Znači, opštine iznad 20.000 stanovnika, ako sam dobro primetila, ovde spadaju u veće korisnike. Autonomna pokrajina spada u veće. Nabrojana je.
Ako gledamo šta je predviđeno u programu energetske efikasnosti, koji je ovde predložen za ostale, jer s obzirom, logika sve vreme govori, ako su odvojene jedinice lokalne samouprave dobile su poverene poslove, što je logično da su dobile. Sijaset komunalnih preduzeća imaju. Hoću da podsetim da pokrajina nije samo zgrada banovine, da ima i javnih preduzeća i ustanova itd, i ima mnogo većih obaveza. Nije ona obično domaćinstvo.
Identično ono što smo mi predložili kao sadržaj programa energetske efikasnosti, ovde stoji kao ostali, gde bi trebalo da se podrazumeva i pokrajina. Prema tome, odbijanjem amandmana, posebno pozivajući se sve vreme da to ne može biti izvorno, a da pri tome niko nije ni tražio izvornu, nego poverenu nadležnost, smatram da to nije u redu i dalje smatram da ne može se autonomna pokrajina tretirati kao ostali, u smislu i rangu, s obzirom da su ostali privredni subjekti domaćinstva, zgrade, itd. Mislim da to nije način da se sa takvim tretmanom jedan nivo vlasti obradi u jednom predlogu zakona.

Upravo smo u ovom članu predložili da se odrede neka ovlašćenja nadležnih organa AP. Rekla bih da ovde ne može biti ništa u suprotnosti sa mišljenjem Ustavnog suda, jer i sam zakon kaže da su organi AP dužni da dostavljaju izveštaj ministarstvu. Znači, ovde se to predlaže, da vode bazu podataka na svojoj teritoriji, što ne znači da se ne vodi baza podataka na celoj teritoriji. To je isto nešto što ne može biti sporno, da organizuje polaganje ispita za energetske menadžere i na energetske savetnike. Ovde nije rečeno – licenca, nego samo – s obzirom da se polaganje ispita u ovoj oblasti obavlja u okviru AP Vojvodine i ne samo u ovoj oblasti. Znači, i rudari, geolozi, a da ne govorim i pravosudni ispit, da ne govorim da je ta materija bila pred Ustavnim sudom i da je Ustavni sud rekao da to nije neustavno, znači, taj pravosudni ispit. Licenca je nešto što treba da bude na nivou republike i to je jedinstveno.
Inače, program ostaje i nije dirnuto da program donosi ministar ili ministarstvo. Jedinstven program, jedinstveni kriterijumi i inspekcijski nadzor za koji smatramo da će se efikasnije vršiti ako se vrši i na tom nivou.
S obzirom da ne volim da koristim Poslovnik, da podsetim, izvinjavam se predsedniče, ali vama se obraćam momentalno. Znači, ne volim da zloupotrebim Poslovnik i iskoristiću deo vremena da vas zamolim, i budućeg predsedavajućeg – nijednog momenta za vreme ove rasprave, koristim pravo da branim amandmane koje sam podnela, nisam izašla iz teme dnevnog reda. Drugi poslanici su raspravu vodili šire nego što bi vodili u raspravi u načelu. Molila bih vas, nisam htela da koristim Poslovnik, da kažem da raspravljamo o načelu. Koristim poslaničko vreme i ipak vas molim da govorimo o amandmanima i da ne dozvolite da se govori o svemu i svačemu povodom ovih amandmana.

U ovom amandmanu se predlaže samo da se podaci sa teritorije AP Vojvodine, pored toga što se dostavljaju ministarstvu, dostavljaju i nadležnom organu AP iz prostog razloga što se smatra da kada AP Vojvodina ima podatke može u boljem smislu da koristi svoje kapacitete i na neki način da usmeri sredstva koja nisu sporna da ima u ovom zakonu u ovoj oblasti. Ako ne znate kakvi su vam rezultati u jednoj oblasti i na jednom području, teško da možete pravilno usmeriti sredstva i usmeriti ih u kom pravcu su najnužnija. Svesni smo da ovi podaci koji se prikupljaju u ministarstvu imaju i drugu ulogu. Pročitali smo obrazloženje, ne samo obrazloženje koje je dato sada već smo pratili i javnu raspravu 2011. godine i sve što je rečeno oko toga u javnoj raspravi.

Htela sam da kažem da se ovde radi isključivo o polaganju ispita. O tome sam već govorila. Znači, polaganje ispita iz svih oblasti koje mogu da se organizuju u AP Vojvodini dozvoljeno je u sijaset zakona i ni jednom kao povereni posao nije taj ni oboren pred Ustavnim sudom, niti je proglašen neustavnim.
Tako da, ono što je Odbor za ustavna pitanja rekao, da je to neustavno, mislim da su se zaleteli i zamalo da nisu i onaj amandman naš koji smo predložili na grejanje, na merenje grejanja, i za to rekli da je neustavno. Tako je krenulo širinom, jer ovde se verovatno treba svako udvarati svojoj vladi, bez obzira na ono što stoji pred nama.
Međutim, neću ovde više to elaborirati, jer sam već elaborirala koliko je to besmisleno da se onemogućava da se sa više komisija i na različitim mestima polaže ispit, pa onda ćemo od silne naše efikasnosti doći do toga da ćemo nekoliko godina čekati da imamo dovoljno onih koji su položili stručni ispit. Pri tome se ne slažem da se ovo ne može samo zato što na osnovu ovoga treba licenca. Sve više će trebati licenca. Ima jako puno profesija u kojima se traži licenca. To je sve moguće s obzirom na stručni i naučni kapacitet koji se nalazi i u drugim sredinama.
Ono što sam htela da kažem kada sam govorila o raspravi koja je išla van teme, svakako, gospođo ministarka, nisam mislila na vas. Sa vama je bila od izuzetne koristi rasprava. Ono što je meni danas jako bitno kao narodnom poslaniku i kao čoveku od autoriteta i sa moralnim integritetom, jeste da smo mi u današnjoj raspravi došli praktično do jednog zaključka, da amandmani koje smo moj kolega Janko Veselinović i ja podneli nisu protivustavni, niti su van pravnog sistema. Praktično, radi energetske efikasnosti, ministarstvo, odnosno ministar je rešio, odnosno odlučio ili procenio da treba centralizovati oblast.
Ono što bih ja sada vama htela da kažem sa ovog poslaničkog mesta, gde pratimo sva ministarstva i sve zakone, jeste da je to trend od kada je došla ova vlada. Svakim novim zakonom se događa upravo nova centralizacija. Mogu da shvatim, ali mora ćete da razumete i mene, sa stanovišta moje pozicije ne mogu da prihvatim. Znam da naši amandmani neće biti prihvaćeni, ali prosto osećamo obavezu da svoje stavove iznosimo i branimo. Zahvaljujem se.

S obzirom da je pravosuđe i ono što je u oblasti prava moja materija, samo da kažem – da, notar je centralizovan ispit, a pravosuđe nije. Polaganje ispita za rad u državnoj upravi se takođe organizuje i u AP Vojvodini.
Isto tako, da vam skrenem pažnju da mi odlažemo i odložili smo već za dve godine primenu Zakona o notarima, upravo zato što nemamo dovoljno onih koji su položili ispit da bi se mogla dobiti kritična masa da krenemo sa primenom. Neke stvari koje deluju efikasno, ipak se mogu i decentralizovano raditi još efikasnije. Zahvaljujem.

Poštovani potpredsedniče, poštovani ministre, uvažene kolege narodni poslanici, amandman sam podnela bez obzira na činjenicu da je bio očekivan. Smatram da svi amandmani koji su podneti na član 13. su trebali da budu pažljivije razmatrani, iz prostog razloga što oni imaju za nameru da se ne centralizuje totalno politika u oblasti razvoja poljoprivrede i da se da mogućnost da i lokalna samouprava i pokrajina imaju mogućnost i prilikom direktnog plaćanja da daju podršku razvoju poljoprivrede.
Normalno, to sam rekla i prilikom debate u načelu, normalno je da sva poljoprivredna politika treba da bude u skladu sa zakonom i sa nacionalnom politikom ruralnog razvoja i razvoja poljoprivrede. Ono što je bitno, bitno je omogućiti da se iz više izvora finansira oblast koja je veoma bitna za našu državu.
To je s jedne strane. Nije mi prihvatljiva jedna nepotrebna centralizacija, posebno ako znamo da smo u istom članu regulisali da sve mora biti u skladu sa nacionalnom politikom.
S druge strane, smatram da određene naše lokalne samouprave, pa i pokrajine na kraju krajeva imaju neke specifičnosti koje treba da podstiču, ako imaju mogućnosti i same.
Drugi deo amandmana se odnosi da na svaki program podrške lokalna samouprava i AP Vojvodine treba da dobije podršku, odnosno prethodnu saglasnost ministarstva.
Ako će nacionalna strategija biti jasno napisana i svima razumljiva, a za očekivati je da će tako biti, smatram da i skupštine lokalnih samouprava i Skupština AP Vojvodine mogu da vode računa o usklađenosti sa nacionalnom strategijom i da nije potrebno tražiti prethodnu saglasnost, dovoljno je da na kraju imamo redovne izveštaje i da imamo saradnju i koordinaciju bez na ovaj način ograničavanja delovanja lokalne samouprave i pokrajine. Zahvaljujem se.

Poštovani predsedniče, poštovani ministre, uvažene kolege narodni poslanici, kada govorimo o oblasti poljoprivrede, ovde je više puta i sam ministar rekao, i kolege poslanici, da je ova materija uređena. Imamo Zakon o poljoprivredi i ruralnom razvoju, imamo Program razvoja poljoprivrede i Program ruralnog razvoja do 2013. godine. U pripremi je, kako je ministar rekao, program ili strategija koja treba da obuhvata period od 2014. godine.
Znamo da je u pripremi. Ono što očekujemo je taj program koji bi nam trebao definisati mere, postupke i finansiranje naše poljoprivrede iz budžeta EU. Kada se donosi ovakav jedan specifičan zakon, vezano isključivo za podsticaje u poljoprivredi u ruralnom razvoju, onda je normalno da su od njega očekivanja velika.
U Predlogu zakona su navedene brojne mere podsticaja u poljoprivredi, kao i u ruralnom razvoju, ali jedan od ciljeva, što je rečeno u obrazloženju, a što je i ministar naveo, da je donošenje ovakvog zakona zapravo stvaranje jasnih uslova i predvidivost za ljude koji se bave poljoprivredom. Ono jeste i najveći zahtev poljoprivrednika, a to je uvek i zahtev privrednika. Mnogo je lakše privređivati kada znaš unapred kakvi te uslovi očekuju.
Ono što ipak ovim zakonom ne dobijamo u dovoljnoj meri, to je upravo ta predvidivost, jer brojne mere, biće uredbi, biće pravilnika, biće raznih uputstava, koje su ostavljene da donese ministar i Vlada. Znači, određeni su minimumi, na nekim delovima određen je maksimum podsticaja, ali ostaje veliki prostor koji se iz godine u godinu može promeniti i to nije dovoljno za neke kulture. Svi znamo, većina nas, ako ne potiče iz poljoprivrednih porodica ili se ne bavi poljoprivredom, živimo pored porodica koje se bave poljoprivredom, svakodnevno imamo prilike da se susrećemo sa tim ljudima, znamo da za neke kulture, kada vam dođe februar, mart, to je suviše kasno da vi možete da planirate, jer to planirate prethodnog leta, jer znamo da se mnoge kulture seju i u jesen. Da bi imali potpunu predvidivost, ovaj zakon je morao još više da precizira uslove, da ti uslovi ne budu ostavljeni na određivanju od godine do godine, praktično od sredstava u budžetu.
Ako su planirana sredstva u budžetu koja su najmanje u iznosu od 5% od ukupnog budžeta, onda je za očekivati da iz godine u godinu imamo sve više sredstva rezervisana za oblast poljoprivrede, što znači da bi sve manje trebalo da dođemo u probleme, u smislu da ne možemo te podsticaje i da ispoštujemo.
S druge strane, neki elementi su se u stvaranju uslova i preciziranju i možda mogli i kombinovati. Znači, da li je samo površina dovoljna da se odredi podsticaj? Da li se moglo kombinovati površina i prinos? Kad govorim o prinosu, mislim o kvalitetu i kvantitetu.
Drugo što bi ukazala jeste da Predlog zakona govori o podsticajima za obradivo poljoprivredno zemljište. Mi smo svojim amandmanima, i u mom govoru insistiram da se razmišlja o tome da se definiše kao o obradivom, ali i o obrađenom poljoprivrednom zemljištu. Znači, nacionalni interes nije samo da se podstiče obradivo zemljište, jer onda dolazimo do toga da imamo parlog, a to nije u interesu, najmanje u nacionalnom interesu i uopšte nije u interesu razvoja ove tako bitne oblasti za našu zemlju.
Sledeće na šta bi ukazala jeste upravo ovo što sam i spomenula, a to su kombinovani podsticaji. U Predlogu zakona se praktično podsticaji baziraju na, podsticanju tržišne proizvodnje, što nije sporno. Pri tome je izuzeta ona proizvodnja koja se smatra proizvodnjom za lične potrebe. Veoma je bitno da kada jedno samozadovoljno seosko domaćinstvo proizvodi za svoje potrebe i sa malim nevažnim tržišnim učešćem, doprinosi izdržavanju svoje porodice, jer na taj način doprinosi, u stvari, smanjivanju od liste čekanja na zapošljavanje i imamo zapravo rešenu egzistenciju određenih porodica.
Posebno bih ukazala u ovom delu sopstvene proizvodnje i kombinovanog načina podsticaja na lanac poljoprivredne proizvodnje. Ako mi ovde podstičemo samo krajne proizvode, a znamo istovremeno da u svetu veoma dobre rezultate u poljoprivredi upravo daje ona poljoprivreda koja je u lancu. Ako, primera radi, neko proizvodi krvno bilje, istovremeno ima svoju stoku, što po našim propisima spada u proizvodnju radi sopstvene koristi, ali se istovremeno i na kraju dobije i konačan proizvod, i sve zajedno doprinosi jednom uspešnom bavljenju poljoprivrednom proizvodnjom. Iz tog razloga i iz razloga da se ne napravi razlika između onih proizvođača koji rade samo za prodaju biljnih proizvoda i onih koji ih istovremeno i koriste za dalje unapređivanje svog poljoprivrednog domaćinstva, bilo bi dobro razmišljati o nekim kombinovanim podsticajima, upravo za ovakva gazdinstva.
Posebno bi ukazala na član 13. Predloga zakona. Meni lično nikada nije bilo jasno zašto, u stvari, imamo potrebe da nešto zabranimo? Zašto je urađena zabrana direktnih podsticaja od strane lokalnih samouprava i pokrajine?
U okviru javne rasprave je bilo dosta primedbi i od toga je delom uvaženo. Uvaženo je kod premija za osiguranje, kod regresiranja u nekim delovima i kod kreditne podrške.
Ako je poljoprivreda naš nacionalni prioritet, ako unapređivanjem poljoprivrede najbrže možemo da popravimo naš spoljnotrgovinski bilans, s druge strane, imamo veoma dobru lokalnu i regionalnu politiku podsticaja poljoprivrede, zašto smo imali potrebe da ograničimo izvore za podsticaje poljoprivrede? Na taj način bi samo dobili više sredstva, a pri tome je normalno da pri podsticaju poljoprivrede svi treba da vode računa o nacionalnoj strategiji ili o nacionalnom programu i normalno da treba da postoji jedna evidencija o podsticajima u poljoprivredi i jedna saradnja, komunikacija i koordinacija, da bi se što bolje sva sredstva koja nikada nisu dovoljna, iskoristila.
Drugi deo ovog pitanja jeste i pitanje i ministru. Možda nisam dovoljno mogla da nađem u tekstu zakona, s obzirom da nisam poljoprivredni stručnjak. Recimo, u ovom delu za lokalni podsticaj, veoma je interesantno voćarstvo, vinogradarstvo, cvećarstvo, da li u okviru ovih mera, direktno ih nisam našla, se podstiče kupovina sadnica i ostalo što je potrebno za razvoj voćarstva, vinogradarstva i cvećarstva? Upravo su to neki lokalni i regionalni prioriteti gde bi se onda, ako negde nije nacionalni interes, mogla iskoristiti sredstva lokalnih i pokrajinskih fondova za te prilike da imamo i treba ih što bolje iskoristiti.
Drugi deo zakona se odnosi na ruralni razvoj. Složila bih se sa svim kolegama koje su ovde govorile da je to izuzetno važna oblast. Moram da kažem da su u ovom delu moja lična očekivanja, ali i očekivanja ostalih koji žive na selu, bila veća od onog što smo dobili ovim predlogom zakona.
U ovom delu Predlog zakona je suviše uopšten. Tu ima sve, ali se jako teško u njemu možete snaći, jer je na suviše velikom nivou uopštenosti. Trebalo je to više konkretizovati i pretvoriti drugačije. Znači, u ovom delu je više u fazi deklaracije, nego što je u fazi zakona pripremljeno.
Govorimo o unapređenju infrastrukture od strane lokalnih samouprava, a istovremeno ne dajemo jedan cilj, ili da bi videli kakva će biti ta infrastruktura, definitivno treba da izjednačimo infrastrukturu u selu sa infrastrukturom u gradu, da bi se ostajalo na selo. Zatim, kod obezbeđivanja istih uslova za decu na selu kao za decu u gradu, kada se radi o predškolskim ustanovama, o zdravstvenoj zaštiti.
Ono što ovde nedostaje a što je isto veoma bitna oblast su žene na selu. Položaj žena na selu je praktično veoma težak. U ovom delu o podršci, o ruralnom razvoju nema planirane posebne podrške ženskom preduzetništvu.
Takođe, nedostaje mi podrška tradicionalnoj proizvodnji koja bi bila veoma značajna za našu promociju i za naš razvoj poljoprivredne proizvodnje. Mislim da smo zemlja koja ima šta da ponudi u tom smislu.
Istovremeno, u delu ruralnog razvoja je veoma bitna izgradnja prerađivačkih kapaciteta, podsticaj za proizvodnju vina, za preradu voća, za preradu mesa itd, a ovde su neke kolege govorile o preradi živinarskog mesa itd. To je veoma bitno.
Ono gde smatram da nam trebaju posebno strateški partneri, što je ministar rekao da je jedan od ciljeva, pored povećanja agrarnog budžeta, jasnih uslova, predvidivosti, nalaženja strateških partnera i što je za mene mnogo bitnije je da nađemo strateške partnere upravo u izgradnji prerađivačkih kapaciteta, nego u preradi poljoprivrednog zemljišta.
Na kraju bih govorila o stručnim poljoprivrednim službama, odnosno edukaciji poljoprivrednika više bih rekla. Što se toga tiče edukacija poljoprivrednika je sada mnogo bolje organizovala nego što je bila, ali svakako nedovoljna. Ono što se očekuje jeste da te stručne poljoprivredne službe koje su savetodavne za poljoprivrednike im budu dostupne, odnosno da imaju bolju disperziju u celoj zemlji. Kada govorimo o edukaciji, svakako nešto što bih spomenula jeste da je bitna edukacija ne samo sa čistom nastavom nego sa oglednom proizvodnjom. Dobre rezultate daju kada poljoprivredni proizvođač na licu mesta može da se upoznaje sa načinom proizvodnje. To je mnogo efikasnije od literature.
Jako dobre rezultate svakako u edukaciji poljoprivrednika, pored tih naših oglednih proizvodnih parcela jesu i njihova mogućnost da putuju i odu i u druge zemlje i na konkretnim primerima vide kako se drugi ljudi bave poljoprivredom na savremen način. Hvala.

Poštovani potpredsedniče Narodne skupštine Republike Srbije, poštovani predsedniče Skupštine AP Vojvodine, podsetila bih sada na reči gospodina Pastora u izlaganju kada smo raspravljali ovaj zakon u načelu. On je rekao da neki amandmani dovode AP Vojvodinu u ponižavajući položaj. Mislim da je upravo ovaj prevashodno amandman koji Pokrajinu dovodi u ponižavajući položaj.
Znači, ako samom činjenicom da polazimo od bilo kakvog udruživanja sredstava, radilo se o AP Vojvodini i Republici, radilo se o fizičkim licima, radilo se o licima druge prirode, ako neko učestvuje sa sredstvima 22, a neko sa 78, morate priznati da bi bilo izuzetno teško naći slučaj u kome onaj ko je manjinski vlasnik nečega utiče na najbitnija pitanja ravnopravno, ali ne samo ravnopravno, nego ima i mogućnosti da najbitnija dokumenta i najbitnija akta fonda dovede do toga da nikada ne budu usvojena, što znači da fond ne može ni da radi.
Ako gledamo zakon u celini, ako gledamo one amandmane koje je podnela Vlada Republike Srbije i koje je istovremeno prihvatio Odbor i predlagač, a to je da nadalje Republika Srbija neće ulagati sredstva u ovaj fond, da ima mogućnost samo Pokrajina. To da karikiramo, ali to jeste realna mogućnost, da jednoga dana, i to veoma skoro, Pokrajina bude vlasnik kapitala u tom fondu 98%, a Republika 2%, da ne kažem da može da bude i 0,2%, i sa takvim procesom učešća treba da odlučuje o najbitnijim pitanjima. Kada bi bili odnosi uvek korektni, da kažemo da to jesu bitna pitanja i uvek će se dogovarati, međutim, svesni smo svakodnevno i svakim novim aktom šta se zapravo želi i na koji način se želi devastirati autonomija AP Vojvodina.
Znači, sa jedne strane imamo deklarativno da smo svi za autonomiju Pokrajine, ali svaki akt nam donosi nova i nova sve neprijatnija iznenađenja. Prema tome, treba zapravo otkloniti ovakvu jednu mogućnost da zapravo jedan manjinski osnivač ima ucenjivački odnos prema većinskom osnivaču.
Pitam sve vas, mi svi dolazimo iz neke lokalne samouprave, da li bi prihvatili da neka druga lokalna samouprava gde vi investirate novac ili Republika ili pokrajina odlučuje o sudbini onoga što građani u vašoj sredini stvaraju? Mi smo samo nekoliko sati pre u okviru rasprave o Zakonu o javnim nabavkama čuli da su u decentralizaciji najbitnija sredstva i da smo upravo mi ti koji želimo da omogućimo pokrajini i svojim opštinama da o nekim sredstvima odlučuje.

Pričam o amandmanu i nikog ne vređam. Ovaj amandman u stvari sve to onemogućava. Vraćam se na amandman jer nikad nisam, izvinite potpredsedniče, ali ja se stvarno držim teme i uopšte nisam ni prestala da govorim upravo o značaju i o šteti koju može da donese ovom predlogu zakona upravo ovaj amandman. Zahvaljujem.

Poštovani predsedniče, poštovani predsedniče Skupštine AP Vojvodine, uvažena ministarko, poštovane kolege, govoriću s obzirom i na vreme koje je odmaklo i na raznovrsnost predloga koji nam se našao u objedinjenoj raspravi, isključivo ću govoriti samo o jednom Predlogu zakona, a to je Zakon o Razvojnom fondu AP Vojvodine.
Kao što su rekle moje kolege da će poslanici DS podržati Predlog ovog zakona ja bih sada u nekoliko reči obrazložila iz kojih razloga. Godine 2005. donet je Zakon o bankama koji i dan danas važi. Članom 5. tog Zakona o bankama su poslovi kreditiranja omogućeni da vrše samo poslovne banke i one institucije koje su osnovane zakonom. U to vreme u pokrajini je bilo više fondova koji su bili osnovani i namenjeni razvoju AP Vojvodine, ali bih podsetila, a svi vi znate da u mnogim lokalnim samoupravama širom Srbije koje su postojali tada više fondova koji su bili namenjeni takođe razvoju sopstvenih lokalnih samouprava.
U istom zakonu, u prelaznim odredbama je bio dat rok u kome sve institucije koje su se bavile kreditiranjem do tada, a podsećam vas da do tada smo imali i štedionice i štedno-kreditne zadruge i fondove koje su osnovale pokrajine i lokalne samouprave, imale su rok u kome ili da se pripoje određenoj banci ili da sami nastave da rade kao banka. Podsećam vas da je na osnovu tog zakona Poštanska štedionica i postala banka.
Autonomna pokrajina Vojvodina je tada imala nekoliko inicijativa da premosti način uređivanja te oblasti. Jedan od toga je bio predlog za izmenu Zakona o bankama kako bi se stvorio osnov za opstanak pokrajinskih fondova, a istovremeno i fondova lokalnih samouprava. Drugi je bio pokušaj da tada da se donese Zakon o Fondu za razvoj AP Vojvodine i treće je bila inicijativa na Vladi Republike Srbije, a sve se to dešavalo u periodu od 2006. do 2007. godine, nakon usvajanja Zakona o bankama. Znači, bila je inicijativa da se donese zakon kojim bi se regulisale institucije koje bi se bavile mikrokreditiranjem.
Nažalost, sve te inicijative su ostale bez odgovarajućeg odgovora od Vlade Republike Srbije. Pored ovog problema koji su pokrajinski fondovi imali sa Zakonom o bankama, podsećam vas još na jednu činjenicu, da svi ti fondovi i u našim opštinama, i u pokrajini su osnovani na osnovu Zakona o fondacijama, zadužbinama i fondovima. To je zakon koji ima više od 20 godina. Unazad dve godine u ovom cenjenom domu je donet novi Zakon o zadužbinama. Tim zakonom zapravo je prestao da važi stari zakon o fondacijama, zadužbinama i fondovima i igrom slučaja javna rasprava je bila obavljena o tom zakonu i u Novom Sadu i tada je skrenuta pažnja da ako se ukine stari zakon u potpunosti o fondacijama, fondovima i zadužbinama, da će doći u problem mnogi lokalni i regionalni fondovi koji su registrovani u skladu sa tim zakonom.
Ostala je jedna odredba po kome se statusni deo rada ovih fondova reguliše po tom zakonu koji, s obzirom da je dva puta od tada promenjen, Zakon o privrednim društvima u potpunosti, znači, ostao je da fondovi rade po jednom veoma arhaičnom zakonu sa mnogim pojmovima koji se u našem privrednom životu više i ne koriste. Iz tih razloga je veoma bitno da se omogući, bar ovim zakonom, da pokrajina dobije jedan razvojni fond koji neće imati jednu anahronu formu prevaziđenu, s druge strane imaće svoju delatnost koja neće biti u suprotnosti sa Zakonom o bankama, jer Zakon o bankama dozvoljava da se i druge institucije koje su osnovane zakonom bave kreditiranjem.
Ovaj fond po mnogo čemu i njegova delatnost, pošto je ovde bilo govoreno o njegovoj delatnosti, jeste veoma sličan Fondu za razvoj Republike Srbije, doista nije po kapitalu, ali po delatnosti jeste, i jedino što ovaj fond nema u svojoj delatnosti, a to je davanje garancija.
Nadam se da u toku rasprave u pojedinostima i kada budemo odlučivali po amandmanima, ovaj tekst će ostati u integralnom tekstu relativno sličnom onome i što je ušao u proceduru, s obzirom kao što vidimo iz obrazloženja on jeste plod sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade AP Vojvodine. Zahvaljujem.

Ovaj amandman sam podnela iz razloga što mi se čini da je, prvo, u Zakonu o javnim preduzećima, nije mesto, na kome bi trebalo da se obustavlja izvršenje budžeta, to jeste bilo mesto u Zakonu o budžetu, s jedne strane.
Sa druge strane, iako nemam ništa protiv finansijske discipline i smatram da svako na svakom nivou vlasti treba da budu odgovorni za rad svojih javnih preduzeća, smatram da su suviše stroge kazne predviđene u članu 55. ovog zakona, zato što je tu predviđeno da se obustavlja kompletno izvršenje budžeta prema lokalnim samoupravama, gradu Beogradu i pokrajini.
To može dovesti do finansijskog kraha određene lokalne samouprave, koja nema dovoljno sopstvenih prihoda. S druge strane, moglo se na drugačiji način možda rešiti kaznama prema javnim preduzećima i prema pojedincima koji su odgovorni, a ne prema građanima.
Ako kažem, podržavam svaku finansijsku disciplinu i odgovornost na svakom nivou vlasti, ove su mere prestroge, a pošto će Vlada tek urediti postupak privremene obustave, kod Zakona o budžetu je bilo jasno da ta privremena obustava možda traje najduže do 31. decembra 2013. godine, a u zakonu koji nije oročen, onda nije jasno koliko može da traje ta privremena obustava i koliko problema jednoj lokalnoj samoupravi može da dovede ovakvo rešenje. Zahvaljujem.

Samo da ukažem da se ovde ne radi samo o rokovima plaćanja i o primanju viška radnika, ovde se radi uopšte o usvojenim, znači o ne izvršenju bilo kog dela usvojenog programa javnih preduzeća. Pri tome kažem, zalažem se da svako snosi odgovornost za svoje greške, ali čini mi se da bi u ovom slučaju snosili posledice građani, to je zašto sam ovaj amandman predložila.

Poštovana potpredsednice, poštovani predsedniče Skupštine AP Vojvodine, uvažene kolege narodni poslanici, kao da ne raspravljamo o jednom zakonu, a posebno, kao da ne raspravljamo o zakonu u pojedinostima.
Nisam htela da koristim Poslovnik, da bih skrenula pažnju da je rasprava otišla, jer je ovo šira rasprava nego što bi trebala da bude u načelu. Više se ne zna o čemu se sve raspravlja, a zapravo pred nama imamo jedan veoma kratak predlog, predlog dopune Zakona, koji je jasan, samo ga treba pročitati, da je Skupština AP Vojvodine u ovoj dopuni tražila, u stvari, da osnovica za utvrđivanje budžeta AP Vojvodine budu prihodi i primanja. Niko nije tražio rashode i niko nije tražio da osnovica bude deficit, s obzirom da su ovde razgovori išli i na tu stranu.
S druge strane, pred nama jeste ono o čemu bi danas trebalo da razgovaramo, a to je jedan amandman na ovaj zakon. Amandman je veoma praktičan i logičan i koji je Skupština AP Vojvodine, kao predlagač, usvojila. Znači, da javni prihodi i primanja, javni rashodi i izdaci na teritoriji AP Vojvodine se posebno evidentiraju. To bi bilo od izuzetnog značaja, da se zakon prihvati zajedno sa amandmanom, iz prostog razloga, jer nam je u današnjoj diskusiji jasno da, nakon što smo usvojili budžet Republike Srbije, nama nije jasno koliko je novca opredeljeno za narednu godinu za budžet AP Vojvodine, iz prostog razloga što budžet koji je usvojen nije nikome jasan, u smislu njegove transparentnosti? Imate sredstava koja su transferna, imate sredstva koja su u procentima, i na kraju ima sredstva koja će, ako Republika nešto uloži na teritoriji AP Vojvodine, naknadno to prikazati kao da su to sredstva namenjena za budžet AP Vojvodine.
Znači, krenuli smo godinu sa veoma nejasnim i nepreciznim podacima. Da bi do kraja bilo jasno kako je poštovana ustavna odredba u delu gde se govori o budžetu AP Vojvodine, treba usvojiti Predlog zakona o budžetskom sistemu koji je predložila Skupština AP Vojvodine i istovremeno prihvatiti amandman koji je podnela poslanička grupa DSS. Zahvaljujem.

Poštovana potpredsednice, poštovana ministarko, uvažene kolege narodni poslanici, danas kada govorimo o objedinjenoj raspravi, o setu zakona, onda najjasnije možemo da sagledamo nekoliko paradoksa. Iako je bilo malo vremena, zakoni su po hitnom postupku, ali pažljivim čitanjem možemo da vidimo da pred sobom imamo zakon koji reguliše zateznu kamatu i gde se poziva, praktično u obrazloženju, da se ovaj zakon donosi na osnovu Odluke Ustavnog suda, kojom je osporeno, uz ostalo i ustavnost odredbe, ali i suprotnost sa Zakonom o obligacionim odnosima.
Istovremeno, pred sobom imamo drugi zakon, a to je zakon koji reguliše izmirenje novčanih obaveza i utvrđivanje rokova kojim direktno idemo protiv istog tog zakona o obligacionim odnosima i na sasvim drugačiji način regulišemo, odnosno utičemo na slobodu ugovaranja među privrednim subjektima i normalno istovremeno dotičemo se i odredbe Ustava koji o toj slobodi takođe govori. Tako da je veoma čudno da na jednoj sednici u objedinjenoj raspravi, u istom setu zakona sa jedne strane na ono što se pozivamo, na drugoj strani odmah i kršimo.
Ono što je svima bilo i najbitnije u ovom setu zakona, svakako jeste Zakon o javnim preduzećima, i samo ću nekoliko reči o njemu isto reći. Znači, iako smo imali veliku sumnju upravo unapređivanju izbora direktora u javnim preduzećima, danas u diskusiji kada nam je rečeno da će komisija koja će pomoći u izboru i koje smo mi sumnjali, ali vladajuća koalicija nas je ubedila da će to biti prave komisije koje će brojati, složiti kandidate po broju cipela, onda stvarno moramo reći da ste nas jako ohrabrili.
Veoma interesantno je ono što je izbegnuto ili nije rečeno u današnjoj raspravi, da se ne bi ponavljala oko drugih stvari, jeste način na koji se Zakonom o javnim preduzećima sprečava zapravo izvršenje Zakona o budžetu. To je verovatno jedan jedini primer na svetu i takvih verovatno više nema. Znači, pored načina izvršavanja budžeta, znači, obaveza koju utvrdimo u budžetu, onda Zakonom o javnim preduzećima mi zapravo obustavljamo izvršenje budžeta. Radi se o rigoroznim, rigidnim kaznama za lokalne samouprave, ako se desi da javno preduzeće ne donese program, ne izvršava svoje programske obaveze ili ne plaća u rokovima. Znači, nisu sankcije usmerene samo na ta javna preduzeća, nego su usmerene na lokalne samouprave.
Takve sankcije su neprimerene, može da dovede do kompletnog kolapsa u određenim sredinama, posebno u onim sredinama koje nisu dovoljno jake i nemaju svoje izvorne prihode.

Znači, u ovoj diskusiji, nije Zakon o Fondu za razvoj tema, nego je povodom Zakona o Fondu za razvoj, s obzirom da je ministar tu, samo bih skrenula pažnju da je potrebno upravo iz razloga regionalnog razvoja voditi računa o stvaranju osnova određenim institucijama koje bi radile na regionalnom nivou, podršku razvoja privrede. Znači, nema pravnog osnova za mikrokreditiranje, nema pravnog osnova za određene fondove i fondacije koje nisu privatne na regionu. To bih molila ako bi to moglo uskoro da uđe u proceduru. Hvala.