Zahvaljujem se predsedniče.
Koristim pravo na repliku, s obzirom da je predsednik odbora, gospodin Cvijan, nekoliko puta spomenuo moje ime. Bila sam prisutna na odboru i, kao što je spomenuo, ja sam glasala protiv ovakvog rešenja o odbacivanju amandmana kao nepotpunog, jer on ne može biti potpuniji, logično gledajući, jer kreće od formiranja novih ministarstava i naravno da je prirodno potpun amandman koji se, po prirodi stvari, dopunjuje sa nadležnošću.
Ono za šta sam se ja javila da kažem i molim kolege koji smatraju da su ovi amandmani u redu, da zamolim da glasaju za naš amandman na član 1, s obzirom da član 165. Poslovnika kaže u svom stavu 2. da – ako zbog usvajanja jednog ili više amandmana nastane potreba da se izvrši pravno-tehnička redakcija, odnosno zbog neusklađenosti teksta, onda će i zakonodavni i matični odbor morati sesti da to ispravi, a to će se ispraviti tako što će se zapravo dopuniti odgovarajućim nadležnostima. Onda opet dolazimo do naših drugih amandmana, koji na odgovarajući način zapravo daju nadležnosti tih novih ministarstava, koje smo podneli.
Mogu da kažem da je problem zapravo nastao zato što su izmene zakona i otvaranjem člana 2. dali veoma široke mogućnosti i to treba imati u vidu, jer se moglo pravno normiranje drugačije urediti i mi ne bismo onda mogli staviti amandmane.
Ovakva izmena zakona dala nam je ovu mogućnost. Nažalost, većina je odlučila kako je odlučila, a ja molim ostale kolege koji misle isto kao i mi, u vezi posebno zaštite čovekove sredine, ali i nauke, da podrže amandman na član 1, jer onda ćemo doći do toga da dobijemo pravi sadržaj ovih ministarstva. Zahvaljujem se.

S obzirom da ovaj amandman praktično daje neko rešenje na prethodne dileme, kolega Srđan Miković je upravo predložio da se razdvoji objektivno od subjektivne odgovornosti.
Svojim amandmanom je imao u vidu potrebe da razdvoji objektivne od subjektivne odgovornosti, predložio je rešenje koje po svemu sudeći pa i iz diskusije proizilazi da je to najbolje rešenje, odnosno da roditelj ne može da odgovara srazmerno delu koje je maloletnik učinio, već za propuštanje nadzora uz obavezivanje da se istovremeno naknadi šteta, što je i u skladu sa normama našeg pravnog sistema.
U sklopu ove ukupne diskusije, veoma je teško oceniti šta je dužna pažnja i nadzor roditelja, posebno, s obzirom na nova istraživanja koja ukazuju da bez obzira na kućno vaspitanje, vaspitanje koje daju roditelji svojoj deci, najveći uticaj na decu nemaju roditelji, nego su to vršnjaci i sredina. Samim tim je teško da možemo tu subjektivnu odgovornost u nekim situacijama odrediti i kazniti samo roditelje, odnosno staratelje.

Poštovani potpredsedniče, poštovani ministre, uvažene kolege narodni poslanici, govoriću o tri oblasti ljudskih prava povodom Predloga zakona o prekršajima. Jedno se odnosi na prava deteta, odnosno govoriću o maloletnicima u sklopu Predloga zakona o prekršajima, o ravnopravnosti polova, odnosno o poštovanju dostojanstva žene u postupku i o službenoj upotrebi jezika. Prevashodno ću se osvrnuti na odredbe o maloletnicima.
Podržavam sve one kolege koje su govorile protiv kazne zatvora za maloletnike. Smatram da je to u prekršajnom postupku prestroga kazna, to je sa jedne strane. Sa druge strane, član 37. Konvencije o pravima deteta kaže – za maloletnike zatvor i pritvor se može koristiti kao poslednja moguća mera i na najkraći mogući rok. Doista, u ovom zakonu je za maloletnike predviđen kraći rok zatvorske kazne, nego za punoletna lica.
Istovremeno, Konvencija o pravima deteta i mnoge odredbe u našem zakonodavstvu upućuje nas na to, kada maloletna lica služe zatvorsku kaznu, treba da se vodi računa o njihovom dostojanstvu, o potrebama njihovih godina, kao i o tome da se kazna služi odvojeno od odraslih.
Jedno od suštinski važnih stvari u našem društvu je da sve ono što se preduzme u zakonskoj inicijativi, a i u realizaciji zakona treba da ima stalno u vidu, odnosno da ima našu želju i našu intenciju da maloletnika integrišemo u društvo i da ga osposobimo za odgovornog građanina ovog društva.
Kako je moj kolega Konstantinović govorio o uslovima u kojima kod nas služe maloletnici, smatram da mi ne bi postigli osnovne ciljeve koje bi trebalo da postignemo zatvorskom kaznom. Naprotiv, umesto da usmerimo u jednom pravom smeru dete, usmerili bi ga u suprotnom smeru služeći na neadekvatan način kaznu zatvora.
Sa druge strane, spomenula bih deo koji se odnosi na objavljivanje presuda kada se radi o maloletničkom prekršaju. S obzirom da je isključena javnost iz ostatka postupka, pretpostavljam da je više greška nego želja da se to što je u postupku isključena javnost naknadno objavi. To bi bilo kao kada bi mi zatvorenu sednicu Narodne skupštine preko megafona pustili i oglašavali van ove zgrade. Trebalo bi to uskladiti.
Ono za šta se zalažu poslanici DS jeste da se maloletnici zadržavaju isključivo na osnovu naredbe suda, da se i nakon privođenja traži nalog suda da bi se zadržao maloletnik, da to ne bude samo po nalogu ovlašćenog policijskog službenika i da je dobro što se u delu ovih odredaba uvodi obavezno obaveštavanje roditelja, staratelja ili organa starateljstva da je dete privedeno. U delu odredaba ovog istog zakona nemamo konzistentnost, daje se mogućnost procene, odnosno ako se ima uslova, a znamo da tako široke definicije, neprecizne, dovode do direktnih kršenja ljudskih prava, u ovom slučaju veoma osetljivog ljudskog prava.
Deca su posebna grupacija, veoma specifična i posebno osetljiva. Smatramo da o toj kategoriji treba pažljivije da sagledamo ove odredbe i da ih dovedemo… Ima dosta amandmana koji se mogu prihvatiti i uz pomoć matičnog odbora napraviti određen broj amandmana koji su prihvatljivi za predlagača i narodne poslanike, a kojim bi se ova materija zaokružila.
Podržala bih diskusiju svoje koleginice Gordane Čomić u delu one dece koja, velika je to grupacija, svakodnevno to vidimo na ulicama gradova, dece bez roditelja, bez staratelja. Za njih ne znamo da li imaju neki dokument, ne znamo da li imaju prebivalište. Nema organa starateljstva koji o njima brine. O njima, nažalost, brine ulica i po koje svratište u određenom gradu i da bi za njih trebalo umesto roditelja, staratelja obavestiti odgovarajući centar za socijalni rad.
Svojim amandmanima smo predložili dva centra za socijalni rad. Ako ima prebivalište, gde ima prebivalište, a ako nema prebivalište, onda u mestu gde je prekršaj učinjen.
Takođe, veoma važno pitanje za ljudska prava jeste i pravo nacionalnih manjina, pa u sklopu toga jeste i službena upotreba jezika i pisma u postupku pred državnim organima, posebno osetljivo jeste u postupku pred pravosudnim organima.
Ono što su kolege govorile iz dve druge poslaničke grupe, i naša poslanička grupa ima amandman koji se odnosi upravo na preciznije određivanje prema korišćenju upotrebe jezika i pisama nacionalne manjine. Odnosno, koliko sam videla, identični su amandmani, svi predlažu da se briše deo rečenice koji praktično aludira da bi sudija mogao samovoljno da odlučuje da li neko ima pravo da koristi svoj jezik, odnosno da mu odobri ustavno zagarantovano pravo ili da mu ne odobri da koristi. To nije intencija predlagača, skoro sam sigurna, jer sam pažljivo čitala obrazloženje, ali je prosto nešto na šta skrećemo pažnju. Ako je toliko narodnih poslanika na istu stvar skrenulo pažnju, treba pretpostaviti da ta odredba nije dovoljno jasna, precizna i da može da stvori voluntarizam u postupanju, a kada se radi o ovakvim ljudskim pravima treba biti veoma obazriv.
Skrenula bih pažnju još na jedan deo, a radi se o pretresu. U delu u kojem se govori o pretresu, jer pretres se radi uz prisustvo službenog lica i dva svedoka, u Predlogu zakona se kaže da, kada se vrši pretres žene, službeno lice koje vrši pretres treba da je žena, a istovremeno je ispušteno iz vida da ima i dva svedoka, odnosno da svi učesnici u tom postupku treba da budu istog pola kao i ona osoba nad kojom se vrši pretres. To je veoma važno u sklopu ljudskih prava i čuvanja dostojanstva, jer to je u stvari jedan od osnovnih postulata našeg pravosudnog sistema, da bez obzira o kom postupku se radi moramo voditi računa da čuvamo ljudsko dostojanstvo. Zahvaljujem se.

Poštovana ministarko Kalanović, poštovana potpredsednice, uvaženi narodni poslanici, htela bih na početku da se izvinim zato što sam zbog svojih radnih obaveza došla kasnije na ovo zasedanje i nisam bila u mogućnosti da čujem uvodno obrazloženje , koje je dala gospođa ministar. Jedino sam uspela da pročitam stenografske beleške, ali nisam uspela da pročitam, s obzirom na kratkoću vremena, sve diskusije mojih uvaženih kolega koji su bili ovlašćeni predstavnici. Izvinjavam se, ako ću postaviti neko pitanje na koje je već dat odgovor ili ako se ponovim u nekom delu.
Ova tri predloga zakona koja se danas nalaze ispred poslanika, Zakon o računovodstvu, reviziji, faktoringu, su tri veoma bitna zakona za stvaranje privrednog ambijenta u Srbiji. Oni sami po sebi jesu bolji način regulisanja oblasti, nego što je to do sada bilo.
U dolasku, s obzirom da su i druge kolege spominjale, nekada davno, kakav sistem smo imali kontrole finansijskog izveštavanja, za Novi Sad jedan bivši novosadski finansijski direktor, sada u penziji, kada je pitao o čemu raspravljamo, rekao je – šteta je ukinuti SDK, a u međuvremenu ništa nije učinjeno u toj kontroli finansijskog poslovanja, što bi na adekvatan način to zamenilo, iako su u nekim zemljama u okruženju, odnosno bivšim republikama, taj deo službe na neki način sačuvali neke funkcije koje su bile bitne kako bi finansijsko poslovanje bilo na pravi način iskazano i na pravi način kontrolisano.
Kada govorimo o zakonu o računovodstvu, samo njegovo odvajanje od materije revizije, moram reći, pojednostavljuje njegovo praćenje, odnosno mnogo je lakše pratiti oblast računovodstva od oblasti revizije. Ukazala bih samo na nekoliko stvari za koje se čini da su dobre i na neke opaske i upozorenja, više za podzakonske akte, u kom pravcu smatram da bi trebalo sačiniti podzakonske akte da ne bi, ono što smo hteli da bude dobro, učinili medveđu uslugu određenim privrednim subjektima.
U ovom zakonu privredna društva se dele ili se izdvajaju privredna društva na mikro od grupacije malih preduzeća. Da sada ne govorimo o količini i broju stranica, svakako smatram da ni 2500, pa ni 250 stranica za jedno mikropreduzeće, preduzeće koje zapošljava 10 radnika sa malim prometom, a posebno kada znamo da su ta mikropreduzeća često porodična i najčešće zapošljavaju dva-tri radnika, onda ima potrebe da se uprosti ili da se zadrži, jer mala preduzeća su do sada imala bilans uspeha, bilans stanja i aneks uz poslovanje. Ostaje sada otvoreno pitanje – kako će Ministarstvo finansija svojim pravilnikom, na koji način i kako će izgledati u odnosu na ove izveštaje o bilansu uspeha, bilansu stanja i taj aneks, kakav će biti taj sadržaj?
Zašto ja ovo ističem, bez obzira što smatram da je veoma bitno pojednostaviti poslovanje i iskazivanje finansijskog rezultata mikropreduzeća? Iz prostog razloga, kada se ne primenjuju međunarodni finansijski izveštaji za mala i srednja pravna lica i u situaciji kada na drugačiji način iskazujemo od ostatka Evrope, da li će to umanjiti njihovu mogućnost za stvaranje partnerstva, da nađu ino-partnera u nekim poslovima i koliko će takvo izveštavanje njima olakšati prilaz kreditima, nekim finansijskim sredstvima na tržištu?. Kako posle ne bi bilo neminovno, da ovo što smo im na ovaj način pojednostavili, da ih dovedemo u teži problem u datoj situaciji, odnosno da čine dodatne izveštaje kako bi neke svoje pozicije obrazlagali. Smatram da tim pravilnikom treba da se vodi računa, da oni po ovom finansijskom izveštavanju budu konkurentni.
Sa druge strane, smatram da u ovom zakonu ima nekih nepreciznosti koje bih volela, ako bi mogla, danas da dobijem. Ako ne, to će biti jedno od prvih pitanja gde ćemo tražiti tumačenje. To je u definiciji neprofitnih ili društva koja su osnovana ne radi ostvarivanja profita. Te nedobitne organizacije, vidimo da im se vraća kontni plan. One su tu definisana kao udruženja, kao zadužbine, fondacije itd. Znači, one koje su osnovane tako što delom dobiju sredstva iz budžeta, a delom se finansiraju od članarine.
Iz ovog dela, s obzirom da se dele i po kontnom okviru, ostaje pitanje, ostaje jedna kategorija koja ovde nije obuhvaćena i koja je na ivici između ovog neprofitnog dela i ovog dela koji reguliše Narodna banka Srbije, gde kontrolu i kontni okvir vrši Narodna banka Srbije u krajnjem ishodu, a radi se o drugim finansijskim institucijama. Radi se o fondovima koji su osnovani na nivou pokrajine i lokalne samouprave, a koji nisu budžetski fondovi. To su pravna lica.
Znamo da Republički fond za razvoj, Fond za razvoj Republike Srbije, s obzirom na svoju veličinu, svrstava se u drugu finansijsku praktičnu instituciju i primenjuje kontni okvir za banke, ali ostali fondovi do sada su primenjivali kontni okvir za pravna lica koja su bila kao i za privredu. Sada je tu nejasno da li će oni, s obzirom da se ne osnivaju radi ostvarivanja dobiti, da li će oni potpadati pod ovu kategoriju neprofitnih, sa drugim kontnim okvirom. To je veoma važno, jer nije samo kontni plan i kontni okvir. To je veoma važno zato što sve finansijske institucije koje imaju kontrolu NBS, imaju i kontni okvir za banke i finansijske institucije, imaju kontrolu NBS, čak mesečno izveštavanje, što praktično iz nedovoljno jasnog preciziranja ove kategorije, praktično veoma brzo, primenom ovog zakona, ove institucije mogu doći i u finansijski prekršaj.
Ono što smatram da bi trebalo i dalje regulisati u ovom, odnosno što je praktično ostalo, ako je negde napisano možda nisam primetila, ali sa velikom pažnjom sam analizirala zakon, ostalo je pitanje koje je dosta stvaralo probleme, a to je – ko daje obavezujuća tumačenja u primeni međunarodnih i finansijskih standarda, odnosno međunarodnih i finansijskih standarda u Srbiji. Znači, autentično tumačenje, s obzirom da smo imali u praksi različita tumačenja stručne javnosti i jedno od velikih pitanja bilo je kursiranje primljenih i datih deviznih avansa, kao primer, da ne opterećujem drugim primerima, da znamo tačno gde da se obratimo za autentična tumačenja, a to je nešto što bi trebalo definisati, jer mi se čini da nije definisano.
Zatim, velika grupa sada pravnih lica praktično je izuzeta od revizije, jer je drugačija podela pravnih lica. Manja grupa ili manji broj pravnih lica imaju reviziju. To je jedna priča. Sa druge strane, ovaj zakon je sasvim napustio licenciranje u oblasti vođenja knjigovodstva. To je jedno stvarno pitanje. Čitala sam pažljivo obrazloženje i mogla bih da se složim i da potpišem to obrazloženje, da je bilo potrebe da se to pojednostavi, da što više ljudi radi taj posao i sa tim bih mogla da se složim, ali se ne bih mogla složiti da ćemo time postići u kvalitetu finansijskog izveštavanja. Odgovornost je bila i ostala na odgovornim licima, na rukovodstvu. Veoma je bitno bilo da kvalitet kuće koju izaberemo ili lica koje izaberemo, s obzirom da su računovođe pojedinačno licencirali, jeste bilo da znamo da oni raspolažu odgovarajućim sertifikatom, jer je to podrazumevalo da su u udruženju i da imaju stalnu edukaciju. Ovako postoji jedna mogućnost i znam da je to bila primedba iz javne rasprave, postoji mogućnost da u ovom delu, potenciranjem odgovornosti rukovodećeg kadra, sa jedne strane nelicenciranjem, neselektiranjem u ovoj oblasti, postoji mogućnost da u ovom poslu, veoma odgovornom, dobijemo manje odgovornosti od onoga što bi želeli.
Još bih ukazala u ovom delu oko zakona da je čuvanje elektronskih isprava, to što je regulisano u članu 24, u pravilniku bi trebalo i čuvanje elektronskih isprava da se definiše, s obzirom da mi jako dugo čekamo zakon o arhiviranju. Mi taj novi zakon o arhiviranju čekamo jako dugo. Nemam informacije, možda u Vladi postoji informacija, kada će on biti. U tom zakonu zapravo očekujemo arhiviranje u skladu sa novim tehničkim mogućnostima, koristimo svi internet itd, a zapravo nemamo odgovarajući propis koji prati arhiviranje. U ovoj oblasti je veoma bitno arhiviranje, veoma bitno je čuvanje dokumentacije. Posebno je važno arhiviranje i čuvanje knjiga i strašno je bitno da se to pitanje reši.
Predlažem da imate razumevanja prema tome i da u tom pravilniku, u kojem vidim rok koji je dat, ako će se taj rok ispoštovati, a zapravo kažem, sam novi zakon o arhiviranju još uvek mi se čini suviše daleko, a nama stvara veliki problem u praksi.
Kada govorimo o Zakonu o reviziji, svakako bih istakla da je veoma dobro što su revizorske kuće dobile kontrolu, to smatram izuzetno važnim. Smatram da svaki posao koji se radi, posebno kada se radi o ovako velikim ciframa, treba da ima odgovarajuću kontrolu. Iskustva imamo razna, bez da pominjem i jednu kuću ili da nekom nešto posebno zameram, ali imali smo iskustva u praksi da nisu izveštaji bili uvek najkorektniji, da imamo dva izveštaja, dve revizorske kuće u istoj godini i to revizorske kuće sa najvećim ocenama i kvalifikacijama, da su sasvim različiti i to toliko različiti da drastično prikazuju finansijske situacije. To je nešto što bi trebalo svakako da se spreči.
Videla sam amandman odbora i to jeste dobar amandman, jer u tom delu nije ispoštovana direktiva, odnosno bitno je ko vrši upravljanje revizorskim kućama, neko ko je osnivač. Mislim da je to korektnije primenjeno, a sada je druga stvar da li smo mi hteli drugačije da i vlasništvo, kao kod nekih drugih delatnosti, povežemo za ovlašćene i licencirane revizore.
U ovom delu, s obzirom da javna preduzeća obavezno podležu eksternoj, komercijalnoj, nezavisnoj reviziji, istovremeno podležu državnoj reviziji. U razgovoru sa državnim revizorima pokazalo se da bi možda bilo dobro da se na neki način, bez obzira što su to dve odvojene vrste revizije, da bi trebalo i da bi bilo dobro da na neki način se sačini ta veza između toga da javna preduzeća imaju i nezavisnu i državnu reviziju, da li bi to bilo dostavljanjem revizorskih izveštaja državnom revizoru, da li bi državni revizor mogao, kada oceni da je revizorski izveštaj nekorektan.
Posebno, pošto smo do sada imali pet godina da jedna revizorska kuća je mogla da nam vrši reviziju, mi sada dobijamo do sedam godina i dobro je što nije napravljen spoj na 12 godina. Sedam godina može da nam ostane isti ovlašćeni revizor koji nam vodi tim. Praktično, gubi se ta distanca, nekada distanca objektivnosti, nekada ne samo iz zle namere i prikrivanja, nego prosto gubite distancu koja vam je nužna kada sa nekim dugo radite. Možda državnom revizoru dati neke mogućnosti ukazivanja na nekorektnost tih izveštaja, koji bi opet u oceni rada revizorskih kuća imao uticaja. To govorim isključivo kada se radi o javnim preduzećima, odnosno o onima koje kontroliše državni revizor.
Što se tiče Zakona o faktoringu, mislim da je dobro što je rešen. Iz čitanja, mislim da tu ima dovoljno koraka da se on može primeniti. On je institut kojega veoma dugo poznajemo i primenjuje se u Srbiji, ali, svakako u nedovoljnom broju slučajeva, iz prostog razloga što nije do kraja bio regulisan, a istovremeno zato što je na tom tržištu bilo veoma nekorektnih poteza u kome korisnici faktoringa nisu bili dobro zaštićeni.
Dobro je što se i u ovoj oblasti čini transparentnijim i evidentirani su ugovori, kao i u mnogim drugim oblastima, kada govorim i time ću završiti, kada govorimo i o transparentnosti i o doprinosu Agencije za registar upravo u tom delu transparentnosti i evidencija, onda pitam – da li se ne smatra da bi bilo poželjno da se u punoj transparentnosti za sve nas koji koristimo finansijske izveštaje pravnih lica, ne bi li bilo bolje i transparentnije i jednostavnije da se na sajtu agencije, koji mi se čini da je uvek ažuriran, dobro organizovan i mislim da ima potencijala, da se objave u celosti finansijski izveštaji a ne samo izvodi? Jer, u celosti se obavljaju samo za one kojima se radi revizija. Znači, sada za veliki broj mi ćemo dobiti izvode iz izveštaja, a to nam ne daje o klijentima potpunu informaciju. S druge strane, teramo one s kojima radimo da stalno svoje izveštaje umnožavaju i nepotrebno ih opterećujemo u poslovnim odnosima kada konkurišu za bilo kakva sredstva.

Zahvaljujem se, samo bih htela da preciziram. Nesporno je da ti fondovi potpadaju pod ovaj zakon. Od ovog zakona se izuzima crkva, kada ne privređuje, i ništa drugo, paušalci i oni koji ne vode dvojno knjigovodstvo. Ali, ovo nije taj slučaj. To je jasno. Nije jasno u koju kategoriju, da li će to biti kao nedobitna, u ostala pravna lica, ili će biti, s obzirom da neki od njih daju kredite, neki daju garancije, itd, će biti u delu onog gde su finansijske organizacije? Tu je ta nejasnoća. Znači, između dve kategorije, zato što je to zapravo suštinsko pitanje u vođenju poslovanja. Ne radi se tu samo o kontnom planu.
Slažem se, ako je to tako usko specijalizovano pitanje, ja ću to pitanje, čim se zakon usvoji, proslediti Ministarstvu finansija i tražiti odgovarajuće tumačenje. Zahvaljujem se.

Poštovana potpredsednice, uvažene kolege narodni poslanici, kao što svi već znate prošle nedelje u danu za glasanje sam imala saobraćajnu nesreću ispred zgrade Narodne skupštine. Koristim priliku da se zahvalim svim zaposlenima na obezbeđenju, dežurnoj medicinskoj ekipi i drugim kolegama koje su mi se našle i pružili pomoć i omogućili da bez velikih posledica se iz toga izvučem.
Međutim, ne obraćam se parlamentu zbog toga jer time ne bih opteretila ni svoje kolege, a najmanje javnost. Ono zbog čega se obraćam sa pitanjem Ministarstvu unutrašnjih poslova i Ministarstvu zdravlja jeste vezano za događaj od juče. Juče su na kućnu adresu počele da mi stižu razne ponude od raznih društava koja pružaju pomoć pri zastupanju za naplatu štete. Moje pitanje se odnosi – odakle moji podaci, podaci osobe koju ne znam, koja je vozila, kao i određenih svedoka. Podaci o mojim telesnim oštećenjima se nalaze u ovim podacima. Zanima me – kako se u ovim ministarstvima štite podaci o ličnosti?
Možda sam ja javna ličnost kao narodni poslanik i treba da tolerišem da se o mom životu i neke stvari iznose koje nisu primerene ili koje su zaštićene Zakonom o podacima o ličnosti. Pitanje ne postavljam sebe radi. Sebe znam dobro da zaštitim. Postavljam ga zbog drugih građana i zbog drugih pešaka koji stradaju u saobraćajnim nesrećama, koji sigurno u istom broju i na isti način im se obraćaju i čiji podaci od zaposlenih, u čijoj su nadležnosti ova ministarstva, dospevaju u ruke raznih privatnih organizacija koje se bave naplatom nematerijalne štete.
Moje pitanje ministarstvu je na koji način, kojim procedurama se štite podaci o ličnosti koji su dostupni ovim ministarstvima, zdravstvenim ustanovama i dežurnim ekipama koje se nalaze na terenu? Zahvaljujem se.

Zahvaljujem se potpredsednice. Uvažena ministarka, uvaženi predstavnici Vlade, uvažene kolege narodni poslanici, pred nama su dva izuzetno važna zakona i interesovanje narodnih poslanika, nadam se i interesovanje javnosti je veliko za ovu temu, s obzirom da se radi o ljudskim pravima, a to je o pravima pacijenta i postavljeno i sa druge strane o pravima, osobama koje imaju problema sa mentalnim zdravljem. Znači, radi se o mentalnom zdravlju.
Ove oblasti su izuzetno bitne, jer teško da možemo da se sporimo i ako neko preferira jedan način rešavanja ovog pitanja, nego drugi preferira na drugi način, ali ono gde se niko ne može sporiti, a to je koliko je važno zdravlje naše nacije i koliko je važno da se u određenim zakonima ova oblast do kraja reguliše.
Kao narodni poslanik rekla bih da mi je veliko zadovoljstvo da ispred sebe imam zakon o pravima pacijenata, koji je na izuzetno temeljan, celovit način regulisao ovu oblast uvođenjem ovih novih prava. Posebno je dopunjeno ono što je već u ovoj oblasti učinjeno u drugim zakonima u oblasti zdravstva.
Smatram da je veoma dobro i podržavam diskusiju u onom delu gde su veoma dobro obrađena pitanja koja se odnose na prava deteta, kao pacijenta s jedne strane, da je veoma bitno da je uvedeno pravo i mogućnost da se traži drugo mišljenje. Od izuzetne važnosti jeste i pravo na preventivne mere, jer upravo zdravlje nacije zavisi od dobre preventive.S obzirom da smo u nekim oblastima, imamo neslavan rekord po broju smrtnosti, a znamo da ranim otkrivanjem određenih bolesti, posebno bolesti kod žena, kada se radi o karcinomima, možemo da smanjimo broj smrtnosti.
Ono što defakto je veoma bitno, i u ovo malo vremena što je ostalo mojoj poslaničkoj grupi bih rekla da je ovo zakon koji je dobro došao u bilo kom stanju da se nalazi naše zdravstvo. Svakako bih rekla da bi i zakon bilo mnogo lakše primeniti da je naše zdravstvo organizovano na bolji način i da imamo bogatije društvo u kome možemo da pružimo u potpunosti adekvatne medicinske usluge.
Izuzetno je važno da zakon koji tretira na ovako human način ljudska prava, koji uvodi jedan drugačiji način, partnerski odnos, odnosno da shvatimo da mi odlazimo kod lekara zato što je nama nužno, a istovremeno da lekar shvati da ako mi ne odlazimo kod njega, on nije nužan, odnosno taj partnerski odnos bi trebalo da kompletno sistem prihvatanja pacijenata bude na drugačiji način i da to međusobno poverenje i taj odnos na taj način i postavimo u ovoj oblasti.
Ono na šta bih ukazala, jeste jedno od prava koje čini mi se da u našem siromašnom i loše organizovanom društvu često ne možemo u potpunosti da ostvarimo, a i tu treba da vodimo računa upravo o ostvarivanju i suočavamo se, sada upravo je faza nabavke lekova. Imamo pravo na slobodan izbor, pacijent ima pravo na slobodan izbor, uz to ima pravo na slobodan izbor, ne samo lekara, nego i predloženih medicinskih mera.
Pacijent dobija određenu terapiju koja mu odgovara, onda u sred terapije se ustanovi da tog leka više nema, a često drugi lekovi ne odgovaraju. Smatram da je izuzetno važno da se napravi jedan kontinuitet nabavke lekova u kome određena medicinska terapija ima svoju konstantu, upravo da ne bi otežali usred perioda lečenja stanje pacijenata.
S obzirom da danas govorimo i o mentalnom zdravlju, posebno, bez obzira što nisam iz ove struke i nisam medicinski radnik, ali sam imala prilike da vidim da velike tegobe trpe upravo ljudi koji koriste lekove koji su propisani, upravo za osobe sa problemima u mentalnom zdravlju. Znamo da ta vrsta lekova na neki način vezuje pacijenta za te lekove. Veliki su problemi kada dolaze do ovakvih načina gde na tržištu nema odgovarajućih lekova.
Ono što je bitno jeste da ovaj zakon pomogne u oblasti ljudskih prava pacijenata i kada nisu uslovi najbolji, i kada nam organizovanje nije najbolje, da praktično olakšamo i da svi budemo na neki način humanije i ravnopravnije tretirani u ovim institucijama.
Rekla bih nekoliko stvari o ovome novom institutu, odnosno institutu koji je sada izvučen na nivou lokalne samouprave o savetnicima. Strašno je bitno da pripremimo dobro savetnike. U jednom delu izlaganja, gospođo ministarka, spominjali ste da ćete u prvoj godini dobro pratiti ovaj tok, kako će se oni uklopiti i koliko će oni moći odgovoriti zadacima. To jesu pravnici, medicinska oblast je veoma široka i trebaće dosta pomoći.
(Predsedavajuća: Vreme.)
Izvinjavam se, ali smatram da ovaj zakon da bi se implementirao do kraja će trebati mnogo više vremena od jedne godine, pa mislim da zajedno bi trebali, Ministarstvo u funkciji nadzora, a praktično i parlament u funkciji kontrole da posvetimo pažnje ovom zakonu. Zahvaljujem se.

Poštovani ministre, uvažena potpredsednice, uvažene kolege i koleginice narodni poslanici, upravo se nadovezujem na reči moje koleginice Dubravke koja je pričala o ovome.
Htela sam pored obrazloženja koje su dale kolege, koje su zajedno sa mnom ispred poslaničke grupe DS podnele ovaj amandman, nadovezala bih se na ovo što je gospođa Dubravka upravo govorila. To je da smo imali sluha kao žene parlamentarke koje su se uključile u žensku parlamentarnu mrežu, uključile smo se u aktivnosti koje vodi Incest centar, s obzirom da svetska statistika govori da jedno od petoro dece u svetu doživljava ovakvu vrstu nasilja.
Davajući taj značaj i svesni da imamo mogućnost da izmenimo Krivični zakonik, hteli smo da pomognemo maloletnim licima da što pre jednom novom merom, iskoristeći Marijin zakon, ne čekajući dalje izmene Krivičnog zakona, smatrali smo da je veoma korisno da se ovakva mera implementira u ovom momentu i upravo u Marijinom zakonu.
Sve moje kolege koje su imale amandman na član 4. ili na član 5, izražavam svoje zadovoljstvo i zahvalnost na prihvatanju amandmana odbora koji je tehnički ispravan a identičan je sa sadržajem svih nas koji smo u istom smislu predložili brojne amandmane. hvala.

Poštovani ministre i predstavnici ministarstva, u ovom delu člana 15. podneli smo amandman, ne zato što je član 15. sporan, radi se o dostupnosti podataka iz posebne evidencije, nego samo radi preciziranja u delu koji se odnosi na lica koja treba da budu imenovana ili postavljena na funkciju ili je već imenovano i postavljeno pre početka primene ovog zakona.
Ovo smo podneli iz razloga što član 6. jasno kaže da posledice pravne se odnose i na prestanak vršenja javne funkcije, kao i na zabranu sticanja javnih funkcija.
Ono na šta bih htela da skrenem pažnju u odgovoru ministarstva se sumnja na deo retroaktivnosti našeg predloženog amandmana. On ne može biti retroaktivan, funkcije su u toku, a neke funkcije dugo traju, četiri, pet, osam godina, a po svemu sudeći i računajući sve rokove koji su dati i računajući da će uskoro biti i dan za glasanje, zakon će do polovine aprila biti, stupiti na snagu, u roku od 90 dana će se uspostaviti evidencija, a funkcija će trajati, a nekome može da krene funkcija i juče, ako se desi, jer ovakvim odgovorom dolazi do toga da lica čije su funkcije u toku, su amnestirana od primene ovog zakona, ako gledamo samo odgovor na naš amandman, a mislim da to nije bila intencija predlagača.
Sam član 15 je veoma precizan u onom delu kada se radi o licima koja rade sa maloletnicima, a nije jasno definisan odnos dobijanja posebnih podataka, odnosno iz posebne evidencije kada se odnosi na lica koja obavljaju javne funkcije.

Poštovani ministre, poštovani potpredsedniče, uvažene kolege narodni poslanici, danas govorimo o izuzetno osetljivoj temi, s obzirom da u Strategiji za smanjenje siromaštva osobe sa invaliditetom su ocenjene kao kategorija stanovništva koja se nalazi na donjoj lestvici siromaštva i socijalne isključenosti.
Pored siromaštva, pored materijalnih nedaća koje imaju osobe sa invaliditetom, često je to naše okruženje koje otežava ili čak onemogućava pristup osnovnim uslugama. Istovremeno, osobama sa invaliditetom je otežano obrazovanje, otežan je pristup radu, kapitalu, a zabrinjavajuće za nas, narodne poslanike, je što u ovoj kategoriji je izuzetno smanjena participacija u donošenju odluka.
Iako u Srbiji često možemo da se pohvalimo sa zaokruženim pravnim sistemom u mnogim oblastima, i ova oblast je pokrivena, kako zakonom o sprečavanju diskriminacije, strategijom za unapređivanje položaja osoba sa invaliditetom, pa i ovim zakonom kojim je danas pred nama, za zapošljavanje invalida. Istovremeno se suočavamo sa velikim problemima u svakodnevnoj praksi.
Ono što je veoma bitno je da našom aktivnošću, posebno Narodna skupština, koja je jedna od najpraćenijih institucija našeg sistema, veoma je bitno da našim govorom, da našim ponašanjem, da našim delovanjem razbijamo stereotipe i da doprinesemo da se smanji diskriminacija prema osobama sa invaliditetom. Da diskriminacije ima, podsećam vas na izveštaj koji nam je dostavila poverenica za zaštitu ravnopravnosti, u kojem kaže da od svih pritužbi koje su dobijene u 2012. godini, najveći broj pritužbi jeste u odnosu na diskriminaciju na osnovu invaliditeta. Skoro 20% pritužbi u prošloj godini je bilo po ovom osnovu. Najčešće su pritužbe na javnih usluga, ukupno je bilo 76 pritužbi, ili pri korišćenju objekata. Ima dosta pritužbi na rad organa vlasti, ali i 14 pritužbi se odnosi na diskriminaciju na osnovu invaliditeta u oblasti rada i zapošljavanja.
Zakon koji je pred nama, čije izmene danas razmatramo, donet je 2009. godine. U primeni je od 2010. godine. Znači, mi danas govorimo o primeni od praktično tri godine, jeste vreme u kome smo mi mogli analizirati njegove rezultate i ohrabrujuće je što je više od devet hiljada osoba sa invaliditetom zaposleno na osnovu ovog zakona, ali je činjenica da je veliki broj osoba sa invaliditetom koje su ostale i dalje kod kuće bez posla.
Osobe sa invaliditetom veoma često su briga isključivo svoje porodice, tako da je društvena pomoć podrška i pozitivna akcija u ovoj oblasti nužna.
Danas mi razgovaramo o izmenama koje su praktično nastale iz usklađivanja sa drugim propisima, što sa zakonom i uredbom o kontroli državne pomoći, tako i sa strategijom razvoja zvanične statistike.
Ono što je praktično novo u ovome jeste da usvajanjem ovih izmena više neće biti penala za one koji ne ispunjavaju svoje obaveze na osnovu zakona.
Mogu se pridružiti kolegama, da će možda pozitivna akcija doprineti više od kažnjavanja, ali je veoma interesantan podatak koji smo našli u obrazloženju donošenja ovog zakona, da po ovom osnovu, a svesni smo i svakodnevno vidimo primere u kojima ima velikih kolektiva, a nažalost, ima i državnih organa, a pitala bih i onoga ko je vršio ovde ulogu poslodavca u Narodnoj skupštini – da li je Narodna skupština zaposlila lice sa invaliditetom?
Vidimo, očigledno je da je kršenje veliko, a vidi se da u budžetskom fondu, po ovom osnovu, su pristigla sredstva samo u jednom postotku, što je po oceni predlagača zanemarljivo i komplikovano za kontrolu i praćenje, pa, s obzirom na to se predlaže da ta mera se ukine.
No, umesto toga, trebalo bi da nađemo način da podstičemo dalje zapošljavanje invalida. Nije cilj, niti želja, da se svi invalidi zaposle u preduzećima za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje invalida. Upravo je cilj da oni budu konkurentni na tržištu rada.
Normalno da početak nije onog trenutka kada predajete molbu za zapošljavanje. Početak kreće, normalno, od obrazovanja, od opredeljivanja za odgovarajuću profesiju i zanimanje. Sve to čini jedan integrativan proces i mi problem zapošljavanja uopšte, a posebno ne ove ranjive grupe, ne možemo sagledati drugačije, nego u kontekstu i sa obrazovanjem i osposobljavanjem za rad.
Ono na šta bih skrenula pažnju i ono što predlažem narodnim poslanicima, s obzirom da postoji i "zelena mreža narodnih poslanika", da postoji "Mreža žena parlamentarki", za koju se nadam da ćemo zajedno imati razumevanja i ovu oblast pratiti, jeste da jednu sličnu mrežu napravimo, odnosno da poslanici koji su zainteresovani pomognu, a po diskusijama se vidi da je veliki broj poslanika zainteresovan da pomogne u ovoj oblasti, kako u poboljšavanju svih propisa koji se odnose na položaj invalida, tako i na primenu ovih propisa.
Ono na šta bih skrenula pažnju, to jeste da prilikom izvršavanja zakonske obaveze poslodavci se najčešće opredeljuju za zapošljavanje invalida za koje nema potrebe da se prilagodi radno mesto. To znači za invalide lakše kategorije. Najteže se zapošljavaju teži invalidi, koji se teže kreću i gde treba prilagoditi radno mesto i gde treba da se obezbedi fizička pratnja ili asistencija, kako bi mogli doći do posla.
Okolina u kojoj živimo je izuzetno teška za kretanje osoba sa invaliditetom. Vi ne možete ući u zgradu ili izaći iz zgrade. Ne možete ući u poslovni prostor. Često ne možete ući u državne organe. Čak i kada vam se omogući odgovarajući ulaz za invalide, vi ne možete pristupiti zgradi jer su zaboravili da spuste bankinu.
Često nam se dešava da u kraju postoji samo jedan spust na trotoaru i na tom ćete naći da je neko parkiran, a na taj način se ne omogućava kretanje osoba sa invaliditetima. Nijedno gradsko prevozno sredstvo nije prilagođeno osobama sa invaliditetom. Zatim, ulazak na posao, kretanje, prostor koji je nužan i apsolutno svi drugi uslovi koji treba da se prilagode osobama sa invaliditetom.
Iz tih razloga, zakon je dosta dobrih stvari uredio i oblast je skoro zaokružena, ali ono što je problem jeste da razvijamo svest i da se zakon primeni i da što više olakšamo kretanje osoba sa invaliditetom. Pri tome, ukazujem na ono na šta su ukazivali i drugi narodni poslanici, da su amandmani koje smo predali uglavnom proizišli iz razgovora sa Nacionalnim udruženjem invalida koji, to sigurno znate, svi narodni poslanici znaju, s obzirom da su oni kontaktirali sa velikim brojem poslaničkih grupa, da u ovoj nacionalnoj organizaciji ima više od pola miliona osoba sa invaliditetom. Znači, to je jedna velika grupacija naših građana koja ima odgovarajuće predloge i sugestije.
Molim vas, još jednom, ministre, da razmotrite te amandmane, osim jednog koji je prihvaćen, videli smo mišljenje Vlade, molimo vas za razumevanje, jer u suštini ne menjaju mnogo zakon, a očigledno bi ti amandmani dali doprinos na boljem razumevanju i na boljoj primeni zakona. Hvala.

Poštovana potpredsednice, poštovani predsedniče u svojstvu predlagača, uvažene kolege narodni poslanici, moram da izrazim zadovoljstvo što imamo priliku da razgovaramo na ovom nivou o jednom izuzetno važnom pitanju, o pitanju položaja zaposlene žene, o materinstvu i istovremeno o roditeljstvu. To je jedno veliko zadovoljstvo.
Takođe bih htela da izrazim zadovoljstvo što je jedan zakon koji je predložio narodni poslanik sa takvom brzinom ušao u proceduru i uspeo da obezbedi mišljenje Vlade, s tim što u ovom slučaju ne mogu da odvojim da je predlagač istovremeno i predsednik Narodne skupštine, pa bi moje zadovoljstvo, a verovatno i većine narodnih poslanika i onih koji prate rad Narodne skupštine, bilo još veće kada bi i drugi predlozi narodnih poslanika sa istom brzinom došli na dnevni red i obezbedilo im se mišljenje Vlade.
Na ovo posebno ukazujem, s obzirom da imamo zakone koje su čak u istovetnom tekstu predložili nekoliko različitih poslaničkih grupa, još u decembru mesecu, a do dana današnjeg na njih nije stiglo mišljenje Vlade. Izgleda da su se mnogi delovi obesmislili, obzirom da je to trebalo da bude hitan postupak, a ni u izmenjenom obliku izgleda da neće još dugo ući u proceduru. Zalažem se da, bez obzira iz koje poslaničke grupe dolazi predlagač, da svaki akt ima isti tretman, a na narodnim poslanicima jeste da sude da li su predložene izmene dobre ili nisu, da li su prihvatljive ili nisu.
Sa druge strane, kažem da mi je veliko zadovoljstvo što je ovoliki broj kolega narodnih poslanika diskutovalo na ovu temu, jer se do skoro mislilo da je pitanje materinstva i roditeljstva isključivo pitanje žena. Istovremeno, molim sve moje kolege narodne poslanike da sve ove lepe reči o ženama koje su izgovorili za ova dva dana za govornicom pretoče u aktivnost, odnosno da svaki put brinu o tome kada donosimo nove zakone ili izmene zakona i istovremeno da nakon donošenja zakona zajedno svi pratimo kako se ovi zakoni sprovode.
Ovo posebno insistiram na sprovođenju ovog zakona, jer mislim da će on otvoriti mnoga pitanja i da naša aktivnost u kontroli sprovođenja zakona će biti veoma bitna. Znamo da zapravo naša najveća slabost nije u donošenju zakona, zakoni se donose i imamo kvalitetna rešenja, ali ono što nam je zapravo velika boljka jeste što se ti zakoni ne primenjuju u punom smislu i onako kako je predviđeno.
Konkretno, govoreći o ovim izmenama, smatram da će ove predložene izmene doprineti u određenom delu da se žene lakše opredele za materinstvo, da će pomoći određenoj grupi žena da nastavi karijeru, ali, istovremeno, moram da iskažem i svoju bojaznost da će sa druge strane poslodavci biti rigidniji u posmatranju mladih žena prilikom zapošljavanja i bojim se da će tu biti problema. Iako su danas žene u određenim godinama starosti u lošem položaju na tržištu rada, treba da obratimo pažnju na sprovođenje ovog zakona, upravo da ova kategorija mladih žena koje planiraju decu ne budu još više ugrožene, odnosno da poslodavci izbegavaju da ih zaposle.
Ono na šta bih posebno htela da ukažem i ono što nismo primetili ili dobili na vreme, da bi kao narodni poslanici podneli određene amandmane, sugerišem da matični odbor uvaži mišljenje Poverenice za ravnopravnost, gospođe Nevene Petrušić. O tome su i drugi narodni poslanici govorili i ja bih htela samo da podržim to, a to je da se napravi takav amandman koji bi uz saglasnost predlagača postao sastavni deo ovog zakona, da se uredi pitanje na drugačiji način za žene odnosno majke koje rode blizance ili više dece, kao i za roditelje koji usvoje dete, da bi dobili ravnopravan tretman. Na taj način bismo stvorili ravnopravni odnos za sve grupacije žena i roditelja, da ne dovedemo u neravnopravan položaj druge roditelje.
Smatram da je sve ovo veoma logično, s obzirom da je ovo predloženo u delu koji se odnosi na zaštitu materinstva, a znamo da je član 93. osnovni član koji govori o tome da su ista prava iz člana 91. i 92. ovog zakona i da imaju ista prava i usvojilac i hranitelj i staratelj deteta. To znači da sva prava koja se odnose na roditeljstvo imaju istovremeno i usvojilac, hranitelj odnosno staratelj deteta, tako da smatram da je umesno, s obzirom da je i predloženo, imamo i konkretan predlog, da Odbor može da na odgovarajući način u ovoj fazi razmatranja da amandman na ovaj zakon.
Čitajući obrazloženje uz donošenje zakona i slušajući pažljivo obrazloženje koje je predlagač dao videlo se da se praktično konsultovao sa velikim brojem žena, mladih žena koje su u poziciji ili da očekuju svoje sretne trenutke roditeljstva ili su neposredno iza njih ti dani i imaju ta iskustva.
Ono što mi u pripremi ovog zakona nedostaje jeste taj razgovor koji je trebalo biti obavljen sa poslodavcima i sa sindikatima, s obzirom da se išlo na brzinu donošenja ovog zakona, mislim da taj deo nije odrađen. Smatram da bi trebalo nakon donošenja ovog zakona upravo usmeriti razgovor na poslodavce i na razgovor sa sindikatima. Jer, bez takvog razgovora ove izmene zakon mogu da ostanu samo lepe napisane želje, a ne konkretne sprovodive izmene zakona.
S druge strane, ono što bih htela da kažem zasigurno i ove izmene kao delimične samo u jednom delu zakona doneće do toga da u veoma brzom periodu, znači narednih meseci, moramo izmeniti još neke delove zakona. Ono što ohrabruje jeste da u javnoj raspravi jesu izmene i dopune Zakona o radu, a istovremeno i pismo koje je Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike, Sektor za rad, uputio Narodnoj skupštini, odnosno gospodinu Nebojši Stefanoviću, predsedniku Narodne skupštine, u vezi sa ovim, da su u pripremi izmene Zakona o radu i da se oni nadaju da će do kraja godine biti u parlamentu na razmatranju. Smatram da samo ovako izdvojeno ostaćemo uskraćeni za realizaciju ovog dela.
I htela bih još da kažem da bi trebalo još razmišljati posebno pošto se jel, osnovno nam je da unapredimo ostvarivanje prava žena, prevashodno, a zatim je to unapređivanje prava ne samo materinstva već i roditeljstva, jedna od velikih razloga i potreba za donošenje ovog zakona jeste i depopualizacija Srbije, odnosno mnoga naša naselja ostaju pusta. Međutim, ono na šta bih ja skrenula, jeste kategorija žena koja nije u radnom odnosu, mnogo težem od žena koje su zaposlene, i na koje bi posebno trebali da razmišljamo o načinu na koji bi mogli da podstičemo materinstvo, roditeljstvo u takvim sredinama. S obzirom da dolazim iz kraja koji se prevashodno bavi poljoprivredom, sa puno sela, ali u istoj situaciji su veliki broj sela u celoj Srbiji, jeste da ne spominjem težak položaj žena sa sela, ili koliko malo žena ostaje na selu, to je poseban problem, i da bi trebalo tim ženama na neki način, naći neki modus, svakako ne kroz Zakon o radu, ali moguće kroz jedan fond, pomoći i podrške i materinstvu za druge žene koje nisu u radnom odnosu i koje su u izuzetno teškoj situaciji.
I na kraju bih završila s time, jako je bitno za svaki zakon koji mi donesemo da možemo da ocenimo njegove rezultate. Znači, bilo bi jako dobro, s obzirom da je ovo poslanički zakon, da sebi damo jednu obavezu da u sprovođenju ovog zakona kontrolišemo kako se on sprovodi, da vidimo i da merimo rezultate ovakvih rešenja. Upravo da bi mogli da pospešimo ne samo ovaj zakon, nego uopšte da pospešimo i da ostvarimo one ciljeve koje smo donošenjem ovakvog zakona koje smo postavili. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem se potpredsednice.
Uvaženi ministre, uvažene kolege narodni poslanici, koleginica Biljana Hasanović Korać i ja smo podnele amandman na član 13. stav 3. koji govori o tome da se svi predmeti koji su predati i nalaze se u postupku legalizacije a koji nisu završeni, po sili ovog zakona prenose se na upis i smatraju se zahtevima za upis prava svojine.
Svojim amandmanom smo predložili da se u ovom delu omogući učešće stranke, odnosno da se dodaju reči da se uz saglasnost stranke ovi predmeti mogu preneti. Upravo iz razloga koje smo i u prethodnim diskusijama čuli, jer postupci su u toku, mnogi su zainteresovani da se taj postupak legalizacije završi, svesni da je sva dokumentacija dostavljena i da imaju uslove.
To je jedan deo zbog kojeg smo se zalagali, a istovremeno se radi o ravnopravnosti naših građana koji imaju potrebe za upis prava svojine, dok je delom zakon za sve ostale na principu dobrovoljnosti, samo za ove građane koji su već podneli zahtev za legalizaciju i on se praktično odvija po sili zakona.
S druge strane, ono što smatramo kao veliki problem u našem pravnom sistemu je što se na ovakav način strankama onemogućuje učešće u postupku od samog početka, što je u suprotnosti sa osnovnim načelima vođenja upravnog postupka.
Na Odboru za urbanizam, kad sam branila u ime svoje koleginice i mene ovaj amandman, predstavnik ministarstva nam je obećao da će sa ministrom u ovom delu posebno razgovarati, pa se nadam da je to preneto i da možemo i očekivati pozitivan odgovor da se usvoji ovaj amandman.

Poštovani predsedniče, potpredsednici, uvažena gospođa ministarko, uvaženi narodni poslanici, na član 5, odnosno na tačku 29. člana 5, narodni poslanik Janko Veselinović i ja podneli smo amandman koji se odnosi na potrebu preciziranja definicije programa energetske efikasnosti. U ovom delu definisanja programa energetske efikasnosti govori se o planskom dokumentu koji donosi jedinica lokalne samouprave, odnosno drugi obveznik sistema energetskog menadžmenta o planiranju itd.
Znači, polazeći od logike ovog zakona i od člana 4, gde se odvaja javni sektor od privrednih društava koja rade proizvodnju i prenos energije, pa zatim zgrade, domaćinstva itd, pa ima i kategorija ostalih korisnika energije. Samim tim smo smatrali da u članu 5. u tački 29. treba da se definišu i ostali nivoi javne vlasti, upravo u skladu duha zakona koji govori odvojeno o javnoj vlasti od ostalih.
S obzirom na mišljenje koje je dato, imam potrebe da dodatno ovo obrazložim. Iskoristiću, pored dva minuta koje imam pravo kao predlagač, i vreme poslaničke grupe. U mišljenju koje je Vlada dala, pozvala se na odluku Ustavnog suda koja se odnosi na član 68. od tačke 1. do 4. Zakona o prenosu nadležnosti u odnosu na autonomnu pokrajinu. Htela bih da skrenem pažnju da to mišljenje Ustavnog suda ima, pored toga što je osporen taj deo od tačke 1. do 4, ima i svoj komentar. Komentar koji se ovde može naslutiti iz mišljenja Vlade jeste da u oblasti energetike autonomna pokrajina nema izvornih nadležnosti, ali može imati poverene. Znači, oblast energetike može biti u oblasti poverenih poslova.
Ako se sada vratimo na Ustav, onda imate dva člana koja su ovde interesantna. Jedan je razgraničenje nadležnosti, član 177. stav 2. Ustava, koji kaže da se pitanja od republičkog, pokrajinskog i lokalnog značaja određuju zakonom i drugi član, to je član koji se odnosi na poveravanje nadležnosti, po kome autonomnoj pokrajini i lokalnoj samoupravi Republika može poveriti pitanja iz svoje nadležnosti, i to zakonom. Sve vreme Ustav spominje i piše zakon malim slovom. To znači da mogu biti zakoni iz različite oblasti, ne odnosi se samo na jedan zakon.
Takođe, u odnosu prava, obaveza, nadzora itd, isti član 178. govori da se i oni, znači, pitanje obaveza, nadzora, poverenih poslova, utvrđuje se takođe zakonom. Ako je ovo što imamo pred sobom predlog zakona, a mislim da to niko nije osporio, onda je ovo zakon kojim mogu u ovoj oblasti da se povere poslovi.
S tim u vezi, htela bih da kažem da amandman koji smo podneli ne može nikako da bude neustavan i van pravnog sistema. Sa tim se ne bih složila.
Zatim, imamo još jedan važeći zakon, a to je zakon matični u oblasti energetike. Podsećam na čl. 5, 8. i 10. Zakon o energetici je donet 2011. godine. Dve nivelacije je imao u toku 2012. godine, nije osporen. U tom zakonu je rečeno da predlog dela programa za teritoriju AP Vojvodine, nadležni organ autonomne pokrajine, na zahtev ministarstva, dostavlja u roku od 30 dana.
Dalje, da ne opterećujem, govori se o tome da i autonomna pokrajina može skupiti iz oblasti energetike podatke i posebno planovi razvoja, član 10, koji definiše šta je plan razvoja autonomne pokrajine i lokalne samouprave.
Znači postavlja se pitanje kako je ustavno poveriti iz dela svoje nadležnosti poslove lokalnoj samoupravi, a nije Ustavno i sa pravnim sistemom poveriti autonomnoj pokrajini iste poslove.
Još je nešto interesantnije zato što smo smatrali da treba da definišemo program. U Predlogu zakona se definišu budžetska sredstva u autonomne pokrajine kao i u lokalne samouprave i republike koje treba namenski utrošiti za ovo. Pitam se, kako ćemo trošiti ta budžetska sredstva ako se ne može na jednom nivou imati ni program, ni platu. Zahvaljujem se.

Znači, slažete se samnom da poslovi se mogu poveriti i da naši amandmani onda nisu protiv ustavni i da nisu u skladu sa pravnim sistemom, da je ovo predlog, u stvari radi centralizacije. Ako se centralizuje nešto, ako ima smisla centralizovati, onda se praktično nešto na svim nivoima vlasti centralizuje. Prosto toliko ima subjekata da vi morate poveriti deo poslova na svim nivoima vlasti da bi se što bolje ova materija sprovodila. Efikasnost, ja smatram da je ovo veoma bitno za naše društvo.
Znači, poveriti nekome da nešto uradi ne znači dati mu samo prava, prevashodno, ja gledam u poveravanju, s obzirom kada poverite, zadržite nadzor, gledam obaveze, dužnosti, zadatke koje treba izvršiti, koje smatram da na svakom nivou vlasti treba zadržati.
Po meni je neshvatljiva da će sledeća izmena Zakona o energetici doneti još veću centralizaciju. Mislim da u takvoj oblasti ne može se tako efikasno funkcionisati.

Svi amandmani koji slede, nekoliko njih, imaju istu logiku. Logika je bila da ako se članom 6. opredeljuje koje su obaveze Republike u ovom delu, koje su obaveze lokalne samouprave. Lokalne samouprave imaju program i plan energetske efikasnosti. Program i plan energetske efikasnosti imaju i svi drugi obveznici sistema energetskog menadžmenta.
Iz svih obrazloženja i ono što je napisano, ono što je dobijeno na odboru ovde, stoji da bi pokrajina trebala da spada u druge obveznike energetskog sistema. Prosto, logično je da je to nivo vlasti koji treba posebno odvojiti i jasno reći da ima mogućnost da ima program i plan energetske efikasnosti. Pri tome dalje govorim ne o izvornoj nadležnosti, o poverenoj nadležnosti, što nije osporio kao takvu mogućnost i Ustavni sud. To je logika, a s obzirom da slede amandmani, posle ću dokazati da program i plan energetske efikasnosti i ostalo što smo predložili za autonomnu pokrajinu uopšte se ne razlikuje, pa prema tome ovde uopšte nije jasno u čemu je problem, da li je problem samo da se izbegne maksimalno moguće spominjanje autonomne pokrajine, da je to jedini način da se to izbegne, a ne suštinska razlika. Naši stavovi se zapravo ne razlikuju. Mi želimo isto da bude efikasno.
Smatramo da nikada iz jednog centra ne možete postići takvu efikasnost. Teško da možete moje domaćinstvo bolje od mene da gledate sa stanovišta energetske efikasnosti.
Svi zainteresovani u ovom ozbiljnom odgovornom poslu treba da udružimo aktivnosti i snage i da istrajemo da povećamo energetsku efikasnost. Zahvaljujem.