Uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo poslanici, u komentarisanju ovog amandmana poći ću od zakona iz 1953. godine, gde se registracija, ako je to uopšte bila registracija jedne crkve ili političke organizacije, sticala pukim prijavljivanjem. Dakle, bez ikakvih podataka, bez generalija, ne znate ni ko je, ni šta je, ni odakle je, ni čime se bavi.
U članu 20. Predloga zakona kaže se šta obavezno navodi u prijavi koju podnosi svaka verska organizacija koja je zainteresovana da uđe u registar i postane pravno lice.
Tu imamo naziv verske organizacije, adresu i sedište, ime, prezime i svojstvo lica ovlašćenog da predstavlja i zastupa organizaciju.
Uz tu prijavu treba da dostave odluku o osnivanju verske organizacije, sa imenima i prezimenima, brojevima identifikacionih dokumenata i potpisima osnivača od najmanje 0,001% punoletnih državljana itd. Uz sve to, treba da dostave statut ili drugi dokument verske organizacije koji sadrži: opis organizacione strukture, način upravljanja, prava i obaveze članova, način osnivanja i gašenja organizacione jedinice, spisak organizacionih jedinica sa svojstvom pravnog lica i druge podatke od značaja za versku organizaciju.
Osim toga, treba da dostavi prikaz osnova verskog učenja, verskih obreda, verskih ciljeva i osnovnih aktivnosti verske organizacije, i podatke o stalnim izvorima prihoda verske organizacije.
Zar vam se ne čini da je ovde jedna kompletna dokumentacija o tome šta ta organizacija ili crkva radi, čime se bavi, ko je predstavlja i sve ostalo. Na osnovu ovoga može da se desi da bude registrovana ili da ne bude registrovana.
Da ne bude registrovana naročito će uticati član 3. u Predlogu zakona koji kaže - Verska sloboda ne sme se koristiti tako da ugrožava pravo na život, pravo na zdravlje, prava dece, pravo na lični i porodični integritet, pravo na imovinu, niti tako da izaziva i podstiče versku, nacionalnu ili rasnu netrpeljivost.
Šta hoću da kažem? Hoću da budem vrlo jasna, čitajući gospodine, a ako nije objasniću vam. Hoću da kažem da svi ti strahovi koje pokušavate da nam predstavite kao jako važne i pokušavate da vežete predlog ovog zakona za legalizaciju sekti u ovoj državi ne stoje, zato što ovde imate ozbiljan pokušaj da konačno dovedete u red sve one koji se prijavljuju, imate kompletan uvid u to čime se oni bave i možete da vodite državu na način da ne ugrožavate prava i slobodu na veroispovest nekih drugih.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo poslanici, pred nama je Predlog zakona o crkvama i verskim zajednicama, prvi posle 1993. godine, dakle, posle 13 godina pravne praznine, koja je predstavljala idealan prostor za bujanje i ekspanziju sekti raznih vrsta, koje su rušile duhovne i moralne vrednosti ovog društva i koje su neretko atakovale i na život najčešće mladih ljudi.
Od 1993. godine zakona nema, a prethodni je na saveznom nivou donet 1953. godine i bio je karakterističan za jednopartijsku državu, u kojoj je vlast ateizam proglasila za državnu religiju i u kojoj se dosledno i radikalno sprovodilo načelo odvojenosti države od crkve, odnosno crkva je bila potpuno izopštena iz javnog života.
Takođe, nije priznat kontinuitet ni jedne od crkava koje su postojale, niti verskih zajednica, mada zakon, doduše, nije ni spominjao ni da su postojale, tako da nije ni bila moguća samobitnost, posebnost, tradicija, kontinuitet i stečena prava svih tih crkava i verskih zajednica. Režim osnivanja crkava i verskih zajednica bio je potpuno liberalan, ako tako uopšte mogu da kažem, pošto su se one registrovale samo na osnovu toga što su se prijavljivale, bez ikakvih standarda ili nekih detaljnijih mogućnosti da se vidi kakve su crkve i verske zajednice. Dakle, čak ni centralni registar nije vođen.
U međuvremenu, demokratizacijom društva, crkve su se vratile u javni život, a niti je bilo zakona, niti je bilo nekog pravnog akta koji je omogućavao da se ustanove odnosi između crkve i države i da se odredi mesto i uloga crkve u društvu. Moram da kažem da su od 1993. godine sve vlade pokušavale da donesu zakon koji bi pokrivao ovu oblast, ali je materija zaista bila vrlo suptilna i zaista je bilo vrlo teško i ulaziti u ovaj prostor. Onda su, jednostavno, ostavljale taj zakon nedonesen.
Moram da kažem da je Vlada, čiji je predsednik gospodin Vojislav Koštunica i Ministarstvo, sa gospodinom ministrom Radulovićem na čelu, prvi put od 1993. godine pred poslanike iznela predlog jednog ovakvog zakona.
Predlog ovog zakona se oslanja na Ustav Republike Srbije, na Ustavnu povelju, kao i na Konvenciju o ljudskim pravima i zaista predstavlja razradu ustavnih normi. Ustav Republike Srbije, doduše, sadrži jedan broj načela kojima se potvrđuje verska sloboda, ali su bez regulative ostala pitanja pravnog položaja crkava i verskih zajednica, statusa njihove imovine, načina finansiranja, socijalni status sveštenika i verskih službenika, kao i učenika i studenata verskih škola, mesto i uloga verskog obrazovanja i verske kulture u društvu, kao i pitanja osnivanja i registrovanja verskih organizacija i problema zloupotreba verskih sloboda.
Sva ova pitanja bilo je potrebno urediti posebnim zakonom, kako bi se u ovoj osetljivoj i važnoj oblasti društvenog života uveli standardi koji važe i u drugim evropskim državama, a pre svega u državama članica EU.
Kada već pominjem EU, moram da kažem da u EU ne postoji jedinstven religijski sistem, kao što ne postoje ni jedinstveni standardi i norme prema kojima bi se ovakvi zakoni, dakle, zakoni koji ovu oblast pokrivaju, usaglašavali, već su države potpuno slobodne da, u skladu sa nekom njihovom konkretnom situacijom, donose verske zakone i na taj način regulišu materiju.
Ono što moram da kažem, jeste da pojedine evropske države apsolutno nemaju jedinstven zakon samo za ovu oblast, nego su u drugim zakonima regulisana pitanja verske prirode. Recimo, u dobre primere u Evropi spadaju zakoni Nemačke i Austrije, a to su zakoni na koje se ovaj zakon ugledao.
Ciljevi Predloga zakona o crkvama i verskim zajednicama, koji je pred nama, jesu: da uspostavi demokratske i slobodne saradničke odnose između države i crkve; da utvrdi mesto i zajamčena prava crkava i verskih zajednica, kao i da doprinese harmonizaciji našeg pravnog sistema sa pravnim sistemom EU u oblasti ostvarivanja verskih sloboda i prava.
Ovaj predlog polazi od vrlo konkretnih stvari, kao što je srpska pravna tradicija uređivanja odnosa između države i crkve. Tu moram da pomenem da je prvi zakon kojim se uređuju države i crkve u Srbiji donet samo godinu dana posle Sretenjskog ustava, dakle, 1836. godine, i da su duh i logika ovog zakona prožimali sve zakone o odnosima države i crkve u 19. i prvoj polovini 20. veka, kao i to da su svi zakoni kojim su u našoj pravnoj tradiciji regulisani već pomenuti odnosi, bili sistemski zakoni ustavnog karaktera i obično su trajali onoliko koliko traje jedan društveni, odnosno državni sistem.
Dakle, Srbija je imala dugu zakonsku regulativu u vremenu od 1836. do danas, što ukazuje na to da mi nismo bili duhovna i pravna pustinja u kojoj nije bilo pravne regulative u ovoj oblasti, i da ovaj predlog nikako nije prvi zakon kojim bi se ova pitanja uredila, i da zbog toga ne možemo i ne smemo da zaboravimo niz zakona koji su od 1836. godine sve do druge polovine 20. veka doneti, a koji predstavljaju velika i visoka dostignuća u nivou dostignuća standarda u oblasti vere i verskih sloboda.
Dakle, kroz 19. i 20. vek sve verske zajednice i crkve su imale svoja imena, identitet, kontinuitet i tradiciju, a Srbija je bila multikonfesionalna, kao što je i sada evropska država u kojoj žive sve religije koje postoje u Evropi, vrlo liberalna i tada, kao što je i sada, a religijski pluralizam je deo naše tradicije.
Ovaj predlog, takođe, polazi od zakonskih rešenja i prakse u nekim državama i članicama EU, već sam rekla primer Nemačke i Austrije, i polazi od opštevažećih međunarodnih konvencija o ljudskim pravima, kao i od stavova evropskih institucija o ostvarivanju verskih sloboda.
Opšta načela koja su ugrađena u ovaj zakon, zapravo, pokazuju da ovaj zakon zadovoljava visoke standarde u ovoj oblasti. Prvo je načelo potpune verske slobode svake ličnosti, odnosno svakog građanina, što znači afirmaciju i zaštitu prava crkava i verskih zajednica, bez koje ne može biti ni individualno verske slobode. Drugo načelo je zaštita kolektivnih verskih prava, što je vrlo značajno, s obzirom da, po poslednjem popisu od 2002. godine, 95% stanovnika Srbije se izjasnilo da pripada nekoj od crkava i verskih zajednica. Zatim, načelo saradnje države i crkve, gde je saradnja ustanovljena kao mogućnost i pravo, a ne obaveza, i gde u toj saradnji crkva i država postupaju potpuno slobodno.
Takođe, ovakvim shvatanjima i primenom načela saradnje države sa crkvama i verskim zajednicama, na moderan način se definiše i interpretira načelo odvojenosti države i crkve, koje podrazumeva, na jednoj strani, da se crkvama i verskim zajednicama priznaje i jemči pravo učešća u javnom životu, a na drugoj strani država crkvi jemči neprikosnovenu i punu autonomiju, gde se država ne meša u unutrašnji život i misiju crkve.
Ova načela sam navela kako bih ukazala kako su suptilno iznijansirani principi neprikosnovene slobode ličnosti, odnosno standardi ljudskih prava, kako ih danas zovemo, dovedeni u ovom predlogu zakona u vrlo harmoničan odnos sa pravima i autonomijom crkve i verskih zajednica.
Sada bih nešto rekla o delovima ovog zakona, jer želim da istaknem koliko je precizno i dobro pokrio sva sporna i otvorena pitanja u odnosu države i crkve i verskih zajednica. Zakon je sastavljen iz tri dela. U prvom delu, u osnovnim odredbama, opisan je sadržaj slobode veroispovesti, zabranjena je verska diskriminacija i propisani su razlozi zbog kojih verska sloboda može biti ograničena, a to je ono što neki od nas ukazuju tokom ove načelne rasprave.
Vrlo značajnim smatram upravo to, jer verska sloboda ne sme ugrožavati pravo na život, zdravlje, prava dece, pravo na lični i porodični integritet, pravo na imovinu, ne sme da izaziva i podstiče versku, nacionalnu i rasnu netrpeljivost. Precizno i jasno u zakonu stoji.
U drugom delu, koji ima tri celine, regulisan je pravni položaj crkava i verskih zajednica. U poglavlju - autonomija definisani su subjekti korporativne verske slobode, zajamčena sloboda u udruživanju, autonomija crkava i verskih zajednica, položaj autonomne regulative crkava i verskih zajednica u državno-pravnom sistemu.
Utvrđena su prava sveštenika i verskih službenika u društvu, utvrđena je pravna sposobnost crkava i verskih zajednica, i ono što je jako važno, meni se čini najvažnije, crkvama i verskim zajednicama je priznat kontinuitet u pravnom subjektivitetu na osnovu zakona koji su ranije doneti.
Druga celina se odnosi na registraciju crkava i verskih zajednica. To je isto jedna tema koja je mnogo puta ovde pominjana, čini mi se vrlo tendenciozno, jer je potpuno precizno u zakonu dato ono što smo mi isticali kao pitanja.
Dakle, ovde se jasno i precizno propisuje obavezno vođenje i sadržaj registra. U registar ulaze sve legalne crkve i verske zajednice automatski se upisuju u registar, a dat je precizno postupak registracije novih, dat je precizno način korišćenja naziva, procedura rešavanja o prijavi za upis, utvrđeni su i razlozi za brisanje iz registra.
Ovaj deo je izuzetno važan, jer je vrlo važno da se zna ko su lica koja predstavljaju određenu crkvu ili versku zajednicu, gde su njihove generalije, odnosno adrese. Kada se pojavi problem, država zna kome može i treba da se obrati.
Država ima uvid u aktivnosti svake crkve i verske zajednice na osnovu onog što su one napisale, kao i o izvorima stalnih prihoda verskih organizacija, što je jako važno, jer verska organizacija koja ostvaruje ciljeve drugačije od onih radi kojih je ona osnovana, može da bude izbrisana iz registra. Kako? Ministarstvo je predvidelo organ koji će vršiti nadzor nad sprovođenjem zakona.
U poglavlju o imovini i finansiranju identifikovani izvori finansiranja crkava i verskih zajednica. Data je mogućnost saradnje države i crkve na materijalnom planu, a uređena su socijalna prava sveštenika i verskih službenika.
Treći deo je delatnost crkve i takođe ima tri dela. Prvi, bogoslužbena delatnost, definiše prostore, mesta i ustanove u kojima se može, naglašava se može, vršiti bogosluženje i prvi put posle Drugog svetskog rata dozvoljava se mogućnost da se bogosluženje i verski obredi mogu vršiti u školi, u ustanovama dečije i socijalne zaštite, u policijskim i vojnim objektima, u zatvorima, što po meni zapravo čini veliki iskorak, jer se bogosluženje i potreba za bogosluženjem približavaju onima kojima je potrebna i u nekim uslovima kada je nemoguće da se zadovolji u hramu.
Takođe su propisani uslovi za humanitarnu delatnost crkava i verskih zajednica, gde su crkve i verske zajednice dužne da vidno istaknu svoj puni naziv, što je još jednom ponavljam izuzetno važno zbog nekih naših, ne samo naših prethodnih iskustava, od kojih su mnoga bila gorka, a neka i opasna.
Sada dolazimo na još jednu izuzetno škakljivu oblast, koja mi se čini isto tako izrabljivana tokom ove načelne diskusije, a to je obrazovanje. Ova oblast doduše do sada nije nikada bila regulisana ovim zakonom i predstavljala je zbog toga problem u životima mnogih mladih ljudi koji su iz nekih razloga odlučili da pohađaju verske škole.
Ovde u zakonu jasno su definisane verske obrazovne ustanove, utvrđena su prava osnivanja i standardi prema važećem zakonu iz ove oblasti, koji moraju biti zadovoljeni da bi one mogle da se osnuju. Takođe, mogućnost da se one uključe u obrazovni sistem države, isto tako kao mogućnost. Ukoliko želite, vi morate da zadovoljite određeni zakon iz oblasti prosvete koji smo mi ovde doneli.
Zatim, izuzetno značajno utvrđuje se pravno dejstvo i status diploma stečenih u verskim obrazovnim ustanovama, koja mogu imati isto pravno dejstvo kao i diplome stečene u državnim ustanovama i privatnim školama. Naravno, po meni je ovo izvanredan potez, jer moram da kažem da sam iz prosvete i znam da su obrazovni standardi mnogih verskih obrazovnih institucija, kada to kažem mislim na Bogoslovski fakultet, mnogo viši nego standardi na Karić univerzitetu, raznim mega i giga trendovima, singidumima i slično.
A moram da pomenem nešto što je aktuelno trenutno u mom gradu u Valjevu, da se na jednom od tih univerziteta istovremeno može i diplomirati i magistrirati. Ako ste dovoljno dugo bili kao student, onda da ne gubite vreme, istovremeno i diplomirate i magistrirate.
Ovde su utvrđena i socijalna prava učenika i studenata verskih obrazovnih ustanova, kao i pravo na versku nastavu u državnim, privatnim osnovnim i srednjim školama. Veronauka je ušla u škole već izvestan broj godina, pokazalo se da je to korisno. Naravno, opet kao mogućnost, neki hoće da je uče, neki neće, za mene je to izvanredno, jer imate slobodu da odlučite šta želite.
Isto tako pitanje kada sam ovo dotakla je i pitanje ko je taj koji odlučuje u ime dece pred zakonom, roditelj do 18 godina odlučuje za svoje maloletno dete. Prema tome, i ovde da izabere da li će da mu dete uči jedan ili drugi ponuđeni predmet je na roditelju.
U poglavlju kulturna delatnost identifikovani su nosioci kulturne i naučne delatnosti u sastavu crkava i verskih zajednica, data su prava istim da imaju sopstvenu izdavačku i informativnu delatnost, opet uz jako važnu delatnost ko stoji iza toga. Data je mogućnost da država iz svog budžeta finansira kulturnu i naučnu delatnosti crkvi i verskih zajednica, opet kao mogućnost.
A ministar je lepo govorio o tome šta je potreba države. Naravno, da je potreba države da finansira naučnu delatnost, jer iz oblasti crkvenog prava, crkvene istorije, crkvene filozofije mi zaista možemo samo da naučimo iz toga.
Posle svega što sam rekla moram da kažem da je Predlog ovog zakona za mene izvanredan, potpuno u skladu sa Ustavom, Ustavnom poveljom i Konvencijom o ljudskim pravima, da ima vrlo visoke standarde poštovanja ljudskih prava, u skladu je sa zakonima članica evropskih unija koje su donele ovakve zakone, govorim o Nemačkoj, izabalansiran je, sveobuhvatan i, što je najvažnije, on nastavlja kontinuitet sa drugim zakonima iz ove oblasti koje je Srbija imala još od Sretenjskog ustava pa naovamo.
Kako je predlog ovog zakona u duhu najbolje srpske pravoslavne tradicije, poslanička grupa DSS će glasati za njega. Još jedan moj savet. U noći između subote i nedelje slušala sam slučajno radio, nisam sigurna koju stanicu, čula sam da je sad novinarima jako interesantno da o zakonu i o tome šta se dešavalo na tom Odboru za evropske integracije pričaju ljudi koji nisu bili na tom odboru, ali koji su sedeli u svojoj kancelariji koja je blizu tom prostoru gde se dešavala diskusija.
Kako čovek koji je slušao sve to otprilike, nije dobro čuo, molim da se sledeći put kada se odbori dešavaju govori mnogo glasnije, pa ako novinare baš to interesuje, da bar bude interpretacija tačna.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo poslanici, poštovani gospodine ministre, u svom obraćanju hoću da pođem od onoga što je današnja tačka na dnevnom redu, a to je - strategija Vlade Srbije u borbi protiv korupcije.
Spadam u one poslanike, mirne duše to mogu da kažem, tako što vas gledam ovde, da bar 90% poslanika u ovoj sali može da kaže i da se saglasi sa mnom da jedva čeka da ova država zaista počne da se bori protiv korupcije, i to ne samo tako što ćemo danas ovo obraditi i za nekoliko dana izglasati ovu strategiju, nego tako što će ona zaista da zaživi u ovoj zemlji.
Da je borba protiv korupcije počela i da se zahuktava bogami jako dobro pokazuje potpuno histerično ponašanje pojedinih naših kolega poslanika danas ovde, pokazuje potpuno neobjektivno prikazivanje medija o onome što se danas ovde događa, o onome što se ovde događalo u subotu i nedelju, pokazuje to što neki mediji zaboravljaju šta to znači objektivno prikazivanje stvari.
Sinoć sam bila u jednom autobusu koji se vraćao prema Valjevu, stajali smo sat i po jer je bila velika saobraćajna nesreća na putu, upaljen je televizor i gledala sam kako izgleda izveštavanje BK televizije o onome šta se dešava u Skupštini. Verujte, ja sam se smejala. Ono je bruka i ono se ne može nazvati informisanjem. Za ono neko mora da odgovara. Ono je javni medij.
Šta je meni danas još jako zanimljivo ovde? Ovo potpuno histerično obraćanje i omalovažavanje svega onoga što Vlada Srbije, na čelu sa premijerom, gospodinom Koštunicom, čini.
(Predsednik: Izvinite, niko se histerično ne obraća, upozoravam vas, bez tih izraza. Narodni poslanici biraju način.)
Spadam u one koji mirne duše veruju da je borba sa korupcijom započela. Započela je tako što su uhapšeni lekari koji su maltretirali građane i tražili im 150 evra za regularnu uslugu. Hoću da kažem da su uhapšeni carinici koji su uzeli 50 evra. Ali, hoću da verujem da će odgovarati i poslanici koji su uzeli 200.000 evra za uslugu, a mi ćemo saznati valjda i koju uslugu.
Hoću da kažem da verujem da će odgovarati i oni koji su im ponudili tih 200.000 evra, jer mislim da u ovoj zemlji u proteklih 15 godina niko nije mogao da zaradi toliko novca, a da taj novac nije uzeo na neki drugi način, da to nisu legalni putevi.
Hajde da odgovorim na pitanje moje koleginice o tome kako je zakazan Administrativni odbor. Nisam član Administrativnog odbora. Ja sam poslanik koji sedi u ovoj sali i smatra da se u ovoj sali radi posao poslanika, da se najveći posao poslanika odvija u ovoj sali. Bila sam ovde u subotu i nedelju i tada je bilo, nažalost, jako malo poslanika. Nisam videla poslanike koji sada kažu da, eto, nisu znali da je taj administrativni odbor. Kao i svi oni koji su bili tog dana ovde u sali, ja sam eto znala da je bio Administrativni odbor.
Još jednom, gospodinu Pejčiću, moram da kažem da mu nisam zahvalna što mi je razbio iluzije da su postojali neki drugi poslanici koji su sa zadatkom išli kod gospodina koji ima toliko novca da ponudi Srbiji. Naivno sam verovala da su ti poslanici sa specijalnim zadatkom, oni koji po salama i hodnicima naše skupštine, a ne u ovoj sali gde se bori za istinu i govori istina, razgovaraju sa medijima, šuškaju između sebe i sa nekim nepoznatim ljudima. Nažalost, ja sam izgleda naivna.

Pošto govorimo o ovom zakonu, za koji smatram da je vrlo stručan, nisam smatrala da treba da se javim pošto zdravstvo apsolutno nije moja struka. No, kako smo ušli u potpuno laičke i neke vode koje se ne odnose na ovaj zakon, ovde moram da prokomentarišem jednu stvar koja se stalno vrti – pacijent ili građanin.
Pacijent nije onaj ko je bolestan. Pacijent je onaj ko traži usluge u medicini. Mogu da budem trudna, nisam bolesna, tražim uslugu u zdravstvu. Pacijent je i životinja kod veterinara, a nije građanin. Tražite vakcinu... Vidim da ste se jako promenili i jako živnuli na pomen trudnoće, ali hajde da potražimo neki drugi primer koji je jednostavniji. Kada dolazite po vakcinu vi ste zdravi jer ne možete da primite vakcinu ako ste bolesni, ali opet tražite zdravstvenu uslugu. Dakle, ovde je u pitanju pacijent, a on je naravno i građanin, ali to nema veze sa ovom pričom i hajde da se vratimo zdravstvu.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo, volela bih da nisam razumela gospodina koji je pre mene govorio, zato što je sve ovo što je on predložio radio Hitler u svoje vreme, u tzv. kindergartenima.
Prosto, na uzrastu od tri godine detetu je izuzetno potrebna porodična briga, jer ono tada stiče neke osnovne životne navike. Vrlo bi opasno bilo kada bi neko zakonom predvideo da ja moje dete moram da dam u neko obdanište samo zato što je to tako predviđeno. Mislim da je potrebno naći prostora da porodica da neke osnovne životne nazore, a posle toga naravno da postoji dobra volja roditelja ili shvatanje roditelja da li će sa tri godine da ide u obdanište ili ne.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, skoro je godinu dana otkako je Predlog zakona o sprečavanju dopinga u sportu povučen iz redovne procedure. Slučajno se sećam datuma, bio je to 2. novembar 2004. godine.
Šta hoću da kažem ovim? Hoću da kažem, u stvari, da mi je potpuno jasno da ovaj predlog zakona o sprečavanju dopinga u sportu nije politički mnogo atraktivan, ali ga kao i većina naših građana smatram vrlo nužnim i ovde mislim na sve one građane koji na bilo koji način imaju kontakt sa sportom, bilo da su aktivni takmičari, treneri, funkcioneri u sportu, bilo da se sportom bave na jedan rekreativan način ili su samo pasivni navijači i posmatrači.
Zbog čega je nužno da se ovaj zakon usvoji? Pre svega iz dva razloga. Kada usvojimo ovaj zakon, postaćemo deo jedne velike porodice evropskih naroda, koji su ovaj kodeks već prihvatili kao nešto što je normalno i prirodno, i na taj način moći ćemo da učestvujemo na svim velikim i malim takmičenjima, počev od svetskih, evropskih, balkanskih i slično. Ali, i to je onaj drugi razlog, vrlo je važno da ga usvojimo zbog toga što onda možemo da se pojavimo kao konkurent koji hoće da bude domaćin na ovim velikim takmičenjima.
Osim toga, mislim da je vrlo važno da se ovaj zakon usvoji zbog toga što je sport već davno prestao da bude ono što jeste njegova osnovna suština.
Ako pogledamo ono kako su Grci shvatali sport kao nešto što je takmičenje sa samim sobom, pa do onog da se takmičimo sa drugim, ali u cilju da pobedi onaj koji je kvalitetniji, koji je talentovaniji, koji je spremniji, sport je jednostavno prestao da bude sve to.
Postao je industrija, biznis, da ne koristim neku težu reč, a mogla bih da je koristim, jer sam kao i većina naših građana bila u situaciji da gledam našeg proslavljenog košarkaša i kasnije pisca, Ljubodraga Ducija Simonovića, koji je u svojim knjigama jako dobro i jako precizno razotkrio mašineriju koja se pravi oko sporta i oko sportista, pri čemu se od cele te priče nudi samo jedan moto, a to je - pobedi ili umri.
Poboljšanje telesnih sposobnosti uz pomoć farmakoloških supstanci je stara ljudska opsesija i potreba. Još u antičko doba na sportskim takmičenjima su korišćene stimulativne supstance da bi se postigla prednost i olakšala pobeda. Sa obnovom olimpijskih igara ponovo je aktuelizovana upotreba različitih stimulativnih supstanci na sportskim takmičenjima, pri čemu je razvoj farmakologije omogućio proizvodnju do tada nepoznatih supstanci. U kojoj meri su takve supstance korišćene do šezdesetih godina dvadesetog veka, kada je počela njihova zabrana, može samo da se nagađa.
Tek su smrtni slučajevi tokom takmičenja naterali Olimpijski komitet da pristupi zabrani stimulativnih sredstava, prvo stimulansa i narkotika, a vremenom i drugih supstanci i da uvede različite doping metode. Neposredan povod za uvođenje antidoping zabrane bio je smrtni slučaj bicikliste Toma Simpsona 1967. godine na trci kroz Francusku. Uzrok smrti je bilo uzimanje amfetamina u sadejstvu sa ekstremnim temperaturnim opterećenjem. Do danas, ako sam dobro pokupila ove podatke, 112 sportista je umrlo usled toga što je na bilo koji način koristilo svesno ili nesvesno doping.
Doping je, nažalost, stalni pratilac savremenog sporta. Usled razvoja tehnike, doping kontrole i povećanja obuhvata doping kontrole, upotreba zabranjenih doping supstanci i metoda značajno je smanjena. Rigorozna doping kontrola na sportskim takmičenjima od 1972. do 1984. godine dovela je do toga da su na doping testu manje od jedan posto sportista bili doping pozitivni.
Od 1984. godine opet je zabeležen porast upotrebe dopinga. Upotreba doping supstanci postala je značajan pratilac i određenih oblika rekreativnog sporta, posebno moram da kažem kada su u pitanju fitnes i bodi bilding aktivnosti. Osnovni problem kod ovih sportskih aktivnosti leži u prilično rastegljivoj razlici između dopuštenih aparata, odnosno preparata za oblikovanje, dopunskih sredstava ishrane i doping steroida.
Svi oni koji čitaju jedan od ovih časopisa koji se bave bilo kojim od ovih vidova rekreacije mogu da primete more reklama koje upravo nude različite oblike dopinga pod plaštom poboljšane ishrane, kvalitetnije ishrane, pod plaštom sredstava kojima će se lakše oblikovati telo i slično.
Između česte spremnosti da se uzimaju razna dopunska sredstva ishrane da bi se brzo došlo do poželjnog izgleda tela i prelaska na korišćenje doping supstanci jako je mali korak. Uz lošu informisanost i često međusobno ohrabrivanje vežbači postaju lak plen reklamnih prospekata raznih sredstava, koja neretko sadrže i doping supstance.
Prema istraživanju, postoje osnovna četiri razloga za korišćenje dopinga u vrhunskom sportu. Prvi je enormni pritisak na sportistu za postizanje što boljeg rezultata. Ovaj pritisak proističe, pre svega, iz okolnosti da se na međunarodnim nacionalnim, pa čak i regionalnim takmičenjima, pažnja poklanja samo onome ko stoji na pobedničkom postolju i ko je postigao neuobičajen rezultat. Samo ti sportisti dobijaju medalje, pažnju medija i javnosti, a samim tim i sponzorske ugovore što, moramo da priznamo, jeste jedan od najvećih problema sporta.
Drugi je, vrhunski sport je postao biznis i industrija, gde vlada stalni pritisak za rezultatom. Finansiranje bavljenja sportom, koje je postalo profesija sportiste, moguća je samo uz vrhunski sportski učinak. Treća stvar je da doping jednog jedinog sportiste i rezultat koji on postiže uzimajući ovaj doping povećava pritisak na druge sportiste, dakle, da i oni koriste doping ukoliko žele da pobede. Četvrta stvar je, sportska medicina je dokazala da već jedan posto povećanja učinka donosi koristi i prednosti.
Vrhunske rezultate, naravno, moguće je postići ne koristeći nijedan doping, ali njihovo postizanje traje nešto duže, mada i rezultati traju duže.
Rekla bih nekoliko reči o supstancama koje se ovom prilikom koriste. Amfetamini, efedrini i slične supstance u stanju su da povećaju sposobnost, odnosno rezultat čoveka. Štaviše, vrhunski sport je bitno opterećen njihovom upotrebom. Nažalost, mnogi izveštaji pokazali su da se upotreba dopinga proširila i na rekreativni sport, posebno fitnes centre. Od svih učesnika u sportu i oko sporta očekuje se minimum etičkog ponašanja, koje obavezuje na očuvanje fizičkog i psihičkog zdravlja i partnerskih odnosa. Doping predstavlja negaciju osnovnih vrednosti sporta i borba protiv njega je zadatak svih koji žele sportu dobro.
Intenziviranje borbe protiv dopinga poslednjih godina svoj glavni izraz dobila je u usvajanju Svetskog antidoping kodeksa na Svetskoj konferenciji o borbi protiv dopinga u sportu, održanoj u Kopenhagenu 2003. godine. Prema tom kodeksu, sportski savezi i organizacije u oblasti sporta, uključujući i Olimpijski komitet Srbije i Crne Gore i nacionalne sportske saveze, trebalo je da usklade svoje akte sa odredbama Kodeksa.
Od početka Olimpijade u Atini, a do početka Zimske olimpijade u Italiji 2006. godine, trebalo bi u okviru UNESK-a da budu usvojene od strane država Svetska antidoping konvencija, koja bi za osnov imala Svetski antidoping kodeks.
Na dnevnom redu sednice UNESK-a, koja počinje za nekoliko dana, nalazi se i donošenje Svetske antidoping konvencije. Prema Svetskom antidoping kodeksu, do početka zimske olimpijade očekuje se od država koje podržavaju borbu protiv dopinga u sportu da usvoje i odgovarajuću pravnu regulativu usmerenu na sprečavanje dopinga u sportu.
Sportisti iz zemalja, čiji sportski savezi ne sprovedu odredbe Kodeksa, ne mogu da učestvuju na olimpijadi, a države koje ne podržavaju Kodeks ne mogu da konkurišu za održavanje velikih sportskih takmičenja na svojoj teritoriji.
Podržavajući sprovođenje Svetskog antidoping programa i aktivnosti Svetske antidoping agencije, uz rešenost da ispuni preuzete obaveze ratifikacijom Evropske konvencije o sprečavanju dopinga u sportu, Uprava za sport Ministarstva prosvete i sporta Republike Srbije preduzela je u poslednje dve godine čitav niz mera, koje bi trebalo da budu osnova borbe protiv dopinga u našem sportu.
U te mere posebno spada donošenje zakona o sprečavanju dopinga u sportu, čiji je predlog pred nama, uspostavljanje i formalizovanje saradnje sa Svetskom antidoping agencijom i stalnom grupom za praćenje Evropske konvencije o sprečavanju dopinga u sportu Saveta Evrope, projekat - doping u sportu, koji se radi u saradnji sa Medicinskim fakultetom u Beogradu, katedrom za medicinu sporta, potpisivanje Deklaracije iz Kopenhagena, edukacija o bolestima zavisnosti i dopingu u okviru programa sportskih škola i kampova, koje je prošlo preko 6.000 perspektivnih sportista.
Još nekoliko reči o ovom zakonu. Zakon, čiji je predlog pred nama, za razliku od Zakona o sportu, koji sadrži samo jednu uopštenu primedbu tipa - doping nije dozvoljen, izuzetno je dobar i precizan. On uređuje mere i aktivnosti za sprečavanje dopinga u sportu, precizira sve slučajeve u kojima postoji povreda antidoping pravila.
Kao ovlašćenu antidoping organizaciju zakon navodi antidoping organizaciju Republike Srbije, koja nije telo ni pri Vladi, ali ni pri, recimo, Olimpijskom komitetu, kako bi bila potpuno objektivna i potpuno nezavisna. Uz to, pravila antidoping organizacije su u skladu sa Evropskom konvencijom o sprečavanju dopinga u sportu i međunarodnim standardima propisanim od strane Svetske antidoping agencije.
Obaveze, utvrđene ovim zakonom, primenjuju se na sve organizacije u oblasti sporta na teritoriji Srbije.
Polazeći od shvatanja da nema uspešne borbe protiv dopinga u sportu bez aktivne uloge sportskih saveza, zakonom se određuju obaveze sportskih asocijacija protiv dopinga u sportu, a propisuju se i kazne za savez koji ne poštuje utvrđene obaveze. Naime, takav savez ne može biti finansiran iz javnih prihoda.
Dalje, zakon precizira i sankcije za lica u sportu za koja se utvrdi doping, a to su: diskvalifikacija rezultata, privremena suspenzija, zabrana učešća na takmičenjima i zabrana obavljanja funkcija. U okviru kaznenih odredbi utvrđene su prekršajna i krivična odgovornost.
Krivična dela su u skladu sa našim krivičnopravnim sistemom. Nadzor nad primenom zakona ima Ministarstvo prosvete i sporta, a upravni nadzor vršiće sportski inspektori, čija su prava, dužnosti i ovlašćenja propisana zakonom.
Sve sportske organizacije moraju, prema ovom zakonu, da svoja opšta akta i rad i organizaciju usklade sa odredbama ovog zakona najkasnije šest meseci od njegovog stupanja na snagu.
Poslanička grupa DSS će ovaj zakon podržati, jer on doprinosi uspostavljanju reda i zakonitosti u ovoj oblasti, koja mislim da je od izuzetne važnosti za svaku državu.
Ono što još mogu da kažem jeste da od ovog ministarstva očekujemo, u najskorije vreme, pred nama ovde i Zakon o sportu. Mislim da će ono taj zakon vrlo brzo staviti pred nas. Hvala.

Po važećem Poslovniku, govornik mora da govori istinu. Gospodin koji je govorio pre mene, a koji je široj javnosti poznat po tome što je naročito govorio istinu u proteklom periodu, mašući kartama iz Bodruma, poziva se na to da je ozbiljna stranka. Ne znam koja to ozbiljna stranka dozvoljava sebi da glasa iz Bodruma za vrlo važne zakone i da traži od nas da u to poverujemo.
Dalje, gospodin malopre, kada se prethodni put pojavio, reče da je ova vlada donela zakon po kome se plaća pretplata. Mislim da gospodin greši. Ali, pošto on voli da govori na drugi način, podsetiću ga, njegova vlada je to donela.
Takođe, prošli put reče da sve poluge vlasti gospodina Miloševića vraća ova vlada. Gospodine, ova vlada je ušla u Evropu. Ova vlada velikim koracima ide ka Evropi. Gospodine, ova vlada radi sve ono što biste vi jako želeli da kažete da je vaša radila.

Uvaženi predsedniče, uvažena gospodo iz Ministarstva, gospođo ministarka, dame i gospodo poslanici, Republika Srbija ima izvanredne ekološke uslove za razvoj semenarstva. Uz to, ima zaista izuzetno bogat resurs biljnih genetskih potencijala. Nažalost, na međunarodnom tržištu semena nema nas preterano mnogo, a mogu da kažem da smatram da je jedan od razloga i to što nemamo jedan specijalizovan zakon koji bi pokrio ovu oblast i koji bi bio kompatibilan sa evropskim zakonodavstvom, a bez takvog zakona nažalost mi ne možemo biti prisutni na evropskom tržištu.
Značaj proizvodnje kvalitetnog i sertifikovanog semena sorti poznatog genetskog identiteta sa stanovišta poljoprivredne proizvodnje, očuvanja genetskih resursa, unapređenja semenarstva, zaštita potrošača i životne sredine, sve su to uslovi koji su nam nametnuli potrebu da se izradi jedan novi zakon koji bi pokrio ovu oblast.
S obzirom na to da postoje jako značajne razlike između ove dve oblasti, vrlo nužno je bilo da se ove oblasti razdvoje. Ovakav jedinstveni zakon u praksi je pravio dovoljno problema, bio je dosta neprimenjiv, tako da je zaista nužnost da se on razdvoji.
Moram da pohvalim napore ministarstva što su do sada pokušali da pokriju ovu oblast specijalizovanim zakonima. Do sada su doneta takva dva zakona. To je Zakon o sadnom materijalu voćaka, vinove loze i hmelja i drugi zakon koji je specijalizovan, a to je Zakon o reproduktivnom materijalu šumskog drveća. Sada imamo ovaj treći zakon kojim treba da bude pokrivena ova oblast.
Zakon o kome sam ranije govorila ne propisuje na odgovarajući način kategorije semena, što predstavlja osnovni uslov za proizvodnju zdravog, testiranog i kontrolisanog semena, oslobađanje od bolesti i štetočina što je, svakako, razlog zbog čega danas nismo mogli da dopremo do evropskog tržišta. Takođe je važno obezbediti seme boljeg kvaliteta i domaćim potrošačima, što će se jako brzo odraziti na kvalitetniju i uspešniju poljoprivrednu proizvodnju u našoj zemlji.
Iz svega ovoga se jasno vidi koliko je važno urediti oblast semenarstva, štititi interese i proizvođača i potrošača, a sve to uskladiti sa sličnim zakonima u Evropi.
Predlog zakona koji je pred nama usklađen je sa direktivama EU i Saveta Evrope i oni regulišu, jedinstveno uređuju, priznavanje sorti, sertifikaciju, promet i tržište semena unutar EU. Ovim zakonom uređuju se uslovi, način proizvodnje, dorada, korišćenje prometa, uvoz i ispitivanja kvaliteta semena poljoprivrednog bilja, kao i priznavanje novostvorenih domaćih sorti, odobravanje i uvođenje u proizvodnju stranih sorti i upis sorti poljoprivrednog bilja u Registar sorti poljoprivrednog bilja.
Naravno, čini mi se da je ovde najvažnije reći sledeće: da se odredbe ovog zakona ne odnose na proizvodnju i promet genetski modifikovanog semena poljoprivrednog bilja, na uzorke semena a razmenjuju se u cilju ispitivanja, oplemenjivanja i izvođenja eksperimenata, na uzorke semena za biljne gene, na proizvodnju sorti cveća, lekovitog, aromatično, začinskog i ukrasnog bilja, i smeša trava za parkove i sportske terene. Dakle, moram da istaknem, ne odnosi se na genetski modifikovano seme.
Na osnovu posebnih uslova i u pogledu kvaliteta i porekla semena izdvojeno je pet kategorija sortnog semena i to predosnovno, osnovno, sertifikovano seme prve generacije, druge generacije i proizvodno seme. Bitno je da kažem da je za svaku od ovih kategorija data jasna precizna definicija, a kategorije i njihovi nazivi, sve je usaglašeno sa direktivama EU.
Novina u zakonu je i način obeležavanja semena u prometu, jer svaka kategorija ima poseban tip etikete. Zakon precizira i ko vrši kontrolu nad proizvodnjom pojedinih kategorija semena. Novina u zakonu je i to da se proizvodnjom semena mogu baviti privredna društva, odnosno preduzeća, odnosno druga pravna lica i preduzetnici, pod uslovom da su upisati u Registar proizvođača semena, rasada i lekovitog bilja.
Proizvodnjom semena može se izuzetno baviti i fizičko lice na osnovu ugovora o saradnji sa proizvođačem semena, a seme proizvedeno u toj saradnji smatra se proizvodom proizvođača.
Već pomenuti Registar proizvođača je takođe plod usaglašavanja sa EU. Proizvođač mora da vodi knjigu evidencije proizvedenog semena sa podacima o količini primljenog semena, načinu proizvodnje, vrsti i datumu izvedenih radova. Takođe, proizvođač mora da proizvodi samo seme sorti koje su upisane u Registar poljoprivrednog bilja.
Proizvodnja semena u drugim zemljama, a za račun domaćeg naručioca nije bila regulisana zakonom, nego se postupalo od slučaja do slučaja.
Sada je ova oblast regulisana, jer je definisano koja je dokumentacija potrebna u slučaju uvoza semena, kako se obeležava seme tokom transporta u zemlju radi dorade i pakovanja, što je takođe odredba koja je usaglašena sa direktivama EU.
Ja ovde moram da napravim jednu digresiju, naročito me je inspirisalo ono što je govorio moj prethodnik u vezi toga šta se sve uvozi u ovu zemlju vezano za seme, rasad i sve ostalo.
Kao neko ko se bavi cvećem i biljkama, ja ću da vam pokažem jednu ambalažu, to je kesa, gde je jasno navedeno da ovu zemlju za cveće (a to je uvoz iz Nemačke) uvozi firma koja se zove "Seme". Svima onima koji su dolazili na odbore za privatizaciju poznato je ime biznismena iz ove zemlje koji je vlasnik "Semena", odnosno koji je kupio "Seme", čovek koji nam je nudio kao fenomenalno rešenje gajenje salate. Počeo je da nam nudi i rešenja na kojoj zemlji možemo da gajimo tu salatu. Ovo je ambalaža za zemlju za cveće, ali postoji ista takva ambalaža, dakle, postoji zemlja uvezena iz Nemačke i za poljoprivredni rasad, dakle za povrće.
Da se vratim na ovaj zakon. Seme može da se uvozi i izvozom može da se bavi privredno društvo, preduzeće, drugo pravno lice i preduzetnik, pod uslovom da je upisan u Registar. Ono se uvozi samo u originalnom pakovanju i mora da ima deklaraciju izdatu od nadležnih organa zemlje izvoznice, fitosertifikat i sertifikat o sortnosti semena. O uvezenim količinama semena vodi se evidencija na način kako to propiše ministar.
Dakle, pred nama je treći zakon u nizu kojim se ova oblast potpuno definiše. Imamo Zakon o sadnom materijalu voćaka, vinove loze i hmelja, imamo Zakon o reproduktivnom materijalu šumskog drveća i sada ćemo imati zakon o semenu. Ovaj zakon je precizan, direktan, primenjiv u praksi i usaglašen sa direktivama EU i Saveta Evrope. On treba da omogući i olakša domaćim proizvođačima semena pristup međunarodnom tržištu, ali i da omogući da se kvalitet semena na domaćem tržištu popravi i poboljša, što će se, svakako, odraziti na kvalitet i na kvantitet poljoprivredne proizvodnje naše zemlje.
Zbog svega što sam navela, poslanička grupa DSS će podržati ovaj zakon. Hvala.

Gospodine ministre, uvažene kolege poslanici, u svakoj državi koja iole drži do sebe ovakav zakon, porodični zakon, predstavljao bi stub i zauzimao bi jako visoko i važno mesto. No, kako se društva menjaju, kako se razvijaju (nisam sigurna da li uvek i napreduju, ali se razvijaju), menjaju se okolnosti u kojima porodica nastaje i živi, pa se samim tim menjaju i struktura porodice i veze unutar nje.
To kažem zbog toga što je od 1980. godine, kada je Srbija donela Zakon o braku i porodičnim odnosima, prošlo 25 godina i u međuvremenu je usvojeno jako mnogo međunarodnih dokumenata, a oni nisu postali deo našeg zakonodavstva vezanog za porodične odnose i brak.
Imali smo, doduše, i objektivne teškoće vezane za razgraničenje zakonodavne nadležnosti između savezne države i republika; imali smo jedan jako težak period iza sebe, u kome se zapravo nije znalo ko sprovodi zakon na kojem delu teritorije i zbog toga je taj zakon zapravo ostao nešto što je jednim delom bilo samo na teritoriji savezne države, a zatim se jedan njegov deo prenosio u nadležnost pokrajine, da bi se konačno 2002. godine kompletna nadležnost Zakona o porodici prenela na teritoriju savezne države.
Usvajanjem Ustavne povelje 2003. godine konačno se razrešava pitanje nadležnosti između Republike i savezne države u oblasti braka i porodičnih odnosa. Razrešava se na taj način što se propisuje da će se ranije doneti savezni zakoni, izvan poslova državne zajednice, primenjivati kao zakoni država članica sve do donošenja novih zakona u državama članicama. Time se naravno otvara mogućnost da se republičkim zakonom urede pitanja koja su do sada bila isključivo u nadležnosti savezne države, a koja se tiču posebnih sudskih i upravnih postupaka za odlučivanje o pravima iz porodičnih odnosa.
Ustavna povelja obavezuje države članice da svoje zakonske propise usklade sa evropskim i međunarodnim standardima. Kako Zakon o braku i porodičnim odnosima nije do ovog predloga usklađen sa ranije ratifikovanim međunarodnim konvencijama, kao što su, recimo, Konvencija UN o pravima deteta, Haška konvencija o usvojenju, Evropska konvencija o pravnom statusu dece rođene izvan braka, to je naša obaveza, koja proizilazi iz Ustavne povelje, da naše propise i praksu uskladimo sa međunarodnim zakonodavstvom, da propišemo instrumente za efikasnu neposrednu primenu.
Ovaj predlog koji se nalazi pred nama uspostavlja upravo normativni sistem u oblasti porodičnih odnosa, koji je u skladu sa savremenim evropskim zakonodavstvom i praksom, uz potpuno uvažavanje savremenih poimanja porodičnih odnosa, prava čoveka, a posebno prava deteta.
Videla sam da je nekoliko prethodnih govornika o pravima deteta govorilo kao o nečemu što predstavlja problem jer se ne zna o čemu se radi, ali, može da zvuči pretenciozno i nametljivo, s obzirom da je zloupotreba dece u svetu u porastu, a nažalost ova zemlja u tome ne zaostaje za svetom i zaista postoje sve neprimereniji i sve suroviji oblici ovog zlostavljanja i zloupotrebe, to se čini logičnim da se institut zaštite nađe u ovom zakonu.
Predlog porodičnog zakona koji je pred nama nudi bolju i potpuniju pravnu zaštitu porodice, a posebnu pažnju posvećuje pravu deteta na obezbeđivanje najboljih mogućih životnih i zdravstvenih uslova za pravilan i potpun razvoj, kao i mehanizmima za efikasnu realizaciju ovih prava.
Ovaj predlog ima 12 poglavlja: osnovne odredbe, brak, odnosi deteta i roditelja, usvojenje, hraniteljstvo, starateljstvo, izdržavanje, imovinski odnosi, zaštita od nasilja u porodici, postupci u vezi sa porodičnim odnosima, lično ime, prelazne i završne odredbe. Naravno, namerno sam nabrojala poglavlja zbog toga što se u nekima od njih nalaze novi pravni instituti koji zaista jesu veliki napredak u odnosu na prethodni zakon i koji garantuju da će ovaj zakon zaista naći jako mnogo dobrih elemenata u praksi, koji će moći da se izvuku iz ovog zakona.
Naravno, ovde neću da se dotičem demografske politike zato što to nije stvar ovog zakona; neću da se dotičem ni raznih vrsta zloupotreba, jer ovde govorimo o nečemu vrlo preciznom i hoću da govorim o tome.
Dakle, prvi od ovih instituta koje sam nabrojala jesu prava deteta. To je zapravo poseban normativno uređen korpus prava deteta, kao i mehanizmi koji garantuju da se ta prava mogu ostvariti. Meni je ovde jako zanimljivo da je zadržan termin "roditeljsko pravo", koji potvrđuje pravo deteta da se roditelji pre svih drugih brinu i staraju o njemu dok je maloletno.
Mnogo mojih prethodnika istaklo je ovde jako zanimljivu stvar - mogućnost zloupotrebe usvojenja. Ovde se kod prava deteta jako precizno govori da roditelji pre svih drugih treba da se brinu o detetu, ali mi smo svesni toga da nisu roditelji uvek u situaciji da se brinu o svom detetu. Onda zaista treba prepustiti da se o detetu brinu oni koji žele da se brinu o njemu, da mu pruže i pažnju i ljubav, a država propisuje jako preciznu proceduru usvojenja dece. I, naravno da mogućnost zloupotrebe uvek postoji, ali je vrlo mala.
Drugi novi institut je zajedničko vršenje roditeljskog prava i po prvi put je u našem zakonodavstvu, iako je mnogo pre bio u zakonodavstvu Švedske, Norveške, Danske, Belgije, Holandije, Engleske, Francuske, pa i naših suseda Češke i Mađarske. Šta on u stvari znači? Znači zajedničko vršenje roditeljskog prava, čak i kada roditelji prestanu da žive u braku, ali u interesu deteta nađu rešenje da oboje vrše prava i obaveze roditelja.
S obzirom da prekid braka roditeljima uvek donosi preveliki emocionalni naboj da bi mogli da razmišljaju o nečemu drugom sem o sebi, iako se uvek kunu da to rade u interesu deteta, dete najčešće ostaje usamljeno i odbačeno, bespomoćno i uvek nosi jednu određenu dozu krivice, smatra da je ono krivo zbog nekog razloga za taj razvod i potpuno je bespomoćno jer ne shvata šta treba da uradi da pomogne. Upravo zbog ovako visoko emocionalno nabijene situacije nadam se da će ovakav institut u našem zakonodavstvu zaista zaživeti u praksi, zato što on zaista u ovakvim uslovima štiti dete.
Nažalost, i treći institut koji se ovde pojavljuje je potreban; kažem nažalost, zato što naša stvarnost nije nimalo ružičasta i zato što zaista obiluje nasiljem i destrukcijom svuda u društvu, pa i u porodici. Sledeći institut se zove zaštita od nasilja u porodici. Nasilje u porodici postoji, hteli mi to da priznamo ili ne. Možemo da čitamo novinske naslove u toku jednog dana u većini novina, pa ćemo videti koliko postoji i kakve sve oblike preuzima. Posledice su zaista teške, fizičke i duševne patnje dece i žena.
U ovaj predlog zakona unete su odredbe o zaštiti od nasilja u porodici i naravno, opet moram da istaknem, ovde se radi o građanskopravnoj zaštiti, ne o krivičnopravnoj zaštiti. Ona je deo Krivičnog zakona Srbije.
Zaista ne razumem moje prethodnike koji su ovde govorili u kontekstu da je otac taj koji je nasilnik i da će otac biti izbačen iz stana, ovo ili ono. Govori se o nasilniku. On nema pol u ovom zakonu i ne vidim zašto se plašimo da će se tražiti ovakve ili onakve devojke, ili ovakvi ili onakvi očevi. Nisam sigurna da je kritikovanje zakona sa ove pozicije, i stav da je nasilnik taj koji je ugrožen, nešto što će doneti poene pred ljudima.
Četvrti institut je posredovanje. To je alternativni mehanizam za razrešenje sporova u odnosu na sudski ili upravni postupak. Posredovanje je naročito važno u porodičnom pravu, s obzirom da su razvodi dovoljno traumatični i za roditelje i za decu. Ovo govorim sa pozicije moje struke.
Bavila sam se godinama ovim poslom u jednoj školi i znam koliko je ceo ovaj posao traumatičan i za one koji ga sprovode, a mogu da govorim i o tome koliko je traumatičan za decu i za roditelje. Neće niko praviti veliki problem zato što se skraćuje postupak za 15 dana, ako postoji mogućnost da se roditelji čuju i da svoju situaciju u braku poprave.
Peti institut se zove bračni ugovor. Opet da kažem dušebrižnicima koji se brinu da će neko imovinu ovde moći da prenese nekom drugom supružniku – on je moguć, nije obavezan. To je ugovor gde budući supružnici svoje imovinske odnose na postojećoj ili budućoj imovini uređuju na način na koji im to odgovara. Dakle, niko ih ne tera da to moraju da urade na jedan određeni način, gde će neko da dobija a neko da gubi. Prosto, postoje i takve situacije u životu, zakon predviđa i tu mogućnost. Ako nekome treba, može da je koristi.
Šesti institut, oko koga, vidim, ovde ima najvećih dilema, jeste pravo stanovanja. To je po prvi put zakonski regulisana lična službenost stanovanja u korist maloletnog deteta i roditelja koji o njemu brine. Dakle, opet se govori o interesu deteta, ne govori se o interesu nasilnika. Nisam sigurna i niko mi neće nikada dokazati da je nasilnik pogodan roditelj da brine o svom detetu. Opet ne govorim da je nasilnik muškog ili ženskog roda, govorim o tome da je nasilnik.
Sledeći institut je emancipacija. To je osnov za sticanje potpune poslovne sposobnosti pre punoletstva, pod uslovom da je maloletno lice navršilo 16 godina, da je postalo roditelj i da je dostiglo telesnu i duševnu zrelost potrebnu za samostalno staranje o sebi.
Namerno sam govorila u korist ovog zakona sa pozicije novih instituta koji su uneti u njega. Smatram da su oni jako dobri, da će našu praksu obogatiti i da će mnogo unesrećene dece naći način da svoja prava ostvare kroz ovaj zakon. Moram da pomenem da su i oni instituti koji su bili u prethodnom zakonu, kao što je usvojenje, vanbračna zajednica, sporazum o razvodu braka, zaista pretrpeli izvesne izmene i da su one dobre.
Ovaj predlog porodičnog zakona koji se nalazi pred nama jeste dobar predlog zakona, jeste zakon koji prati savremeni trend, zakon koji je u skladu sa međunarodnim zakonodavstvom, zakon koji će u našoj praksi pomoći da se mnogo stvari uradi na bolji način. Zbog toga će DSS ovakav predlog zakona podržati.

Gospodine predsedavajući, gospođo ministre, dame i gospodo poslanici, spremajući ovaj zakon pale su mi u oči dve jako suprotne i različite stvari, a zapravo se radi o istom, a evo o čemu.
Kao prvo, ako pogledamo položaj Srbije i ako pogledamo klimu koju naša Srbija ima, možemo da zaključimo da proizvodnja voća može da bude ono od čega Srbija živi. Sa druge strane, ako pogledamo status i položaj koji Srbija ima na tržištu voća i sadnog materijala voća i vinove loze, videćemo da su ove dve stvari u potpunoj koliziji, zapravo našeg mesta i našeg položaja tamo i nema.
Proizvodnjom sadnog materijala do sada su se bavila i pravna i fizička lica, bez obzira na stručnu spremu, i to se ovde za ovom govornicom već više puta ponovilo kao jako dobro i pozitivno, jer mi se rađamo tako što znamo da se nešto radi. Vrlo je problematično ako slučajno proizvođač sadnog materijala, odnosno voća i povrća, uzme olovku, papir i knjigu pa nešto i pročita i vidi da može da proizvede mnogo kvalitetnije i mnogo više nego što je do tada radio.
Ako hoćemo na evropsko i svetsko tržište, a kažemo da hoćemo, onda je vreme da pogledamo činjenicama u oči i da vidimo šta možemo da uradimo sa ovim na čemu smo sada i da krenemo jedan korak dalje. Predlog ovog zakona upravo doživljavam kao korak dalje, kao jedan od malih, ali vrlo važnih koraka da se oblast poljoprivrede, koja jeste vrlo važna za ovu zemlju, definitivno, konačno uredi i konačno se stavi tačka na ovaj javašluk koji u poslednjih 15 godina kulminira.
Pravni osnov za donošenje ovog zakona nalazi se u Ustavu Srbije u članu 72. stav 1. tačka 5. u kome se precizira da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje sistem zaštite i unapređenja životne sredine, kao i zaštitu i unapređenje biljnog i životinjskog sveta.
Proizvodnja, korišćenje i promet sadnog materijala u dosadašnjem, važećem Zakonu o semenu i sadnom materijalu iz 1993-1994. godine uređeni su na isti način i za seme i sadni materijal šumskog bilja, kao i za seme i sadni materijal voća i vinove loze, odnosno hmelja. Naravno, uz izvesne sličnosti postoje i značajne razlike, a upravo ovako postavljena regulativa predstavlja izuzetno veliki problem da se ova oblast sprovede u praksi.
Sadašnji zakon ne propisuje kategorije sadnog materijala, što je dovelo do proizvodnje isključivo standardnog sortnog materijala koji je uz to, svedoci smo, prodavan na svim mogućim mestima, potpuno neodgovarajućim.
Ustavnom poveljom državne zajednice Srbija i Crna Gora utvrđena je obaveza država članica da donesu nove propise u onim oblastima koje regulativa državne zajednice ne pokriva. Ovaj predlog zakona je upravo rezultat jednog takvog gledišta. Ovim predlogom konstituisani su novi subjekti, dati su novi pojmovi i termini u našem pravnom sistemu, tako da do pravnog usklađivanja, terminološkog, tek treba da dođe.
Predlog zakona o sadnom materijalu voćaka, vinove loze i hmelja usaglašen je i sa regulativom Evropske unije i sa direktivama Evropske unije.
Ovim zakonom uređuju se uslovi i način proizvodnje, prometa i uvoza sadnog materijala voćaka, vinove loze i hmelja, priznavanje novostvorenih sorti, upis sorti voćaka, vinove loze i hmelja i podloga u registar sorti i održavanje sorti koje su upisane u registar, kao i lista preporučenih sorti i podloga.
Takođe je precizno definisano šta se smatra sadnim materijalom, kao i značenje reprodukcionog sadnog materijala, što smatram jako značajnim, jer ako se upustimo u tumačenje nečega što je vrlo stručno dolazimo do strašno velikih problema.
Na osnovu posebnih uslova u pogledu kvaliteta i porekla izdvojene su četiri kategorije koje ću samo da navedem, jer mislim da je jako značajno da se zna o čemu se radi. To je predosnovni, koji služi za proizvodnju osnovnog sadnog materijala i testiran je po najnovijim međunarodnim standardima na prisustvo bolesti i štetočina, ono što imamo uvek problem kasnije. Zatim, osnovni sadni materijal koji služi za proizvodnju sertifikovanog sadnog materijala, a proizvodi se u matičnim zasadima i takođe pod kontrolom ovlašćene organizacije. Zatim, sertifikovani sadni materijal koji je namenjen za proizvodnju standardnog sadnog materijala; i na kraju, standardni sadni materijal koji je namenjen za proizvodnju standardnih sadnica.
Uvođenjem ove četiri kategorije sadnog materijala naša zakonska regulativa se sada usklađuje sa evropskom zakonskom regulativom i šemom sertifikacije, a to daje mogućnost ljudima, za koje zaista mislim da postoje u našoj zemlji, koji su vrsni stručnjaci u ovoj oblasti, da ponovo osvoje evropsko tržište i da konačno uđu na evropsko tržište. Moramo da priznamo, iako nam to nije lako, jer smo svi skloni da verujemo da smo zaista dobri u ovoj oblasti, da naš sadni materijal niti je ko tražio do sada u ovih 15 godina, niti se on na evropskom tržištu bilo gde pojavljivao.
Malopre sam čula da je jedan od govornika pomenuo da se u ovom zakonu ne predviđa mogućnost da se fizička lica bave proizvodnjom sadnog materijala, što naravno ne stoji. U predlogu je jasno definisano da osim pravnih lica mogu da se bave i fizička lica, ali u slučaju ako sklope i potpišu ugovor sa nekim proizvođačima sadnog materijala, što ima mnogo smisla, jer u praksi imamo situaciju da svi možemo, svi i sve umemo; pogotovu je to problem u našoj poljoprivredi, jer mi smo, kako bih rekla, sitničari, svi znamo sve da radimo i svi se bavimo svačim pomalo i zato nemamo te vrhunske rezultate koje drugi postižu.
O proizvođačima se vodi registar čiju sadržinu bliže određuje ministar, a predviđena je mogućnost da se oni proizvođači koji ne poštuju uslove proizvodnje brišu iz registra.
Isto mislim da je jako značajan pomak, zato što moramo konačno da naučimo da poštujemo zakone, jer zakoni nisu izmišljeni zbog toga da otežavaju život, nego da ga olakšavaju i da ga uvode u nekakav red koji treba da doprinese napretku.
Zakon predviđa da se u promet može staviti samo osnovni, sertifikovani i standardni sadni materijal koji je upisan u registar sorti i koji odgovara propisanom kvalitetu i podacima iz deklaracije.
Takođe se precizno određuje šta se i pod kojim uslovima može uvoziti, što je više nego pozitivno, kada se ima u vidu naše načelo da ćemo verovati na reč nekome kako je dobro prošao, pa ćemo i mi uvesti to isto, a ispostaviće se kasnije da smo uvezli neke od biljnih bolesti koje ne možemo da istrebimo, nego se prošire, pa napravimo darmar u poljoprivredi.
Takođe se precizno određuje, samo još jedan komentar da stavim, pa da završim... Pred nama se nalazi Predlog zakona koji u bliskoj budućnosti treba da uvede red u oblast proizvodnje kvalitetnog sadnog materijala voćaka, vinove loze i hmelja, što treba da dovede do povratka naših proizvođača na svetsko tržište. On bi omogućio i lakšu introdukciju stranih visokokvalitetnih sorti, čiji su proizvodi daleko skuplji na tržištu, a čija je proizvodnja rentabilnija.
Poslanička grupa DSS-a će Predlog ovog zakona podržati, kao i svaki zakon koji je kvalitetan i koji doprinosi da ovako značajna oblast kao što je poljoprivreda iskorači jedan korak napred.

Poštovani gospodine predsedniče, poštovani ministre, uvažene kolege poslanici, pitanjima zaštite i očuvanja prirode i životne sredine razvijene zemlje zapada bave se zadnjih nekoliko decenija, a poslednjih nekoliko godina ova pitanja su kod njih potpuno pitanja prioriteta. Kao rezultat aktivnosti pokrenutih u cilju racionalizacije odnosa prema prirodnim resursima, nastala je čuvena deklaracija UN o životnoj sredini i razvoju, s posebnim osvrtom na program za 21. vek, a akcenat u ovom programu su neke globalne teme, kao što je sušenje šuma, problem sa ozonskim omotačem, za koji je jedan od naših uvaženih kolega poslanika rekao da je pitanje da li je narušen. Ja bih volela da je tako, ali činjenice govore drugačije. Takođe, klimatskim promenama, ali i usaglašenim promenama i aktivnostima na njihovom očuvanju i zaštiti. U Evropi se uveliko integrišu ekonomski i ekološki ciljevi.
Na žalost, kod nas je situacija prilično različita. Kod nas postoji preko stotinu propisa koji parcijalno pokrivaju različite oblasti kao što su: voda, vazduh, rude, biljke, životinje, šume, nacionalni parkovi. Godine 1991. donet je i Zakon o zaštiti životne sredine kojim se štiti isto tako parcijalno po oblastima svaki od ovih pomenutih delova.
Međutim, ovako ogroman broj propisa podeljen po sektorima naravno da predstavlja problem da se u praksi primeni. Vrlo je teško koordinirati čitav tako raširen sistem i onda imamo problem i taj problem dovodi do toga da mi nemamo uređen sistem zaštite. Takav uređen sistem zaštite mi smo očekivali od prethodne vlade koja je sa prilično pompe formirala Ministarstvo za zaštitu životne sredine i očekivali smo da donesu nekoliko zakona, jer ova oblast kod nas nije pokrivena pravno.
Međutim, onom što je iza toga ostalo jeste ovako komentarisanje poslanika, danas opozicije, koji ne prihvataju da se nešto pomera u pozitivnom smeru, a da oni u tome ne učestvuju. Pred nama je danas, osim ovih komentara današnjih, ostalo i jako mnogo skandala vezanih za zagađenje Ibra, Pančevo, pomor ptica, da ne navodim ono šetanje opasnih materija po frekventnim putevima Srbije itd.
Zbog toga ovde imamo jedan osnovni Zakon o zaštiti životne sredine i ova tri zakona: Zakon o proceni uticaja, Zakon o strateškoj proceni uticaja i Zakon o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine. Danas za našu zemlju oni imaju poseban značaj.
Ovim zakonom se ova oblast koja je do sada kod nas uvek tretirana kao manje važna, a komentarisalo se samo – bogata društva imaju šanse da se bave ekologijom. Naš alibi je da se ekologijom ne bavimo uopšte. Jeste da smo siromašno društvo. Danas se ovim zakonima ova oblast stalno i kontinuirano prati, pokriva se pravno zakonima i obezbeđuje se stalna koordinacija svih subjekta i njihovih interesa na svim nivoima i na celom prostoru Srbije. Načela na kojima se zasniva ovaj zakon nalaze se u članu 72. tačka 5. Ustava Republike Srbije, a načela na kojima se zasniva su savremena i u skladu su sa evropskim propisima.
Koja su to načela? Moram da ih pomenem zbog toga što smatram da su izuzetno značajna. Prvo, zaštita prava. Zapravo, svako je dužan da kada preduzima bilo kakve aktivnosti koje su u vezi sa narušavanjem životne sredine prati propise i ponaša se u skladu sa zakonima i propisima.
Sledeće je načelo integrisano sprečavanje i kontrola zagađivanja i zaštite životne sredine. Zatim, održivo upravljanje prirodnim resursima i zaštita životne sredine, posebno naglašavajući ekonomske instrumente i odgovornosti, zatim javnost podataka o stanju životne sredine. To je nešto čime se mi baš nismo mnogo i preterano susretali. Uglavnom se o pitanjima stanja životne sredine kod nas ćuti ili se pojavljuju novinski natpisi koji su na nivou skandala. Recimo, nešto posle bombardovanja NATO, kod nas je bilo vrlo aktuelno da se sazna koje su to crne tačke, jer se o tome jako mnogo govorilo, ali se i dan danas ne zna pouzdano, javnost ne zna pouzdano, na čemu smo tada stali.
Još jedna vrlo važna stvar jeste odgovornost zagađivača životne sredine i s tim u vezi sledeće načelo da zagađivač snosi troškove mera sprečavanja zagađenja i naknade štete u slučaju zagađenja životne sredine. Tu moram da stanem zato što smatram da je ovo jedno od vrlo važnih i značajnih načela, posebno u zemljama u tranziciji, jer se na ovaj način mogu obezbediti, to je zapravo osnovni instrument za obezbeđivanja finansijskih sredstava za zaštitu životne sredine.
Njegov je cilj ovo prikupljanje sredstava od aktivnosti koje nanose štetu životnoj sredini kroz uvođenje naknada i taksi i njihovo namenjivanje zaštiti životne sredine u obliku subvencija.
To predstavlja praktičnu primenu principa – zagađivač plaća. To je finansijska pomoć zagađivačima ili korisnicima prirodnih resursa kroz direktna plaćanja, bespovratna sredstva ili pomoć, kao i kredite za plaćanje poreza, poreske olakšice itd.
Smisao subvencija je podsticanje preduzeća zagađivača da se opredele za prihvatanje nametnutih ograničenja iz čisto ekonomskih razloga, odnosno podstiču zagađivača da promeni ponašanje i uvede čistiju tehnologiju ili da koristi obnovljive resurse. Pozitivan primer je Slovačka, koja je 2001. godine uvela naknade za pet ambalažu, za baterije, akumulatore, ulje, papir, staklo, rashodovana vozila. Ta sredstva se namenski skupljaju i daju u fond za recikliranje.
Kada sam ovo pomenula, moram da pomenem još jednu stranu ovog zakona koji je predvideo osnivanje fonda za zaštitu životne sredine i ovaj fond omogućava namensko korišćenje svih izvora prihoda fonda za finansiranje održivog korišćenja prirodnih resursa, zaštite vazduha, vode, zemljišta, šume, sa odlaganjem otpada i podsticanje čistije proizvodnje, podsticanje korišćenja obnovljenih izvora energije i povećanu energetsku efikasnost, podsticanje održivog razvoja ruralnog područja, sufinansiranje preventivnih interventnih mera i drugo.
Ovaj rad fonda je javan i to je još jedna od dobrih stvari koje možemo da pohvalimo. Uprkos komentarima koje mogu da čujem slušajući moje prethodne kolege, moram da kažem da je set ovih zakona potpuno uvažavao našu stvarnost. Nismo se našli ovde kao Alisa u zemlji čuda, nego smo se našli u našoj stvarnosti, uvažavajući ono u čemu mi jesmo, našu specifičnost i različitost. Uvažavajući to u kakvom smo stepenu tehnološkog razvoja zemlje, kakav je stepen demokratije u zemlji, ali uvažavajući međunarodne standarde i zakone i uvažavajući međunarodnu praksu, a pre svega zemalja centralne i istočne Evrope.
Ovim setom zakona ostvaruje se održivo upravljanje prirodnim vrednostima i zaštita unapređenja životne sredine i obezbeđuje se zdrava životna sredina, a moramo da komentarišemo da je to ustavno pravo svakog građanina naše zemlje. Ovaj set zakona teži da obezbedi integrisanu zaštitu životne sredine kao deo razvojnih procesa i utvrđivanjem strategije održivog razvoja i korišćenja prirodnih resursa, planiranje, upravljanje i decentralizaciju sprovedenih mera. Usaglašava politiku zaštite životne sredine i ekonomsku politiku. Daje jedinstvene instrumente zaštite sredine na celoj teritoriji Srbije, jedinstvene instrumente za sprovođenje planova i programa.
Čini mi se jako važnim da kažem, sve subjekte privređivanja on podjednako tretira i obavezuje ih da u troškove proizvodnje i rada ugrade i troškove zaštite životne sredine. Integrisana zaštita prirodnih vrednosti ostvaruje se sprovođenjem mera za očuvanje njihovog kvaliteta, količina i rezervi, kao i prirodnih procesa, odnosno njihove međuzavisnosti i prirodne ravnoteže u celini.
Zaštita se odnosi na zaštitu tla, poljoprivrednog i zemljišnog, pod šumama, vode, vazduha, zaštite šumskih ekosistema, očuvanje i zaštita biodiverziteta i bioloških resursa, recimo, autohtonih biljnih i životinjskih vrsta. Moram da pomenem ovde one skandale koji su se u nekoliko ponavljali u vezi sa pomorom i švercom ptica. Upravljanjem opasnim materijama, upravljanje otpadom, izvorima buke i zaštiti od zračenja.
Set ovih zakona nudi standarde kvaliteta životne sredine u Srbije, odnosno granične vrednosti misije zagađujućih materija i energije u vodi, vazduhu, zemljištu i propisuje mere koje Vlada može da naloži u cilju prekida aktivnosti onih koji zagađuju, a ne samo prekida aktivnosti, nego do potpunog prekida rada zagađivača. Takođe, zagađivač može dobiti rok do kada mora svoju proizvodnju i proizvodnu tehnologiju da prilagodi evropskim standardima.
Najvažnije od svega, Ministarstvo je dužno da javnost obavesti o merama koje je preduzelo protiv zagađivača, jer to je ono što ovoj zemlji mnogo nedostaje i to je ono što sve nas dovodi da postanemo pasionirani čitači novinskih napisa koji ne moraju uvek da budu u skladu sa onim što se zapravo dogodilo. Zakon propisuje i sistem upravljanja i kontrolu zaštite životne sredine u koji mogu da se uključuju pravna i fizička lica, ukoliko poseduju sertifikat kojim pokazuju da ispunjavaju uslove za uključivanje.
Ovaj zakon predviđa da se zabrani uvoz i proizvodnja materija koje oštećuju ozonski omotač, kao i uvoz opasnog otpada. Moram da komentarišem da je proteklih godina mnogo puta bilo priča o tome da je uvezen otpad i da je negde ostavljen po nekim pustarama ili po zabitim mestima. Zakon predviđa nacionalni program zaštite životne sredine koji za period od najmanje 10 godina donosi Skupština i koji obezbeđuje planiranje i upravljanje životnom sredinom.
Ovaj program se sprovodi realizacijom akcionih i sanacionih planova koje donosi Vlada za period od pet godina. Utvrđuje se 16 akcionih planova, dok za sanacioni planove ne možemo reći broj jer će zavisiti od toga na kojim prostorima je ugrožena životna sredina ili postoji krajnji rizik od oštećenja. Jedanput godišnje Vlada će Narodnoj skupštini podnositi izveštaj o stanju životne sredine i taj izveštaj se stavlja na uvid javnosti.
Jedan deo planiranja i sprovođenja planova Vlada poverava autonomnoj pokrajini, odnosno lokalnoj zajednici, što smatram jednim izuzetnim pomakom, jer nas najviše boli tamo gde živimo. Manje znamo šta se dešava u nekim drugim sredinama, ali u svojoj sredini je dobro da imamo pravo da planiramo i da sprovodimo aktivnosti u vezi sa zaštitom životne sredine. Takođe, lokalne zajednice i pokrajina će imati odgovornost da podnose izveštaj i da ga daju javnosti na uvid.
Ovi zakoni predviđaju i mere prevencije, a što smatram izuzetno značajnim, kao i ove mere koje sam malopre pomenula osnivanjem fonda za zaštitu životne sredine, gde će se finansijskim sredstvima podsticati zaštita i unapređenje životne sredine.
Mislim da je ovo izuzetno dobar set zakona, savremen, precizan, u skladu je sa međunarodnim propisima, daje dobre mehanizme upravljanja kontrole i sankcionisanja, ima dobar sistem koordinacije i garant je da smo napravili veliki iskorak u očuvanje zdrave životne sredine. Pozivam vas da glasate za ovaj zakon. Poslanička grupa DSS će svakako za njega glasati. Hvala.

Poštovano predsedništvo, poštovane kolege poslanici, poštovani saradnici iz Ministarstva, meni je drago da smo mi danas dotakli temu poljoprivrede, jer ona je izuzetno važna. Moram da kažem da nismo u situaciji da 2004. godine pričamo o tome šta je manje važno, a šta nam je više važno.
Pred nama se danas nalazi zakon koji se odnosi na šumarstvo. Mislim da je to izuzetno važna oblast i kada je već pred nama treba da joj posvetimo dužnu pažnju. Bez obzira šta sad želimo da pričamo, ovo je pred nama, ovo je tačka dnevnog reda i molim vas da poštujemo Poslovnik.
Stanje u oblasti proizvodnje kvalitetnog šumskog semena i sadnog materijala u oblasti podizanja kvalitetnih šuma, očuvanju genetskog fonda šumskog drveća, a naravno u vezi sa tim i mnogo šire, u oblasti zaštite životne sredine, u našoj zemlji nije na nekom naročito visokom nivou. Mislim da je jako važno da zemlja koja drži do sebe i da zemlja koja hoće sebe da nazove ozbiljnom zemljom, pokrije ove oblasti dobrim zakonima, koji u praksi mogu da budu primenjeni.
Pravni osnov za donošenje zakona iz oblasti očuvanja i zaštite životne sredine i očuvanja i zaštite biljnog i životinjskog sveta nalazi se u Ustavu Srbije, u članu 72. tačka 5. Do sada ova oblast nije bila nepokrivena. Ona je bila pokrivena Zakonom o semenu i sadnom materijalu, koji je donet 1993. godine i nešto izmenjen 1994. godine, i ovaj je zakon tretirao proizvodnju, doradu i korišćenje i promet semena i sadnog materijala, poljoprivrednog i šumskog bilja. Dve izuzetno važne teme tretirao je na potpuno isti način, oblast poljoprivrede i oblast šumarstva, što nije potpuno različito, ima sličnosti, ali u praksi ima jako mnogo razlika i vrlo je važno da se razdvoji.
Ono što je važno jeste da i u jednoj i u drugoj oblasti mora da se poštuje poznavanje bioinženjeringa i savremene genetike, i mora da se zna koliko je urađeno na tom polju u svetu i da se to primenjuje. Razlika je u tome što neke od naših najvrednijih šumskih vrsta drveća ne donose i ne plodonose svake godine. Recimo, kada je u pitanju hrast, njegov urod se dešava u intervalima pet do sedam godina.
Takođe, kod poljoprivrede je razlika i u tome što plantažnost jeste nešto što je izuzetno zaživelo na ovim prostorima. U oblasti šumarstva još uvek nije zaživelo, tek treba da zaživi, s obzirom na činjenicu da je potreban niz godina da bi se došlo do kvalitetnog sortnog semena.
Zbog čega nam je još potreban ovaj zakon?
Zbog toga što je važno da usaglasimo zakone i propise u našoj zemlji sa onim zakonima i propisima EU, i zbog toga je važno reći i naglasiti da je ovaj zakon donet prema direktivama Saveta Evropske zajednice koje regulišu i jedinstveno uređuju promet i tržište reproduktivnog materijala unutar EU.
Odredbe ovog zakon odnose se na reproduktivni materijal šumskog drveća koje je kod nas rasprostranjeno, ali ono što je isto tako važno, u ovom popisu postoje one šumske vrste koje nisu naročito rasprostranjene kod nas, ali su rasprostranjene u nekom drugom prostoru. S druge strane, u ovom našem popisu nalaze se neke druge vrste koje se ne nalaze na popisu EU, ali EU dozvoljava zemljama članicama da se proširi ovaj popis onim autohtonim vrstama koje se nalaze na prostorima tih zemalja.
S obzirom da naša zemlja ima izvanredan prirodni potencijal za proizvodnju reproduktivnog materijala koji je interesantan i za evropsko tržište, donošenje ovog zakona treba da omogući i našim proizvođačima – hajde da budemo potpuno otvoreni i da kažemo da je naša država, pošto je najveći broj šumskih sastava u njenom vlasništvu, i najveći proizvođač – da imaju potpuni pristup evropskom tržištu i da na taj način stiču prihod.
Još jedna stvar koju moram da kažem jeste da je činjenica da se godišnje u Srbiji pošumi između 2.000 i 3.000 hektara, a da je neki naš cilj da se pošumi 20.000 hektara. Postoji mnogo razloga zašto je ovaj cilj teško postići. Jedan od njih je nedostatak adekvatnog i kvalitetnog semenskog materijala. Zbog toga je Vlada ovim predlogom zakona predložila mere za podizanje nivoa proizvodnje sadnog materijala, koji treba da bude zasnovan na kvalitetnom i genetski proizvedenom semenu.
Trenutno u našoj zemlji postoji samo jedan semenski centar i, naravno, oprema u njemu je potpuno dotrajala i skoro da je neupotrebljiva.
Predlogom ovog zakona daje se mogućnost da proizvođač reproduktivnog materijala bude i privatnik, dakle ono što je bilo i u prošlom zakonu, ali je novina što ukoliko on nije stručno lice, dakle nije diplomirani inženjer šumarstva sa položenim stručnim ispitom, mora da primi stručnjaka koji će stručno rukovoditi ovim poslom.
Ovim zakonom predviđeno je kako da se vrši proizvodnja reproduktivnog materijala, kako da se vrši kontrola te proizvodnje, postupci dorade reproduktivnog materijala, kvalitet dorade, promet i upotreba reproduktivnog materijala, kao i nadzor i kaznene odredbe za nepridržavanje istog.
U prelaznim i završnim odredbama dat je rok od godinu dana preduzećima i drugim pravnim licima koja se bave ovim poslom da usaglase svoje poslovanje sa ovim zakonom.
Kako je ovo ne samo po mom, nego i po mišljenju Demokratske stranke Srbije jedan od vrlo važnih i strateških zakona, jer dozvolite očuvanje naše sredine jeste strateški važno i jeste cilj svake ozbiljne vlade, poslanička grupa Demokratske stranke Srbije će podržati ovaj zakon, a podržaće ga i zbog toga što je ovo primer kako da se nacionalno blago, prirodno blago ove zemlje, sačuva za budućnost i za nauk našoj deci.

Poštovano predsedništvo, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo poslanici, pred nama se nalaze dva predloga: Predlog zakona o sanitarnom nadzoru i Predlog zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, oba su iz oblasti zdravstva, oba su pomoćna tzv. tehnička zakona. Mogu da kažem da je dobro da se oni danas nalaze pred nama, zato što je jako važno da se oni nađu u nekim našim praktičnim,  realnim životima.
Kakva je situacija na terenu? Zaista imamo jako mnogo primera, ako pogledamo samo ono što je poslednjih godina objavljeno u medijima. Recimo, problem sa pijaćom vodom u Topoli, sa epidemijom u Topoli; zatim, problem sa pijaćom vodom u mnogim selima. Neću da pominjem kakvu vodu piju naši građani koji žive na selu; vodu koju deca u selu piju iz školskih bunara; situaciju sa trovanjima hranom u obdaništu u Beogradu; situaciju u jednom romskom naselju, u okolini mog grada Valjeva, koje se zove Balaćka i u koje kad uđete, ulazite u rani srednji vek, jer u tom naselju se voda pije, verovali ili ne, sa potoka. Dakle, to je neka naša realna situacija. Zbog toga smatram da je jako važno da se ovi zakoni danas nađu pred nama i da oni krenu u primenu u praksi.
Oba ova predloga zakona, i Predlog zakona o sanitarnom nadzoru i Predlog zakona o zaštiti zdravlja stanovništva od zaraznih bolesti, usaglašena su sa onim što od nas traži Evropska unija, sa direktivama koje Evropska unija od nas traži. Usaglašeni su i sa Komisijom Evropske zajednice i sa Svetskom zdravstvenom organizacijom.
Ono što je meni najvažnije, oni su usaglašeni i sa trenutnim stanjem u ovoj zemlji, sa onim što je nama ovde potrebno, sa konkretnim stepenom razvoja našeg sanitarnog nadzora i sa našom epidemiološkom situacijom.
Oba predloga usklađuju svoju oblast sa novim pravnim propisima. Time se stvara situacija za nesmetanu i organizovanu zaštitu zdravlja stanovništva, što je i ustavna kategorija.
Napominjem član 30. stav 1. Ustava Republike Srbije. Samim tim se naš pravni sistem dalje usklađuje sa pravnim sistemom Evrope, Evropske unije i, što je najvažnije, tom harmonizacijom se postiže nesmetani razvoj i promet robe i lica.
Uz sve to, moram da napomenom da postoji jedan stepen neusklađenosti nadležnosti sa saveznog ranga na republički. Ovim dolazi do prenošenja jednog dela nadležnosti sa saveznog na republički nivo. Zbog toga je jako važno da se donesu ovi novi zakoni koji su, zapravo, usaglašeni i koji upravo moraju da donesu nove suštinske, pravne i terminološke promene u ovoj oblasti.
Kada govorimo o zakonu o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, njime se uređuje zaštita stanovništva od zaraznih bolesti, zatim sledi jedna lista ne samo bolesti koje su dobro poznate i lekarima i laicima, nego i nekih bolesti koje su se pojavile ili su identifikovane u skorije vreme. Isto tako, pojavljuje se u toj listi jedan deo bolesti koje se prenose sa životinja (zoonoza), za koje mislim da su izuzetno važne da se nađu u ovoj oblasti. Zapravo, nije zatvorena lista i to smatram prednošću ovog zakona. Sve ove bolesti ugrožavaju zdravlje stanovnika naše republike. Jako je važno da se njihovo suzbijanje sprovodi na pravi način.
Zatim, ovim zakonom se utvrđuju i obavezna ponašanja, čitav repertoar ponašanja u sferi javnog života, i to, recimo, u sledećim oblastima: u oblasti celokupne zdravstvene zaštite; u oblasti ispravnosti životnih namirnica i predmeta opšte upotrebe; u oblasti javnog snabdevanja tekućom vodom za piće; u oblasti uslužnih delatnosti (ugostiteljstvu, turizmu), kulturi, obrazovanju, sportu, fizičkoj kulturi, rekreaciji itd.
Ovaj zakon precizno uređuje obim prava i obaveza svih učesnika u postupcima ostvarivanja prava na zaštitu od zaraznih bolesti, kao i ovlašćenja organa u čijem je delokrugu rada kontrola i primena zakona. Ovo smatram naročito važnim zato što nećemo moći, po našem starom običaju, da sležemo ramenima i da se proglašavamo nenadležnim za sve ono što nećemo ili ne umemo da uredimo. Time se uspostavlja odgovornost svake karike u lancu zaštite zdravlja i time svaki građanin u ovoj zemlji može da ostvari svoja prava brzo, jednostavno i na pravi način.
Šta je još prednost ovog zakona? Njegovom primenom se postiže solidna raspodela poslova između zdravstvenih službi na celoj teritoriji naše republike, ali i racionalna raspodela nadležnosti između drugih državnih organa.
Zakon o sanitarnom nadzoru takođe ima jako mnogo prednosti, koje sam navela kada sam govorila o prethodnom zakonu, a pre svega mislim na usaglašenost sa zakonima i direktivama Evropske unije, kao i sa zakonima savezne države.
Zatim, praćenje savremene problematike i inovirane savremene terminologije; precizno uređenje nadležnosti organa koji sprovode postupke sanitarnog nadzora i jasno data ovlašćenja sanitarnih inspektora i stranaka u postupku sanitarnog nadzora. Dakle, ovaj zakon daje novija, savremenija i efikasnija rešenja koja pomažu svakom našem građaninu da brže ostvari svoja prava.
Zbog čega DSS hoće da glasa za ove zakone? Zbog dve stvari. Pre svega, oba ova predloga uspostavljaju institucije, što je jako važno. Dalje, daje odgovornost svake institucije za poverene joj poslove, isto tako, kontrolu poslova koje te institucije vrše. Dakle, niko ne može neovlašćeno i samoinicijativno da radi neke poslove, nego su oni precizno određeni, dat je obim poslova, dat je okvir u kome se mogu kretati i nikako drugačije.
Ono što je najvažnije i zbog čega DSS hoće da podrži ove zakone jeste to što svakodnevna primena ovih zakona omogućava našim građanima da mnogo jednostavnije, brže i efikasnije ostvare svoja prava, jer ako se zna podela poslova i ako se zna ko za šta odgovara, onda je krajnje jednostavno kontrolisati i pomoći ljudima da svoja prava ostvare. Hvala.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo, zakon o lekovima i medicinskim sredstvima, čiji je Predlog pred nama, jedan je od onih zakona za koje smatram da je vrlo važno da budu brzo doneti i usvojeni.
To ako imamo za cilj zdravlje nacije i da visoke standarde života u Evropskoj uniji primenimo i u našoj zemlji.
Ono što je isto tako važno jeste da je cilj donošenja ovog zakona uspostavljanje propisa i zakonodavstva koji važe u Evropskoj uniji, i u našoj zemlji, ali istovremeno je važno da znamo da se moraju formirati institucije koje postoje i u Evropskoj uniji. Moramo znati da te institucije moraju raditi na isti način.
Dakle, kao jedna od takvih institucija koja se formira, jeste formiranje agencije za lekove i medicinska sredstva. Ova agencija, kao javni servis, će imati više sektora koji će obuhvatati sve one delove koji su, u ovoj vrlo širokoj oblasti, specifični. Mislim, pre svega, na farmaciju, na humanu medicinu, na veterinu, sektor informisanja itd.
Kada se neki zakoni donose, onda je vrlo važno znati i zašto se oni donose, šta pojedini segmenti društva dobijaju donošenjem baš ovakvog zakona. Poslednji zakon koji je donet u ovoj oblasti je taj zakon iz 1993. godine, koji je našim građanima i pacijentima, u krajnjoj liniji, doneo mnogo toga što je negativno i što je ugrozilo njihovo zdravlje.
Šta će sadašnji zakon doneti građanima, odnosno pacijentima?
Doneće im da će moći da koriste kvalitetne, bezbedne i efikasne lekove, kao što koriste i svi drugi ljudi u evropskoj zajednici.
S druge strane - šta će doneti našoj farmaceutskoj industriji, jednoj od onih koja dobro radi u ovoj zemlji? Dakle, doneće joj mogućnost da se razvija, da se pojavi na nekim drugim tržištima. Ovde govorimo o regionalnim tržištima i o tržištima kojima ona može da konkuriše. Samim tim i veletrgovine mogu biti vrlo zainteresovane da se jedan ovakav zakon donese.
Šta je još novo što ovaj zakon predviđa? Novo je to što će se u organizaciji obavezne zdravstvene zaštite pojaviti mogućnost uspostavljanja dozvola za promet lekova i medicinskih sredstava, koje će pojačati kontrolu i dati mogućnost da koristimo bezbedne lekove, da naše zdravstvene ustanove budu snabdevene dobrim i korisnim lekovima.
No, sada dolazim do one jedne oblasti, koja je meni vrlo zanimljiva, i koja mi se čini da nije dovoljno dobro pokrivena ovim zakonom. Čini mi se da uz ovaj zakon mora da sledi još jedan zakon iz ministarstva koje je nadležno za to, a to je veterina. Oblast zdravstva je i do sada, i u mnogim drugim vladama, vrlo precizno obrađivana i prirodno je da su sve vlade do sada bile, manje ili više, već u zavisnosti od njihovog motiva, zainteresovane za ovaj zakon, jer je zdravlje nacije jedan od glavnih prioriteta koji svaka vlada mora da ima u vidu kada počinje da se bavi poslom kojim se bave vlade.
Međutim, oblast veterine do sada nije značajno uređivana ili nije uređivana adekvatnim zakonima. Zbog toga je važno da oblast veterine ne posmatramo samo kao lečenje životinja, što, naravno, veterina u krajnjoj liniji i jeste. Ali, s druge strane, medicina leči upravo ono što je u veterini propušteno. Mogu slobodno da kažem da od 90-tih godina naovamo, ne samo u našoj zemlji, nego mogu generalno da gledam i drugo tržište, i Evropu i svet, u veterini je napravljeno toliko mnogo zahvata i eksperimenata, a i toliko mnogo propusta, da je tu bilo mnogo više ljudskih žrtava, u krajnjoj liniji, nego u svim ratovima do sada.
Kada to govorim, govorim o mleku koje je bilo zaraženo, sećate se, bila je "bruceloza", u mnogim našim fabrikama i poljoprivrednim dobrima koje, se prodavalo na tržištu. Takođe, imam u vidu da se koristi meso zaraženih životinja, da su nam deca rezistentna na peniciline, ali isto tako imam u vidu i da ovaj zakon po prvi put pokušava da svede promet veterinarskih lekova na jedan kontrolisan način, i da se oni mogu prodavati samo u veterinarskim apotekama.
Zašto je to važno? Prirodno je da se prodaju u apotekama, ali mi živimo u Srbiji. U Srbiji na svakom sajmu, svakom vašaru, u svakoj veterinarskoj apoteci imate mogućnost da kupite lek po svom nahođenju, bilo da je to neki hormon koji se daje životinjama, bilo da je to neki "Premiks" koji se koristi za ishranu životinja, kao dodatak, bilo da je reč o antibioticima koji se prodaju po tome da li ih je koristio komšija, pa je bilo dobro njemu, ili po principu - moje iskustvo pokazuje da je bilo dobro, bilo da je reč o vakcinama koje su isto tako jedna latentna opasnost.
Dakle, sve su to stvari koje su izuzetno važne da se dovedu pod jednu vrlo široku kontrolu društva. Zbog toga mi se čini da ovaj zakon ima mogućnost da u ovoj oblasti, ipak, uvede jedan red. Naravno, uz njega mora biti i zakon o zaštiti životinja, koji ne propisuje ovo ministarstvo, niti očekujem da ono to propiše, ali očekujem da bude dodatak ovom zakonu. Zbog toga mi je vrlo važno da znam, da ja, pre svega kao roditelj, kao neko ko brine o budućnosti dece, da ću koristiti samo zdrave proizvode, jer ovaj zakon o zaštiti zdravlja životinja mora zabraniti promet mesa bolesnih životinja, što generalno jeste veliki problem u ovoj zemlji.
Zbog toga što će ovaj zakon doneti dobro građanima ove zemlje, pacijentima, što će doneti dobro farmaceutskoj industriji, što će osnovno zdravstveno osiguranje imati dobit u smislu dodatne kontrole, čini mi se da je ovaj zakon početak jednog novog puta, jednog zaista brižnog odnosa prema ljudima, i čini mi se da za njega treba glasati. Hvala.

Hvala.
Moj uvaženi kolega sigurno nije razumeo.
Zaista spadam u one ljude koji izuzetno poštuju veterinarsku službu i smatram da se oni, u ovakvim vremenima, bore koliko mogu da zaista zaštite i društvo i ljude od negativnih posledica.
Međutim, ono što je meni važno jeste da zakon stoji iza toga. Meni je mnogo važno da znam da on ne sme da postupi drugačije nego po zakonu. Zašto tako kažem?
Setite se kada smo pili mleko bolesnih krava. Cela stručna javnost se borila da dokaže - da li je opasno da pijemo mleko, da li je i mleko obolelih krava opasno ili nije opasno! Pod kojim uslovima je opasno a pod kojim uslovima nije!
Ja zato kažem i mislim da je mnogo važno da se to zna. Naravno, uz sve uvažavanje struke, hoću da kažem da ja živim u jednom gradu u kome veterinarski tehničari daju dijagnozu i veterinarski tehničari leče, propisuju lekove i leče. To je suština. Ja ne verujem da je u vašim krajevima drugačije. S druge strane, neko ko sam gaji životinje, ode mirno u apoteku i kupi vakcinu. O tome govorim. Mislim da je vrlo važno, a svi znate i vi kao stručnjak znate kod bolesti svinja koje vrste vakcina mogu da postanu latentni izazivači bolesti.