Poštovani predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, koleginice i kolege narodni poslanici, juče sam se više puta javljao, danas prvi put i želim da kažem da smo svi mi položili zakletvu u ovom visokom domu, ali da pored ove zakletve koju sam položio, ja sam položio i Hipokratovu zakletvu. Svesno vrlo jasno sam juče zastupao važnost ovog donošenja ovog zakona, spreman da dobijem i kritike i udare određenih ljudi. Shvatam da je ovaj zakon vrlo lako moguće protumačiti i na drugi način, s obzirom da građani Srbije puno toga još ne znaju koliko je ovaj važan.

Zato molim upravo i Ministarstvo da u narednim mesecima prikaže praktično stručnjake da pričaju o važnosti ovog zakona, da prikaže ljude koji čekaju organ kroz kakav pakao prolaze, da prikaže u nacionalnim medijima ljude koji su dobili organe, da i ljudi, građani Srbije shvate koliko je ovo važna materija koju mi danas radimo.

Kao lekar bih sigurno ukazao na bilo kakvu nepravilnost ukoliko bi se ona javila. Ja kao lekar govorim da smo sa pređašnjim, prethodnim zakonskim rešenjem imali nemogućnost da našim građanima pružimo adekvatnu zaštitu i da su mnogi naši građani umrli upravo zbog toga što nisu imali adekvatan organ da naši lekari to urade, tu operaciju urade.

Još jednom, pošto sam spominjao Tviter, a na Tviteru imate jako dobru kampanju koja je rađena pod haštagom „produži život“. Produži život vrlo jasno govori o ovoj temi. Imate isto jako dobar „haštag“ – najvažniji poziv. Najvažniji poziv koji čekaju naši pacijenti, 2.000 njih koji čeka taj najvažniji poziv da im se kaže da mogu da dođu u bolnicu, da se našao donor i da mogu da produže život. Ja sam o ovoj temi pričao prošle godine.

Pošto se spominje Tviter, 3. decembra 2017. godine na Tviteru sam napisao da se zalažem za ovakvo zakonsko rešenje. Ja od svojih stavova ne odstupam i ne interesuje me niti vlast, niti opozicije, interesuju me građani Srbije i mogućnost da pomognemo bolesnim građanima. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, državni sekretari iz Ministarstva zdravlja, koleginice i kolege narodni poslanici, ne bih se složio sa koleginicom koja je rekla da je ovo direktiva EU ili Evropske komisije.

Mislim da je ovo zakon koji će pomoći ljudima koji čekaju da vide kako će Skupština glasati, kako će se Skupština izjasniti po ovom veoma važnom zakonskom rešenju koje spašava ljudske živote i u plenarnom zasedanju sam i rekao i ponavljam i sada, govorim kao lekar koji je upoznat sa brojnim problemima transplatacionog programa, koleginica je navela da građani Srbije koji su malo potpisali donorske kartice imaju sumnju u zdravstveni sistem. Mislim da to nije tačno, mislim da su građani Srbije jedni od najhumanijih građana i naroda u Evropi. To je kroz istoriju srpski narod pokazao i u ovim godinama je srpski narod pokazivao uvek želju da pomogne svakom našem građaninu koji je imao neki zdravstveni problem, da li kroz sakupljanje novca kroz humanitarne akcije preko društvenih mreža, da li kroz neke apele javnih ličnosti.

Mislim da to nije tema. Mislim da isto nije tema i da treba da se kaže da nije ovo niko uslovio. Kao lekar znam da Eurotransplant nije obaveza priključenja EU, Eurotransplant je zajednica nekih uređenih zdravstvenih sistema uređenih država avangardnih naroda koji imaju za cilj da zaštite svoje stanovništvo i koji su se dogovorili da naprave tu jednu zajednicu kako bi lakše njihovi građani, pacijenti dobili organ i produžili život.

Pričao sam, ponavljam ponovo da kao lekar apsolutno podržavam ovu inicijativu za donošenje ovakvog zakonskog rešenja zato što će naši građani imati lakše mogućnost da pobede svoju bolest i ponavljam, u Srbiji trenutno ima 2.000 pacijenata koji vode borbu za život protiv teških bolesti, koja se ne može dobiti presađivanjem organa.

Dve hiljade naših građana gleda ovu Skupštinu i njihove porodice, kako ćemo se mi izjasniti, ali taj broj nije konačan. Pitanje je današnjeg dana, sutrašnjeg dana, nedelja koje dolaze, godine koje dolaze, koliko će još naših sugrađana, možda i neko od naših najmilijih postati bolestan. Bolest ne kuca na vrata određenih ljudi, ona može zakucati na svačija vrata, i na vrata pripadnika vlasti i opozicije i moramo da se ophodimo prema građanima jednako. Znači, moramo da shvatimo da je ova tema jako ozbiljna i da Srbija neće biti bilo kakva banka organa, nego ću vas upoznati, pošto sam svedok nekoliko životnih borbi za preživljavanje nekih naših građana.

U jednoj sam aktivno učestvovao, u promeni uredbe Republičkog fonda za slanje i lečenje naših građana u inostranstvo, pa je jedna mala građanka iz Vojvodine imala tu šansu da prva ide na račun zdravstvenog osiguranja Fonda u Beč na transplantaciju srca. I tada odobrene pare i sredstva iz budžeta Srbije nisu bila garant da će ona dobiti u momentu taj organ. Znači, niko tada nije pričao o tome da je ona dobila srce nekog austrijskog malog dečaka, to niko nije spomenuo. Niko nije rekao iz Austrije zašto smo dali toj srpskoj devojčici srce.

Borim se protiv zablude, stereotipa i nekih stvari koje su razmišljanje 19. veka. Ovde razmišljamo o životima naših pacijenata i o želji da se Srbija u tom procesu izjednači sa vrlo razvijenim zemljama kao što je Španija, Nemačke, Slovenija, Hrvatska, kao što su Holandija, Švedska, znači kao što su zemlje koje su svojim građanima pružile šansu da u pravo vreme dobiju organ, tj. da dobiju šansu za život.

Hteo sam da skrenem pažnju na ovo da je ideja o priključenju Eutransplantu veoma dobra zato što će naši građani biti izjednačeni u šansi da dobiju organ kako bi pobedili svoju bolest. Kada dobijete takvu jednu šansu mislim da nema ni jednog jačeg zakona nego zakona što nosi život. Znači, ovde govorimo o životima naših građana i mislim da je ovo dobro zakonsko rešenje, kao lekar kažem da jasno podržavam ovaj predlog zakona. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre i saradnici, koleginice i kolege narodni poslanici, kod kolege Obradovića poštujem energiju i želju za borbom za svoje stavove, ali apsolutno se ne slažem sa njegovim izrečenim stavovima na današnjem zasedanju. Mislim da par stvari koje je rekao ja kao lekar moram i kao narodni poslanik da kažem u ime struke.

Znači, kada je rečeno da ćemo mi postati banka organa i da će neki tamo etički komiteti i odbori da odlučuju da se uzme organ, ti neki etički komiteti su sastavljeni od vrhunskih stručnjaka koje ima naša država Srbija, to je naša najveća pamet. Ako ta pamet ne zna šta treba uraditi sa pacijentom, a ti ljudi su ceo svoj život poklonili i posvetili da se bore protiv bolesti, protiv smrti i da se ljudski život spasi.

U ime kolega se ograđujem od vaše izjave i kažem da su ti naši etički komiteti i odbori sastavljeni od profesora i primarijusa koji se ceo svoj život bore za zdravlje naše nacije i za naše pacijente. Sa vrlo velikom ozbiljnošću se donosi odluka i dan danas kada je neki pacijent u komi kako se dalje nastaviti njegovo lečenje. Kada pričamo u ovom domu o ovakvim stvarima, mi šaljemo poruku građanima, šaljemo im neku mogućnost zabune i poruku straha.

I u prošlom obraćanju sam pokazao da sam već odavno potpisao donorsku karticu, kao javna ličnost. Veliki broj građana zna da ja imam potpisanu tu donorsku karticu i ništa mi se nije desilo. Ne treba imati strah da će neko nekoga ubiti i da će neko nekoga zgaziti na pešačkom prelazu, kao što vidimo u nekim tabloidima da osvanjuje ili na nekim društvenim mrežama. Ne, to je širenje straha, što je loše, širenje straha i antivakcinalnog lobija, da su vakcine nešto što mi kao lekari dajemo pacijentima da bi ubili decu. Hej, u 21. veku neki, stvarno nemam naziv za takve ljude, da to dozvole. Mi jedno civilizacijsko dobro mi pretvaramo u 21. veku kao lekari i da se borimo šta je dobro, a šta nije dobro.

Kada vam struka kaže – ovaj zakon nije pisao Lonačar ili ne znam neko od njih, ovo su pisali prof. Šćepanović, ljudi koji su u struci zajedno sa pravnicima Ministarstva zdravlja. Ideja je da se pomogne pacijentima. Ne vidim toliko straha i razumem političku borbu, ali morate da shvatite da se ovde vodi borba da se građanima Srbije koji boluju od teških bolesti, a njih je trenutno 2.000. Ako on kaže da danas u ovom momentu, dok mi pričamo, dok se raspravljamo, da neko od naših najbližih nije dobio smrtnu dijagnozu sa kojom će ukoliko nema mogućnost transplantacije, neće dočekati narednih šest meseci ili godinu dana.

Građani Srbije ne znaju koliko ljudi nepoznatih, nevidljivih, malih, običnih ljudi koji su bolovali od neke bolesti je izgubilo život zato što nije u trenutku moglo da dođe do operacije do transplantacije organa. Vi ne znate da je Srbija bila među vodećim republikama bivše Jugoslavije u transplantacionom programu, da smo 73. godine uradili prvu transplantaciju na Zvezdari, da raspadom Jugoslavije su dve bivše republike Slovenija i Hrvatska promenile zakonodavstvo i znatno su napredovale zato što su imali veći broj donara.

Mi imamo dobre lekare. Ponosan sam zato što imamo dobre lekare. Kada neko kaže – imamo loš zdravstveni sistem, ja kažem – mi imamo odlične zdravstvene radnike, dobre lekare i dobre medicinske sestre koji rade u teškim uslovima. Delimo odgovornost ovog naroda i ovog ekonomskog stanja u ovoj našoj zemlji. Nikada neće zdravstvena struka stati zato što ima male plate. Mi smo stali za vreme Miloševića, kada je moja plata bila dve i po marke. Išao sam, odgovorno sam radio posao sa svojim kolegama i nikada nismo stali da radimo zato što je naš posao da pomažemo bolesnim ljudima.

Ovo je pokušaj da se ljudima koji imaju životni problem pomogne, tako da to ne bi trebao uopšte da bude. Kada je rečeno postoji trgovina organima u Srbiji, nisam čuo da je negde postoji bilo kakva trgovina. Postoje apeli očajnika, gubitnika u tranziciji, siromašnih ljudi koji su na društvenim mrežama, video sam nekoliko da su ponudili bubreg da bi platili dugove za struju ili neke druge stvari. Znači, da građani znaju kažnjiva je Krivičnim zakonikom bilo kakva trgovina ljudskim organima. To je nedopustivo i to je nemoguće. Građani to treba da znaju.

Vidite i sada, pokušavam da ovaj mikrofon koristim isključivo u interesu bolesnih ljudi. Ponašam se kao lekar. Četiri saziva se ovde ponašam kao lekar, ne kao poslanik vladajuće Demokratske stranke kada je bila na vlasti ili opozicione Demokratske stranke, nego kao predstavnik građana koji treba da kaže u parlamentu ono za šta je stručan, ja sam kao lekar, mislim da sam stručan kao redovni profesor Medicinskog fakulteta da branim stavove struke.

Kolega je rekao o nadrilekarstvu i o antivakcionalnom lobiju. Strašno šta mi dopuštamo da nam se neke osobe koje nemaju ni pet razreda osnovne škole, obraćaju preko nekih medija koji kažu kako treba da lečite tumore, kako treba da gledate u sunce, kako treba da gladujete, kako ne treba da verujete lekarima, kako ne treba da idete na operativne zahvate i kako ne treba da verujete u humanu medicinu u 21. veku. Strašno.

Znači, nemojte da slušate šarlatane, nemojte da koristite pozive i lečenje preko gugla, preko interneta, nego za svaki simptom građani Srbrije, obratite se slobodno lekaru, jer koliko god pričali, naš zdravstveni sistem i naša struka je dobra. To pokazuje, malo skrećem sa teme, ali i Nemačka i druge zemlje, oberučke prihvataju naše lekare koji su rame uz rame sa svetskim lekarima i svetskim zdravstvenim sistemima, tako da tu nema dileme.

Još jedanput ću ponoviti, da nema ničeg humanijeg, nego donorstvo organa. Nema ničeg humanijeg nego nekome nastaviti, produžiti život. Moramo da menjamo svest naše Srbije, zato što smo mi još uvek u nekim delovima, razmišljamo kao da smo u 19. ili 18. veku. Nema ništa humanije, šta bilo kome vredi kada premine, kada ispusti dušu, kada telo ode u zemlju, da ništa nije postigao. Ako neko može neko dete da nastavi, da njegovo srce počne da kuca u nekom malom telu i da mu produži život, pa nema ničeg humanijeg.

Kao lekar, jasno i glasno kažem da je ovo dobra zakon i da za ovaj zakon treba svi da glasamo. Ako se pozivamo i na stav crkve, poštujem našu veru, pravoslavnu, poštujem i crkvu, ali i crkva kaže da može da se i nisam primetio da i jedna verska zajednica se bori protiv transplantacije organa i pravoslavna, i katolička, i protestantska, i Muslimani podržavaju transplantaciju.

Ono što se sporimo lekari i oni sa te druge strane jeste da li je kada konstatovana moždana smrt može da se uzme organ dokle god kuca srce. To je nešto što se vodi polemika sa crkvom, ali ja kao lekar nemam dilemu, ne mogu da vodim polemiku sa bilo kim, ja se borim za život mog pacijenta i meni je pacijent bitan, ako u tom trenutku može da se pomogne nekome, ja svakako dajem prednost toj njegovoj borbi za život. Hvala vam.

(Boško Obradović: Replika.)

Poštovani predsedavajući, pre dva dana sam izneo jedan podatak, izneću ga i danas više puta da bi građani Srbije shvatili važnost ovog predloga zakona i samog procesa transplantacije.

Dvadeset devetog marta ove godine u KC Srbije preminuo je jedan tridesettrogodišnjak, njegovo ime neću spomenuti, i zahvaljujući njegovoj donorskoj kartici koju je je potpisao spašena su četiri ljudska života. Presađeno je jedno srce, presađena je jetra i presađena su dva bubrega. Spašena su četiri ljudska života. NJegovo telo i njegovi organi su spasili četiri ljudska života i četiri porodice. On je nastavio da živi u njima.

Nema ništa humanije, ništa bolje, nego kada produžite život. To je nešto što ne bismo trebali da sporimo kada kažemo – pa ovaj zakon možda nije dobar. Zašto nije dobar? Zato što ćemo otvoriti mogućnost da svih 22.000 pacijenata koji čekaju na organe mnogo lakše da dođu. Zato što ćemo vrlo lako postati član Eurotransplanta. Kao lekar znam benefite svega toga. Zato što građani Srbije, ponavljam, ne znaju u brojnim akcijama koje smo sakupljali i preko Fonda zdravstvenog osiguranja obezbeđivali novac za lečenje naših građana u inostranstvu, najčešće u Beču, Algemajne Krankehaus klinici su bili opet pacijenti drugog reda, iako su imali velike svote novca kod sebe od 100 do 200 hiljada evra, koje je država plaćala, nisu mogli u tom trenutku da dobiju organ, zato što su prednost imali teško bolesni pacijenti iz Austrije, iz Španije, iz skandinavskih zemalja.

Ovako, ovim priključenjem, ovom programu i ovoj zajednici razvijenih naroda, humanih naroda, građani Srbije, pacijenti koji imaju problem, će mnogo lakše dobiti organ. Ovde treba da shvatimo da je priključenje i usklađivanje zakonodavstva sa ovim evropskim zemljama nešto što je dobro. Kao lekar, isključivo ponavljam više puta, kao lekar sagledavam ovaj problem i ovu tematiku. Ovo je nešto što će pomoći pacijentima koji čekaju organe. DŽabe da se mi prepiremo ovde i džabe da se pozivamo na različita, uglavnom se pozivamo na neka ljudska prava. Pa šta je jače ljudske pravo nego pravo pacijenta da preživi? Šta je je jače od prava i zakona na život? To je meni kao lekaru prioritet i zato kažem da je dobro da imamo mogućnost da imamo veći broj donora.

Koleginica iz SPS je lepo pričala, pre dva dana i sada je spomenula, o transplantaciji bubrega i o samom problemu dijalize. To je veliki problem. Svi ti pacijenti trenutno možda nisu životno ugroženi, ali je njihov život i kvalitet života narušen time što oni moraju na dva do tri dana da se javljaju centrima za dijalizu. Oni ne mogu da odu na more, ne mogu da odu na zimovanje, ne mogu da odu u posetu svom rođaku da li u Aleksincu ili u Somboru, ili negde gde nema tog centra za dijalizu. Ovim putem, kada vi transplantirate bubreg, oni dobiju jedan skroz novi drugačiji život. Sam i finansijski aspekt transplantacije bubrega je otprilike, ja sad nemam tačnu ekonomsku računicu, ali između 12 do 15 hiljada evra, a sam proces dijalize se kreće do 16 evra godišnje. Mi i ekonomski praktično štedimo, što mene manje interesuje koliko me interesuje kvalitet života tih pacijenata.

Kada sam na temi transplantacije bubrega, želim da spomenem jednu našu humanu građanku Marijanu Milosavljević, novinarku NIN-a, a do skoro i radnika Agencije za borbu protiv korupcije, koja je 2014. godine dala svoj bubreg svojoj drugarici koja nije mogla da dobije bubreg u Srbiji, nego je transplantacija rađena u Istanbulu. Građani Srbije su izuzetno humani i građanima Srbije samo treba lepo objasniti bez bilo kakve nervoze, bez bilo kakvog sejanja straha da će bilo ko nešto narušiti.

Znači, ovde mi kao zakonodavci, kao narodni poslanici donosimo zakon, ali verujte ovaj zakon će sprovoditi lekari, a nemojte mi reći da neko od lekara želi da uđe u operacionu salu da ošteti pacijenta ili ne daj Bože da mu uzme organ. To je nešto što ću u Skupštini da branim - stav struke i humanost naše profesije, jer nema humanije profesije, nego posao lekara. Hvala vam puno.

Par puta smo u toku dana imali prilike da čujemo da jedan bivši ministar se lečio, operisao u jednoj stranoj zemlji i želim da izrazim i svoj stav, mada sam ga izražavao i u prethodnim sazivima parlamenta, da je to bila jedna velika sramota i da je on tim činom pljunuo na ceo zdravstveni sistem Srbije.

To je jedna sramota koja se desila i koja ne odražava pravo stanje zdravstvenog sistema. Znači, to govori o toj ličnosti i on je pokazao svoje pravo lice, ali to ne pokazuje lice zdravstvenog sistema Srbije gde lekari takvu intervenciju rade sa istom uspešnošću, kao što su radile kolege gde se on lečio.

Tako da, opet, i u prethodnim sazivima sam to spominjao kao jedan frapantan primer jednog nepoštovanja sistema koji vodite i time je on praktično stvarno poslao jednu jako lošu poruku, on je praktično pljunuo na zdravstveni sistem Srbije koji i te kako treba da se poštuje jer ima izuzetno dobre lekare i medicinske sestre.

Ja ne bih dalje ulazio u hvaljenje našeg sistema, ali sam želeo da kolega što je rekao, jeste to je tačno i to je velika uvreda, ali to nije razlog da u narednoj diskusiji ne verujemo struci koja radi vrlo ozbiljne operativne zahvate. Hvala.

Nastavio bih nakon izlaganja moje koleginice Gorice, gde je izrazila sumnju da ćemo mi biti možda potencijalna banka organa za neke razvijenije zemlje.

Građani moraju da znaju, ja to ponavljam više puta, moraju da znaju da svi naši građani koji su imali višemesečni ili višegodišnji problem sa nekom hroničnom bolešću koja nije mogla drugačije da se izleči nego transplantacijom organa, da su uglavnom u tim humanitarnim akcijama i sakupljenim novcem ili plaćenim lečenjem iz Republičkog fonda, oni bili lečeni u zapadnoevropskim zemljama ili Americi, gde su dobijali organe tih zemalja, ljudi iz tih zemalja.

Niko u tim zemljama, najviše u Austriji, gde se najveći broj tih transplantacija radio, nije postavio pitanje zašto je nečije srce spasilo neku našu devojčicu ili konkretno, ja ovo pričam i kao lekar, a pričam vam iz više situacija gde sam bio uključen, gde su me ljudi pozivali da im pomognem oko tog zakonodavnog puta Republičkog fonda, a i same komunikacije sa bolnicom u Beču.

Primer moje sugrađanke, koja je dugo godina bolovala od cistične fibroze, i gde praktično više nije mogla da diše. Kroz taj primer hoću da vam kažem da je ona na kraju, to je sve uspešno rešeno, ali su bili u pitanju dani da ona dobije taj organ. Dobila je organ upravo u Beču, upravo je dobila od građanina Austrije, od Austrijanca koji je preminuo i koji je praktično njoj produžio život. Niko u Austriji nije tada postavio pitanje zašto je neko iz Austrije pomogao jedan život u Srbiji. Znači, želim da živim u Srbiji 21. veka, gde se oslobađamo nekih strahova, tabua, nekih sujeta, nekih stvari, nego da gledamo u budućnost, a budućnost je svakako unapređivanje medicine i unapređivanje razmišljanja kako trebamo da pomognemo svakom našem građaninu.

Kroz primer naših pacijenata koji idu, uz veliku finansijsku podršku ili humanitarnih akcija ili iz lečenja iz fonda, oni u ovom momentu nisu ravnopravni sa građanima Evrope, zato što konkretno, kroz slučaj ove moje sugrađanke koja je imala cističnu fibrozu, ona je bila na listi čekanja i kada se pravi jedinstvena lista čekanja, želim da znaju građani čemu mi težimo, težimo nečemu dobrom, pravi se lista čekanja pacijenata koji su članovi Eurotransplanta i onda se gleda u trenutku moždane smrti nekog građanina, da li je to bilo u Nemačkoj, Francuskoj, u Španiji, u Austriji ili Sloveniji, tipuju se, praktično mečuju se, da li može taj organ da se primi kod tog našeg pacijenta. Prednost imaju praktično građani, tj. pacijenti iz Eurotransplanta. Moja sugrađanka je čekala mesecima, bili su u pitanju dani, i u jednom trenutku sreća je bila što niko iz članova Eurotransplanta nije bilo na toj listi da je ona došla na red. I, ona je spašena.

Znači, ovim predlogom zakona, gde ćemo mi biti ravnopravni, naši pacijenti biti ravnopravni sa građanima, tj. pacijentima zemalja Eurotransplanta, je nešto dobro, gde mi imamo mogućnost da imamo veću bazu potencijalnih donora, ne samo građana Srbije, nego ako postanemo, mi ćemo biti u jednom savezu koji garantuje život. Ne vidim tu razloga za nekim strahom – sada ćemo mi da budemo banka. U svim primerima lečenja naših građana u inostranstvu su naši građani dobijali organe građana Austrije, građana Nemačke, građana Španije, a niko, još uvek iz Srbije, nije poslao nijedan organ ka nekoj zapadnoevropskoj zemlji.

Mislim da treba da bude na bazi reciprociteta i da mi spasimo neko austrijsko dete i da nema ništa loše da spasimo neko slovenačko dete, ja tu ne vidim problem. Kroz brojna neka moja javljanja i u narednom periodu ću pričati pozitivne primere.

Jedan primer se desio u Nišu 10. juna 2015. godine, kada je preminula pacijentkinja spasila, praktično, ona nije bila potpisala donorsku karticu, ali je njena rodbina, shvativši da može da kroz nju spasi živote nekih naših sugrađana, rekla našem timu u Kliničkom centu u Nišu da želi da donira organe svoje majke. U tom primeru su se spasila četiri ljudska života. Naša klinika za transplantaciju i naš klinički centar je obavestio Upravu za biomedicinu, VMA, Klinički centar Srbije, Klinički centar Vojvodine, uzorak krvi je slat za Beograd helikopterom i to je jedna sjajna akcija gde je učestvovalo više od 200 lekara i gde su spašena četiri života naših sugrađana. Znači, ništa lepše i ništa humanije za bilo koga. Kao lekar pričam, znači ništa bolje za nekog lekara kada može da spasi neki ljudski život.

Ovde otvaramo mogućnost da građani koji boluju od tih hroničnih bolesti, neizlečivih bolesti, gde njihovi organi ne mogu više da funkcionišu, da li srce da ne može da se kontrahuje, da li su pluća, da li cistična fibroza ili neki proces gde ne mogu da se ekspandiraju, da ne može da se ventiliše, znači da je jedina mogućnost transplantacija. Sa velikom radošću kao lekar ovom problemu pristupam i mislim da je ovo dobra stvar za Srbiju da idemo.

Ovaj Predlog zakona, želim da znate, predložile su kolege, zato ga zdušno i jasno branim. Znači, ljudi koji se bave strukom, ljudi koji su dokazani stručnjaci u svojim profesijama, ljudi koji imaju radove u stranim časopisima, ljudi koji drže predavanja na stranim međunarodnim kongresima, na stranim univerzitetima, ljudi koji su tu, u Srbiji, koji nisu napustili Srbiju, žele da se bore da Srbija bude Srbija 21. veka. Zato pružam maksimalnu podršku kao lekar, da unapredimo još više naš zdravstveni sistem, jer se upravo razvijenost jednog zdravstvenog sistema meri i po procentu obavljenih transplantacija i po uspešnosti obavljenih transplantacija.

Srbija, rekao sam u nekoliko izlaganja, još 1973. godine je obavila prvu transplantaciju bubrega u bivšoj Jugoslaviji, prva u Klinici Zvezdara. Ne vidim razloga da ne verujemo, ne da ne verujemo, mislim da niko ne izražava takvu sumnju da ne veruje našim lekarima, jer naši zdravstveni radnici, i medicinske sestre i lekari, stvarno ulažu napore i u teškim ekonomskim trenucima nikada niko nije pomislio da prestane da radi. Upravo nam je svaki taj jedan izazov gde možete da spasite nekome život i unapredite kvalitet života na prvom mestu.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, upravo u prethodnom izlaganju našeg kolege ste čuli nekoliko tačnih informacija. Čuli ste da Hrvatska, iako duplo manja po broju stanovnika, ima veliki broj donora i ima razvijen transplantacioni program. Ono što sam ja i prepodne pričao to je upravo zato što je Hrvatska promenila Zakon o transplantaciji, zato što je napravila Predlog zakona o kome mi danas raspravljamo.

U parlamentu, ponavljam, mene interesuje šta je interes običnog građanina koji je trenutno nevidljiv za republičku administraciju. U fokusu su mi 2.000 ljudi, 2.000 pacijenata koji treba da dođu do organa, koji ne mogu da dođu do organa. Jedino mogu da dođu do organa da nabave novac, tj. da se sakupi humanitarna akcija, da odu negde u inostranstvo. Ono što mene kao lekara interesuje, i ovaj mikrofon koristim isključivo zbog toga, je da se Predlog zakona promeni u Srbiji, da se srpskim lekarima omogući da pomažu pacijentima, da građani Srbije ne moraju da idu u Beč, ili da idu u Pariz, ili da idu u Nemačku, da se ne maltretiraju, da tamo ne budu građni drugog reda, pacijenti drugog reda, nego da budu operisani u Srbiji.

Znači, 2.000 pacijenata čeka na neki organ. Ja upravo, ponavljam, ovaj mikrofon koristim da pričam u njihovo ime. Ako bi mi imali veći broj donora, ako bi potencijalno srpski lekari mogli da leče te pacijente, spominjali ste i centar za koji se zalažete da bude uključen u transplantacionu mrežu ustanova gde bi se vršile transplantacije. Znači, naši građani bi imali šansu da se leče u našim bolnicama. Naše bolnice, ja konkretno govorim za KC u Nišu imaju jednu od najsavremenijih bolnica na Balkanu, što se tiče transplantacija i uslova da se radi.Problem je što mi nemamo dovoljno donora, nemamo dovoljno organa gde bi mogli da spasemo ljudima živote.

Ono što mnogi ne znaju to je da ti ljudi ne mogu da dođu do Skupštine, ne mogu da dođu do ministarstva, nego vode borbu protiv svoje bolesti u četiri zida sa svojom familijom i u velikom procentu gube tu borbu, gube život. Izlaza je upravo razvijanje jednog dobrog transplantacionog programa i mogućnost da Srbija bude u ravni sa razvijenim evropskim humanim zemljama koje su ovaj zakonski predlog usvojile.

Ja svako izlaganje u toku dana završavam i ukazujem na sjajnu humanost donacije i donatorstva. Kroz ovaj primer, mislim da je neko, spomenuo bih dve sestre bliznakinje gde je transplantirana materica. Jedna je rođena sa matericom, druga je rođena bez materice, da je sestra posle tri svoje trudnoće odlučila da donira svoju matericu svojoj sestri bliznakinji. Jedna i druga imaju trideset sedam godina. Uspešno je urađena transplantacija materice kod nas. Ona je rodila bebu. Nema ništa lepše za lekara nego da uspe tako nešto. Takva jedna sofisticirana operacija je urađena i jedan novi život se rodio.

Ovde govorimo o borbi za život naših pacijenata. Mene apsolutno ne interesuju bilo kakvi komentari, smicalice, podvale, doskočice, koji je čiji stav, kakva prava. Najveće ljudske pravo je pravo na život i ja u parlamentu ovaj mikrofon koristim upravo da se borim za pravo na život naših pacijenata koji imaju problem, a oni kada imaju problem sa transplantacijom organa moraju da nađu načina. Do sada su naši pacijenti za transplantaciju srca, jetre išli u inostranstvo. Primer male devojčice iz Koceljeve gde se ogroman novac sakupljao, gde je Republički fond sakupljao novac, gde je crkva sakupljala novac, gde je u Francuskoj prihvaćeno da se uradi transplantacija. Ta transplantacija je koštala 200 hiljada evra, plus 100 hiljada evra troškovi prevoza i boravka u Francuskoj.

Ja kao lekar i kao narodni poslanik želim da se sve te intervencije rade u Srbiji i da naši pacijenti imaju šansu za jedan kvalitetniji i bolji život i nastavak života. Hvala puno.

Po ovom amandmanu i po nekoliko amandmana ranije, kada sam kao narodni poslanik i kao lekar čuo da postoji strah od zaveštanja organa ovim zakonom. Mogu da kažem da mi je lično smešno, kao lekaru, kada se kaže da će nas neko juriti automobilom i udariti na pešačkom prelazu, kako bi uzeo organ. Ja mogu samo da vam kažem da vi ne možete da zamislite koliko je komplikovana procedura provere da li nekom pacijentu odgovara određeni organ. On mora da prođe brojna ispitivanja i provere, od HLA tipizacije, od kros mečinga, od krvne grupe, tako da je to jako teško da se izmečuje i da se kod određenog pacijenta kome treba organ baš pogodi da neko ima u trenutku kada izgubi život da je taj njegov organ identičan i kompatibilan sa njegovim telom.

Ne treba da sejemo strah i da ljude plašimo da će nam neko, bilo ko, uzeti organe. Ja sam to pričao i u prepodnevnom zasedanju, pričam i sada. Važno je da građanima Srbije pošaljemo poruku da želimo da ljude koji su trenutno nevidljivi, koji se bore sa teškim bolestima, koji gube bitku sa tim bolestima, samo zato što mi u Srbiji nemamo dovoljan broj donora, jednostavno, oni umiru, a mislim da je ovo sada prilika i za zdravstveni sistem, a što je još važnije, i za te pacijente koji čekaju na taj organ, sjajna i da oni imaju šansu da produže život.

Ja sam svaku priliku koristio, i u prošlom mandatu, čak i pre ulaska u Skupštinu, a ponovnim ulaskom u Skupštinu sam rekao da mi je jedna od želja da se u parlamentu usvoji zakon koji bi promenio Zakon o transplantaciji i ovo je taj dan, tako da sam kao lekar izuzetno zadovoljan da imamo priliku da uradimo jedno sistemsko rešenje za ove pacijente.

Kao lekara me nije sramota što sve ovo pričamo, već sam kao lekar srećan što imamo priliku da u parlamentu pričam o ovome. Ovaj zakon ne nameće Evropska unija. Ovaj zakon je nešto što je dobro za pacijente, ovaj zakon su pravili lekari, stručnjaci koji se bave svojom profesijom, koji se bave transplantacijom i, ponavljam, koji su držali i drže predavanja na međunarodnim kongresima, pisali knjige, iz nekih knjiga sam i ja učio od tih profesora koji su učestvovali u pisanju ovog predloga zakona, tako da ponovim da je meni interes tih dve hiljade pacijenata koji čekaju organ, meni je interes da ovim predlogom zakona omogućimo svim građanima Srbije koji imaju u jednom trenutku problem, da li večeras, da li sutra, ili za mesec dana, kada dobiju dijagnozu, ili neko njihov bliži dobije tu dijagnozu, da ima šansu da se leči u Srbiji. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre Lončar, državni sekretari gospodine Vekiću i gospodine Icko, poštovane sudije gospodine Ivane Jovičiću i Aleksandre Pantiću, poštovane koleginice i kolege, meni je jako drago da imamo priliku da pričamo o jednom zakonskom rešenju koje će pomoći ljudima koji vode borbu protiv teških i neizlečivih bolesti.

Verovatno znate da sam ja lekar i da sam četvrti put u sazivu Parlamenta Srbije i da se nikada nisam javio da govorim o nečemu što nije bilo vezano sa sektorom zdravstva, socijale ili nauke i da sam uglavnom pričao o temama i zakonima iz zdravstva sa ciljem i željom da pomognemo građanima Srbije koji imaju neki zdravstveni problem.

Sektor zdravstva je takav da, po meni, ne bi trebao da bude tema dnevno političkih prepucavanja. Shvatam da se u parlamentu donose zakoni koji u jednom trenutku odgovaraju nekoj republičkoj Vladi i da se u parlamentu donose neki zakoni koji trebaju da se usklade sa evropskim zakonodavstvom, brojni su načini i razlozi donošenja određenih zakona, ali ovi zakoni koji dolaze iz sektora zdravstva, pogotovu ovaj današnji je u interesu bolesnih pacijenata. Ja to tako vidim i javno pričam o tome, s obzirom da sam i upoznat i da su moje kolege ugledni profesori, lekari zajedno sa ljudima iz ministarstva davali doprinos da se ovo zakonsko rešenje donese.

Nameravao sam u prepodnevnom pokušaju obraćanja da dobijem reč i tad sam i rešio da počnem to izlaganje sa jednom informacijom, a tako ću ga i završiti da je 29. marta u Kliničkom centru Srbije jedan trideset trogodišnji naš sugrađanin preminuo, a da je njegovom dobrom voljom pre smrti spašeno četiri ljudska života.

Naime, 29. marta su urađene transplantacije srca, transplantacije jetre i transplantacija oba bubrega. Znači, on je spasio četiri ljudska života i tu nema ničeg jačeg. To je nešto što je sam čin donorstva i transplantacionog programa, po meni najjača stvar i najhumanija stvar pored, svakako, i davanja krvi. I, mislim da u tom pravcu trebamo u narednom periodu da idemo.

Kao lekar želim da vam kažem i javnost da upoznam da srpsko zdravstvo što se tiče ovog problema ima dobro obučene kadrove, ima dobre zdravstvene centre. Pošto dolazim iz Niša, mi imamo jako dobru kliniku na kojoj mogu da se rade te transplantacije, međutim, ono što mi nemamo to je dovoljan broj donora.

Raspadom bivše Jugoslavije mi smo bili među vodećim jugoslovenskim republikama kao bolnica iz Srbije, pogotovu Klinički centar Srbije, po broju urađenih transplantacija, ali je onda raspadom Jugoslavije to prestalo, počeli smo da padamo upravo zbog jednog nejasnog zakonskog rešenja, dok su naše komšijske republike, tada nezavisne republike Slovenija i Hrvatska, ušle u taj put ka Evropi i tom jednom razmišljanju promene i ovog zakonskog rešenja, pa su čak promenom tog zakonskog rešenja i znatno napredovale u samom procesu transplantacije, što je za pohvalu.

Ono što želim da kažem jeste da se građani Srbije dosta plaše, nažalost takav je Balkan, dosta se plaše kada treba da se potpiše donorska kartica u prošlosti. Ja sam u susretu sa brojnim svojim komšijama, pa i nekim pacijentima u razgovoru sa njima dobijao informaciju kao na primer doktore, strah me je to da potpišem, pu, pu, pu, daleko bilo i tako to. To je jedno sujeverje koje postoji i to je nešto što svi zajedno moramo da razbijamo i da budemo jedinstveni po tom pitanju. Do današnjeg dana je potpisivanje donorske kartice koju držim u ruci, koju sam kao lekar potpisao mnogo pre, vidite da svi organi, hvala Bogu, i danas funkcionišu, niko mi nije vadio nikakav organ i puno mi pravo da kažem da je transplantacioni program nešto što je sjajna stvar i što će ljudima pomoći, koji imaju problem.

Ministar je rekao da u Srbiji postoji 2.000 pacijenata koji imaju neizlečivu hroničnu bolest i gde je jedini metod lečenja upravo transplantacija. Mislim da ovaj zakon ima 2.000 razloga da bude usvojen, ne 250 poslanika, nego 2.000 razloga koji obavezuju svakog od nas da razmislimo pre nego što pritisnemo svoje dugme za glasanje, da li ćemo usvojiti ili ne.

Rekao sam već, četvrti put sam u parlamentu i svedok sam različitih političkih kombinacija i nekih različitih političkih analiza, kako nauditi nekome ko je sa ove strane ili kako preći ovog iz opozicije, ali ponavljam, ovde govorimo o 2.000 naših sugrađana koji imaju neizlečivu bolest. Tih 2.000 pacijenata nas obavezuje da danas ne smemo biti tako usko stranački orjentisani, nego da trebamo kao što nam kaže zakon i ona zakletva koju smo potpisali kao narodni poslanici da zastupamo građane u parlamentu. Mislim da pritiskanjem tastera za je pritiskanje tastera za te naše pacijente koji su teško bolesni i koji jedino imaju šansu da prežive ako se usvoji Predlog zakona da imamo veći broj donora, kako bi oni mogli u jednom trenutku da dobiju željeni organ.

Ono što želim da kažem je da se o transplantaciji priča mnogo, i u ranijim godinama. Spremio sam podatke za koje mislim da su jako važni da se spomenu i u ovom visokom domu, još 348. godine nove ere Jakopo je u svojim spisima naveo da su Sv. Kozma i Damjan pokušali da zamene gangrenoznu nogu rimskom đakonu Justinijanu, nogom od nedavno sahranjenog etiopljanina Mora. Znači, tada se u takvom svetu razmišljalo o transplantaciji. Pre skoro 2.000 godina su neki ljudi pokušavali da produže život nekom pacijentu, da je iz godine u godinu, iz veka u vek išlo ka poboljšanju i ka novim otkrićima u vezi transplantacije, a da je presudni razvoj, praktično preokret u transplantacionom programu došao od Aleksis Karela koji je 1912. godine dobio Nobelovu nagradu za razvoj tehnike vaskularne anastamoze što je omogućavalo uspešnu transplantaciju nekog organa.

Svakako, sa puno ponosa mogu da kažem da je u Srbiji prva transplantacija bubrega urađena 1973. godine u Gradskoj bolnici na Zvezdari. Tim lekara, predvođen prof. dr Vasiljem Jovanovićem i primarijusom Milanom Jovanovićem su sproveli i uradili ovaj težak, praktično pionirski zahvat.

To je bilo neke '73. godine, srpska medicina i srpsko zdravstvo je od tada znatno napredovalo, a bili smo suočeni sa jednom temom koja je praktično onemogućavala nas zdravstvene radnike, a i pacijente da produže život, da dobiju organ jer nemamo dovoljno donora.

Resorno Ministarstvo zdravlja i RTS, kao i mnogi dobri humani ljudi, spomenuću i „Hemofarm“ koji see priključio toj jednoj jedinstvenoj akciji „Produži život“, lično sam i sam koristio svoje društvene mreže, „tviter“ i „fejsbuk“ da sa „haštagom“ – produži život i drugi „haštag“ – najvažniji poziv u životu, upravo skrenem pažnju na važnost donacije organa i na zakon o transplantaciji.

U prošlom sazivu sam jasno i to spominjao da je važno da promenimo zakonsko rešenje, da potencijalno budemo svi donori, zato što pokazujemo zrelost društva, zato što izlazimo iz nekog retrogradnog razmišljanja, zato što izlazimo iz jedne zaostale Srbije koja misli glavama 15. veka, gde moramo progresivno da razmišljamo i da štitimo interese naših pacijenata.

Kao lekar i kao političar bio sam svedok jedne životne borbe za jednu malu devojčicu, koju imam pravo od strane rodbine da pomenem, ali neću, verovatno ćete se svi setiti, prva devojčica koja je promenom Pravilnika Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje na trošku države išla na lečenje u Beč u Allgemeines Krankenhaus, jedna od najreferentnijih bolnica u svetu za transplantaciju organa. Lično sam je ispratio zajedno sa roditeljima na aerodrom, poželeo sreću i od planirane transplantacije srca i pluća, na njenu sreću je samo urađena transplantacija srca. Ona je i dalje presrećna zato što živi novi život. To je nešto što je meni dalo dodatno snagu da pričam upravo u ovom domu o problemima malih ljudi koji su nevidljivi za sve nas ovde, zato što smo mi ovde predstavnici građana, ali ne vidimo, otprilike, po dubini neke ljude koji su u životnim problemima.

Ono što želim da iz njenog iskustva prenesem svima vama, a najviše građanima Srbije, je da nije bilo dovoljno što je Fond odobrio sredstva i što je ona došla u Beč u Allgemeines Krankenhaus bolnicu, zato što su tamo postojale liste isto čekanja, tj. gradacija tih pacijenata i nije samo novac, mnogi građani misle da skupljajući novac na brojnim SMS humanitarnim akcijama preko društvenih mreža ili sredstava informisanja, da je to dovoljno bilo za transplantaciju i kada skupite novac, da će njen život ili njegov život biti spašen, zato što su oni tamo bili pacijenti drugog reda, zato što mi nismo još uvek bili tada članovi te zajednice razvijenih i umnih ljudi koji su to shvatili da moraju da promene, da postanu deo jednog zajedničkog, praktično bloka koji se bori za ljudski život, a to je Eurotransplant.

Kada čujem nekog da kaže – pa oni će nama vaditi organe i mi ćemo biti tržište za tuđe organe. Pa, svi naši pacijenti koji su otišli u Beč i ta mala naša sugrađanka je dobila neko austrijsko srce nekog austrijskog dečaka. Znači, moramo da razmišljamo humano i da shvatimo da našim građanima, promenom ovog zakonskog rešenja, omogućujemo da budu u red, tj. naša zemlja da bude u red sa razvijenim normalnim, pristojnim, uređenim zdravstvenim sistemima, sa ljudima koji razmišljaju progresivno i da imaju ravnopravni status sa svim pacijentima iz Slovenije, Holandije, Nemačke, Španije ili neke druge zemlje koje su članice Eurotransplanta. Zato javno i jasno, kao lekar i kao narodni poslanik, podržavam ovaj predlog zakona.

U ime poslaničkog kluba Demokratska stranka, pričam o ovome sa puno podrške mojih kolega narodnih poslanika, da je ovo zakon koji će pomoći građanima koji imaju jedan životni problem. To je nešto što mi je drago da u ovom trenutku imamo mogućnost da zakonskim rešenjem, ne prepucavanjima, ne nadmudrivanjima, pomognemo, kao što su rekli nama ljudi iz ministarstva, 2000 pacijenata. Nije samo rešenje ovog problema za tih 2000 pacijenata, rešenje je i za neke nerođene naše bebe, koje će u jednom trenutku imati životni problem, pa će ovim zakonskim rešenjem biti omogućeno da oni produže život.

Tako da, mogu da kažem da je ovo jedna jako važna tema koja ljudski pomaže i lekarima, pomaže i pacijentima, nešto što će omogućiti našim lekarima da budu rame uz rame sa svojim kolegama u svetu. Mi imamo dobre lekare, dobre medicinske sestre, čak i pristojne referentne, ja ne mogu da pričam o nekim manjim zdravstvenim centrima, mogu da pričam o mom Kliničkom centru u Nišu, mogu da pričam o Kliničkom centru Srbije i Kliničkom centru Vojvodine. Mi imamo izuzetno dobre lekare, profesore koji sa puno uspeha rade te transplantacione intervencije i žalosno je što godinama unazad nismo smogli hrabrosti da razbijemo tabue i da uđemo u jedno ovakvo zakonsko rešenje koje će omogućiti našim pacijentima mogućnost da žive.

Rekao sam da ću početi i privesti kraju raspravu o ovom Predlogu zakona, rečenicom i informacijom da je 29. marta u Kliničkom centru Srbije od našeg tridesettrogodišnjeg sugrađanina, koji je preminuo, a koji je za života ostavio svoju donorsku karticu, koju i ja imam, i bez straha sam je potpisao, mislim da je to nešto što je najhumanije, on je spasio četiri života. Spasio je četiri pacijenta. Sa njegovog tela je transplantirano srce jednom, jetra drugom i druga dva pacijenta su dobila bubreg. Tako da nema ništa humanije nego kada omogućite nekom da produži život, da nastavi da živi, da bude u krugu svoje porodice.

Koleginica iz SPS, pošto je nefrolog, komentarisala je i cenu i ekonomski aspekt toga može da se sagleda, mada ja uvek gledam one lekarske i humane, ali sam lekarski da, kada vi izlečite jednog bubrežnog pacijenta, kada on ne mora da ide na dijalizu, kada može slobodno da ide na godišnji odmor, jer svi pacijenti koji su na dijalizi na dva do tri dana moraju da idu na dijalizu, kada on može sada slobodno da živi posle transplantacije bubrega, vi ste napravili nešto što je jedan novi život za tu osobu, a i za tu porodicu. Tako da je transplantacija nešto što apsolutno ja, kao narodni poslanik i kao lekar podržavam.

Jedan kraći osvrt i na ovaj Predlog zakona o psihoaktivnim supstancama. Opet kao lekar, ja ne mogu drugačije, uvek kažem kao lekar, mada mi svi kažu - ti si političar, ja kažem – ja sam lekar sa mogućnošću da ovaj politički mikrofon koristim da pričam u ime bolesnih pacijenata, da kažem da podržavam svaki napor, bilo kog resornog ministarstva, koji se bori protiv droge koja je opasno zlo. Neko je rekao da su ti ljudi hijene koji prodaju drogu. Apsolutno se slažem da ljudi koji uništavaju ljudske živote unakazuju porodice, unesrećuju porodice, samo zbog nekog ličnog prihoda i profita, moraju da budu na udaru države. Lično sam primetio više policijskih akcija i u mom Nišu, sa težnjom da se u javnim objektima proverava praktično bezbednost tih objekata, tj. da li neko ima pored sebe u torbi ili u džepu nešto. Znači, podrška tome.

Ono što želim još da dam kao predlog u vezi ovoga je da, dugo smo pričali o školskim policajcima i milim da je potreba da se policajcima da veće ovlašćenje tj. da se više uvežu, jer ako imamo školskog policajca u osnovnoj i srednjoj školi, oni najbolje znaju da li neko i ko to upravo rastura ili daje toj deci, odnosno prodaje drogu.

Tako da, mislim da tu trebamo više da damo značaj i malo kroz šalu, moje kolege iz Skupštine su na nekim društvenim mrežama objavili da sam bio na Egzitu, šalili su se kao – pa, je li bilo puno tamo droge i svega toga? Lično ja nisam video ništa. Mislim da je bezbednost ovog muzičkog festivala bila dobra i da sam bio pretresen više nego što sam pretresen kao narodni poslanik u samoj Skupštini Srbije. Muzički festival koji je sjajan, a pored ovog festivala idem i na Nišvil u Nišu i mislim da su to neke stvari koje su dobre za Srbiju, tako da puna podrška organizatorima.

Još jedan samo odgovor, malo sam skrenuo sa teme, sumnja o, neko od kolega je pričao o sumnji o trgovini organa, znači proces koji lekari rade, ja ne znam ni jednog lekara koji bi mogao tako nešto da uradi, proces samog praćenja, odlučivanja o pacijentu, o uzimanju organa je toliko širok, ako je neko pročitao Predlog zakona, upoređivao, ja sam čitao i zakonsko rešenje iz Hrvatske i zakonsko rešenje iz Nemačke i zakon iz Španije, znači ovo je dobro zakonski urađeno i predloženo tako da ne bi trebalo da bude nikakve sumnje da će se neka zloupotreba uraditi.

Drage kolege, narodni poslanici, a i prvenstveno građani Srbije, mislim da ne trebate da budete, znači šaljemo jednu poruku da je ovo dobar predlog zakona koji će pomoći bolesnim pacijentima, našim sugrađanima, možda u jednom trenutku nekom vašem rođaku koji će se nažalost suočiti sa teškom i neizlečivom bolesti. Ovo je jedno zakonsko rešenje koje spašava ljudske živote i ja kažem ovo nije politički zakon, mada jeste svakako zakon koji se usvaja u političkom telu, ovo je jedan zakon koji ima dve hiljade razloga naših bolesnih sugrađana koji danas gledaju ovu sednicu da bude usvojen u parlamentu.

Naglašavam da ću sa radošću pritisnuti zeleno dugme i pozivam sve kolege, kao lekar, da shvate da je ovo zakonsko rešenje za bolesne pacijente, a ne za SNS SPS, DS ili za bilo koju drugu stranku, ovo je zakon za bolesne pacijente. Hvala vam puno.

Podneo sam dva predloga izmene Zakona o osnovnom i srednjem vaspitanju. Sada ste me prozvali za srednje vaspitanje. Ovo je pokušaj da preventivno delujemo na vršnjačko nasilje koje se dešava svakodnevno u našim i osnovnim i srednjim školama.

Ono što smo svedoci iz dana u dan, to je da preko televizije, preko društvenih mreža vidimo da se neki roditelj žali na problem svog deteta koje je zlostavljano u osnovnoj ili srednjoj školi. Ideja je da se kroz jedan preventivni rad sa vršnjacima, sa decom dođe do zaustavljanja nasilja u školama. Ideja i predlog ovog zakona je da se uvede jedan praktično edukativni čas sa razrednim starešinom, gde bi se razmatrao problem sa decom, gde bi se deca učila da u njihovom razredu ili u njihovoj generaciji ima neko dete koje slabije čuje, koje nosi slušni aparat, koje slabije vidi, koje ne može da dovoljno dobro prati nastavu, da bi trebalo da sa njim zajedno rade i da mu se ne podsmevaju u školi.

Ono što moramo da priznamo je da su u nekim situacijama deca nemilosrdna i da praktično sve te neke čarke počinju slučajno, bez nekog većeg povoda, sa nekim bezazlenim vređanjem, spletkarenjem, davanjem pogrdnih imena detetu, do ismevanja i ogovaranja, širenja laži, ali prisutno je i fizičko nasilje koje se slika, snima sa mobilnim telefonima i posle toga pušta kroz društvene mreže.

Ono što je ideja, opet ponavljam, pošto po sledećem predlogu zakona neću da se javljam, je da se uvede, praktično, prvi čas svakog meseca sa razrednim starešinom, a u osnovnim školama sa učiteljem, gde bi se razmatralo, gde bi se pričalo o tome da drug ne sme da bude meta i da sa drugom mora da se podeli i užina, da dete koje slabije prati nastavu, pored učitelja ili nastavnika, treba da ima podršku i drugara iz razreda. Hvala vam puno.

Poštovani predsedavajući, koleginice i kolege narodni poslanici, ovaj i naredni zakon koji sam predložio je u cilju prevencije vršnjačkog nasilja. Ideja je da se uvede prvi čas svakog meseca kao jedan preventivni čas sa razrednim starešinom ili učiteljem, gde bi deca radila sa svojim učiteljem ili razrednim starešinom i pričala o problemu vršnjačkog nasilja, upoznavali se sa time da postoje različita deca koja ne čuju, koja slabije vide, koja imaju šećernu bolest, koja imaju neki stepen invaliditeta i da to nije razlog da neko dete bude meta svojih vršnjaka i svojih drugara.

Svedoci smo da zahvaljujući društvenim mrežama, zahvaljujući internet komunikacijama brže saznajemo neke vesti koje, pretpostavljam da u nekim godinama ranije nismo imali prilike da saznamo da su deca sve češće u osnovnim i srednjim školama žrtve vršnjačkog nasilja.

To je jedna od tema koja praktično zahteva jedan sistemski odgovor države, Resornog ministarstva prosvete, ali i svih nas u društvu.

Mislim da kao lekar mogu da vam kažem da smo malo kopirajući neke zapadne modele, u želji nacionalnih tv kuća da pridobiju neku zaradu prisvoje neke modele i u toj komunikaciji kojoj nisu dobri. Mislim da na nacionalnim frekfencama prikazivanje u nekim udarnim terminima nekih rijaliti programa gde postoji nasilje koje se, praktično javno prikazuje, gde se vređanje učesnika tih rijaliti programa odobrava zarad opstanka ili ostanka u tom rijaliti programu, deca to sve gledaju i to je nešto po meni jako loše. Javno hoću da kažem da nemam ništa protiv reda, ni jednih medija, ali da takvi programi po kvalitetu ne zaslužuju da budu u udarnim terminima i trebalo bi da budu u nekim kasnim večernjim terminima ko želi to da gleda, ali svakako da ne gledaju deca. Deca su, kao što sam i rekao, podložna upijanju nekih vrednosti koje za mene, za nas nisu prihvatljive i nisu u vrednosti koje bi trebale da budu u udarnim terminima.

Hoću da kažem da psiholozi i pedagozi koji se bave proučavanjem ljudskog ponašanja i karaktera vaspitanjem i učenjem, smatraju da se protiv vršnjačkog nasilja najbolje bori neprestanom pričom o njemu. Zato ja predlažem u ovom predlogu zakona izmene zakona da uvedemo jedan preventivni i edukativni čas, svakog meseca sa učiteljem i sa razrednim starešinom kako bismo u jednoj prevenciji radili sa našom decom.

Poštovani predsedavajući, nastavljam sa ovom problematikom vršnjačkog nasilja. Cilj je jedan preventivni način rada sa našom decom u osnovnim i srednjim školama, a to je svakako razgovor sa njihovim učiteljem i razrednim starešinom o neophodnosti da podelimo sve probleme naših drugara u odeljenju, a ne da ih targetiramo i da ih vređamo.

Postoje različite vrste nasilja. Od verbalnog nasilja do fizičkog nasilja je kratak put. Ono što moramo kao država da nametnemo kao obavezu našim prosvetnim radnicima je da kada primete da dete ima problem u razredu, da razgovaraju sa tim detetom i da pokrenu jednu proceduru koja je i od strane UNICEF-a predložena i koju je naša država i resorno ministarstvo usvojila, a to je taj jedan mehanizam zaštite naših mališana u osnovnim i srednjim školama, kako ne bi došli u situaciju da sve više to nasilje buja. To je nešto što je uzelo maha i nešto što sve nas obavezuje kao političare, ali i kao roditelje, da o ovom problemu pričamo.

Želim da kažem da je problem to što se to nasilje, po podacima UNICEF-a, sve češće javlja, da nasilnici češće dolaze iz disfunkcionalnih porodica. Nema veze da li su roditelji doktori nauka ili profesori ili sa osnovnom školom, presudan je i važan je jako i materijalni status. Jako je važnija pažnja koja se posvećuje prema detetu.

Upravo predlogom ovog zakona tražim da kroz jednu preventivu, kroz jedan razgovor sa decom, ali i kroz razgovor i sa roditeljima na roditeljskim sastancima, pričamo o tom problemu. Ja bih voleo da se vratimo u neke godine kada sam ja bio đak osnovne i srednje škole, gde sam imao u razredu i decu romske nacionalnosti, gde sam imao u razredu neke drugare koji su imali problema sa učenjem i koji su bili siromašniji, mi smo sa njima delili i užinu, i dogovarali smo se, zajedno smo izlazili u grad, i nikada nismo imali problem u razredu.

Ovo je sada upravo jedan momenat gde kao država moramo da kažemo da se nešto mora preduzeti. Opet se vraćam na neke norme koje se usvajaju od same dece, a to su neke norme i neke vrednosti koje su za mene lažne i gde ne bi trebalo da neke vrednosti zauzimaju mesto u udarnim terminima nacionalnih televizija. Prednost bih uvek dao mladoj, pametnoj deci koju Srbija ima, koja donose nagrade sa takmičenja iz fizike, iz hemije, iz srpskog jezika, iz matematike. Srbija je bogata sa pameću, ima dobre, pametne mališane. Ja bih voleo da mi njima dajemo prednost, da dajemo prednost nekim dobrim lekarima, nekim dobrim inženjerima, koji imaju rezultate u svom radu, a ne da dajemo prvenstvo rijaliti programima, nekim starletama i nekim ljudima koji ne zaslužuju te vrednosti. Hvala puno.

Hvala, poštovani predsedavajući.

Izmena jednog člana Krivičnog zakonika Republike Srbije ima za cilj, to je član 250. Ja treći mandat kao narodni poslanik tražim podršku kolega i tražim podršku Ministarstva pravde da regulišemo ovaj član. Ovaj član praktično diskriminiše osobe obolele od HIV-a.

Prvog decembra su svi političari Vlade, sve stranke, podržali obolele od side na Međunarodni dan borbe protiv AIDS-a. Prvog decembra smo svi bili jedinstveni oko toga. Ali, evo, imamo jedan problem koji se potkrao, pre 30-ak godina, ne znam tačno, kada je nastala izmena Krivičnog zakonika, u članu 250, gde su oboleli od HIV-a posebno izuzeti iz grupe zaraznih bolesti koja tretira član 249. i svrstani u poseban član, kao da je to oboljenje jako opasno oboljenje sa kojim, ukoliko se izvrši zaraza drugog lica, da je to krivično delo koje odgovara članu 250.

Znači, apel obolelih od side, nacionalnog udruženja, je da se ovaj član briše i da se AIDS stavi i svrsta u grupu oboljenja gde su sve zarazne bolesti, gde je hepatitis-b, gde je hepatitis-c, koje kao lekar vam kažem da su sada mnogo opasnije, imaju veću stopu smrtnosti nego što je to sama sida koja se praktično razvojem lekova i farmakoindustrije dovela u jedno hronično stanje gde može da se održava.

Nažalost, u Srbiji postoje barijere prema mnogim pacijentima, posebno obolelima od side. Ta stigma postoji prema ovim ljudima i oni apeluju prema državi da ih dodatno država kroz jedan član zakona, da se ne vrši diskriminacija. Ja evo u tri navrata, skupštinska saziva, molim. U pređašnjem sazivu gospodin Selaković kao ministar pravde je razumeo i ušli smo u neki dogovor da se taj član zakona promeni. Došli su vanredni parlamentarni izbori. Evo, i po tome se vidi kako se neke dobre stvari prekinu i zaborave.

Šaljem apel novoj ministarki pravde da razmotri ovaj predlog koji dolazi ne od Dušana Milisavljevića, ja sam zvanično potpisnik, dolazi od obolelih od side, koji traže da ne budu diskriminisani za razliku od ostalih zaraznih bolesti i od pacijenata koji boluju od ostalih zaraznih bolesti.

Znači, želja je da se član 250. ukine i da se AIDS, sida, svrsta u grupu zaraznih bolesti gde spadaju i hepatitis-b i hepatitis-c, a to je član 249.

Molim vas i nadam se da će ovaj apel dopreti do Ministarstva pravde i da jedan apel koji dolazi od pacijenata obolelih od side, da će biti prihvaćen. Hvala puno.

Poštovani predsedavajući, ovaj predlog ima za cilj da uvede zakonsku obavezu da se novorođenim bebama u Srbiji sluh meri u porodilištima od trećeg do petog dana.

Svedoci ste da su prošle i ove godine sva porodilišta u Srbiji opremljena novim aparatima za detektovanje oštećenja sluha kod naših beba. Sva porodilišta u Srbiji su dobila taj aparat zahvaljujući jednoj velikoj akciji koju je povela kompanija Ringier Axel Springer, gde se priključilo Ministarstvo zdravlja, gde je humanost Srbije ustala i gde smo svi zajedno sakupili novac da sva porodilišta imaju te aparate.

Šta se sada dešava? Dobijam podatke iz brojnih gradova Srbije, Novog Sada, nekih manjih gradova u zapadnoj Srbiji, gde mi roditelji kažu da im nije proveren sluh kod novorođenih beba. Ideja je da se upravo sluh meri bebama od trećeg do petog dana od rođenja, kako bismo detektovali na vreme da li dete ima oštećenje sluha ili nema i kako bi na vreme ORL službe počele sa adekvatnom terapijom, tj. rehabilitacijom sluha.

Kao ORL profesor vam kažem da kada na vreme ne detektujete oštećenje sluha kod deteta, kod bebe, dete raste i dete kasni sa kasnijoj mogućnošću da razvije i govor. Kada nemate sluh, nemate ni mogućnosti razvoja govora.

Ovo je jako ozbiljna tema i ja mislim da kada već imamo aparate koji su u svim porodilištima, da nije dobro da neke kolege ne rade te skrining programe. Upravo zato, kao lekar koji je u zakonodavnom telu, koristim priliku zakonodavca, tj. skupštinskog poslaničkog mandata i pozicije da skrenem pažnju na ovu temu, da je ovo jedno opšte, civilizacijsko dobro za naše mališane, za naše novorođene bebe, da se na vreme otkrije da li neko dete čuje ili ne čuje.

Ovom prilikom koristim mogućnost da pošaljem poruku i građanima Srbije koji možda gledaju ovu Skupštinu. Ako imate tu sreću da se vaša ćerka porodila, obavezno insistirajte da se proveri sluh. Sva porodilišta imaju te aparate. Moramo da nateramo i te lekare i te medicinske sestre u porodilištima da rade ono što im je dato na korištenje.

Dodatno, ovim predlogom zakona to bi bila zakonska obaveza i onda ne bi moglo da se izbegava, onda bi to bila obaveza da nakon porođaja žena, majka kada izađe iz porodilišta sa bebom da na otpusnoj listi stoji da li dete čuje ili ne čuje. To je moja želja, kao ORL profesora, da iskoristim politiku da jednu stručnu i strukovnu stvar izguram do kraja. Nadam se da će u Ministarstvu zdravlja imati razumevanja i da ćemo uskoro i ovaj problem zajedno rešiti. Hvala.

Hvala puno.

Poštovani predsedavajući, ovo je jedna promena, dopuna Krivičnog zakonika koja traži da krivično delo nelegalno stečene imovine ne može zastariti. Pričali smo o nekim temama gde krivično delo krađe beba ne može zastariti. Ovo je još jedna želja da u vremenu tranzicije Republike Srbije, gde građani Srbije vide da su brojne privatizacije propale, da su se određeni ljudi obogatili, a da su oni ostali bez svojih fabrika, ostali bez posla, ostali bez egzistencije…

Upravo je ovo jedan po meni dobar predlog. Ja jesam lekar, ja nisam u ovoj materiji. Mene je najviše isprovocirao prof. Čedomir Čupić, koji je na jednoj tribini u Nišu pričao o ovom problemu i njegovoj želji da ovo čak bude i u Ustav Republike Srbije ugrađeno. Kao narodni poslanik sam iskoristio tu priliku da kažem o ovome nešto, te sam ovaj predlog izmene Krivičnog zakonika stavio u skupštinsku proceduru.

Jedna rečenica koja bi bila preventivna za mnoge ljude koji se u određenom trenutku nađu u izvršnoj vlasti da nije dobro se krade i da krivično delo nelegalno stečene imovine ne može zastariti. To bi, mislim, bilo preventivno i dobro za mnoge naredne generacije političara, jer možda trenutno imate podršku ovoga ili onoga, možda trenutno sud neće raditi, ali kada imate regulisanu jednu rečenicu u Krivičnom zakoniku da to krivično delo ne može zastariti, onda bi se mnogi zapitali da li bi ušli u neki prekršaj kada bi taj zakon bio takav da bi možda kroz 10, 15 ili 20 godina, mogao da bude procesuiran.

Znam, da najteža krivična dela ne mogu zastariti, kao što su ratni zločini, i svakako ne ulazim i ne uzimam prerogative advokatima, pravnicima i sudijama i ne pravim se pametan, ali ovo je jedan, možda, i apel običnih ljudi, kojima je muka od mnogih političara koji kažu – pa, čekaj, jedno pričamo, oni drugo rade, mi ostajemo bez posla, mi loše živimo. Upravo jedna rečenica bi možda pokazala spremnost političara da pokažu građanima da ovo krivično delo ne može zastariti. Sa ovim bih završio i pozvao bih vas da podržite ovaj predlog zakona.