… i mi smo obavezni da im damo odgovor gospodine predsedavajući. Molim vas da nam to omogućite i da niko se ne usuđuje da ovde ograničava pravo da traži propusnice za hol, za „Beograd na vodi“, za neko drugo mesto. Nemamo mi nikakve na rukama oznake da nam je zabranjeno kretanje. Nemojte dozvoljavati to u Narodnoj skupštini. Da li će mene novinari nešto pitati ili ne, ja imam pravo da iskažem svoj stav. Oni imaju mogućnost da to prenesu ili ne prenesu. Nema niko pravo ovde u Narodnoj skupštini da zabranjuje meni pravo da kažem i kaže da fantaziram, zato što pričam o ugroženim pravima građana, ja fantaziram. Zato što sam doneo peticiju danas sa 17.000 potpisa. Ja fantaziram. Možda ti građani fantaziraju, ne znaju kako žive.

Vidim oduševljenje poslanika SNS time što ću obrazložiti amandman i koristiti vreme od pet minuta.
Poštovana predsednice, uvažena ministarko, Pokret za preokret je podneo osam amandmana na ukupno dva zakona koji su bili u okviru ovog objedinjenog pretresa. Vlada je usvojila jedan amandman, što je preko 10%, govoreći rečnikom mog kolege Pavićevića, ali podrška idejama Preokreta su u narodu mnogo veće i, verovatno zbog toga uznemirenost ili uzbuđenje, kako god hoćete, one suprotne strane.
Ovaj amandman, gospođo ministarko, tiče se suštine postojanja izvršne vlasti, zakonodavne vlasti itd, a tiče se primene zakona. Naime, ovim amandmanom tražio sam u ime Pokreta za preokret da izbrišete opštinu Petrovaradin iz spiska opština koje obuhvata Nacionalni park Fruška gora. Gospođo ministarko, opština Petrovaradin ne postoji.
U obrazloženju zašto ne prihvatate amandman kažete – amandman se ne prihvata iz razloga što je odredba definisana u Predlogu zakona preuzeta iz zvaničnih podataka Republičkog geodetskog zavoda. Gospođo ministarko, opština Petrovaradin ne postoji. Ne možete doneti zakon koji za nekoliko dana stupa na snagu preuzimajući podatke bilo koga, koji su netačni.
Dakle, za nekoliko dana će ovaj zakon stupiti na snagu. Određena ovlašćenja ili zaduženja, ili obaveze, će imati i opštine sa tog područja. Zamislite situaciju, uvažena ministarko, da biste u želji da pospešite realizaciju ovog Zakona o nacionalnim parkovima, pozvali sve predsednike opština sa područja koje obuhvata Nacionalni park Fruška gora ili nekih drugih nacionalnih parkova i kada bi vas izvestili – nema predstavnika opštine Petrovaradin, vi biste verovatno pitali – a zašto ga nema? A oni bi vam rekli – zato što ta opština ne postoji. A onda biste se vi verovatno pitali – a zašto smo mi tu stavili tu opštinu da je deo Nacionalnog parka Fruška gora, kad ta opština ne postoji? I onda bi vam se oni verovatno smejali i rekli bi – Pa, vi ste ministarko to predložili, gospodin Veselinović je predložio amandman da se briše ta opština, a vi to niste prihvatili, iz ovog obrazloženja koje je smešno, gospođo ministarko. Dakle, vi ste preuzeli netačan podatak, podatak koji je pre ukidanja opštine Petrovaradin, a ta opština je ukinuta 2014. godine, možda 2013, ili 2015, nije bitno. U svakom slučaju, pre 2010. godine.
Ne radi se ovde samo o formalnosti. Ovaj zakon treba da se primenjuje. Da bi se zakon primenjivao, svi subjekti na koje se on odnosi, a to su i lokalne samouprave, treba da su uključene u njegovo sprovođenje. Dakle, ne radi se ovde o katastarskoj opštini Petrovaradin. Ovde se radi o lokalnoj samoupravi opština Petrovaradin, koju ste stavili u zakon.
Na području ove i susednih opština su i neki sakralni objekti, neki manastiri itd. Stavili ste opštinu Petrovaradin, koja formalno ne postoji, kao deo Nacionalnog parka Fruške gore, ne znajući faktičko stanje. A faktičko stanje jeste veoma loše, gospođo ministarko. Niste se pripremili za donošenje ovog zakona.
Zato vas molim da otklonite sujetu onih koji su pravili ovaj zakon i da prihvatite amandman danas na sednici. Zašto? Iz jednog jednostavnog razloga – što je šira definicija koja obuhvata i opštinu Petrovaradin grad Novi Sad. I grad Novi Sad se nalazi u definiciji područja koje obuhvata Nacionalni park Fruška Gora. Dakle, time što ćete izbrisati Petrovaradin, ostaće grad Novi Sad, on će obuhvatiti južni pojam, koji, istina, ne postoji, i na taj način će biti otklonjene sve nepravilnosti koje mogu prouzrokovati ovo na čemu insistirate neprihvatanjem ovog amandmana.
Dakle, ne insistiram na ovom kao poslanik opozicije, kao neko ko je oponent ovoj Vladi, za koju smatram da loše radi, neko zato što ne bih hteo ni da većina usvoji predlog zakona koji je u osnovi neprimenjiv. Zato vas molim da na sednici, ako je moguće, prihvatite ovaj amandman i da izađemo iz ovog problema.

Radi razjašnjenja.
Dakle, i sada ste rekli ministarko da će biti utvrđene granice katastarskih opština. Ovde se ne radi o katastarskoj opštini. Opština, kao lokalna samouprava, koja je ovde definisana i katastarska opština su različiti pojmovi. Vi to dobro znate. Vi posle, u sledećem članu, navodite katastarske opštine, dakle, ne radi se ovde o katastarskoj opštini nego lokalnoj samoupravi i kako ćete u narednih godinu dana primenjivati zakon na lokalnu samoupravu koja ne postoji.
Dakle, ne radi se o katastarskoj opštini, nego o lokalnoj samoupravi kao jedinici teritorijalne organizacije Republike Srbije.

Hvala, potpredsedniče.
Uvažena ministarko, ovaj amandman tiče se prava na upravljanje Nacionalnim parkom Fruška gora. On je u zakonu dat zajedno sa definisanjem načina upravljanja ostalim nacionalnim parkovima. Razlog zbog čega niste prihvatili amandman Pokreta za preokret, kojim se traži da ovim nacionalnim parkom upravljaju zajedno Vlada Republike Srbije, odnosno Republika Srbija, i Pokrajina Vojvodina, u tom obrazloženju se kaže - Ugovor koji je zaključen između Vlade Republike Srbije i AP Vojvodine od 22. marta 2013. godine, na osnovu zaključka Vlade od tog i tog dana, utvrđeni su međusobni odnosi između Vlade Republike Srbije i Vlade AP Vojvodine, tiče se upravljanja nacionalnim parkom.
Da, ministarko. Ali, vi donosite zakon danas. Vi, faktički, sa ovim zakonom dezavuišete ovaj ugovor između dve vlade. Zašto? Zato što u isti koš stavljate i nacionalne parkove koji imaju, na neki način, zajedničko upravljanje i one koji nemaju. Dakle, vi ste sa ovim zakonom, kod nas nema supremacije zakona. Dakle, vi ste na ovaj način, pošto je ovo poslednji zakon koji je donet, stavili van snage ovaj ugovor. Dakle, molim vas da razmislite o ovome.
Dakle, definisali ste upravljanje, niste isključili iz ovog način upravljanja Nacionalnim parkom Fruška gora, dovešćete do zabune u primeni ugovora koji je zaključen.

Mislim da je diskusija korisna da bi razjasnili pitanje. Pitam ministarku, imajući u vidu ovo obrazloženje vezano za ovaj amandman, zašto nije prihvaćen, i ovo što ste sada rekli, da li ugovor od navedenog datuma iz 2013. godine između Vlade Republike Srbije i AP važi ili ne važi?

Radi narodnih poslanika koji sede u sali, radi ljudi koji sede ovde ispred Ministarstva i radi građana Srbije, dakle, u amandmanu jasno piše, dakle, u članu 11. u stavu 3. posle reči: „vrši Vlada“ dodaje se zapeta i reči: „osim kod Nacionalnog parka Fruška gora čiji su osnivači sa jednakim udelima i pravima Vlada i Pokrajinska vlada“. Dakle, to su ustavne kategorije. Ja nisam rekao Vlada AP Vojvodine, nego Pokrajinska vlada. Takav joj je zvaničan naziv. Mislim to svako ko je dobronameran i ko poznaje pravni režim u Srbiji može jasno da iz ovoga zaključi.

Hvala, poštovani predsedavajući.
Uvažena ministarko Bogosavljević sa saradnicima, uvek je lepo govoriti posle mog kolege Pavićevića iz Nove stranke, jer on unese malo duha u raspravu, a to je potrebno za ovo vreme koje ne krasi puno nasmešenih lica ni na ulicama Srbije, a bogami ni ovde u Skupštini.
Poštovana gospođo Bogosavljević, članico jedne od najneefikasnijih vlada na svetu, moram priznati da vi dajete vaš doprinos toj neefikasnosti, a ja ću gledati da danas pričamo o Zakonu o nacionalnim parkovima sa jedne tačke sa koje je pristup napravio i kolega Pavićević.
Dakle, možemo se mi složiti sa vašim opštim ocenama. Ja sam slušao jutros vaše izlaganje, rekli ste – dramatično stanje životne sredine. Niste govorili samo o Srbiji, nego ste govorili u širem kontekstu i to nije sporno nikome. Pokret za preokret i ja lično zalažemo se za održivi razvoj. Bez održivog razvoja nema razvoja ni poljoprivrede, ni turizma, ni brojnih drugih grana koje su u tom lancu. Kažemo - biodiverzitet, nacionalni parkovi su bitni za održanje raznolikosti biljnog i životinjskog sveta itd.
E, sada dolazimo na onaj deo relanosti, gospođo Bogosavljević. Šta smo mi svi zajedno, a pre svega vi, učinili prethodne tri godine kada je u pitanju održavanje, odnosno stvaranje jedne sredine koja bi imala uslove za održivi razvoj? Dakle, održivi razvoj znači da životna sredina ostane i našoj deci i deci naše dece itd, da se ona ne urušava. Šta smo uradili, neki dan smo pričali o tome kada smo pričali o Zakonu o turizmu, sa divljim deponijama?
Šta smo uradili kada su u pitanju zagađenje voda i potoka? Mnogi od njih su, gospođo Bogosavljević, u nacionalnim parkovima ili na rubu nacionalnih parkova. Šta se dešava sa sprovođenjem strategije održivog razvoja, odnosno ruralnog razvoja kojeg nema bez ove sfere? Pitam vas u ime Pokreta za preokret, dakle, šta se dešava sa izgradnjom centralnih regionalnih deponija, bez kojih nema održivog razvoja? Šta se dešava sa podrškom ruralnim sredinama u razvoju infrastrukture, gospođo Bogosavljević?
Takođe, šta se dešava, što je malopre jedan moj kolega iz pozicije pitao, kada su u pitanju subvencije? Da ne govorimo o subvencijama za, recimo, ruralni turizam, za koji ne postoje čak subvencije. Ali, šta se dešava za subvencije za primarni deo poljoprivrede, a to je stočarstvo i ratarstvo, odnosno biljna proizvodnja? Da li se one na vreme isplaćuju i ovako niske kakve su? Da li je poljoprivreda ta grana u kojoj treba da realizujemo štednju?
Da li, gospođo Bogosavljević, postoji određenih elemenata u ovom zakonu koji će doprineti rešavanju ovih problema? Ja bih rekao da niti ima benefita, niti ima štete od ovog zakona. Ne budete li realizovali nacionalne strategije, ne budete li sačinili regionalne, na kraju krajeva i pokrajinske strategije i akcione planove za održivi razvoj, neće biti ništa od ovih papira koje mi usvajamo. Nije problem da ja u danu za glasanje dignem ruku za ovaj zakon. Nije problem u tome, problem je u odredbi koju sam predložio kao amandman, da za godinu dana dođete i da kažete šta ste uradili. Šta je urađeno, recimo, za infrastrukturu za ovde pominjani Nacionalni park „Fruška Gora“, u kojem su staze otprilike kao pre 90 godina kada je taj park na neki način postao to što jeste danas?

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre, gospodine Ljajiću, u ime Pokreta za PREOKRET mogu da kažem da ćemo podržati predložene sporazume koji su dati u okviru današnjeg dnevnog reda - Predlog zakona o potvrđivanju amandmana na Status Svetske turističke organizacije, Predlog zakona o potvrđivanju sporazuma između Vlade Republike Makedonije i Srbije za turizam, Predlog sporazuma koji se odnosi na ekonomsku saradnju i Predlog zakona o potvrđivanju protokola o izmenama i dopunama sporazuma o slobodnoj trgovini između država EFTA i Republike Srbije.

Tu ništa nije sporno. Mogao bih reći da i kada su u pitanju izmene i dopune Zakona o turizmu nema puno spornih tačaka. I ukoliko budu prihvaćeni neki od amandmana koje sam u ime Pokreta za PREOKRET podneo mogu da kažem i da ćemo za ovaj zakon, da ću za ovaj zakon glasati.

Dakle, nije sporna suština normativno ovih izmena i dopuna Zakona u turizmu. Gospodine Ljajiću, sporna je suština stanja u našem turizmu. Sporno je što na žalost turizam nije jedna od ekonomskih grana na kojoj bi Srbija zasnivala svoj razvoj. To je ova većina pokazala i kada smo raspravljali o Zakonu o ruralnom razvoju i kada smo ranije raspravljali o ovom Zakonu o turizmu. Nema podsticaja, nema mogućnosti da neko ko se bavi turizmom može da to radi na održiv način. Vi ste ovde lepo detaljnije uredili položaj fizičkih lica koji se bave turizmom mimo registrovanja preduzetništva ili mimo registrovanja privrednog društva i to je sasvim u redu.

Dakle, čovek koji se bavi nekim drugim poslom i ima kuću na selu, ima kuću pored nekog potoka, iznajmi tu kuću gostima i to mu bude dopunska zarada ili to na sličan način radi u gradu. To je u redu. Međutim, ja postavljam pitanje, šta smo mi uradili za turizam u ostalim oblastima? Šta je sa izgradnjom infrastrukture? Šta je sa ekologijom? Da li turista koji dođe u Srbiju pa vidi deponije u blizini turističkih mesta može da kaže da je to zemlja u kojoj su turisti dobrodošli? Pođite do Novog Sada - dve velike deponije. Krenite prema Kopaoniku - puni potoci smeća. Krenite na drugi kraj Srbije, na bilo koji hoćete. Krenite prema Novom Pazaru gospodine Ljajiću, pa vidite čime dočekujemo turiste.

Lepo je to što Vlada Republike Srbije, inače jedna od najneefikasnijih Vlada na svetu, danas ste dobili epitet i jedne od Vlada po indeksu globalne konkurentnosti među poslednjima u svetu, iza nas je samo u regionu Bosna i Hercegovina i tu su zemlje kao što je Gvineja itd. Dakle, na dnu smo te liste.

Dakle, šta ste, gospodine Ljajiću, učinili da povećate konkurentnost turizma? Šta ste učinili da akcija - Letujmo u Srbiji ima puni smisao? Pitam vas, gospodine Ljajiću, šta će ugostitelj u Srbiji staviti nekome ko je došao iz Beograda, iz Novog Sada ili iz Niša da letuje u Srbiji, da letuje na Kopaoniku ili na Zlatiboru? Staviće mu paradajz iz Grčke, lubenicu iz Turske i luk iz Kine. Pitajte dole, gospodine Ljajiću, kada budemo imali pauzu šta služe ljudi u restoranu Narodne skupštine Republike Srbije?

Luk iz Kine, paradajz iz Grčke, lubenicu iz Turske, meso iz Argentine. Gospodine Ljajiću, ne razvija se tako turizam koji bi bio održiv.

Poštovana predsednice, reklamiram član 87. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije u kome se kaže da Narodna skupština zaseda utorkom, sredom i četvrtkom. Koliko znam, mada se u puno stvari razlikujemo da je danas petak, a juče je bio četvrtak. Jel tako predsednice?
Nije problem, mi hoćemo da radimo i petkom. Mi smo bili spremni da radimo ovde i da se kupamo i da spavamo ovde kao što je premijer tražio, međutim, njega nije bilo, ali vas molim da mi date odgovor na pitanje povodom povrede ovog Poslovnika, zbog čega nismo radili juče, pa da Vladi kako je to bio red postavimo pitanje o „Beogradu na vodi“, o smanjenju plata i penzija, o azilantskoj krizi, o zatvorenim granicama, o sve manjem broju zaposlenih ljudi. Zbog čega niste omogućili da Vladi postavimo pitanja ovde u sali, nego smo morali da pričamo o tome u holu Narodne skupštine bez Vlade?
Zbog čega niste zakazali sednicu juče, četvrtak, kako Poslovnik kaže pa da razgovaramo o svim pitanjima i o penzijama i o platama i o problemu što nemamo adekvatno rešenje za izbegličku krizu, što nemamo nikakvu strategiju, što smo zemlja u kojoj vlada popriličan haos po tom pitanju, zbog čega nismo o tome mogli da razgovaramo ovde?
Mi tražimo posebnu sednicu, pošto nam niste dozvolili o tome da razgovaramo, posebnu sednicu gde bi pričali o tome, o problemu azilantske krize, izbegličke krize koja pogađa Srbiju i koja već pravi ozbiljnu štetu građanima Srbije. Hvala.

Koristiću i dodatnih pet minuta.
Poštovani predsedavajući, poštovani ministre Verbiću, članu najneefikasnije Vlade na svetu, ta neefikasnost je naročito značajna i posebno negativno deluje u oblasti obrazovanja. Ovaj član i ova izmena zakona na koji sam, u ime Pokreta za preokret, podneo amandman, to najdrastičnije pokazuje.
Vi, gospodine Verbiću, ne znajući gde ćete i šta ćete sa visokim obrazovanjem, prenosite odgovornost na fakultete…

Gospodine Bečiću, molim vas, pročitajte amandman i zakon. Dakle, ušao sam u salu čime počela rasprava o zakonu na koje sam podneo amandmane i tu sam od prve minute, i molim vas da me ne prekidate.

Gospodine Bečiću objašnjavam amandman, molim vas uzmite u ruku moj amandman.

Gospodine Verbiću…
Trideset sekundi ste mi uzeli gospodine Bečiću.
Dakle, gospodine Verbiću vi na ovaj način ovim zakonom o izmenama i dopunama Zakona, ovim članom pokazujte koliko ste vi neefikasni. Vi dakle, odgovornost za to kako će funkcionisati visoko obrazovanje, prepuštate fakultetima i univerzitetima. Država se povlači iz visokog obrazovanja. Jednu od osnovnih oblasti koju reguliše Zakon o visokom obrazovanju, način utvrđivanja znanja, kvaliteta znanja studenata vi ispuštate iz ruku države.
Vi kažete, neka dekani, neka rektoru, jer oni su u stvari inokosni organi koji donose te odluke zajedno sa savetima fakulteta, da li je tako, neka oni odrede broj ispitnih rokova, pa neka se oni takmiče ko će se više dodvoriti, da tako kažem, studentima, samo zato da na jesen, ili na zimu, u zavisnosti o kom se ispitnom roku radi, ne bi došli studenti da protestuju ispred vaših prozora, jer se vi njih realno bojite. A, bojite se ih zato što niste ništa učinili za visoko obrazovanje. Bojite se ih iz razloga što je 52% svršenih studenata i onih koji su završili srednju školu bez posla. Bojite se ih zato što je ova Vlada neefikasna.
Ovaj amandman koji sam podneo na ovaj zakon, i kao svaki zakon pročitao, analizirao, konsultovao se sa ljudima i članovima Pokreta za PREOKRET i van Pokreta za PREOKRET, dakle sa ljudima koji se razumeju, gospodine Verbiću u visoko obrazovanje, oni su rekli da će ovakva odredba koju ste predložili napraviti haos na univerzitetu. Haos na univerzitetu koji će nastupiti naredne školske godine.
Dao sam predlog da se odredi minimalan broj ispitnih rokova i da se propišu dva dodatna roka, i to je broj ispitnih rokova koji je u ovoj zemlji i ovoj sadašnjoj i onoj bivšoj, bio uglavnom broj ispitnih rokova koji je zadovoljavao sve oni koji su bili željni znanja i željni da završe fakultet.
Vi pravite kriterijume prema najgorima, gospodine Verbiću. Vi pravite kriterijume koji idu u korist neznanja a ne znanja. I, bez znanja nema napretka, niti ima napretka privrede, niti ima napretka zemlje, gospodine Verbiću.
Šta je bio problem, da li ste razmatrali uopšte ovaj amandman i šta bi bio problem da ste vi dispozitivno odredili broj ispitnih rokova. Rekli ste – najmanje pet, možete još dva ispitna roka. Možda ste mogli da predložite još tri ispitna roka, ali ovde mi možemo da dođemo do apsurda, da bude više ispitnih rokova nego dana u godini. Dakle, može se desiti ono o čemu smo pričali, da se preklapaju ispitni rokovi, da se junski nastavlja na julski, julski na avgustovski, avgustovski na septembarski, pa postoje još neke stvari, gospodine Verbiću na fakultetu osim ispitnih rokova. Postoje predavanja, postoje praksa, postoji dualno obrazovanje, gospodine Verbiću. Nema dualnog obrazovanja ukoliko studenti ne odu na praksu, u koliko studenti pravnog fakulteta ne odu u sud, ne odu u zatvor, ne odu na psihijatriju, ne odu u neku drugu ustanovu gde treba da provedu praksu.
Gospodine Verbiću, vi to po svemu sudeći nećete da shvatite. Vi ste, gospodine Verbiću, na ovaj način zaključali, odnosno utvrdili sudbinu visokog obrazovanja u narednom periodu.
Još jedno pitanje gospodinu Verbiću – šta je a sa naučnim projektima za iduću godinu? Ko će finansirati naučne projekte za iduću godinu, gospodine Verbiću? Zaboravili ste da raspišete konkurs. Gospodine Verbiću, najbolje bi bilo i za vas i za studente da vi podnesete ostavku. Najbolje bi bilo jer, ovaj zakon pokazuje da vi nemate strategiju. Nema tog dualnog obrazovanja, vi ste rekli - neka fakulteti sami odrede broj ispitnih rokova, neka se fakulteti sami finansiraju, jer im vi ne dajete pare, odnosno ne dajete za naučnu oblasti itd, itd.
Vi ostavljate na cedilu i studente i njihove roditelje, koji nemaju sredstava, zbog smanjenih plata i penzija, ni da plate te školarine i sve ostalo što plaćaju. Vi na ovaj način dižete ruke od visokog obrazovanja. Prihvatite ovaj amandman učinite makar, priznajte vašu grešku, priznajte da ste išli demagogijom, a ne time da pomognete visokom obrazovanju.

Hvala.
U suštini ova rasprava o amandmanu je bila, moglo bi se reći, vrlo korektna. Ja sam branio stav da država treba da dispozitivnim normama odredi okvire broja ispitnih rokova na fakultetu. Neke moje kolege smatraju da to ne treba i kažu da je to etatizacija. Ja smatram da nije etatizacija određivana okvira za visoko obrazovanje.
Zašto? Zato što, ako bi išli na apsolutnu autonomiju univerziteta, onda bi Zakon o visokom obrazovanju imao samo jedan član. Osnivaju se univerziteti. Univerziteti uređuju pitanja unutrašnje organizacije svojim aktima tačka. To je apsolutna autonomija. Kako se finansiraju? Na koji način ispituju? Kakve okvire imaju? Da li dobijaju licencu? Da li imaju akreditaciju?
Dakle, to ne bi bilo pitanje države. To bi bilo pitanje studenata, dogovora studenata i rukovodstva fakulteta. To bi bila apsolutna autonomija za koju se, čini mi se, neki ovde zalažu.
Ja smatram da nema apsolutne autonomije bilo koje oblasti, društvene, koja je značajna za razvoj društva, pa tako ni univerziteta. U tom smislu ostajem čvrsto kod svog stava da država treba o ovoj oblasti da se pita bez obzira na odnos snaga, kao što je bio na Sutjesci deset na prema jedan, kada su u pitanju diskusije na ovu temu. Hvala.