Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, kao dugogodišnji prosvetni radnik podržavam donošenje ovih zakona. Nadam se da će oni poboljšati obrazovnu strukturu našeg stanovništva koja nije baš na zavidnom nivou. Pozdravila bih donošenje Zakona o obrazovanju odraslih, jer doživotno učenje u današnjem savremenom svetu predstavlja neminovnost.
Veliki korak predstavlja i to što će se prihvatiti i neformalno, odnosno priznati i neformalno obrazovanje, kao i prethodno stečeno obrazovanje. Nadam se da će na taj način dosta ljudi moći da se zaposli i da iskoristi svoje kvalifikacije i veštine koje ima. S druge strane, mislim da će biti dobar podsticaj i kod dolaska novih investitora.
Znate kako, ozbiljan investitor kada dođe negde, on prvo traži lokaciju sa svom potrebnom infrastrukturom, a na drugom mestu uvek pita za obrazovnu strukturu stanovništva na toj teritoriji, i u kom vremenu može da obezbedi kadrove koji su njemu potrebni.
Osvrnula bih se, takođe, i na Zakon o osnovnom obrazovanju. Dobro je što on treba da dovede do toga da imamo potpuni obuhvat dece. Vidimo da ga još uvek nemamo, da treba da dovede do toga da nema osipanja, da imamo dostupnost obrazovanja za svu decu, da obrazovanje bude kvalitetno, efikasno i pravedno. Ono što se meni lično dopada jeste da na neki način vraća i vaspitnu ulogu škole.
Istakla bih neke dobre strane ovog zakona, a to je da su jasno definisani ciljevi i ishodi, da je škola dužna da organizuje pripremu za polaganje završnog ispita, što će naravno olakšati roditeljima koji neće morati, pogotovo onim siromašnijim, da plaćaju dodatne privatne časove, da bi se njihova deca dobro i kvalitetno pripremila za polaganje ovog ispita.
Novinu predstavlja i uvođenje nastave kod kuće i na daljinu. Takođe, pozdravljam to i smatram da izbor treba da postoji, ali prosto vas negde upozoravam da nekim dodatnim pravilnicima koji su predviđeni, dobro regulišete ovu oblast, da ne bi došlo do zloupotreba od strane nekih roditelja, jer već vidimo da negde ima osipanja u osnovnim školama, da ne dođe do nekih zloupotreba i da ovo ne dovede do osipanja, pogotovo u nekim osetljivim kategorijama. Znači, tu oblast treba dobro definisati i regulisati. Čak i polaganje tih ispita, razrednih, pitanje da li dete sa sedam, osam godina može na kraju da polaže taj razredni ispit.
Ono što bih posebno pohvalila jeste da se favorizuje sport i da sastavni deo školskog programa predstavlja deo koji se odnosi na zaštitu od nasilja, zanemarivanja, zlostavljanja, kao i prevenciju bolesti zavisnosti.
Nasilje u školama predstavlja veliki problem. Prisutno je u školama i to su vrlo detaljna istraživanja koja su rađena i pokazala. Naravno da pred ovim problemom nikako ne smemo da zatvaramo oči, već treba hrabro da se uhvatimo u koštac sa njim.
U rešavanju problema vršnjačkog nasilja moraju svi da učestvuju i ovde škole jednostavno ne mogu da ostanu same. Zakonom je predviđen i program saradnje škole i porodice i vrlo je jasno definisano da se on mora evaluirati. Saradnja između porodice i škole mora postoji. Čini mi se da je ovo dosta slaba karika našeg obrazovanja. Iskreno se nadam da će donošenjem ovog zakona ona unaprediti.
Vrlo često dolazi do nesuglasica između roditelja i nastavnika. Dešava se da oni jedni na druge prebacuju odgovornost. To je pogrešno. Nastavnici i roditelji treba da budu partneri na zadatku obrazovanja i vaspitanja dece, jedni drugima da pruže ruku. Neophodno je, i vrlo često su roditelji vrlo dragoceni saradnici u nastavi. Oni treba da pomažu, treba da daju ideje, treba da donose odluke, ali treba i da preuzmu odgovornost. Samo zajedničkim radom između nastavnika i roditelja možemo da dođemo do napretka u obrazovanju i vaspitanju dece. Iz iskustva znam da je veliki broj roditelja je spreman i da pomogne, samo ih treba na neki način animirati.
Ono što mi se takođe dopada, jeste da je članom 63. predviđeno da se za obrazovanje dece sa smetnjama u razvoju i sa invaliditetom može obezbediti dodatna podrška. Ta podrška je veoma značajna, s obzirom na inkluziju koja svakako treba da postoji, daje određene rezultate u našim školama, ali prosto ni ovde nastavnici i učitelji ne treba da budu sami. I njima je potrebna i biće im dragocena podrška tzv. pedagoških asistenata.
Ovde imam dilemu koliko će ova podrška biti dostupna svima? Da li će je imati samo škole u velikim gradovima ili će biti dostupna i onima u manjim mestima? Nastavnici se zaista trude u radu sa decom koja program pohađaju po inkluzivnom programu, ali prosto nisu toliko obučeni za takav rad. Smatram da bi im ova podrška zaista bila dragocena. Molim ministra da se pri utvrđivanju ove liste obezbedi da tu podršku mogu da dobiju i škole koje se nalaze u manjim mestima i u selima. Takođe, ovde mi se postavlja dilema oko finansiranja takve vrste podrške.
Što se tiče zaštite od nasilja i zlostavljanja, zanemarivanja, inkluzije, prevencije bolesti zavisnosti, naše škole imaju bogato i dragoceno iskustvo. Imamo primere dobre prakse. Mene čudi zašto niste u Zakonu o osnovnom obrazovanju predvideli da škole mogu biti model centri. Vidimo da takvo rešenje postoji u Zakonu o srednjoj školi. Imamo ga čak i u Zakonu o predškolskom obrazovanju, obrazovanju odraslih. U tom smislu sam podnela amandman. Nadam se da ćete ga pažljivo razmotriti, da i osnovne škole mogu da budu model centri.
Znate da se u preko 200 i nešto škola realizuje program "Škole bez nasilja". Imamo škole koje imaju izuzetne uspehe u inkluzivnom obrazovanju. Iz ličnog iskustva, jer sam radila i kao trener na mnogim seminarima, mogu vam reći da kolege nastavnici nekako najbolje prihvataju ona znanja, veštine, iskustva kada čuju da se u nekoj školi nešto dobro i uspešno sprovodi. U tom smislu vas zaista molim da pogledate taj moj amandman i ako uspemo da i među osnovnim školama imamo model centre.
Što se tiče broja učenika u odeljenju, moje lično mišljenje i stav jeste da u odeljenju treba da ima do 25 učenika, s obzirom da naša nastava treba da bude savremena, da svakom detetu treba da se posveti dovoljno pažnje, da ne živimo u vremenu gde nastavnik samo ispredaje lekciju i posle tri časa ispita učenike.
Znam da je u vreme ove krize novca zaista malo, da će se ovo teško realizovati, ali vas molim da razmotrite u narednom periodu mogućnost da u odeljenju bude do 25 učenika, pa makar to uvodili postupno, da ih prvo ima do 25 u osnovnim školama, pa kasnije u srednjim, jer ste, ministre, sami istakli da predstavlja problem u srednjim školama i znam da bi to verovatno i dovelo do problema u srednjim školama. Ali, kada se finansijska situacija poboljša, iskreno se nadam da ćete razmisliti o tome da naša odeljenja imaju 25 učenika.
Pored ovih dobrih stvari koje sam istakla, hoću da naglasim da u budućnosti moramo da napravimo i hrabar korak napred. Nastavni planovi i programi moraju da se revidiraju i da se modernizuju. Učenike ne smemo zasipati više samo podacima koje oni maltene treba da nauče napamet. Naši učenici treba da imaju znanje koje je primenljivo u svakodnevnom životu i radu. Moraju da steknu one životne veštine koje ih čekaju onda kada odrastu. Moraju da znaju da rešavaju probleme, da budu inovativni i inicijativni.
Što se tiče srednjeg i fakultetskog obrazovanja, naši planovi i programi treba da budu takvi da učenici iz ovih institucija izlaze apsolutno osposobljeni za rad, a ne da posle moraju da se dodatno obrazuju ili prekvalifikuju.
Ono što smatram da nema dovoljno, pogotovo u srednjim školama, jeste razvijanje tog preduzetničkog duha i da naši učenici dobijaju malo znanja, veština, a kamoli kompetencija da samostalno kasnije, po završetku škole, započnu sopstveni posao.
Moramo da osavremenimo nastavni proces. Tu mislim i na savremena nastavna sredstva i učila, a takođe i na savremene metode. Podsetila bih vas da moramo da vodimo računa o tome da sve škole u svim delovima Srbije negde budu savremeno opremljene, a ne da nam se desi da neke škole jednostavno nemaju ni toalete, već imaju poljske VC, da ne govorimo o savremenim učilima.
Takođe, treba posebno pažnju da posvetimo obrazovanju nastavnog kadra. Nama su potrebni moderni, savremeni nastavnici, koji mogu da se nose, da tako kažem, sa svim izazovima ovog savremenog doba.
Takođe je važno napraviti sistem koji bi doveo do toga da postoji konkurencija među školama i to ne samo srednjim nego i osnovnim. Mi treba da stvorimo takve uslove da škole mogu da se takmiče, da roditelji mogu da biraju u koju školu će njihovo dete ići.
Takođe bih negde naglasila da je potrebno razmisliti ozbiljno i o decentralizaciji obrazovanja, jer negde na nižim nivoima vlasti se lakše prepoznaju potrebe obrazovanja i lakše se reaguje na njih.
Škola ne može da bude neki izolovan sistem. Ona mora da bude otvorena ka široj zajednici. U toj zajednici treba da traži partnere sa kojima može da sarađuje. Vrlo često neke stvari mogu da se urade i bez novca, uz dobru organizaciju i saradnju sa resursima u lokalnoj zajednici. U tom smislu, smatram da je i našim direktorima naših škola potrebna dodatna obuka jer oni negde treba danas da budu i savremeni menadžeri.
Što se tiče finansiranja obrazovanja, znam da je novca generalno malo, ali u obrazovanje moramo da ulažemo jer je ulaganje u obrazovanje, u stvari, ulaganje u napredak Srbije.
Većina prosvetnih radnika svoj posao radi kvalitetno. Posvećeni su svom radu. Jako dobro rade sa decom, velika većina, ulažu puno truda i ljubavi i smatram da je došlo vreme da se u Srbiji dostojanstvo vrati školama i nastavničkoj profesiji i da im u društvu obezbedimo mesto kakvo i zaslužuju. Hvala vam.

Hvala.
Htela sam da govorim i o ovom amandmanu i o amandmanu na sledeći član. Mislim da član treba da ostane onako kako je predložen, jer deca i mladi prosto moraju da imaju osobu od poverenja kojoj bi se javili kada imaju neki zdravstveni problem.
Dugo godina sam radila u prosveti i jako dobro iz ličnog iskustva znam da se deca vrlo često prvo nama obrate sa nekim problemom, bilo je tu zaista i zdravstvenih problema, pre nego roditeljima.
Ako dete nema osobu od poverenja kojoj bi se moglo obratiti ako ima neki zdravstveni problem, bez obzira da li je on fizički ili psihički, dešava se da dete pati, da je uplašeno, da je u strahu, da se vrlo često obraća za pomoć drugovima ili drugaricama, jer u tom nekom periodu deca imaju poverenje u vršnjake i vrlo često se dešava da čak na svoju ruku uzimaju različite lekove, baš na preporuku drugova i drugarica.
Deca neki put ne mogu da se obrate roditeljima zbog svojih zdravstvenih problema jer možda ih je i sramota od roditelja, možda imaju strah od roditelja, naravno to moramo da menjamo, to je drugo pitanje i moramo dosta da radimo na tome da prosto deca imaju poverenje u roditelje. Ali ponavljam, iz razno-raznih razloga deca se plaše, ili ih je sramota da se obrate roditeljima i zato je jako važno da znaju da od zdravstvenog radnika, da od lekara mogu da dobiju apsolutnu podršku.
Nekada taj zdravstveni problem sigurno i nije veliki, ali će deci u tom uzrastu mnogo značiti da sa nekim mogu da se posavetuju, da dobiju rešenje tog svog problema i da jednostavno razbiju taj strah koji imaju, da su oni ne znam kako strašno i neizlečivo bolesni, a da u stvari nisu. Vrlo često ne odlaze kod lekara baš zato što bi morali sa njima da odu roditelji ili da kažu roditeljima.
S druge strane, imam apsolutno poverenje u naše lekare. Oni su zaista pravi profesionalci i oni su ti koji u stvari propisuju procedure, odlučuju o intervencijama, neće naravno o tome odlučivati dete.
Svakako, ako lekar, kao profesionalac proceni da je potrebno da se o tome obaveste roditelji da će on to uraditi i vrlo često u razgovoru sa detetom, zajedno se dođe do toga kako reći roditeljima i u stvari se razbije kod dece taj strah da će sad ne znam kako roditelji vikati na njih ili biti nezadovoljni.
Znači, u slučajevima kada treba roditelj da se obavesti, mislim da će to uraditi zajedno lekar i dete ili prosto da će lekar ubediti to dete da nije ništa strašno da i roditelji o tome nešto saznaju i da zajedno učestvuju u lečenjima.
Opet se tu vraćamo na ono što je ministarka rekla, što se meni zaista jako dopalo, da je nama potreban partnerski odnos između lekara i pacijenata. Kada su deca u pitanju to zaista mora da bude tako i naša deca i mladi treba da imaju apsolutno poverenje u lekare i da znaju da su to osobe koje će zaista da im pomognu. Hvala.

Ne vidim ništa loše da se u školama na vidnom mestu istakne da deca imaju prava da sama odu kod lekara. Ja mislim da je to čak potrebno uraditi.
Evo vam primer. Na primer, kada imamo prevenciju reagovanja u slučajevima nasilja, u svim školama imate istaknuto, čak oni imaju zakonsku obavezu da istaknu, kome dete treba da se javi u tom slučaju. Po meni je najgore da deca kriju svoj problem i da on samo zdravstveno eskalira ili da koriste neke lekove na svoju ruku ili na preporuku drugova ili drugarica. Ja zaista ne vidim ništa loše, čak bih i predložila da u svim školama bude istaknuto da deca imaju pravo na poverljivo savetovanje i da sama mogu da odu kod lekara.
Mislim da je suština ovoga da svakom detetu pomognemo da dobije adekvatnu zdravstvenu zaštitu i ne vidim ništa loše da deca znaju to svoje pravo i da to u školama bude istaknuto. Ja bih čak predložila da se to i uradi nakon usvajanja ovog zakona.

Smatram da savetnik treba da bude u lokalnoj samoupravi, jer će samo na takav način biti dostupan svim građanima. Kako će građani iz nekog udaljenog mesta koje je daleko od Beograda doći do nekog poverenika koji je u Beogradu?
Izražena je i sumnja o profesionalizaciji tih ljudi. Znate šta, lokalne samouprave treba da budu i moraju da budu servis građana i zato i ovi ljudi moraju da rade kao profesionalci i naravno da je potrebno raditi na daljoj profesionalizaciji lokalnih samouprava. Jako je važno da svaki čovek može u što kraćem vremenu da dođe do svog savetnika.
Ono što je ministarka rekla, oni će imati ulogu medijatora. Sa druge strane građani će moći da mu se obrate i za neki savet, da već znaju unapred da se informišu o svojim pravima, što će ih sprečiti da lutaju od lekara do lekara i da ne znaju na koji način mogu da ostvare svoja prava.
Mislim da je jako dobro da svaka lokalna samouprava ima svog savetnika i mislim da to ne mora da iziskuje nove troškove, jer od postojećih zaposlenih može se naći neko ko taj posao može da obavlja. Domaćinskim poslovanjem i odnosom prema budžetu, pa i lokalnoj samoupravi mnogi problemi u zdravstvu mogu da se reše. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo ministarka, o značaju "Južnog toka" je danas bilo puno reči i neću se mnogo zadržavati na tome. To će biti početak velike investicije, sa ogromnim uticajem na budući ekonomski razvoj naše zemlje. Pokrenuće dobar deo privrede Srbije i na tom poslu će direktno biti angažovano oko 2.000 radnika, indirektno i više, uposliće se domaća građevinska operativa, industrija građevinskog materijala i povećaće se zaposlenost. To je dovoljan razlog da ovaj projekat dobije poseban status.
Srbiji su investicije i investitori preko potrebni. Kao država moramo da budemo spremni da odgovorimo visokim kriterijumima i zahtevima jedne ovakve investicije.
Ovaj projekat je po mnogim svojim karakteristikama složen i specifičan. Nažalost, postojeći zakonski okvir u određenim segmentima stvara prepreke za njegovu realizaciju u predviđenim rokovima. Zato je bilo neophodno da se pronađu rešenja kojima će se postojeće prepreke prevazići. Na taj način ćemo moći da odreagujemo brzo i efikasno na zahteve koja jedna ovakva investicija stavlja pred nas.
Izgradnja "Južnog toka" kroz Srbiju će biti na neki način i svojevrstan test za našu državu i pokazaće koliko smo spremni da odgovorimo visokim kriterijumima velikih investicija. Ne smemo da se obrukamo, već moramo da pokažemo da smo na visini zadatka.
Donošenjem ovog zakona će se stvoriti uslovi da se izgradnja "Južnog toka" realizuje brzo i efikasno. Iskreno se nadam da ćemo uspeti u tome i da ćemo poslati dobar signal iz Srbije budućim investitorima, koji su nam zaista neophodni, kako bismo zaposlili ljude.
Naravno, u budućnosti ostaje da uradimo sve da otklonimo mnoge birokratske probleme koje imamo i uredimo našu zakonsku regulativu kako bi Srbija postala povoljno mesto za ulaganje.
Očekuje nas veliko ulaganje "Al Dahre". Ministarstvo energetike je napravilo listu velikih prioritetnih projekata. Biće ih teško realizovati brzo i efikasno, ako jednostavno ne razbijemo birokratiju i ne stvorimo povoljan ambijent za ulaganje.
"Južni tok" će proći i kroz opštinu Kovin iz koje ja dolazim. Mi smo ponosni na to. Nadam se da ćemo sve uraditi što treba da se ta investicija realizaciju i u našoj opštini.
Predstoje nam i dve velike investicije iz oblasti energetike, što našoj opštini može da da veliku šansu. Zato treba stvoriti takve zakonske uslove da buduće investicije mogu da se realizuju uspešno. "Južni tok" će na neki način biti test i signal drugim investitorima da je Srbija povoljno mesto za ulaganje. Zato se iskreno nadam da ćemo ovu investiciju uspeti da realizujemo brzo i efikasno. Hvala.

Drago mi je da je prihvaćen ovaj amandman URS. Na ovaj način stvoreni su preduslovi da će se živinarstvo podsticati, što će mnogo značiti onima koji se bave ovom delatnošću. Meni je posebno drago što je ovaj amandman prihvaćen, jer su upravo ljudi sa terena, koji se bave ovom delatnošću, inicirali da predložimo ovaj amandman.
Živinarstvo se u Srbiji danas nalazi u veoma teškoj situaciji. Proizvodnja živinskog mesa opada, a uvoz raste, pa često u našu zemlju stiže meso sumnjivog kvaliteta, dok sa druge strane, imamo naše proizvode koji su mnogo kvalitetniji.
Živinarska proizvodnja se u okolnim zemljama podstiče od strane države, što nije slučaj kod nas, pa naši proizvođači imaju gubitke i ne mogu da budu konkurentni. Nadamo se da će se ovim amandmanom delimično rešiti problemi onih koji se bave živinarstvom, da će oni dobiti podršku da unaprede svoj posao, jer ova grana može vrlo brzo da se obnovi, kao i da sprečimo da u našu zemlju više uvozimo meso, nego što ga proizvodimo.
Ovo je još jedan od načina da potpomognemo i sačuvamo selo, da omogućimo da ljudi tamo ostanu. U selo i poljoprivredu se mora ulagati, jer je najskuplje kada nam ljudi iz sela odlaze i kada se teritorije prazne. Hvala.

Hvala.
Kao što su i kolege rekle za prethodne amandmane, mi smo ove amandmane podneli da bismo zaštitili u stvari one izvorne, prave proizvođače. Dobili smo uverenje od ministra da će se doneti pravilnik. Verujemo da će to biti tako. Pozivamo ga još jedanput da pravilnik donese u saradnji sa proizvođačem. Razumemo njihovu, da tako kažem, bojazan i želju da se spreči rad u sivom tržištu u oblasti poljoprivrede i mi iz URS jesmo upravo za to da se to sivo tržište faktički eliminiše, da novac od subvencija ne dobiju preprodavci, već upravo oni pravi proizvođači. Nadamo se da će pravilnikom koji bude donet ti proizvođači i stočari biti zadovoljni. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine ministre, iz Vojvodine sam, iz jednog malog mesta čiji se stanovnici pretežno bave poljoprivrednom. Mene veoma raduje što je Zakon o podsticajima u poljoprivredi danas na dnevnom redu.
Celu prethodnu godinu provela sam na terenu, razgovarajući sa poljoprivrednicima o njihovim problemima i predstavljajući im problem URS -Ujedinjeni za poljoprivredu. Biće mi zadovoljstvo da glasajući za ovaj zakon glasam za ono što sam tim poljoprivrednicima obećala i ono što su URS obećali u predizbornoj kampanji, a to je da će 5% ukupnog Republičkog budžeta biti odvojeno za poljoprivredu, što će se ostvariti, da će se doneti zakon o podsticajima, koji će poljoprivrednicima dati predvidivost, sigurnost, ali i sa druge strane, obezbediti i transparentnost u trošenju sredstava za podsticaje, da će se vratiti podsticaji države za investicije u poljoprivredi i da će se dati podrška upravo malim i srednjim poljoprivrednicima.
Danas u Srbiji svi o poljoprivredi pričaju kao o velikom resursu, kao o razvojnoj šansi, o tome da je samo Vojvodina velika žitnica, da može da hrani pola Evrope ili ne znam koji deo Moske ili Rusije. Nažalost, ostali smo samo na tome da imamo resurse i da imamo potencijale.
Prethodnih pet godina imali smo tri ministra, tri agrarne politike. Poljoprivrednici su nam više bili na putevima, nego na njivama. Vladalo se uredbama. Videlo se čak da neke uredbe nisu bile namenjene poljoprivrednicima, već da su čak omogućile pljačku države i da novac završi u privatnim džepovima.
Krajnje je vreme da samo sa priče o tome da nam je poljoprivreda resurs i razvojna šansa pređemo i na delo. Ovaj zakon koji je danas pred nama jeste prvi korak ka tom putu. O pozitivnim efektima ovog zakona danas se dosta govorilo i na to se neću vraćati. Istakla bih samo neke segmente, a to je da će ovaj zakon omogućiti podsticaje za ruralni razvoj, što je veoma važno, jer ako želimo da se ljudi bave poljoprivredom, oni moraju da ostanu da žive u selima, a moramo da im obezbedimo dobre i kvalitetne uslove za to. U opštini Kovin sam, i prijatno sam iznenađena, srela veliki broj mladih ljudi poljoprivrednika, koji žele da ostanu da žive na selu, da se tu bave poljoprivedom. Naša dužnost i obaveza je da im tamo omogućimo pristojan život.
Predlogom ovog zakona vratićemo investicije u poljoprivedu, što znači da oni poljoprivrednici koji npr. žele da naprave silos, farmu ili da kupe zalivni sistem, dobiće bespovratna sredstva od države. Ono što je veoma važno u ovom zakonu je da će organi pokrajine i lokalne samouprave dobiti mogućnost da sami podstiču poljoprivrednike na svojoj teritoriji, što je dobro.
Pozivam i Pokrajinu Vojvodinu i ostale lokalne samouprave da u svojim budžetima odvoje veća sredstva i podstiču poljoprivrednike na svojoj teritoriji, jer oni najbolje znaju koja vrsta poljoprivredne proizvodnje je karakteristična za njihovu teritoriju. Oni će dobiti i mogućnost da osnivaju pravne subjekte za podršku poljoprivredi. Ovo je veoma važno, jer svaki poljoprivrednik u svojoj opštini treba da dobije informaciju o tome kada su raspisani konkursi, da im se pomogne da popune aplikacije, formulare, da konkurišu kod različitih fondova, pa i za dobijanje sredstava kod evropskih fondova, što nas uskoro očekuje.
Da su podsticaji mali, stoji primedba. Međutim, u ovom momentu oni ne mogu da budu veći. Iskreno se nadam da će ekonomskim razvojem Srbije ti podsticaji biti veći i ono što bih zamolila i ministra i čitavu Vladu jeste da se donese takozvani kalendar plaćanja, i da poljoprivrednici tačno znaju kada će dobiti sredstva koja su im namenjena. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ne mogu da podržim ovaj amandman.
Predloženi Zakon o javnim nabavkama sigurno će doneti određene uštede. Ono što je jako važno, da novac više neće moći da završava u privatnim džepovima. Nećemo imati povlašćene firme, nećemo imati firme koje su se osnivale samo da bi učestvovale na javnim nabavkama i kao pijavice trošile i crple novac iz budžeta, odnosno, novac građana.
Hoću da uštede koje nastanu primenom ovog zakona ostanu tamo gde su napravljene. Dolazim iz Vojvodine i novac koji se uštedi u AP Vojvodini treba tamo i da ostane i građani Vojvodine treba da odluče gde će on biti potrošen. Mi u Kovinu, odakle ja dolazim, takođe imamo trudnice koje nemaju punu platu, imamo porodilje kojima treba povećati naknadu, imamo siromašne penzionere, imamo poljoprivrednike koji treba da pospeše svoju proizvodnju. Nažalost, imamo i građane koji žive u selima gde uopšte nema asfaltnog puta, meštane koji žive u selima bez vodovoda, nemamo industrijsku zonu itd. Zato nas investitori obilaze i Kovinci nemaju posla.
Ne treba našim novcem da raspolaže niko drugi. Kovinci, Pančevci, Nišlije, najbolje znaju šta im treba i na koji način ovaj novac mogu da potroše. Oni to mnogo bolje znaju od nekoga ko sedi u Beogradu u nekom kabinetu. Mi u Kovinu smo se već jednom opekli, kao i ostale opštine u Vojvodini. Skoro sve opštine su morale Fondu za kapitalna ulaganja da vrate novac koji su dobili primenom Zakona o finansiranju lokalnih samouprava, da bi se vratili dugovi Fonda za kapitalna ulaganja. Taj novac nije im uzeo Mlađan Dinkić…
(Predsedavajuća: Gospođo Novković, ja bih vas molila da se vratimo na temu.)
… on ih je dao opštinama, a uzeo ih je Bojan Pajtić da bi se pokrili dugovi Fonda za kapitalna ulaganja.
(Predsedavajuća: Gospođo Novković, ja vas molim da se vratimo na temu.)
Samo kažem, u ime onih iz malih opština – mi više ne damo naše pare. Hoćemo sami da odlučujemo šta ćemo sa njima. Mi mnogo više znamo šta nam treba.
(Predsedavajuća: Gospođo Novković, to uopšte nije tema dnevnog reda. Ja vas molim da pratite amandmane.)
Samo hoću da objasnim.

Dame i gospodo narodni poslanici, jako nam je žao što ovaj amandman koji su podneli poslanici URS nije usvojen. Naša namera otprilike je bila slična kao i kod prethodnih govornika. Nama je važno da se odredi broj organizacionih jedinica Fonda. Cilj je da što više sredstava dođe u manje razvijene sredine. Do sada to nije bio slučaj.
Kao što su i ostale kolege govorile, kada pogledamo izveštaj o radu Fonda u prethodnih deset godina, videćemo da je trećina svih sredstava otišla u Novi Sad, da je npr. u Južnobanatski okrug, u kome imamo osam opština, svega negde 12% sredstava i ceo Banat je dobio manje nego Novi Sad.
Vojvodina nije ravnomerano razvijena i svi smo toga svesni, a ipak je najviše novca iz ovog fonda otišlo tamo onima koji su najrazvijeniji, odnosno u Novi Sad. Slično je u Fondu za kapitalna ulaganja. Kada pogledamo top dvadeset projekata tzv. Fonda za kapitalna ulaganja, videćemo da je više od 50% sredstava izdvojeno baš za projekte u Novom Sadu.
Ujedinjeni regioni smatraju da je i Vojvodini potrebna decentralizacija i da svi delovi Vojvodine moraju ravnomerno da se razvijaju. Organizacione jedinice Fonda trebalo bi da budu smeštene upravo u nerazvijenim delovima Vojvodine. Slično kao i kolega iz DSS-a i, čini mi se, iz SNS, razmišljam o tome da čak sedište Fonda treba izmestiti iz Novog Sada i smestiti u neki deo Vojvodine koji je nedovoljno razvijen.
Znači, organizacione jedinice bi trebalo smestiti u one delove Vojvodine koji nisu razvijeni, iz više razloga. Treba pojačati kapacitete malih sredina, omogućiti im da lakše popune i predaju aplikacije za kredite, a samim tim na neki način ih ohrabriti da apliciraju za ove kredite i pomoći eventualno oko dobijanja garancija.
Drugi razlog zbog koga je ovaj amandman trebalo usvojiti i jasno definisati broj i eventualno sedište organizacionih jedinica jeste naša bojazan da tih organizacionih jedinica, sa druge strane, neće biti previše i da to neće predstavljati i novo zapošljavanje i povećavanje administracije. Svakako znamo da se nova zapošljavanja u administraciji moraju platiti i iz budžeta,odnosno na teret građana. Gospodin Pastor je rekao da će, čini mi se, u svakoj opštini biti neka jedinica ili tako nešto, a ovde u zakonu se kaže da Razvojni fond može imati svoje organizacione jedinice na teritoriji AP Vojvodine.
S toga smo smatrali da je bilo potrebno jasno definisati broj tih jedinica. Prvo da bi one potpomogle da sredstva dođu u manje razvijene sredine u Vojvodini kojih zaista ima mnogo, a sa druge stane da bi se sprečilo novo zapošljavanje, odnosno dodatna sredstva za plate zaposlenih. Jer, imali smo slučaj, na primer, da su sada zarade u pokrajini od 1. decembra odlukom morale da budu smanjene, jer je DRI utvrdila da su u 2010. godini za plate, dodatke i nadoknade vojvođanskih funkcionera bilo izdvojeno 600 miliona dinara više, nego što je to dozvoljeno Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama. Hvala vam.

Hvala.
Drago nam je što je ovaj naš amandman i što je i pokrajinska Skupština, na neki način shvatila da je potrebna jaka finansijska disciplina i kontrola utrošenih sredstava.
Ovaj naš amandman predviđa da se makar jednom godišnje, možda čak i češće, vrši kontrola utrošenih sredstava. Važno je da se zna gde je novac potrošen, jer smo prosto u prethodnom periodu imali neka negativna iskustva.
Mi smo imali dva, da tako kažem, politička projekta pokrajinske Vlade koji su propali. Jedan je Razvojna banka Vojvodine, a drugi Fond za kapitalna ulaganja. Razlog je baš zato što su bili politički a ne razvojni projekti. Mi ne bismo voleli da se to desi i sa Razvojnim fondom Vojvodine i zato smo i podneli ovaj amandman.
Prilikom osnivanja Razvojne banke Vojvodine, slušali smo iste priče, da će podstaći privredni razvoj, podstaći zapošljavanje, da će kredite moći da koriste lokalne samouprave za razvoj. Šta se dogodilo? Ostali su samo veliki dugovi, imamo nenaplativo 75% kredita. Ko je dobio te kredite? Da li je možda neka nerazvijena opština dobila sredstva da bi ih upotrebila za sopstveni razvoj? Ne verujem.
Verujem u jedino da osnivanje Fonda neće amnestirati odgovorne u Razvojnoj banci Vojvodine. U Razvojnu banku Vojvodine, ubačeno je 300 miliona evra kroz dokapitalizaciju. To je novac građana Vojvodine. Šta je sve sa tim novcem moglo da se uradi? Verovatno bi najbolji odgovor mogli da daju građani Vojvodine, koji žive u mestima, u gradovima gde ne radi ni jedna fabrika, u selima do kojih čak nema ni asfalta, nema vodovoda, ambulante.
Prilikom osnivanja Fonda za kapitala ulaganja, pompezno je najavljeno da će on preporoditi Vojvodinu. Mi se opet pitamo koji su to kapitalni projekti, koji su od tih para urađeni? Propalo je čak i obećanje predsednika pokrajinske Vlade, dato pre četiri – pet godina, da će biti urađen auto put od Novog Sada do Rume, sa tunelom kroz Frušku Goru. Do danas, nije čak urađena ni projektno-tehnička dokumentacija.
Srećom, danas je Verica Kalanović, ministarka za regionalni razvoj, potpisala predugovor o izgradnji ovog auto puta. To je kapitalni projekat, koji će omogućiti razvoj Vojvodine, a ne da ona postane i da bude, kao što danas jeste, nerazvijeni region.
Zašto je ovo važno za razvoj Vojvodine? Zašto je ovo kapitalan projekat? Poznato nam je da je najviše investitora došlo i otvorilo fabrike i nova radna mesta, upravo u mestima koja se nalaze pored auto puta.
Nas iz URS raduje što se vodi računa podjednako o razvoju svih delova Srbije i što će ovim projektom šansu dobiti mnogi gradovi u Vojvodini. Šta nam je ostalo od Fonda za kapitalna ulaganja? Ostali su isto dugovi, ostale su firme u stečaju, koje su radile za njega i otpušteni radnici.
Što je još gore, opštine su politički bili naterane da iz svojih budžeta vraćaju dugove Fonda za kapitalna ulaganja. Pančevci su morali da vrate 320 miliona, moji Kovinci su vratili 40 miliona.
Juče i danas smo govorili o trudnicama, porodiljama, siromašnim penzionerima. Da ovih dugova nije bilo, da nismo morali da vratimo, mogli smo sve ovo da isplatimo. Deca u Kovinu mogla su da imaju halu za male sportove, a ne da treniraju u iznajmljenim salama u 11 časova uveče. Mogli su da imaju mnogo što šta.
Ovo se sve ne bi desilo da je bilo adekvatne kontrole utrošenih sredstava, jer znamo da je za šest godina postojanja, Fond za kapitalna ulaganja je podneo samo dva izveštaja. Zato se nadamo da će usvajanjem ovog našeg amandmana, kontrola utrošenih sredstava u Fondu za razvoj Vojvodine, biti adekvatna. Hvala.

Hvala.
Žao mi je što se upotrebljavaju ovakvi izrazi za večeru. Ispraviću vas samo da smo bili u vlasti poslednje četiri godine, a ne 12 godina, kao i vi. Neke stvari nismo podržali, poput budžeta, jedne godine. Bili smo kažnjeni, isto kao i vi, izlaskom iz nekih lokalnih vlasti, jer znamo ko je imao apsolutnu vlast.
Ne možemo da snosimo odgovornost za to što Fond za kapitalna ulaganja i Vojvodina u prethodne četiri godine nisu dobili dovoljan broj sredstava, jer, kao što znate, predsednik pokrajinske vlade i ministar finansija bili su iz iste stranke. Mi možemo u narednom periodu da snosimo odgovornost da li je Vojvodina dobila adekvatna sredstva.
Što se tiče projekata, mislim da sam apsolutno u pravu, jer mnogi projekti nisu ni realizovani, postoje samo odluke i odluke koje su se uglavnom koristile u predizbornim kampanjama, kada dođe predsednik Upravnog odbora Fonda za kapitalna ulaganja i donese odluke, a pare posle ne stignu. Sa ovog spiska odluka ima jako puno onih koje je, recimo, trebao Kovin da dobije i o tome govorim jer za to imam pouzdane podatke.

Hvala.
Dodala bih da, prosto, nismo mi odgovorni za to što nema projektno tehničke dokumentacije za autoput od Novog Sada do Rume. To nije bilo naše predizborno obećanje. Neko drugi je to obećavao pet godina.
Strašno mi je žao što za pet godina nije urađena ni projektno-tehnička dokumentacija, kao što mi je žao što se mnogo pričalo o banatskoj magistrali, koja bi trebala da pomogne da opštine južnog Banata krenu napred. Nje takođe nema na vidiku.
Iskreno vam govorim da mi je strašno žao zbog toga i mnogih onih koji žive u mestima van autoputa i u koje investitori neće da dođu i zato što nismo dobili svoju šansu. Hvala vam.
(Bojan Đurić, s mesta: Povreda Poslovnika.)

Smatram da i vi i ja ne snosimo odgovornost za to što projektne dokumentacije nema. To nije bilo naše ni vaše predizborno obećanje, nego sasvim neke druge političke partije.
Drago mi je da se po tom pitanju nešto pokrenulo i da će Vojvodina dobiti taj autoput i mislim da je to najvažnije, da i pokrajinski i republički nivo vlasti treba zajednički da rade, da bi u Vojvodini bilo bolje i da bi se taj autoput izgradio i da bi se Vojvodina razvijala. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, predloženi zakon važan je iz dva razloga. On predstavlja mehanizam za sprečavanje korupcije i dovodi do znatnih ušteda u budžetu i zato će ga URS, u danu za glasanje, podržati.
Prethodni Zakon o javnim nabavkama imao je niz nedostataka. Pored toga što nije bio usklađen sa direktivama i praksom EU, na veliki broj nabavki zakon se nije primenjivao, nisu postojali mehanizmi za sprečavanje korupcije i sukoba interesa i ne uređenost nabavki u oblasti odbrane i bezbednosti je postojala. Sve ovo stvaralo je pogodno tlo za korupciju. Naravno, na kraju su ceh plaćali građani, jer su mnogi ugovoreni poslovi i nabavka robe bivali pretplaćeni, dato je mnogo više novca nego što je bilo potrebno.
Koliko je ovo sve bilo unosno, jasno se vidi po tome da su se mnoge firme osnivale samo da bi učestvovale u javnim nabavkama, dobijale poslove bez obzira što imaju samo 1-2 radnika i kao pijavice se prilepljivali na budžet i tako crpili novac.
Ova Vlada je odlučna da se obračuna sa korupcijom i to pokazuje svakoga dana. Osim toga, što treba otkriti i procesuirati odgovorne za korupciju u prethodnom periodu, potrebno je delovati preventivno i korupciju sprečiti.
Ovaj zakon upravo to čini, jer se njime uspostavljaju mehanizmi za sprečavanje korupcije i sukoba interesa, kao i za njegovo blagovremeno otkrivanje. Ovim zakonom uvodi se obavezno planiranje javnih nabavki, što do sada nije bio slučaj, utvrđuju se jasne procedure dodele ugovora, podstiče se transparentnost i konkurencija, skraćuje se vreme potrebno za sprovođenje postupka, sprečavaju se ne opravdane izmene ugovora i uspostavlja se brz i efikasan sistem revizije postupka javnih nabavki, što je jako važno, kroz davanje posebnih ovlašćenja Republičkoj komisiji za zaštitu prava i Komisiji za zaštitu konkurencije.
Sve ove mere treba da dovedu do sprečavanja korupcije i sukoba interesa. Nemamo pravo da se odnosimo prema državnom novcu, odnosno prema novcu građana na način da on završava u privatnim džepovima, a da se poslovi usluga i nabavljana dobra pretplaćuju na štetu građana.
Drugi važan segment ovog zakona jesu uštede i ovaj zakon stvara preduslove za velike uštede novca građana. Po podacima, ukupna vrednost evidentiranih javnih nabavki u 2011. godini u Srbiji iznosila je oko 293 milijarde, mada je to verovatno više, jer mnoge javne nabavke uopšte nisu bile evidentirane.
Neka se primenom ovog zakona uštedi makar 10-15%, pa je to značajno. Taj novac može se iskoristiti na dobrobit svih građana, da se uloži u otvaranje novih radnih mesta, u razvoj infrastrukture u čitavoj Srbiji i za socijalna davanja.
Ono što je nama jako važno jeste i finansijska disciplina koju ovaj zakon omogućava. Kada je formirana ova vlada i parlament počeo da radi, kada su zakonu počeli da nam stižu, videli smo da je rupa u budžetu ogromna, da postoje dugovi u zdravstvu od 26 milijardi, da je država morala da isplati dugove građevincima i putarima, znači, dugovi su postojali na sve strane. Tako više ne možemo da se ponašamo, finansijska disciplina je veoma važna. Mora da se uštedi bukvalno svaki dinar u budžetu i ovo jeste jedan dobar preduslov za te uštede.
Da je ova vlada odlučna da stane na put korupciji govori i to da je u nedavne izmene Krivičnog zakonika uneta i odredba, odnosno zloupotreba u procesu javne nabavke, da je to krivično delo, što do sada nije postojalo. Ono što je veoma važno, ovim zakonom poslaćemo i dobru poruku potencijalnim ozbiljnim investitorima i stvorićemo povoljan ambijent za ulaganja. Svaki ozbiljan investitor želi red u državi, želi finansijsku disciplinu. Šta je nama važnije nego otvaranje novih radnih mesta?
Ono što ovom zakonu daje dodatnu težinu jeste što je usklađen sa direktivama EU, što je postojala kvalitetna javan rasprava, što je učestvovao u njemu veliki broj učesnika i što je značajan broj sugestija i predloga usvoje.
Zbog svega ovoga URS u danu za glasanje podržaće ovaj zakon. Hvala.