Poštovani građani Srbije, na današnjoj sednici kao uvertiru svi poslanici SNS su kao po zadatku morali da brane atmosferu sa prethodne sednice, na kojoj ste videli kakav su incident napravili voljom predsedavajućeg Vladimira Orlića.

Znači, mi smo svedočili vrlo neprijatnim scenama i evo ja vam sada pokazujem kada tvrde da je opozicija inicirala bilo kakve sukobe, pogledajte ove divne pripadnike pokreta Hare Krišna kako sa puno ljubavi nastupaju ka poziciji ovde opozicionih poslanika, pogledajte te kandidate za bele anđele, te ljude koji će za života stati na ikonostase, sa ovim produhovljenim facama, milosrdnim pokretima, eto to su ti divni ljudi koji su nas optužili za nasilje.

Zašto nas ti ljudi optužuju za nasilje? Vidite, među tim ljudima sedi narodni poslanik Bakarec, koji kaže Vučić je drski bukač i Šešeljevski šovinista.

Tu sedi gospodin Jovanov, koji kaže – spas za Srbiju je obaranje Vučića. Tu sedi ponekada i gospodin Martinović, koji kaže - SNS je mafijaška stranka.

(Nataša Jovanović: Ajde za mene.)

Neću vas gospođo Jovanović, kletve ne izgovaram u Skupštini.

Dakle, ovde ima sijaset razloga da vidite da su to pripadnici stranke koji prisluškuju predsednika, koji treniraju pucanje iz snajpera i onda su iskoristili priliku kada predsednik njihove stranke nije ovde u sali sa obezbeđenjem i onda su skočili na njega, jer on ovde ne može da uvede obezbeđenje kao što to radi na stranačkim skupovima i ja zahtevam kada sledeći put Aleksandar Vučić dolazi u Skupštinu Srbije da mu se pojača obezbeđenje, da ga ovi divni, umilni, vaspitani ljudi ne bi onako napadali. Toliko o atmosferi. Građani Srbije su videli da vam je cilj bio da pokažete kako može da izgleda Skupština Srbije, ako se ne prihvati neki Vučićev plan. Mi smo vam pokazali da može da izgleda i drugačije.

Da se vratim sada na dnevni red. Dakle, kao što znate građani Srbije, mi danas raspravljamo o novom zakonu o izmeni i nadležnosti sudova za organizovani kriminal i tu nadležnost utvrđujemo u trenutku kada isplivavaju fotografije predsednika SNS sa sarajevskih brda sa modelom kišobrana sa kalibrom 7.62 milimetara i vidimo stativ za snimanje, kako oni kažu, on je snimao stativom koji proizvodi „Zastava oružje“ i vidimo da nikako ne uspeva da nas uveri da to što govori je tačno.

Kako donosimo Predlog zakona o organizaciji nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala? Vidite gospođo Popović, žao mi je što vi ovde sedite, jer ovo nema veze sa nama, ali ja to moram da pokažem. Srbija je prva u Evropi po stepenu korupcije i organizovanog kriminala. Prvi u Evropi, šampionska kruna.

Da vidimo sada kako je satkana šampionska kruna u organizovanom kriminalu. Sve je počelo tako što je Aleksandar Vučić zajedno sa SNS dolaskom na vlast 8. novembra 2012. godine amnestirao 4300 osuđenih lica bez ikakve selekcije. Trebao je da se formira klan Veljka Belivuka, da zameni Legijin klan koji je uvek bio u službi te organizacije. Istovremeno, u to vreme neuspešno se prijavljuje u Ministarstvo unutrašnjih poslova Dijana Hrkalović. Zahvalite se Ivici Dačiću gospođo Snežana, što je nije primio u MUP. Ipak je Ivica iskusan čovek. Neka, ne može ona u MUP, nek ide u BIA. Odmah su je primil BIA bez ikakve provere i to kao kadar Aleksandra Vučića.

Već januara 2013. godine nastaje režimsko politički projekat SNS koji se zove klan Veljka Belivuka. Već septembra 2013. godine, klan Veljka Belivuka je angažovan na protestima 25. septembra 2013. godine protiv neosnovanog hapšenja Bore Novakovića iz Novog Sada. Tu su nasrtali na nas, tukli nas, pljuvali nas, vređali i pokazali repertoar kako se ponašaju članovi SNS.

Veljko Belivuk se 2011. godine učlanio u SNS. U izbornoj noći 24. aprila 2016. godine, po rečima Veljka Belivuka, on ruši Savamalu, on sa Zvonkom Veselinovićem. Kaže – ja sam srušio Savamalu. To kaže u Specijalnom sudu za organizovani kriminal.

Vidite sada, već 28. aprila 2016. godine prebijaju Vazuru i ko brani Veljka Belivuka i Saleta Mutavog? Brani ga lično Aleksandar Vučić. Kaže – pa, ne mogu ja sada da osuđujem ljude zbog neke sitne tuče. Ej, on brani Veljka Belivuka i kaže ne poznajem te ljude.

Nakon toga, dolazi do ubistva Aleksandra Stankovića 12. oktobra 2016. godine. Na mesto ubistva izlaze svi policijski funkcioneri. Vrlo brzo jedan od tih funkcionera uzima telefon iz džepa Saleta Stankovića. Vrlo brzo ubijen je, već marta meseca čovek koji je učestvovao u tom ubistvu. Optužen je Veljko Belivuk. Stavljen u pritvor i pušten iz pritvora. Pustili ste svog vojnika da napravi dalja krivična dela.

Gospođo Popović cela Srbija zna imena veštaka koji su kontaminirali DNK tragove, nikada nisu procesuirani. Nakon toga, na suđenju kada ste Veljka Belivuka konačno priveli, kada ste ga konačno priveli kada je ubio pet ljudi koji su bili pod paskom BIA, on dolazi na suđenje i kaže – ja sam član SNS, u SNS sam ušao, ja sam održavao kontakt, evo ga tu vaš narodni poslanik, sedi, koji mu je omogućio kontakt sa ministrom policije i Darkom Glišićem. Ono što je vrlo važno da znate, on kaže – ja imam informacije o ubistvu Cvijana i Olivera Ivanovića i nikad nije saslušan.

Ja sam gospođo Popović odlazio u Specijalni sud da te informacije podelim sa Specijalnim sudom i nije tačno da niko to nije znao.

Za kraj gospođo Popović, molim vas da se na inventar u Zabeli, na tanjire i šolje obavezno utisne vuk. Trebaće onima koji će koristiti taj inventar. Živela slobodna Srbija?

Gospodine Orliću, moglo je i bez ovoga. Mogli ste odmah da mi date repliku. Nema potrebe da šaljemo ovakvu sliku Srbije u svet.

(Poslanici vladajuće koalicije lupaju u klupe.)

Što se mene tiče slobodno vi lupajte.

Prvo ću iskoristiti priliku da, zbog građana, odgovorim vaskrslom Bakarecu.

Vaskrsli Bakarec je kazao – pre bih se ubio, nego da budem član SNS. Evo, posle 2223 godine čovek je ponovo vaskrsa. Ja sam siguran da je to moralan čovek.

Gospođo Popović, vama moram nešto da kažem. Nisam ovo hteo da govorim, ali moram. Vidite, kad sečete kolač na slavi Srpske napredne stranke, sečete kolač sa čoveka koji je falsifikovao pečat suda da bi dobio kredit.

Marijan Rističević je falsifikovao pečat suda. Pazite pečat suda. I on sad brani vašu karijeru, vaše ime, prezime, sve ono što ste stekli u svom obrazovanju brani Marijan Rističević. Gde ćete veće poniženje za jednog obrazovanog čoveka, kao što ste vi, da vas brani Marijan Rističević, čovek koji je falsifikovao pečat suda. Pazite, pečat suda. Ovde se izdaje za Seljačku stranku.

Jel vaša seljačka stranka za stočarstvo, pa ste na jaju falsifikovali pečat, ili za ratarstvo, pa ste na krompiru falsifikovali pečat?

Što se tiče Belivuka, da se on brani lažima na sudu, Belivuk je kriminalac i ima pravo…

Poštovani građani Srbije, očekivao sam da svestan svoje odgovornosti za katastrofalnu politiku koju je vodio poslednjih 11 godina, ali ne samo poslednjih 11 godina, već otkad je zakoračio u političke vode Srbije, Aleksandar Vučić podnese ostavku i zauvek napusti bavljenje politikom.

To bi bila reakcija jednog časnog čoveka, duboko svesnog odgovornosti koja proističe iz njegove politike.

Mi nažalost imamo posla sa čovekom koji i te kako svestan da su rezultati njegove politike apokaliptični za državu Srbiju, tragični za njene građane, pogubni za buduće generacije i katastrofični sa aspekta naših nacionalnih interesa.

Postavlja se pitanje – koji poriv može neko imati da sa takvom strašću uništava sopstvenu državu? Odgovor na to pitanje leži, pre svega, u neskrivenoj mržnji koju Aleksandar Vučić ispoljava prema Srbiji, u preziru prema rodnoj grudi, u bagatelisanju otadžbine, na kojem bi mu pozavideli mnogi okupatori koji su oštrili očnjake na kostima naših predaka.

Ja moram da pitam – zašto ste, gospodine Vučiću, došli u Narodnu skupštinu? Da donesete Izveštaj Petra Petkovića? Ima narodna skupština svoju kurirsku službu, ne morate vi da glumite potrčka Petra Petkovića.

Pregovore sa svetom ste vodili po principu – moj poslednji uslov, pristajem na sve, samo me u vlast ne dirajte. Vama je vaše samovlašće važnije od Srbije. Vaša fotelja vam je bitnija od otadžbine, od građana, od Ustava i interesa ove zemlje.

Kako vam je umesto Kosova najskuplja srpska reč postala „čopor“? A „vođa čopora“ još skuplja?

Pogledajte ove vaše poltrone što ovde drhte i tresu se da li su stavili dovoljan broj vukova na „Tviter“ i „Instagram“ profil.

(Milenko Jovanov: Lokatore si postavljao.)

(Marina Raguš: Sram te bilo.)

Stavite i Belivuka. Gde je Belivuk?

(Milenko Jovanov: Ti ga zastupaš ovde.)

Stavite i Buka Brankovića, oslikava vašu politiku. Stavite i vukodlake, stavite i Legijinog vuka iz jedinice za specijalne operacije.

(Milenko Jovanov: Pa ti ga zastupaš ovde.)

Vi stvarno mislite da ćete vi nas da uplašite sa vašim istaknutim članom Belivukov?

(Milenko Jovanov: Ti si Belivukov portparol.)

Pa nećete.

Stavite i naručioce spota protiv Olivera Ivanovića i izvođače radova iz Kosovske Mitrovice i njih stavite,

(Milenko Jovanov: Huljo jedna.)

Od pamtiveka kurjaci kolju jaganjce, ali i dan-danas na svetu ima mnogo više jaganjaca nego…

Gospodine Vučiću, hoćete li molim vas da uzmete daljinski upravljač za rukovanje ovim Orlićem, da svojim bezobrazlukom ne štiti vaš kukavičluk?

Juče smo pokazali, gospodine Orliću, šta su uradili u ovoj Skupštini. Vaše legitimno pravo je da pokušavate da napravite ovde incident i da pokažete Skupštinu gorom.

Vaše je legitimno pravo i da širite nasilje i mržnju ovde. Naše pravo je da se tome suprotstavimo. Pustite građane da kažu šta imaju da kažu kroz usta narodnih poslanika.

Dakle, od pamtiveka su kurjaci klali jaganjce, ali je i dan-danas na svetu mnogo više jaganjaca nego vukova.

Gde vam je ova radikalska pamet bila pre 25 godina? Znate li koliko bi danas srpskih mladića bilo živo, koliko bi za njih Paštrić i Košare bila destinacija za đurđevdanski uranak, a ne mesta golgote i stradališta sa kojih su se neki vratili bez glave, neki bez ruke, neki bez noge, a neki se nikada nisu vratili?

Kažete – vi nosite svoj krst, ali na taj krst razapinju Srbiju, a ne vas. Kažete nam, ovde držite predavanje patriotsko, izvinjavate se juče dečacima iz sela Gotovuše, izvinjavate se Stefanu Stojanoviću i Milošu Stojanoviću iz Gotovuše. Pa kada im se izvinjavate, onda im recite – izvinite što smo 9. juna 1999. godine zamenili srpsku policiju i vojsku sa vašim saborcima iz Oslobodilačke vojske Kosova i prepustili srpsku decu na milost i nemilost.

Vama je Ustav svetinja, to nam tvrdite, ali Kosovski ustav nad ovim se vi zavetujete, nad ovim se vi zaklinjete, a kada se zaklinjete na Miroslavljevo jevanđelje okrenete onu stranu gde Juda prodaje Hrista za 30 srebrnjaka i tu se vi zaklinjete.

(Narodni poslanici SNS dobacuju.)

Kada već pričam o Kosovskom ustavu, ko se od vas zakleo nad kosovskim ustavom, a danas pregovara u Rajskoj banji da ga skinu sa crne liste i kaže – ako me skinete sa crne liste ja ću srediti da se Srbi ne bune kada Vučić završi posao. I treba da gledate u pod kada vas to pitam.

Vi nekog pozivate da nije branio Kosovo kada su gorele svetinje.

Pa nemojte nikada zaboraviti da ste 9. juna 1999. godine imali išijas, kada je trebalo braniti kosovske svetinje, jer ste se ukočili dok ste nosili nameštaj u stan od dva ara koji ste dobili menjanjem Pećke Patrijaršije za stan od dva ara, a portu Dečana ste pretvorili u parking za NATO tenkove. Sram vas bilo.

(Narodni poslanici SNS dobacuju.)

Šta ćete kada u san dođe Lazar i pita – ima li je Bela crkva samodrž gde pričestih vojsku? To su reči jednog radikala Aleksandra Vučića. Hoćete možda Milošu Obiliću da kažete – o viteški podižniče, kada zagrmi sutra ću na Kosovu ubiti Murata. Vi mu kažite – o viteški podižniče, pa ja se tom Muratu danas divim, a ne tebi.

(Narodni poslanici SNS dobacuju.)

Pa takvi i nisu mogli kod Murata da priđu, ni konju njegovom kada je Bogoje Vidar postao Hećim.

Zaspali ste pre 25 godina na železničkoj stanici u Karlobagu, probudili ste se sada tako bunovni i propustili sve vozove za Evropu i budućnost. A, ti vozovi sada idu 350 kilometara na sat i vi ste kupili najskuplju kartu za taj voz i trčite sa vašim radikalskim prtljagom za tim vozom, a iz radikalskog ispada silueta Olivera Ivanovića, oivičena kredom na ulici u Kosovskoj Mitrovici, čaure metaka kojim je ubijen Slavko Ćuruvija, čaša kojom ste nazdravili ubicama Zorana Đinđića, zarđala kašika - politika ubijte jednog Srbina, mi ćemo 100 Muslimana i ispada iz tog kofera šolja sa znakom Jedinice za specijalne operacije Legije.

(Milenko Jovanov: Lokatore.)

(Narodni poslanici SNS dobacuju.)

Šta je dalje plan vaše pogubne politike? Gde selite Jarinje? U Stalać, Ćupriju? Šta je sledeće na licitaciji? Podrinje, Šumadija, Niš. Ne nazivaju ovi dobri ljudi izdajnicima zbog ovog što ćete uraditi, nego zbog onog što ste uradili 9. juna 1999. godine.

(Milenko Jovanov: Postavljao si lokatore, izdajniče.)

Slušam vas kako ovde patetični glasom kažete – ja znam svoju sudbinu, mene čeka sudbina premijera sa ovih prostora. I vi i ja znamo da mislite na Ivu Sanadera, hrvatskog premijera, koji je osuđen na 18 godina zatvora, jer ovo ne može besplatno.

Kada kažete – predaja nije opcija, mislite na mirnu predaju vlasti, jer sve drugo ste dali i Poštu i Telefon, Telegraf, Olimpijski komitet, Gazivode, sve što ste se busali u grudi, kukavne i nejake ste dali. Sram vas bilo.

Dajte sada ostavku. Pokažite spremnost da se suočite sa svojim nedelima.

Ja za kraj mogu samo da vam kažem, prošli put sam vam nudio klupu košarkaškog trenera, sada vam je preostala samo klupa Specijalnog suda za organizovani kriminal.

I za kraj, ima na Zejtinliku među čuvarima srpstva, na besmrtnoj straži srpstva i grobova nekih šest Milivojevića. I kažu – ne dam. Ne dam - kažu. I ustao je vaskrsni vojvoda Vuk sa Čedomirom Milivojevićem i kažem – ne dam očevinu i ne dam dedovinu, moje je. I Grm i Arčibald Rajs. U ovoj sali, braćo Srbi čuvajte se sebe, ovakvih se čuvajte, koje ne mogu sobom da vladaju, a hoće zemljom da vladaju.

Dole tiranin, živela slobodna Srbije. Ne dam, ne dam.

(Narodni poslanici SNS dobacuju.)

Zahvaljujem, gospodine predsedniče Narodne skupštine. Sve se može kad se hoće.

Ne bih da budem ličan u svojoj replici, ali zarad građana. Poštovani građani Srbije, mene ovde proglašavaju da sam neki lokator. Dana 24. marta 1999. godine ja se nisam useljavao u stan od dva ara. Moj brat je tog dana dobio vojni poziv, i jedan i drugi. Jedan se dobrovoljno prijavio u jedinicu koja meri radioaktivnost i uklanja kasetne bombe. Iz njegove jedinice nastradalo je 24 ljudi, 24 mlada čoveka, šestorica su se vratili živi. Vratili su se živi tako što su zaboravljeni na prištinskom aerodromu 9. juna 1999. godine, kada je potpisana Kumanovska kapitulacija. Njima su rekli – nemojte da održavate nikakvu radio vezu. Oni su sedeli do 14. juna u blizini aerodroma prištinskog.

Onda kada su ostali gladni, moj brat je seo u pinzgauer i krenuo u Prištinu da kupi hranu za svoje prijatelje i saborce. Imao je sreću da ga ne zarove albanski teroristi, oni koje ste vi pustili mesto NATO trupa. Na sreću su naišle međunarodne trupe i prebačeni su do Podujeva istog dana. Drugi brat je teško ranjen, ja o njemu vodi računa.

Kada govorimo o lokatorima, u lokatore se najbolje razume narodni poslanik Marijan Rističević, zaustavljen 30. januara na teritoriji Loznice vozeći automobil 85km na sat, gde je ograničenje 50km, koji se prvo pozvao na poslanički imunitet, a zatim na poznanstvo sa Bratislavom Gašićem. Bratislav Gašić je zvao načelnika policije, a nakon toga je rečeno da mu se ne piše prijava. Toliko o lokatorima. Hvala.

Poštovani građani Srbije, možda ne znate, možda ste zaboravili, ali to Regulaciono telo za elektronske medije je jedna demokratska tekovina, pošto je to izglasano 9. jula 2003. godine, da se napravi uopšte to telo i da na takav način uređuje medije.

Zašto smo mi protiv ovoga? Jeste imali, poštovani građani, prilike da vidite da je jutros, nakon ogromnog pritiska, pre svega, opozicionih narodnih poslanika i demokratske javnosti i nevladinih organizacija, povučen sramotni zakon o policiji. Ja vam na tome čestitam. Čestitam građanima Srbije što smo pritiskom na javnost jedan represivni zakon protiv opozicije sklonili iz procedure. Taj Nacrt zakona je zakon protiv opozicije i građana Srbije. Dobro je da vlast reaguje na pritisak potpisa 55 narodnih poslanika, a onda imam obavezu da vas nešto podsetim.

Tokom rasprave o ovom zakonu čuli smo u Narodnoj skupštini nekoliko sramotnih rečenica. Jedna od njih je da su Zorana Đinđića, prvog predsednika DS, ubili njegovi drugari. Pa, nisu njegovi drugari izašli na miting i kazali - ako neko vidi Zorana Đinđića ovih dana neka mu kaže da je i Broz pred smrt imao probleme sa nogom. Tomislav Nikolić nikada nije bio drugar sa Zoranom Đinđićem, a to je izjavio.

Drugi predsednik SNS se napio od sreće po treći put kada je ubije Zoran Đinđić, a šta danas vidimo? Danas vidimo rodonačelnika i političkog oca svog nedonoščeta kako kaže – učiniću sve da se ubice Zorana Đinđića amnestiraju.

Kako kreću kampanje u ovoj zemlji? Slučajno se prvo neko javo i opseti da, eto, treba da poništi presudu za ubistvo Zorana Đinđića i da ga nisu ubili oni koji tamo leže u zatvoru, nego neki drugi njegovi drugari i odmah iste večeri eto ga partijski megafon SNS sa rečenicom – oslobodite Legiju i Zvezdana Jovanovića, zaboravite 3. oktobar 1999. godine - Ibarsku magistralu, zaboravite 25. avgust 2000. godine i ubistvo Ivana Stambolića.

I onda nas još pitaju – pa što vi niste rešili neka ubistva? Pa, zato što nismo nasledili Švedsku, nego smo morali da rešavamo mnoga ubistava, jer kad nije bilo REM-a bio je jedan ministar informisanja koji je mrtav ladan kazao - kad tad osvetiću se Slavku Ćuruviji za laži koje je o meni objavljuje „Dnevni telegraf“. Ovako izgleda ta osveta 11. aprila 1999. godine.

Nije postojao REM. Postojali su eskadroni smrti koji su sprovodili Zakon o informisanju po merilima ministra informisanja Aleksandra Vučića i generalnog sekretara SRS u to vreme. Nemojte nikada, Srbijo, da zaboravite ovu sliku…

Zašto vam ovo smeta? Što vas boli istina?

Ja pitam vas – što vas boli istina? Imate li neki problem sa istinom? Ja nemam problem sa istinom. Meni su, kada je reč o ovome, čiste ruke i mirna savest i to isto želim i vama. Ne vidim potrebu da vam to smeta.

Posle 20 godina, po stepenu organizovanog kriminala, Srbija je prva u svetu. Molim režiju da mene, tako je, kamere na mene, a ne na predsednika Skupštine i narodnog poslanika Orlića.

Ovo je slika napredne Srbije koju ne možete da vidite na RTS-u. Nije sloboda medija da se mi takmičimo koga će tu više biti, da li čuvara robnih rezervi u zimskom periodu i vlasnika od energane od dva miliona evra u Inđiji ili nas narodne poslanike koji se zalažemo za pravdu, slobodu i istinu. Nije privid demokratije da se meri koliko će puta biti prilike da čujete Aleksandra Vučića na medijima, već koliko ćete puta imati priliku da čujete istinu o režimu Aleksandra Vučića. To je merilo slobode medija. Hvala.

Poštovani građani Srbije, postoji jedan veliki problem za ovu vlast…

(Ivana Parlić: Ubice.)

Kada imate mirnu savest i čiste ruke, onda vam je lako da govorite o istini. Ja nisam advokat ničije porodice, ja sam diplomirani inženjer…

(Ivana Parlić: Saučesnici u ubistvu.)

(Milenko Jovanov: Ja sam saučesnik u ubistvu?)

Hoćete li da smirite ovu „pojavu“, molim vas ovde, molim vas, nema smisla?

(Dalibor Šćekić: Ti si bre pojava. Ti si pojava.)

Pojavu nevaspitanja sam kazao, ne „pojavu“.

Pojavu nevaspitanja da smirite iz vašeg poslaničkog kluba ako možete. Ako ne možete, nastavićemo ovako da radimo.

Ne. Konkretno sam mislio na gospodina Milenka Jovanova, ako možete da ga urazumite da se pristojno ponaša i da ne dobacuje.

Ako ne možete, ako ne smete, razumem, ne smete, plašite se, vi određujete, vaše je legitimno pravo da se plašite.