovom predlogu zakona i ono što nedostaje u većini naših zakona, to je ukupno stanje i ukupna održivost našeg duga. Govoriću o tome. Uopšte ne sporim ovaj deo, ali hajde da vidimo u kakvoj se situaciji nalazi Srbija danas, kolika je održivost javnog duga i kako će se situacija menjati u odnosu na godine koje dolaze. Naravno, dug raste do nekog trenutka, troškovi servisiranja tog duga takođe rastu, ali u nekom trenutku morate da vraćate, jer namet postane toliko veliki da više ne možete da izdržite.
Dugo se u Srbiji govorilo da je odnos javnog duga ili održivost javnog duga 60% bruto društvenog proizvoda, odnosno kriterijum koji je postavljen u Mastrihtu, kriterijum koji važi za zemlje EU. Pri tom se često zaboravljalo da za nas ne mogu da važe pravila koja važe u EU. Prvo, nemamo taj stepen zaštite. Drugo, imamo veliku neizvesnost oko toga koliki će biti rast bruto društvenog proizvoda narednih godina i koliki ćemo deo duga moći da servisiramo.
Veliki dug garantuje velike rate, a to opet može da se servisira samo iz javnih prihoda, koji nisu neograničeni. Nas očekuje još puno poslova koje treba da uradimo, koji moraju da se finansiraju iz javnih sredstava. Recimo, jedan od zakona koje moramo da donesemo što pre, koji nažalost još uvek nismo doneli, to je zakon o denacionalizaciji. Postoje različite procene koliko će taj zakon opteretiti Srbiju. Neke procene su umereno optimistične, da je to oko dve milijarde evra.
Koje visine je javni dug danas? Kako će svaki od ovih novih kredita da se odražava na stanje javnog duga i kako uopšte evidentiramo i da li uopšte imamo sliku kako se ta situacija menja iz dana u dan? Recimo, imamo interesantan primer. Mi smo pre više od dva meseca doneli zakon po hitnom postupku kojim je obezbeđen kredit za likvidnost „Srbijagasa“; Banka Inteza, dva kredita, jedan 170, drugi, čini mi se, 150 miliona. Kada pogledate tabelu, da li su ta sredstva povučena tri meseca kasnije, u tabeli javnog duga toga još uvek nema. Postavlja se pitanje – ako su oni imali kredit za likvidnost, to znači da im je to trebalo hitno, ako su već sklopili ugovor, zašto nisu povukli ta sredstva?
Kada pogledate tabelu u kojoj... Javni dug se, inače, u Srbiji evidentira na dva različita mesta: jedno je u Ministarstvu finansija, jedno u Narodnoj banci. Kada pogledate tabelu Ministarstva finansija, tamo je naš spoljni javni dug sedam i po milijardi, a kada pogledate tabelu Republike Srbije, Ministarstva finansija, tamo je naš spoljni javni dug četiri milijarde i sedamsto. Razlika je dve milijarde i sedamsto miliona evra. Dve milijarde i sedamsto miliona evra je 9% bruto društvenog proizvoda, pa onda naš javni dug nije 31,5%, kako kaže Ministarstvo finansije, nego je preko 40%.
Da li je ono što se zadužuje Narodna banka obaveza Srbije? Mislim da jeste, jer svake godine zbog raznih problema koje Narodna banka ima deo sredstava iz budžeta Republike Srbije ide na izmirivanje dugova koje napravi Narodna banka.
Drugo pitanje – da li je ovaj aranžman sa MMF-om javni dug? Kaže, ne računa se javni dug zato što se zaduživala Narodna banka. Čekajte, Narodna banka je samo juče prodala devedeset miliona evra pokušavajući da ublaži pad evra u Srbiji. Na ta sredstva se plaćaju kamate. Ta sredstva moraju jednog dana se vrate. Zovite ga vi sada kredit ili ga zovite podrškom, nađite ime koje god hoćete, ali to je nešto što će opteretiti sve građane Srbije. Osnovno je pitanje kolika je stopa održivosti javnog duga u Srbiji? Da li je to onih 60% ili je manje?
Žao mi je što danas nije sa nama i ministarka finansija gospođa Dragutinović. Razumem da ona ima obaveze u pregovorima sa MMF-om. Drago mi je što je tu gospodin Đelić, da me pogrešno ne shvati, ali osnovno pitanje danas je kolika je stopa održivosti javnog duga u Srbiji? Da li je to tih 60% ili manje? Mene je to pitanje posebno zainteresovalo.
Čitao sam sve zvanične dokumente Vlade, ali sam postavio i poslaničko pitanje pre više od dva meseca. Postavio sam pitanje ministarki finansija da li Vlada ima procenu koliko je dugoročno održiv odnos javnog duga prema bruto društvenom proizvodu? Postavio sam pitanje petnaestog marta 2010. godine i još uvek nisam dobio odgovor na to pitanje.
Vrlo je interesantno da nisam dobio odgovor na to pitanje, a ministarka u intervjuu za „Politiku“ 28. aprila, nakon razgovora u Vašingtonu sa MMF-om, kaže da je to 40% BDP. Zašto je to tajna za narodnog poslanika i zašto se ne odgovara narodnom poslaniku i rutinski se daje odgovor „Politici“? To nije pitanje za mene, to je pitanje za ministarku finansija.
Očigledno je da baratamo cifrom od 40% BDP. Pitanje je da li je to realno, ako je po zvaničnim podacima Ministarstva finansija javni dug danas 31,5% BDP-a? Ali, ako se uzme podatak Narodne banke, koji je za 2,7 milijardi veći, onda mi već danas imamo 40% BDP-a.
Uveliko se najavljuje zakon o fiskalnoj odgovornosti koji treba da utvrdi te parametre. Treba posebno istaći da je to jako važan zakon, da taj zakon postoji u velikom broju zemalja, da je taj zakon prvo donet u Nemačkoj i u Japanu, u vrlo razvijenim zemljama. Donele su ga brojne zemlje u razvoju, ali ga ima i veliki broj nerazvijenih zemalja.
Osnovno je pitanje šta će nam zakon ako već danas vidimo da je potpuno neostvarivo to što u zakonu piše, ako već danas imamo tih 40%, ako hoćemo pošteno da saberemo? Onda Ministarstvo finansija kaže – da, ali deo duga (lokalne samouprave, dug Narodne banke, dugovi nekih agencija) nije javni dug.
Isto je pitanje i sa onim garancijama. Vi znate, gospodine Đeliću, vi ste nekada bili ministar finansija, znate koliko javnih preduzeća se zadužuje, a da sve dugove izmiruje Vlada Republike Srbije.
Prema tome, osnovno pitanje danas za nas je kako na najbolji način da iskoristimo ta sredstva? Vi i ja smo nekada davno pričali o tome kako je potrebno napraviti Upravu za javni dug, koja danas postoji, ali koja će analizirati svako ulaganje. To je jedan od zadataka državne revizije, da vidimo kako će se ta zaduživanja koristiti na najbolji mogući način i kako ćemo povećati BDP time što ćemo se zadužiti. To je osnovno pitanje za nas.
Ako posmatramo pojedinačno svaki taj segment, uvek ćemo vam reći – da, to treba; nikada od nas nećete čuti – hajde da vidimo. Jer, posao je Vlade da nam kaže na koji način bira prioritete. Vi znate, kada dobijete platu, ne možete platom da kupite sve što vam treba, morate da izaberete prioritet. Tako je i sa državom. Moramo da vidimo šta je prioritet. Moramo da znamo koji je to put da se ova zemlja razvija i da vidimo kako ćemo te kredite na najbolji mogući način iskoristiti.
Postoji mnogo razlika između nas i Grčke, ali postoji i dosta sličnosti. Naš problem, koji Grčka nema, jeste to što je izvoz mali, što prestrukturiranje privrede ne ide brzo i što ćemo imati problem trgovinskog deficita u godinama koje dolaze. Trgovinski deficit smo nadoknađivali godinama iz privatizacije, a vidite kakva je situacija sa „Galenikom“ i „Telekomom“. Ta situacija nije baš tako sjajna kako što je na prvi pogled izgledala. Prema tome, ako i dalje imamo trgovinski deficit, njega možemo da nadoknadimo samo iz zaduživanja, kao što je jedan od načina kako zatvaramo budžetske manjkove zaduživanje.
Prema tome, o tome treba da razgovaramo, da vidimo koja je to granica održivosti, jer sve dok pojedinačno razgovaramo o svakoj stvari... Imali smo pre dva meseca dug od 330.000.000 za „Srbijagas“, to je 1% društvenog bruto proizvoda. Treba im za likvidnost, treba im za podzemno skladište, za sve one stvari koje im zaista trebaju. To nije sporno, ali isto nam tako treba i za puteve i za sve ostalo.
I, ono na šta nemamo odgovor, to je u stvari šta su realno prioriteti? Koliko svaka od tih stvari pomaže razvoju bruto društvenog proizvoda i kako ćemo sve to servisirati u godinama koje dolaze? Da li imamo iole visok stepen garancije da ćemo uspeti u godinama koje su pred nama da te dugove vratimo? Već prošle godine su mnogi povoljni krediti koje smo povlačili od 2001. godine pa nadalje prošli one periode kada su kamatne stope bile male, te stope su sve veće i veće. Sada se pregovara o reformama u penzionom sistemu, ali ozbiljnih reformi u zdravstvu i obrazovanju još uvek nema. To su sve problemi koji će nas opterećivati u godinama koje dolaze.
Što se nas tiče, da kažem na kraju ovog prvog dela izlaganja, krediti za nauku imaju svoje puno opravdanje. Bez razvoja nauke teško da možemo da govorimo o ozbiljnom razvoju države. Postoje primeri zemalja u svetu koje su značajnim ulaganjima upravo u nauku, u naučnu strukturu, u godinama... Pri tom treba imati na umu da su to dugoročna ulaganja, da su to ulaganja koja ne daju rezultate na kratke staze, ali samo zemlje koje su imale visok stepen ulaganja u obrazovanje i nauku su imale dugoročno dobre rezultate. Što se nas tiče, investicije u nauku podržavamo, ali, kažem, brinemo o tome što ne postoje ozbiljne analize ukupnog paketa i izvesnosti, vezano za održivost našeg duga.