Hvala.
Prošle nedelje Ustavni sud Srbije odlučio je da pojedine odredbe Statuta AP Vojvodine nisu u skladu sa Ustavom Republike Srbije i dao rok od šest meseci da se Statut uskladi sa Ustavom. Odluka Ustavnog Suda mora se poštovati i potrebno je pronaći način da se Statut Vojvodine uskladi sa Ustavom. Na tom putu moraju da sarađuju i republička i pokrajinska administracija. Zato danas postavljam pitanje predsedniku Narodne skupštine Republike Srbije gospodinu Stefanoviću i predsedniku Skupštine AP Vojvodine, gospodinu Pastoru - šta će uraditi i koje mere će preduzeti da se ispoštuje rok od šest meseci koji je dao Ustavni sud kako građani Vojvodine ne bi trpeli? Vojvodinom više ne možemo da se bavimo samo usput iz ugla stranačkih i republičkih interesa ili kada nas opomene Ustavni sud, već Vojvodinom moramo da se bavimo državotvorno, jer u suprotnom od riznice Srbije napravićemo pustinju. Već sada je Vojvodina nerazvijen region sa nezaposlenošću iznad i prosekom plate ispod republičkog proseka sa poljoprivredom koja je neiskorišćen resurs.
Ono što takođe brine je i da je Vojvodina unutar sebe centralizovana i neravnomerno razvijena. Ujedinjeni regioni Srbije podržavaju autonomiju Vojvodine, ali višeslojnu autonomiju što podrazumeva formiranje Srema, Banata i Bačke kao posebnih oblasti i uspostavljanje specijalnog statusa za grad Novi Sad što bi omogućilo da se Vojvodina ravnomerno razvija i da svi građani Vojvodine osete blagodeti autonomije. To podrazumeva da se bez dodatnih troškova izbora od postojećih poslanika koji su izabrani za Skupštinu Vojvodine formiraju saveti ili oblasne skupštine za svaku oblast Srem, Banat i Bačku koji bi zatim dalje birali takozvanu lokalnu Vladu kojoj bi bile poverene određene nadležnosti, prvenstveno iz oblasti ekonomskog razvoja, infrastrukture, ekologije, kulture i sporta.
Ujedinjeni regioni Srbije podržavaju decentralizaciju Vojvodine sa jednakim šansama za sve gradove i opštine. Kada Vojvođani pitaju – gde su naši novci, oni treba ne samo da pogledaju ka Beogradu, već treba da pogledaju i ka Novom Sadu. Tada verovatno ne bismo došli u situaciju da se iz pokrajinskog budžeta odvoji 300 miliona dinara za suzbijanje komaraca, a samo 200 miliona za ravnomerni regionalni razvoj Vojvodine ili samo 160 miliona za politiku zapošljavanja. Da li su komarci u Vojvodini duplo veći problem od nezaposlenosti?
Očigledno je da je i sazrelo vreme za promenu Ustava kojim bi se omogućila politička regionalizacija Srbije. Tada se Vojvodinom, ali ostalim delovima Srbije ne bismo bavili ad hok. Ustavne promene su neophodne kako bi u Srbiji svi dobili šansu da formiraju svoje regione i kako bi koncept regionalizacije i decentralizacije mogao da bude sproveden u praksi. Ujedinjeni regioni Srbije traže promenu Ustava kojom bi Srbija trebalo da postane zemlja sedam regiona sa tri nivoa vlasti, republičkom, pokrajinskom i lokalnom. Hvala.

Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine ministre, ja prosto nemam ništa protiv ovog predloga koji je koleginica iznela, ali ako se jasno na početku definišu kriterijumi koliko je to ispitnih rokova.
Smatram da u ovakvu vrstu odlučivanja treba da budu uključeni i studenti, da se napravi zajednički dogovor jer nije isto na kom fakultetu će biti koliko ispitnih rokova. Neki će možda zahtevati više, neki manje ispitnih rokova ali treba postaviti jasne kriterijume u dogovoru sa samim studentima koji će se kasnije i poštovati.
Ne verujem da bi to izazvalo neku specijalnu nesigurnost. Imam utisak da veću nesigurnost kod studenata izaziva upravo to što mi svake godine u oktobru menjamo Zakon o visokom obrazovanju i posle ove rasprave prekjuče i danas, ja stvarno imam dilemu da li izlazimo u susret studentima ili izlazimo u susret nesposobnosti države da modernizuje visoko obrazovanje u Srbiji.
Za nas iz URS jako je važno da modernizujemo visoko obrazovanje, da se poboljšaju uslovi rada na fakultetima, da se reformišu nastavni planovi i programi koji su u velikoj većini zastareli, da postoje moderniji udžbenici iz kojih studenti uče.
Ono što je isto nama najvažnije jeste da studenti dobijaju jedno funkcionalno znanje koje je primenljivo u praksi. Česti je slučaj da naši svršeni studenti jednostavno nisu osposobljeni za rad. Evo, ako bi napravili analizu koliko oni studenti, pogotovo državnim fakultetima imaju prakse, videćete da je to vrlo malo i da oni nisu osposobljeni da odmah posle fakulteta krenu da rade, a to je ono što investitori i poslodavci zaista danas traže.
Takođe, imam utisak da mi ne znamo kako se meri kvalitet studiranja na našim fakultetima, da li postoji neki sistem rangiranja fakulteta i znanja koje studenti tamo stiču. Opet se postavlja pitanje, da li je nama bitan kvalitet znanja, veštine i kompetencija koje će ti mladi ljudi poneti sa tih fakulteta ili ćemo, što se ono narodski kaže, samo da štancujemo diplome.
Mislim da nama naši svršeni studenti, znači pored znanja koje steknu, moraju da imaju razvijeno kritičko mišljenje, da budu inovativni, da imaju inicijative koju će da pokreću, da umeju da rešavaju konkretne probleme, jer znate šta, ti mladi ljudi sutra treba da vode Srbiju, treba da nose njen razvoj. Ako samo budemo tako, što se kaže, štancovali diplome a nemamo ljude koji su kreativni, inovativni, spremni da rade, bojim se da ćemo teško mrdnuti s mesta. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine ministre, verovatno veliki broj studenata i njihovih roditelja danas sa pažnjom prati ovu skupštinsku raspravu, jer nije im svejedno, jer još uvek ne znaju da li će upisati narednu godinu o trošku države, ili će morati sami da plate ne tako malu školarinu.
Želja velikog broja roditelja jeste da im deca upišu i završe fakultet, ali danas to nije ni malo lako, s obzirom na situaciju u kojoj svi mi živimo. Pogotovo je teško roditeljima u unutrašnjosti. Oni moraju da izdvoje dodatan novac za plaćanje stanova, komunalija, hrane i prevoza. Vrlo često deca, pogotovo iz unutrašnjosti, bar zbog toga što roditelji pored tih troškova ne mogu još da im plate školarinu, odustanu od daljeg školovanja i studiranja. Za neke to znači da su izgubili šansu da se obrazovanjem izvuku iz siromaštva u kome žive. Ali, baš zbog svega toga, država ne sme da dozvoli da maltene svakog oktobra studente i njihove roditelje dovede u ovakvu situaciju i u ovakvu neizvesnost.
Takođe, moramo da se zapitamo, ja sam i prošle godine u oktobru, kada smo razgovarali o ovom zakonu to napomenula, moramo da se zapitamo šta je to što sve treba da se uradi da bi studiranje u Srbiji bilo brže i efikasnije. Očigledno je da je Ministarstvo prosvete zatajilo i da od oktobra, odnosno septembra prošle godine kada smo doneli onaj zakon, prosto ništa nije urađeno i opet smo se našli u istoj situaciji.
Srbija je jedna od evropskih zemalja u kojoj se najduže studira. Oko osam godina je prosečna dužina studiranja. Od fakulteta odustane 45% studenata i samo 10% studenata diplomira u roku. Jedan od razloga za uvođenje bolonjskog sistema upravo je i bilo da se ovo prekine, da se skrati vreme studiranja, da postoje bolji uslovi rada na fakultetima, da se stekne kvalitetnije znanje i da Srbija poveća broj visokoobrazovanih ljudi, koji je kod nas oko 11%, što je znatno ispod proseka u evropskim zemljama.
Proces Bolonje kod nas je uveden odavno. Međutim, on do danas nije uspešno implementiran. Primena Bolonje kod nas je doživela mnoge udarce i naišla na brojne prepreke i to prvenstveno zbog nesposobnosti sistema negde da se adaptira i kočnicama koje postoje i na samim fakultetima. Mi i dalje imamo zastarele nastavne planove, neadekvatne udžbenike, rigidnost i samovolju pojedinih univerzitetskih nastavnika i baš zbog toga naši studenti ne dobijaju kvalitetno obrazovanje i, prosto, negde nisu konkurentni na svetskom tržištu.
Ono što mene kao prosvetnog radnika posebno boli jeste što negde nije realizovana ideja obavezne prakse. Bolonju su inicirali upravo evropski poslodavci sa željom da studenti kada izađu iz klupa budu osposobljeni da odmah rade. Kod nas, sem retkih fakulteta, državni univerziteti uglavnom nemaju tu obaveznu praksu.
Naši studenti kada završe fakultet nisu u stanju da upotrebe naučeno gradivo. Ono što me još više brine jeste što retko pokazuju sposobnost kritičkog mišljenja, inovativnosti i inicijativnosti.
Za dugo i neefikasno studiranje odgovoran je ceo sistem i mi to moramo da promenimo. U fokus i centar naše pažnje moraju da se stave ishodi učenja, znanje, veštine i kompetencije studenata. Studijski programi, nastavni planovi moraju da se modernizuju i da se usklade sa savremenim tokovima. Moraju da se uvedu elementi istraživanja, sadržaji koji podstiču preduzetništvo i unapređuju ono što je jako važno, praktične veštine i kompetencije tih mladih ljudi.
Svršeni studenti moraju da budu spremni na posao, a ne da imaju neupotrebljiva znanja ili da samo dobiju diplomu. Sama nastava na fakultetu mora da se modernizuje. Ono što je posebno važno jeste da se uspostavi kvalitetna saradnja između profesora i studenata, što ste gospodine ministre, negde i rekli u vašoj izjavi koju sam našla u medijima, od pre jedno dve godine.
Ne možemo da dozvolimo da danas u vreme informacione tehnologije, savremene tehnike da dozvolimo da nam se studiranje svede na to da profesor dođe u amfiteatar, održi predavanje za 100, 200, 300 studenata, a da od studenta onda očekujemo da nabuba gradivo i da ga na ispitu bukvalno, samo reprodukuje. Ta vremena su odavno prošla.
Navešću jedan primer koji sam pronašla. Na jednom fakultetu od 180 studenata, njih 10 je položilo pismeni deo, a usmeni deo niko. Da li je to normalno? Zaista nisam za drastično spuštanje kriterijuma i hiper produkciju kadrova, ali moramo sve učiniti da se stvori sistem sa jasnim pravilima koji se neće stalno menjati, ali i da omogući da studenti stiču što kvalitetnija znanja i veštine na savremen način.
Stalno se pitam da li su studenti u Evropi pametniji i vredniji od naših? Pa, naravno da nisu, ali tamo postoji uređen sistem u kome je student u fokusu i kome je sve podređeno.
Ono što je takođe važno i šta moramo da uradimo jeste povezivanje obrazovanja sa tržištem rada. Kada jedan investitor dođe u Srbiju sa željom da ovde otvori fabriku i zaposli ljude, njega pored opštih uslova poslovanja, lokacije i infrastrukture, najviše zanima i obrazovna struktura.
Naravno da se najviše traže i visokoobrazovani kadrovi. To smo videli, recimo, na primeru „Mubadala“. Uslov za realizaciju te investicije koja je vredna oko četiri milijarde dolara, jeste da obezbedimo 1.000 stručnjaka koji su, naravno, visokoobrazovani. Ovde bi se pravilo takozvano srce hardvera, što bi značilo da moramo da razvijemo i neke naučne oblasti i to bi predstavljalo pravu tehnološku revoluciju u Srbiji.
Pre neki dan sa rukovodstvom ove kompanije i dekanima tehničkih fakulteta, održan je zajednički sastanak na ovu temu. To je pravi način da investitori dođu u Srbiju i zaposle naše mlade visokoobrazovane stručnjake, a ne da nam oni odlaze u inostranstvo. Ne smemo da propustimo šansu da dovedemo tako veliku investiciju i da naše mlade ostavimo ovde u Srbiji.
Ovo samo pokazuje da obrazovni sistem i univerziteti u Srbiji moraju da budu fleksibilni i otvoreni sistemi, a ne rigidni, zatvoreni i negde sami sebi svrha. Moramo da se prilagođavamo da idemo u susret savremenim tokovima, da ne dozvolimo da visoko obrazovanje u Srbiji bude plodno tlo sive ekonomije i biznisa, da onemogućimo lako i brzo dolaženje do zvanja i diploma, bez mnogo truda i bez rada. To nas nikako neće odvesti unapred, jer u savremenom svetu cene se znanje, veština i kreativnost.
Gospodine ministre, pred vama je velika odgovornost. Prošla nam je godina, ništa nismo uradili. Ponovo smo došli do toga da menjamo zakon i smanjujemo negde kriterijume. Prosto, od vas očekujemo da uradite dosta na tome da naše visoko obrazovanje, naši fakulteti postanu moderni, da studenti mogu da studiraju brzo i efikasno, a ne da se za godinu dana u ovoj sali nađemo sa istom temom. Hvala vam.

Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi ministri i kandidati za buduće ministre, danas nadam se završavamo priču o rekonstrukciji, koja traje već 170 dana i za koju vidimo da nije ni suštinska, ni temeljna, već isključivo personalna. Vreme će pokazati šta je bila ideja ove rekonstrukcije.
Ujedinjeni regioni Srbije nemaju razloga da budu razočarani. Mislim da smo dobro radili u prethodnoj Vladi i u ovoj raspravi nismo čuli suštinske primedbe na naš rad. Naprotiv, mi smo ponosni na rad naših ministara u prethodnih godinu dana. Suzana Grubješić dala je veliki doprinos evropskim integracijama Srbije i prilikom formiranja Vlade prošle godine prisustvo URS bio je znak da će Srbija ubrzano ići evropskim putem, budući da smo mi jedini punopravni članovi Evropske narodne partije.
Prethodnih dana u raspravi moglo se čuti da je Ministarstvo regionalnog razvoja i lokalne samouprave pravljeno po meri Verice Kalanović i URS. Mi to ne možemo da prihvatimo. Nije to pravljeno po njenom zahtevu i meri, nego onih koji danas sebe smatraju građanima drugog reda. Ravnomerni regionalni razvoj, suštinska decentralizacija, jaki gradovi i opštine potreba su čitave Srbije i svih njenih građana, a ne jednog čoveka i jedne partije. Srbija mora ravnomerno da se razvija. Svi regioni, svi gradovi i opštine moraju da dobiju svoju šansu da idu napred i da ljudi koji u njima žive tu od svog rada pristojno mogu da žive.
U ovom ministarstvu napravljeni su značajni rezultati i ja ću pomenuti samo neke od njih. To je završetak auto-puta od Kragujevca do Batočine, Moravski koridor koji je veoma važan za taj deo Srbije, jer svi danas znaju da investitori dolaze, grade fabrike i otvaraju nova radna mesta samo tamo gde ima dobrih puteva. Auto-put Novi Sad – Ruma, napravljeni su prvi konkretni koraci posle petogodišnje prazne priče i ovaj projekat treba da doprinese da Vojvodina više ne bude nerazvijeni deo Srbije. I u Ministarstvu finansija privrede ostvareni su značajni rezultati. Gospodin Vučić ih je i malo pre pomenuo, a pomenuo ih je i prilikom odgovora na diskusije jednog poslanika, ali ja ću ih ponoviti. Izbegnut je bankrot, olakšano je poslovanje maloj privredi, uvedena je nulta tolerancija na neplaćanje poreza i zaustavljen je rast nezaposlenosti.
Ono što je veoma važno jeste da je pokrenuto šezdesetak investicionih projekata koji će u narednom periodu doprineti otvaranju 10.000 novih radnih mesta. Ima li išta važnije za građane Srbije? Samo pre nekoliko dana postavljen je kamen temeljac za novu fabriku u Doljevcu, jedne od najsiromašnijih opština u Srbiji, gde će posao dobiti 1.500 radnika. Pokrenuta je proizvodnja u Smederevskoj železari. To je još jedan dokaz da za nas radnici nisu samo broj i nisu samo statistika. Ovim smo takođe pokazali da nećemo dozvoliti da se ni jedan grad u Srbiji polako gasi. Očekujemo uskoro i nove investicije na Staroj planini i to treba da doprinese još većem razvoju istočne Srbije i predstavlja mogućnost da ljudi koji su tamo rođeni tamo i ostanu da žive i da mogu pristojno da žive od svog rada.
Ono što gospodin Vučić nije pomenuo, a značajno je, da je u julu mesecu, dok je Mlađan Dinkić bio ministar finansija i privrede ostvaren istorijski rekordan mesečni izvoz od oko 1,1 milijarde evra. Ne manje važno, upravo zaslugama Mlađana Dinkića u prethodnih pet godina, danas s ponosom možemo da kažemo, da Srbija danas ne izvozi samo pšenicu i kukuruz, odnosno sirovine, već i automobile, auto komponente, savremene aparate za domaćinstvo.
Naravno, da ovo nije dovoljno i da mora još mnogo toga da se uradi da bi građani osetili boljitak. Zato novoj Vladi Srbije, mi iz URS, želimo uspeh jer će to biti u interesu Srbije.
Poseban uspeh želimo novom ministru finansija jer će pred njim biti puno izazova. Ujedinjeni regioni podržavaju programske prioritete koje je on izneo, do duše putem medija, jer program koji on namerava da sprovede već je usvojila Vlada Republike Srbije i to upravo na predlog Mlađana Dinkića.
Iskreno se nadamo da će imati političku podršku da te svoje postavljene ciljeve i realizuje, jer da biste mogli da štedite, a da istovremeno ulažete u razvoj i investicije, da sprovedete temeljnu reformu javnih preduzeća, penzionog i zdravstvenog sistema, da se obračunate za glomaznom administracijom, morate da imate ozbiljnu političku podršku.
Nadamo se da gospodin Lazar Krstić neće slušati priče - kako nečija baba na takav način može da vodi finansije, ili da trpi pritiske da neko ne plati porez zato što je član neke političke partije.
Ujedinjeni regioni Srbije će voditi u budućnosti odgovorno nacionalnu politiku, jer želimo dobro svojoj zemlji. Ne želimo da budemo opozicija svom narodu. Podržaćemo sve dobre predloge koji će voditi ubrzanom evropskom putu Srbije, ravnomernom regionalnom razvoju, stvaranju povoljnih uslova za investicije, i otvaranju novih radnih mesta, ali oštro napadati probleme i pokretati inicijative za njihovo rešavanje. Hvala.

Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine ministre, pred nama je juče i danas dokument koji je dokaz odgovornosti i spremnosti da se problemi rešavaju, a ne da se guraju pod tepih.
U raspravi smo se, bogami, naslušali demagogije, teatralnosti pred tv kamerama, ali i skupljanja jeftinih poena na tuđoj muci. Nažalost, ovakva politika nema svoje uporište više. Pokazali su to izbori u Kovinu, gde je ta politika dobila samo devet posto podrške. Pokazali su to izbori u Zaječaru, gde je ta politika dobija svega tri posto i nije čak ni prešla cenzus. Ovo teško vreme zahteva drugačiju i odgovorniju politiku.
Vlada je hrabro i pošteno izašla pred građane i dala realnu sliku. Da li smo trebali da ćutimo i stvaramo lažnu sliku da je sve u redu, da trošimo bez pokrića, kao što je to rađeno u prethodnom periodu? Da li smo trebali da dozvolimo da za neku godinu prosvetari, lekari, milicajci i vojnici ostanu bez plata, a penzioneri bez penzija? Da li smo trebali da dozvolimo da cela Srbija ostane bez investicija? Ne, Vlada je rešila da se suoči sa problemom. Ponudila je jedno odgovorno rešenje, ponudila je ovaj rebalans. Štednja je neophodna i to na svim nivoima vlasti. Naravno, napravljen je dobar balans. Ne sme se štedeti na najsiromašnijima, a ne smemo zapostaviti ni investicije.
Čuli smo danas podatke o rastu izvoza, povećanju BDP i zaustavljanju nezaposlenosti. Sve to ohrabruje, ali to ni približno nije dovoljno. Mora još mnogo toga da se uradi. Naravno da mora da se dodatno poveća finansijska disciplina i naplata poreza i tu ministar mora da ima apsolutnu podršku i odrešene ruke. Jer, svaki neizdati fiskalni račun ne znači da je država prevarena. Svaki taj neizdati fiskalni račun znači manje para za obrazovanje. Svaki neizdati fiskalni račun znači manje para za zdravstvo, za nove puteve, za investicije. Znači, građani su prevareni, a u raspravama smo čuli da nam je upravo potrebno više novca i za investicije i za obrazovanje i za zdravstvo.
Apsolutnu podršku mora da ima naplata poreza koja je najavljena onima koji imaju imovinu veću od 350 miliona dinara. Svi moraju da plaćaju porez, ali oni najbogatiji moraju da budu prvi u redu i tu ne sme da bude nikakvog kompromisa.
Naravno, potreban je i ozbiljan rad na suzbijanju sive ekonomije. Duboko cenim svakog onog ko danas ima privatni posao u Srbiji i tako zarađuje za sebe i za porodicu. Što narod kaže - takvom treba skinuti kapu, ali taj ne sme da ima nelojalnu konkurenciju i svaka siva ekonomija mora biti oštro sankcionisana.
Moramo da imamo i hrabrosti kada su u pitanju preduzeća u restrukturiranju i javna preduzeća. Čuli smo ovih dana koliko preduzeća u restrukturiranju odnose novca. Taj novac treba usmeriti ka stvaranju realnih radnih mesta.
Šta je sa javnim preduzećima? Hajde već jednom svi da priznamo da su to bila utočišta za zapošljavanje partijskih kadrova, da su neefikasna, da cenu na kraju moraju ipak da plate građani. Navešću vam primer Kovine, jedne male opštine, gde je u toku prošle godine za javno komunalno preduzeće izdvojeno subvencija za 24 miliona. Neću da kažem da su prethodne četiri godine za trećinu povećali broj zaposlenih. Zamislite da su ta 24 miliona svake godine izdvojena za izgradnju neke ulice, neke ambulante, za otpočinjanje izgradnje vrtića. Na taj način bismo uposlili građevinsku industriju koja je u kolapsu. Sada pomnožite tih 24 miliona sa brojem opština u Srbiji, pa onda na nivou pokrajine, pa na nivou Republike. To je ogroman novac koji, blago rečeno, može biti mnogo pametnije i korisnije utrošen.
Sa druge strane, o čemu se konstantno mora voditi računa? To je stvaranje povoljne investicione klime. Moramo da stvorimo takve uslove gde ćemo privući investitore koji će doći u Srbiju, napraviti fabrike i zaposliti naše ljude. U Srbiji već posluje dosta uspešnih kompanija i one nose povećanje izvoza. Naravno da je dobra ideja da se povežu sa našim malim i srednjim preduzećima. Moramo ulagati u infrastrukturu, u onu putnu infrastrukturu, u industrijske zone, u turističku infrastrukturu.
Videli smo koliko je ulaganje u Kopaonik, Zlatibor, Staru Planinu doprinelo razvoju tih krajeva. Tim ljudima smo omogućili da mogu pošteno tamo da žive od svog rada, da ostanu tamo gde su rođeni. Zato me zaista čude zlonamerni komentari pojedinih poslanika. Nekog nije briga, zaista, za ravnomerni regionalni razvoj. Da li samo treba da glancamo trotoare po velikim gradovima, a da ljudi u unutrašnjosti nemaju od čega da žive?
Potrebne su nam i promene zakona koji će doprineti poboljšanju investicione klime. Iskreno se nadam da će uskoro pred nama biti novi zakon o radu, novi zakon o planiranju i izgradnji jer je nedopustivo da ozbiljni investitori mesece moraju da provedu ovde da bi došli do građevinske dozvole.
Svakako da svi ovi problemi ne mogu da se reše čarobnim štapićem i da, naravno, niko nije mađioničar, ali, važna je odlučnost da se uhvatimo sa problemima u koštac. Ne smemo da stanemo dok god u Srbiji svaki građani ne bude imao šansu da se zaposli i da pristojno živi od svoje plate. Hvala.

Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine ministre, Srbija mora da bude pravedno društvo, društvo jednakih šansi. Srbija ne može da bude ovakvo društvo ako se ne stane na put korupciji i ako nam je pravosuđe neefikasno, sporo i mnogima nedostupno. Stoga su ove dve strategije koje su danas pred nama veoma važne.
Govoriću više o strategiji za borbu protiv korupcije. Šta to znači korupcija? To znači da su pojedinci sve bogatiji, a građani sve siromašniji. Ako imamo korupciju, onda nemamo investicije, nemamo ekonomskog, socijalnog i demokratskog razvoja Srbije. Korupcija na neki način ekonomski iscrpljuje i moralno ponižava građane. Nema novog zapošljavanja, jer kada investitor donosi odluku da li će da investira u Srbiju, da otvori fabriku i zaposli ljude, korupcija predstavlja veliku prepreku.
U borbi protiv korupcije načinjeni su određeni pomaci u prethodnom periodu, ali nedovoljni. O tome nam govore izveštaji Evropske komisije, Saveta Evrope, Stejt departmenta, UNDP. Ova Vlada napravila je velike korake u borbi protiv korupcije. Pokazala je da nema nedodirljivih, pokazala je odlučnost u borbi protiv korupcije. Donet je određen broj zakona koji sprečava da do korupcije dođe, kao što je Zakon o javnim preduzećima i Zakon o javnim nabavkama.
Naravno, problem korupcije moramo sistemski da rešimo, a ova strategija koja je danas pred nama upravo predstavlja prvi korak ka tom putu. Kada govorimo o korupciji u Srbiji, jasno je svakome da je u Srbiji ima, pred tim ne smemo da zatvaramo oči i jasno je da prostora za korupciju ima dovoljno. Imamo je u oblasti javnih finansija, gde ne postoji dovoljna transparentnost u trošenju javnih sredstava. Do donošenja Zakona o javnim nabavkama imali smo netransparentnost u oblasti javnih nabavki puno diskrecionih ovlašćenja.
Ovde bih posebno naglasila da se malo govorilo o svrsishodnosti, odnosno opravdanosti raspisivanja javnih nabavki ili trošenja budžetskih sredstava. Nama se dešavalo u prethodnom periodu da su se neke ulice i po tri puta asfaltirale, da su se npr. u neke ambulante opremale savremenim nameštajem, dok su seoske ambulante prokišnjavale. Takođe, desilo se npr. da su opštine u Vojvodini politički bile naterane da pokriju troškove Fonda za kapitalno ulaganje iz svojih budžeta. Naravno, sve je to bilo zakonski pokriveno skupštinskim odlukama o lokalnim budžetima.
Prostora za korupciju ima i u zdravstvu, kroz javne nabavke, dopunski rad lekara, liste čekanja. Posebno bih se osvrnula i na samostalne prihode koje zdravstvene ustanove imaju i na koji način se koriste. Navešću primer Doma zdravlja u Kovinu koji nema tako male sopstvene prihode i koji ih je iskoristio, opet o opravdanosti da kažem nešto, za zapošljavanje nemedicinskog kadra, dok pojedina sela u našoj opštini uopšte nemaju lekare.
Kada je u pitanju obrazovanje, možemo govoriti da prostor za korupciju predstavlja ovlašćenje diskreciono direktora da može da zaposli određene kadrove, organizovanje ekskurzija, takođe, javne nabavke. U medijima veliki problem predstavlja netransparentno vlasništvo, nejasni kriterijumi za dodelu državne pomoći.
Kada je u pitanju prostorno planiranje i izgradnja, svi smo svedoci da je potreban veliki broj dozvola i raznoraznih saglasnosti da bi se uopšte počela neka izgradnja. Naravno, to sve dovodi do toga da nema investicija. Kada se ozbiljni investitori susretnu sa ovim problemom i, naravno, time da moraju nekog da potplate da bi došli do svega toga, oni jednostavno pobegnu iz Srbije, a naši građani ostaju nezaposleni na biroima rada. U svim oblastima postoji taj prostor za korupciju i u strategiji su one dobro i nabrojane. Tu je i carina, i policija, i pravosuđe, potreba za reformom poreske uprave i jaka finansijska disciplina.
Sve ovo što sam govorila nameće potrebu sistemskog i celovitog rešavanja problema korupcije. Da bi na ovakav način rešili ovaj gorući problem našeg društva, mora se delovati u tri pravca, to je prevencija, edukacija i represija. U strategiji su date dobre preporuke i ciljevi, naročito kada je u pitanju preventiva i edukacija.
Što se tiče preventive, moramo doneti zakone koji će sprečiti korupciju. Naravno, pri donošenju zakona mora se uraditi analiza da li u tom zakonu postoji rizik za korupciju i da se takvi rizici odmah otklone. Potrebna je transparentnost u radu svih organa vlasti, zatim proširenje i preciziranje nadležnosti Agencije za borbu protiv korupcije, DRI, Zaštitnika građana i Poverenika za informacije. Ovakve institucije moraju da budu uvažene u našem društvu i poštovane. Mora biti uspostavljena efikasna zaštita uzbunjivača, odnosno lica koja prijavljuju korupciju. Mi na neki način naše građane moramo da motivišemo da ne ćute pred korupcijom, već da je prijave.
Što se tiče edukacije, moramo da imamo obučene profesionalce koji su zaposleni u nezavisnim institucijama, obučene pojedince u lokalnim samoupravama, nevladinim organizacijama, zdravstvu i obrazovanju, ali i obučene građane koji, još jednom ponavljam, neće zatvarati oči pred korupcijom, već će da je prijave.
Naravno, svaki onaj ko je ostvario ličnu korist, koristeći svoj položaj i obogatio se, mora biti procesuiran i adekvatno kažnjen. Sva imovina koja je stečena na nezakonit način mora biti oduzeta. Tu zaštićenih ne sme da bude. Niko nema pravo da se bogati novcem svih građana, dok oni siromaše sve više i više.
Naravno, uvek se postavlja pitanje implementacije strategije. Mi znamo da su u Srbiji donete mnoge strategije, ali da nisu sprovedene. Ova strategija nikako ne sme da ostane mrtvo slovo na papiru. Ona se mora realizovati, i to ne samo na državnom nivou, već na svim nivoima vlasti. Svi nivoi vlasti, i AP Vojvodina i lokalna samouprava, moraju da imaju svoje akcione planove koje će dostojno da poštuju. Što je najvažnije, rezultati moraju da budu vidljivi, kako na državnom, tako na pokrajinskom i lokalnom nivou.
Ova Narodna skupština mora da ima obavezu da na posebnoj sednici raspravlja o implementaciji strategije, da se jasno zna ko jeste a ko nije sproveo ono što je trebalo, kao i da se preispita rad odgovornih lica. Tu obavezu, naravno, mora da ima i Skupština AP Vojvodine, kao i sve lokalne skupštine.
Ujedinjeni regioni Srbije će uvek davati jaku podršku za doslednu primenu strategije za borbu protiv korupcije. Naš imperativ jeste jedno pravedno društvo, društvo jednakih šansi, društvo gde će se svi regioni u Srbiji podjednako razvijati. Društvo u kome će postojati nulta tolerancija na korupciju, na finansijsku disciplinu, bahatost, neracionalno trošenje i poslovanje.
I po izveštajima smo videli da Srbija godišnje samo kroz neregularne javne nabavke potroši odnosno izgubi oko 600 miliona evra. Svedoci smo u proteklom periodu za koliko novca je oštećen budžet Srbije, za koliko novca su oštećeni budžeti lokalnih samouprava. Svi znamo koliko je državnog novca odnosno novca svih građana trebalo dati za saniranje krađe u "Agrobanci" i "Razvojnoj banci Vojvodine". Verujte, kao običnog građanina, narodski rečeno, duša me boli zbog takvog potrošenog novca.
Treba svi da se zapitamo šta je od ovog novca sve moglo da se uradi, koliko je puteva, infrastrukture moglo da bude urađeno, industrijskih zona, koliko škola, koliko obdaništa? Koliko je investitora otišlo iz Srbije jer su shvatili da moraju da potplate pojedince za dozvole i saglasnosti? A mogli su ovde da otvore fabrike i da zaposle naše ljude. To više ne smemo da dozvolimo.
U Danu za glasanje poslanici URS daće podršku za obe ove strategije.
Dodala bih još da je danas važan dan, jer danas smo dobili datum za otpočinjanje pregovora sa EU. Za URS nema dileme da je Srbija zaslužila da otpočne pregovore, ali ta zasluga pripada prvenstveno građanima Srbije koji su strpljivo i uprkos velikim iskušenjima podržali evropski put Srbije.
Prilikom pregovora, borba protiv korupcije i reforma pravosuđa biće važne teme. Ali, mi sa korupcijom moramo da se izborimo ne samo zbog Evrope već i zbog nas samih. Hvala.

Hvala. Mada je malo teško govoriti o amandmanu sada, posle ovakve diskusije.
Kao dugogodišnji praktičar hoću da kažem da inkluzija u našem školstvu je stvarnost i da tu dileme nema. Mora se dodatno raditi na njenoj doslednoj implementaciji.
Trebamo pružiti podršku nastavnicima koji rade u školi jer oni zaista savesno rade na inkluziji, vrlo često pomoću štapa i kanapa i vrlo često bez ičije podrške. Školu i nastavnike ne možemo u inkluziji da ostavimo same, treba im apsolutna podrška da bi zaista inkluzija bila onakva kakva treba.
S druge strane, mislim da treba da postoje škole za obrazovanje učenika sa smetnjama u razvoju. Mi danas imamo takve škole i znam da i te škole imaju izuzetne kadrove, da izuzetno dobro rade, rade na uključivanju dece u vannastavne aktivnosti, na uključivanje u društvo i za njihovo osamostaljivanje. Naravno, potrebno je pružiti prvo roditeljima te dece alternativu, da li žele da njihovo dete ide u takvu školu.
Takođe smatram da uz definiciju škole u stavu 1, ako postoji dilema, treba jasno da se definiše kada dete može da se upiše u školu, kao što je i sada. Znači, ako je u njegovom najboljem interesu, uz saglasnost interresorne komisije i naravno saglasnost roditelja. Prosto i sada je tako, ali ako svi ovde imamo dilemu ne vidim razlog da to možda i zakonski ne bude definisano.
Znači, roditeljima takve dece treba pružiti alternativu u vidu jedne ovakve škole, ako oni smatraju da je to u najboljem interesu njegovog deteta, da imaju tu mogućnost, ali prosto, ako postoji dilema i bojazan, mislim da onda to treba u ovom stavu dodati, mada je i sada tako. Hvala.

Imala sam istovetan amandman vezano za model centre i ne mogu da kažem da mi je krivo što je prihvaćen amandman koleginice Vesne a ne amandman poslanika URS, meni je važno da u zakonu postoje model centri. Jedino bih skrenula pažnju ministru da ne mislim da je iko od ikoga prepisivao, već da među poslanicima zaista postoje kvalitetni prosvetni radnici koji žele da unaprede ovaj zakon i obrazovanje.
Drago mi je što su uvedeni model centri jer baš među osnovnim školama imamo jako puno škola koje su primer dobre prakse i da nisu uvedeni model centri mislim da bi bila napravljena velika nepravda prema ovim školama. U njima se, u preko 200 škola, realizuje program – Škola bez nasilja i upravo je realizacija ovog programa doprinela da se ovaj problem ne zanemaruje, da ne guramo glavu u pesak, već da se radi na njegovom rešavanju. Mogu vam reći da u tim školama imamo zaista dobre rezultate.
U mnogim školama inkluzija je odavno uvedena i prosto njihovo iskustvo bilo je dragoceno upravo ostalim školama. Kada je inkluzija uvedena, ja sam već rekla, nastavnici su imali određene dileme, strahove, itd. Bili su potpuno bez podrške i upravo iskustva iz ovih škola su im bila najdragocenija.
Takođe, pomenula bih i škole kao centre obrazovnog turizma, koje daju veliki značaj i šansu školama u ruralnom turizmu.
Model centri će imati višestruku korist. S jedne strane, to će biti negde priznanje i nagrada za sve one prosvetne radnike koji su razradili primere dobre prakse. Mi u URS smo stava da svaki kvalitetan rad treba da bude nagrađen i adekvatno vrednovan. Korist će imati i nastavnici u drugim školama, jer će imati priliku da neposredno uče na primerima dobre prakse. Iskustvo nam govori da u stvari nastavnici najlakše primenjuju kada vide da je nešto u drugoj školi u neposrednom radu dalo dobre rezultate. Naravno, višestruku korist imaće i učenici, jer će na jedan kvalitetniji način moći da stiču znanja i veštine. Hvala.

Hvala.
U članu 26. je taksativno navedeno šta školski program treba da sadrži. To je dobro jer vidimo da, osim obrazovne, ističe se vaspitna uloga škole, kao i njeno povezivanje sa ostalim institucijama u lokalnoj zajednici. To je dobro, škola ne sme da bude jedan izolovani sistem.
Ovde bih eventualno dodala, zato sam i podnela amandman, da školski program sadrži i program podrške inkluzivnom obrazovanju i vaspitanju. Danas je o inkluziji bilo dosta reči i dosta smo o tome debatovali. Inkluzija je, faktički, ispit za čitavo društvo. Usvajanjem ovog amandmana će se obezbediti da i ta deca dobiju kvalitetno obrazovanje, s jedne strane. S druge strane, ovo bi pomoglo školama u implementaciji inkluzije. Kako sam već rekla, škola u tom procesu nikako ne može da bude sama. Kroz ovaj program podrške inkluzivnom obrazovanju, one bi mogle da ili traže asistente, ili da traže prilagođena nastavna sredstva za ovu decu. Zato smatram da bi sastavni deo školskog programa trebalo da bude i program podrške za inkluzivno obrazovanje. Hvala.

Hvala.
Isto bih podržala amandman da u odeljenju ima 25 učenika. Ako želimo savremeno i kvalitetno obrazovanje, zaista moramo da imamo manji broj učenika u odeljenju i to je zaista pedagoški opravdano.
Da bismo koristili savremene metode rada, oblike rada, nastavna sredstva, ako hoćemo da deca umeju da primene znanje, ono što uče, onda zaista je mnogo lakše i efikasnije raditi sa manjim brojem učenika u odeljenju. Međutim, ja sam duboko svesna u kakvoj situaciji se Srbija nalazi i da, nažalost to moram da kažem, nema novca za ovakvo nešto.
Zamolila bih ministra, a i u Strategiji tako stoji, da se u narednom periodu, kada se steknu finansijski i ekonomski uslovi, ponovo se razmotri ovo pitanje i da omogućimo da u našim odeljenjima ima optimalan broj učenika sa kojima nastavnici mogu kvalitetno da rade i da svakom učeniku posvete onakvu pažnju kakvu zaslužuje.
Iskreno se nadam da će u narednom periodu, za neku godinu moći da u skupštinsku proceduru dođe zakon kojim ćemo izmeniti ovaj član i da će u odeljenjima biti do 25 učenika. Pozdravljam to što je sa 34 broj učenika u odeljenju smanjen na 30, ali prosto svi zajedno, zbog naše dece, našeg obrazovanja, treba da radimo na tome da u odeljenju bude manji broj učenika. Hvala.

Samo hoću da pohvalim ovaj član 40. Zakona i reći ću da među prosvetnim radnicima u Srbiji postoji veliki broj stručnih lica koji su apsolutno osposobljeni za rad na prevenciji nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja.
UNICEF-ov projekat "Škola bez nasilja" realizuje se od 2005. godine u Srbiji, u preko 200 škola. Program vodi oko stotinak vrlo edukovanih i obučenih mentora koji su prošli posebnu obuku, koja je sertifikovana upravo od strane Ministarstva prosvete.
Postoje ljudi koji su obučeni za projekat KRIN, za reagovanje u kriznim intervencijama, koji su takođe prošli jednu kvalitetnu obuku i ja duboko verujem u ove ljude, njihovo iskustvo i dosadašnji rad i smatram da će oni apsolutno
Što se tiče saradnje sa lokalnom samoupravom u ovoj oblasti, takođe imate niz dobrih primera. Ja ću reći da u opštini Kovin neprekidno od 2004. godine, sprovodi se vrlo uspešan program – prevencije, bolesti zavisnosti i u svim školama radi savetovalište za decu i roditelje, radi se sa roditeljima, organizuju se sportske aktivnosti, koje imaju za cilj upravo promociju borbe protiv psihoaktivih supstanci, tako da mogu odgovorno da tvrdim da u Srbiji među prosvetnim radnicima postoje izuzetni kadrovi iz ove oblasti i prosto mislim da njima samo treba dati na značaj, uključiti ih da mogu i sa drugima da rade i da prenesu svoje iskustvo. Hvala.

Ne slažem se sa predloženim amandmanom. Podsetiću samo da u prethodnom periodu kroz projekat digitalne škole, svaka škola, čak i istureno odeljenje u Srbiji, da su dobili kompjutere.
Drugo, zakup internet domena ne košta mnogo više nego štampanje ove brošure i ne smatram da je to neki mnogo veliki trošak za lokalne samouprave koje plaćaju materijalne troškove školama. Navešću vam samo primer. U opštini Kovin, koju su do pre određenog vremena vodili članovi stranke baš one koje napada URS, ostavili su suficit u budžetu 200 miliona dinara. Znači, nisu ni umeli da potroše pare.
Mislim da bi mi trebalo nešto i sami da uradimo. Ne mogu sve da urade ministri i Vlada. Treba i na lokalu da zasučemo rukave, da pretresemo malo te lokalne budžete. Mislim da će se tu naći mnogo više para za prosvetu nego što je zakup ovih internet domena.
Drugo, internet sajtove mogu da održavaju, recimo, profesori, mogu čak i učenici koji imaju informatiku kao deo prakse. Naravno, evo im prilike da primene stečeno znanje. Znači, ne moramo uvek sve da platimo. Hvala.

Hvala.
Želela sam da se ovim amandmanom pre reči "smetnjama" se dodaju reči "i invaliditetom", jer korišćenje izraza "deca sa smetnjama u razvoju" i "učenici sa smetnjama u razvoju", negde je suprotna članovima 7. i 24. Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom koje govore o deci sa invaliditetom, kao i sa članovima 18, 19. i 20. Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom. Zato sam smatrala da i ova reč treba da stoji u zakonu. Hvala.

Hvala. U načelnoj raspravi sam takođe govorila o učenju na daljinu i kod kuće. Smatram da zakoni iz oblasti obrazovanja negde treba da gledaju u budućnost i da hvataju korak sa tehnološkim razvojem i savremenim informacionim tehnologijama. Tada sam naglasila da ovakav vid obrazovanja treba da bude po jasno definisanim pravilima.
Zaista se zalažem da, prosto, može da se bira način sticanja znanja, čak znanje ne treba da se stiče na istovetan način, mogu da se biraju i metode i sredstva. Bitno je da deca na kvalitetan način stiču funkcionalno znanje. Samo ovde imam dilemu da li će primena ovog člana dovesti do toga da, na primer, deca sa invaliditetom i smetnjama u razvoju ne mogu da ostvare na neki način svoja prava.
Na primer, može se desiti da oni koji su zaduženi da uklone barijere u školama, da obezbede personalne asistente, pedagoške asistente i različite vrste podrške ovoj deci, da im ovo jednostavno bude alibi da to ne urade i da kažete - vi imate ovu mogućnost i, eto, bolje je to da izaberete. Mislim da bi to na neki način dovelo do dodatne diskriminacije i segregacije ove dece.
Takođe, moramo voditi računa o tome da možda i roditelji ne zloupotrebe ovo. Skoro sam čitala neko istraživanje gde je nemali procenat dece prinuđen da radi ili da ih roditelji teraju na prosjačenje i, prosto, moramo ovde vrlo da budemo obazrivi. Znači, podržavam uključivanje ovog vida obrazovanja, ali da to bude po jasno definisanim pravilima, prosto da zaštitimo decu sa smetnjama u razvoju i da sprečimo da dođe do zloupotrebe od strane roditelja. Hvala.

Hvala.
Ovim amandmanom predložena je drugačija definicija, tako da učenik sa invaliditetom i smetnjama u razvoju, u smislu ovog zakona, je dete sa posledicama mentalnog, senzornog ili telesnog oštećenja koje usled različitih barijera nema jednake mogućnosti za ravnopravno učešće u obrazovno-vaspitnom procesu. Definicija koja je ovde data očito je duboko ukorenjena u medicinskom modelu pristupa invalidnosti i suprotna je definiciji osoba sa invaliditetom iz Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom i Strategije unapređenja položaja osoba sa invaliditetom u Srbiji. Još nekoliko mojih amandmana je sličnih i o njima neću govoriti jer su isti terminološki.
U stavu 2, pre reči "kada" dodaje se reč "izuzetno". Smatrala sam da ovako treba definisati zbog toga što je neophodno izričito propisati i naglasiti da je školovanje u specijalizovanim školama izuzetak od pravila i to sve u skladu sa inkluzivnim obrazovanjem.
U stavu 3, posle reči "plan" dodaju se reči "i sve odgovarajuće oblike podrške i razumnih prilagođavanja". Smatrala sam da je neophodno izričito predvideti razumna prilagođavanja i odgovarajuće podrške ovakvoj deci u zakonskom predlogu. Hvala.