Očigledno niste razumeli moje reči.

Vi ne dopuštate da ohrabrim one ljude koji prolaze kroz probleme, da podelim svoju priču sa ljudima. Dakle, to niste dopustili.

Ja sam danas hteo da ohrabrim ljude.

Ovo je skandal koji ste napravili sada. Ovo je skandal.

Ne, ja se obraćam predsednici parlamenta. Niste dopustili da ohrabrim ljude…

Ispod svakog nivoa je način na koji vodite sednicu, da jednom roditelju koji želi da ohrabri druge ljude ne dopuštate da kaže…

Poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ministre, bez obzira što je ova debata od jutros možda bila malo i oštrija, to je duh parlamentarizma. Vi ste iz struke sada prešli na nivo politike samim tim što ste postali ministar, pa to razumete. Ali, sa ovim predlozima, vi ste danas u jednoj prijateljskoj atmosferi ovde. Zapravo, preko dve trećine poslanika će podržati vaše predloge odluka, za razliku od prethodnih vremena, ja sam dugo poslanik, kada su ministri morali ozbiljno da se bore za većinu, uz debatu koja je bila ispunjena svim i svačim, samo ne činjenicama, i demagogijom i teorijama zavere, ali nekako mi se čini da danas će uvek činjenice biti ispred i pobediti. To je ono što raduje i to je ono što je napredak u debati, u diskursu u parlamentu.
Moji lični razlozi zašto podržavam mirovne misije, pa poslednjih 70 godina, ako mogu da kažem, ta kolektivna sposobnost zemalja UN da očuvaju mir i stabilnost je zavisila upravo od tih ljudi na terenu, od njihovih sposobnosti, hrabrosti da se bave svojim poslom u državama koje su obuhvaćene ratom ili nekim sukobima. U poslednjih 70 godine, od Obale Slonovače, Ruande, Konga, Liberije, milion ljudi je učestvovalo u očuvanju mira, u prevenciji od nasilja, u čuvanju života. Ono što je za mene možda i najvažnija stvar, pored toga što oni čuvaju živote građana tamo gde svoj posao rade je to da mirovne misije pružaju šansu tim društvima, tim državama da reizgrade svoja društva i građanima ponude normalan život. To su snažni razlozi zbog čega ja lično i zašto DS podržava učešće naše vojske u mirovnim misijama.
U ovom trenutku nešto manje od, ako se ne varam, ispravićete me, 100 hiljada ljudi, vojske, policije, civila čuvaju mir, čuvaju civile u Južnom Sudanu, obučavaju policiju u Haitiju. Mislim da treba da stanemo u red onih zemalja koje danas salutiraju svim tim časnim vojnicima koji obavljaju svoj posao, težak ali vrlo human.
Srbija učestvuje sa preko 300 vojnika u mirovnim misijama. Treba reći da se naše učešće u mirovnim misijama zapravo nalazi u svim našim strategijama i u Strategiji nacionalne bezbednosti i u Strategiji odbrane, u Ustavu. Svako onaj ko želi da ospori, ne da ima svoj politički stav da ne treba učestvovati, da ospori učešće u mirovnim misijama mora da ospori ova dokumenta.
Ono o čemu želim ja da govorim jesu ti benefiti naše države od učešća u mirovnim misijama. Pre svega, vrlo jasna poruka da želimo da budemo partner sa zemljama Ujedinjenih nacija u izgradnji mira, očuvanju stabilnosti, prevenciji nasilja, prevenciji od terorizma, čuvanju života ljudi. Želimo da sa tim zemljama budemo partneri. Šta to konkretno za nas znači? To je šansa da izgradimo bolje spoljnopolitičke veze, naš ugled, da ojačamo naše diplomatske mogućnosti. Tu dolazimo do jednog ozbiljnog pitanja o kom možemo da debatujemo. Ne znam da li mi koristimo tu šansu. Ovo o čemu ja govorim je šansa, ali da li mi koristimo tu šansu?
Znamo da pre nekoliko godina nismo imali ni informaciju da se sprema Rezolucija o Srebrenici. Da li smo mogli da iskoristimo te diplomatske kapacitete koje vučemo iz učešća u mirovnim misijama da imamo takve informacije, da učestvujemo u tome, da preveniramo i tako nešto, da poboljšamo te rezolucije koje se prave u Ujedinjenim nacijama? To je pitanje o kojem možemo da razgovaramo.
Koleginica Nikolić je pitala da li postoji neki meritorijum, da li vi merite te benefite koje imamo? O tome možemo da razgovaramo i možda možete nešto da kažete što nismo čuli.
Ono što znamo jeste da su 2014. godine, kada se desila katastrofa u Obrenovcu i u Srbiji sa poplavama, prve zemlje koje su pomogle zapravo naši partneri iz mirovnih misija. To građani treba da znaju.
Takođe, benefiti, naša Vojska, 370, ako se ne varam ljudi, vojnika koji danas učestvuju u mirovnim misijama su obučeni po najvećim, najboljim standardima vojski razvijenih zemalja. Oni tako obučeni se vraćaju kod nas. To mogu da implementiraju ovde. To su konkretni benefiti učešća u mirovnim misijama.
Šta je važno reći? To nije niko danas govorio, o tome niste ni vi govorili, a treba reći, to je činjenica. Naša vojska ide u mirovne misije isključivo zato što to želi, isključivo zato što neko se dobrovoljno prijavi da učestvuje u mirovnoj misiji.
Dakle, u nekim zemljama vojnici idu po odluci, to vi znate. Kod nas ne. Kod nas se vojska dobrovoljno prijavljuje za učestvovanje u mirovnim misijama. Nema nikakve odluke. To građani treba da znaju. Ispravićete me, ja imam podatak da na spisku postoji preko 1.000 ljudi i više od 1.000 vojnika koji su spremni danas da učestvuju u mirovnim misijama. Verujem da će u godinama pred nama taj broj biti još veći.
Činjenica je da u mirovne misije ulaze samo profesionalni vojnici, sada. Mi možemo da razgovaramo o tome, ali nisam siguran da bismo bili sposobni da popunimo sve kapacitete i da odgovorimo tim zahtevima da nije bilo profesionalizacije vojske od 2008. do 2012. godine koju je započeo Dragan Šutanovac i završio Dragan Šutanovac. Možemo ovde da razgovaramo o tome da li je sve dobro urađeno. Ja mislim da jeste. Ostali su veliki problemi. Mi ćemo da govorimo šta je on uradio, a vi ćete da govorite da su još neki problemi ostali, ali niko ne može da prenebregne činjenicu da je reforma Vojske započeta 2008. godine kada je ministar Dragan Šutanovac preuzeo, odnosno on je preuzeo 2007. godine, završeno do 2012. godine, takođe, kada je ministar Šutanovac bio ministar odbrane. To niko danas ne može da prenebregne. Zahvaljujući toj činjenici, mi danas imamo punu popunjenost kapaciteta u mirovnim misijama. To je preko 300 vojnika. Nisam siguran da bi tako bilo da Vojska nije profesionalizovana u ovom periodu.
Šta je vaš posao dalje? Dakle, za to ćete uvek dobiti našu podršku, da obezbedite sredstva u budžetu, da dalje ulažete u opremu svakog vojnika. Šta je danas vojnik bez opreme? To je mantra, ja mislim, u Vojsci. On nije vojnik, on je meta, on je glineni golub. Dakle, vi morate da nađete snage da iznađete više sredstava, da ulažete u opremu naših vojnika, da podignete plate Vojske koje su smanjene pre dve godine. To jeste vaš posao. Vaš posao je i da glasno govorite o problemima. Nije sve ružičasto. Ukoliko imate prepreke u nekim zakonima, ovde to treba da kažete, treba reći, možemo da pomognemo. Ukoliko imate problem sa Zakonom o javnim nabavkama, treba reći, podnećemo izmene i dopune, zajedno možemo da promenimo, da vama olakšamo posao.
Bilo je reči pre nekoliko godina, učestvovao sam u toj debati o vašim planovima da Vojska, odnosno da vi možete promeniti zakon, možemo i mi, naravno, u dogovoru sa vama i vi sa nama, o učešću Vojske u mirovnim misijama, da povećamo vaše nadležnosti i da prosto ne morate svake godine da dolazite u parlament, već da onda, kada parlament odobri mirovnu misiju, damo vama nadležnosti da vi prosto radite u okviru te mirovne misije onako kako najbolje znate. Nisam siguran da će se svi složiti, ali o tome možemo da razgovaramo. Ja bih lično tako nešto podražo.
Zašto ovo govorim? Sećate se leks specialisa iz 2012. godine. Umalo smo vratili Vojsku iz mirovne misije. Leks specialisom smo ih zadržali tamo. Sada imamo problem sa Centralnom Afričkom Republikom. Dakle, ovakvim izmenama takve stvari bismo promenili, ne bi se to dešavalo. Dakle, ukoliko biste vi imali nadležnosti da u okviru mirovne misije, koju parlament odobri, radite one stvari koje su u najboljem interesu za našu zemlju, takve stvari se ne bi dešavale. Za tako nešto bismo podržali ovo.

Gospodine Arsiću, važite za vrlo korektnog predsedavajućeg. Dakle, radi se o normalnoj diskusiji bez nekih političkih poena. Razgovaramo sa ministrom. Ministar je vrlo korektno odgovorio. Dakle, želim samo da nastavim neke stvari.
Godine 2008. sam isto bio poslanik. Nisam siguran da bismo znali šta želimo sa onakvom vojskom, a ne šta sa ljudima posle 42. godine. Dakle, takva profesionalizacija koja je započeta po vrlo teškim ekonomskim uslovima, gotovo nemogućim 2008. godine, u istom trenutku kada je započela velika ekonomska kriza. Dragan Šutanovac je gotovo bez sredstava profesionalizovao Vojsku, započeo i završio reformu jednog vrlo komplikovanog sistema. Svaka reforma ostavlja neke probleme. Vi ste nam rekli koji je jedan od tih problema. Verovatno ih ima još, ali ako krenemo da govorimo o benefitima, verujem da neće moći da se stavi na tas, jer su benefiti profesionalizacije Vojske, urađene od 2008. do 2012. godine, ministra Šutanovca mnogo veći od onih problema koji zaista postoje.
Upravo zbog takve vrste profesionalizacije, zbog reforme koja je završena, koju je pozdravila čitava Međunarodna zajednica, druge države su dolazile da uzmu primer kako se tolikim izdvajanjem BDP može neko da profesinalizuje vojsku.
Dakle, uspeli smo da popunimo kapacitete u mirovnim misijama i danas razgovaramo o tome da 370 ljudi učestvuje u mirovnim misijama, nisam siguran da bismo to uspeli bez takve profesionalizacije koju jeste sproveo Dragan Šutanovac. Hvala.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, DS će podržati predlog parlamentaraca u delegacijama. Tačno je da je bilo, da budem potpuno iskren, bilo je konsultacija, postignuti su na kraju i neki dogovori i zbog toga ćemo podržati ovaj predlog.
Imam, zapravo hoću da iznesem i nekoliko stavova DS, da ukažem na nešto za šta smo se zalagali i na tim konsultacijama. Naime, broj poslanika koje je poslanička grupa dobila se određuje pod izvesnim količnikom. Taj količnik je ispoštovan, DS je dobila četiri člana u delegacijama, jednog zamenika. Po tom količniku na osnovu broja poslanika, toliko DS pripada, to je razlog zbog kojeg ćemo podržati.
Međutim, ono za šta smo se mi zalagali na tim konsultacijama i mislim da je bilo vrlo svrsishodno, korisno za naš parlament i za Srbiju, to je da DS dobije predstavnike u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope i OEBS iz nekoliko vrlo važnih razloga. Mi smo tamo dugi niz godina imali predstavnike, odnosno predstavnice koje su se svojim aktivizmom, zalaganjem uspele da izgrade vrlo važne pozicije. Predstavnica DS je potpredsednica druge najveće parlamentarne grupe u Skupštini Saveta Evrope i to je možda manje bitno, jer ostaviću mogućnost da i ostali poslanici koji sada budu i ostali poslanici koji su do sada bili i bili vrlo aktivni, to hoću da kažem, izgrade takođe važne pozicije za Srbiju i naš parlament, ali je za to potrebno puno vremena i puno zalaganja.
Međutim, ono što je možda najvažnije, poslanice DS koje su bile predstavnice u Savetu Evrope su izabrane za izvestioca vrlo važnih izveštaja u Savetu Evrope, u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope. Nataša Vučković je izabrana za izvestioca za Tursku u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope na mandat od pet godina. To pitanje je sada vrlo aktuelno. Srbija bi dobila jednu vrlo aktuelnu temu i dobila vrlo veliku vidljivost u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope.
Mi danas time što DS nema svoje predstavnike u Savetu Evrope, u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope gubimo ovu poziciju i gubimo vrlo važno mesto u možda najvažnijoj delegaciji. Takođe, Vesna Marjanović je izabrana za izvestioca za vrlo važnu temu. Tema za koju je ona izabrana je - Novi način političkog uticaja na nezavisno novinarstvo. Ta tema je u celoj Evropi je vrlo aktuelna. Ona će prekinuti ovaj izveštaj. Mi nećemo dobiti izvestioca za ovaj izveštaj. Takođe, gubimo na vidljivosti i na aktivizmu u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope.
Zato mislim da je bilo vrlo važno, to je argument i činjenica koju smo izneli na tim konsultacijama, zašto je bilo važno da DS dobije predstavnika u Savetu Evrope. Mislim na kraju da bez predstavnika DS, odnosno konkretno poslanice koje smo mi predložili gubimo na iskustvu i gubimo vrlo važne pozicije u ovako važnoj delegaciji. Zato mislim da je i naš parlament i Srbija na gubitku sa ovakvim delegacijama.
Međutim, na kraju jesmo postigli dogovor. Ispoštovan je taj količnik. Na kraju, podržaćemo ovaj predlog. Hvala.

Profesore Mićunoviću, dame i gospodo narodni poslanici, imam toliko poslaničkog iskustva da bih verovao da će ova debata da ide drugačije i onaj ko misli da ja imam problem sa tim, pa nemam. Naravno da nemam.
Izbor predsednika parlamenta je par ekselans politička tema, ona prethodi onoj većoj političkoj debati o ekspozeu mandatara. Jedna priča se naslanja na drugu. Teško je uokviriti naše debate, ali je sve to deo političkog života, naročito parlamentarnog. Tako da ja sa tim nemam problem.
Za dva dana previše strančarenja, previše demagogije, a premalo suštine. Šta je po meni suština? Hoćemo li da razgovaramo o tome da li smo iz prethodnih 10 saziva nešto naučili ili ćemo iznova i iznova da ponavljamo iste greške? Kako ćemo da uključimo što veći broj građana u proces odlučivanja, u nevladin sektor i diskusiju učinimo efikasnijom, zakone boljim – to je po meni suštinsko pitanje na koje ova debata treba da da odgovore.
Lično neću glasati za gospođu Gojković iz dva razloga. Prvi razlog je principijelne prirode. Mi smo opozicija. Vi tu podršku od opozicije niste ni tražili.
Drugi razlog je taj što se paradigma njenog predsedavanja parlamentom, u stvari može da stane u onu rečenicu izgovorenu upravo opoziciji da mi imamo manja prava od poslanika vlasti. Tu je duboko pogrešna i za parlamentarni život štetna izjava. Poslanici opozicije mogu da imaju manje vreme, kraće vreme za diskusiju. To je proceduralno uređena stvar zbog broja glasova, i to razumem, ali ni jedan poslanik ne sme da ima manja prava od drugog poslanika.
Svako ko bude seo za taj sto i nosi se mišlju da bilo koji poslanik ima manja prava u odnosu na drugog iz bilo koje stranke, mora da zna da urušava najvažniju političku instituciju u zemlji. Lično ću se boriti protiv toga, onda i kada su prava poslanika većine u pitanju. To je stvar principa.
Mnogo smo govorili o britanskom parlamentu. Na ulazu u britanski parlament stoji „Služimo naciji“. Naš zadatak, zadatak ovog saziva je da zaustavimo svakog ko želi da stavi na ovaj parlament da „služimo Vladi“. Nisam za to da se ministri plaše da dolaze u Skupštinu, ali nemam ništa protiv ukoliko će da gutaju knedle i nemam ništa protiv da razvijamo jednu ozbiljniju debatu od one koja je bila. Poslanici treba da treba da se zahvaljuju ministrima na usvojenim amandmanima, oni treba nama da se zahvale što smo podneli amandmane i njihovi zakone učinili boljim, to je principijelna stvar.
Ono što ovaj parlament, ovaj saziv mora da pronađe snage, da pokrene one debate koje je ova Vlada, prethodna vlada, sve prethodne vlade nisu smogle snage ili nisu smele ili nisu htele, u svakom slučaju, nisu pokrenule te teme: obrazovanje, pad obrazovanosti, nezaposlenost mladih ljudi, 300.000 mladih ljudi to od nas očekuje. Nisu nam potrebne pare za tu vrstu reformi kada imate uredbe iz 1988. godine, iz 1992. godine koje mlade ljude umesto na posao šalju na biro rada. Za to nam nisu potrebne pare, za to nam je potreban dijalog, potrebni su nam novi zakoni.
Moja generacija mora da da odgovore na ta pitanja, kako bismo sačuvali one mlađe generacije. Pa potrebnije su nam u Srbiji nego u Austriji, Nemačkoj, Kanadi. To je naš zadatak, mi na tome moramo da radimo.
Kontrolna uloga, mnogo smo govorili o tome unazad ne znam koliko godina, ali malo uradili. Šta nam vrede dobri zakoni iz oblasti životne sredine kada se gušimo u smeću, šta nam vrede zakoni iz obrazovanja ako diplome proizvodimo kao na traci, a prodajemo kao na pijaci? Šta nam vredi pravna država na papiru ako svako može da stavi fantomku i poruši pola ulice u glavnom gradu. To je nešto na čemu moramo da radimo kao poslanici, to je naša obaveza.
Na kraju, iz člana 99. Ustava, ogromne su nadležnosti parlamenta. Mi ovde možemo da debatujemo o ratu i miru, o granicama naše države, o vanrednom stanju, o biranju vlade i sudija. Zato naše debate moraju da imaju toleranciju, zato moramo da se držimo etike javne reči. Moramo da pokažemo građanima da smo dostojni uloge koje smo dobili. Hvala.

Gospodine predsedavajući, član 107, možda večeras bude iznenađenje, da pored Leonarda di Kaprija, i vi dobijete Oskara, ali zaista po Poslovniku, mislim da smo, ili ste dužni da, makar čujemo obrazloženje zašto počinjemo u pet časova posle podne u nedelju.
To se više ne tiče narušavanja dostojanstva narodnih poslanika. Mislim da se radi čak i o gaženju dostojanstva narodnih poslanika, građana, javnosti u radu, jer mi ne znamo da li će posle šest časova biti direktnog prenosa.
Između ostalog, pored toga što komuniciramo sa vama, sa predstavnicima ministarstva, ovako važnim sistemskim zakonima, mi se obraćamo i javnosti, građanima, obrazlažemo i ministarki da prihvati amandmane, zašto treba da prihvati amandmane i građanima zašto je ovaj zakon loš, a naši amandmani dobri.
Dakle, obesmišljavate, mislim, javnost u radu, gazite po dostojanstvu narodnih poslanika, jer ovo nije pristojno vreme za rad. Možemo da radimo, radićemo, nije nam prvi put, ali nam makar dajte obrazloženje zašto radimo od pet posle podne, kada su se stekli svi tehnički uslovi da radimo od 10,00 ujutru. Nema veze što je nedelja, radićemo, ali smo mogli da počenemo i u 10,00 jutros.

Gospodine Bečiću, ja ne prihvatam izvinjenje, ali da vam kažem nekoliko stvari, član 27.
Saglasili smo se na početku da se radi o dva vrlo važna zakona, sistemska zakona. Prvo smo pristali, nismo izašli iz sale da razgovaramo u nedelju pet posle podne. Želimo da vodimo dijalog, nemojte da nas kažnjavate zbog toga. Ako već dopuštate poslanicima vlasti, da se ovako uvredljivo obraćaju poslanicima opozicije, onda makar dopustite do kraja da vam obrazloži ili povredu Poslovnika, ili repliku poslanici opozicije. To je prva stvar.
Druga stvar, upravo se dešava ono što sam rekao na početku ove sednice. Prekinuće TV prenos, za 80 miliona dinara koliko plaćamo TV prenosa, možemo makar da dobijemo objašnjenje ili da nam kažete kada će se ponovo uspostaviti prenos, jer mi ovde, između ostalog, smo i zbog građana, ne jedni zbog drugih i njima se obraćamo.
Tako da vas molim, da razmislite o tome i uvedete red u dijalog i debatu između poslanika vlasti opozicije i drugi da dobijemo objašnjenje i odgovor kada će se nastaviti direktni TV prenos.

Čuli smo šta je pogrešno, a šta je ispravno. Je l` korporativizacija javnih preduzeća ispravna? Je l` profesionalizacija javnih preduzeća ispravna? I da jeste, delom ste u pravu. Šta se desilo 2012. godine? Da li imamo korporativizaciju i profesionalizaciju javnih preduzeća? Vi ste ministarka od 2012. godine. Moji saradnici su izbrojali vaših 27 intervjua u kojima govorite o profesionalizaciji javnih preduzeća, korporativizaciji, uređenju plata i četiri godine već govorite o tome.
Onda, u noćnoj sednici, mesec dana pred izbore, razgovaramo na taj način. Mi zato upravo podnosimo amandmane, zato što se ništa ne dešava, četiri godine rezultati vašeg ministarstva su ništa. Mi podnosimo amandmane upravo da bismo sada razgovarali na tu temu i konačno pokrenemo tu temu.
Ako niste saglasni, recite da niste saglasni, ali dozvolite i nama da objasnimo zašto mislimo da su amandmani dobri i to je prva stvar.
Druga stvar, pod jednim izgovorom reformi, recimo, u zdravstvu će biti otpušten veliki broj ljudi, a u Domu zdravlja u Soko banji pet radnika će dobiti otkaz, a onda će oni lekari koji ostanu sada u kampanji morati da vrše opšte preglede po prodavnicama, po udžericama, po šupama, i da li je to reforma javnog sektora? Ne, nije, naravno. Zato uzmite u obzir i hajde da razgovaramo malo o našim amandmanima, jer biće bolje za sve, a naročito za javni sektor.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Udovički, ja sam podneo amandmane koje je predložio Savez samostalnih sindikata Srbije, dakle, potpisao i podržao ove amandmane.
Njihova je ideja, koju sam takođe podržao, je da se utvrdi jedinstvena početna pozicija, kažem, potpozicija za sve zaposlene, na način da se briše i stav 2. i 3. i 4. i da članom koji utvrđuje utvrđivanje osnovice zapravo ostane samo 1. stav, koji vrlo jasno kaže – osnovica je jedinstvena za sve zaposlene i utvrđuje se za svaku budžetsku godinu Zakonom o budžetu Republike Srbije, uz prethodno pribavljanje mišljenja Socioekonomskog saveta Republike Srbije i predlogu visine osnovice u postupku pripreme tog zakona. Dakle, tu se stavlja tačka i da na ovaj način postavimo jednakost između svih zaposlenih brisanjem svakog zareza i svakog „ali“ nakon toga.
Inače, smatram da, iako vi govorite o jednakosti, ovaj zakon donosi jednu veliku nepravdu, neravnopravnost među zaposlenima. Vi izjednačavate sve medicinske sestre, sve radnike u zdravstvu, sve specijaliste lekare, sve profesore, nastavnike, ali su samo neki jednakiji od njih, pa će tako i dalje ostati da će brojač putnika u gradskom preduzeću imati veću platu od lekara specijaliste. Pa, nema tu ni jednakosti, ni pravde. Nepravda, poraz javnog sektora.
Izjednačavate ljude po zanimanjima, ali ih odvajate po stručnosti, odvajate ih po vrednoći i ako je vaš zahtev, ako je vaša težnja bila da oni najsposobniji, najvredniji odu iz javnog sektora, pa, to ste uradili. Ostaće samo oni koji tu mogu da rade i nigde drugde i to je poraz javnog sektora. Hajde da razmislimo, da razgovaramo i ostvarimo dijalog o amandmanima koje predlažemo. To će na neki način ovaj zakon učiniti pravednijim.

Gospođo Udovički, ne znam da li se radi o lapsusu ili ozbiljnijoj greški. Pravda i ono što ste vi sada rekli se donosi mojim amandmanom, a ne vašim članom.
Kako je moguće da ste sada rekli da će one opštine koje su siromašnije i nemaju para u budžetu imati mogućnost da utvrđuju nižu osnovicu, a onda u nastavku kažete da je osnovica jednaka za sve, pa ili je jednaka za sve ili se nekima daje mogućnost da spuštaju tu osnovicu?
Opštine koje nemaju para za plate mogu da isplate manje plate, ali nemaju pravo da utvrde nižu osnovicu. Osnovica mora da bude jednaka za sve. Ko nema pare, neka isplati manje plate, a osnovica mora da bude jednaka za sve. To je upravo ono što moj amandman omogućuje, a ne vaš član zakona.