Hvala, gospodine predsedavajući, jedva sam se prepoznala u ovome što ste predstavili kao Milica Vojić-Marković.
Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo, ja bih nekoliko rečenica možda malo dužih, zato što mislim da tema – ekologija, zaista zaslužuje pažnju i mislim da bi bilo jako ružno da preskočimo jako važne stvari za ovu zemlju i da ih ne dotaknemo i da o njima ne govorimo. Zbog toga će ovo moje izlaganje biti malo možda trunčicu duže, ali mi se čini da i javnost treba da bude upoznata sa nekim stvarima koje ove konvencije nose i mislim da je jako važno da ih istaknemo.
Pred nama se danas nalazi nekoliko predloga zakona o potvrđivanju konvencija za izuzetno važnu životnu sredinu. Jedna od njih je Konvencija UN o borbi protiv dezertifikacije u zemljama sa teškom sušom, druga je Konvencija o proceni uticaja na životnu sredinu prekograničnog konteksta, treća Konvencija očuvanje evropske divlje flore i faune i prirodnih staništa, četvrta je Okvirna konvencija o zaštiti i održivom razvoju Karpata i peto, Konvencija o očuvanju migratornih vrsta divljih životinja. Ja sam ih potpuno namerno pobrojala, iako smo nekoliko puta nabrajali, zato što mislim da je važno da budemo upoznati sa problematikom koju ovaj set predloga nosi.
Sve ove konvencije su u stvari nastale kao plod saznanja da ekološki problemi zapravo ne poznaju državne granice, da su oni najčešće globalni i da u rešavanju tih problema mi moramo da pođemo od toga da moramo napraviti zajedničku strategiju i zajedničke programe i iznad svega zajedno delovati kako bi se problemi ekološki problemi zaista rešili i kako bismo svoju životnu sredinu i zaštitili i sačuvali za generacije pre i posle nas, kao što smo je mi dobili u relativno dobrom stanju pre nego što smo je ovoliko upropastili.
Jedan od tih globalnih problema koji se 60-ih godina prošlog veka zaista pojavio kao veliki problem i ostavio velike posledice na više kontinenata jeste suša i tim problemom se međunarodna zajednica bavila vrlo ozbiljno u nekoliko godina svog rada.
I, kao rezultat toga pojavila se i dogodila se Konferencija UN o životnoj sredini i razvoju 1992. godine. Tada je prvi put podržan taj integralni pristup, što je jako važno i o čemu treba govoriti, i tada su se pojavili dokumenti koji promovišu ovaj integralni pristup, kao agenda 21, Deklaracija o zaštiti životne sredine, Okvirna konvencija UN o promeni klime i Konvenciji o biodiverzititetu. Šta je zajedničko za sve ove dokumente? Oni izuzetno promovišu integralni pristup i aktivnost lokalne zajednice.
Iz svega ovoga, dakle, proizašlo da je dalje Konvenciju o borbi protiv dezertifikacije u zemljama suočenim sa problemom suše, koja je usvojena 1994. godine u Parizu, a stupila je na snagu 1996. godine i da je odmah potpisalo 190 zemalja, tu su i UN, naravno Srbija nije bila među tih 190 zemalja.
O čemu zapravo pričamo kada govorimo o dezertifikaciji i šta je to po takvim mističnim pojmovima. Ja ću da se zahvalim gospođi Čomić koja je onako duhovito govorila o samom problemu i o samom pojmu i mislim da je na taj način dala mnogima od nas i mnogim ljudima koji ovo gledaju da se jednostavno upoznaju sa samim pojmom. To je proces degradacije zemljišta kao posledica različitih delovanja i različitih faktora, između ostalog, i promene klime i ljudskih aktivnosti. Naravno da proces dezertifikacije nanosi veliku štetu i dan-danas planeti Zemlji.
Kada to govorim, govorim o materijalnoj šteti od nekoliko milijardi dolara i o prostoru od 51,7 miliona metara kvadratnih, a to je 33 posto ukupne površine zemlje, i problema koji donosi zaista teškoća u životu za 250 miliona ljudi u zemlji. Ima problem 110 zemalja sa dezertifikacijom i polusušnim područjima.
Naravno, Srbija nije izuzetak od svega toga i mi zaista imamo problem dezertifikacije i negde je naučno mišljenje da se on događa zbog toga što postoje promene klime. U poslednje dve decenije registrovano je jako mnogo sušnih godina.
Posledice dezertifikacije u Srbiji su povećanje temperature vazduha i smanjenje padavina, pojava ekstremnih padavina, pogoršanje fizičkih karakteristika zemljišta, povećanje erozivnih procesa, smanjenje zaštitne uloge vegetacije i otežani uslovi, prirodni i veštački, za obnavljanje vegetacije, da ne nabrajam dalje. Prosto, svako od nas kada se suoči sa ovim svestan je toga da su svi ovi faktori na delu i da mi to živimo.
Prema Uputstvu za opštu procenu oštećenja zemljišta pod uticajem čoveka u Srbiji možemo da izdvojimo dva procesa. Degradacijom erozije zemljišta vetrom ili vodom, čije su posledice ili gubitak onog površinskog kvalitetnog zemlje ili deformacija tla.
Druga vrsta je degradacija zemljišta oštećenjem unutar samog zemljišta, unutar profila zemljišta i to su pogoršane osobine zemljišta i različita svojstva zemljišta, kao što je kiselost, zagađenje, gubitak kvaliteta zemljišta. Šta je tu jako važno? Tu je, dakle, važno utvrditi stepen degradacije, a ona se meri kao blaga, umerena i jaka. Utvrditi da li je proces zahvatio manje ili veće područje i utvrditi kojom se brzinom odvija.
U Srbiji, moram da kažem da je 86,5% teritorije pogođeno degradacijom zemljišta različitog tipa i intenziteta. Različito je u ravnici, različito u planini, različita su delovanja, ali ono što jeste važno jeste da se u Srbiji svake godine produkuje 37,3 miliona metara kubnih nanosa, od čega je 25% taloga koji ide u vodene ekosisteme. Šta to znači? To znači da mi zbog erozije dolazimo do trajnog gubitka najkvalitetnijeg dela zemlje, onog površinskog dela zemlje i sve to odlazi u vodene ekosisteme.
Ne treba gubiti reči, ali treba napomenuti koliko smo propatili zbog promena, zbog dezertifikacije koja se dogodila zbog NATO bombardovanja. Imali smo mehaničko oštećenje zemljišta, zatim, zagađenja osiromašenim uranijumom, naftnim derivatima, ali ko zna još čime.
Kao posledica dezertifikacije u Srbiji postoje i dan-danas tri peščare, Deliblatska, Subotičko-Horgoška i Ramsko-Golubačka, što znači da je 34.400 hektara zemlje praktično oduzeto od onog broja koji imamo pod kvalitetnom zemljom. Znači, nestalo je kultivisano zemljište i nastale su peščare. Doduše, mora se reći da se u prošlosti nešto radilo na tome, da su te peščare u najvećem delu pošumljene i zbog toga su kasnije postojali problemi kao u Deliblatskoj peščari što je bio požar 1996. godine kada je izgorelo 3.000 hektara šume, ali se mora reći da smo u jednom delu radili nešto na tome da kultivišemo zemljište.
Uz sve to treba pomenuti probleme koji postoje i veliki je rizik od erozija pri rudokopovima, kao što je Kolubarski basen, Kostolački basen i veliki problem predstavljaju industrijske deponije gde imamo, ne znam grad u Srbiji koji maltene ima rešen ovaj problem i gde praktično sva ta hemijska i biološka zagađenja ne idu direktno u vodotokove.
Ovog leta smo samo imali situaciju da smo imali ko zna koliko zagađenih reka. U jednom momentu sam mislila da znam broj, ali sada stvarno nisam sigurna jer svakog dana dobijaš nove i nove informacije.
Sanacija ovog procesa obuhvata veliki broj mera i aktivnosti, a naravno traži i značajna materijalna sredstva, što svakoj zemlji predstavlja problem, a naročito nama predstavlja problem, ali pre svega podrazumeva integralno upravljanje prirodnim resursima, znači, tlo i voda i ekosistemom u celini.
Moram da pomenem da mi kao ljudi koji treba da podrže zakone i donose zakone treba da kažemo da mi u svom zakonodavstvu imamo zakone na koje možemo da se oslonimo pri donošenju odluke da, zaista, hoćemo da pristupimo i da se saglasimo sa konvencijama o kojima je reč. Moram da kažem, pre svega, taj jedan zakon koji je nekada bio saveznog ranga, a to je Zakon o hidrometeorološkim poslovima, od interesa za celu zemlju, a zatim od 2004. godine naovamo Zakon o zaštiti životne sredine, koji uređuje integralni sistem zaštite životne sredine, Zakon o šumama, Zakon o vodama, Zakon o poljoprivrednom zemljištu, dakle, svi ovi zakoni parcijalno, a u skladu su sa ovim konvencijama, uređuju zaštitu pojedinih kategorija zemljišta.
Pitanje sistematske zaštite istih, a naročito ublažavanje posledica suše i smanjenja površinski degradiranog zemljišta ili stepena degradacije, kao i zaštita zemljišta od erozije, zahteva usklađivanje postojećeg Zakona iz nadležnosti Ministarstva za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo i Ministarstva za zaštitu životne sredine.
Šta je zapravo cilj ove konvencije koju sam uzela da prvo predstavim, dakle Konvencije o dezertifikaciji? To je, pre svega, suzbijanje dezertifikacije, ublažavanje posledica suše u zemljama gde je ovaj problem vidljiv, postoji i to delovanjem na svim nivoima radi postizanja održivog razvoja na pogođenim područjima.
Šta treba da urade države članice? Ovo je jedan program mera koji bih volela da kažem da naša zemlja sprovodi i da treba da ih sprovodi.
One treba da usvoje celovit pristup biološkim, sociološkim i fizičkim aspektima dezertifikacije i suše, da utvrde strategiju za suzbijanje siromaštva i borbu protiv dezertifikacije i ublažavanja posledica suše, da unapređuju saradnju u oblasti zaštite životne sredine i očuvanja zemljišta i voda, da jačaju subregionalnu, regionalnu i međunarodnu saradnju, da ustanove strategiju i prioritete održivog razvoja, da finansiraju planove u okviru svojih mogućnosti, da jačaju zakonodavstvo i institucije i ono o čemu mislim da treba jako voditi računa, a što se zaista trudim da sa ove govornice kažem, jeste edukacija stanovništva.
Jer, ekologija počinje od tog prvog koraka, od edukacije šta je to, koliko sami možemo da doprinesemo i koliko svako od nas svojim delovanjem treba da bude primer budućim generacijama.
Konvencija, doduše, predviđa i ono što je boljka siromašnih zemalja, a to smo mi. Zapravo, razvijene zemlje treba da naprave jedan pomak u smislu obezbeđivanja finansijskih sredstava kao podršku zemljama kojima takva pomoć treba.
Šta je širi značaj ove konvencije?
Ona utvrđuje dugoročnu nacionalnu strategiju za borbu protiv dezertifikacije i suše, kao i preventivu na zemljištu koje još nije degradirano.
Mi smo kao zemlja pogođeni time, znači ta strategija nam je vrlo važna.
Uspostavlja i jača sistem lokalnih, nacionalnih, subregionalnih i regionalnih oprema. Jača spremnost upravljanja u slučaju suše kroz planove za slučaj lokalnih, zatim nacionalnih, subregionalnih i regionalnih problema suše.
Edukuje stanovništvo u borbi protiv ovog problema, edukuje za racionalnu upotrebu vode, uspostavlja projekte alternativnih načina življenja, a kada to kažem potpuno sam svesna da ću se suočiti sa mnogim pitanjima šta je to alternativni način života.
Zatim, uspostavlja projekte i razvija programe održivog navodnjavanja useva i napajanja stoke. Sa tim problemom se suočavamo nekoliko leta unazad i mislim da nismo odmakli mnogo od toga, sem što se suočavamo. Formira i usmerava regionalnu saradnju.
Šta dobija Srbija ako prihvati ove konvencije? Dobija mogućnost da formira mrežu odgovarajućih institucija, tela i organa za sprovođenje konvencije, u kojima bi naravno radili naši stručnjaci. Zatim, razmenjuje znanje i iskustvo, kao i mogućnost finansiranja. Za šta se ta mogućnost pruža?
Za podizanje novih šuma, obnavljanje šuma, za navodnjavanje i odvodnjavanje poljoprivrednog zemljišta, dakle, za ono što je nama zaista nužno.
Mi generalno imamo problem navodnjavanja i odvodnjavanja i kada se pojavi neko ko to uradi smisleno u prostoru koji hoće da kultiviše, po medijima vidimo da se mnogo o tome piše i mnogo se hvali, a mislim da mi imamo sistem kanala u Vojvodini koji jeste zapušten, koji treba vratiti nameni i ovo je možda mogućnost da do toga dođemo.
Šta bi nam donela ta međunarodna saradnja?
Prvo, transfer tehnologija, naučna istraživanja, razmenu informacija i finansijska sredstva, a meni se čini da bi najveća dobit bila podrška u razradi i sprovođenju nacionalnih akcionih planova i programa koji treba da identifikuju činioce dezertifikacije, da odrede praktične mere za suzbijanje istih i posledice suše, da preciziraju uloge korisnika zemljišta lokalne zajednice i Vlade, gde mi uvek generalno imamo problem, da se odrede raspoloživi potrebni resursi.
Ovi planovi treba da su tesno povezani sa nacionalnom strategijom održivog razvoja i kako smo mi kao država relativno skoro započeli aktivnost na izradi ove strategije, kao i nacionalnog ekološkog akcionog plana, potvrđivanje ove konvencije učinilo bi proces kvalitetnijim i bržim.
Još nekoliko reči da kažem o još jednoj konvenciji.
Zaista ih nisam svrstala u manje važne i više važne pa po tom redu govorim, nego prosto nekako sam napravila u sebi neki prioritet šta nam je bilo trenutno kao urgentno potrebno, pa eto na taj način sada dolazim do Konvencije o proceni uticaja na životnu sredinu.
Dakle, ta Konvencija je usvojena 1991. godine u Helsinkiju, potpisalo je 26 država od 31, koliko je bilo prisutno, a ostale su se obavezale da je usvoje onog momenta kada se sprovede u proceduru. To je isto tako značajan međunarodni dokument jer govori o zajedničkom delovanju.
Procena uticaja je proces identifikacije procene i objavljivanja mogućih uticaja na životnu sredinu nekog projekta, kao i mere sprečavanja, smanjenja i uklanjanja negativnih posledica.
Naravno, da se podrazumeva interdisciplinarnost, jer prosto pokriva tlo, vodu, vazduh, floru i faunu, geologiju, stanovništvo, dakle, potpuno interdisciplinaran pristup.
To znači da samo treba da se vodi računa, krajnje jednostavno rečeno, o vrlo izbalansiranom odnosu s jedne strane ekonomije, razvoja industrije i razvoja države u tom pravcu i sa druge strane zaštiti životne sredine.
Dakle, naći pravu meru očuvanja prirodnih resursa i s druge strane razvoja države. Vrlo visoke kriterijume u tom pravcu postavlja EU i vrlo je važno reći da ova konvencija vodi ka tom cilju. Šta ona znači praktično? Za izvođenje bilo kog projekta radiće se procena uticaja na životnu sredinu.
Dakle, namena tog objekta, veličina tog objekta, prostor gde će se on graditi i svi drugi elementi uzimaće se u obzir koliko će to naškoditi životnoj sredini.
Evo jednog primera koji je meni vrlo blizak, zato što mislim da je to bila ekološka priča koja nas je u Evropi predstavljala kao narod dostojan evropskih standarda, a to je priča o selu Brezovica na planini Rudnik i o porodici Bistrih Potoka.
U tom prostoru koji je bio potpuno ekološki čist i potpuno čist, Kamenolom je kupio Manfred Asamer, austrijski državljanin, koji je tamo doveo firmu "Zorka atlas kamen", posekao pet hiljada stabala, nije podigao nijedno novo, potpuno ugrozio životnu sredinu u tom prostoru, potpuno promenio izgled celokupnog prostora i moje pitanje u vezi s tim je, kao što ja znam, Austrija jeste zemlja koja ima izuzetno visoke standarde u oblasti očuvanja sredine, da li se na taj način bilo koji državljanin jedne zemlje može odnositi prema ekološkom blagu druge zemlje, odnosno da li je procena uticaja na životnu sredinu onda potrebna? I te kako.
Šta je sada još važno reći?
EU polazi od jednog stava koji je potpuno prihvaćen i ja mislim da nema čoveka koji ne misli na isti način. Najvažnije i najbolje ćete sprečiti nešto na samom izvoru, na samom početku.
Da smo imali ovakve zakone i potpisali ovakvu Konvenciju, bili bismo dužni da to uradimo i da isti standard, kao što gospodin Manfred u Austriji sprovodi i zadovoljava, ima i ovde u našem prostoru planina Rudnik.
Potpisnice Konvencije pojedinačno ili zajednički preduzimaju sve mere proistekle iz ove konvencije, kako bi sprečile prekograničnu štetu i štetne uticaje i ustanovile isti postupak za procenu kao i kriterijume. Kod nas, nažalost, to nije bio slučaj.
Pristupanje ovoj konvenciji nam otvara i mogućnost da dođemo do fondova međunarodnih organizacija za investicione projekte i izgradnju novih i rekonstrukciju postojećih objekata u našoj zemlji, a tu zaista imamo problem, počev od Obrenovca pa nadalje.
Ne bih nikako zapustila da ne pomenem Konvenciju o očuvanju evropske divlje flore i faune i prirodnih staništa, očuvanje biodiverziteta, Konvencije o zaštiti Karpata, zato što mislim da su izuzetno važne, one praktično sada pokrivaju onu oblast život sveta biljaka, životinja i moji prethodnici su izuzetno stručno govorili o tome koliko je to važno da sprečimo sve bolesti, ako ništa drugo da sprečimo sve bolesti koje te migratorne životinje prenose ne poznajući granice, drsko prelazeći granice, ne pitajući da li to mogu.
Ono što još hoću da kažem to su međunarodna dokumenta koja su nam i te kako potrebna.
Treba da čuvamo svoju floru i faunu i svoju životnu sredinu, ali po visokim standardima, koje nam ovog trenutka nude ove konvencije i na taj način postaćemo međunarodni partneri, pokazujemo da smo zreli narod koji zaista razmišlja o svojoj obavezi, sagledava šta nam valja činiti i postajemo deo jednog sistema koji prostor zemlje čuva za buduće generacije. Mislim da je potpuno jasno, koaliciji DSS - Nova Srbija - dr Vojislav Koštunica će biti jako zadovoljna ako ovaj set konvencija izglasamo i mi ćemo to podržati.