Član 8, kao što je već bilo reči, definiše način na koji se finansira Autonomna Pokrajina, a naš amandman daje objašnjenje i objašnjava na koji način to treba da se uradi.
Ustav definiše okvir za finansiranje autonomne pokrajine, ali je ozbiljan problem to što uz ovaj zakon ne idu zakon o imovini i zakon o finansiranju, jer bi na taj način bilo potpuno jasno definisano na koji način će se ostvarivati pravo za realizaciju autonomije. Bez izvornih prihoda i bez prihoda za prenete nadležnosti neće ni moći da se obavljaju svi poslovi koji se prenose Vojvodini.
Ne verujem da je slučajno to što ova dva zakona nema, iako se probija rok koji je već 11 meseci od onog koji je definisao Ustav. U obrazloženju zakona se kaže da će se obezbediti finansijska sredstva iz budžeta, ali je ovo jedan od retkih zakona u kojima se ne kaže koja su to sredstva i koji procenat, ili bilo koje bliže određenje, nego se samo jednom rečenicom kaže da će se iz budžeta obezbediti sredstva. Ministarka finansija, o tome sam već danas govorio, kaže da Ministarstvo finansija teško da može da utvrdi koja su to sredstva.
Podsetio bih poslanike u Skupštini da smo doskora imali zakon o transfernim sredstvima opština i gradova i taj zakon je imao debelo obrazloženje u tabelama gde se svaka od tih nadležnosti do u dinar tačno definiše, bilo da je vezano za obrazovanje, zdravstvo, bilo koju prenetu nadležnost opštinama i gradovima, do u dinar se računa koliko je to da bi se utvrdila konačna cifra.
Ono što je ozbiljan problem, mi donosimo odluku o zakonu o utvrđivanju nadležnosti i predlog odluke o davanju saglasnosti na statut AP Vojvodine. Statut je u direktnoj suprotnosti i koliziji sa Predlogom zakona kada je reč o finansiranju.
Kada pogledate ustavnu normu koja je tačno preneta u zakonu, ustavna norma definiše da se zakonom utvrđuje visina i iznos i vrste prihoda. Član statuta kojim se definiše finansiranje kaže da će AP utvrditi stopu prihoda samostalno. To je u direktnoj suprotnosti sa ovom normom zakona o kojoj je reč.
S druge strane, u pravnom poretku Srbije postoji veliki broj zakona koji definišu finansijski sistem. Svaka od odluka Skupštine mora da bude u skladu sa tim zakonima i nije zakon o utvrđivanju nadležnosti jedini zakon koji je na snazi.
Tim pre je veći problem što nije donet zakon o finansiranju. Pre nekoliko meseci je donet Zakon o budžetskom sistemu. Taj zakon tačno definiše način na koji se postupa sa svim javnim prihodima i javnim rashodima. Sa druge strane, postoji Zakon o javnim prihodima i javnim rashodima. Odrede i norme u statutu su u direktnoj suprotnosti sa ta dva zakona.
Kada pogledate član 24. Zakona o budžetskom sistemu i uporedite prihode koji su navedeni u Predlogu statuta, to je u direktnoj suprotnosti. Ništa od ovih normi ili većina od ovih normi se apsolutno ne pominje.
U zakonu koji definiše Zakon o budžetskom sistemu, apsolutno nema mogućnosti da Pokrajina ima pravo na učešće u prihodima javnih preduzeća i ustanova. To može da se promeni, ali su kao prilog ovoga morale da bude i izmene i dopune Zakona o budžetskom sistemu i izmene i dopune Zakona o javnim prihodima.
Ovde se kaže da će se sredstva obezbeđivati transferom budžetskim sredstava. To može, to se radi i danas, ali kaže da se prihod AP Vojvodina smatra i dopunski transfer iz budžeta Republike. Zakon o budžetskom sistemu apsolutno ne poznaje pojam „dopunski transfer“. Tu tog pojma nema. Kako možemo da finansiramo nešto nečim što ne postoji?
Drugo, predviđa se samostalno naplaćivanje prihoda. To se već radi, to rade lokalne samouprave. Jedan deo prihoda, recimo, Zakonom o finansiranju lokalne samouprave je omogućeno da lokalne samouprave naplaćuju porez na imovinu.
Možemo da smatramo da je, recimo, tekući problem u finansiranju to što su prihodi od kada su prešli na lokalnu samoupravu drastično pali. Nekoliko puta su manji nego kada ih je naplaćivala Poreska uprava Srbije. Ovaj način direktno razrađuje sistem poreske administracije u Srbiji i to se našim amandmanom otklanja.
Treba napomenuti da brojne zemlju u EU, recimo, Italija, Francuska, Skandinavija, imaju sličan model finansiranja autonomije, ali poreska administracija je celovita na čitavoj teritoriji i to na ni koji način ne ugrožava autonomiju, a doprinosi boljem ostvarivanju svih potrebnih funkcija.
Još jedna stvar, statut daje mogućnost za zaduživanje i kaže da je jedna od mogućnosti da pokrajina odlučuje o zaduživanju. Zakon o javnom dugu apsolutno ne otvara tu mogućnost, jer kaže da se za svako zaduživanje prethodno pribavlja mišljenje Vlade, odnosno ide na Skupštinu pa tek onda dolazi na zaduživanje. To je direktno u suprotnosti sa Zakonom o javnom dugu.
Znači, pored toga što je ceo zakon kasnio 11 meseci u odnosu na ustavnu obavezu, očigledno da su brojne neusaglašenosti, očigledno da je rađeno stihijski i očigledno da ne možemo da donesemo ni budžet za 2010. godinu, jer ne možemo da utvrdimo kolike su to nadležnosti, a time će i građani Vojvodine biti uskraćeni za ono što im Ustav garantuje kao obavezu i kao pravo na autonomiju.

Zahvaljujem, kolega potpredsedniče. Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministarka, mi smo na ove zakone imali određeni broj amandmana. Moram da istaknem da su neki od naših amandmana koje smo predložili, a čini mi se da su zakoni na dnevnom redu bili u junu ili julu mesecu ove godine, neki od tih naših amandmana su tada odbijeni, a sada su prihvaćeni. Mi ih nismo podnosili, dobro je da su oni sastavni deo teksta. Uopšte nećemo ulaziti u razloge zašto su tada bili loši, a zašto su sada dobri, ako je tekst zakona identičan. Važno je da oni popravljaju zakon i važno je da su sada sastavni deo zakona.
Ovim amandmanom mi smo predložili da mandat direktora zavoda bude četiri godine. Obrazloženje zašto se amandman ne prihvata je da Zakon o državnim službenicima predviđa da mandat direktora zavoda i sličnih institucija bude pet godina.
Nama je cilj potpuno jasan. Cilj je da se dođe do depolitizovane državne uprave. Ali, ako pogledate Zakon o državnim službenicima, on je svakih nekoliko meseci u skupštinskoj raspravi sa izmenama i dopunama, jer se rokovi stalno produžavaju; konkursi po kojima će se birati ti depolitizovani državni službenici nikako da se sprovedu i očigledno je da taj zakon ne daje efekte koje bi trebalo.
Jedan od ciljeva reformi državne uprave, jedan od ciljeva Demokratske stranke Srbije sigurno je da državna uprave bude depolitizovana. Ali, ako mandat bude duži od mandata Vlade i ako je to jedini način da se dođe do depolitizacije, onda to u svakom slučaju nije ni dobar, ni pravi put.
Apsolutno svakog dana možemo da čitamo kako je neki funkcioner stranke zamrznuo članstvo u određenoj stranci, kako formalno više nije član. A to da li je član ili nije, imate svakodnevno slučajeve da iz određenih stranaka pređu u druge... Kada pogledate na televiziji prosto zaboravite, ako niste neko vreme bili u Srbiji, ko je u kojoj stranci. Prema tome, to što je bio dobar jednima ili drugima apsolutno nije nikakav garant stručnosti, ni bilo čega drugog. Ono čemu svi zajedno treba da težimo jeste da imamo jasna pravila i jedinstvene propise.
Na dnevnom redu je zakon o statistici. Ako pogledate sajt Narodne banke Srbije, pošto i oni imaju jedan deo... Gospođo Dragutinović, bili ste viceguverner, jako dobro znate koliko se pažnje u NBS pridaje statistici. Znate da volim da koristim papire. Ako pogledate jednu stranicu, zvanični podaci o zaposlenosti u Republici Srbiji, Narodna banka kaže – 2.568.056 zaposlenih, i broj nezaposlenih je 830.391.
Ako pogledate „Srpski ekonomski dijagram“, koji izdaje Vlada Republike Srbije, Republički zavod za razvoj, opet baziran na podacima Republičkog zavoda za statistiku, broj zaposlenih je 1.827.598, a broj nezaposlenih je 747.093.
Imamo dva državna tela, Vladu i nezavisnu Narodnu banku, a broj zaposlenih se razlikuje za 700.000, broj nezaposlenih za 100.000. Mnogo veće zemlje nego što je Srbija ne mogu tek tako da pogreše za 700.000, odnosno za 100.000. U čemu je tajna? Metodologija je potpuno drugačija, Narodna banka uzima u obzir i ubraja u ovu cifru i poljoprivrednike. Gde to možete da pročitate? Nigde.
Morate da budete duboko upućeni u metodologiju, koju vrlo često ne možete da nađete ni na internet stranicama, ni na drugim mestima, da biste došli do tih elementarnih podataka o tome koliko u Srbiji ima zaposlenih, koliko ima nezaposlenih.
S druge strane, što ima više nezaposlenih, sve češće se menja metodologija, pa postoje aktivno zaposleni, postoje lica koja traže posao. Pa, ako pogledate broj zaposlenih, on se u Srbiji za poslednjih godinu dana smanjuje; broj nezaposlenih se takođe smanjuje. U čemu je tu razlika? Kako je moguće da se oba broja smanjuju, i broj zaposlenih i broj nezaposlenih?
U redu je, Srbija ima negativan natalitet, ali razlika je u tome što Nacionalna služba, da bi prividno prikrila nezaposlenost, ima lica koja aktivno traže posao, a oni koji nisu aktivni u traženju posla skidaju se sa spiska nezaposlenih, pa fluktuiraju ne znam gde.
Depolitizaciji i ovim stvarima o kojima govorimo mnogo više će doprineti ako imamo jasnu i jedinstvenu metodologiju. Da ne pričam o tome da se bonitet preduzeća u Srbiji vodi na tri mesta: i u NBS, i u ministarstvu za urbanizam i građevinu, odnosno zaštitu životne sredine, ili kako se već zove, i u Agenciji za privredne registre. Potpuno isti podaci. Kakva je verovatnoća da će ti podaci biti upareni i da neće biti u direktnoj vezi?
Druga stvar, recimo, uskoro ćete nam doneti zakon o budžetskom sistemu i fiskalnoj odgovornosti. Čini mi se da je metodologija kod donošenja budžeta apsolutno jasna, kaže se – 1. novembar.
Ovo je novi zakon, ne pričamo više o starom zakonu koji je kršen u vreme prve vlade Vojislava Koštunice, kada je ministar bio Dinkić, i u vreme druge vlade, kada je ministar bio Cvetković, pa ni jedan ni drugi ministar nisu to donosili na vreme. Pričamo o novom zakonu koji smo ovde usvojili pre nekoliko meseci kao osnovni zakon koji važi za javne finansije.
Da li tamo piše 1. novembar? Piše. Da li budžet 1. novembra treba da bude u Skupštini? Da li je tako? Nije. Kada će biti? Ne zna se. Danas novine kažu da će biti do kraja nedelje. Dobro obavešteni izvori, navodno iz vašeg ministarstva, u četvrtak ili u petak rekli su – tamo negde do 19. decembra. To je malo radosniji podatak, jer neće biti do polovine decembra, nego će biti valjda sledeće nedelje.
Da li je to jasan podatak? Jeste. Da li imamo izgovor kao prošle godine da je bila ekonomska kriza pa smo morali da se prilagođavamo? Mislim da ne.
Koliko god možemo da razumemo da možda neko nema dovoljno dobro znanje engleskog jezika, pa kada sa Međunarodnim monetarnim fondom razgovara kolike će biti penzije, pa onda izađe potpredsednik Vlade zadužen za reformu penzionog sistema i kaže – penzije će se usklađivati sa rastom zarada i biće 70% od vrednosti zarade... Ministarka finansija kaže da to nije tako, da će biti nešto drugo. Guverner kaže da će to biti malo drugačije. Gospodin Jeger kaže takođe da će to biti potpuno drugačije. Ali, nema veze. To možda i mogu da razumem, ali ovakve stvari sa kašnjenjem budžeta su apsolutno nerazumljive.
Hoću da kažem da obrazloženje da se ovaj amandman ne prihvata apsolutno ne stoji, što ste videli iz ovih primera. Čini mi se da ćemo, ako budemo radili na otklanjanju svih ovih nelogičnosti, nedostataka, biti mnogo bliže postavljenom cilju, jer nisu važne namere nego je važan krajnji rezultat.
Imam još nekoliko amandmana pa ću iskoristiti priliku da vas na konkretnim primerima u obrazloženjima tih amandmana ubedim da ih prihvatite.

Zahvaljujem. Gospođo potpredsednice, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministarka, ovo je jedan izuzetno značajan amandman. Pošto postoji ogroman broj učesnika u samoj proceduri sprovođenja popisa, predložio sam da naknade za sve te aktivnosti vezane za popise svojom odlukom reguliše i definiše Vlada.
Amandman nije prihvaćen, a obrazloženje glasi – amandman se ne prihvata zbog toga što Republički zavod za statistiku pored metodološkog donosi i organizaciono uputstvo, u kojem se navode brojne i složene popisne aktivnosti, za čije su izvršenje određene novčane naknade, i zbog toga smatramo da nije neophodno da se posebnim pravilnikom utvrđuju naknade i da se u to meša Vlada.
Ako se samo setimo primera do kojih smo došli, ko zna koliko ima slučajeva za koje ne znamo, recimo, setimo se naknada koje je imala Republička izborna komisija. Budžet Republičke izborne komisije određuje Narodna skupština. Republička izborna komisija ima svoje pravilnike i ispostavilo se da su članovi RIK-a imali naknade koje su višestruko veće nego plate predsednika Republike, predsednika Vlade, narodnih poslanika.
Setimo se slučaja kada Vlada Republike Srbije, koja ima brojne agencije i javna preduzeća, i Ministarstvo finansija daju saglasnost na planove javnih preduzeća i brojnih agencija. Bilo je slučajeva kada Vlada, iako odobrava poslovne planove javnih preduzeća i agencija, uopšte nije znala kolike su plate članova upravnih odbora, direktora i ostalih funkcionera u tim agencijama. I pored toga što je bio ogroman pritisak Narodne skupštine i javnosti, i pored toga što ste predsednik Vlade i vi nekoliko puta izlazili, postoje agencije koje nisu dostavljale te podatke i niste imali nikakav instrument da do tih podataka dođete.
Uzmimo slučaj zakona o privremenom oporezivanju zarada u javnom sektoru koje su, recimo, iznad nekih. To je privremeni zakon, koji ste doneli pre godinu dana; sada kažete da ima vrlo male efekte, oko 1.200.000.000 uštede. Ne znam da li znate da je tim zakonom slučajno ispušten Savet Narodne banke. Tim zakonom je plata guvernera smanjena skoro tri puta, a članovi Saveta Narodne banke imaju sada praktično dva puta veću naknadu za svoj privremeni, povremeni rad, u odnosu na guvernera Narodne banke. Naknada je preko 250.000. Guverner ima, čini mi se, 169.000 dinara.
Da li je malo ili mnogo... Pričamo o tome kako je Vlada izašla sa predlogom i ispostavilo se da u nekim od najvažnijih institucija nemate osnovni podatak kolike su to naknade, a onda kažete – neka, to će Republički zavod da uradi sam.
Sada imamo milion slučajeva u kojima se Vlada meša u sve i svašta, a kada imamo osnovnu stvar, jednu naknadu, koju ne bi uredila Vlada sama, verovatno bi to moralo da bude uz saglasnost i u dogovoru sa Zavodom... Na kraju krajeva, direktor Zavoda sedi pored vas i sumnjam da je sam zakon pisan u Ministarstvu finansija, verovatno je kostur urađen u Zavodu za statistiku, predložen Ministarstvu, usaglašen na Vladi, a onda usvojen. Pretpostavljam da je to bila neka normalna procedura.
Ne vidim da je tu išta loše, ali mešate se u mnoge stvari u kojima nema mesta za Vladu, a tamo gde treba da se umešate kažete – neka, to će se raditi, pa ćemo onda za godinu, dve dana, kada se popis bude završio, čitati u novinama kako su naknade za popisivače bile toliko hiljada dinara, toliko prosečnih plata, ili bilo šta drugo.
Apsolutno ne vidim razlog da ne prihvatite amandman i da ne krenete sa fiskalnom odgovornošću o kojoj nam pričate kroz vaše intervjue.

Zahvaljujem, gospođo potpredsednice.
(Predsedavajuća: Molim za red u sali da ne bih morala da na drugačiji način ostvarujem član 27. u punoj primeni. Izvolite, narodni poslaniče, nastavite.)
Još jednom zahvaljujem. Sve što smo imali o ovom zakonu, rekli smo u načelnoj raspravi. Koristiću sada vreme naše poslaničke grupe i mi iz DSS-a se nećemo više javljati povodom ovog zakona.
Ne sumnjamo da će se popis poljoprivrednih gazdinstava obaviti u zadatom roku. Ono što nas brine i na šta ukazujemo jeste na koji način će se koristiti podaci koje dobijemo tim popisom.
Ova vlada poljoprivredu ističe kao jedan od svojih prioriteta; u procesu približavanja EU poljoprivredu vidimo kao svoju šansu, a kada pogledamo kakav je odnos Vlade u konkretnim primerima i kako to sa aspekta budžeta u odnosu na poljoprivredu izgleda, onda je tu priča potpuno drugačija. Ako ima neka dobra stvar u tome što je ponovo prekršen Zakon o budžetskom sistemu, to je što sada sedite tu i još uvek možemo da reagujemo u vezi s predlogom budžeta za 2010. godinu.
Samo bih vas podsetio da je 2007. godine, kada je ukupan budžet bio oko šeststo milijardi, budžet za poljoprivredu bio 26.095.751.714, iz Zakona o budžetu, a ukupni izdaci budžeta 595.000.000.000. U budžetu koji je sada na snazi ukupni rashodi su veći od sedamsto milijardi, a budžet poljoprivrede je 18.585.000.000. Toliko o vašem odnosu prema poljoprivredi.

Zahvaljujem, gospođo predsednice. Ono što sve nas poslanike građani najviše pitaju jeste šta nas čeka sledeće i narednih godina. Ono što mi kao poslanici Narodne skupštine ne možemo da kažemo, jeste kako će u ekonomskom smislu izgledati sledeća godina, iz prostog razloga što budžet, iako je odavno trebalo da bude u Skupštini Srbije, još uvek nije stigao.
Ono što je sigurno i jedino izvesno jeste da će sledeće godine biti zamrznute plate i penzije i pretpostavlja se da će sledeće godine inflacija biti oko 5%, a rast BDP oko 1 do 1,5%.
Šta će sa penzijama biti u godinama koje dolaze? To je sastavni deo aranžmana i pregovara s MMF-om; politika penzija i reforma sistema penzionog osiguranja je sastavni deo tog aranžmana s MMF-om. Potpredsednik Vlade zadužen za reformu penzionog sistema, predsednik stranke PUPS, kaže da će se narednih godina penzije usklađivati sa rastom zarada. Potpisnik aranžmana s MMF-om, Radovan Jelašić, i ministar finansija kažu da to nije istina. Predsednik Vlade Mirko Cvetković ima neutralni odgovor.
Srbija u ovom trenutku ima milion i sedamsto hiljada penzionera. Više od 14% stanovnika Srbije je starije od 65 godina. Apsolutno je nekorektno stvarati sliku u javnosti da su penzioneri odgovorni za ono što će nas čekati narednih godina i da budućnost zemlje zavisi isključivo od toga da li će ti ljudi, koji su zaslužili svoje penzije, koji su ih ostvarili po zakonima ove zemlje, primati penzije ili neće. Šta je, u stvari, dogovoreno s MMF-om? Ako pažljivo slušamo guvernera Jelašića, ministarku finansija Dianu Dragutinović i predstavnike MMF-a, oni potpuno jasno i nedvosmisleno kažu da je dogovoreno da se penzije narednih godina usklađuju isključivo prema inflaciji; u slučaju da rast BDP nakon 2011. godine bude veći od 3%, da se penzije koriguju za rast veći od 3%.
Ono što je najvažnije, to je guverner Jelašić izneo na konferenciji za novinare nakon završenih pregovora, jeste da će do 2015. godine udeo penzija u BDP-u biti smanjen sa 13%, koliko je danas, na 10%. Znači, za gotovo 30% će biti masa penzija manja u narednih pet godina. Ako se zna da nas čeka vrlo blagi rast, ako se zna da se svake godine broj penzionera uvećava, ako se zna da je naša zemlja, nažalost, među najstarijima u svetu, onda je jasno da je ovo moguće samo tako što će penzije biti prvo obezvređene stopom inflacije, a da će se nakon toga drastično smanjiti masa penzija, samim tim i penzije.
Svetska banka je uradila jednu studiju i ona upravo upozorava da ovakav pristup nije dobar, jer će ovim pristupom, dugoročno, penzije doći do 9% prosečne plate. Studija se zove „Kako sa manje postići više“.
Osnovno pitanje je – zašto najviši državni funkcioneri stvaraju konfuziju kod svih nas, ne samo penzionera, nego kod svih građana Srbije? Ako Radovan Jelašić i Diana Dragutinović, guverner NBS i ministarka finansija, tvrde jedno, potpredsednik Vlade Krkobabić dijametralno suprotno, Mirko Cvetković ima potpuno neutralan stav, ko onda u Srbiji zna šta je dogovoreno? Ne možemo za sve da pitamo predsednika Republike Borisa Tadića, šta je dogovoreno s MMF-om.
Naše pitanje za predsednika Vlade i guvernera NBS je vrlo jednostavno – šta je dogovoreno, vezano za politiku penzija, s MMF-om?

Ja ću vrlo kratko da kažem. Ono što sam citirao u prilog postavljanju pitanja je aktuelna monetarna makroekonomska politika, Konferencija za štampu Radovana Jelašića 5. novembra, koju imate na sajtu NB, gde on eksplicitno govori o ovome što sam ja rekao.
Druga stvar je izveštaj koji je Svetska banka uradila na zahtev Ministarstva finansija, gde se, takođe, eksplicitno kaže – Srbija, kako sa manje uraditi više. Ostalo su izjave kojih smo svi svesni. O ovako važnoj stvari, bitno je da se što pre iznesu činjenice pred poslanike Skupštine.

Zahvaljujem, gospođo predsednice.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministar, danas imamo četiri izuzetno važna zakona. Njihov značaj je daleko veći nego što se na prvi pogled čini. Mi iz DSS-a smo posebnu pažnju obratili na ova četiri zakona koja su na dnevnom redu.
Bila je ovde, verovatno će u toku rasprave ovlašćenih predstavnika, odnosno rasprave u načelu, takođe, biti dovedena u sumnju potreba da se ima dobra statistika, ili potreba da li je to možda skupa stvar. Ono što je sigurno činjenica, to je da nama statistika treba, kao i brojne druge nauke, ali samo onoliko koliko znamo da tu statistiku iskoristimo. Ako ne obraćamo pažnju na ono na šta nam statistika ukazuje, onda su svi ti rezultati izuzetno skupi i naravno da su sve te organizacije koje to rade nepotrebne, ali je razlika između uspešnih i neuspešnih društava upravo ta da uspešna društva koriste sve resurse i sve sposobnosti koje imaju, a ona manje uspešna kukaju kako im smeta neko ili nešto drugo.
Zakon o statistici daje pravni okvir i uspostavlja standarde koji postoje u ovoj oblasti. Takođe, definiše ko su odgovorni podizvođači statistike. To su, pre svega, Republički zavod za statistiku, Narodna banka i grad Beograd, kao osnovni instrumenti za sprovođenje statistike.
Kao i o mnogim drugim stvarima, o statistici i o problemima koje u ovoj oblasti imamo u Republici Srbiji najbolje će se reći kroz konkretne primere, da ne pričam o članovima zakona koji u ovakvoj oblasti moraju da budu u nekim slučajevima i nezgrapni, i vrlo dugački. Mislim da je najbolje na jednostavnim primerima ukazati koje probleme danas u Srbiji imamo.
Recimo, često čujemo, a sada su pregovori s MMF-om u toku, izraz ''BDP''. Na primer, kako se utvrđuje BDP, po kojim cenama, šta su to stalne cene, šta su tekuće cene i na koji način baratamo tim osnovnim parametrom koji postoji u ekonomiji.
Druga stvar, na prvi pogled, bar meni je mnogo jednostavnije, jer moram svakog prvog u mesecu, kada stižu oni računi, da sabiram sve račune, koliki je npr. dug Srbije, pa koliki je spoljni dug, koliki je unutrašnji dug, koliki je ukupan javni dug i koliki je ukupan dug kad se računa i privatni sektor, privreda, građanstvo i svi ostali.
Da li u Srbiji danas možemo da odgovorimo na prilično jednostavno pitanje?
Postoji siva ekonomija, koja nije u zvaničnim tokovima, postoji nešto što mora da prođe kroz bankarski sistem i budžet. Hajde da vidimo da li danas imamo odgovore na sva pitanja. Prva dilema do koje dolazimo, ili prva zabluda u koju možemo da uđemo je ako pogledamo sajt Ministarstva finansija, odeljak koji se odnosi na javni dug, i sajt Narodne banke, dve institucije koje su najodgovornije. Na sajtu Narodne banke je samo javni dug, dug države je 700 miliona veći nego što piše na sajtu Ministarstva finansija. Priznaćemo da 700 miliona evra nije beznačajno. U čemu je zamka? Zamka je što Narodna banka definiše sve dugove koje ima Srbija, a Ministarstvo finansija tretira samo regulisane dugove. Kod Narodne banke je dug prema Kini 290 miliona evra, dug prema Kuvajtu 330 miliona evra, dug prema Libiji i neregulisani dug prema Londonskom klubu. Nešto od toga će verovatno biti, u procesu pregovora, oproštajno regulisano na drugačiji način, ali nešto i neće.
Kao narodni poslanici i građani Srbije, apsolutno nemamo odgovor na to pitanje. Kaže se da država neće biti prezadužena ako ukupan javni dug ne pređe 60% BDP-a. Kog proizvoda, kada ne možemo ni da ga utvrdimo? BDP se određuje prema stalnim cenama iz 2002. godine. Struktura se za ovih sedam godina značajno promenila i taj osnovni parametar se očigledno uređuje na nedovoljno dobar način.
S druge strane, raspodela BDP-a se određuje prema tekućim cenama. Znači, sedam godina, što se tiče statistike i BDP-a, kao osnovnog elementa i parametra u ekonomiji, ne znači ništa. To utvrđujemo na jedan način. Kada pričamo o raspodeli, utvrđujemo na potpuno drugačiji način.
Kakve to veze ima sa statistikom i sa budućnošću čitave zemlje? Vrlo velike. Za prvih devet meseci ove godine, prema zvaničnim podacima, ukupan javni dug je porastao za milijardu i 100 miliona evra. To je vrlo velika cifra, tim pre je dramatična ako se uzme u obzir da je Skupština Srbije u tom periodu odobrila još milijardu i 600 miliona kredita, koji su u toku raznih procedura i ne ulaze u javni dug, jer javni dug nije ono što usvoji Skupština nego ono što prođe kompletnu proceduru.
Kada pričamo, opet, o statistici, najveći broj tih kredita smo u Skupštini usvajali po hitnom postupku. Mora danas, mora sutra, nema veze koja je to Vlada, da li je ova, da li je prethodna, ili peta unazad, kako god hoćete. Mora po hitnom postupku, a onda se čeka mesecima i godinama da se taj kredit realizuje. Odobreno je milijardu i šesto miliona kredita za razne investicije koje su u ovom trenutku izuzetno potrebne Srbiji da bi krenula napred. Čekaju iz raznoraznih razloga.
Na primer, programski zajam za razvoj privatnog sektora Ministarstva finansija, datum potpisivanja 30. 03. 2009. godine, sa 34 miliona, još uvek stoji. Sporazum o Koridoru 10 Ministarstva za infrastrukturu, datum potpisivanja 22. 09, još uvek čeka. Apeks za mala i srednja preduzeća od 250 miliona, 11. 05, još uvek čeka. Tako dođete do milijardu i 600 miliona koje smo ovde odobrili, Vlada potpisala, usvojila, poslala nama, mi po hitnom postupku raspravljali i sada čeka zbog ko zna čega. Da to statistika beleži na pravi način, da svi imamo uvid u to, pritisak na izvršnu vlast bi bio veći.
Razumem da predsednica Skupštine ima razumevanja, pa kaže da treba da brinemo o tome. I mi imamo razumevanja, ali ovo je konkretan problem koji treba da rešimo.
Pogledajte ovaj kredit za mala i srednja preduzeća. Apeks za mala i srednja preduzeća, 250 miliona evra, po izuzetno povoljnim uslovima. Ugovor je potpisan s Evropskom investicionom bankom, 11. maja. Potpisnik je Diana Dragutinović, s potpredsednikom Evropske banke. U ime Narodne banke, potpisnik je viceguverner Ana Gligorijević. Vladu je prošao u junu. To smo raspravljali na onoj sednici gde je bio i Zakon o informisanju. Čitava stvar je pomerena danom za glasanje, onih mesec dana, 31. avgusta je sve završeno i još uvek se čeka.
Ti krediti su za privredu znatno povoljniji od subvencionisanih kredita, i to je poznata stvar. To je ukupno oko 5% kamate na te kredite. Već smo imali s Evropskom bankom nešto slično i procenat vraćanja tih kredita je 99 i nešto procenata.
Vlada se ne zadužuje. Vlada je samo indirektni garant za to kreditiranje. Ti krediti su povoljniji za privredu nego što su subvencionisani krediti koje daje Vlada i negde stoje.
Da se vratimo na statistiku. Kada uzmemo ovih milijardu i 650 miliona koji su odobreni, a još nisu evidentirani kao javni dug, dolazimo do toga da javni dug nije više 9,8, nego 11 i po milijardi, jer 11 i po milijardi, u odnosu na BDP, kada se računa onako kao što smo već govorili, je 38,5%.
Pitanje je da li za Srbiju važi kriterijum od 60% BDP-a, iz prostog razloga što može da važi za bogate zemlje, sa jakom privredom, s vrlo velikim izvozom, a za zemlje koje imaju ozbiljnih problema sa strukturom privrede, sa malim izvozom, 60% sigurno nije granica održivosti tog duga.
Ministarka Dragutinović, uz svo uvažavanje ministarke Matić, žao mi je što Diana danas nije s nama, u jednom intervjuu je rekla da je, po njenom mišljenju, održivost tog duga između 40 i 45%. Ako uzmemo u obzir da kada se regulišu ovi krediti, u koje opet nisu ušli ni ovaj kineski kredit o kome se pregovara, već smo na granici od 40%.
Drago mi je da je tu moj prijatelj, gospodin Čolaković, ali u ovoj analizi nema obaveze koju budžet ima prema Fondu PIO, jer nijedna od ovih zemalja EU o kojima pričamo i s kojima pokušavamo da se poredimo nema obavezu, a ta obaveza postoji s pravom, da izdvoji dve milijarde i 300 miliona evra za Fond PIO. To se ne tretira kao dug. To nije dug, to je nešto što je tekuća obaveza, ali svake godine iz svog budžeta morate da odvojite ta sredstva da bi se regulisale obaveze prema našim građanima koji su sada u penziji. Kako ćemo to s aspekta statistike da uzmemo u obzir i kako ćemo to da računamo? Otprilike, oko 8% BDP-a je dve milijarde i 380 miliona evra, i to je obaveza svake godine.
Ono što Vlada pokušava da inflacija pojede penzije i da realno obezvredi taj iznos penzija, može da se uradi numerički, ali svake godine morate da ta sredstva izdvojite. Ako uzmete u obzir još tih 8% na godišnjem nivou obaveza prema Fondu PIO ili nekim drugim, onda vidite koliko je ozbiljna zabrinutost za sve ono što se dešava u sektoru javnih finansija.
Ako ne govorimo o ovim i ovako važnim stvarima, onda ćemo biti u ozbiljnoj slepoj ulici kada govorimo o tome šta statistika treba da nam pomogne. Treba da da odgovore na ovakva i slična pitanja, jer čemu popis stanovništva, popis poljoprivrednog stanovništva i poljoprivrednih gazdinstava ako ne znamo gde je izlaz na kraju tog i takvog tunela?
Na primeru javnog duga i na primeru BDP-a vidite koliko su ozbiljni problemi u definisanju statistike i koliko je materija o kojoj govorimo ozbiljna.
Sve dok nemamo kompletnu informaciju o svemu ovome, možemo teorijski da raspravljamo i o procentima i o čemu god hoćemo. O ovakvim stvarima mora se govoriti i u relativnim iznosima, a ono što može da bude jedini zaključak, jeste da nas čekaju ozbiljne rasprave i da nas u narednim godinama čekaju teški i ozbiljni zadaci. Hvala.

Zahvaljujem, gospođo predsednice. Gospođo predsednice, kolege potpredsednici, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Ljajiću, ministre, malo je pitanja po kojima ćemo se složiti u ovoj skupštini i po kojima ćemo se složiti u Srbiji.
Primera radi, pre tri godine je donet Ustav Republike Srbije, a u članu 15. Ustavnog zakona kaže se da je krajnji rok za donošenje svih zakona i za usklađivanje svih zakona sa Ustavom 31. 12. 2008. godine. Član 110. Ustava takođe kaže da postoji obaveza da se donese zakon o Narodnoj skupštini. Onda čujemo tumačenje vladajuće većine da to važi samo za zakone koji postoje, odnosno da taj rok ne važi za zakone koji nisu doneti. Drugim rečima, zakoni koji nisu doneti teoretski ne moraju nikada da budu doneti.
Drugi primer: Zakonom o budžetu Republike Srbije, odnosno Zakonom o izmenama i dopunama Zakona iz aprila ove godine definisan je maksimalni budžetski deficit i on ne sme da bude veći od 70 milijardi dinara. Pre više od mesec dana taj budžetski deficit je, prema zvaničnim podacima na sajtu Ministarstva finansija i na sajtu Vlade Republike Srbije, bio 74 milijarde, a sada je sigurno preko 80. Ministarka finansija je pre nekoliko dana rekla da, u stvari, taj maksimalni deficit i ne mora da bude ispoštovan u svakom trenutku.
Građani Srbije, probajte da u svojoj banci, kada imate dozvoljeni minus, taj minus probijete u nekom trenutku...
(Predsednik: Gospodo poslanici, molim vas, malo tiše, zaista ne čujem govornika.)
... ili probajte da u datom roku ne platite račun koji vam je stigao, pa ćete videti šta će vam se desiti. Očigledno je da se u Srbiji isti zakoni, isti propisi, čitaju na različite načine.
Da li postoji išta oko čega se možemo složiti? Da li postoje bar neke stvari oko kojih se možemo složiti? Siguran sam da postoje. Evo, mi u Skupštini ćemo se sigurno složiti da je danas utorak, 3. novembar 2009. godine. Mislim da za tu stvar nije potrebno 126 glasova. Da li se slažemo oko toga? Mislim da se slažemo. Da li taj datum važi za sve u Republici Srbiji? Ne. Taj datum ne važi za Vladu Republike Srbije.
Zakon o budžetskom sistemu, o kome često govorimo, koji je ministarka finansija prošle nedelje posebno isticala, poseban novi zakon, donet je u julu mesecu ove godine, zakon koji će omogućiti da se ovih 130 milijardi mnogo bolje kontroliše i da se efikasnije kontrolišu javni prihodi i javni rashodi. Taj zakon ne važi za Vladu Republike Srbije. Naime, već danas je trebalo da imamo budžet Republike Srbije za narednu godinu u Skupštini Srbije da bismo mogli da se pripremimo za njegovo usvajanje, da analiziramo svaku pojedinačnu stavku, da se ne bi desilo da onih 130 milijardi, ili nekih novih 130 milijardi, protiče mimo skupštinske kontrole.
Imam jedno pitanje za predsednika Vlade gospodina Cvetkovića: gospodine predsedniče Vlade, kada će Vlada Republike Srbije početi da poštuje zakone koji važe u Republici Srbiji? Hvala.

Govoriću u okviru onih 15 minuta.
Gospodine ministre, gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, navešću jedan primer, pošto je uveliko postupak giljotine propisa, pošto u Srbiji imamo veliki broj propisa među kojima su i brojni koji su u koliziji.
Srbija je poznata kao država koja ima najjeftinije troškove ili najmanje troškove za otvaranje firmi. Ti troškovi su oko 50 evra u dinarskoj protivvrednosti, znači između 4.000 i 5.000 dinara.
Pre nekoliko dana na jednom sastanku sa velikim brojem stranih investitora u okviru kluba investitora, jedan investitor je pohvalio ideju što je to tih 4.500 dinara.
Međutim, prvog meseca nakon što je otvorio firmu, stigao mu je račun za firmarinu koji je u opštini gde je registrovao 100 evra ili oko 10.000 dinara.
Kada je pitao šta je to, nemam nigde istaknutu firmu, jer je to firma koja se ne reklamira, dobio je objašnjenje da je to lokalna taksa, da podrazumeva naziv firme na poštanskom sandučetu i da svakog meseca treba da plati dinarsku protivvrednost za 100 evra. Tako da mi imamo najjeftinije otvaranje firme, ali onda imamo i fiksnu taksu koja takođe mora da se naplati iz ovoga.
Nismo napisali kao DSS amandman koji ukida ovo pravo, jer u Srbiji postoji veliki problem sa investitorima koji su nekredibilni, ali potpuno podržavamo i kada smo videli objašnjenje zašto se odbija ne naš amandman, nego amandman kolege iz LDP, upravo se ukazuje na bonitet.
U Srbiji nije moguće da registar investitora zameni rad drugih državnih organa. Postoji i Agencija za privredne registre, bile su ovde izmene zakona i nekih podzakonskih akata i ona ima znatno veća ovlašćenja nego što je imala do sada.
S druge strane, imamo paradoksalnu situaciju za sve investitore, da oni sada moraju podatke o bonitetu da dostavljaju i Narodnoj banci i Agenciji za privredne subjekte. Ovo će biti treći registar, ako sam vas dobro shvatio, pošto će se voditi računa o bonitetu, onda će investitori morati da se pojave na još jednoj adresi sa identičnim podacima, pod uslovom da ta tri registra ne budu povezana.
Recimo, Narodna banka, viceguverner je izašao sa saopštenjem i održao konferenciju za novinare, jer je upravo ukazao na tu nelogičnost, jer kada su se obratili sa idejom da se ukine Centar za bonitet pri Narodnoj banci, da se kompletan registar vodi u Agenciji, nije naišao ni na kakav odgovor Vlade.
Podržavamo ideju da se uvede red prilikom gradnje, ali ako ne bude rešen problem na nivou države, onda ćemo imati tri potpune identične stvari koje se vode u Republici Srbiji, a to može samo da stvori dodatne probleme.

Gospodine ministre, ovo je set članova ili deo zakona koji se odnosi, pre svega, na spisak planskih akata koji postoje, a onda uređuje način njihovog donošenja i sadržine. Posebno bih istakao značaj amandmana našeg koji je prihvaćen u ovom setu članova, a to je amandman koji definiše da sastavni deo strategije, odnosno prostornog plana treba da bude dugoročna strategija o razvoju Srbije.
Ono što jeste problem, to je da se, s jedne strane, planski akti strategije ne donose, a s druge strane, to što se donete strategije ne primenjuju. Mi smo ovim amandmanom predložili da se program implementacije, program primene tog prostornog plana pretvori u zakon i da ima zakonski osnov. To ne mora da bude tako.
Samo smo hteli da istaknemo, da pomognemo u ovom trenutku ministru Duliću, a sutra nekom drugom, zato što ako je nešto zakon, onda o tome mora da odluči Skupština. Kada odlučuje Skupština, onda je to mnogo više obavezujuće nego što je u slučaju kada je samo program.
Ono što je za nas bio slučaj, a to je s jedne strane, kao što je gospodin Dulić malopre rekao, ne postoje planski akte, a s druge strane postoje planski akti, pa se ne primenjuju.
Bilo bi vrlo interesantno recimo napraviti analizu od ovih pedesetak strategija koje su na snazi - koliko njih nije u skladu sa prostornim planovima Republike Srbije.
Bila ovde jedna vrlo ozbiljna rasprava o jednoj vrlo značajnoj strategiji o energetici, da li se ta strategija primenjuje u Srbiji i da li ona ima ikakve veze sa ovim što se odlučuje svakog dana? Smisao ovoga upravo je da ukaže na značaj primene akata koji su na snazi, da osnaži instrumente kojima ministar može da kontroliše primenu određenih akata.

Kolege potpredsednici, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Milosavljeviću, na veliki broj naših pitanja, praktično na većinu, koje postavljamo utorkom i četvrtkom, nismo dobili odgovor.
Zato mi je posebno drago što ste vi ovde da predstavljate ili da branite ispred Vlade zakone o pravosuđu, kao ministar iz ekonomskog dela Vlade, pošto se moje pitanje upravo tiče ekonomije.
Poznata je stvar da je budžet najvažniji zakon koji se donosi u toku jedne godine. Poznato je da se donosi krajem decembra, a ove godine, uz obrazloženje svetske ekonomske krize, usvojili smo rebalans krajem aprila.
Po tom rebalansu, prihodi su 650 milijardi, rashodi 720 milijardi, a ta razlika se zove deficit i u dogovoru, onom poznatom, sa MMF, on je limitiran na 70 milijardi za čitavu 2009. godinu.
Prvo se postavlja pitanje - da li nam je uopšte potreban budžet? Ako jeste, šta on treba da uradi? Naravno, taj budžet treba da omogući da svi dobiju plate i penzije, ali je mnogo veći zadatak tog budžeta da nam ukaže na politiku i da nam omogući, da nam da naznake kako ćemo živeti nekoliko godina unapred. To je njegov osnovni zadatak, a ne samo da reguliše dnevne stvari.
Dva i po meseca nakon donošenja budžeta, dva meseca nakon odobravanja tog aranžmana imamo sliku koja je potpuno drugačija od onih projekcija koje je Vlada predložila Skupštini u aprilu.
Prihodi su drastično manji nego što su planirani, rashodi ispunjavaju plan. Za prvih šest meseci, razlika u prihodima i rashodima je 45 milijardi. Ta cifra može da zvuči prilično strano običnim građanima, ali, gospodine Čolakoviću, tih 45 milijardi je jednomesečni iznos penzije, tih 45 milijardi, koliko su manji prihodi, jeste jednomesečni priliv u budžet.
Na čemu se štedi? Jedina stavka za ovih šest meseci ili šest i po meseci, koliko je prošlo od nove godine do danas, na kojoj se štedi su kapitalne investicije. S jedne strane nam kažete kako su neophodne investicije u infrastrukturu, a s druge strane budžet jedino šeti da toj stavci. Sve druge stavke su ispunjene sa 100 procenata, jedno je stavka - kapitalni izdaci ispunjena sa 20%.
Na koji način Vlada vodi ekonomsku politiku i na koji način se ova rupa zatvara? Zatvara se zaduživanjem. Samo za prvih šest meseci je kroz emitovane državne zapise emitovano 68 milijardi. Koliki su troškovi te vrste zaduživanja?
Jednomesečna kamata samo na to zaduživanje je otprilike od 700 do 800 milijardi dinara. Da li je to malo ili mnogo? To je jedno deset puta veće nego što su uštede koje je Skupština mogla da napravi, to je godišnji budžet Prokuplja, to je godišnji budžet Rume, Bora i još mnogo gradova u Srbiji.
Samo jednog meseca za kamatu na državne zapise plaćamo jednogodišnji budžet svih ovih gradova.
Postoji drugi problem. Vlada sme da se zaduži po Zakonu o budžetu svega 70 milijardi. U ovom trenutku je aukcija još jedne emisije državnih zapisa. Možda već danas bude prekršen Zakon o budžetu, jer ako ta aukcija bude uspešna, onda će ta sredstva daleko prevazići ono što je Skupština odobrila, ako ne danas, onda već u utorak.
Pri tom smo pre dva dana usvojili, odnosno završili raspravu o jednom zakonu koji omogućava zaduživanje od još deset milijardi. Kada smo tražili u Skupštini raspravu o strategiji izlaska iz krize i reformama, rečeno nam je da to nije potrebno. Ali, potpuno je jasno da svako dalje zaduživanje rizikuje budućnost ove zemlje.
Postavljam dva pitanja predsedniku Vlade, gospodinu Cvetkoviću, a pretpostavljam da ćete mu ih vi preneti. Prvo pitanje je - da li je moguće da će Vlada prekršiti Zakon o budžetu i zaduživati se mimo zakona?
Drugo pitanje je - kada će gospodin Cvetković konačno skupiti snage da dođe u Skupštinu i da ovde otvorimo ozbiljnu raspravu o budućnosti ove zemlje, sa temom strategija izlaska iz krize i strategija reforme Srbije?

Pošto sam ovlašćen, molim vas da vreme uzmete od onih mojih 15 minuta. Koliko je važan ovaj zakon već smo istakli nekoliko puta. Kolege su već imale nekoliko amandmana, a ima još nekoliko amandmana na članu 5. koji definiše obim budžeta. Kad god je budžet bio na dnevnom redu isticali smo koliko je važna transparentnost i koliko je važno da znamo na šta se troše sredstva poreskih obveznika. Citiraću jedan zakon o kome ćemo raspravljati u sledećih nekoliko dana, a na osnovu ove odredbe shvatićete koliko je situacija ozbiljna i na koji način se pristupa trošenju budžetskih sredstava. Za sutra je zakazana sednica na kojoj će biti Zakon o uređenju prostora i izgradnji. Član 195, tog zakona, u svom prvom stavu kaže: "Uz zahtev za naknadu i izdavanje građevinske dozvole za objekte izgrađene iz sredstava budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine, odnosno jedinice lokalne samouprave" pa piše spisak akata koje treba dostaviti.
Drugim rečima, Vlada Republike Srbije kaže da iako postoje zakoni i postoji inspekcija, Vlada, odnosno država Srbija iz budžeta finansira bespravne objekte i to radi AP. Mi sada utvrđujemo pravila kako ćemo da legalizujemo objekte koje smo finansirali iz budžeta Republike Srbije. Pa, o čemu onda uopšte pričamo, ovde?! Pa, kako je moguće da se iz budžeta finansiraju bespravni objekti?!
Kada vidite odredbe i kada uporedite odredbe nekih zakona, onda, ne treba da vas čudi naše insistiranje na svim potrebnim dokumentima koje tražimo. Razlog za to, budžet kakav ovde usvajamo, sa tako malo informacija, jeste rezultat da moramo da legalizujemo objekte koje smo gradili državnim sredstvima. Niste bili tu, odnosilo se na odredbe nekih drugih zakona, pa, prosto kad uporedite različite zakone, shvatite u kakvoj državi živite i koliko smo daleko od svih onih ciljeva koje smo postavili. Inače, reč je bila o tome, niste bili tu, ponoviću, nije strašno, ovaj zakon o planiranju i izgradnji predviđa legalizaciju objekata građenih sredstvima budžeta, što samo dokazuje da se iz budžeta grade objekti suprotno zakonima koji postoje. Hvala. (Aplauz.)

Posebno smo istakli ovim amandmanom koliki je značaj vođenja računa o budžetskim sredstvima, imajući u vidu da smo poslednjih nekoliko godina imali slučajeve da su organi dok su to mogli da rade, naročito na nivou lokalne samouprave, investirali sredstva na finansijska tržišta. Tamo smo imali situacije da ta sredstva mogu da donesu profit, ali mogu da naprave gubitak. Određene lokalne samouprave imaju ozbiljnih dugoročnih finansijskih problema zbog gubitaka koji su nastali na plasiranju sredstava na finansijska tržišta.
Tražili smo samo da, ovde se svuda govori o profitu, naravno da postoji rizik da ta sredstva donesu profit nego da naprave gubitak, tim pre, Narodna skupština bude blagovremeno informisana o investiranjima ovog tipa. (Aplauz.)

Koristiću vreme kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe.
Govorili smo i upravo su i kolega Krasić i kolega Maraš govorili o značaju ovog zakona. Ovaj zakon treba da reguliše trošenje otprilike 45 do 50% BDP Srbije, a tolika je inače ukupna konsolidovana javna potrošnja.
Koliki je značaj ovog zakona verovatno govori i odnošenje prema ovom zakonu, jer u ovom trenutku u sali ima samo dva predstavnika vladajuće većine.
Gospodin Batić, slušajući šta on govori, mislim da on nije deo vladajuće većine, mada sedi u klupama G17 plus, sedi u delu koji je određen za G17 plus. Razumem njegov emotivan odnos prema toj stranci, jer ih on stalno ističe. Ali, ako uzmete u obzir da u sali u ovom trenutku sede samo dva predstavnika vladajuće većine, onda je potpuno jasno kakav je odnos prema javnim finansijama i kakav je odnos prema raspravi koja je u toku.
A, koliko su zakoni nedorečeni, iznenađen sam što neki od naših amandmana nisu prihvaćeni. Treba pogledati i nesavršenost Poslovnika, (doviđenja gospodine Batiću) treba ukazati na Poslovnik. Recimo, poslanici na stalnom radu, a to je ono na šta se stalno ukazuje, treba da dođu na utvrđivanje kvoruma. I samo je bitno da ujutru dođu i da se proglasi da su tu i ne moraju više u toku dana da budu.
E, tako je i sa našim zakonima i to je onda posledica svega ovoga što su kolege citirale. (Aplauz.)

Zahvaljujem, potpredsednice.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministarka, član 32. definiše sadržaj materijala koji Vlada dostavlja Narodnoj skupštini.
U Predlogu zakona je rečeno da je to Memorandum, predlog zakona o budžetu, predlog odluka o davanju saglasnosti na finansijske planove organizacija za obavezno socijalno osiguranje i finansijske planove organizacija za obavezno socijalno osiguranje.
Predložio sam amandman koji je upravo u duhu onoga što ste govorili u obrazloženju zakona, potreba da se što sveobuhvatnije kontrolišu državna sredstva i potreba da Narodna skupština, građani Srbije, a i vi kao ministarstvo, imate uvid u kompletno trošenje državnih para.
Kada neko ministarstvo na osnovu obavezujućih uputstava dostavi predloge za budžet, onda ti predlozi treba da sadrže planove za sledeću godinu.
Na kraju krajeva, ovim predlogom zakona se otvara mogućnost da se ide na trogodišnje planiranje budžeta. Ako ćemo znati kako trošimo sredstva za dve godine unapred, kako nećemo znati kako ćemo trošiti sledeće godine?
Predložio sam da se član zakona dopuni predlozima zakona koji su potrebni za izvršenje budžeta. To je bilo i u Zakonu koji sada menjamo.
Ne vidim razlog da se to briše. Takođe, mislim da treba da postoji program prodaje državne finansijske i nefinansijske imovine za narednu godinu i ti planovi moraju da postoje bar godinu dana unapred. Takođe sam predložio da sastavni deo budžeta bude i nacrt nabavki sa obrazloženjem.
Ne vidim nijedan razlog da neke od ključnih nabavki ne budu sastavni deo budžeta, jer one moraju da budu planirane unapred, kako drugačije dolazimo do svih onih stavki, odnosno nije moguće da svi zajedno treba da se uplašimo da nijedna od onih velikih stavki u budžetu nisu potkrepljene ovakvim podacima. Ako je to tačno, onda je to prilično zabrinjavajuća stvar.
Predlog javnih nabavki, predlog prodaje državne finansijske i nefinansijske imovine, naravno, odnosi se i za lokalnu samoupravu, morali bi da budu sastavni deo budžeta.
Jedino tako ćemo izbeći razne stvari kojima smo svedoci iz dana u dan. (Aplauz.)