Hvala najlepše.
Poštovani predsedavajući, poštovani ministri, meni je jako drago da se otvorila tema obrazovanja zato što je to ključna tema o kojoj sam želeo da govorim i ona je posledica činjenice da razumem da je ovaj budžet iznuđen, ali da mene brine što u njemu se zapravo ne nudi nikakva vizija budućnosti i to se najbolje vidite na način na koji je obrazovanje tretirano u ovom budžetu.
Vi ćete reći da u ovom trenutku taj deo budžeta uvećan u odnosu na rebalansirani budžet prošle godine, ali nažalost, struktura troškova je ostala apsolutno ista, a ona nigde ne ukazuje na potrebu radikalne reforme sistema obrazovanja, naprotiv ona je u mnogo čemu retrogradna, u mnogo čemu, zapravo koči pravi razvoj obrazovanja.
Daću mali primer. Za podršku srednjoškolskom teološkom obrazovanju se daje više nego za Komisiju za praćenje i ocenu uspeha obrazovanja. Za teološko srednje i visoko obrazovanje se daje više nego za Komisiju za razvoj obrazovanja i vaspitanja u Srbiji. Znam da se mi nadamo da će nam Bog pomoći da iz ove krize izađemo, ali ja mislim da će to mnogo više i uspešnije uraditi znanje i to znanje koje će dobiti mladi ljudi.
U prvobitnoj verziji budžeta i uopšte zakona koji su doneti bilo je predviđeno, između ostalog, da se na dve godine zaustavi zapošljavanje i u oblasti vaspitanja i nauke, obrazovanja, visoko školskog obrazovanja i nauke. KONUS, znači udruženje rektora srpskih univerziteta je tražio sastanak sa Odborom za obrazovanje. Tom sastanku su prisustvovali predstavnici Srpske akademije nauka i umetnosti, jedino nije prisustvova niko iz vladajuće koalicije osim časnog izuzetka jednog. Te mi nismo bili u mogućnosti da donosimo odluke nego samo da napravimo preporuke koje su srećom usvojene, pa sada je taj deo promenjen u zakonima, pa nastavno osoblje, istraživačko osoblje, visoko školsko može da se zapošljava, zavisno od potreba u sledeće dve godine. To nažalost ne važi za druge nivoe obrazovanja. U osnovnom, srednjem i predškolskom vi i dalje nećete moći da zapošljavate nove kvalitetne ljude, a to znači mlade ljude, između ostalog.
Kada se govori o tome da je veoma teško nostrifikovati diplome pošto patimo navodno zbog velikog odlikova mozgova, a ja mislim da je suprotna stvar u pitanju, treba neke stvari pojasniti. Korporacije nemaju problem sa prijemom studenata koji se vraćaju iz inostranstva zato što oni ne traže nostrifikovanu diplomu. Nostrifikovanu diplomu traže državne ustanove, između ostalog univerziteti i javne ustanove. Dakle, naš javni sektor, naša država se brani od novog znanja i od novih kvalifikacija a ne korporacije koje naravno uvek zapošljavati one koji su kvalifikovani za posao koji treba da obavljaju. To je nešto što treba menjati i to bi trebalo da se na neki način vidi i u budžetu koji je predložen, a ne vidi se.
Budžet koji je predložen za obrazovanje je naprosto jedan zbir različitih predstavljanja plata tj. doprinosa koji se daju zaposlenima. Da li se oni vode kao plate, da li se vode kao specijalizovane usluge, to je drugo pitanje, ali u svakom slučaju promena budžeta koji je nemoguće ovako kroz amandmane sprovesti zato što je budžet za obrazovanje potpuno netransparentan, jer su prihodi, tj. rashodi prikazani tako da ne znate zapravo odnose.
Gde su recimo u budžetu nabavke materijala za naučne projekte. Ko ih pronađe od mene dobija sve pohvale. Jer, kada razgovarate sa ljudima iz nauke, oni govore o neophodnosti zapošljavanja mladih i o tome da nemaju materijal da svoje projekte sprovedu.
Dakle, sve promene koje očekujete su moguće onog trenutka kada imamo kvalifikovanu radnu snagu. Sa ovakvim sistemom obrazovanja neće imati ko da radi u toj novoj privredi i u tim novim odnosima koje želite da uspostavite. Hvala.

Meni je drago da vi nećete da branite obrazovni sistem jer ga je nemoguće odbraniti. To je vrlo mudro, ne treba braniti ono što se ne može odbraniti. Ali, s druge strane očekujem da zaista to stavite kao prioritet ove Vlade zato što je to dugoročna investicija. Vi govorite o tome da ćete podstaći naučni rad. Ko će biti ljudi koji će moći da sprovode te naučne projekte? Da li će oni biti ovde ili će biti negde van zemlje, zato što ovde nemaju uslove početne da ostvare ono što im je potrebno za naučni rad. To je prvo.
Drugo, moram da kažem da je iza cele ove akcije, po meni, postoji jedna, rekao bih, dugoročna politika koja zapravo ima nameru da oslabi državne univerzitete i da ovom vrstom podsticanja, da tako kažem, stvaranja nesigurnosti među visoko školskim naučnim i ostalim osobljem ih usmeri ka privatnim univerzitetima.
Poslednji PISA testovi, na kojima smo prošli tako katastrofalno kao što smo prošli, su pokazali sledeće. Tamo gde država kontroliše obrazovanje na način koji je osmišljen dugoročno, kao što je Finska, Finska je bila prva evropska zemlja posle pet azijskih koje ovog trenutka pokazuju najbolje rezultate, Švedska je doživela veliki pad. Zato što je uvela u velikom procentu privatno obrazovanje na svim nivoima.
Još jednu stvar moram da kažem po pitanju odliva mozgova. Direktno sam od jednog od ljudi, koji je još uvek u Ministarstvu obrazovanja, čuo da je odliv mozgova potpuno u redu, jer šalju mnogo sredstava iz inostranstva i da je to vrlo važno za naš budžet. Prema tome, vi se možete ne slagati sa tim, ja se naravno ne slažem sa tim, ali to je izrečeno i to je negde prisutno, ja mislim u svesti onih koji blokiraju povratak tih ljudi iz inostranstva u Srbiju.

Mislim da nema nauke koja može da reši pitanje koke i jajeta, pa ne možemo ni mi ovde sasvim sigurno.
Ono što bih hteo da kažem jeste da se ne može reforma sprovoditi ako se ne promeni institucija. Promenjen je ministar, ali ja moram da kažem da je Ministarstvo ostalo jednako zatvoreno za bilo kakvu ideju o promenama. A budžetom, kako je predviđeno, oni koji treba da iniciraju to, Zavod za razvoj obrazovanja i vaspitanja, Zavod za kontrolu kvaliteta, su opet u drugom planu. Dakle, mi nećemo da merimo znanje koje dajemo, nećemo da ga na pravi način ocenjujemo.
Mi imamo, naravno, pitanje plata, o tome se govorilo već ovde za nastavno osoblje itd, ali to sve zapravo zapostavlja ono što jeste cilj obrazovanja. A to je obrazovanje mladih, kvalifikovanih kadrova koji su dovoljno fleksibilni u svom znanju, koji znaju da prepoznaju, koji znaju nove tehnologije, koji se mogu brzo prilagođavati brzim promenama koje mi moramo sprovesti. Ja znam da reforma obrazovanja nije moguća za godinu dana ni za dve godine, ali se mora početi.
U ovom budžetu nema nijedne stavke, osim tih četiri milijarde za nauku, uslovno rečeno, koja zaista kaže – ovo je naš prioritet. Dajte da menjamo obrazovanje da bi neko uopšte morao da koristi te četiri milijarde o kojima vi govorite i pokrene privredu. Ja negde ipak mislim da je znanje to što pokreće privredu, a ne privreda da treba da utiče na znanje u tom smislu. Hvala.

Hvala najlepše.
Poštovani predsedavajući, poštovani ministri, meni je jako drago da se otvorila tema obrazovanja zato što je to ključna tema o kojoj sam želeo da govorim i ona je posledica činjenice da razumem da je ovaj budžet iznuđen, ali da mene brine što u njemu se zapravo ne nudi nikakva vizija budućnosti i to se najbolje vidite na način na koji je obrazovanje tretirano u ovom budžetu.
Vi ćete reći da u ovom trenutku taj deo budžeta uvećan u odnosu na rebalansirani budžet prošle godine, ali nažalost, struktura troškova je ostala apsolutno ista, a ona nigde ne ukazuje na potrebu radikalne reforme sistema obrazovanja, naprotiv ona je u mnogo čemu retrogradna, u mnogo čemu, zapravo koči pravi razvoj obrazovanja.
Daću mali primer. Za podršku srednjoškolskom teološkom obrazovanju se daje više nego za Komisiju za praćenje i ocenu uspeha obrazovanja. Za teološko srednje i visoko obrazovanje se daje više nego za Komisiju za razvoj obrazovanja i vaspitanja u Srbiji. Znam da se mi nadamo da će nam Bog pomoći da iz ove krize izađemo, ali ja mislim da će to mnogo više i uspešnije uraditi znanje i to znanje koje će dobiti mladi ljudi.
U prvobitnoj verziji budžeta i uopšte zakona koji su doneti bilo je predviđeno, između ostalog, da se na dve godine zaustavi zapošljavanje i u oblasti vaspitanja i nauke, obrazovanja, visoko školskog obrazovanja i nauke. KONUS, znači udruženje rektora srpskih univerziteta je tražio sastanak sa Odborom za obrazovanje. Tom sastanku su prisustvovali predstavnici Srpske akademije nauka i umetnosti, jedino nije prisustvova niko iz vladajuće koalicije osim časnog izuzetka jednog. Te mi nismo bili u mogućnosti da donosimo odluke nego samo da napravimo preporuke koje su srećom usvojene, pa sada je taj deo promenjen u zakonima, pa nastavno osoblje, istraživačko osoblje, visoko školsko može da se zapošljava, zavisno od potreba u sledeće dve godine. To nažalost ne važi za druge nivoe obrazovanja. U osnovnom, srednjem i predškolskom vi i dalje nećete moći da zapošljavate nove kvalitetne ljude, a to znači mlade ljude, između ostalog.
Kada se govori o tome da je veoma teško nostrifikovati diplome pošto patimo navodno zbog velikog odlikova mozgova, a ja mislim da je suprotna stvar u pitanju, treba neke stvari pojasniti. Korporacije nemaju problem sa prijemom studenata koji se vraćaju iz inostranstva zato što oni ne traže nostrifikovanu diplomu. Nostrifikovanu diplomu traže državne ustanove, između ostalog univerziteti i javne ustanove. Dakle, naš javni sektor, naša država se brani od novog znanja i od novih kvalifikacija a ne korporacije koje naravno uvek zapošljavati one koji su kvalifikovani za posao koji treba da obavljaju. To je nešto što treba menjati i to bi trebalo da se na neki način vidi i u budžetu koji je predložen, a ne vidi se.
Budžet koji je predložen za obrazovanje je naprosto jedan zbir različitih predstavljanja plata tj. doprinosa koji se daju zaposlenima. Da li se oni vode kao plate, da li se vode kao specijalizovane usluge, to je drugo pitanje, ali u svakom slučaju promena budžeta koji je nemoguće ovako kroz amandmane sprovesti zato što je budžet za obrazovanje potpuno netransparentan, jer su prihodi, tj. rashodi prikazani tako da ne znate zapravo odnose.
Gde su recimo u budžetu nabavke materijala za naučne projekte. Ko ih pronađe od mene dobija sve pohvale. Jer, kada razgovarate sa ljudima iz nauke, oni govore o neophodnosti zapošljavanja mladih i o tome da nemaju materijal da svoje projekte sprovedu.
Dakle, sve promene koje očekujete su moguće onog trenutka kada imamo kvalifikovanu radnu snagu. Sa ovakvim sistemom obrazovanja neće imati ko da radi u toj novoj privredi i u tim novim odnosima koje želite da uspostavite. Hvala.

Meni je drago da vi nećete da branite obrazovni sistem jer ga je nemoguće odbraniti. To je vrlo mudro, ne treba braniti ono što se ne može odbraniti. Ali, s druge strane očekujem da zaista to stavite kao prioritet ove Vlade zato što je to dugoročna investicija. Vi govorite o tome da ćete podstaći naučni rad. Ko će biti ljudi koji će moći da sprovode te naučne projekte? Da li će oni biti ovde ili će biti negde van zemlje, zato što ovde nemaju uslove početne da ostvare ono što im je potrebno za naučni rad. To je prvo.
Drugo, moram da kažem da je iza cele ove akcije, po meni, postoji jedna, rekao bih, dugoročna politika koja zapravo ima nameru da oslabi državne univerzitete i da ovom vrstom podsticanja, da tako kažem, stvaranja nesigurnosti među visoko školskim naučnim i ostalim osobljem ih usmeri ka privatnim univerzitetima.
Poslednji PISA testovi, na kojima smo prošli tako katastrofalno kao što smo prošli, su pokazali sledeće. Tamo gde država kontroliše obrazovanje na način koji je osmišljen dugoročno, kao što je Finska, Finska je bila prva evropska zemlja posle pet azijskih koje ovog trenutka pokazuju najbolje rezultate, Švedska je doživela veliki pad. Zato što je uvela u velikom procentu privatno obrazovanje na svim nivoima.
Još jednu stvar moram da kažem po pitanju odliva mozgova. Direktno sam od jednog od ljudi, koji je još uvek u Ministarstvu obrazovanja, čuo da je odliv mozgova potpuno u redu, jer šalju mnogo sredstava iz inostranstva i da je to vrlo važno za naš budžet. Prema tome, vi se možete ne slagati sa tim, ja se naravno ne slažem sa tim, ali to je izrečeno i to je negde prisutno, ja mislim u svesti onih koji blokiraju povratak tih ljudi iz inostranstva u Srbiju.

Mislim da nema nauke koja može da reši pitanje koke i jajeta, pa ne možemo ni mi ovde sasvim sigurno.
Ono što bih hteo da kažem jeste da se ne može reforma sprovoditi ako se ne promeni institucija. Promenjen je ministar, ali ja moram da kažem da je Ministarstvo ostalo jednako zatvoreno za bilo kakvu ideju o promenama. A budžetom, kako je predviđeno, oni koji treba da iniciraju to, Zavod za razvoj obrazovanja i vaspitanja, Zavod za kontrolu kvaliteta, su opet u drugom planu. Dakle, mi nećemo da merimo znanje koje dajemo, nećemo da ga na pravi način ocenjujemo.
Mi imamo, naravno, pitanje plata, o tome se govorilo već ovde za nastavno osoblje itd, ali to sve zapravo zapostavlja ono što jeste cilj obrazovanja. A to je obrazovanje mladih, kvalifikovanih kadrova koji su dovoljno fleksibilni u svom znanju, koji znaju da prepoznaju, koji znaju nove tehnologije, koji se mogu brzo prilagođavati brzim promenama koje mi moramo sprovesti. Ja znam da reforma obrazovanja nije moguća za godinu dana ni za dve godine, ali se mora početi.
U ovom budžetu nema nijedne stavke, osim tih četiri milijarde za nauku, uslovno rečeno, koja zaista kaže – ovo je naš prioritet. Dajte da menjamo obrazovanje da bi neko uopšte morao da koristi te četiri milijarde o kojima vi govorite i pokrene privredu. Ja negde ipak mislim da je znanje to što pokreće privredu, a ne privreda da treba da utiče na znanje u tom smislu. Hvala.

Hvala gospodine predsedavajući.
Poštovani ministre, mi ćemo, naravno sa rezervom, podržati potpisivanje ove konvencije. Naša rezerva je, čini mi se, potpuno opravdana, jer nismo sigurni šta je Ministarstvo spremno i sposobno u ovom trenutku da po ovom pitanju preduzme i preduzima u budućnosti.
Hvalimo se činjenicom da smo šesti koji će to potpisati, ovu konvenciju, a mislim da ostali to još nisu potpisali jer oni vrlo ozbiljno shvataju svaku reč iz ove vrste konvencije, a jedna od reči koja se često ponavlja je – potpisnici se obavezuju na mnoge stvari po ovoj konvenciji, a iskustvo nas uči da mi lako potpišemo, a teško sprovodimo ono na šta smo se obavezali.
Da je sumnja opravdana me uverava i činjenica da trenutno ovde nije prisutna gospođa Stana Božović, koja vodi ustanovu za rodnu ravnopravnost. Dakle, imamo ustanovu, ali oni koji treba da diskutuju i sa kojima treba da razgovaramo o ovoj konvenciji i primeni te konvencije nisu ovde.
Imam problem u tome što se uvek ove vrste konvencija najviše bave žrtvama a manje počiniocima. Bez obzira što govorim kao muškarac, znam da nisam počinioc, bar nisam svesni počinioc te vrste nasilja, ali mislim da u našem društvu osnovni problem jeste što se mi vrlo retko bavimo onima koji počine zločine i sa svim vrstama zločina imamo jedan poseban odnos.
U ovoj konvenciji u članu 9, pokušao sam neke članove da izvučem kao vrlo bitne, se govori o udruženjima građana. Prepoznaje se i kao obaveza državi se daje da podstiče i podržava rad relevantnih udruženja građana i organizacija civilnog društva u borbi protiv nasilja nad ženama i uspostavlja delotvornu saradnju sa tim organizacijama. Kao što znate, mnogi možda i ne znaju, postoji jedna cela mreža organizacija civilnog društva koja se zove – Ženska mreža za borbu protiv nasilja nad ženama. One funkcionišu u veoma teškim uslovima, bez prave podrške države, bez prave komunikacije sa državom. Uveravam vas da će organizacija civilnog društva vrlo predano pratiti primenu ove konvencije i podsećaće vas na ovu svoju obavezu svakog trenutka kada ta obaveza ne bude ispunjena.
Član za koji ne sumnjam da će biti ispoštovan je član 10, a to je formiranje koordinacionog tela, jednog ili više. Formiraće se ta tela, to će postati uhlebljenje ponovo za neke ljude koji sa ovom temom nikada pre toga, a ni tokom svoga rada u tim telima se neće baviti, kao što je, recimo, ustanova za rodnu ravnopravnost. Moram da postavim jedno pitanje, žao mi je što državna sekretarka nije ovde, koja je, koliko ja znam, dobila projekat od Švedske, koji se zove – Prioritetne aktivnosti iz nacionalnog akcionog plana za sprovođenje Nacionalne strategije za poboljšanje položaja žena i unapređenje rodne ravnopravnosti. To je trebalo da počne u januaru ove godine. Koliko sam upoznat, on još uvek nije započet, zato što su odnosi između ustanove i ministarstva po pitanju – ko i kako treba da raspolaže tim sredstvima, nedefinisani po želji ministarstva.
Postaviću i kao poslaničko pitanje, da mi se odgovori, zašto milion i po evra za trogodišnji projekat inače još nije dirnuto, nego čeka sa strane da se vi između sebe dogovorite – kako zaštititi i poboljšati položaj žena u društvu?
Član 14. kaže – strane koje potpisuju se obavezuju da preuzmu neophodne korake za uvođenje nastavnog materijala o pitanjima kao što su jednakost itd. Obavezujete se da uspostavite komunikaciju sa ministarstvom koje je odbilo projekat da svoje nastavnike obavesti o Zakonu protiv diskriminacije. Zakon protiv diskriminacije uopšte nije bio tema u nastavi na bilo kom nivou. Nastavnici naši ne prepoznaju diskriminaciju, ne znaju koja im zakonska rešenja stoje na raspolaganju, ne umeju da se bore protiv diskriminacije. Kako će se boriti protiv nasilja u porodici? Da li naši nastavnici su osposobljeni da prepoznaju među decom žrtve nasilja? Da li su stručne službe u školama, psiholozi i ostali, senzibilisani na ovu temu? Koliko ja znam, nisu, a vi se obavezujete da nešto u tom smislu preduzmete. To je ogroman posao za koji sasvim sigurno nećete imati podršku ministarstva, a još manje u samim školama, jer će se to shvatiti, nažalost, kao još jedno opterećenje, kao još jedna dodatna obaveza u i ovako teškom i komplikovanom nastavnom programu i planu, kako se kod nas sprovodi.
Uvođenje u obrazovanje teme nasilja kao takvog i teme nasilja unutar porodice je obaveza koju ste preuzeli i zbog toga mi je jako drago i to će biti monitorisano, uveravam vas, najkoncentrisanije što je moguće. Pratićemo šta se u tom smislu radi. Školski sistem, ovakav kakav je, to nije spreman da prihvati. To se vidi, između ostalog, i u načinu na koji se sprovodi inkluzija osoba sa invaliditetom i drugih manjinskih grupa. Dakle, to su problemi koje treba na jedan poseban način tretirati i drago mi je da vas ova konvencija na to obavezuje, kao što vas obavezuje da obučite stručnjake koji mogu biti u školi, ali mogu biti i, recimo, u pravosudnim organima. U našim pravosudnim organima, kada se pogledaju presude, vidi se da se u svim brakorazvodnim parnicama, da se pri registrovanju bilo koje imovine uopšte ne uzima u obzir da bi neka porodična imovina mogla biti registrovana i kao vlasništvo žene. Uvek je vlasnik muž, a to je, prema ovoj konvenciji, jedna vrsta finansijskog nasilja koje se vrši nad ženama. Ta vrsta osvešćenja i osposobljavanja žena, da prepoznaju to svoje pravo, može doći samo iz škole, iz obrazovnog sistema i iz drugih kampanja koje se vode u ovom društvu.
Pomenut je slučaj sada sa ovom devojčicom koja je dovedena iz Hrvatske, između ostalog i zato što njena majka nije imala nikakva sredstva prepisana na svoje ime, te nije mogla da izdržava to dete u Hrvatskoj, dok je tamo živela.
Naravno, pošto su obe konvencije često neprijatno konkretne, tu je i član 24. koji kaže – strane se obavezuju da preduzmu mere neophodne zakonom, kao i druge mere za uspostavljanje non-stop, 24 sata dnevno, sedam dana u nedelji, besplatne SOS telefonske linije koje pokrivaju celu zemlju itd.
Pre nekoliko meseci smo morali da intervenišemo prošle godine zbog zatvaranja sedam SOS telefona u Srbiji, pa je to u poslednjem trenutku sprečeno, zato što je, između ostalog, na računu te iste uprave za rodnu ravnopravnost bilo sredstava za to, ali niko se time nije bavio. U ovom trenutku, neposredno sam upoznat sa tim, SOS telefoni koje vode organizacije civilnog društva, ženske organizacije, su ponovo u istom problemu.
Vi se obavezujete da pomognete rad tih SOS telefona jer je to ne samo briga o žrtvama, nego i jedna vrsta prevencije, jer osposobljavate potencijalne žrtve kako da se na pravi način suprotstave nasilju koje im preti. Naravno, znam da to košta. Ono što me brine jeste činjenica da ste vi stavili ogradu na pitanje nadoknade žrtvama, zato što nema para. Ako nema para za nadoknade, neće biti ni za SOS telefone.

Hvala gospodine predsedavajući.
Nemoguće je raspravljati o amandmanu a da se malo ne osvrnete i na opšti kontekst koji se od juče prilično promenio, ja bar mislim, a treba prilagođavati zakone na ovom kontekstu.
Dakle, pred nama je predlog DS i ja ga apsolutno podržavam i LDP ga podržava da se ovo skine sa dnevnog reda, da se to kao posebna tačka stavi na raspravu jer je napravljen ceo niz proceduralnih grešaka koje zapravo ovo donošenje našeg glasanja danas obesmišljava s jedne strane, i s druge strane, može se postaviti pitanje zakonitosti naše odluke.
Nema spora da su potrebna i neophodna neka posebna znanja za ljude koji se bave oblašću nacionalne sigurnosti, ali da li se to mora uraditi na novoosnovanoj instituciji koja neće biti samo institucija na kojoj će raditi oni koji će predavati, nego znamo da svaka institucija ima tendenciju širenja, te ja očekujem da će ta institucija prerasti u jednu ogromnu, tromu i skupu instituciju u kojoj će najmanje biti pitanje onog znanja koje se dobija, nego će biti pitanje ko se tu zapošljava kao pomoćno osoblje ili kao već neka tehnička vrsta pomoći.
Sve to događa u trenutku kada je Vlada predstavila svoje nove mere štednje. U tim merama štednje glavne žrtve su Ministarstvo obrazovanja i tehnološkog razvoja i Ministarstvo kulture. Dakle, ja ne sumnjam da će finansiranje ove ustanove moći da se obezbedi iz dodatnih 2% PDV koji ide na udžbenike i na nabavku nastavnih sredstava i na nabavku kompjutera i kompjuterske opreme. Sigurno će ta dva posla pokriti te pare, a da li je to u skladu sa politikom koju propagira i ova vlada i koju mi želimo ovde, puni smo bili slatkih reči o studentima, o kvalitetu obrazovanja, o obrazovanju kao ključnoj osnovi neke bilo kakve relevantne i dugotrajne promene.
Ja bih očekivao da oni koji su ovaj zakon predložili, a koliko sam razumeo iz današnjeg sastanka na odboru, to je još od prošlog saziva usvojena ideja i sprovedena i očigledno se sprovodi to obrazovanje. Za 30 studenata se formira nova obrazovna institucija, visokoobrazovna institucija, 30 studenata. Zar je nemoguće napraviti akademski program u okviru već postojećih akademija univerziteta, ili već kako se zovu, fakulteta.
Dakle, očekivao bih da oni koji su podržali ovaj zakon u novom kontekstu dobro razmisle o tome kakve su posledice ovakvog, da tako kažem, inflacije novih institucija i da li je to u skladu sa novom propagiranom politikom koju zagovaraju i da pokažu u tom trenutku jednu vrstu zrelosti i odgovornosti i kažu – ovo je bilo u redu do juče, ali u novom kontekstu ovo više nije u redu.
Dakle, pozivam sve one koji će svojim glasom podržati ovaj zahtev, da pobede svoj strah od institucija koji zapravo glasaju ili zazor ili oprez prema BIA i ostalim drugim organizacijama i institucijama koje se bave nacionalnom bezbednošću i uskrate im jedno pravo koje mislim da im apsolutno u ovom trenutku ne pripada. Hvala.

Povređeni su čl. 107. i 27. Dakle, molio bih vas da ujednačite kriterijume. Kada se upotrebljava reč diletant, ona je prvi put u ovoj skupštini upotrebljena kada ju je upotrebio predsednik naše poslaničke grupe Čedomir Jovanović, govoreći o kompetencijama prvog potpredsednika Vlade za pitanja bezbednosti. Zbog toga je dobio opomenu i oduzeta mu je reč.
Tada smo pokušali da objasnimo, koristeći Vujaklijin rečnik, da to zapravo nije uvredljivo ako se upotrebi u kontekstu koji nije uvredljiv.
Ono što je uvredljivo bilo u ovom izlaganju gospođe iz vladajuće koalicije jeste, između ostalog, što je ona poslanike nazvala neznalicama. Dakle, to je apsolutno uvredljivo i morali ste na to da reagujete. Molim vas da se ubuduće dogovorimo da li je reč diletant prihvatljiva, jer onda ćemo se jako često častiti tom rečju, ili je ona uvredljiva i zaslužuje opomenu. Ako je to uvredljivo, ja molim da budete konsekventni u tome, onda zbog višestruke upotrebe te reči, gospođu kaznite višestruko. Hvala.

Hvala najlepše predsedavajuća.
Još jednom ću pokušati da prizovem razumu one koji će glasati za ovakav zakon i neće prihvatiti amandman koji zahteva da se ovi članovi skinu i da možda budu tema jedne posebne rasprave. Jer, ovde se više uopšte ne govori o obrazovanju, nego se govori o BIA i to ne da bi javnost stekla utisak da li neko podržava BIA ili ne, nego da bi BIA dobila uvid u to ko podržava ovakav jedan podsmeh obrazovanju, a ne jednu vrstu razvoja obrazovanja.
Namera da se nešto što već postoji, kao centar za obuku, što kontrolišu, naravno, civilna kontroliše Skupština, pretvori u nešto što je akademska ustanova koju neće moći da kontroliše ministarstvo u koje se prebacuje, je naravno paradoksalno, da ne kažem da je protiv zakonito.
Još jednom vas pozivam da promenite svoj stav prema ovom amandmanu. Nije sramota, nego je mudrost prepoznati grešku i promeniti svoj prvobitni stav. U ostalom, vi kao svoju veliku vrlinu, vi iz vladajuće koalicije, upravo stalno ističete da ste se promenili. Pošto ste se promenili u politici, pošto ste se promenili, kako kažete, u političkoj kulturi, u odnosu prema svemu, u stavovima, promenite i svoj odnos prema ovom članu zakona. Prihvatite nešto što je razumno, nešto što čuva dostojanstvo obrazovanja kao institucije, i ne dovodite novog ministra u ovakvu situaciju da, kao što mu je gospodin Korać već rekao ili jedan kolega poslanik, da će biti zapamćen po ovom zakonu, a ne po onome što možda zaista želi da promeni u sistemu obrazovanja.
Molim vas, ako ste imali hrabrosti, snage da promenite svoje politike, imajte barem malo hrabrosti. Nije to vaš poraz, pretvorićete vi to vrlo lako u svoj uspeh i neće to biti uspeh opozicije, nego uspeh onih kojima je zaista stalo do sistema obrazovanja i do studenata koji sada slušaju ovde naše razglabanje o BIA, umesto da slušaju nešto što imamo da im kažemo po pitanju njihove neposredne budućnosti. Hvala.

Gospodine ministre, pozvao sam se na to i apsolutno želim da vam kažem da nisam imao ideju da je to upućeno vama. Hteo sam da podcrtam činjenicu da će vam se to pripisati bez obzira što iz onoga što ste insistirali, da se 48 bodova i broj rokova uvrsti po hitnom postupku, govori mi da ste spremni na ozbiljno promišljanje i promenu sistema obrazovanja.
Podmetnuto vam je nešto na šta ste vi ukazali, hvala vam što ste pročitali te članove zakona, koji zapravo kaže da je izmenu zakona trebalo da predloži Ministarstvo unutrašnjih poslova ili Ministarstvo odbrane. Vi prosto niste pravo ministarstvo za ove promene.
Drugo, rekli ste da je pitanje bodova bilo pitanje ne upisa, nego nastavka studija. Za ovu instituciju nema nastavka studija, jer ona tek počinje. Prema tome, ona se po dva osnova ne nalazi na pravom mestu i vi niste pravi predlagač u okviru svega ovoga. To sam samo hteo da objasnim. Sa nestrpljenjem čekam da se vratimo na temu, a koja je zapravo upis studenata.

Hvala, predsedavajuća.
Meni je zanimljivo kako, kada treba da diskutujemo o pravim problemima obrazovanja, nema onih koji trebaju da diskutuju samo novoj akademiji.
Mi stalno govorimo da ovo radimo u ime studenata. Ja moram da pitam - u ime kojih studenata? Imali smo studentsku organizaciju koja je prvo podržala promenu zakona, a onda je pod pritiskom nekih drugih studenata, očigledno i ta studentska organizacija promenila svoj stav.
Kada je svojevremeno vođena rasprava oko toga kako da se registruje SKONS i da to, zapravo, postaje državna institucija koju plaća ova država iz budžeta da bi podržavala u ime studenata, navodno, sve promene koje ministarstvo, odnosno Vlada ima nameru da sprovede, to je rečeno da to nije tačno i da su tu, zapravo, uključene sve studentske organizacije. Nisu. Ja imam pred sobom papir da grupa, veliki broj studenata Fakulteta političkih nauka, za sutra priprema protest u kome se zalaže za neke vrlo važne stvari vezane za Bolonju.
Oni se zalažu, između ostalog, i za broj rokova itd, za broj bodova. Sve vrlo konkretno navode i navode, između ostalog, i potrebu da se unapredi kvalitet studija. O tome se malo govori, a to je, zapravo, rasprava o sistemu obrazovanja i obrazovnoj politici. Kvalitet studija. Oni navode primer – promena reforme i literatura, jer je stvarno smešno, citiram – i apsurdno, kada npr. naiđem na literaturu koja je stara i po 30 godina i čitamo rečenice poput „do 2002. godine bi moglo da se desi to i to“. Dakle, uče o nečemu što bi moglo da se desi pre 11. godina.
O tome ovde, naravno, se malo govori. A ono što stoji iza te rečenice, jeste zapravo ono o čemu sam govorio kada sam govorio o zakonu u celini, a to je pitanje etike onih koji rade na Univerzitetu. To, da takav udžbenik postoji, znaju svi, kolege tog profesora, koji očigledno drži nastavu po tom udžbeniku. Da li je neko od njih digao glas protiv toga? Ne. Da li su neka stručna tela iz oblasti prosvete digla glas protiv toga? Ne. Nego moraju studenti da organizuju protest, da ne bi učili iz knjige koja je stara 30 godina. Da se uskladi broj stranica prema onome što je propisano, onome što je usvojeno u našem odnosu prema bolonjskom sistemu.
Za to se bore samo studenti, zapravo štiteći neka prava, koja im loše organizovana nastava uskraćuje i probleme koje im loše organizovana nastava i loši programi, ne prilagođeni programi, stvaraju te probleme i onemogućavaju ih da na vreme kvalitetno završe svoje studije. To etičko pitanje mora da se postavi kao jedan imperativ, jer to je nešto što formira naše buduće generacije.
Jedan kolega nedavno je ovde baš u razgovoru rekao kako je nameravao da upiše magistraturu, pa pošto je iz Kragujevca, ipak nije na Kragujevcu, jer je hteo na pravnom fakultetu, jer taj pravni fakultet ima jedno nasleđe korupcione afere, koju ovaj sistem nije kaznio, nego je amnestirao neke od učesnika u toj aferi, da bi mogli da se bave odgovornim poslovima po državu. Neko ko je uhvaćen u korupciji. U borbi protiv korupcije nisam čuo da se to ime pominje i da se ta imena pominju.
Ako obrazujemo mlade ljude, onda moramo da ih obrazujemo u jednom sistemu vrednosti, čiji su primeri oni koji u obrazovanju deluju. Takvih je, moram reći, koje bih podržao u tom njihovom sistemu, vrlo malo ili nedovoljno, da budem vrlo oprezan, da kažem nedovoljno.
Mi se zagovaramo ovde i bilo je pre dva dana toliko zanimljivih, nadahnutih sastava koje su čitali ovde mnogi i poslanici o pitanju obrazovanja, a onda je sutradan došla nova odluka o uštedama koje treba ovo društvo da ostvari i jedna od ušteda će se najviše obiti o Ministarstvo obrazovanja i tehnološkog razvoja, koje će kroz poskupljenje udžbenika i nabavke nastavnih sredstava i nabavku kompjutera usporiti i otežati i studiranje i tehnološki razvoj u celini, ako mogu tako da kažem. Naravno, tu je i pitanje kulture, koju neću ovaj put da zaboravim. Dakle, i kultura, podsticanje građana da bar prisustvuju kulturnim manifestacijama, ako već ne mogu u njima da učestvuju, da bude stimulisana, a ne da bude još sada za 2% skuplja, nego što je bila do sada.
Ako hoćemo jednu koherentnu politiku, onda moramo da uspostavimo vrlo jasna pravila. Zato sam ja protiv amandmana. Neću glasati za amandman koleginica, zato što mislim da je trenutak da se postavi jedan jasan kriterijum. To je broj rokova. Studenti predlažu pet rokova, ali to je sada irelevantno. Važno je da to bude nešto što se neće tako lako menjati. Takođe bih pozvao ministarstvo da tu crtu ojača činjenicom da o novom zakonu o visokom obrazovanju se razgovara malo ozbiljnije, nego što je to do sada bila reč i da se napravi jedna jasna projekcija koja mora imati neko utemeljenje i u Strategiji.
Mnoge stvari koje se sada rade i koje se predlažu i koje su već usvojene u okviru zakona o osnovnom i srednjem obrazovanju, nažalost su u suprotnosti sa Strategijom, šta god ja o Strategiji mislio. Ali, postoji ta relacija koja mora da postoji, da bi se obezbedilo jedno jasno pravilo, jasan ugovor o kome se govorilo ovde, između studenata i države koja ih školuje, da se znaju pravila i da ko hoće da bude na državnom budžetu, zna pod kojim uslovima tom budžetu će imati pristup tokom celog ciklusa obrazovanja. Hvala.

Hvala predsedavajuća.
Prvo kratka replika gospodinu Atlagiću. Prosto, jedan sam od učesnika rasprave o obrazovanju gde je učestvovalo 40 ljudi zato što me obrazovanje interesuje pa u takvim raspravama kad god mogu učestvujem. Nije tačno da nije pomenuto vaspitanje zato što je to skraćeni snimak. Ta rasprava je trajala tri sata, a emisija je trajala 45 minuta, pa je nekako u montaži reč „vaspitanje“ ispala.
Drugo, vratiću se na to etičko pitanje. Vi ste sad rekli da je za te strašne profesore odgovorno ministarstvo. Izvinite, sami ste rekli da na vašem fakultetu imate 101 takvog profesora od kojih zavisi 100 studenata i ne znam koliko. Šta ste vi kao čovek koga vaspitanje interesuje na svom fakultetu učinili da se takav profesor promeni ili da se njegov rad proveri? Koliko znam, bar niste rekli da je bilo šta u tom smislu pokrenuto.
Hteo sam da kažem gospodinu Cvetićaninu da, naravno, kada je stanje nužde, ako se ne odgovori na stanje nužde to može da izazove vrlo neprijatne posledice. Mi moramo negde da povučemo neku crtu.

Hvala. To da posle tri pada na ispitu, student ima pravo da traži komisiju, to je čini mi se i deo zakona. Prema tome, niste ništa preduzeli da se na fakultetu protiv konkretnog profesora koji očigledno na neki način maltretira studente.
Ono što sam hteo još da dodam, jeste da dodam, udovoljavanje studentskim zahtevima, gospodin Cvetićanin je napravio vrlo jasnu distinkciju između različitih studenata.
Šta ćemo radi ako 30.000 studenata iz ove druge grupe koji navodno prilaze studiranju opušteno, a ja moram da kažem da se moja deca spremaju i za izlazak na ulicu, i to vrlo ozbiljno, ne samo za studije, ako se oni skupe i traže da bude 30 poena preduslov.
Šta ćemo onda? Da li ćemo opet ovako zdušno pomagati i podržavati studente, da bi sprečili da izađu na ulice? Nećemo, ja se nadam, nego ćemo uspostaviti vrlo jasne kriterijume koje će svaki student morati da ispuni, a ako ih ne ispuni, gubiće pravo školovanja na budžetu. Ne možete ga sprečiti da se školuje, plaćajući bilo koje studije. U tom smislu, mislim da moramo biti mnogo odlučniji i mnogo jasniji i razumeti da je pitanje studija na budžetu ono čime se mi najviše bavimo i da pokušavamo da to ograničimo, da bismo izbegli ono nasleđe iz vremena kada je celoživotno studiranje bilo zapravo jedno prikrivanje nezaposlenosti, kao što će to biti u periodu koji je pred nama.
Mora se jasno ograničiti i uspostaviti kriterijumi koji važe za sve tokom celog ciklusa obrazovanja.

Hvala predsedavajuća.
Poštovani ministre, poštovane kolege, bilo je potrebno samo godinu dana da prihvatite amandman LDP koji smo dali na prošli zakon, ali mi smo navikli da čekamo da naše razumno rešenje, da naše razumne politike budu usvojene kao opšte prihvaćene.
Ovo je vrlo zabavna situacija zapravo utoliko što sve ono što su bili argumenti za donošenje one izmene Zakona o visokom obrazovanju su sada argumenti da se to rešenje poništi.
Isto tako, zanimljivo je da je jedan od glavnih argumenata u tom sistemu, da tako kažem, kontradiktornom, činjenica da to podržava KONUS, podržava Studentska organizacija. To je sramota za te dve organizacije, to je sramota da dve vrhunske koje bi trebale da se bave osnovnim principima obrazovanja na taj način menjaju svoje stavove, to je jedno etičko pitanje i ono zapravo ukazuje na duboku krizu morala u našem obrazovnom sistemu.
To etičko pitanje se ogleda u još mnogo čemu. Ogleda se u činjenici da pitanje priznavanje diploma, ministarstvu, ja to znam, hoće da napravi, ali otpor dolazi sa univerziteta i sa fakulteta. Taj otpor nije u interesu znanja, kao što mnogi kažu, nego je u interesu privilegija koje oni na fakultetima imaju kontrolišući na taj način konkurenciju koja bi mogla doći iz inostranstva ljudi koji su kompetentni, ljudi koji znaju, koji razumeju šta je novo obrazovanje, njih treba sprečiti da uđu u sistem i zato mi imamo taj problem sa priznavanjem diploma. Činjenica da naši fakulteti ne priznaju diplomu Jejla je zapravo jedna vrsta apsolutno nacionalne arogancije koju ne znam kako bih drugačije nazvao.
Drugi problem koji vidim jeste u činjenici da ova promena koja se sada radi, takođe nema kao motiv poboljšanje znanja i situaciju u zdravstvu. Motiv je potpuno socijalno-politički. Dakle, kao što smo mi rekli obrazlažući svoj amandman pre godinu dana, na ovaj način pada, zadržavanjem broja 48, pa onda postepenim povećanjem, izazvaćete reakciju studenata, to nije pripremljeno kako treba u okviru programa i načina na koji se nastava vrši. Izazvaćete revolt studenata i sada kada su se studenti zakašljali nisu još ni najavili pravi protest, država je brže bolje pokušavala sada da ih smiri.
To će trajati do sledećeg oktobra. Jer ova izmena zakona, zapravo će se dogoditi u okviru zakona koji podrazumeva četiri roka polaganja i 60 poena kao kriterijum. Dakle, ova izmena je zapravo ponovo jedno privremeno rešenje. Zaista pozdravljam vašu ideju gospodine ministre, da se napravi čvrst ugovor, dakle, da se propišu pravila ponašanja i pravila studiranja koje se ne mogu menjati u jednom obrazovnom ciklusu.
Promena ove vrste zapravo narušava taj ugovor. Taj ugovor se dakle, mora napraviti, taj ugovor se mora poštovati i taj ugovor mora imati za cilj nešto što je profesor Matijević koji je inače radio na strategiji vrlo lepo definisao, on je rekao - problem naše obrazovnog sistema je što se on bavi samim sobom, a ne znanjem, ne studentima, ne učenicima, ne kvalitetom znanja koji treba da pruži.
Promene zakona su zapravo bavljenje samim sobom, dakle, fakulteti i univerziteti i ljudi koji na njima rade pokušavaju da zadrže svoje privilegije, da ništa ne promene. Naš univerzitet, ja mislim da je jedna od najkonzervativnijih ustanova danas u našem društvu i prosto ne znam kako bih opisao osećanje nemoći koje čovek ima pred nespremnošću onih koji pripremaju nove generacije da ih pripreme za vreme u kome živimo.
Govorilo se danas i o tome da li postoji i ima korupcije na univerzitetu? Ovo što sam sada govorio kao sprečavanje mladih obrazovanih ljudi koji dolaze iz inostranstva da se uključe na nastavu na univerzitetima jeste zapravo jedna vrsta korupcije koja se vrši. Moram da kažem da me jako čudi, jer koliko znam bar dva univerzitetska profesora rade istovremeno i u Agenciji za borbu protiv korupcije. Očekivao bih da oni budu oni koji će pokušati da spreče korupciju na onom drugom mestu na kome imaju, na kome rade, međutim, očigledno da oni imaju neki konflikt interesa tu koji ih u tome sprečava.
Dakle, to pitanje etike na našem univerzitetu mislim da je suština ovog problema i ona se širi kroz celo društvo. U pravu je gospodin Cvetićanin kada kaže da se prenosi i predaje se štafeta, ali ta štafeta se ne završava na univerzitetu. Ona sa univerziteta ide u celo društvo. Nespremnost da se radi, neznanje kako se radi, pristanak na nestručnost, pristanak na određenu vrstu etičkih, da tako kažem kompromisa koji apsolutno nisu dozvoljeni.
Govorilo se ovde i o tome da naše obrazovanje treba da pripremi naše studente za tržište. Daću jedan mali primer, Ministarstvo zdravstva ima skoro, pa monopol na sve zdravstvene usluge koje se daju našem društvu. Ista država, ista Vlada ima da kažem, najveći broj studenata ipak završava državne fakultete, da li postoji dogovor između Ministarstva zdravstva i medicinskih fakulteta, koliko god ih ima u Srbiji, oko toga koji su im kadrovi potrebni? Očigledno ne. Zato što na Birou za zapošljavanje imate veliki broj lekara koji nemaju posao i istovremeno u zdravstvenom sistemu imate veliki manjak nekih specijalista koji su nam potrebni, pa onda neke usluge ne dajemo i neke mašine koje smo dobili ne koristimo, a za isto vreme neki studenti medicine koji su završili ne znam ni ja koje odseke sede besposleni.
Dakle, ako država ne može da pripremi za tržište koje kontroliše, apsolutno kadrove, onda o kakvom drugom tržištu mi možemo da govorimo?
Ima jedan svetli primer koji sam nedavno pročitao. Gospodin Rajlić iz „Simensa“ je u Subotici, pošto je iz srednje škole dobijao apsolutno neupotrebljiv kadar, dogovorio sa srednjom stručnom školom da uvede dva predmeta koji su njima potrebna i da učenici koji završe te predmete dobijaju automatski posao kod njega. To je fantastično rešenje. Da li ga je bilo ko iz Ministarstva kopirao? Da li ga je bilo ko iz neke druge stručne škole kopirao? Nije. Raspitao sam se i nije. Dakle ne postoji spremnost da se na jedan mnogo fleksibilniji način priđe celom sistemu obrazovanja i da se ono reši na jedan duži period.
Mi ćemo glasati za amandman koji smo pre godinu dana podneli. To je jasno, LDP će to da uradi. Nažalost, istovremeno ćemo glasati i za drugi deo zakona koji je nametnut, koji je vrlo vešto zakačen za ovaj, jer se zna da niko neće glasati protiv studenata, pa onda hajde da niko ne glasa protiv stručne škole za nacionalnu bezbednost. Prva razlika gospodine ministre, koju možete da pokažete jeste da prihvatite amandman da se ta dva člana zakona brišu i da dođu kao poseban predlog zakona pred poslanike. Zato što su to dve stvari koje su potpuno različite i ne možemo glasati za pola zakona, a protiv pola zakona. Dakle, pokušava se na jedan vrlo vešt način, pretpostavljam da oni koji se bave nacionalnom sigurnošću znaju kako se stvari švercuju, pa su to pokušali da prošvercuju kroz ovaj zakon koji će sigurno biti prihvaćen.
Pretpostavljam da ste iznenađeni onim što ste zatekli u Ministarstvu, koju vrstu, neko je pominjao inerciju, znači jednu vrstu bavljenja samim sobom koja je prosto zastrašujuća. Mi nemamo nacionalni okvir kvalifikacija. Zašto? Pravio sam tu računicu i šalio sam se na taj račun oko ovih članova o priznavanju diplome. To su dva člana u zakonu. Ukupno 359 reči. U martu je bilo javno slušanje. Na javnom slušanju su sami studenti koji su došli iz inostranstva govorili o tome šta je potrebno i koliki su problemi sa kojima se suočavaju. Tada smo se dogovorili da je dovoljno mesec i po dana da se tih 359 reči napiše i da dođe pod hitno pred ovaj Dom i da se o njima raspravlja. Zašto?
Zato što smo znali da potrebno da se temeljne reforme obrazovanja sprovedu uz apsolutno učešće onih koji su se školovali u drugačijem sistemu, koji razumeju taj odnos između fakulteta i studenata i međusobne obaveze i prava. To nije urađeno. To su dve stvari koje su osnova drugih stvari.
Ne znam koji je status sada „PISA“? U neformalnom razgovoru ste mi rekli da je uplaćena za „PISA“. Bilo bi katastrofa da nije uplaćeno zato što bi to bio još jedan znak da ne želimo da bilo ko sa strane objektivno oceni naš obrazovni sistem.
Mogao bih o ovome još mnogo da govorim, ali ću to ostaviti za raspravu o pojedinostima. Samo vas pozivam da vrlo ozbiljno razmotrite amandmane kojima se traži da se brišu ova dva člana o strukovnoj školi nacionalne bezbednosti zato što je to mislim, protiv interesa u ovom trenutku obrazovnog sistema, jer je to novi trošak. Jako me interesuje i molio bih da tu informaciju dobijem, koji je stav Ministarstva finansija po otvaranju te nove obrazovne institucije. Hvala.