Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre Milosavljeviću, gospođo Snežana Lakićević-Stojačić, osnovno pitanje je zašto Skupština Srbije ili zašto skupštine donose zakone? Sve skupštine u svetu, pa i ova naša, treba da definišu određene probleme koji postoje u određenoj oblasti i da onda zakon bude rezultat problema koji postoji u određenoj oblasti i da ponude odgovarajuća rešenja.
Imamo jedan set predloga zakona. Ministar i sve kolege su najviše pažnje posvećivali zakonu o Centralnom registru osiguranika. Kada pogledamo tekst zakona i obrazloženje trebalo bi da imamo odgovore u obrazloženju koji su to problemi koji definišu ovu oblast, a u tekstu zakona predlog je kako ćemo u budućnosti da otklonimo sve te probleme koji postoje.
Kada pažljivo pročitate obrazloženje, gospodin Milosavljević iako nije resorni ministar je govorio o nekim od tih stvari, u obrazloženju se kaže da je što se tiče finansiranja Vlada preuzela obavezu još 2005. godine kreditom od Svetske banke, po posebnim i vrlo povoljnim uslovima, da napravi zakon koji će omogućiti konsolidovane naplate i izveštavanje u oblasti socijalnog osiguranja.
Vlada je, imajući u vidu utvrđenu politiku vezanu za reformu u oblasti socijalnog osiguranja, obaveze preuzete međunarodnim ugovorom koje podrazumevaju liberalizaciju aktivnosti, pre svega donela prvo uredbu do donošenja zakona kojim je uspostavila Centralni registar, a zakon predstavlja utvrđivanje one obaveze koja postoji i sve što je uspostavljeno uredbom sada treba definisati i bliže urediti samim zakonom.
Ovaj zakon treba, kaže se u obrazloženju, da utvrdi odgovarajući organizacioni oblik za obavljanje poslova uspostavljanja i vođenja centralne baze podataka koja će objediniti različite baze podataka koje se vode za iste grupe korisnika i da uvodi centralnu bazu podataka o obaveznicima osiguranja.
Ovo će obezbediti efikasniju kontrolu naplate doprinosa, smanjiti troškove administriranja i omogućiti efikasnije funkcionisanje sistema socijalne zaštite. Različito vođenje evidencije poslodavaca i osiguranika dovodilo je do brojih problema, nije bilo jedinstvene evidencije, nije moglo da se utvrdi kada ko šta plaća i to je stvaralo dodatne probleme.
Vlada je, pored ostalih mera, u nekoliko navrata donosila odluke o povezivanju staža za lica kod kojih je utvrđeno da je bilo izbegavanja obaveze plaćanja određenih obaveza. I u ovom sistemu ovaj zakon će u potpunosti zaštititi sve zaposlene od nesavesnih poslodavaca. Postojeće zbirne prijave će biti drugačije definisane i urediće se čitava oblast, a omogućiće se da doprinosi ne budu nenaplaćivani.
Ozbiljan problem je predstavljalo, kaže se u obrazloženju, to što nije bilo koordinacije između Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje i Nacionalne službe za zapošljavanje.
Obaveza za sve one koji nas gledaju kada se donose zakoni da se, između ostalog, kaže koliki su finansijske obaveze države kada se donese novi zakon. Onda se kaže - da nema novih obaveza pošto je već budžetom predviđeno za 2010. godinu funkcionisanje centralnog registra i to je već predviđeno ovim obavezama.
Zakon se inače donosi po hitnom postupku po skraćenoj proceduri zato što je, kaže se u obrazloženju, neophodno, imajući u vidu već utvrđenu politiku vezanu za reforme obaveznog i socijalnog osiguranja, kao i kredit Svetske banke, da se čitava stvar završi do 30. septembra 2010. godine.
Imamo zakon, imamo obrazloženje. Kada pažljivo pročitate zakon i obrazloženje, vidite da u ovoj oblasti očigledno postoji nekoliko problema. Jedan problem je, koji mogu da vidim iz jednog i iz drugog. da se ne plaćaju doprinosi za PIO. Drugi je problem manjak u Fondu PIO. Treći problem na koji se jasno ukazuje je nekoordinacija između državnih organa. Četvrti problem je obaveza poštovanja međunarodnih obaveza. Bar četiri problema, prilično važna i prilično ozbiljna možemo da vidimo iz teksta zakona i iz obrazloženja.
Država je uzela kredit od Svetske banke, ima obavezu da taj kredit ispuni. Da li država ima obaveze prema nekim drugim međunarodnim organizacijama, osim Svetske banke – mislim da ima? Ključ rešenja problema ekonomske krize u kojoj se Srbija nalazi je Sporazum sa MMF.
Imam tekst, Pismo o namerama, koji su potpisali već bivši guverner gospodin Jelašić, ministarka finansija gospođa Dragutinović i predsednik Vlade gospodin Cvetković, strana 5: do kraja februara 2010. godine biće donet zakon o reformi penzionog sistema, a opšti cilj kojim se rukovode reforme je smanjenje troškova za izdatke Fonda PIO na 10% sa sadašnjih 13%.
Danas je 14. april, pa da li u proceduri postoji Zakon o reformi penzionog sistema – ne postoji? Da li poštujemo obavezu koju imamo prema MMF – ne? Da li ćemo smanjiti potrošnju sa 13% na 10%? Ovde smo u Skupštini često govorili o tome. Meni je žao što gospodin Ljajić ima neke druge obaveze pa nije danas ovde, ali gospodin Milosavljević vrlo često dolazi pa je imao prilike da čuje o tome.
Moji prijatelji gospoda Perić i Čolaković često su sa mnom razmenjivali mišljenja o reformi penzionog sistema. Sada je udeo penzija 13% u bruto društvenom proizvodu. Kada smo govorili o obavezi koju Republika Srbija, odnosno Vlada Republike Srbije, na koju se često pozivamo, preuzela prema MMF i obavezu da smanji izdatke za penzije sa 13% na 10% rečeno je – da se to neće desiti i neke stranke i neki visoki funkcioneri, potpredsednici Vlade, neće dozvoliti.
Sada imamo izjavu gospodina Krkobabića od 12. aprila, koji kaže: "Uštede ćemo ostvariti reformom i svešćemo nivo izdvajanja sa 13% na 10%" – list "Danas" 12. april. Kako pre mesec dana nije bilo moguće da se sa 13% svede na 10%, a danas je moguće? Da li je moguće da samo uštedama u Fondu PIO mogu troškovi da se smanje za 30%? Da li je moguće da je Fond PIO toliko neracionalan?
I krivicu svaljujemo na penzionere, koji su zasluženo po zakonima otišli u penziju, ispunili svoj osnov, a sada glavnu krivicu za razvoj Republike Srbije svaljujemo na penzionere. Kako je moguće da gospodin Krkobabić danas kaže da će to biti svedeno sa 13% na 10% - moram da priznam da tu matematiku ne znam. Završio sam neke škole, učio sam brojne matematike.
Kada pogledate statističke podatke u poslednjih godinu dana broj zaposlenih je smanjen za 132.000, broj penzionera je povećan za 25.000, a Dragan Vukmirović, direktor Statističkog zavoda Srbije, kaže – da će u sledećih 20 godina, ako se nastave sadašnje demografske tendencije, broj stanovnika biti smanjen za milion.
Kako je moguće, uz minimalan rast koji se predviđa u narednim godinama od nekoliko procenata bruto društvenog proizvoda, sa smanjenjem broja zaposlenih, sa povećanjem broja penzionera, ne smanjivati penzije, a njihov udeo u bruto društvenom proizvodu smanjiti sa 13% na 10% - to ne umem da sračunam?
Danas i gospodin Krkobabić, potpredsednik Vlade, priznaje da će to biti sa 13% smanjeno na 10%, odnosno da se vratim na prvo pitanje, zakon ne daje odgovor na ispunjenje međunarodnih obaveza, jer ispunjavamo zakonom obaveze prema Svetskoj banci, ali ne ispunjavamo obavezu prema MMF.
Oko nekoordinacije državnih organa, očigledno zakon ukazuje da ne postoji saradnja između državnih organa. To za nas naravno nije novost. Svaki dan kada otvorite bilo koje novine ili pogledate vesti vidite da ne sarađuju ni ministri u Vladi, a taman posla da će sarađivati državni organi. To što će ovaj zakon to da promeni, to ni u jednom članu tog zakona ne piše.
Sigurno je da će ovaj zakon da nam da informaciju – da li neko ne uplaćuje doprinos. To što ćemo imati informaciju, do rešenja problema je dalek put. Da li je to tačno? Evo navešću vam jedan konkretan primer – Koridor 10.
Svaki dan ćete videti u novinama da državni organi ne rade svoj posao, da ima ozbiljnih problema u realizaciji Koridora 10, da tender putuje od pisarnice Vlade do resornog ministarstva satima i danima, sve dok ne istekne onaj Ugovorom predviđeni rok. Ljudi ne rade svoj posao. Pozivaju se na ličnu odgovornost i direktori, i ministri i ne znam ko sve, ali da li to rešava problem? Naravno da ne rešava – i dalje nema pomaka na Koridoru 10.
Da li će ovo da reši problem neplaćanja doprinosa – nisam siguran? To ćemo videti tek u narednim mesecima, pošto ne sumnjam da će zakon biti izglasan. Da li se razmišljalo, i to je problem kada naiđe resorni ministar, uz svo uvažavanje gospodina Milosavljevića, jer smo nekada imali priliku da sarađujemo, ali on resorno nije zadužen za tu oblast, već je za to zadužen ministar Ljajić, postoje drugi predlozi i druga rešenja koja su bila u opticaju?
Na primer, postoji mogućnost da se uplaćuje bruto doprinos, dakle da poslodavac dođe u banku, uplati bruto platu svakom zaposlenom na posebnom formularu koji bi definisan i koji bi tačno definisao koji deo plate ide zaposlenom, a koji deo plate ide u određenom procentu određenim fondovima, svim onim obveznicima kojima je poslodavac dužan da plati. To bi sigurno mnogo efikasnije rešilo ovaj problem nego što je predloženo ovim zakonom.
Zakon će nam dati informaciju, ali i dalje neće rešiti problem koji postoji. Samo pitam da li se o tome razmišljalo.
Četvrto pitanje koje otvara ovaj zakon to je pitanje – manjka u Fondu PIO. Da li će se taj problem rešiti tako što će se ubuduće na osnovu informacija koje dobijamo, koja će biti na mesečnom nivou na osnovu ovog zakona, kada budemo znali ko uplaćuje, a ko ne uplaćuje plate, i šta ćemo sa tim da radimo, odnosno kako će da se vodi ekonomska politika Srbije u narednim godinama? To je ključ za punjenje budžeta, ali i ključ za punjenje Fonda PIO.
Mislim da odgovor na to pitanje možemo da dobijemo – kada pogledamo kojom se brzinom Srbija zadužuje, koje obaveze Srbija preuzima u narednim godinama i brzina kojom se puni budžet Republike Srbije.
Za 2010. godinu je rečeno da će biti blagi rast, da će krenuti oporavak srpske privrede i da će 2010. godina biti povoljnija od 2009. godine. Čak su prognoze predvidele povećanje budžeta, a budžet preko doprinosa i onih primanja nam predstavlja odraz onoga što se dešava u Republici Srbiji. Predviđeno je da će postojati rast u budžetu za 2010. godinu otprilike 9-9,5%, u zavisnosti šta je baza za proračun, u odnosu na 2009. godinu.
Kada pogledamo rezultat toga je da je predviđeno da će primanja 2010. godine biti oko 660 milijardi, 2009. godine, da vas podsetim, prihodi su bili 624 milijarde, znači 36 milijardi dinara više u 2010. godini nego u 2009. godini.
Kada pogledamo prva tri meseca ove godine, prihodi budžeta ne da nisu veći 10%, nego su manji 2,5%, znači u nominalnom iznosu su manji. Kada uzmete u obzir inflaciju, to je 6 -7% manje nego prethodne godine.
U prva tri meseca 2009. godine, koja je bila okarakterisana kao vrlo krizna godina, imali smo prihode od 147 milijardi, a ove godine, godine kada izlazimo iz krize, u godini kada rešavamo probleme, to je svega 144 milijarde. Kako ćemo puniti budžet ako i sad imamo mnogo manje prihoda nego što smo imali pre godinu dana i kakva je to garancija za godine koje dolaze?
Pogledajte kako se Srbija zadužuje i kakve su obaveze koje preuzima. U toku mandata ove Vlade, a to je otprilike 680 i neki dan od kada je Vlada formirana, Srbija se zaduživala otprilike oko tri miliona evra na dan, 34 evra svakog sekunda. Znači, govorim otprilike 14 minuta, Srbija je zaduženija 14 minuta puta 60 sekundi puta 34 evra, uključujući i noć, kada ništa u Srbiji ne funkcioniše.
Kakva je to garancija da ćete puniti fond PIO i kakva je to garancija da će penzije biti isplaćivane? Kada sad pogledamo o čemu raspravljamo i način na koji se rešava problem, predlaže se uvođenje registra, a ne rešava se nijedan od problema koji postoji.
Apsolutno ne postoji ideja kako ćemo izaći na kraj sa tim procesom, iako se i dalje broj penzionera povećava po stopi ili u broju 25 hiljada godišnje, a i dalje se broj zaposlenih smanjuje, da ne pričamo o onim svim firmama koje će biti ugašene zbog stečaja i nekih drugih stvari, zbog racionalizacije državne uprave i svega onoga što ova Vlada predviđa.
Kada to sve uzmemo u obzir, ne postoji nikakva garancija da ćemo za godinu dana imati stabilan sistem, za pet još manje, nego se u stvari sve prolongira za neko drugo vreme, za neku drugu Vladu i za neke druge ljude koji će taj problem rešavati. To svima nama apsolutno ne uliva poverenje i ne daje nam nadu da će nam biti bolje.