Baš sam mislila da žestoko branim ovaj naš amandman, kada me je predlagač iznenadio. Hvala što ste prihvatili naš amandman, mi smo zaista posmatrali malo fiziologiju, pa smo došli do ovog amandmana i dobro je što ste ga prihvatili.
Volela bih da prokomentarišem ovo što je bilo u prethodnom amandmanu koje su moje kolege Lapčević i Bojana Božanić podneli, postojanje okolnosti iz stava 1. ovog zakona, a to je zapravo trudnoća. Treba da potvrde ovlašćeni lekar ili drugi nadležni organ. Prosto smo se pitali koji je drugi nadležni organ osim lekara taj koji treba to da potvrdi, jer bojim se da će ovo izazvati nedoumice, pa smo tražili razjašnjenje, jer prosto nismo razumeli i uspeli sami da dođemo do toga.

Hvala, gospođo predsedavajuća.
Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, iako nemamo preciznu statistiku, može se pretpostaviti, prema onim podacima koje sam našla, da u Srbiji živi negde oko 700.000 osoba sa invaliditetom. Najveći broj njih, negde preko 70%, živi u siromaštvu. Jedan od najvećih uzroka tog siromaštva jeste to što su ove osobe nezaposlene.
Kada je donošen zakon, u maju 2009. godine, Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom, poslanička grupa DSS je, osim dobre namere, prepoznala da postoji još nekoliko elemenata koji će otežavati zapošljavanje. Na kraju, posle nešto više od tri godine, jer Zakon je stupio na snagu u maju 2010. godine, može se reći da je on napravio određene pomake, da se nekoliko hiljada osoba sa invaliditetom zaposlilo, da su našli posao na tržištu rada, ali je pokazao i sve one probleme sa kojima se susreću ljudi koji rade i koriste ovaj zakon u praksi, pokazao je mnogo nedoumica i mnogo nejasnih situacija koje bi trebalo razrešiti i koje smo svi mi očekivali. Naravno, ovde govorim u ime narodnih poslanika, ali i u ime Nacionalne organizacije osoba sa invaliditetom Srbije, koja je očekivala da će ove izmene i dopune zapravo rešiti upravo ove nejasne situacije i ove neprecizne definicije koje se pojavljuju u ovom zakonu.
Nažalost, nije bio to slučaj i meni je iz nekih razloga vrlo nejasno zašto niste konsultovali Nacionalnu organizaciju osoba sa invaliditetom, jer biste dobili jako mnogo podataka koje smo mi, sve poslaničke grupe, vidim da svi govorimo o istim stvarima, a i amandmani koje smo podneli su očigledno isti. Hoću da kažem, da biste i od njih dobili mnogo stvari koje su bile jako značajne, kako bismo unapredili ovu oblast i kako bismo zaposlili još mnogo ljudi, osoba sa invaliditetom.
Kažete da se Zakon usklađuje zapravo sa Zakonom o statistici, Zakonom o državnoj pomoći, i to je u redu. Ali, ostaje mnogo stvari koje neće biti regulisane ovim zakonom i rekla bih nešto o tome. Ovaj zakon, ne govorim o izmenama i dopunama, znači, o osnovnom zakonu, predvideo je da svaki poslodavac koji ima više od 20 radnika, u skladu sa veličinom svog preduzeća, zapošljava i određen broj osoba sa invaliditetom. Jedan deo poslodavaca je ovu svoju zakonsku obavezu ispunio, a drugi poslodavci su se oglušili o nju. Postoji mogućnost da regulišu tu svoju obavezu tako što će uplatiti 50% prosečne plate u privredi u budžetski fond namenjen za rehabilitaciju i zapošljavanje. To je postao, prosto, manir.
Ono što je meni bilo začuđujuće jeste, iako mi je poznato da država očigledno vodi socijalnu politiku tako što prebacuje teret socijalnih davanja na privatni sektor i na privatne preduzetnike, meni je bilo vrlo zanimljivo kada pogledamo podatke i vidimo da je najveći broj onih koji su se oglušili o svoju zakonsku obavezu da zaposle jedan broj osoba sa invaliditetom, zapravo to nije uradio, nego je koristio ovu drugu mogućnost, da uplaćuje u budžetski fond.
Bilo bi vrlo zanimljivo videti kako su budžetski korisnici, i direktni i indirektni, odradili tu svoju zakonsku obavezu, tako što su praktično od sredstava budžeta uplaćivali sredstva u budžetski fond. Izvinite, nisam razumela da je to namera i intencija zakona. To jeste jedan od načina da se zakon krši, da se njegov smisao izvrgne ruglu, ali prosto mi se čini da ovo nije u redu. Privatnici su plaćali iz svojih sredstava budžetske ustanove, znači, i indirektni i direktni korisnici su plaćali iz sredstava budžeta.
Kada govorim o činjenicama, a ne o tome što bih ja da govorim, kao poslanik opozicije, to su podaci poreske uprave koja proverava poštovanje ovog zakona, proverava upravo one koji nisu ispunili svoju zakonsku obavezu. Kaže da to u 2012. godini nije uradilo 15 direktnih budžetskih korisnika, ministarstava i lokalnih samouprava. Zamislite državu koja donosi zakon koji krše ministarstva i lokalne samouprave. Zatim, 1.765 indirektnih budžetskih korisnika, to su javna preduzeća, fondovi i direkcije, kojima su osnivači lokalne samouprave.
Dakle, umesto da očekujemo da upravo oni podrže zakon koji je država donela, a to je i u skladu sa Konvencijom o pravima osoba sa invaliditetom, koju smo mi takođe ratifikovali, mi doživljavamo da bude upravo obrnuto, oni koji bi trebalo da podržavaju ovaj zakon, oni ga krše. Oni koji nisu ispunili svoje obaveze, kažnjeni su sa ukupno, to su sve podaci poreske uprave, tog trenutka je to vredelo 10 miliona evra, odnosno 1,16 milijardi dinara. Podneto je 953 zahteva za pokretanje prekršajnog postupka. Koliko je od tih kazni zaista i naplaćeno? Koliko je naplaćeno upravo od budžetskih korisnika? Bilo bi dobro da to znamo. Nisam uspela da nađem te podatke. Možda ministar zna te podatke, oni su nama dragoceni. Zašto su dragoceni? Zato što je najvažnije, u stvari, da država koja je ozbiljno zainteresovana da sprovede zakon koji je donela i obaveza se da će ga poštovati, taj zakon i sprovodi. Nažalost, naša država je tu podbacila i to smo videli u ovom izveštaju.
Druga stvar koju želim da kažem jesu problemi koji se pojavljuju u ovom budžetskom fondu koji sam već pomenula. Taj fond uplaćuje namenski za pomoć preduzećima u kojima više od 50% radne snage čine osobe sa invaliditetom. Jedan deo sredstava ide za refundaciju troškova firmama koje su morale da prilagođavaju radna mesta, tipa rampe ili specijalnog posebnog softvera i druge podsticaje. Ali, ono na šta hoću da skrenem pažnju, ostaje prilično novca u tom budžetskom fondu koji ostaje neiskorišćen. Bilo bi zgodno da se nađe način da se zaposle ljudi. To zapravo pokazuje da se ne zapošljavaju osobe sa invaliditetom jer je, recimo, prošle godine ostalo u tom fondu milijardu i po dinara. To su značajna sredstva koja bi i te kako doprinela zapošljavanju. Čini mi se da je vrlo neozbiljno da država nema gde da potroši ta sredstva.
Sledeći problem o kojem je bilo puno reči, ali mi se čini da je važno da ga ponovo pomenemo, jeste obrazovni nivo osoba sa invaliditetom. To je nešto što smo se mi, kao država, obavezali da ćemo voditi računa jer smo doneli nove zakone o obrazovanju. Značajno je reći da je obrazovni nivo i nedostatak znanja i veština upravo jedan od razloga zašto osobe sa invaliditetom ne mogu da se zaposle.
Još bih mogla da govorim, ali me vreme ograničava. Hoću da kažem samo jedno. Naše zamerke u vezi sa ovim, osim amandmana, da niste konsultovali udruženja, da je trebalo proširiti izmene kako bi se zakon primenjivao.
Zaista imam obavezu da postavim nekoliko pitanja koja je mojoj poslaničkoj grupi uputio čovek, osoba sa invaliditetom, koji ostaje bez posla, znači, dobija otkaz. Volela bih da mi odgovorite – koliko je osoba sa invaliditetom ostalo bez posla u mandatu prošle i ove vlade, znači, koliko ih je dobilo otkaz? To je vrlo značajno jer onda nemamo zaštitne mere. Država nije propisala zaštitne mere za ovu kategoriju ljudi. Koliko je preduzeća za profesionalnu rehabilitaciju osoba sa invaliditetom zatvoreno u istom periodu? Kada dobijem odgovor na to, zaista ću znati onda koliko je država ozbiljna. Hvala.

Hvala gospođo predsedavajuća.

Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama se nalaze izmene i dopune Zakona o radu koji treba da unapredi položaj žena, da doprinese promovisanju rodne ravnopravnosti u oblasti rada i politike jednakih mogućnosti. Mada bih ja kada sam malo dublje razmislila o svim posledicama koje ovaj zakon i ove promene treba da donesu, rekla da je ovde više reč o nekoj pozitivnoj diskriminaciji, ali ne na način na koji se to radi recimo u Rusiji, gde je pre nekoliko meseci potpisan ukaz predsednika Putina prema kome nijedna majka koja ima dete do tri godine ne može ostati bez posla, nijedan otac koji je nosilac porodice koja ima više dece ne može ostati bez posla, a za to se brine država. Dakle, država obezbeđuje sredstva u budžetu za taj deo.

Bojim se da mi ovde malo veći deo kolača prebacujemo na leđa poslodavcu i u tom smislu takođe DSS ima zamerke da se nisu konsultovali oni koji su akteri rada i prostora rada na ovom prostoru, a to su sindikati i poslodavci i zaposleni i, sa druge strane, ministarstvo i onda bi se u tom dijalogu možda pronašao način da svako preuzme deo svoje odgovornosti i da zakon zaista ima primenu. Ovako, mi moramo da kažemo da smo mi i do sada imali jako dobar Zakon o radu koji je štitio prava zaposlenih trudnica i porodilja. Ta prava su dostignuta. Ne znam zbog čega zanemarujemo taj podatak.

Sa druge strane, Srbija ima Zakon o rodnoj ravnopravnosti, Zakon o zabrani diskriminacije. Godine 2008. Srbija je usvojila odličnu strategiju za podsticanje rađanja, ali zvaničan stav države je da se stopira primena ove strategije jer država godinama ne obezbeđuje sredstva u budžetu za sprovođenje ove strategije. Dakle, imamo neka dokumenta koja su vrlo važna.

Imamo mere koje i te kako podstiču i obezbeđuju prava trudnica i porodilja, ali na neki način ne kontrolišemo primenu ovog zakona i sprovođenje ovih mera. Sa druge strane, kao član DSS moram da kažem da DSS ima odličan program demografske ogromne Srbije i mi tu predviđamo takođe niz mera koje se nalaze delom u Zakonu o radu, ali mi i te kako govorimo o tome da se u tom dijalogu, i taj dijalog je za nas ključan, moraju pronaći modeli da se zakon sprovodi i da se dostignuta prava obezbede.

Nama je takođe jasna namera predlagača. Potpuno nam je jasan kontekst u kome se zakon donosi, ali smo takođe očekivali da će da se pred nama nađe kompletan Zakon o radu, potpuno reformisan Zakon o radu, novi, koji treba da promeni okolnosti i da donese boljitak. Ovo je mali deo toga. Nismo sigurni da će nešto da se promeni definitivno.

Sa druge strane, moramo da kažemo da imamo potvrđen podatak iz Ministarstva rada da postoji dopis briselske administracije kojim je traženo od našeg ministarstva da se u taj novi zakon unese i deo koji se odnosi na to da se posle 90 dana, tri meseca posle porođaja, žene vrate na posao. To ima logiku u nekim većim gradskim sredinama gde žene prate karijeru i sve ostalo. Mogu da zamislim nivo diskriminacije koji bi sledio posle toga ako bi se takva odredba usvojila, jer ako postoji mogućnost, privatni poslodavac će staviti ženu pred svršen čin – vratićeš se posle tri meseca ili tvoje mesto zauzima neko drugi.

Imamo situaciju da se svi oni apeli i pozivi Vlade da se žene trudnice i porodilje ne otpuštaju jednostavno pretvorila u potpunu suprotnost i da je potpuno suprotan efekat. Svi smo svedoci jer čitamo po raznim medijima da se jako veliki broj žena trudnica i porodilja otpušta. Imamo taj naš nesrećni problem o tome kako izgleda demografska situacija u Srbiji, da smo najstarija nacija, to su govorile i kolege pre mene, ne bih o tome govorila, jer ima mnogo stvari koje bih volela da kažem.

Moram da napomenem da postoje brojna sociološka istraživanja koja se odnose na tržište rada i koja govore o tome da su žrtve tranzicije samo žene i da one najlakše ostaju bez posla a najteže se zapošljavaju, da postoji veliki broj podataka o tome da su različita primanja žena i muškaraca na istom radnom mestu i ona se razlikuju poprilično, da samo kada su u pitanju žene koje se zapošljavaju, koje su kandidati za posao, poslodavci, i to naročito privatni poslodavci, postavljaju pitanja o privatnim planovima, o formiranju porodice, o broju dece itd. Imamo podatak da 53% žena je prošlo kroz tu torturu da im neko traži privatne planove, kako planiraju da svoju porodicu oforme.

Imamo i podatke da žene jako malo napreduju u hijerarhiji preduzeća. Tu negde do sredine postoji neki nivo do kojeg mogu da napreduju. Imate podatak da su samo 20% menadžera u Srbiji žene. Da li je to toliko teško da to žene ne mogu ili je malo komplikovana procedura pa ne shvataju?

Trudnoća i materinstvo su razlozi diskriminacije za one žene koje rade i svaka treća žena koja je tokom istraživanja radila a bila u drugom stanju je bila diskriminisana. Neke od oblika diskriminacije da su dobile otkaz, da su premeštene na neodgovarajuća radna mesta, obavezno manje plaćena, da prevremeno prekidaju porodiljsko odsustvo zato što su uslovljene da to moraju da urade ili imaju neredovnu isplatu nadoknade za porodiljsko. Jako mnogo žena, mislim da skoro sve žene u ovoj sali koje su majke su doživele takvu situaciju. Sama sam primer.

Rezultati istraživanja zatim kažu da se više diskriminišu žene koje rade u privatnom sektoru, 64% žena, nego u javnom sektoru i da je mnogo veća diskriminacija onih žena koje rade na crno nego onih koje imaju posao na neodređeno vreme. Uticaj ugovora je takođe vrlo značajan. Žene koje su bile zaposlene na određeno vreme su bile više izložene diskriminaciji, a njih je 57%. U okolnostima kada u Srbiji vlada bela kuga, kada imamo ogroman demografski problem, kada je stanje takvo kakvo jeste po pitanju upisa u škole, gde imate sve manji broj prvaka i sve ostalo što sledi iz toga, vi diskriminišete žene samo zbog toga što žele da rađaju. Država je donela zakone i mere unapređenja i stimulisanja rađanja, ali se stiče utisak da su ove mere ostale na marginama, da su one samo načelno dodate, da su deklarativne.

Reći ću primer koji je ovde neko pomenuo potpuno u drugom kontekstu. Vidim ga onako kako on zapravo jeste. Kada je premijer Dačić u svom ekspozeu rekao da će se ova vlada pozabaviti demografskom politikom i demografskom obnovom Srbije, DSS se zaista obradovala, ali onda su usledile mere da se ne ukida PDV na bebi opremu, nego će se vratiti u nekom periodu, pa žene samo treba da nabave džakove da skupljaju svoje listiće od računa, i to će im se nekada vrati, ako ne i pre.

Trudnice se žale da u Srbiji lako dobijaju otkaz, a čak i ako ostanu u radnom odnosu ne mogu da ostvare pravo na primanja odgovarajuće nadoknade. To navode i inspektori rada, to su njihovi podaci. Roditeljska udruženja, već duži period, upozoravaju na jedan problem koji je takođe diskriminacija, o kome mi poslanici DSS govorimo i kada su u pitanju i penzioneri, i kada su u pitanju porodilje i trudnice. Postoje gradovi u Srbiji, njih je dva, koji isplaćuju 100% zaradu, ali trudnice zapravo imaju nejednaku visinu plata tokom trudničkog bolovanja. Samo dva grada u Srbiji isplaćuju 100% zaradu. O tome se radi kada govorimo. Zašto bi neko u mom Valjevu imao manje prava nego neko ko je u Beogradu ili u Jagodini koji to isplaćuju?

Poverenica za ravnopravnost polova upozorava da je najčešći način otpuštanja ne produžavanje ugovora o radu kada se sazna za trudnoću. Naime, mnoge žene su zaposlene na određeno vreme, neke imaju ugovor o delu, i onda kada saopšte poslodavcu promene u svom statusu, ugovor ističe i one prestaju da rade. Da se radi o diskriminaciji vidi se po jednostavnoj činjenici što za vrlo kratko vreme poslodavac na isto radno mesto zaposli drugu osobu. Znači, potrebna mu je osoba na tom radnom mestu. Iako po zakonu poslodavac ne može da otpusti zaposlenu trudnicu, niti može da je stavi u nepovoljan položaj, da je prebaci na nepovoljnije radno mesto, ipak je u realnosti drugačije. One se i otpuštaju i prebacuju na mesta koja su ne odgovarajuća i imaju manju zaradu.

Kazna za tako nešto je prema postojećem zakonu do milion dinara za poslodavca. Moram da postavim pitanje, zaista dok sam se spremala za ovo tražila sam podatke, koliko je poslodavaca platilo kaznu od milion dinara ili uopšte kaznu zbog ovoga? Stvarno nisam uspela da nađem podatak. To ne znači da ga nema, prosto nisam uspela da nađem taj podatak.

Šta hoću da kažem? Hoću da kažem da država ima mehanizme, postoje inspektori rada, oni se proglašavaju nenadležnim.

Evo primera. Imam dva primera. Jedan je iz Razvojna banke Vojvodine, gde je tridesetak porodilja i trudnica tražilo da ih izvršni odbor ove banke zaštiti od otkaza. Međutim, dobili su odgovor da odbor nije nadležan. Zatim su dobili tihu, kratku poruku od kadrovske službe da ako potpišu saglasnost o otkazu mogu da dobiju neku nadoknadu od 2000 evra, a ako ne potpišu, otići će na tržište rada bez svega toga. Najinteresantniji komentar rukovodstva banke je da je radno angažovanje trudnica, porodilja, zaposlenih koji odsustvuju zbog nege deteta ili posebne nege deteta moralno, humano i socijalno logično, ali inspekcije ćute, a žene ostaju bez posla.

Drugi slučaj je još drastičniji. Žena koja radi u jednoj beogradskoj pekari, koja je trudna, ne može da overi svoju knjižicu, jer poslodavac ne uplaćuje doprinose. Tada se umeša inspekcija rada, koja uspe za dva meseca, i žena dobije zdravstvenu knjižicu, ali onda ne dobije nadoknadu za svoje bolovanje, jer inspekcija nije nadležna. Inspekcija postaje nadležna onog trenutka kada se ovaj slučaj pojavi u medijima. To pokazuje da država ne koristi svoje mehanizme i da se svesno odriče svog prava da interveniše.

Prema podacima poverenice za ravnopravnost u 2012. godini je stiglo 20 pritužbi koje su se odnosile na trudničko, odnosno porodiljsko bolovanje i radno pravni status žena. U prva dva meseca 2013. godine već ima 10 takvih primera. Hoću da kažem da žene ili postaju svesnije, pa traže svoja prava, ili taj broj svakog dana raste.

Poverenici se uglavnom obraćaju dve kategorije budućih majki, a to su one koje rade po ugovoru na određeno vreme i one koje su stalno zaposlene. Ova prva kategorija, po ugovoru na određeno vreme, poslodavac zakonski može da prekine radni odnos onda kada istekne ugovor, ali nekako taj ugovor uvek ističe u trenutku kada žena ostane trudna i kada na kraju ne može da ostvari neka svoja druga prava zbog toga što je otpuštena a koje druge zaposlene žene imaju. Pošto se na taj način ne krši, formalno, Zakon o radu, onda nema ni intervencije i diskriminaciju je mnogo teže dokazati. Morate je dokazivati posredno, da li je žena radila dugo vremena na tom radnom mestu, da li je primljen neko drugi.

Druga kategorija i druga grupa problema se odnosi na žene koje se posle porodiljskog bolovanja vraćaju na posao i tada dolazi do degradacije ili otkaza. Opet, čeka ih novo radno mesto koje je manje plaćeno i sl. Država se postavlja kao da je potpuno nemoćna u ovoj stvari, a nije nemoćna u ovoj stvari. Država mora da interveniše. Ona ima inspekcije koje treba da rade svoj posao. Kada inspekcija bude radila svoj posao, onda će i poslodavci shvatiti da moraju da ispunjavaju svoje zakonske obaveze.

Sada još jedno pitanje – zašto rade ovo poslodavci? Hajde da pokušamo da odgovorimo na pitanje – da li su poslodavci toliko nesvesni, da li su to društveno neodgovorni ljudi, da li su to ljudi kojima samo profit stoji u prvom planu? Nije. Poslodavci imaju svoju logiku, ali sa njima mora da se dogovara. Ovo je bio idealan prostor da se sa poslodavcima razgovara. Kontaktirali smo unije poslodavaca i od njih smo dobili jako dobre predloge kako će stvari da se razreše, da trudnice i porodilje imaj usvoja prava koja su im zakonom garantovana, to su dostignuta prava, a sa druge strane da ne bude poslodavac na šteti. Ako je on na šteti, nema potrebu da vodi socijalnu politiku. Socijalnu politiku u državi vodi država, a ne firme. Ne tražite valjda da vam fabrike vode socijalnu politiku. To treba da radi država.

Naša najveća zamerka je u tome što poslodavci nisu konsultovani, što sindikati nisu pitani, što se nije razgovaralo o ovome. Ovo je prostor za socijalni dijalog. Nećemo biti protiv ovakvog zakona, ali smo vrlo uzdržani. Pratićemo primenu ovog zakona zato što se bojimo da će dovesti do mnogo otvorenih situacija, a koje će biti na štetu porodilja i trudnica i njihova garantovana prava, u ovom trenutku, biće ugrožena. Hvala.

Hvala.
Građani Srbije su imali prilike da čuju šta je sve rađeno za decu i u ime dece, pa ću i ja nastaviti u istom smeru, pošto ću govoriti o Zakonu o posebnim merama za sprečavanje vršenja krivičnih dela protiv polne slobode prema maloletnim licima.
Uprkos zaklinjanju da mi kao političari i kao odrasli ljudi, roditelji, hoćemo da uradimo sve da zaštitimo svoju decu, građani su mogli da čuju deo toga šta su sve poslanici spremni da urade, moram da kažem da zakonski okvir za zaštitu dece od seksualnog zlostavljanja nije dovoljno dobar, niti štiti decu sa jedne strane, niti kažnjava počinioce sa druge strane. Jeste urađeno puno i na preventivi i na drugim delovima zakonske regulative, ali zapravo ceo zakonski okvir je još uvek prilično šupalj i ima mesta da se popravi.
Naravno, ovaj problem nije problem samo Srbije, to je problem svih zemalja u svetu, dobrim delom u Evropi i Savet Evrope je 2007. godine usvojio Konvenciju o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja. To je tzv. Lanzarot konvencija. Odmah posle toga je pokrenuo jednu kampanju koja je trebala da upozori javnost na ovaj problem koji je sve prisutniji u svetu, a to je kampanja "Jedan od pet", koja se kod nas u zemlji takođe sprovodi. Molim i građane i poslanike da malo budu upoznati sa tim problemom.
Statistika Saveta Evrope je takva da kažu da je jedno od petoro dece, kako se i zove ova kampanja, seksualno zlostavljano. Nažalost, Srbija ne raspolaže adekvatnom statistikom što se toga tiče. Mi koristimo podatke koje je uradio "Incest trauma centar", koje je pokupio "Incest trauma centar" kao zvanične podatke. Bilo bi dobro da država zaista počne mnogo ozbiljnije ovim problemom da se bavi, kako bismo imali zaista prave podatke sa kojima možemo da raspolažemo.
Podaci "Incest trauma centra" kažu da je jedno od troje dece u Srbiji seksualno zlostavljano, a to bi značilo da je 30% populacije seksualno zlostavljano. Meni se čini da je taj podatak jako veliki, ali zaista ne bih da ga komentarišem, možda je on zaista i tačan. Zato bih volela da o tome otvorimo neku javnu debatu i da vidimo o čemu se tu radi.
Srbija je 2010. godine u maju ratifikovala Lanzarot konvenciju i gospođa Lučić je o tome govorila jako mnogo, ali Srbija od 2010. godine nije uradila baš ništa da zakonski reguliše ono što su standardi Lanzarot konvencije. Ne mogu da kažem da nije bilo pokušaja, bilo je pokušaja. Zaštitnik građana je 2011. i 2012. godine podneo svoju inicijativu da se Krivični zakon u tom delu promeni, ali osim te inicijative se ništa naročito nije dogodilo, on se nije promenio i još uvek su kazne takve da su zaista neadekvatne.
Meni se čini da svaki put kada se dogodi neka velika tragedija, kao što se dogodila u slučaju male Marije, čije ime nosi ovaj zakon, onda se javnost ustalasa i pritisak javnosti na političare je da donesu zakon. Međutim, ako pogledamo da tri godine mi kao država, kao društvo pokušavamo da donesemo jedan ovakav zakon i ovaj zakon je bio u proceduri u Skupštini u aprilu prošle godine, meni se čini, i to govorim u ime DSS, da Srbija zaista ispušta vreme da se donesu neke stvari koje bi popravile stanje u ovoj oblasti.
Moram da kažem da je konačno pred nama predlog ovog zakona i volela bih da prokomentarišem nekoliko rešenja. Zakon propisuje nadzor nad učiniocima ovakvih dela posle izdržane kazne i predlaže, odnosno inicira formiranje registra učinioca ovog dela. Vrlo je važno da ovaj registar postoji. Pod određenim uslovima podatke iz ovog registra koriste drugi državni organi, koriste ustanove koje se bave radom sa decom, i tu pre svega mislim na škole, obdaništa, sportske klubove, domove zdravlja i sve druge institucije. Meni se čini da je ovakva evidencija vrlo važna. Vrlo je važna iz tog razloga što bi pomogla mnogim ustanovama da prilikom zapošljavanja lica koja treba da rade u ovakvim institucijama mogu da provere da li se ta lica nalaze na takvoj evidenciji i da ipak spreče neke stvari, jer statistika kaže da jako mnogo učinioca upravo zloupotrebljava svoju profesiju koja im omogućava direktne kontakte sa decom.
Ovde moram da pomenem jedan problem koji se pojavljuje i koji nije direktno vezan sa ovim zakonom, ali je direktno vezan sa ovom oblašću, a to su neadekvatne kazne koje se nalaze u Krivičnom zakonu. Kaznena politika je takva da kaže, prema podacima "Incest trauma centra", drugih nema, da je prosečna zatvorska kazna jedna i po godina. Prema podacima Zavoda za statistiku, maksimalna kazna od 2008. godine do danas jeste tri godine. Pazite, neko će dobiti godinu i po ili tri godine, a neko dete će ostati sa traumama za ceo život.
Zakon predviđa i novčanu kaznu u slučajevima izvršene nedozvoljene polne radnje čak i kada su žrtve deca od 14-18 godina. Poziva se na međunarodne konvencije koje smo prihvatili, 14-18 godina su takođe deca. Za mlađe, doduše, se ne koristi novčana kazna, ali ovo ovde je zaista nešto što treba promeniti.
Moram da pomenem da jedna inicijativa koju je pokrenuo Incest trauma centar, a prihvatio Odbor za prava deteta, takođe treba da se nađe na dnevnom redu ove skupštine i molim predsednika da se ona nađe ovde, a to je inicijativa da se ukine zastarelost krivičnog gonjenja za krivično delo seksualnog zlostavljanja dece.
Još nešto hoću da kažem, da se u svetu na različite načine bore protiv problema pedofilije i seksualnog iskorišćavanja i zlostavljanja dece. U mnogim zakonima, a vidim i u našem zakonu, u članu 7, se govori o tome da počinioci moraju posećivati terapije. Moram da kažem da ove grupne terapije nisu dale neke adekvatne rezultate, ali kao mera možda mogu i da se prihvate.
U nekim drugim zemljama, kao jedna od mera je dozvoljena dobrovoljna hemijska kastracija. Govorim o Norveškoj, Danskoj, Španiji i Velikoj Britaniji. U nekim drugim zemljama nije potreban pristanak učinioca za hemijsku kastraciju, kao što je to recimo u Poljskoj ili u Rusiji. Meni se čini, govorim u svoje lično ime, da je trenutak da Srbija počne otvoreno da razgovara o jednoj od mera da se zaštite deca, da se otvori tema hemijske kastracije, jer mi se čini da ovu oblast mi moramo da zatvorimo, kako bismo zaštitili decu.
Naravno, jedan od načina borbe jeste jedna ozbiljna i vrlo sistematična društvena edukacija. Jedan od načina jesu ove kampanje kojima se pridružujemo, ali ovde zaista mora društvo da uloži veliki napor da zaokruži sistem zaštite, kako bismo mogli da kažemo da smo uradili ono što je do nas. Hvala vam.

Hvala, gospodine predsedniče.
Jako brzo ću da govorim, jer imam mnogo materijala i mnogo pitanja na koja bih htela da dobijem odgovore u ime građana Srbije.
Dakle, građani Srbije s pravom strahuju šta im se nalazi u tanjiru, jer što se bezbednosti hrane tiče, afera stiže aferu. Potpuno pogrešne reakcije i rešenja Vlade Srbije u slučaju kontaminiranog kukuruza, rekli ste. Otkrio nam je aferu Brisel, pa Italija, pa zatim mleka, koje je posle vrlo ozbiljne priče prebačeno na politički teren i gde su se dve političke stranke utrkivale koja će koju da nadgovori, ne brinući o tome koliko su građani uplašeni šta im se dešava. Na kraju, sada ova priča o jabukama koje su sa pesticidima, gde smo dobili informaciju od Rusije. Sve je to dovelo do toga da su građani zaista puni nepoverenja i prema proizvođačima, s jedne strane, a bogami i prema državi, koja očigledno mora da obezbedi sistem bezbednosti hrane, ali se tu ne snalazi.
Neću da govorim o tome kolika je i kakva šteta naneta našoj poljoprivredi. Mislim da je trajna šteta. Mislim da je šteta pre svega u tome što smo izgubili silni ugled u svetu, ali bogami i materijalno nismo malo izgubili. Sada se već govori o šteti od nekoliko stotina miliona evra. Iako nadležni uporno tvrde da je hrana bezbedna i da oni vrše kontrole, moram da postavim pitanje - gde oni to kontrolišu hranu, ako mi nemamo nacionalnu referentnu laboratoriju? Ako mi budu odgovorili da imamo za to 47 raznih akreditovanih laboratorija, koje su uglavnom u privatnom vlasništvu, onda moraju da mi odgovore još na jedno pitanje, a to je – kako je onda moguće da isti uzorak koji se da, u ovom slučaju mleko, dobije potpuno dijametralno suprotne rezultate i sto posto različiti? Onda, kada već govorite o tome, odmah mi odgovorite i činjenicu vezanu za stare pravilnike po kojima se ispituje sve i svašta na određene proizvode, ali se ne ispituje kada je u pitanju meso, recimo hormoni, antibiotici, teški metali vrlo retko, skoro zanemarljivo.
Zakon o bezbednosti hrane, osim nacionalne laboratorije, kaže da je za potpunu primenu zakona potrebno formirati i nacionalni savet za bezbednost hrane. Upozoravam vas da je zakon donet pre tri godine. Prošla Vlada, naravno, ništa nije uradila, a sedam meseci ni ova Vlada. Molim vas, u ime građana Srbije, vodite računa o rokovima i poštujte ih.
Sada pitanje gospodinu Kneževiću – zašto je pri kontroli bezbednosti hrane iz uvoza, radi se o biljnoj i životinjskoj hrani mešovitog porekla, promenjena direktiva? Vi ste je promenili u oktobru mesecu 2012. godine. Sada se maksimalno može uzeti samo 150 uzoraka. Moram da kažem, prosto da možemo da pratimo, da je u prošloj direktivi mesečno jedna laboratorija obrađivala 750 uzoraka. Ko je i na osnovu kojih kriterijuma doneo ovakvu odluku?
Sada nešto o mesu, pošto tom temom hoću da se bavim. Prema izjavi bivše ministarke Dulić Marković, od jula 2009. do avgusta 2011. godine uvezeno je preko 40 miliona kilograma mesa koje je od životinja hranjenih GMO hranom. Imam odgovor koji mi je dostavila nadležna služba, a kaže da nije nadležna da kontroliše, već je nadležna zemlja porekla, a dve zemlje porekla imaju dozvoljenu GMO hranu i nemaju potrebu deklaracije. Odgovorite mi na ova pitanja. Hvala.

Hvala.
To je samo delimično ono što hoću da pitam.
Sledeća stvar je opet vezana za meso i za rad veterinarske službe, na koji ja upozoravam već nekoliko godina, jer je očigledno da je ova služba, koja treba da bude prva na braniku javnog zdravlja građana, jer brine o zdravlju životinja i proizvoda životinjskog porekla, o mleku, mesu, jajima i svim proizvodima koji idu od njih, rasturena i očigledno ne postoji sistem. Sedam meseci praktično mere nisu donete. Veterinari životare od danas do sutra i nisu uključeni u ovu kontrolu.
Da vam kažem podatak da od 400 veterinarskih inspektora, gospodine ministre, koje imate, 80 njih ima licencu. Po zakonu mora svako od njih da ima licencu da bi mogao samostalno da radi. Sada vam samo 80 njih ima licencu, a ipak samostalno radi. On treba da donosi odluke od kojih zavisi zdravlje građana Srbije.
Onda, da mi odgovorite na sledeću stvar. Pravilnik koji imate i koji kaže da je dozvoljeno da se u ljudskoj ishrani nađu sastojci koji u EU nisu dozvoljeni ni u hrani kućnih ljubimaca, citiram, izjava je bivšeg republičkog veterinarskog inspektora Miroslava Stojšića. Znači, ništa nisam izmislila i volela bih da dobijem činjenice i informacije od vas. Jer, pazite, samo ovaj mali detalj ovde što imam papira, to su informacije koje sam skupila o raznim užasima – pustili u prodaju kancerogeno meso itd. Dakle, od toga kako ćete vratiti veterinu u legalne tokove, jer ovog trenutka imate potpuno u sivoj zoni i klaničarsku industriju jednu trećinu i sve ostalo, od toga zavisi zdravlje građana Srbije.
Veterinari kažu sledeće. U avgustu mesecu prošle godine mogli su vam na osnovu zdravlja životinja reći da se sprema epidemija aflatoksina. Kada smo već kod toga, molim vas, odgovorite mi kolika je količina aflatoksina dozvoljena u mesu i u jajima, zato što bih volela da uporedim sa onim što imam o podacima Belgije, Nemačke, Francuske i drugih zemalja. To je zanimljivo građanima Srbije.
Inače, za mene je malo čudno da nešto što se zove toksin nije toksično. Izvinite i hvala vam.

Gospođo predsedavajuća, gospođo ministar, dame i gospodo narodni poslanici, član 24. se odnosi na izveštaj o sprovedenom energetskom pregledu. Podneli smo amandman na član 24. stav 2. Kao i prethodni amandman odnosi se na istu stvar. Nama je mnogo logičnije da ministarstvo bude zaduženo za nešto, nego sam ministar.
Dakle, vi ste u stavu 2. napisali – ministar bliže propisuje sadržinu izveštaja o sprovedenom energetskom pregledu, odnosno energetskoj reviziji. Potpuno ista stvar, kao i kod prethodnog amandmana. Među brojnim nadležnostima, o tim nadležnostima sam više govorila kada smo govorili u načelu, jer na mnogo mesta imate svašta da ministar mora da se pita, a to po nama nije suštinski značaj ovog zakona. Recimo, sadržina izveštaja o sprovedenom energetskom pregledu, odnosno energetskoj reviziji.
Samo malo, ako se vratimo, ministar propisuje izgled obrasca, sadržinu, rokove, način dostavljanja, sadržinu izveštaja. Pitam se – čime će se baviti stručne službe u tom ministarstvu. Naravno, svi smo saglasni da će se one baviti ovde. Ispada da će se stručne službe baviti kreiranjem energetske politike ili, ne daj bože, nadzorom nad sprovođenjem te politike. Zapravo, nekako smo te zakone koje donosimo, pa i o Zakon o ministarstvima, doveli do apsurda. Ministar predstavlja ministarstvo, ali je zaista apsurdno da za svaku sitnicu, koja nema nikakve veze, mora da odgovara ministar. Ministar je dužan da kreira energetsku politiku.
Moj kolega Dejan Mihajlov je započeo jednu temu o kojoj smo mi, kada smo pisali ove amandmane, raspravljali između sebe. Ako ministar ne može da se bavi tim velikim stvarima u kreiranju politike, onda će izgubiti silno vreme na sitnice, a neće moći da odgovori na ono što je njegov glavni posao. Recimo, kada smo navodili šta sve treba da propišete, bilo je pitanje, a što ne propiše način naplate EPS. Dobili smo odgovor. Vrlo brzo se pojavio u medijima. Propisali ste način, odnosno način na koji ćete regulisati pitanje dugovanja građana. U načelu smo govorili o tome i došli smo do istog stava da građani jesu siromašni, ali istraživanja kažu da oni koji su najsiromašniji, oni na neki način imaju subvencije, najviše plaćaju, iako kaže da svako šesto domaćinstvo nije platilo struju. Ovamo se dobija na nekom drugom mestu kada se ukrste ti podaci da samo oni bogatiji građani i oni najbogatiji građani ne plaćaju struju koju troše, a da siromašni plaćaju zato što znaju da ako ne plate dva meseca više neće moći da postigne tempo.
Povodom toga smo raspravljali o tome kako je moguće da javna preduzeća ne plaćaju i niko ih za to ne opominje ili niko njima ne dođe da seče struju. Kako je moguće da drugi privredni subjekti na takav isti način duguju? Kako je moguće da opštine toliko duguju, da se radi o milionima, a građani nemaju tu povlasticu da duguju na takav način i da se o njima ne govori kao o uspešnim domaćinima, a recimo sa druge strane ne plaćaju struju?
Pročitala sam jedan vaš komentar upravo vezan za ovo i vidim da ste potpuno na isti način reagovali, kao kada smo mi razgovarali vezano za taj način naplate dugovanja EPS. Zašto bi građani Srbije bili u poziciji da oni svi moraju da gledaju da li će EPS da opstane, kako će da opstane, da li se sastao Upravni odbor ili ne, ako oni svoja dugovanja isplaćuju? Dakle, država može da funkcioniše samo ako svako radi svoj deo posla i ako plaća svoje dugove. Šta je sa ovim koji ne plaćaju, sa javnim preduzećima, sa preduzećima koja su u restrukturiranju, šta je sa drugim privrednim subjektima, šta je, na kraju, sa jedinicama lokalne samouprave koje predstavljaju državu u malom i moraju da plaćaju svoja dugovanja. Deo odgovora smo dobili, ali bih volela da dobijem jedan komentar na ono što ste komentarisali kada su u pitanju lokalne samouprave, a koje apsolutno ne ispunjavaju svoje obaveze, a da istovremeno na neki drugi način troše ta sredstva. Hvala.

Hvala.
Gospođo predsedavajuća, gospođo ministar, dame i gospodo narodni poslanici, s obzirom da je ovo vreme moje poslaničke grupe, ovaj amandman je bio u seriji onih sa onom istom izmenom, da smo reč ministar menjali rečju ministarstvo, a s obzirom da zadnji četvrtak u mesecu dva meseca već nije došao u ovu Skupštinu, a i da vi niste došli na odbor da podnesete izveštaj, ja ću da nastavim priču koju smo započeli o kolekciji zmija koje su poklonjene ispred Ministarstva Zagrebu. Tada kada smo vi i ja razgovarali ja nisam imala sve informacije, a izgleda ni vi niste imali sve informacije, rekli ste mi da je razlog zbog čega je to tako poklonjeno, tako vredna i retka zbirka, da je poklonjena zato što su bile u pitanju otrovnice i da je protivotrov bio jako skup, da nije Beogradski zoološki vrt i ostali zoološki vrtovi…

Dozvolite mi samo da postavim pitanje. Tog trenutka nije bilo rečeno da se radi o neotrovnim zmijama, a deo paketa su bile i neotrovne zmije, koje nisu ponuđene. Evo, neću koristiti i zloupotrebljavati vreme.

Hvala gospođo predsedavajuća.
Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, naravno, u članu 1. u stavu 3. prepoznala sam da ovo što ste vi predložili krši Zakon o zaštiti prirode i Uredbu o režimu zaštite, koji su dokumenti koje je Vlada potpisala i izdala. Na osnovu toga sam uložila amandman, gde u stvari hoću da vam kažem da u režimu zaštite prvog stepena u potpunosti je zabranjena izgradnja objekata, dok se u režimu zaštite drugog i trećeg stepena zabranjuje izgradnja koja se odnosi na određene vrste objekata.
U zaštićenim područjima, moram da kažem, došlo je do zaista ogromne ekspanzije tzv. divlje gradnje, gradnje koja ne može da bude legalizovana jer krši ove zakone koje sam navela. Po nacionalnim parkovima, samo da kažem koliko je otprilike objekata izgrađeno: na Kopaoniku 156, Fruška gora 91, Đerdap 77, Tara 174, Šar planina 225. Znači, samo u nacionalnim parkovima, ovih naših pet nacionalnih parkova, imate 654 objekta koja su evidentirana. Imam podatke za Nacionalni park Tara, da postoji mnogo objekata koji nisu evidentirani i koji se ne nalaze u ovom broju.
Sećate se, gospodine ministre, zajedno smo govorili o tome kada smo govorili u vreme prošle Vlade, koja je rušila objekte, zapravo htela da ruši objekte na Uvcu, 150 objekata, na Zavojskom jezeru uklonjeno 250 objekata. Prosto, oni objekti koji zaista ne mogu da budu legalizovani jer ne zadovoljavaju ove zakone iz zaštite prirode, a ne mogu da budu legalizovani jer ugrožavaju biodiverzitet, geonasleđe i sl.
Molim da na ovaj način koji sam predložila u mom amandmanu oni budu tretirani, odnosno da se poštuju i Zakon o zaštiti prirode iz "Službenog glasnika Republike Srbije", broj 36/09 i Uredba o režimu zaštite, koja je takođe zvanični dokument i za koju mislim da niko apsolutno nema ništa protiv da se ispoštuje.

Hvala, gospođo predsedavajuća
Gospođo ministar, ja ću nešto malo o zakonu. Pred nama se, naravno, nalazi jedan vrlo značajan zakon i ovde se licitiralo o brzini kojom se on našao pred parlamentom. Kada je reč o brzini, da ja dam svoj mali doprinos. Da smo, recimo, počeli na vreme ovo redovno zasedanje, možda bi 5. marta na dan, kad svet obeležava energetsku efikasnost, ovaj zakon došao pred poslanike. Nažalost, on je malo kasnio.
Rekli ste već da ovaj zakon ima za cilj da se obezbedi energetska efikasnost i naveli još mnogo ciljeva koji jesu jako važni za razvoj Srbije, ali niste rekli da je to i naša obaveza, da smo se obavezali potpisivanjem SSP-a da ćemo ući u proceduru. Mislim da treba da se kaže to, jer to treba da znaju i poslanici i građani Srbije.
Međunarodna agencija za energetiku je procenila da će za 20 godina potrošnja energetike morati da bude povećana za 40% i to je bio signal svim vladama da praktično počnu da razmišljaju o tome kako da se smanji potrošnja energije i kako da zapravo energetsku efikasnost malo poboljšamo svi zajedno. Kad kažem energetsku efikasnost, prosto, nekako se uvek nameće da se tu radi o nekom kompromisu da napravimo jednu potrošnju energije, a da ne menjamo svoje životne navike. Zapravo, radi se o mnogo pametnijem pristupu, da jednim pametnim pristupom zadržimo i nivo robe i nivo usluge i nivo nekog standarda u životu, nekih standarda koje smo prihvatili, a da trošimo mnogo manje vrsta energije i mnogo manje energije pri tom potrošimo, da recimo koristimo samo jednu vrstu energije. Ovde govorimo stalno o toplotnoj ili električnoj energiji.
Da li to može da se postigne? Naravno da može da se postigne. Imamo primere mnogih drugih zemalja, a imamo primere i svoje, da smo počeli neke procese da menjamo i da smo dostigli nešto u tim procesima. Naravno, ovde ne govorim o energetici, jer ovde smo mnogo malo dodirivali.
Srbija je potpisnik Ugovora o energetskoj zajednici zemalja jugoistočne Evrope i time se obavezala da će raditi i na energetskoj efikasnosti, ali se obavezala i da koristi neke druge alternativne izvore energije. Došli smo do nekog procenta od 27% obnovljivih izvora energije. Mnogi stručnjaci kažu da smo se mi tu zaigrali, da budem precizna, da smo sebi zadali mnogo veliki zadatak i mnogo visok zadatak, koji ćemo teško moći da dostignemo.
Mi smo oba ova važna razloga, i obnovljive izvore energije i energetsku efikasnost, uneli u Strategiju za razvoj energetike 2015. godine i one su tu prioriteti. To su svi oni uslovi koji su morali da se slože pa da uđemo u proceduru koja se zove donošenje zakona, a da smo zaista naterani kao zemlja da uđemo u to da donosimo zakon jesu sledeći podaci, koji su više puta govoreni ovde danas, ali su vrlo važni zato što treba da se iznesu javnosti.
Energetski intenzitet u Srbiji je dva do tri puta veći nego u zemljama u okruženju, a što se tiče zemalja EU, on je i pet, šest puta veći. Srbija je zemlja koja je vrlo zavisna od uvoznih energenata, preko trećine, 34% energenata mi moramo da uvezemo, a to je vrlo značajno kada govorimo o našoj stabilnosti energetskoj i o bezbednosti jedne zemlje. To su vrlo važni faktori za bezbednost zemlje uopšte.
Onda, energetski sektor je jedan od najvećih zagađivača životne sredine. To sam više puta pominjala. Malo se uradilo u tom delu, jako malo, skoro zanemarljivo. Ostao je najveći zagađivač, plus transport, koji je takođe vrlo veliki zagađivač.
Ono što je takođe vrlo problematično sa stanovišta životne sredine, energetski sektor ima preveliku emisiju gasova sa efektom staklene bašte, preko 76%. To su sve stvari koje treba da znamo i da kažemo – evo, to su razlozi zbog kojih moramo da uđemo u jedan ovako skup projekat, moramo da kažemo, i to smo više puta mi iz DSS istakli ovde, jako košta, ali donosi svaki dinar koji se uloži u nekom roku od nekoliko godina.
Srbija se takođe opredelila za održivi razvoj. To podsećam mnoge ministre. Nadam se da vas kao ministra zaštite životne sredine ne moram da podsećam, ali ću da vas podsetim na sledeću stvar. Nekako se svi deklarativno
opredeljujemo da imamo održivi razvoj, ali treći stub tog održivog razvoja je zaštita životne sredine. Zamislite kakav je to moćan stub u našem slučaju, kad smo mu dodelili 0,2% budžeta. Taj stub skoro da će da se slomi.
Za održivi razvoj je potrebno unaprediti energetsku efikasnost i to ne samo proizvodnje, nego i svih vidova potrošnje. Kad to govorim, govorim i o transportu. Rekli smo koliki je zagađivač. Rekli smo do koje slave smo doveli transport u Srbiji, zatim proizvodnju. Tu izgleda nekako najmanje imamo problema. Proizvodnja vam ne funkcioniše, pa imamo najmanje problema zagađenja.
Ono što sam u zakonu pročitala kao zgradartvo, ja ne spadam u jezičke čistunce, ali, prosto, zgradarstvo mi je nekako potpuno, ne znam šta bih rekla, šta bi neki prosečan Srbin rekao šta je to zgradarstvo? Ali, eto, zgradarstvo je u zakonu pa ću ga kao tako i navesti.
Kada pominjem taj problem sa objektima, građevinskim objektima u Srbiji, moram da kažem da preko tri miliona takvih objekata u Srbiji, a koji su napravljeni u nekim ranijim periodima, zapravo ima problem sa enormnim trošenjem, rasipničkim trošenjem energije i tu govorim pre svega o energiji koja se koristi za grejanje. Preko 40% takve energije se svakodnevno baci u vetar, što jako mnogo košta i građane i državu, ali, eto, taj rasipnički mentalitet smo valjda stekli učeći u školi da smo bogata država. Neke druge države u startu uče, a mnogo su bogatije od nas, da su siromašne države, pa one valjda vode računa. Kada vas u školi nauče da ste bogati, onda ne morate da se opterećujete da li ćete koristiti toplotnu energiju na način da ćete otvoriti prozor kada vam je vrućina ili ćete smanjiti dotok grejanja.
Moram da kažem da je dobra stvar, koju niko ne pominje, da je 30.9.2012. godine na snagu stupila obaveza izdavanja tzv. energetskih pasoša za objekte koji treba da se puste u upotrebu. To je jako značajna stvar, zato što je to jedan od prvih koraka u ovom delu. Na kraju, centralno evropski forum nas i usmerava u tom pravcu, da treba prvo ići u energetsku efikasnost, kada je u pitanju grejanje i kažu nam da je možda dobro da se pronađe način da država pomogne stanovništvu a i sama da pronađe sredstva koja će investirati u izolaciju objekata, u fasade, u stolariju itd.
Šta bih još rekla? Došli smo do čarobnog fonda koji takođe ne mogu da propustim, kao ni gospođa Čomić, prvo zato što je to model koji očigledno daje rezultate, dobro je da imate budžetski fond, to je sjajno, ali imate problem što nemate stabilne izvore finansiranje. Za mene ne može biti stabilan izvor finansiranja kredit i ne može da bude donacija. To nije način da govorimo o tome ozbiljno.
Demokratska stranka Srbije vam je ponudila, kada smo govorili o izmenama Zakona o vazduhu, da formirate budžetski fond, kada ste već ukinuli fond za zaštitu prirode, jer znamo da je to model koji funkcioniše i mora da funkcioniše. To ste odbili. Vidim da u novinama imate neku kancelariju ili odeljenje kako ste ih nazvali, da ćete ići u tom pravcu. Verujte, ovo je model, primenite ga na zaštitu životne sredine, jer uskoro nećemo moći da govorimo o zaštiti životne sredine ako sredstva koja treba da budu uložena u nju odu u drugom pravcu.
Videla sam i to mi je jako smetalo koliko ste prostora dali da je ministar nadležan za ovo, ministar za ovo, za ono. Ne može da funkcioniše sistem ako je ministar nadležan za sve, ali Ministarstvo energetike treba da uradi mnogo važne stvari – da uspostavi sistem energetskom menadžmenta i savetnika, ogroman posao, da uspostavi sistem inspekcijskog nadzora, ogroman posao, da uskladi tarifne sisteme za merenje toplotne energije, koji će biti zasnovani na egzaktnom merenju, neverovatna stvar u Srbiji, ali se nadam da će biti tako. Tako ogroman posao, koji ste zadali vašem ministarstvu, a pri tom imate problem samo da EPS naterate da naplati svoje dugove, i da dovede do toga da oni ljudi koji plaćaju svoje dugove na vreme, za ono što potroši i plati račune, o njima govorim, sada su dovedeni u situaciju da su oni uradili obratno – oni koji nisu plaćali su sada oslobođeni kamata, imaju mogućnost da plaćaju na rate i slično. To je jako loša poruka građanima. To govorim zato što su me molili da to kažem. To je vrlo važno da se kaže.
Treba da donesete i 29 podzakonskih akata. Ogroman broj. Već smo više puta komentarisali da ćete to uraditi. Volela bih jako da mogu da vas pohvalim da ste doneli 29 podzakonskih akata, ali o tome kada uradite, onda ćemo napraviti.
Jako mnogo troškova zahteva od građana ovaj sistem. On treba da plaća izolaciju na svojoj kući, treba da plaća kontrolu kotlova, kontrolu klima uređaja. To su za ovako nizak standard građana veliki izdatak. Nemojmo da ovaj ogroman posao, veliki i značajan posao za državu, padne zato što ljudi nisu mogli da iznesu i što će se snalaziti na razne načine da izbegnu ove troškove.
Ako mi je ostao još koji sekund, a moram da to postavim, nema nikakve veze sa ovim zakonom, ali ste vi ovde i moram da postavim pitanje. Kako vam je uopšte palo napamet da onako vrednu zbirku zmija, koja se pojavila kao mogućnost da dobije neki zoološki vrt u Srbiji, poklonite Hrvatskoj? To je pitanje koje vrlo interesuje i građane. Znači, nema nikakve veze sa ovim zakonom i neću da koristim priliku da govorim da jeste, da tražim vezu, mada su hladnokrvne, pa bi mogli da pričamo o efikasnosti. Prosto, to je priča koja traži da se objasni građanima Srbije, jer tako retku zbirku i tako vrednu zbirku, koja košta enormno mnogo, nema ni jedan zoološki vrt u Srbiji. Hvala.

Hvala gospođo predsedavajuća.
Gospođo ministar, hajde po redu, da preskočimo zmije. Ja na vašem mestu nikada ne bih to uradila zato što mislim da postoji jako razrađen princip kako se one ostavljaju, gde se ostavljaju. To košta, ali rekli ste košta i ovaj sistem, pa se uspostavlja. Mnogo je veća vrednost te zbirke, nego što ste je vi udomili, ali hajde.
Ajmo kod budžetskog fonda. Kažete - jedan deo sredstava će biti iz budžeta. Slažem se. Kako ćemo da znamo koliki je to deo sredstava kad smo već uništili Fond za zaštitu životne sredine gde se tačno znalo koliko novca se uplaćuje za zaštitu prirode u Srbiji? Sva sredstva koja su uplaćena po principu – zagađivač plaća bila su tu i svi smo znali gde su ta sredstva otišla. Kod vašeg fonda ne znamo koliki će taj deo budžetskih sredstava biti u udelu.
Kad kažete - imamo mi mogućnost kredita. Znam, to je oblast koja jeste u mnogim državama kreditirana, pa na taj način je zaživela, ali dokle mi možemo da podižemo kredite? Ne čini li se vama da ste vi, recimo, došli na vlast upravo na tome što smo kritikovali vi i mi one koji su podizali kredite? Mi nećemo moći beskonačno da podižemo kredite. Mi moramo da nađemo svoj izvor finansiranja i da taj izvor bude stabilan. Neka je mali, ali je stalan i stabilan. Znači, nisam od onih koji misle da sve treba da se rešava kreditom. Mi možemo da nađemo svoja sredstva za to.
Sad kod računa EPS. Čitate li vi gospođo ministar forume? Pročitajte, zanimljivo je kako građani zovu one građane koji na vreme plaćaju svoje račune. To je zanimljivo zato što tim pokazuje, ako vi svaki put, a vi niste prva Vlada koja tako funkcioniše i druga Vlada je neka druga sredstva opraštala, druga sredstva vezana za, recimo, da li je uplaćen u PIO fond ili da li je uplaćeno u zdravstveni fond, ili slično. Ne može beskonačno da se nešto oprašta, zato što onda nemate druge izvore. Ta sredstva idu u budžet.
Drugo, hajde da kažem da nisam savestan građanin, eto mora neko da me natera, država da me natera da plaćam svoje račune. Zašto bih ja sebe naterala da plaćam račune, ako sutra ne moram plaćati kamatu? Znači, opet sam u povlašćenom položaju. Meni se čini da je ovog trenutka to nepotreban, ishitreni potez. Razumem da su vam potrebna sredstva u budžetu i EPS je u vrlo nezavidnom položaju. Mogli smo da pratimo iz medija.
(Predsedavajuća: Vreme.)
To nije način. Svi građani moraju da plaćaju svoje račune da bi država funkcionisala.

Hvala, gospodine predsedavajući. Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, od 2005. godine, kada je Vlada Vojislava Koštunice oduzela istražno pravo takozvanoj firmi "European Nikl", ne prestaju nasrtajni na najplodniji deo Šumadije i najlepši deo Šumadije i zapadne Srbije, odnosno na teritorije opština Topola, Aranđelovac, Trstenik, Vrnjačka Banja, Čajetina i na park prirode Mokru Goru.
U proleće 2011. godine, tadašnji ministar Dulić dao je istražno pravo firmi koja je tih dana osnovana "Srbija nikl", koju u javnosti predstavljaju bivši poslanik gospodin Božović, inače partijski drug gospodina ministra Duluća i neko ko je bio pomoćnik ministra rudarstva u vreme kada se lobiralo i kada se izdala ova istražna dozvola, a sada je, gle čuda, savetnik u istoj firmi "Srbija nikl".
Na kraju, sve ovo nasledio je ministar Bačević, koji je, umesto da sve ovo vrati na početak, odnosno oduzme dozvolu, kao što je red, šokirao građane Srbije kada je objasnio da će sumporne tehnologije biti put napretka Srbije i kada je u emisiji 2. novembra 2012. godine, na televiziji Hepi, SANU, lekare, građane koji se bune protiv ovog projekta nazvao grupom huligana koja podgrejana pivom kod lokalne prodavnice štiti svoj privatni interes, praveći probleme državi. Ne pronalazim se u ovom tekstu, ali se, bogami, pronalazim u onom delu onih ljudi koji svesno brane svoju državu od ovakvih strašnih stvari. Zaboravio je gospodin Bačević samo da nam kaže da će taj ekonomski interes i te kako biti na strani firme "Srbija nikl", a nikako na strani Srbije, koja od tog novca koji dobije neće moći da uradi nešto za svoju životnu sredinu koja će potpuno postradati, niti za zdravlje građana koji će takođe postradati.
Naravno, istraživanja već postoje i šezdesetih i sedamdesetih godina, ali je važno da ova firma to radi za male novce, upravo iz razloga što to pravo podrazumeva sada i pravo prvenstva na eksploataciju. Nisu pomogla uveravanja SANU i srpskih akademika, lekara, stručnjaka za zaštitu životne sredine, narodnih poslanika i stranke DSS, ekologa, građana. Građani su se na kraju udružili i njihove lokalne samouprave su donele odluke da ne žele na svojoj teritoriji eksploataciju niti istraživanje nikla. Doduše, ova firma razume samo jezik profita i to je u redu. Svaka firma se, na kraju krajeva, bavi tim. Ali, ne razumem državu koja razume jezik profita jedne firme.
Moram da pomenem, zbog ovog kasnije što hoću da kažem, da je među onima koji se zalažu da se nikl nikada ne eksploatiše u Srbiji i poznati režiser Kusturica. Između ostalog, došao je sada jedan kratak period zatišja dok se nije govorilo u javnosti o niklu, ali je onda, kao grom iz vedra neba, odjeknula izjava gospodina Božovića, direktora te firme "Srbija nikl", koja je bila uvod u ono što kasnije sledi, znači, nacrt zakona koji je predstavljen na javnom slušanju, Zakona o geološkim istraživanjima i rudarstvu.
Pročitaću vam tu izjavu. Ona je vrlo zanimljiva. Kaže ovako – ničija nije gorela do zore, pa tako neće ni ona Emira Kusturice. Neće doveka oni, ne znam zašto govori u množini o Emiru Kusturici, moći da blokiraju državni interes. Moram da pitam – da li je ovo državni ili privatni interes nečiji? Do sada su se uglavnom predstavnici firme bavili svojim privatnim interesom, a o državnom interesu je govorio ministar. Ovde imamo zanimljivu priču da se predstavnik firme bavi državnim interesom.
Onda smo videli zašto je zakon pravljen i šta dalje sledi. Videli smo nacrt novog zakona o geološkom istraživanju i rudarstvu, koji je, kažu, ušao u javnu raspravu. Naravno, javne rasprave nikakve nije bilo, niti će biti. Taj nacrt je pravljen upravo za "Srbija nikl" i za sledeće firme koje se time bave, a naravno, treba da spreči da lokalne samouprave donose odluke vezane za njihovu teritoriju i za zdravlje njihovih građana.
Moram da pročitam sada jedan citat jer su mi građani dostavljali razna pisma ovog vikenda, pa taj citat jeste upućen da ide na javnu raspravu. Kaže - možda bi
u najavljenim izmenama Zakona o geološkim istraživanja trebalo ukinuti i internet u Srbiji, jer isti pogrešno informiše narod i bitno ugrožava opšti interes ili, recimo, u završnim odredbama zakona staviti van snage sva pomenuta i druga domaća, strana i svetska istraživanja o štetnosti eksploatacije nikla.
Mi smo doneli Arhonsku konvenciju, doneli smo Ustav, doneli smo mnoge zakone. Sada ja pitam, gospodina premijera – zna li on da je Srbija potpisala Arhonsku konvenciju koja zahteva da građani učestvuju u donošenju odluka? Šta će Vlada uraditi sa nacrtom zakona koji krši ovo, koji krši Ustav, jer Ustavom i drugim zakonima građani imaju pravo na zdravu životnu sredinu? Pitam, ministra zdravlja – zašto se ne umeša u ovu javnu raspravu i zašto ne pokrene priču o istraživanjima koliko eksploatacija nikla utiče na zdravlje građana?
Na kraju, za gospodina Bačevića pitanje – čiji interes on štiti, države ili privatnih kompanija? Hvala.

Hvala gospođo predsedavajuća.
Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, moram da počnem od jednog mog utiska od pre nekoliko minuta. Slušajući moje kolege, koje su pre govorile, pronalazila sam jako mnogo onih argumenata koje sam i sama, pripremajući ovaj prikaz zakona, pronašla. To su sve sposobnosti, odnosno, nesposobnosti sistema Železnice, železničke infrastrukture i sredstava da se ova konvencija primeni, a ipak će oni glasati za tu konvenciju, a ja iz istih razloga ne mogu da glasam. Čini mi se neozbiljnim da kada znamo u kakvom je stanju sistem, onda kada vidimo ove tehničke standarde koji su vrlo visoki, a koji se odnose na bezbednost i na železničku infrastrukturu, na železnička sredstva, dovodimo državu u poziciju da govorimo o ovoj konvenciji, a da istovremeno znamo da ne možemo da je primenimo.
Počeću sa nekoliko stvari koje su vrlo značajne. Moram da kažem predlagaču, molim vas gospodo da kada pišete obrazloženje zbog čega treba da prihvatimo ove predloge zakona koje nam nudite, pišite šta dobijaju građani Srbije od ovoga što želite da glasamo, šta dobija Srbija od toga, šta dobijaju preduzeća u Srbiji. Nemojte nam pisati šta dobija EU od toga.
Neozbiljno je da mi govorite o tome da su svi prihvatili, EU, standardi. Nas interesuje šta dobijaju građani Srbije. Građani Srbije su ti koji se voze "Železnicom Srbije" i znaju u kakvom je ona stanju bolje nego mi koji danas o tome govorimo. To govorim iz pozicije stanovnika Valjeva koji do Beograda, 100 kilometara, "Železnicama Srbije" putuje za tri sata. Verovali ili ne, za tri sata se putuje sa stajanjima, sa laganom vožnjom i sa svim ostalim.
Šta je predlagač rekao šta je cilj primene ove konvencije. Prvi cilj je unapređenje, olakšanje i poboljšanje međunarodnog železničkog prevoza u svakom pogledu. To je potpuno, sa pozicije građana Srbije, prihvatljivo. Želimo da se vozimo bolje, bezbednije, kvalitetnijim vozovima na boljim prugama. Druga dobit je, kako kaže predlagač, da ćemo uspostaviti jedinstven pravni sistem u ovoj oblasti i da je to vrlo važno za državu Srbiju. Slažem se da je to važno za državu Srbiju, jer se građani Srbije ne mogu osećati dobro i bezbedno kada se primenjuju jedni propisi u njegovoj zemlji, a kada izađe na granicu, u drugu zemlju, da će se primenjivati neki drugi propisi. U redu je da imamo jedinstven pravni sistem.
Kaže se u obrazloženju predloga da za državu Srbiju ne nastaju finansijske obaveze, možda ako govorimo neposredno da neće biti finansijskih obaveza. Naravno, biće finansijskih obaveza. Kako ćete vi ovakav sistem, o kome smo govorili, svi su govornici govorili u kakvom je stanju sistem železničkog saobraćaja u Srbiji, da dovedete na taj visoki tehnički nivo, a da ne uložite ništa? Ne može. Moraju da postoje finansijske obaveze.
Kažete – za izvršenje izmena i dopuna ove konvencije, takođe neće biti potrebno obezbediti sredstva u budžetu Republike Srbije. U budžetu Srbije, nažalost, uvek za gubitaše mora da se nađe sredstava. "Železnice Srbije" su ne znam koliko puta u budžetu Srbije bile one koje dobijaju na razne načine subvencije. Na razne načine je ova Skupština bila ona koja garantuje da Železnice uzmu kredite, a koje na kraju nisu iskoristile.
Hajde da verujemo da to što ste vi napisali u ovom obrazloženju, da nećemo trošiti sredstva, da to bude tako. To ćemo, na kraju krajeva, videti vrlo brzo, pošto ste prošli put u oktobru ili novembru doneli budžet. Brzo ćemo videti taj budžet u kome neće biti tih stavki. Biću pažljiva, pa ću pratiti te stavke.
Navešću nekoliko članova ove konvencije koji su, što se DSS tiče, vrlo značajni i o kojima želimo da otvorimo kasnije polemiku. Nisu nam naročito važni, mislim važni su, jer su opšte definicije vrlo važne za ovu konvenciju, ali nisu za ovo o čemu ja hoću kasnije da govorim. Ti prvi članovi nisu važni, pa sve do člana 3, ne bih komentarisala.
Član 3. se odnosi na priznavanje tehničkih standarda za železnička sredstva i usvajanje jedinstvenih tehničkih propisa, koji se primenjuju na železnička sredstva i koji imaju za cilj – olakšavanje slobodnog saobraćaja vozila i slobodnog korišćenja drugih železničkih sredstava u javnom saobraćaju, zatim, doprinosu osiguranja bezbednosti, efikasnosti i raspoloživosti u međunarodnom saobraćaju, a ja bih jako volela da se to odnosi i na onaj saobraćaj u zemlji i ono što mi retko imamo prilike da čujemo kada je ovo u pitanju, nikada se skoro ne dovodi železnički saobraćaj u vezu sa zaštitom životne sredine, hvala Bogu ova konvencija ga dovodi, i naravno dovodi ga u vezu sa javnim zdravljem, što je takođe vrlo značajno.
Član 4. je nama značajan, a odnosi se na zajedničke tehničke standarde za železnička sredstva i standardizaciju industrijskih proizvoda i procedura na nacionalnom i međunarodnom nivou. To je isto tako dobro za građane Srbije.
Član 6. kaže da zahtev za usvajanje ovih tehničkih standarda može podneti bilo koja država ugovornica, regionalna organizacija definisana u članu 2. i bilo koje reprezentativno međunarodno udruženje koje se odnosi na ovu oblast.
Završiću komentar sa članom 9. koji je jako važan, a odnosi se na ove izjave i daje mogućnost državi, što mislim da je naš slučaj, da kada ne može da primeni kompletnu konvenciju ima pravo da primenjuje određene delove te konvencije, što je dobro, što negde mi možemo da pronađemo, ono što jeste važno i što u nekom trenutku možemo da koristimo, a u nekom trenutku da nam to bude stepenica razvoja, da tome težimo, i to u slučaju samo da se obavesti generalni sekretar i da se ispoštuje vreme koje je potrebno za odgovor. Tu negde naše muke mogu da nađu uhlebljenje.
Hoću sada da zastanem ovde sa komentarisanjem članova, jer bih volela da u svetlu ovog što sam malo pre rekla pogledam kako izgleda naše čedo, kako izgledaju naši uslovi, kako izgledaju "Železnice Srbije", taj večiti gubitaš o kome mi danas zapravo govorimo.
Direktor "Železnice" kaže da, prema prvoj proceni da bi normalno funkcionisale, ovog trenutka "Železnicama" nedostaje 13 milijardi godišnje. To su ogromna sredstva, naročito kada se uporede sa činjenicom koju on takođe navodi - da će samo ove godine za investicije i za održavanje imati nešto više od dve milijarde dinara. Šta sa ostalim? Znači, investicije i održavanje, to je onaj prag razvoja koji mi treba da pratimo.
Sada je tu zanimljivo ono što je pomenulo nekoliko naših kolega, a treba da govorimo o tome zato što smo mi kao Skupština garant tome, da su "Železnice Srbije" u nekoliko navrata uzimale kredite, da je ova skupština bila garant tim kreditima, odnosno garantovala u ime Republike Srbije da će "Železnice Srbije" vratiti te kredite, da su se one samo u zadnje tri godine zaduživale kod "Evropske banke za obnovu i razvoj" u dva maha po sto miliona evra, što nije ni malo mala suma. Ta suma je bila obezbeđena za železničku infrastrukturu, za poboljšanje i za remont pruga, za kupovinu boljih vozova, kvalitetnijih lokomotiva, višesistemskih lokomotiva i bila je za bezbednost, jer mi, gospodo, imamo problem sa našim prugama i imamo veliki problem što je železnički Koridor 10, koji je toliko važan i za naš unutrašnji saobraćaj, ali bogami i za spoljašnji saobraćaj, doveden u situaciju da ćemo možda ostati bez međunarodnog transporta, jer evropske železnice i evropska preduzeća žele da putuju brzo i bezbedno, žele da promene relaciju preko Rumunije.
Da se vratim ovim kreditima. Dakle, 2009. godine u maju su "Železnice" potpisale ugovor o zajmu od 100 miliona evra sa "Evropskom bankom za obnovu i razvoj" i ta sredstva su postala dostupna u martu 2010. godine. Evo, tri godine posle toga ta sredstva nisu u upotrebi zato što "Železnice Srbije" nisu bile u stanju da sprovedu tendersku proceduru i da sredstva koja su im dostupna upotrebe na korist građana Srbije, koji su već bili pomireni da su ti krediti uzeti. Ali, pošto sredstva nisu uzeta, onda se plaćaju penali. Ti penali su veliki, u iznosu od dva miliona evra, ali se i dalje plaćaju jer očigledno "Železnice" ne znaju kako da sprovedu proceduru i ne znaju kako da uzmu novac. Onaj dalji rad na remontu pruga i sve ostalo ostaje u magli.
Drugi kredit je uzet nešto kasnije. Ugovor o zajmu je uzet 15. septembra 2010. godine. Zajam je namenjen opet modernizaciji pruge na Koridoru 10. Dakle, ništa se nije uradilo. Sredstva su postala operativna u julu 2011. godine. Opet "Železnice Srbije" nisu uspele da realizuju ni ovaj kredit.
Da ne govorim o tih 800 miliona koje smo dobili, koje nam nudi Ruska Federacija već nekoliko godina i o kojima se govori kao o izvesnim sredstvima i o tome da "Železnice Srbije" ponovo otvaraju priču da li mogu da preimenuju sredstva. Nisu gotovi projekti, nemamo projekte, to je vrlo neozbiljno, jer svaki put kada uzmete neki kredit, a ne realizujete ga, vi plaćate penale. Da ne govorim o šteti koja nastaje zbog toga što nisu kupljene nove lokomotive, što nije urađen remont pruge i što se sve svodi na još jedan niži prag i što dovodi do toga da ćemo mi izgubiti i onaj mali međunarodni ugled koji imamo u ovom delu "Železnica".
Zbog svega ovoga, lošeg stanja pruga u Srbiji, 12 novih železničkih garnitura ne može da vozi više između 30 i 40 kilometara na sat, pa su mi zato poređenja sa 19. vekom, koja su do sada neke moje kolege koristile, potpuno normalna. Još samo da pomenemo Indijance koje viđamo pored puta, pa su nam onda u tom stanju "Železnice Srbije".
Kaže se da je prosečna brzina vozova na srpskim prugama 42 kilometra na sat. Pazite, gospodo, 21. vek je, a mi vozimo 42 kilometra na sat. U poslednjih godinu dana usvojeno je 320 deonica na kojima je dozvoljena tzv. lagana vožnja. Šta je lagana vožnja za "Železnice Srbije"? To vam je vožnja od 10 kilometara na sat. Kad vozite 10 kilometara na sat, to vam je lagana vožnja. Možda kada vozite bicikl, gospodo, ali kada vozite voz, onda to malo smešno zvuči.
Tih 320 deonica je ukupne dužine 535 kilometara. To je 16% naše pružne mreže. Izvinite, da li je moguće da na 16% naše mreže vozite 10 kilometara na sat? O čemu mi govorimo? O kojoj standardizaciji mi govorimo danas? O kojim međunarodnim, visoko-tehničkim standardima mi govorimo kada je u pitanju naša železnička infrastruktura? Stvarno ne vidim da li smo mi ozbiljni kada govorimo danas o tome. Stvarno ne vidim. Vozimo na 16% naše železnice 10 kilometara na sat, satima, danima putujemo u strašno lošim i hladnim vozovima, a govorimo o međunarodnim visoko-tehničkim standardima. Sjajno.
Na 34% pruga vozi se manje od 60 kilometara. Na samo 3% pruga u Srbiji možete da vozite do 100 kilometara na sat. O tome govorim kada govorim o tome da li smo ozbiljni i da li možemo da prihvatimo da državu uvedemo u to da potpisujemo izmene i dopune neke konvencije, koja je sjajna, jer zapravo konvenciji nemam šta da zamerim, ali imam da zamerim tome da mi nismo u stanju da vidimo odnos između toga na čemu smo mi, a šta pričamo i šta hoćemo.
Bilo je lepo videti rezultate jednog skupa koji je panel diskusije, koji je zapravo imao naziv: "Kako do modernih srpskih železnica?" To je bio vrlo zanimljiv skup i bilo bi mi stvarno zadovoljstvo da mogu da govorim o tom skupu danas, ali nemam toliko vremena da govorim. Bio je vrlo inspirativan za sve one koji su mogli tamo da vide kako izgleda presek stanja naših železnica, naših vozova i svega ostalog, kao i naše osposobljenosti za nešto i onog čemu težimo.
Prosečna starost pruga u Srbiji je 42 godine. Većina postrojenja je stara između 30 i 40 godina, a prosečna starost voznog parka je 30 godina. Da bi se povećale brzine vozova, da bi se uradio remont pruga, mora da se uloži 350 miliona evra. Prema ovim silnim kreditima koje smo već uzeli, tamo 200 miliona od "Evropske banke za obnovu i razvoj", 800 miliona od Ruske Federacije, to su sredstva koja mogu da budu upotrebljena na korist i na dobrobit i stanja u "Železnici", ali bogami i putnika, odnosno građana Srbije.
S druge strane, niko nije garant da tih 350 miliona zaista može da se iskoristi na takav način jer se pokazalo da mi uzmemo kredit, pa ne znamo šta ćemo sa njim. Istovremeno mora da se vodi računa, uz tih 350 miliona koji su obezbeđeni, da se radi istovremeno remont pruga i da u sledećih pet godina sa tim intenzitetom, zaista maksimalnim intenzitetom radova mi nešto uradimo. Znači, pet godina bi trebalo da se radi na srpskim železnicama, na prugama, da bi se videli neki prvi efekti i da onda možemo da govorimo – znate, evo, konvencija je pred nama, ona unapređuje sistem. Želimo da prihvatimo i tehničke standarde i bezbednosne standarde i to je sasvim u redu, ekološke standarde ja uvek pozdravljam. Ali, ne vidim kako ćemo mi to sa ovim odnosom o kojem govorim.
Kada pričamo o uslovima ove konvencije koji se tiču poboljšanja međunarodnog saobraćaja, hajde samo jedan primer. Srbija je nedavno odustala, odnosno Železnice Srbije su nedavno odustale od međunarodnog saobraćaja prema Hrvatskoj jer imamo ekonomsku neisplativost na jednoj strani i imamo veliku cifru od 700.000 evra, koliko Hrvatska traži za korišćenje njihove infrastrukture da bi jedan voz godišnje koristio usluge te železničke infrastrukture Hrvatske. Zbog toga skidamo svoje međunarodne linije i trenutno smo na 36 međunarodnih linija. Mislim da, kada pogledamo cifru koja nam je potrebna za te vrste usluga, to što treba da platimo za korišćenje tuđe infrastrukture, jeste prilično neizvodljivo jer to je između 800.000 i milion evra. Da li je Srbija spremna da Železnicama Srbije subvencioniše, a treba da subvencioniše, da bismo to ispoštovali? To je ono što je pitanje sada i za vas, gospodine ministre. To konvencije traže od nas.
Moram da kažem da je sve češća praksa da se promenio taj neki odnos u svetu trenutno i da se već taj princip reciprociteta, odnosno da mi koristimo železničku infrastrukturu neke druge zemlje, a da nudimo svoju infrastrukturu zauzvrat, više ne postoji u svetu. Uglavnom železnice i strane zemlje traže da se to korišćenje infrastrukture plaća. Za Srbiju je to prilično komplikovano, naročito je komplikovano kada postavimo pitanje – izvinite, a ko će da plati i koliko će da plati korišćenje naše železničke infrastrukture, gde će da putuju vozovi i da železnica prenosi teret 10 km na sat vozeći po našim prugama? To se stvarno postavlja kao otvoreno pitanje. To je vrlo važno strateško pitanje za ovu zemlju jer, izvinite, ako mi ne možemo da Koridor 10 materijalizujemo, a on jeste napravljen da materijalizujemo nešto i da neka sredstva uđu u Srbiju, upravo zato što se prenosi teret iz jednog dela Evrope u drugi deo Evrope, onda to nešto nije u redu i onda mi ne možemo da govorimo da mi hoćemo da budemo neki međunarodni faktor i neka zemlja koja vodi računa i usvoja međunarodne konvencije koje to i dopuštaju.
Rekla sam da pojedine zemlje subvencionišu železnički saobraćaj, da budemo jasni, i Srbija to radi. Neke zemlje subvencionišu međunarodni saobraćaj, neke i unutar zemlje saobraćaj međunarodni. Znači, različiti su koncepti, ali uglavnom najveći broj zemalja subvencioniše svoje železnice i Srbija tu treba da pronađe modus u odnosu na svoju ekonomsku snagu. Šta ona hoće, kojim tempom hoće da radi, kojom brzinom hoće da radi, ima li ljude koji su spremni da kredite koje smo već podigli, zadužili smo se i sve ostalo, kapitalizuje i da dovedemo do nekog stanja naše železnice i naše pruge?
Volela bih još malo da govorim i o konceptu bezbednosti, možda ću kasnije o tome još govoriti. To je vrlo važan koncept. Izvinite, mi imamo problem sa kamenovanjem vozova, mi imamo problem sa krađama metalnih delova koje doprinose tome da vožnja vozovima nije bezbedna. Mislim da o tome takođe treba da vodimo računa kada prihvatamo ovakvu konvenciju.
Što se nas iz DSS tiče, konvencija nam nije sporna, sporna nam je sposobnost naše zemlje, sporno nam je to da li možemo da reformišemo svoj sistem železničkog saobraćaja, tako da možemo da primenjujemo makar deo te konvencije. Interesuje nas dobrobit Srbije, građana Srbije, a nas nešto naročito ne interesuje šta o tome misli neko drugi. Hvala.

Hvala gospodine predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, danas su pred nama dve konvencije - Konvencija Međunarodne organizacije rada broj 150 u administraciji rada i Konvencija Međunarodne organizacije rada broj 181. o privatnim agencijama za zapošljavanje.
Konačno smo u ovom mandatu Vlade dobili dva predloga koja imaju veze da se o njima zajednički objedinjeno raspravlja i to je dobra vest. Druga stvar, ovo su, što se DSS tiče, vrlo važna dva predloga zakona, ove dve konvencije i usvajanje ove dve konvencije, i stvarno mi je onako malo neprijatno kada vidim koliko poslanika jeste danas prisutno da govorimo o ovim zakonima.
Naravno, oblast rada i oblast zapošljavanja su vrlo ozbiljne teme. Mislim da je dobro da čujemo predstavnike svih političkih grupa jer danas u Srbiji, u kojoj ima skoro milion nezaposlenih, to kažu nezvanični podaci, preko 755 hiljada je zvaničan podatak, zaista je vrlo važno kada se u parlamentu nađu ovakve stvari i kada se o njima raspravlja.
Šta je zajedničko ovim konvencijama? Prvo, zajedničko je to što predstavljaju oblast rada. Drugo, zajedničko je to što su one utvrđene da o njima raspravljamo još Programom dostojanstvenog rada 2008. do 2011. godine, koji je usvojila prethodna Vlada. Za mene, kao poslanika, je stvarno vrlo čudno da prethodna Vlada može da govori o dostojanstvu rada. Vlada koja je ostavila 400 hiljada ljudi bez posla, u čijem mandatu su radili radnici kao u robovlasničkom periodu, danas se nešto mnogo vraćamo u istoriju, poslodavci koji nisu znali kako će izgledati zakon od danas do sutra i kako će izgledati budućnost njihove firme od danas do sutra, takođe nisu bili u mnogo bolje položaju, tako da prosto govoriti o dostojanstvu rada od 2008. do 2011. godine bi bio paradoks, što se tiče DSS. Treća stvar koja povezuje ove dve konvencije, one su se već nalazile u proceduri Narodne skupštine, već su bile u parlamentu, ali su zbog izbora tada povučene, pa se pokazalo da kada su u Srbiji izbori, ništa nije dovoljno važno da se nađe na dnevnom redu parlamenta.
Nešto bih prvo da kažem o Konvenciji Međunarodne organizacije rada broj 150 o administraciji rada. To je konvencija prilično opšteg tipa. Ona daje mogućnost državi da pojedine poslove iz oblasti rada prenese na neki drugi oblik, znači na neku nevladinu organizaciju, neku lokalnu samoupravu, mada se ovde uglavnom sve svodi na pitanje sindikata. Nekako su se sindikati prepoznali u ovome, ali i mi ostali koji smo konvenciju čitali smo prepoznali i pročitali da se o tome zapravo radi.
Prethodni govornici su zaista naglasili mogućnost svih problema koji će nastati kada su u pitanju sindikati, jer neke prethodne stvari nisu dogovorene. Ne postoje standardi. Ovde smo čuli, vrlo pažljivo sam slušala prethodne govornike, dva potpuno dijametralna stava o tome šta je reprezentativan sindikat, šta ga to čini reprezentativnim. Da li su reprezentativniji članovi ako su doktori nauka, nego oni koji su zaposleni na pijaci za tezgom? Znači, to su sve otvorena pitanja o kojima neko treba da se izjasni. Meni je drago da je gospodin Krkobabić, koga inače u Odboru ne viđamo, došao ovde pa da o tome možemo da dobijemo i neke konkretne odgovore.
Vrlo je važno kada podelite i date nadležnost nekome da govori i da donosi odluke u kreiranju politike rada, a da prethodno nismo utvrdili da li je on nadležan za to, da li je reprezentativan. Ne znam nijedan sindikat u Srbiji, ja koja sam posmatrač kao narodni poslanik nisam deo te sindikalne mreže, u bilo kojoj oblasti koji je za sebe rekao – ja nisam reprezentativan. Nemojte, molim vas, gledati to šta članovi mog sindikata govore. Znači, nemojmo da napravimo sada usvajanjem ovakve konvencije na ovakav način dar-mar u državi, a bojim se da je to upravo put kojim ćemo ući u to vrzino kolo. To jeste priča o ovoj prvoj konvenciji.
Sada ću se malo više baviti Konvencijom Međunarodne organizacije rada broj 181, o privatnim agencijama za zapošljavanje. Volim da čitam obrazloženja koja predlagač daje, to su videle moje kolege u prvom delu sednice, zato što se tu mnoge stvari i saznaju, ali se pročita i ono što, recimo, predlagač zaista misli o onome što predlažu narodnim poslanicima da usvoje.
Kaže predlagač da je cilj usvajanje ove konvencije potreba da se naše zakonodavstvo usaglasi sa zakonodavstvom EU, mada predlagač, da budem poštena, ne kaže da usaglašava, nego harmonizuje. Uz to nas obaveštava da su sve zemlje članice EU već ratifikovale ove konvencije i da su osnovni pravni principi ovog dokumenta već pretočeni u pravne propise EU. To je sjajno, samo ne vidim kakve veze ima sa Srbijom. Srbija nije članica EU, a ako ne ispoštujemo onaj fantastičan uslov da predamo KiM na tanjiru, neće ni biti. Prosto mi se čini da je ovo neozbiljan argument, zbog čega srpski poslanici treba da raspravljaju o ovome.
Zatim, konvencija govori i o organizovanju privatnih agencija za zapošljavanje. Ona kaže da su te agencije samo zapravo posrednici u zapošljavanju i da lica koja žele i traže posao nemaju nikakve finansijske obaveze u odnosu na ove agencije, nego da su zapravo poslodavci i agencije u toj vrsti odnosa, a da onaj ko traži zaposlenje je razrešen te obaveze.
Stvarnost u Srbiji je malo drugačija. Sličan primer koji je gospođa Savić navela, ja takođe mogu da navedem jer upravo je jedna od takvih agencija koje u Srbiji postoje dovela ljude u prilično robovlasnički položaj jer ih u nekom velikom periodu tera da polovinu svoje plate plaćaju toj agenciji koja im je našla posao.
Ima li Srbija zakonsku osnovu da prihvati ovakvu konvenciju? Ima, zaista. I Zakon o radu prepoznaje još iz 2003. godine ove elemente. Imamo i Zakon o osiguranju za slučaj nezaposlenosti, koji takođe prepoznaje ove elemente. Dakle, zakonsku regulativu imamo u tom obliku. Ima li Srbija već privatne agencije za zapošljavanje? Ima. Ima ih od 2003. godine, ima ih 50-ak i vrlo različito rade. Neke rade prilično u okviru onoga što im daje zakon, dakle, jesu posrednici, dok neke koriste taj prilično nejasan zakonski status i rade ovo što sam već navela. Dobro je ako se ovakva konvencija usvoji, samo u tome što će prilično uvesti red u rad ovih agencija.
Srbija ima još nešto. Osim što ima ove agencije, ima i jednu ogromnu službu koja se zove Nacionalna služba za zapošljavanje. Ta služba ima direkciju, dve pokrajinske službe, 34 filijale, 21 službu i više od 120 ispostava u svim okruzima u Republici Srbiji. Kada sve saberete, to vam dođe blizu 178 raznih oblika i raznih nivoa. Znači, s te strane imamo tu sjajnu veliku službu organizovanu, predstavljenu kao najsavremeniju, a sa druge strane imamo 755.442 građanina Srbije koji nemaju posao. Nešto je u neskladu, ili to samo meni izgleda. Kažem opet, ovo je zvaničan podatak, nezvaničan je mnogo veći.
Iako je Srbija u vrlo nezavidnom ekonomskom položaju, hajde da budem blaga pa da ne kažem da je na kolenima i da je pred dužničkim ropstvom, ova služba ima velike troškove i pretenduje da ima sve veće troškove jer sam pogledala troškove u prethodna tri budžeta, pretenduje da ima sve veće troškove, a sa druge strane ima zanemarljivo male učinke.
Pogledala sam kako izgleda jedan Izveštaj iz 2012. godine, gde je Nacionalna služba za zapošljavanje potrošila 30 milijardi dinara, i samo ću pogledati delove, samo za javne nabavke potrošila 981 milion. Šta su javne nabavke? Usluge održavanja foto-kopir aparata, izgradnja i održavanje objekata službe, tekuće održavanje zgrada, nabavku motornih vozila, nabavku klima uređaja, obuku za menadžerske veštine za zaposlene u službi, nabavku mobilnih telefona. Sad kad je već nabavila motorna vozila sad i pranje vozila, podnih obloga, nabavku zidnih apoteka.
Pored toga, pojavljuju se izvesna "Kuća hrane Lazarević", koja je dobila 348 hiljada dinara, gde su sprovedeni brojni pregovarački procesu bez objavljivanja javnog poziva. Za plate zaposlenih je utrošeno dve milijarde, 16 miliona za nagrade zaposlenim, 143 miliona za kancelarijski materijal i materijal za higijenu, za troškove putovanja zaposlenih 41 milion.
Sada, prema istim tim podacima iz iste te službe oni kažu da su 2011. godine, uz njihovu asistenciju, zaposlenje pronašlo 50 hiljada ljudi, a da je u prošloj godini uz njihovu veliku asistenciju pronašlo 25 hiljada ljudi. Nemojte da budete naivni, ja ne optužujem službu za stanje u državi, zbog toga što ne može da se nađe posao i zaista što se nešto vrlo teško otvara i otvaraju nova radna mesta. Ali, izvinite, gajiti sa jedne strane toliku službu, zaista je gajiti, jer vidite sa čim sve oni raspolažu, a sa druge strane dobijati ovakve efekte malo je čudno i za mnogo bogatije zemlje.
Moram da kažem još jednu činjenicu koja zaista svakako mora da zabrine sve narodne poslanike, naročito treba da zabrine Vladu i ovo je jedan vrlo poražavajući podatak da je u ovoj armiji od 755 hiljada nezaposlenih 200 hiljada mladih ljudi koji nisu zaposleni do 29 godina. To je stvarno vrlo ozbiljan problem za jednu zemlju kojoj trebaju mladi ljudi da se pripreme i da je vode. Ali, ako do 29 godina nisu uspeli da nađu posao i najveći broj tih ljudi je sa visokom školskom spremom.
Sledeća velika kategorija koja predstavlja problem državi u smislu što ne može da im obezbedi posao, jesu osobe sa invaliditetom, ali ne prolaze bolje i žene između 45 i 55 godina koje su ostale bez posla usled tranzicije. Znači, za njih je radni vek završen, one ne mogu da nađu posao. To su zvanični podaci, a procene govore da su ovi brojevi još drastično različiti i veći. Kažu podaci da u regionu samo BiH stoje gore od nas kada su u pitanju rad i zaposlenje.
Čemu su služili ovi podaci? Ne da pokažem da ja čitam, nego da pokažem koliko zapravo jeste sa jedne strane veliki problem ogromna armija nezaposlenih. Država koja ne zna šta će da se dogodi sa njenim penzionim sistemom koji će da padne zbog toga što imamo problem sa malim brojem zaposlenih u odnosu na nezaposlene i penzionere. Još gomila problema koja se uz to otvara, a sa druge strane služba koja kažem radi svoj posao, sjajno organizuje. Vidite, ima 178 razno raznih ispostava koje treba da žive.
Sad se ponovo vraćam na obrazloženje predlagača. Kaže – prioritet Vlade ostaje postizanje dva cilja. Privredni razvoj, to sam razumela, a drugo je kreiranje radnih mesta. Ne znam kako mislite da ih kreirate ali ako sam dobro razumela vi mislite da zapošljavate ljude, pa vas zato molim da to i napišete – želimo da zapošljavamo ljude, da otvaramo nova radna mesta. Kreiranje radnim mesta zvuči nekako tehnokratski i nije mu mesto u zakonima.
Da bi se to i postiglo, da bi zaista dobili privredni razvoj i zaposlenje ljudi, potrebna je reorganizacija institucija nadležnih za poslove rada. To je potpuno jasno. To uključuje da se reguliše i status ovih privatnih agencija za zapošljavanje i ponovo kažem, njihov posao se delimično reguliše i ovom konvencijom.
Kažete u sledećem pasusu obrazloženja – Srbija je obavezna da kao jedan o prioriteta donese i ratifikuje konvenciju međunarodne organizacije rada broj 181 o privatnim agencijama za zapošljavanje. To je jedna od milion stvari koje sam čula za svog mandata poslanika, šta je sve Srbija obavezna i šta su joj prioriteti. Ne znam samo kako se određuju te vrste prioriteta zato što ja mislim da je prioritet Srbije u ovom trenutku da zaposli ljude, pre svega mlade ljude i da pokuša da nađe za ove dve kategorije koje sam navela, osobe sa invaliditetom i žene od 45 do 55 godina, mogućnost da nekako iskoriste njihovu radnu i kreativnu energiju, a ne da kreira radna mesta i da joj je prioritet da prihvata ovo ili ono.
Imam jako mnogo primera raznih organizacija koje su praktično u prethodnom periodu od 2003 godine radile na razno razni način ulogu posrednika u oblasti rada. Jedna od njih, bez želje da reklamiram bilo koga, ali mi se dopada primer i mislim da ga treba istaći je jedno udruženje čije ime neću govoriti iz Novog Pazara. Dakle, iz dela Srbije koji je zaista imao jako mnogo problema i sa zapošljavanjem i sa investicijama i sa siromaštvom i sa svim ostalim.
Ta organizacija, recimo, je uspela da prošlog leta sprovede stručnu i solidno plaćenu praksu studenata iz Raške u Nemačkoj. To su u početku naravno, pošto su studenti visoko obrazovani građani, doduše do sada je radila i njihovo zapošljavanje, upravo posredništvom što je zakon obezbedio, ne nekim drugim odnosima, kao što su odnosi o kojima smo govorili gde se sklopi sa poslodavcem takva vrsta odnosa, da zaposleni, novo zaposleni plaća u nekih sledećih 50 godina 50% od svoje zarade. Namerno, karikiram jer se u tim odnosima nikada ne pojavljuje koliko godina će plaćati tu vrstu duga, otplaćivati tu vrstu duga, ali govorim o tome da je to problem koji inspekcije naše prilično ravnodušno gledaju i kažu ne znaju kakav je status tih organizacija.
To su neke osnovne stvari o kojima sam htela da govorim. Rekla bih još, kada su ovakve organizacije u pitanju to su dobri primeri, to su dobri modeli. Vidimo kako može da takva organizacija radi na zapošljavanju ljudi jer ova o kojoj sam sada govorila je model koji je zaposlio hiljadu ljudi, kažem, ovog trenutka samo sa visokom spremom, ali kažu da će još hiljadu sledeće godine zaposliti, naravno u Nemačkoj i zemljama EU, u Srbiji neće. Ne znam iz kog razloga. To su oni koji su kuvari, ili imaju neku srednju mašinsku struku ili slične stvari.
To je možda dobar primer ali je očigledno da kada takav primer navedete da postoji i onaj koji nije dobar primer, a to je onaj o kome govorim sa ovoliko mnogo reči zato što stvarno doživljavam, naravno opet kažem ne generalizujem. Imate i u Nacionalnoj službi za zapošljavanje ljudi koji rade svoj posao jako dobro i kvalitetno i oni koji nemaju ni motiv, nisu zainteresovani da rade u toj službi na način na koji to zaista i treba. Kada dovedete službu za zapošljavanje da ne zapošljava ljude, onda se ona ne može nazvati službom za zapošljavanje.
To su neke naše osnovne primedbe i opet kažem, što se nas tiče, vrlo važna oblast rada. Vrlo važno je zapošljavanje, o tome treba govoriti u parlamentu. Svako od nas iz različitih političkih partija ima različito mišljenje, neka se slažu, ali vas molim da razmislite o ulozi organizacija privatnih, zvaničnih, javnih, državnih, kakvih god i njihovim efektima rada. Efekt rada je jedino merilo na osnovu čega treba da neka organizacija ostane ili ne ostane aktivna. Hvala.