Hvala, gospodine predsedavajući. Trošim vreme ovlašćenog poslaničke grupe.
Svi vaši pokušaji da sakrijete šta se danas dešavalo u ovoj zgradi su…

Imam pravo da napravim uvodnu rečenicu.

Hvala, gospođo predsednice.
Gospodine ministre, ja bih, ako može malo vaše pažnje. Član 9. koji smo mi preformulisali obrazložio je moj kolega Marinković. Dobili smo, doduše, dva obrazloženja Vlade, pa sada ne znam koje obrazloženje da gledam, da li da gledam ono od 10 sati i 10 minuta ili ono od 12 i 30 minuta? Inače su oba zavedena pod istim brojem što je prosto nedopustivo.
Ja sam tražila od sekretara Skupštine da mi objasni kako može da se izveštaj o amandmanima zavodi koje je stiglo u različito vreme, zavodi pod istim brojem? Ja bih želela da vas pitam – da li vas je sramota malo bar zbog načina na koji se vodi ova sednica po redu...

Hvala, gospođo predsednice.
Mi, članovi Odbora za kulturu, smo, a pretpostavljam i ostali poslanici nedavno dobili polugodišnji izveštaj Nacionalnog saveta za kulturu. Meni je jako žao što sada nemam sad taj papir kod sebe. Ne mogu da se otmem utisku da ljudi na kraju svog mandata, pošto im ističe mandat, kažu da se nadaju da će novi sastav Saveta imati daleko bolju saradnju sa ministrom i da će njihov materijalni status biti daleko bolje rešen.
Ovim jeste rešen deo problema, ali postoji i onaj drugi deo problema, a to je odnos ministarstva prema Savetu, i to uz svo uvažavanje onoga što ste rekli i uz sve primedbe drugih. Prosto ne mogu da verujem da vi, ponoviću rečenicu koja mi je ostala u sećanju, a to je – u praksi nastaju problemi koji su direktna posledica nerazumevanja nadležnosti ovog tela. Nadam se, mada ne znam šta da vam kažem, da će ovi problemi sada biti razrešeni. Način na koji se poslanici koji su birali Savet, kao telo, odnose prema tom telu mi uopšte ne ukazuje ni uliva nadu da će tu išta biti bolje. Slušaće se ministar, ma ko to bio, a ne Savet sastavljen od, kako ste vi rekli, sasvim zvučnih imena naše kulture. Zahvaljujem se.

Hvala gospodine predsedavajući.
Vratila bih se na naš amandman, da ste bili na Odboru za kulturu koji je trajao devet sati, ja sam isto pitanje postavila kao i moj kolega Đurišić. Znači, ja prvi put vidim da se kod podnošenja prijava gleda na to, naravno za izbor direktora, da se neće razmatrati nedopuštene i nerazumljive prijave. Ja sam insistirala na tome da nam predstavnici Vlade kažu šta je to nedopuštena prijava. Razumem neblagovremenu i razumem nepotpunu, ali ne razumem nerazumljivu, jer ona koja je nerazumljiva, nečitka kako god ona se neće ni razmatrati. Znači, ja molim predstavnike Vlade da nam pojasne šta to znači u stavu 5. člana 15. ovog zakona. Znači, recite nam šta znače nerazumljive i nedopuštene prijave. Zahvaljujem.

Hvala gospodine predsedavajući. Koristiću vreme ovlašćenog.
Član 24. se odnosi na ustanove kulture od nacionalnog značaja i u njemu se određuje pojam ustanova kulture. U načelnoj raspravi sam rekla da je osim tzv, nacionalnih penzija, upravnih odbora kojih praktično više nema, ovo je jedan od najbitnijih članova koji se menja, odnosno koji se briše.
Tada sam insistirala i sada ću isto da insistiram na tome da ministar promeni mišljenje i jednostavno prihvati naš amandman i ne izbriše ovaj član.
U načelnoj raspravi rečno je da je 60 ustanova kulture dobilo epitet - od nacionalnog značaja, te sam ja vama tada preporučila, odnosno sugerisala da se Vlada pozabavi time da neke ustanove koje su dobile mimo pravila, mimo kriterijuma, Vlada jednostavno po istom postupku po kojem ih je birala i opozove.
Podsetiću vas na stav 2. ovog člana, naravno, u prvom stavu se opisuje šta znači ustanova kulture, u stavu 2. kaže se – status ustanova kulture od nacionalnog značaja stiče se aktom Vlade na predlog Ministarstva, uz prethodno pribavljeno mišljenje Saveta. Dakle, Vlada je odgovorna, naravno i Ministarstvo. Nadam se da vi shvatate težinu ovoga što činite.
U zadnjem stavu ovog člana kaže se – Vlada bliže uređuje uslove, kriterijume i način sticanja, odnosno oduzimanja statusa ustanova kulture od nacionalnog značaja. I dalje mislim da i Vlada i Ministarstvo, prvenstveno Ministarstvo, treba da preuzme na sebe odgovornost i da kako je olako davalo status ustanova kulture od nacionalnog značaja, smogne hrabrosti, to je zaista veliki posao, pretpostavljam da će mnoge ustanove kulture koje su dobile ovaj status reagovati, ali trebalo bi da se neke ustanove kulture liše ovog statusa upravo zbog toga što su taj status verovatno dobile pod sumnjivim okolnostima.
Još jednom vas molim da razmotrite ovaj naš predlog i osvrnula bih se na obrazloženje koje smo dobili za odbijanje ovog amandmana, gde se kaže, između ostalog, da će osnivači ustanova kulture imati obavezu da finansiraju njihovo funkcionisanje, a imajući u vidu da je u tom pogledu nesporna pozicija osnivača na republičkom i pokrajinskom nivou, jedinica lokalne samouprave, ovakav sistem neće izazvati konfuziju u nadležnostima za finansiranje funkcionisanja ovih ustanova.
Gospodine ministre, ovo je obrazloženje za član 26, a ne 24, koji određuje pojam ustanova kulture od nacionalnog značaja. Molim vaše saradnike da povedu računa o tome kakva nam obrazloženja daju, jer poslanici čitaju. Pretpostavljam, ako čita ministar, ako čita Vlada, ako čita predsednik Vlade, onda čitaju i poslanici. Ja pažljivo čitam svako obrazloženje koje dobijem. Naravno, ovo sigurno neće biti ni prvo ni poslednje obrazloženje ovako nesuvislo. I dalje tvrdim da je zakon izuzetno loš i da još uvek imate prilike da ga povučete iz procedure. Zahvaljujem.

Ovo je član koji određuje finansiranje ustanove kulture od nacionalnog značaja. Ministar je u svom obrazloženju, koje smo mi podrobno čitali, kao jedan od razloga za ukidanje celog ovog instituta rekao da je glavni problem u finansiranju.
Ja to možda malo banalizujem, ali ću pročitati član i prvi i drugi stav i pokušati da dokažem ministru i njegovim saradnicima da nema nikakve dileme po pitanju finansiranja. Znači, u stavu 1. se kaže – ustanove kulture od nacionalnog značaja, čiji je osnivač Republika Srbija, prioritetno se finansiraju iz budžeta Republike Srbije. Stav 2. – ostale ustanove kulture od nacionalnog značaja imaju pravo na prioritetno finansiranje programa i projekata koji se finansiraju, odnosno sufinansiraju iz budžeta Republike Srbije na osnovu sprovedenog javnog konkursa.
Ja uopšte ne znam šta tu nije jasno. Savršeno je jasno ko se iz kog dela sredstava finansira. Ako su ustanove kulture od nacionalnog značaja, gospodine ministre, za vas samo značka, pretpostavljam za one koji u njima rade da to nije tako. Mislim na umetnike, mislim na sve one koji su ceo svoj radni vek ostavili u takvim ustanovama. Zato mislim da dugujete izvinjenje svima.

Hvala, gospodine predsedavajući.
Mi smo amandmanom intervenisali na član 28. kojim se menja član 56. Tu smo predvideli da se posle stava 2. dodaje novi stav 3.
Inače, član 56. govori o reprezentativnim udruženjima u kulturi.
Naš stav koji dodajemo ovom članu glasi: „Za finansiranje obavljanja osnovnih delatnosti reprezentativnih udruženja, kao i poverenih poslova koji su od opšteg interesa za kulturu Republike Srbije, sredstva se obezbeđuju u budžetu Republike Srbije, a prema godišnjim programima aktivnosti koji se dostavljaju ministarstvu nadležnom za kulturu.“
Na Odboru za kulturu imala sam polemiku sa predstavnicima vašeg ministarstva. Ja i moja poslanička grupa Boris Tadić – Socijaldemokratska stranka i dalje mislimo da za finansiranje delatnosti reprezentativnih udruženja u kulturi, pogotovo onih koji se bave opštim interesom u kulturi, treba biti mesta u budžetu Republike Srbije.
Još bih nešto dodala. Sva sreća što je prošla ponoć, gospodine ministre, možda će premijer videti nešto od ovoga pa sutra i vi promenite mišljenja, a i poslanička većina. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.
Poštovani gospodine ministre sa saradnicima, Predlog izmena i dopuna Zakona o kulturi već je šest meseci u parlamentu i moram priznati da sam očekivala da ćete ga povući iz procedure. Ne iz razloga što je moje mišljenje o predloženim izmenama izuzetno loše, već zbog toga što nema udruženja iz oblasti kulture ili ustanove kulture koja nisu negativno reagovala na predložene izmene zakona.
Na izmene zakona reagovao je i Savet za kulturu, naravno, brojnim primedbama. Reagovala je i javnost negativno. Mogu samo da pohvalim vaše istrajavanje na tome da ovaj i ovakav Predlog zakona ostane u proceduri i pored svih negativnih kritika. To su na žalost jedine reči hvale koje mogu da kažem o ovom Predlogu zakona.
Koje poruke Vlada šalje javnosti i kulturnim poslenicima predlaganjem ovih izmena zakona? Vlada je jasno poručila – ne damo novac iz republičkog budžeta, ukidamo tzv. nacionalne penzije, jer štedimo. Zatim, kaže – hoćemo da kontrolišemo sve ustanove kulture degradirajući upravne odbore, jasno je rečeno – mi biramo direktore.
Zatim, ukidamo ustanove kulture od nacionalnog značaja, jer kažete – ima ih previše, a treba ih prioritetno finansirati iz budžeta Republike, i to je, naravno, veliki problem.
Nacionalni savet za kulturu u ovom sastavu nam nije partner i blizak saradnik, jer ne razume svoje nadležnosti, naročito u odnosu na Ministarstvo, kako vi kažete.
Ovo su ključne poruke Vlade svima koji su na bilo koji način uključeni u kulturnu delatnost. Moto – ne damo novac iz budžeta, ostvarićemo značajne uštede, provlači se kroz mnoge odredbe ovoga predloga izmena zakona.
Sa penzionera i zaposlenih u javnom sektoru kojima su smanjene penzije i plate, preko uvođenja akciza za električnu energiju, prešlo se i na ukidanje tzv. nacionalnih penzija, ukidanje statusa ustanova kulture od nacionalnog značaja, ukidanje obaveza uplate doprinosa iz budžeta istaknutim umetnicima i tako redom.
Gospodine ministre, verovatno vam je poznato – ova priča nema kraj. Ali, u međuvremenu će premijer, na kraju svakoga meseca, objaviti da su postignute neverovatne uštede u visini od nekoliko stotina miliona dinara mesečno.
Gospodine ministre, da li su vaše ideje ukidanje tzv. nacionalnih penzija i statusa ustanova kulture od nacionalnog značaja? Da li se možda to od vas tražilo? Da li ste se suprotstavili ovim prosto neverovatnim idejama? Na koji način štitite resor na čijem ste čelu? Za neverovati je i obrazloženje kojim opisujete cilj koji se postiže ukidanjem priznanja za vrhunski doprinos u kulturi.
Kažete da je dodela tzv. nacionalnih penzija istaknutim delatnicima u kulturu u praktičnoj primeni pokazala efekte koji su očekivani, te je iz tih razloga predlog da se ovaj institut briše iz zakona. Da li to znači da Ministarstvo pretpostavlja da nema, a neće ni biti više, istaknutih delatnika u kulturi? Vaše obrazloženje da se, kako kažete, „ukidanjem nacionalnih penzija želi postići da se prekine diskusija u javnosti koja je svake godine kada se ovo priznanje dodeljivalo u značajnoj meri kompromitovala i predložene kandidate i članove komisija koji su ih predlagali“ – vaše obrazloženje je prosto skandalozno. I ovde nije kraj.
U nastavku vi kažete da ne postoji drugi način da se ovaj problem reši i izbegne diskusija u javnosti, te se zato ovaj član briše. Dakle, nacionalne penzije se ukidaju jer Vlada ne želi nikakve diskusije u javnosti u vezi dodela istih, a drugo rešenje ne ume da nađe. Naravno, ponavljam – skandal.
Da li Vlada ima nameru da briše sve one članove raznih zakona koji izazivaju, kako vi kažete „diskusiju“? Naravno da ne. Brisaće samo one koji će u budžetu ostvariti značajnu uštedu.
Olako ste, gospodine ministre, doneli ovakvu odluku, bez argumenata, sa neverovatnim obrazloženjem. Nažalost, ostaćete upamćeni po tome, a ne po obnovljenom Narodnom muzeju ili Muzeju savremene umetnosti.
Na ovaj način Vlada pokazuje istaknutim kulturnim delatnicima koliko ih ceni i kakav odnos ima prema njima i njihovom radu. Pokazuje i nebrigu o tome da li će dostojanstveno završiti svoje karijere kada ne budu više u žiži javnosti. I neko bi pitao – kad ima za sportiste, zašto nema za istaknute kulturne radnike? Da li je ministar Udovičić bio uporniji od vas, ili je politika ove Vlade – hleba i igara? Nažalost, vaš odgovor već znamo. Imali smo prilike da to od vas čujemo, a znamo da će i zahvaljujući ovakvim odlukama Vlade, mnogi sada istaknuti, kulturni radnici, završiti u Čkaljinim cipelama. Pretpostavljam da ste upoznati sa teškim penzionerskim danima našeg istaknutog umetnika, tako popularnog u celoj bivšoj državi.
Gospodine ministre, odustanite od ukidanja tzv. nacionalnih penzija. Dosledno se držite važeće Uredbe o bližim uslovima i načinu dodele priznanja za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi i ostalom. Bliže uslove i način dodele priznanja utvrđuje Vlada. Vi ste, naravno, odgovorni.
Ukidanje instituta ustanova kulture od nacionalnog značaja je takođe očigledna nesposobnost Vlade i Ministarstva da strogo poštuje zakon. U obrazloženju za ukidanje instituta ustanova kulture od nacionalnog značaja kažete da su „u praksi dodeljivanja statusa nastali problemi, jer se ispostavilo da veliki broj ustanova želi da dobije ovaj status, te je to dovelo do toga da se devalvira značaj tako važnog statusa“. Preveliki broj ustanova je dobio ovako značajan status nadajući se i prioritetnom finansiranju iz budžeta Republike.
Za devalvaciju značaja ovog statusa odgovorno je Ministarstvo i Vlada, olako dodeljujući status mnogim ustanovama kulture. Podsetiću vas da se status stiče aktom Vlade, na predlog Ministarstva, uz mišljenje Saveta, a sama Vlada bliže uređuje uslove, kriterijume i način sticanja i oduzimanja statusa ustanove kulture od nacionalnog značaja.
U ovom slučaju je vrlo bitan stav 3. člana 52. postojećeg Zakona, koji kaže da se „status može i oduzeti u postupku i na način na koji je stečen“. Dakle, Ministarstvo umesto da preispita sve dodeljene statuse i revidira listu, tako što će predložiti Vladi da oduzme status onim ustanovama kulture koje ne ispunjavaju kriterijume, ono ukida institut ustanova kulture od nacionalnog značaja.
Gospodine ministre, na sajtu vašeg Ministarstva sam pronašla da je Vlada usvojila konačan predlog Ministarstva 30. 04. 2013. godine, kojim je doneta odluka o ustanovama kulture koje su dobile status od nacionalnog značaja. Na listi je 60 ustanova. Znam, reći ćete – to je uradila neka druga Vlada, a ne ova. Vašom krivicom je devalviran status institucija od nacionalnog značaja. Nema opravdanja da se ovaj institut briše. Odredbe čl. 52, 53. i 54. su savršeno jasne, pa i finansiranje ustanova kulture od nacionalnog značaja potpuno je jasno definisano, samo je neophodno da se lista od 60 ustanova revidira. Ali, lakše je bilo ukinuti status nego revidirati listu ustanova.
Kažete kod promena odredbi koje se odnose na izbor direktora, da su sve promene u cilju izbora što kvalitetnijih kadrova, a oni bi bili izabrani putem javnih konkursa. To zaista cenim, to zvuči progresivno, dobro do momenta dok se izmene zakona ne pogledaju podrobnije.
Ovim izmenama hoćete da kontrolišete upravne odbore tako što ih direktno degradirate praveći od njih samo uslužne servise. Naime, u postojećem zakonu upravni odbor je raspisivao javni konkurs za izbor direktora, odlučivao o izboru kandidata i predlog dostavljao osnivaču. Sada po ovom predlogu, upravni odbor po završenom konkursu obavlja razgovor sa kandidatima i osnivaču dostavlja obrazloženi predlog liste kandidata. Osnivač imenuje direktora ustanove sa liste. Dakle, upravni odbor ne odlučuje o kandidatu za direktora ustanove.
Kao obrazloženje za ovu izmenu kažete da će se sprečiti moguće zloupotrebe, ovlašćenja iz zakona koja su u praksi dovodila do loših kadrovskih rešenja. Ko garantuje da će osnivač drugačije i zasigurno odabrati boljeg direktora?
Ni odnos Ministarstva prema Nacionalnom savetu za kulturu nije sjajan. Zašto se sa izmenama odredbi koje uređuju materijalni i statusni položaj ovog tela nije krenulo na vreme? Ni ovoga puta izmene, sem donekle rešenog materijalnog pitanja, nisu donele ništa novo. Naprotiv, umesto da Savet učestvuje u izradi strategije razvoja kulture, on ovim izmenama samo razmatra i daje mišljenje o predlogu strategije i daje ocenu izvršenja.
Ako Savet čine stručnjaci iz različitih oblasti kulture, zašto pre donošenja zakona ne daje svoje mišljenje i sugestije o njima? Nacionalni savet za kulturu kaže da je na ovaj nacrt zakona dao 20 predloga izmena, 17 je odbijeno, jedna prihvaćena, a dve delimično. Očigledno je da Savet razume svoj posao, štiti kulturne delatnosti, a vi mu spočitavate da ne razume svoje nadležnosti, a naročito u odnosu na Ministarstvo.
Postoji još niz zamerki na Predlog izmena zakona o kojima ćemo pričati u raspravi u pojedinostima.
Na kraju, ne mogu da se nekako otmem utisku koji se sam nameće - šta još reći o zakonu koji iz oblasti kulturnih delatnosti izbacuje umetničku fotografiju, a uvodi cirkus?
Poslanička grupa Boris Tadić-SDS, Zajedno za Srbiju i Zeleni Srbije neće podržati ovaj predlog zakona. Zahvaljujem.

Zahvaljujem gospodine predsedavajući.
Poštovani gospodine Vučiću, ja sam obična poslanica koja nikoga ne mrzi, ali ima svoje mišljenje i nadam se da ću ovoga puta moći svoje mišljenje da iskažem do kraja bez prekida predsedavajućeg.
Nekako se smena ministra Gašića, koju ste vi predložili, spontano, a zahvaljujući vama, povezala sa pojmom pristojnosti. Očito je da je vaše poimanje pristojnosti upravo demonstrirano na današnjoj sednici.
Nažalost, pokazali ste građanima Srbije da i vi poslanici SNS ne razumete šta ova reč znači. Vi bi trebali da svojim pristojnim ponašanjem date primer ministrima, poslanicima pa i građanima.
Mislim da je vaše obrazloženje za smenu ministra Gašića nije bilo iskreno. To ste uradili pretpostavljajući da će se zbog izjave ministra Gašića dići glas javnosti. Niste želeli da pod pritiskom javnog mnjenja budete prinuđeni da smenite ministra Gašića. Predupredili ste najavom smene Gašića reakciju javnosti.
Ova Vlada, a retki su izuzeci, je oličenje bahatosti prema poslanicima opozicije, prema novinarima koji se usude da postave neprijatna pitanja, prema intelektualnim krugovima koji kritikuju rad Vlade, pa i prema predstavnicima nezavisnih regulatornih tela.
Olako izrečene nepristojne kvalifikacije, izrečene prema predstavnicima opozicije, vaša stranačka saopštenja koja podsećaju na vaša radikalska vremena, ne predstavljaju primer pristojnosti, naprotiv.
Vi i vaša Vlada, naravno opet kažem, čast izuzecima, vaši bahati poslanici i članovi SNS daju model ponašanja koji je do pre skoro četiri godine gotovo bio zaboravljen.
Gospodine premijeru, upristojite se prvo vi. Zatim, upristojite svoje članove Vlade, naravno ne sve, a naravno i vaše poslanike, pa zatim tražite od drugih da budu pristojni.
Zatražite od ministra Gašića da se u ovom momentu ponaša kao neko ko razume svoju grešku. Čini mi se da on ovoga časa likuje, jer zna da ga umesto ministarskog mesta čeka možda neka daleko atraktivnija pozicija jer je najbliži saradnik premijera u koga on ima poverenja, citiram vaše reči.
Dakle, pristojnost o kojoj ste pričali na početku zasedanja je samo deklarativna, ne vidi se u ponašanju, neiskreni ste i to je očigledno.
Vaša želja o Srbiji, kao pristojnom društvu, će biti ostvarena onoga momenta kada vi tu reč budete savršeno razumeli i prihvatili i prihvatili je kao model sopstvenog ponašanja.
Tada će se motivisani vašim pristojnim ponašanjem upristojiti i vaši najbliži saradnici, bez obzira da li su ili ne dobri ljudi, kao što vi kažete. Vaš model ponašanja prihvatiće i vaši narodni poslanici, a konačno i ostali. Dajte primer.
Ovde je nažalost izrečeno više pohvala o ministru Gašiću, pričalo se o Vojsci, o mirovnim misijama, o stanju u Vojsci. To danas, gospodine premijeru, nije tema. Tema je nepristojno ponašanje ministra Gašića i njegovo razrešenje.
Nažalost, ministar Gašić se očigledno ne oseća kao pokajnik. Vidi se da njegovu grešku ne razumeju, nažalost, ni poslanici Srpske napredne stranke, aplaudirajući ministru Gašiću kao nekoj vrsti pobednika. Očigledno je da se vaše mišljenje podudara sa njihovim. Očigledna je vaša želja da biste im se rado pridružili u aplaudiranju, ali glumite pristojnost i jedva se suzdržavate. To je moje mišljenje.
Dakle, upristojite ovu raspravu i vratite je temi – Predlogu razrešenja ministra Gašića.
Na kraju, pristojan premijer ne govori poslaniku – sram vas bilo. Zahvaljujem.

Zahvaljujem gospodine predsedavajući.
Probaću na sličan način da ubedim ministra da prihvati naš amandman.
Mi smo za razliku od kolega dodali da saglasnost osim oba roditelja može da da jedan od roditelja sa kojim dete živi. Naravno, radi se o ugovoru sa sportistima koji nemaju potpunu poslovnu sposobnost.
Cenim što je Ministarstvo učinilo napor i obimno obrazloženje dalo na odbijanje ovog našeg amandmana. Naravno, citira se Konvencija UN o pravima deteta, razni članovi Porodičnog zakona, daju se primeri kada jedan od roditelja može da da saglasnost na nešto, kada oba roditelja moraju da daju saglasnost na neku situaciju životnu. Ne sporim, cenim to vaše obrazloženje, međutim, niste me ubedili u to da ovaj naš amandman nije dobar.
I dalje tvrdim da postoje situacije kao recimo, kad je drugi roditelj van zemlje, na drugom kontinentu, kada je nemoguće naći ga, a nema nikakvu zabranu staranja nad detetom. Znači, postoje situacije životne. Nas je navelo to da napišemo ovaj amandman. Situacije koje praktično u životu postoje, i ne vidim uopšte razloga zašto se ovaj naš amandman odbija, a naročito ne mogu da prihvatim zadnji pasus vašeg odbijanja gde se kaže da dato obrazloženje amandmana o potencijalnim problemima u praksi ne može biti dovoljan razlog da se detetu i roditeljima uskrate njihova zakonska prava.
Naprotiv, mi nismo želeli, iz našeg amandmana se ne vidi nikakvo uskraćivanje zakonskih prava jednog ili oba roditelja. Mislim da vaša tvrdnja ne stoji, mislim da je apsurdna. Još jednom apelujem da uzmete u obzir da će se usvajanjem ovog našeg amandmana naći u situaciji dete, izuzetno talentovano koje ne može da dobije saglasnost oba roditelja van sportskih aktivnosti ili eventualno nekih velikih sportskih uspeha.
Još jednom vas molim da razmotrite ovaj naš amandman. Ponavljam, znači, naš amandman se sastoji u tome da se posle reči „oba roditelja“ dodaju reči „odnosno jednog roditelja sa kojim dete živi“. Zahvaljujem.

Hvala gospodine predsedavajući.
Naime, o rizicima bavljenja odgovarajućim sportovima potrebna je, čini nam se, veća informisanost učesnika u sportu. Smatramo da je važno i za uobičajene opasnosti i rizike u sportu, čak i kod vrlo popularnih i zastupljenih sportova nije uvek sasvim poznato kakve rizike nosi bavljenje njima, bilo za pojedine osobe sa određenim manjim ili većim zdravstvenim smetnjama ili nedostacima.
Neobaveštenost postoji naročito u slučajevima manje zastupljenih sportova, a naročito je prisutna u pogledu onih sportova koji su sasvim novi kod nas, kao npr. američki fudbal, u kojima su i uobičajeni rizici nepoznanica. Na isti način na koji se vrlo često na sajtovima saveza i klubova ističu benefiti konkretnih sportova, smatramo da je potrebno da se navedu i rizici i opasnosti takvog sporta uopšte, i za pojedine kategorije lica.
Iz navedenih razloga predlažem amandman koji obavezuje navedene institucije da javno objave uobičajene rizike da za određenu kategoriju lica, odnosno maloletnika i poslovno nesposobna lica, i lično u pisanoj formi uruče roditeljima, odnosno staraocima, obaveštenja, te takođe predlažemo da ne postupanje po ovim odredbama povlači odgovornost naknade štete.
Pored toga, smatramo da je potrebno da podaci o rizicima i uobičajenim opasnostima budu sastavni deo ugovora kod profesionalnih i amaterskih sportista. Poznati su slučajevi u savremenom sportu gde upravo profesionalni sportisti nisu uopšte bili upoznati sa negativnim efektima sporta kojim se bave, ovo je osobito važno i sa stanovišta tipa obima i kvaliteta zdravstvene zaštite, odnosno preventive i rekreative koja će im biti pružena.
Naime, naš član koji dodajemo glasi da nadležni nacionalni granski sportski savez i sportska organizacija su dužni da javno, na svojoj internet prezentaciji, objave obaveštenje o svim uobičajenim opasnostima i rizicima bavljenja određenom sportskom aktivnošću, kao i merama koje se preduzimaju radi sprečavanja njihovog nastupanja.
U stavu 2. predviđamo, obaveštenje iz stava 1. ovog člana, sportska organizacija mora uručiti u pisanoj formi roditelju, odnosno staraocu deteta, odnosno lica koje nema potpunu poslovnu sposobnost, a pre početka njegovog bavljenja tom sportskom aktivnošću.
U stavu 3. kažemo, podaci o uobičajenim opasnostima i rizicima bavljenja određenom sportskom aktivnošću su: obavezni element ugovora o radu profesionalnog sportiste i ugovora o bavljenju sportom sportiste amatera.
Na kraju, u stavu 4. kažemo da je nadležni nacionalni granski sportski savez, odnosno sportska organizacija odgovaraju i za štetu koja je rezultat uobičajenih opasnosti i rizika bavljenja određenom sportskom aktivnošću, ukoliko ne postupe u skladu sa stavovima od 1. do 3. ovog člana.
Mislim da je ovo novina. Vi ste i u vašem obrazloženju naveli da u uporednoj praksi nije poznato rešenje dato u predlogu amandmana, te kažete da bi prihvatanjem predloženog rešenja moglo biti dovedeno u pitanje ispunjavanje obaveza nacionalnog sportskog saveza prema nadležnom međunarodnom sportskom savezu itd. Mislim da ne treba da bežimo od novina, mislim da je trebalo imati sluha za prihvatanje ovog amandmana i mislim da svako ko počne da se bavi nekim sportom, naročito maloletna lica, njihovi roditelji, budu u potpunosti obavešteni o mogućim rizicima koje taj sport donosi. Hvala.

Samo jednu rečenicu.
Možda se mi nismo razumeli, suština našeg amandmana jeste u tome da se roditelji, deca, staraoci obaveste o rizicima bavljenja sportom. Ne mislim na polomljene pločice, ne mislim na klizav pod, nego mislim da vrstu sporta i zdravstvene posledice bavljenja tim sportom. To je suština našeg amandmana. Hvala.

Hvala, gospodine predsedavajući.
Naš amandman se odnosi na član 147, koji definiše šta su to sportski objekti od nacionalnog značaja. Tu se u 1. stavu kaže da sportski objekti od nacionalnog značaja jesu objekti koji imaju nacionalnu i reprezentativnu ulogu u razvoju sporta i očuvanju sportskih vrednosti.
U stavu 2. – status sportskog objekta od nacionalnog značaja stiče se aktom Vlade, na predlog Ministarstva, a po pribavljenom mišljenju Olimpijskog komiteta Srbije, Sportskog saveza Srbije i Republičkog zavoda.
Mi smo svojim amandmanom predvideli novi stav 3. koji bi glasio: „Vlada podnosi akt iz stava 2. ovog člana na saglasnost Narodnoj skupštini u roku od 15 dana od dana donošenja“.
Dobili smo odgovor koji ja čitam, da je prosto nepotrebno da Skupština učestvuje u identifikovanju i izglasavanju predloženih objekata od nacionalnog značaja, što se tiče sporta.
Mislim i moja poslanička grupa, da je neophodno da se i Skupština, bez obzira što je to kako vi kažete u narednom članu uredba Vlade da to bude oblik prilagođen Skupštini i da i ona bude obaveštena o tome koji su objekti od nacionalnog značaja za sport ove zemlje. Hvala.

Hvala gospođo predsednice.
Član 35. govori o zaštiti prava i pružanje pravne pomoći građanima. Tako da se u stavu 2. kaže, da građanin kojem je ugroženo neko od ličnih ili imovinskih prava može da se obrati policiji, radi zaštite tog prava ako u konkretnom slučaju nije obezbeđena druga pravna zaštita i ako je ugrožavanje tog prava u vezi sa njegovom ličnom i imovinskom bezbednošću.
Mi smo iza reči - nije obezbeđena druga dodali reč - efektivna, tako da bi sada taj stav glasio, da policija radi zaštite tog prava, ako u konkretnom slučaju nije obezbeđena druga efektivna pravna zaštita…
Znači, ovaj stav propisuje da građanin kojem je ugroženo neko od ličnih ili imovinskih prava, može da se obrati policiji radi zaštite tog prava ako u konkretnom slučaju nije obezbeđena druga pravna zaštita i ako je ugrožavanje tog prava u vezi sa njegovom ličnom i imovinskom bezbednošću.
Smatramo da ovu normu treba dopuniti na način predložen amandmanom, jer postoji čitav niz prava za koje je nominalno obezbeđen drugi vid pravne zaštite, na primer sudske, ali da u konkretnom slučaju to obezbeđeno pravo iz objektivnih razloga ne može biti i ostvareno, na primer nasilje u porodici.
Mi smo dobili odgovor za odbijanje ovog amandmana u kojem se kaže - Vlada ne prihvata amandman iz razloga što policija nema nadležnosti da ceni efektivnost pravne zaštite građana koje obezbeđuju drugi državni organi. Mi ne kažemo da policija treba da ceni efektivnost, odnosno delotvornost pravne zaštite građana, nego samo sugerišemo da se prihvati naš amandman i tako se građanima pruži mogućnost bolje pravne zaštite. Zahvaljujem.