Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanice <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/7587">Judita Popović</a>

Judita Popović

Liberalno demokratska partija

Govori

Hvala lepo, gospodine predsedniče.
Poštovano predsedništvo, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, što se tiče ratifikacija ovih sporazuma, mi iz LDP možemo samo da podržimo ratifikaciju. Zaista podržavamo da imamo najbolje moguće odnose sa susedima i sa bivšim republikama SFRJ.
Dakle, pravna pomoć sa Makedonijom i sa Slovenijom je poželjna, koliko je i korisna. Za to imate našu podršku. Međutim, ima tu neki drugi problem. Ova vlast insistira na tome da Evropu dovede u Srbiju, da u Evropi izgradi neke standarde i utvrdi neke standarde koji će dovesti do te situacije da se Srbija razvija i da u Srbiji život postane mnogo bolji od onog u kome se trenutno živi. Protiv toga nemamo zaista ništa. Međutim, ujedno ova vlast govori i o tome da prosto ne želimo da hrlimo u Evropu, da ne treba nešto da se sili, jer ni u Evropi se ne živi baš nešto dobro. I Evropa ima problema i nezaposlenost itd.
Šta je poenta u svemu tome kada se analiziraju te dve poruke? Poenta je u tome da se šalju određene političke poruke, a te poruke očigledno da su i ekstremisti shvatili i očigledno da je uopšte i javnost shvatila šta se zaista radi i šta ova Vlada u poslednjih sto dana radi. Za ovih sto dana mi smo videli dodatno slabljenje institucija, što nikako nije evropski standard, jer evropski standard je da živimo u pravnoj državi i da imamo jake institucije, jak parlament, jako pravosuđe.
Pogledajte koliko je ovaj parlament jak. Ovaj parlament za proteklih sto dana raspravljao je o nekim izmenama i dopunama već postojećih zakona zaista nekog marginalnog tipa. Ni jedan zakon nije imao reformski kapacitet. Ni jedan zakon nije imao ambiciju da nešto u Srbiji promeni na bolje. Parlament je sveden na jedan debatni klub. Radi povremeno, sasvim malo i, što se kvaliteta tiče, ne možemo da se pohvalimo da su rezultati neki dobri, kvalitetni i progresivni zakoni, jer to je u stvari osnovna svrha postojanja parlamenta, da iz njega izlaze zakoni koji će služiti za opštu dobrobit celokupnog naroda jedne države.
Da li ovde postoji neka ozbiljna debata i procedura? I to se dovodi u pitanje. Kad god se pokrene neko ozbiljno političko pitanje, jednostavno se govornik prekida i tu se zaustavlja ta vrsta komunikacije među političkim strankama, koja bi trebala da bude dominantna u jednom parlamentu.
Šta možemo da kažemo o pravosuđu? Za ovih sto dana da li ste uradili one neke revolucionarne izmene koje ste toliko najavljivali u smislu promene odnosa države prema sudstvu i tužilaštvu? To baš i nisam primetila, da je bilo pozitivnih izmena, ali se može vrlo lako videti u kojoj meri je reforma pravosuđa, koja kakva je takva je, ali je bar započeta, u kojoj meri je ona kompromitovana. Kompromitovano pravosuđe može samo da fabrikuje još veće kompromitacije i još više da ugrozi pravnu državu.
Što se ekstremista tiče, ministar za kulturu je započeo jednu veoma interesantnu praksu, koja vuče korene iz 90-tih godina, kada je napravljen onaj spisak nepoželjnih kulturnih radnika, dakle spisak za odstrel. Mi znamo kako su ti spiskovi izgledali 90-tih godina i koje su bile posledice svih takvih spiskova, gde se u stvari objavljivalo koga treba skloniti, koga treba ukloniti, makar i fizički, da bi se sačuvala određena vlast, da bi se sačuvao određeni režim i određena politika koja je Srbiju unazadila za 100 godina najmanje.
Današnji ekstremisti vrlo dobro slušaju i shvatili su da je ovo njihov momenat, pa su napravili spisak o nepodobnim nevladinim organizacijama.
Pročitaću vam samo nekoliko tih nevladinih organizacija koje se nalaze na tom spisku i koje su predviđene za anatemisanje, dakle, za bacanje određene fatve na ljude koji su svoje karijere i svoje živote ugradili da bi se u Srbiji ovo društvo civilizovalo i da bi se u Srbiji u stvari pomogao život prosečnog građanina Srbije. Setite se 90-ih godina kako se živelo i ko je bio učonoša nekog života pozitivnog i kvalitetnog. To su, recimo, Helsinški odbor za ljudska prava, "Amnesty international", Centar za kulturnu dekontaminaciju, "Peščanik", "Egzit", Incijativa mladih za ljudska prava, "Kvirija centar", Građanska inicijativa, "Gej-strejt alijansa". Da li su ove nevladine organizacije u stvari ona najveća smetnja za preporod, razvoj ovog društva i ove države i za preokret politike koja se trenutno vodi u Srbiji?
Mogu da vam odgovorim da to nije tačno. Zato, kada raspravljamo o sporazumima koji se sklapaju sa susednim državama i sa državama sa kojima želimo da imamo dobre odnose, pre svega se mora reći da li mi zaista želimo i dobre odnose u okviru naše države, da li želimo dobre odnose i sa civilnim sektorom i sa svim institucijama koje u ovoj državi funkcionišu, da li je u stvari funkcija i uloga jedne institucije ove države, kao što je pravosuđe, da sa strane posmatra medijsku hajku i medijsku borbu protiv korupcije i organizovanog kriminala, da li je uloga pravosuđa da posmatra špansku seriju oko toga koga ćemo danas, sutra, za nedelju dana hapsiti. To je ta reč koja se najviše koristi, koja je dominanta u Srbiji u proteklih nekoliko meseci.
Nije to prava dobra za korupciju i protiv organizovanog kriminala. Prava borba je kada to rade institucije, kada institucije imaju integritet da se bore protiv korupcije i organizovanog kriminala, koji imaju endemski karakter, sistemski karakter u Srbiji i to ne može da se ostavi jednom čoveku, jednom licu, jednoj političkoj opciji. To je zajednička borba cele države kroz institucije. U protivnom sve će ostati na deklarativnom nivou, na nivou afera i ništa drugo se neće postići.
Dakle, jačanje institucija i parlamenta i pravosuđa, izvolite pa radite. Izvolite, pa pišite zakone. Zakone prosleđujete ovom parlamentu. Nemojte da mi razdvajamo sporazume, ratifikacije sporazuma u nekoliko grupa da bismo nešto radili u ovom parlamentu. Hajde nešto ozbiljno uradite, hajde zasučite rukave. Hajde bar na neki način pokažite da želite da ispunite predizborna obećanja ili će sve to ostati samo na obećanjima.
Hvala vam gospođo predsedavajuća.
Gledam klupe poslanika SNS, inače se pozivam na član 127. stav 2. i član 107. Poslovnika, poslanike ne vidim, ali vidim poslaničke kartice u pojedinim klupama bez poslanika. Dakle, kartice su u elektronskom sistemu bez onih poslanika koji bi trebalo da raspolažu sa tim karticama.
Znate, svakodnevno slušamo o tome da SNS namerava da disciplinuje parlament i poslanike. Dakle, namerava da uvede red u ovaj parlament. Po mom mišljenju to predstavlja ozbiljno narušavanje integriteta parlamenta i ponižavanje parlamenta, jer predstavlja elementarno ne poznavanje svrhe, smisla i šta se radi u parlamentu i čemu služi debata u parlamentu. Svođenje parlamenta na osmočasovno radno vreme, mislim da ne može da služi toj plemenitoj svrsi zbog čega parlament i postoji.
Prema tome, ukoliko insistirate na disciplini, bilo bi dobro da vodite računa o tome da vaši poslanici se disciplinuju, da vode računa o svojim karticama kada izađu da se prošetaju i da se relaksiraju od ovog rada u parlamentu.
 Hvala, gospodine predsedniče.
Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, vama neću uputiti moje pitanje i neću od vas tražiti obaveštenje, nego ću moje pitanje uputiti Vladi, s obzirom da zaista nemam iluziju oko toga, gospodine predsedniče, da autonomno odlučujete u ovom parlamentu, koji će zakoni stići na dnevni red a koji neće. Mislim da ipak, u odnosu na parlament i izvršnu vlast, Vlad je dominantna.
Pitanje bi glasilo, veoma je slično kao što je i gospođa Jerkov malopre pitala, a to je - da li će i kada će stići na dnevni red ovaj predlog zakona o dopuni Zakona o budžetskom sistemu, koji je podnela pokrajinska Skupština? Ovo pitanje postavljam iz tog razloga, jer jedan praksa koja traje već 20. godina, ukazuje na to da se ishod ne može očekivati da bude pozitivan. Naime, od 1990. godine, nijednom republički parlament nije raspravljao o zakonu, o Predlogu zakona koji bi stizao iz pokrajinske Skupštine. To je jako dobar pokazatelj na koji način se Republika unazad, više od 20. godina odnosi prema Pokrajini.
Inače, u Srbiji je trenutno situacija veoma nevesela, s obzirom da jača centralna vlast i ugrožava se AP Vojvodine. Ugrožava se u finansijskom smislu, a ugrožava se i u tom smislu, što se ponižavaju premijer i svi ostali čelni ljudi Pokrajine Vojvodine, jer kada se postigne neki dogovor sa nekim od republičkih ministara, taj dogovor posle izvesnog vremena se potpuno anulira, tako da se ne uzima za ozbiljno sve ono što kao primedbu, odnosno kao neku preporuku iznesu, predlože pokrajinske institucije, pokrajinski organi, pokrajinska Vlada itd. To je zaista ozbiljno narušavanje autonomije Vojvodine.
Pored toga, veoma je jasno svima da ovde nemamo nigde decentralizaciju, i ako je ta tema bila jedna tema za predizbornu priču i sa ovom temom su izbori i dobijeni od strane nekih partija koje se trenutno nalaze u koaliciji na vlasti. Pored toga, u Srbiji se danas dešava i to, veoma je zabrinjavajuće da se poništava biračka volja građana na lokalu, sve pod krinkom prekompozicije vlasti, kako bi se u stvari preslikala republička vlast na lokalni nivo.
To je samo korak do toga, da se sutra donosi neka administrativna odluke o tome kako će i ko formirati vlast na lokalu, a normalno, sve u interesu i sve po potrebama onog ko donosi tu administrativnu odluku. Po meni se tu zaista ugrožava i demokratski princip izbora, i pravo na izbor građana Srbije.
Kada se sve ovo uzme u obzir, postavila bih, između ostalog, i to pitanje, - sa čime se Vlada rukovodila kada je odlučila da više ne učestvuje u finansiranju Egzit festivala? Da li je odlučujuća činjenica i odlučujući argument bio taj, što se taj festival redovno, svake godine, održava u glavnom gradu Vojvodine, Novom Sadu?
Poštovana gospođo predsedavajuća, poštovano predsedništvo, poštovana gospođo ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, Srbija zaista ima ogromno iskustvo sa emigracijom, sa izbeglicama, sa privremeno raseljenim licima, sa azilantima, lažnim ili ekonomskim, svejedno, a ima iskustvo sa funkcionisanjem Komesarijata, odnosno kolektivnog smeštaja za prihvat izbeglica.
Međutim, uprkos tom velikom iskustvu, očigledno da se nije nešto naučilo. Nisu se neke pouke shvatile i nije se shvatilo u kojoj meri migracija utiče na ekonomski razvoj i koliko je migracija od značaja za preporod, odnosno za dalje urnisanje ekonomije Srbije.
Pre svega, nije se vodilo računa o tome da se do kraja shvati i da se raspravlja o politici koja je uzrokovala tu silnu migraciju. S druge strane, kada se već desio onaj veliki broj odlaska mladih, obrazovanih ljudi iz zemlje i dolaska tako velikog broja ratom unesrećenih građana iz bivših republika SFRJ, jednostavno se nije preduzelo sve ono što je potrebno da bi se rešilo pitanje tih ljudi koji su dolazili u Srbiju i nije se rešilo pitanje njihovog smeštaja po kolektivnim centrima i nije se rešilo pitanje funkcionisanja Komesarijata.
Nažalost, kolektivni centri postoje i dalje i posle 10 godina. Nažalost, puno građana ove države i dalje žive po tim kolektivnim centrima zato što nemaju mogućnosti da iste napuste i da sebi obezbede neku egzistenciju, bar minimalnog kvaliteta, kako bi preživeli sve one strahote kroz koje su prolazili.
Eto i ovo rešenje u predloženom zakonu ne daje neku nadu da bi se do kraja shvatilo koliko je potrebno da se u ovom novom problemu ekonomskih azilanata postupi ispravno. Ako ništa drugo, ukoliko se već ne stvara neka klima ekonomskog razvoja i privrednog rasta, da se ljudima omogući da i u Srbiji pronađu svoju egzistenciju, bar da im se pomogne kada se prinudno vraćaju po nekom sporazumu o readmisiji iz država EU i to da im se pomogne u smislu toga da im se obezbedi neka odeća, obuća ili slično od strane Komesarijata ili da im se omogući da neko razumno vreme provedu u kolektivnom centru.
Dozvolićete, to je zaista ono najmanje što ova država može da učini i u sopstvenom interesu i u interesu tih ljudi koji se vraćaju iz EU.
Svi smo toga svesni koliko je beli šengen u opasnosti, upravo iz tog razloga što nemamo adekvatan odgovor na to šta učiniti da se smanji taj broj ekonomskih azilanata koji odlaze iz Srbije, a nemamo čak ni odgovor na to šta učiniti kada se ti ljudi vrate u Srbiju i kada napuste te kolektivne centre, gde 15 dana kada borave, zaista u tom vremenskom periodu ni na koji način da se snađu ili da sebe obezbede. Onda ćemo imati priliku da ponovo pokušaju da pronađu neku svoju egzistenciju u državama EU, pa ćemo da pokrenemo novi talas ekonomskih azilanata i tako u krug.
Ovaj zakon je bio potreban. Međutim, očigledno je da ne daje prave odgovore, ne daje prava rešenja, pa ćemo onda imati prilike, najverovatnije u skorom vremenskom periodu, da ponovo ovaj zakon imamo na dnevnom redu i da raspravljamo o nekim izmenama i dopunama. Ovaj zakon je stigao na dnevni red Skupštine posle 20 godina, kada su sve te migracije započele u ovakvom obimu u kom su prouzrokovale i ove današnje posledice koje ne umemo da rešimo.
Ako se toliko puno čekalo na zakon, moglo se još malo čekati, pa da se pristupilo nekom razumnijem načinu kreiranja jednog zakona za tako ozbiljnu materiju kao što su migracije. Migracije na neki način dotiču i pitanje ljudskih prava, a u velikoj meri dotiču i neka ekonomska prava koja bi trebalo da imaju svi građani Srbije.
Nažalost, ukoliko ne budemo na pravi način pristupili rešavanju pitanja ovih ekonomskih, odnosno lažnih azilanata, kako se to u javnosti predstavlja, bićemo u prilici da kršimo ljudska prava, zato što ljudska prava predviđaju, između ostalog, i slobodno kretanje i u okviru države čiji su državljani, a i slobodan prelazak granice.
Dakle, bilo koji način na koji mi budemo izabrali da rešimo to veliko pitanje odlaska ljudi iz ove države da bi se pronašla neka ekonomska budućnost, moramo da vodimo računa da se harmonizuju i potrebe za građana koji žive u Srbiji, da pronađu ovde svoju egzistenciju, a pritom da nijedna od tih potreba bude okidač za kršenje osnovnih ljudskih prava.
Sve ovo zahteva daleko ozbiljniji pristup od onog koji je prezentovan ovim zakonskim predlogom. Prema tome, i naš amandman se odnosi samo na jedan segment tog pristupa prema našim građanima koji su prinuđeni da se vrate u Srbiju nakon što im je zahtev za azilom odbijen u jednoj od tih evropskih zemalja. Iz tog razloga ne vidim zašto se odbio amandman, jer se zaista odnosi samo na jedan mali i sitan vid pokazivanja saosećanja sa svim tim građanima Srbije. Dakle, odnosi se samo na odeću i obuću, koja je itekako potrebna kada neko ne zna na koji način će preživeti dan u kojem se nalazi.
Mislim da Srbija napokon mora da reši dve stvari. Jedno je to da svoju prošlost prostudira i da je do kraja razume i da pronađe način kako dalje. Koji god mi ovde zakon da donosimo u ovom parlamentu, stalno se vrtimo oko toga da li znamo gde smo bili, šta smo radili, kuda idemo i šta hoćemo. Prema tome, ma koliko mali ovaj amandman bio, ipak se kroz njega prelama celokupna politika ove vlasti u pogledu vođenja države.
Hvala vam gospođo predsedavajuća.
Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, moje pitanje bih prosledila ministru finansija, a u stvari moje pitanje se odnosi na jedno životno pitanje, jedne fabrike u Zrenjaninu, fabrike kaučuka. Prema tome, to pitanje trebalo bi postaviti čitavoj Vladi.
Naime, fabrika kaučuka prerađuje frakciju C 4, to je neki nusprodukt prilikom proizvodnje benzina. Fabrika kaučuka već nekoliko meseci faktički ne radi. Radnici su na prinudnim odmorima, a pri tom u fabričkom krugu stoji 22 cisterne koje su prepune te sirovine C 4, koju u stvari prerađuje fabrika kaučuka. Međutim, ne mogu da koriste tu sirovinu zato što je nečijom greškom na tim cisternama označeno da se radi o pogonskom govoru. Iz tog razloga fabrika bi trebala da plati 600 hiljada evra na ime akcize, a fabrika prosto taj novac nema ukoliko ne proizvodi i ukoliko ne radi. Dakle, da li je to način da se privreda ojača?
Da li je to način da se prevaziđu ekonomske poteškoće, da li je to način da se pomogne privredni u njenim problemima, a pritom da se bori protiv korupcije, protiv birokratije i njenih postupaka.
Naime, cena kaučuka na svetskom tržištu je 6.000 evra po toni, a ako fabrika mesecima ne radi i ne proizvodi, znači da radnici ne mogu da rade, da se povećava procenat onih nezaposlenih.
Dakle, kada se razgovara o tome da ova vlada ima jednu politiku prema ekonomiji, prema rastu privrede, prema smanjivanju nezaposlenosti, treba se uzimati u vid da se na terenu dešava nešto sasvim suprotno od toga, da se ne pruža dovoljno podrške onima koji proizvode, koji stvaraju, koji pune ovaj toliko prazan budžet sa visokim budžetskim deficitom.
Prema tome, trebalo bi da odgovore i ministar finansija i svi ostali koji su nadležni za ovaj problem, zašto su ga prevideli, zašto mesecima ništa nisu uradili, i kada misle i šta misle da urade da se prevaziđu ovi problemi.
Svi vrlo dobro znaju da se u onim cisternama nalazi jedna frakcija 4, taj neki nus produkt proizvodnje benzina i svi vrlo dobro znaju da to nije pogonsko gorivo. Međutim, svako sa sebe skida odgovornost i ne preduzima ono što je potrebno da se ta proizvodnja u fabrici kaučuka u Zrenjaninu pokrene i osnaži.
Privreda bez ozbiljne podrške Vlade ne može da opstane, ne može da se razvija i ta privreda ne može da da rezultate, ma koliko se o njoj pričalo i ma koliko se verbalno zalagalo za ekonomski preporod Srbije.
Hvala gospođo predsedavajuća.
Poštovano predsedništvo, poštovana gospođo ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, htela bih samo da napravim jednu malu digresiju na početku moje diskusije, a radi se o tome da mi danas nastavljamo jednu prekinutu sednicu. Prekinuli smo sednicu da bismo raspravljali o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o Narodnoj banci Srbije, a obrazloženje za hitnost rasprave po tom zakonu bilo je da treba da se biraju članovi Saveta NBS. Sada, opet danas, dobijamo jedno obaveštenje od nadležnog Odbora za finansija koja je kažem da povlači odluku iz procedure tako da faktički ta tačka deveta nije na dnevnom redu ove sednice. Dakle, razlog zbog kojeg je sednica prekinuta na kraju je u stvari i povučen.
Dakle, to je neka vrsta konfuzije, kao što je konfuzija i danas na ovoj sednici povodom rasprave po ovoj 11. tački dnevnog reda kada Predlog zakona umesto ovlašćenog predlagača brani direktor "Srbijagasa", odnosno narodni poslanik. Onda imamo neku konfuziju da li je gospodin direktor, odnosno narodni poslanik ovde u stvari deo zakonodavne vlasti, dakle deo parlamenta ili je deo izvršne vlasti, deo vlade. Mislim, uglavnom u proteklih 100 dana ove vlade mi imamo ovakvu neku situaciju, potpuno nejasnu sa mnogim čudnim rešenjima.
Mi smo danas ovde čuli u stvari jedno ključno pitanje. Mislim da to ključno pitanje definiše u stvari celu ekonomsku politiku ove vlade koja je započela pre 100 dana. Dakle, pitanje glasi ovako – da li smo trebali da vodimo ovakvu politiku? Dakle, to je izgovorio direktor "Srbijagasa" koji je inače bio direktor i za vreme ove prethodne vlade, inače i njegova stranka je bila deo koalicije na vlasti u prethodnom sazivu.
Sada se u stvari postavlja jedno dodatno pitanje da li se ovde radilo o retoričkom pitanju ili je neko zaista shvatio koliko je takva vrsta politike u ekonomskoj sferi, u sferi zaduživanja, u sferi odnosa države prema javnim preduzećima i kompanijama i svima ostalima koji su u toj meri zavisni od države, prava politika i da li je neko u ovoj vlasti postao svestan toga da su rezultati toliko pogubni da prosto politika mora da se menja.
Mi do sada nismo primetili da postoji neka namera da se menja ta politika. Danas smo čuli jako puno cifara, stotine, dvesta, četiristo, petsto miliona evra, dolara i bilo šta drugo.
Međutim, činjenice su te da mi za 2012. godinu imamo dospele obaveze od pet milijardi evra, što predstavlja ogroman teret za ovu državu, bilo da se radi o budžetskom deficitu ili svima onima, mislim na dospele obaveze po uzetim kreditima.
Samo kamate koje dospevaju za 2012. godinu iznose 90 milijardi dinara.
Dakle, i ja doprinosim nabrajanju svih tih silnih cifara na ovoj sednici po ovoj tački dnevnog reda i verovatno i sa ovim ciframa koje sam ja nabrojala, samo dodatno pojačavam tu neku zebnju koja inače postoji u javnosti, da li ova država može da izdrži dalja zaduživanja koja ne prestaju.
Mi danas raspravljamo o Predlogu zakona koji se odnosi na garanciju ove države za sedam uzetih kredita.
Dakle, to je sedam puta kamata koja je ugovorena, sedam puta marža, sedam puta naknade koje su takođe deo tih kredita. Tu se radi o ogromnim svotama novca.
Sa druge strane, direktor "Srbijagasa" napominje da će morati da se uzme još jedna nova tranša kredita, takođe za "Srbijagas", ovde se spominju neke pare, nekih 190 miliona evra. Spominje se ovde neka socijalna odgovornost kao jedan od osnovnih krivaca, odnosno odgovornih za činjenicu da se gas kupuje po jednoj ceni, a prodaje po nižoj ceni.
Ja bih htela da podsetim da je ta socijalna odgovorna Vlada, čini mi se i kao jedna vrednosna priča, deo priče i ove Vlade kao što je bio deo i one prethodne.
Dakle, ako zaista nameravate da budete socijalno odgovorni po onom principu, kao što ste nagoveštavali, kada ste bili konstituisani kao Vlada, mene interesuje kako ćete dovesti u harmoniju ovu činjenicu da je ovde javno priznato da je ta socijalna politika koja se sprovodila u odnosu prema ovom javnom preduzeću "Srbijagas" pokazala takvu vrstu pravljenja i generisanja štete po ovu državu i po njeno zaduživanje.
Dakle, kako ćete rešiti pitanje standarda građana, kako ćete rešiti pitanje daljeg zaduživanja i čini mi se, ukoliko preterate sa zaduživanjem, normalno da dovodite i u pitanje opstanak ovog javnog preduzeća.
Dakle, to su jako bitna pitanja na koja bih ja zaista volela da čujem odgovor, jer od cele ove priče, staklo, sirće, živina i gas, mislim da ne možemo da očekujemo neke velike rezultate.
Pitanje je kakve rezultate možemo očekivati i od tog investiranja javnog preduzeća "Srbijagas", jer ako se samo misli na početak izgradnje Južnog toka, odnosno gradnje TE na gas, mislim da će to ostati u nekoj sferi nepodobnog pokušaja.
Jedno javno preduzeće ne može da bude preduzetnik u tom smislu, u kom smislu i ponašalo do sada i nebitno je da li se radi o "Srbijagasu" ili se radi o JAT, ili o kompanijama kao što je "Železnica Srbije" i slično.
Mi se uvek vraćamo na ono osnovno da ova država ima problema sa javnim preduzećima, ima problema sa jednom politikom koja nije od juče i to jeste tako, ali definitivno i dalje opstaje i dalje se na ovoj politici insistira, bez obzira što postoji neki nagoveštaj da će možda neko i dići svoj mali glas, govorim o Vladi, da se ta politika promeni.
Ova javna preduzeća, ona faktički predstavljaju krake jednog budžeta koji u stvari ima tu neku ambiciju, da u državi Srbiji bude kreator celog života, ekonomije, privrede, investicija, uvoza i izvoza i u tom slučaju normalno je da se privatizacija kompromituje, normalno je da se toliko ističu sve one loše privatizacije, a da se pri tom ne postavlja pitanje zašto su neke privatizacije bile loše, gde je ko bio kada su se te privatizacije radile, zašto niko nije bio odgovoran i nije ni sada odgovoran za neke pogrešne privatizacije i zašto u toj EU, u koju navodno hrlimo, ta privatizacija predstavlja jednu normalnu stvar i jedno normalno funkcionisanje tamošnje privrede, ekonomije i u stvari privatne firme su te koje predstavljaju jedan motor i koje predstavljaju bazu i osnovu tog standarda i života koji postoji u EU.
Mi smo od cele te privatizacije uradili jednu veoma čudnu stvar, zato što ne želimo nikako da je završimo, svu odgovornost svaljujemo na privatizaciju, a pri tom svi problemi nastaju upravo iz tog odnosa države, državne imovine, državnog vlasništva prema privatizaciji.
Mislim da, kada god razgovaramo o davanju garancija i odobravanju tih garancija za kredite koji su već uzeti i koji će se uzeti u budućnosti, treba dobro da razmislimo gde će te garancije da završe, odnosno gde će taj novac za koji se garantuje i koji faktički, ta javna preduzeća u čiju korist se garancije i daju, potrošiti sav novac i da li mi zaista imamo pravu kontrolu, da li zaista želimo da imamo pravu kontrolu trošenja tog novca i da li zaista mislimo da ovo može da traje još sledećih 10, 20 i 50 godina sa ovakvim nivoom javnog duga, zaduženosti i u stvari, centralizacije i podržavanja svega što u stvari bi trebalo da predstavlja neku vrstu inicijative.
Inicijativa, i to se pokazalo, je najbolja kada dolazi od privatnika, kada dolazi od nekih koji se razumeju u taj posao koji žele da obavljaju. Država je jako loš poslodavac i država je ustvari jako loš kreator jedne privredne i ekonomske politike.
Hvala vam gospođo predsedavajuća. Poštovano predsedništvo, poštovana gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, jednostavno je nedopustiva ta lakoća sa kojom se predlažu zakoni i lakoća sa kojom se prelazi preko toga da predstavnici Vlade bi trebalo da obrazlože sve predloge zakona, pa i ratifikacije koje stižu u ovaj parlament. Bilo bi jako dobro da se radi javnosti svi ti predlozi ovde u parlamentu javno iznesu, obrazlože, predstave samom parlamentu i javnosti zašto stižu na dnevni red. To je jedna osnovna stvar, ukoliko se traži jedna ozbiljna debata o predlozima zakona o kojima danas raspravljamo.
Naravno, LDP podržava i rehabilitaciju železnice i železničkih pruga, i podržavamo i unapređenje vodnih sistema u Subotici. Mi protiv toga nemamo ništa. Zaista smo želeli da čujemo ponešto i zašto se obraća Evropskoj banci za obnovu i razvoj kada se govori o jednoj takvoj rehabilitaciji i unapređenju. Znate, ovde se mnogo šta govori u javnosti o tome da li su građani za EU ili nisu, kakva je podrška, da li ta podrška opada, da li građani imaju jasnu sliku o tome, šta u stvari znače za Srbiju evropske integracije. To je ono što nedostaje kada se govori o raznim kreditima, garancijama i ratifikacijama raznih sporazuma, koji imaju za cilj da koristimo određene privilegije i pogodnosti koje nam EU pruža, sa nadom da ćemo jednog dana postati ravnopravni članovi te EU.
Srbija se nalazi već više od 20 godina u tranziciji. Srbija danas ima 753 hiljade građana koji traže posao. to je više od 25% ukupne radne snage. Dakle, Srbija je u takvim problemima da ona prosto ne može da ne objasni javnosti šta za ovu zemlju znači da se evropske integracije poguraju, ubrzaju i da ne ostanu u situaciji status kvo, koja se očigledno predstavlja kao osnova jedne politike. To je politika ove vlade, koja se u poslednja tri meseca, koliko sam razumela i ministarku, pretežno bavi čišćenjem rešenja ove prethodne vlade, a manje se bavi ili se uopšte ne bavi reformama, što bi trebalo da bude najjači cilj ove vlade. Ne bavi se reformama, ne bavi se modernizacijom finansijskog sektora, ne bavi se revitalizacijom javnih rashoda, ušteda i slično.
Podsećam vas da je rebalansom budžeta u stvari postignuto da naš budžetski deficit iznosi 6,8% GDP, što je inače povećanje u odnosu na Zakon o budžetu koji je predvideo taj budžetski deficit. Faktički se povećava jedan javni dug, a pri tom se govori o tome da ćemo uraditi neku uštedu, da ćemo raditi jedan budžet za sledeću godinu koji će biti mnogo restriktivan, koji će biti po volji MMF itd. Onda čujemo da, između ostalog, uskoro ćemo razgovarati, odnosno već sutra, o izmenama i dopunama Zakona o Narodnoj banci, jer očigledno da neke odredbe tog zakona nisu u skladu sa nekim evropskim i svetskim standardima, pa je baš interesantno koliko smo mi skretali pažnju da ona rešenja koja su bila predviđena tim zakonom nisu dobra i da će veoma brzo morati ovaj parlament ponovo da raspravlja o tom zakonu o Narodnoj banci Srbije.
Jako je bitno da se Srbija napokon opredeli da li želi da tapka u mestu ili Srbija želi reforme. Bez reformi nema ništa drugo osim jednog retrogradnog razvoja, a taj retrogradni razvoj pre ili kasnije će dovesti Srbiju do bankrota, iako je bilo lepo čuti, kada se ministar finansija izjašnjavao o tome, da je ova vlada spasila Srbiju od bankrota. Ukoliko je ova vlada to učinila, onda mi zaista imamo razloga da tražimo od te vlade da se na taj način i ponaša, da i dalje nastavlja tu svoju spasilačku aktivnost. Ali, iz njenih konkretnih poteza mi ne možemo uočiti da se zaista radi ono o čemu se priča ili da ono što se priča ne odgovara stvarnom stanju stvari.
Ponovo ću se vratiti na činjenicu da je jako bitno da se železnice napokon modernizuju. Jako puno je novaca ovaj parlament odobrio na ime kredita ili garancija za te kredite. Međutim, mi neke posledice ulaganja tih sredstava u železnicu ne vidimo. Dakle, ako nema posledica, ako nema nekih pozitivnih pomaka u smislu razvoja celokupne železnice, onda se postavlja pitanje – da li je dobar pristup koji je proklamovan i koji je započet u vezi promene stanja u jako zaduženoj železnici? Železnica nije jedini primer od državnih preduzeća, javnih preduzeća. Tu je i "Srbijagas" o kome ste govorili, tu je i JAT, tu je i mnogo šta što predstavlja veliki teret i veliki balans za budžet Republike Srbije koji će ostati kao teret ukoliko se ne promeni pristup rešavanju problemima u tim javnim preduzećima.
Jedan od načina jeste onaj o kojem ste vi govorili za "Srbijagas". Međutim, da li će se sa tom korporativizacijom zaista postići onaj cilj koji vi govorite ili će to samo služiti za to da se stvari za trenutak poprave, ali da se ništa suštinski ne menja.
Prema tome, još jednom bih napomenula, mi jesmo za svaku vrstu napretka, jesmo za to da se železnice finansiraju i revitalizuju, jesmo za to da se uradi sve što je potrebno i u okviru ovih voda u Subotici. Međutim, nismo za to da se prećuti jedna istina, a to je da se u Srbiji teško pokreću stvari u reformskom smislu.
Hvala vam, gospođo predsedavajuća.
Poštovana gospođo ministarko, samo bih htela da vam skrenem pažnju da, kada već spominjete prijatelje DS, da je dobar deo sadašnje Vlade činio i Vladu u kojoj je DS bila stožer. Kada govorimo o tom prijateljstvu, mislim da se obraćate na lošu adresu. Mi smo i tada bili u opoziciji, kao i danas. To je druga stvar što mi podržavamo sve ono što je reformskog karaktera i sve ono što u stvari ima za cilj modernizaciju Srbije i ne možete da nam osporite tu vrstu dobronamernosti.
Dakle, tu konstataciju koju ste uputili nama, bilo bi dobro da uputite svim ministrima koji su bili ministri i u prethodnoj Vladi. Mislim da ovde nema ljutnje, jer ako su ti ministri učestvovali u prethodnoj Vladi i napravili veliku štetu i doveli Srbiju do bankrota, onda se postavlja pitanje – da li su ti ministri znali za to kako se radi i šta se radi? Ako nisu znali, onda su diletanti, a ako su znali i dozvolili su da se to radi i dovrši i završi, u tom slučaju se postavlja pitanje – da li oni moraju da odgovore po pitanju odgovornosti i krivične i moralne prema javnosti Srbije?
Hvala vam gospođo potpredsednice.
Poštovana gospođo ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, i ovaj zakon odslikava rad ove vlade i ovaj zakon ima tehnički karakter. To je u stvari jedan kontinuitet koji je započet od kada je konstituisana i Vlada i parlament. Imamo zakone koji stvaraju neki privid rada Vlade, a zajedničko je u stvari za sve ove zakone da nemaju reformskog potencija. Naime, ovaj zakon koji je danas na dnevnom redu parlamenta ima nekih dvadesetak članova, a od toga tri predstavljaju prelazne završne odredbe. Dakle, imamo zakon koji čak i u obrazloženju navodi da se prevashodno donosi zbog mehanizma za nadzor migracionih tokova eventualno radi analize uticaja migracije na razvoj države i slično.
Radi se faktički o jednom zakonu tehničke prirode. Kada sam izrekla ovu kritiku ove vlade ne mislim na vas gospođo ministarko, a mislim da se i vi vrlo dobro sećate kao predsednica Narodne skupštine Republike Srbije u prethodnom sazivu koliko je ovaj parlament radio, koliko je zakona prošlo kroz ovaj parlament i koliko je zakona usvojeno. Vrlo dobro ste upoznati koliko je parlament vezan i njegov rad za rad Vlade. Dakle, koliko je daleko više zakona doneto u prethodnom sazivu u onom vremenskom periodu od 100 dana rada prethodne Vlade u odnosu na ovaj parlament mislim da je dovoljna slika o tome kako funkcioniše današnja vlast.
Zakon o migraciji je zakasnio najmanje 20 godina i posle 20 godina stiže u ovakvom obliku sa ovakvom sadržinom koja je predstavljena u predlogu zakona. Prosto, ne možemo o migraciji da govorimo a da ne posmatramo u kontekstu prošlosti, u kontekstu devedesetih godina, šta se dešava sa migracijom u prezentu i šta se očekuje u migracionim tokovima u bliskoj budućnosti.
Kada govorimo o devedesetim godinama prosto ne možemo da zaboravimo onaj bum migracije koji je nastao i to je migracija i prinudna migracija koja je faktički bila posledica ratova koji su vođeni na prostorima bivše Jugoslavije, ratova u kojima navodno Srbija nije učestvovala. Tokom devedesetih godina iz ove Srbije je otišlo nekoliko stotina hiljada mladih i visokoobrazovanih ljudi. Tokom tih godina je Srbija dobila jako veliki broj prinudno migriranih ljudi, ljudi koji su došli unesrećeni, osiromašeni i frustrirani usled svih tih ratova. Dakle, to je ta migracija koja itekako ima uticaja na razvoj Srbije i koja itekako opterećuje i dan danas njen razvoj, jer Srbija danas ima 6% visokoobrazovanih građana kao što je imala i pre 20 godina, a sa ovakvom tendencijom migracije visokoobrazovanih građana ne možemo očekivati rast visokoobrazovanih građana u procentualnom smislu iako postoji ambicija da do 2020. godine taj procenat povećamo na 40%. Prosto je neshvatljivo odakle ta pozitivna ambicija, jedino ukoliko se ne planira da se buduće diplome prodaju po kioscima, prodavnicama i na ulicama.
Dakle, to nije državna strategija kada se govori o tome šta uraditi sa privredom, ekonomijom, sa razvojem ove države ukoliko zaista želimo da amortizujemo tu migraciju koja je veliki teret za ovu državu.
Kada govorimo o sadašnjosti i migraciji prosto ne možemo da izgubimo iz vida da je ponovo postala tema vizna liberalizacija kao što je to bila tema 2009- godine. Međutim, 2009. godine to je bila jedna pozitivna tema gde se očekivalo da dobijemo viznu liberalizaciju koju smo i dobili kao krunu napora bivše vlasti da normalizuje odnose sa Evropom i kao jedan dokaz da je Evropa prepoznala u Srbiji njenu volju za modernizacijom. Danas se ponovo nalazimo u situaciji da postoji velika opasnost da izgubimo taj beli šengen. Nedopustivo je da glavnu odgovornost svalimo na onaj najsiromašniji deo populacije koji odlazi u EU očekujući da će rešiti svoju egzistenciju.
Kada govorimo o najsiromašnijim građanima ove države mislim na Rome i Albance koji su ekonomski azilanti u EU i koji očekuju tamo neku socijalnu pomoć, pomoć koju očigledno od njihove države nisu dobili i nisu ni prepoznali mogućnost da će možda eventualno jednom da dobiju tu pomoć. Dakle, ne smemo da izgubimo iz vida tu činjenicu da ova država jako malo toga radi, da pre svega obrati pažnju na diskriminaciju tog najsiromašnijeg sloja u smislu nedovoljne pažnje koja se usmerava prema mogućnosti njihove egzistencije u smislu činjenice da se prenebregava činjenica da su ti ljudi najčešće na društvenim marginama zbog svoje nacionalne pripadnosti i zbog svog ekonomskog statusa.
Kada se govori o lažnim azilantima prosto je prejaka ta reč – lažni jer se tu radi pre svega o ekonomskim azilantima, o ljudima koji su egzistencionalno i socijalno ugroženi. Na koji način ova vlada misli da reši problem nakon što je sklopila i taj Sporazum o readmisiji? Tako što donosi i predlaže ovaj zakon, predlaže neke mehanizme na koji način će kontrolisati tokove migracije, a pritom predlaže i na koji način će ova država da postupa sa svim onim njenim državljanima koji se budu vraćali po osnovu tog Sporazuma o readmisiji iz EU, iz država EU u Srbiju?
Prilično je okrutan taj način koji je predviđen ovim zakonom, da se ljudima koji dolaze na prinudni način ne pruža faktički nikakva podrška nego će biti u ovim kolektivnim centrima nekoliko dana maksimalno i posle toga oni gube bilo kakvu šansu da se integrišu u ovo društvo, a o integraciji se nije govorilo ni tada kada su oni odlazili, a očigledno da Vlada nema tu ambiciju da na bilo koji način integriše i tu populaciju. To je jako opasno s obzirom da ukoliko se ne preduzme nešto ozbiljnije, daleko ozbiljnije od donošenja ovakvog zakona i procedure Srbija će zaista znatno da nazaduje u pogledu evropskih integracija jer šalje poruku da ne može, neće, nema kapaciteta da razvija ovu državu, da je ekonomski osnaži i da nije u toj meri socijalno spremna da svoje građane spase od te velike bede u kojoj se nalaze pa su prinuđeni da odlaze u inostranstvo radi socijalne pomoći.
Dakle, sve su ovo ozbiljna pitanja za ovu vladu i zbog toga bi zaista trebalo da se pored postojećih zakona, koji se bave izbeglicama, koji se bave načinom regulisanja odnosa države prema svim emigrantima i onim koji odlaze, i onim koji dolaze u ovu državu, da mora neka mnogo ozbiljnija i mnogo modernija strategija da se napravi.
Kada govorimo o budućnosti migracije, ne možemo da zaboravimo činjenicu da nismo rešili neka prethodna pitanja, koja su započeta još tamo nekih 90-ih godina, da nekako odbijamo da završimo neke obaveze koje postoje danas i da pripremamo neku državnu politiku prema Kosovu, koja je još uvek tajna. Upravo ta politika, koja je toliko kratkovida, koja nas je dovela u ovu situaciju, ne pruža neku nadu da sutra nećemo imati problema sa povećanjem broja onih koji se budu prinudno doseljavali u Srbiju. Jako je bitno da kada vi razgovarate o tako ozbiljnim temama, kao što je migracija, stvari stavite u pravi kontekst, jasno razgraničite ono što je poželjno od onog što je realno moguće i da označite ciljeve šta je to što želite i da označite načine, na koje računate, da biste te ciljeve opravdali.
U ovom zakonu mi ne možemo da pronađemo ni ciljeve, ni sredstva, a i razlozi donošenja ovog zakona su diskutabilni. Prosto, ovaj zakon i ne može da nosi sve to što je potrebno da mi napravimo jednu ozbiljnu politiku u ovoj državi kada se govori o tome šta učiniti sa građanima Srbije kada imamo nezaposlenost od 25%, kada imamo tako visoko zaduženu državu, kada imamo toliko visok javni dug i kada imamo problem sa Evropskom unijom, belim šengenom i kada imamo problem sa zaustavljanjem reformi u Srbiji.
Prema tome, mi ovaj zakon ne možemo podržati, jer ovom zakonu nedostaju još mnogi kvaliteti koji su potrebni da bi on bio kompletan. Ne možemo podržati čisto tehničke predloge sadržane u ovom zakonu, jer su oni problematični u smislu jedne politike koja bi trebala da se vodi u odnosu prema svima onima koji danas predstavljaju problem u smislu azilanata poreklom iz Srbije. Prema tome, ovaj zakon ćete najverovatnije usvojiti, s obzirom da imate većinu u ovom parlamentu. Ovaj zakon neće značiti ništa, neće doneti nikakvo poboljšanje, neće predstavljati neku tačku koja će pokazati da Srbija ima ozbiljnu politiku, ozbiljne namere i da zaista želi da se modernizuje.
Svi zakoni koji su do sada bili na dnevnom redu ovog parlamenta potvrđuju ovaj moj zaključak. Kada se uporedi rad ove vlade, ovog parlamenta sa prethodnim sazivom, ma koliko mi to bilo teško da kažem, mislim da postoji velika razlika. Iako smo imali ogromne zamerke na rad prethodnog parlamenta i na rad prethodne vlade, upoređujući je sa današnjom situacijom i sa današnjim radom, mislim da ne možemo biti optimisti.
Hvala lepo. Javljam se po amandmanu.
Poštovani gospodine predsedavajući, poštovano predsedništvo, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, drugi dan pažljivo slušam raspravu u vezi ovog zakona i prosto moram da se javim za reč da govorim i o ovom amandmanu. Pogotovo u toku današnje rasprave neke stvari su se poprilično iskristalizovale.
Kao prvo, poštovani gospodine ministre, vi ste u obrazloženju, kada ste govorili zašto ovaj zakon predlažete, naveli da je stanje u "Agrobanci" bilo to što vas je ponukalo da predložite ovaj zakon u proceduru. Dakle, ponovo se javlja ta situacija da Vojvodina stiže kao neka kolateralna šteta oko neke druge teme koja je u prvom redu bila dominantna kada se pisao zakon, a u toku rasprave se shvatilo ili poželelo da se nešto umeša i Razvojna banka Vojvodine oko cele ove priče. To je prva stvar koja je uočljiva.
Druga stvar je to da vi bukvalno kompromitujete primenu zakona, jer ovaj član 3. Predloga zakona zaista dovodi u pitanje čemu onda svi ti zakoni koji su imali tu funkciju da na neki način zaštite funkcionisanje bankarskog i finansijskog sistema?
Kao treće, jako je bitno obrazloženje koje ste vi na današnjoj raspravi izneli zašto smatrate da je potrebno da se okonča cela ta priča oko Razvojne banke Vojvodine, tako što ćemo je jednostavno oterati u stečaj i jednostavno je uništiti. Kao prvi razlog naveli ste nekih 50 miliona evra, koji iznos je već Republika Srbija uložila u tu banku. Kao drugo naveli ste 140 miliona evra osiguranja depozita, a kao treći razlog ste naveli vašu sumnju u pozitivan ishod dokapitalizacije.
Navela bih vam činjenicu koja je jako bitna, da je ovaj parlament ratifikovao masu garancija za kredite javnih preduzeća, a za koje kredite ste se i vi i te kako borili kao ministar ekonomije u ranijoj Vladi. Navela bih, recimo, "Železnice Srbije", "Puteve Srbije", JAT i "Srbijagas". Evo, jesenje zasedanje ovog parlamenta je započelo sa jednom ratifikacijom garancije kredita koji je takođe namenjen za "Srbijagas".
Vi ste otišli u Ujedinjene Arapske Emirate i ponudili ste 25.000 ha vojvođanske poljoprivredne zemlje radi 12 letelica, kako bi oživeli jedno propalo javno preduzeće. Izvinjavam se, izašlo se u javnost sa ovom tvrdnjom. Dakle, vi ovde faktički sa ovim zakonom i sa ovim amandmanom Odbora za finansije, a i u toku današnje rasprave poslanika pozicije i nekoga iz opozicije, vi ste bukvalno podelili novce na novac Republike Srbije i na novac AP Vojvodine.
Jer, ako vi toliko brinete za interese građana Vojvodine da će građani Vojvodine snositi posledice lošeg rada "Razvojne banke Vojvodine", samo bih vas podsetila da građani Vojvodine snose posledice i za sva ona ulaganja u železnice Srbije, u Srbijagas, u JAT i u sva ostala javna preduzeća, pa i između ostalog i za Zastavu "Fijat" i za onih milijardu i po povećanja deficita budžeta koji je u stvari narastao u međuvremenu otkad je ova vlada konstituisana.
Dakle, sve su ovo teme o kojima mi zaista treba da pričamo, ali kada stigne na dnevni red ovakav jedan zakon koji ima za nameru, želim da verujem da su vaše namere dobre, da se na neki način kvalitetno reši problem koji je nastao u jednoj banci i to "Novoj Agrobanci", mislim da ne možemo prosto da prihvatimo činjenicu da na kraju ceo problem se svede na stanje u "Razvojnoj banci Vojvodine".
Znate kako, Vojvodina pored toga što ima određena udela u republički budžet tako što je Ustavom predviđeno kako se taj novac transferiše, Vojvodina transferiše novac koji se stvori u Vojvodini u republički budžet.
Prema tome, prosto ne možete ukoliko i dalje smatrate da postoji Republika Srbija i sa AP Vojvodinom, da podelite novac na novac Republike Srbije i na novac AP Vojvodine, s tim da samo loše posledice treba da trpi AP Vojvodina.
Samo još nešto da dodam i završavam. Zaista kada vojvođanski parlament donese odluku o tome da dokapitalizuje "Razvojnu banku Vojvodine", znate kako verovatno postoji i određena očekivanja da će sve to proizvesti pozitivne posledice. Prema tome, unapred sumnjati u to i samo iz razloga te sumnje uneti i Vojvodinu u ovaj član 1. zakona kojim u stvari dajete sebi mogućnost, daleko veću od one koju ste prethodno imali da intervenišete u "Razvojnoj banci Vojvodine" dozvolićete malo je problematično.
Dakle, suština je ta da se zakoni moraju poštovati, a i Ustav, jer i Ustav predviđa takođe finansiranje Vojvodine. Znate, kada je "Razvojna banka Vojvodine" ...
Hvala vam lepo. Ovog puta ću zaista završiti. Nije moja poslanička grupa, nego poslanik DSS naveo konstataciju "Republika Vojvodina". Dakle, nismo mi govorili o tome da će građani Vojvodine da snose posledice političkih odluka njihovih političkih organa i nismo mi u stvari podelili novac na onaj koji pripada AP Vojvodini i onaj novac koji pripada Republici Srbiji.
Hvala vam gospodine predsedavajući, poštovano predsedništvo, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, mi danas ceo dan raspravljamo o ovom predlogu zakona i čuli smo šta misle poslanici  vlasti, vladajućih stranaka i šta misli konstruktivna opozicija.
Dakle, bilo bi dobro da malo poslušate predloge i argumentaciju ove konstruktivne opozicije, s obzirom da su izneti mnogi argumenti zašto postoji ogroman problem u ovom predlogu zakona. Naravno, LDP ne može podržati ovaj predlog Zakona o amnestiji. Izneću vam nekoliko razloga, i ako su već prethodno, gospodin Đurić i gospođa Mićić o tome se izjašnjavali i u potpunosti, normalno, podržavam sve te argumente o kojima su govorili.
Dakle, ako ćemo krenuti od amnestije, moramo naznačiti da se ovde radi o aktu milosrđa. U obrazloženju ovog predloga zakona možemo naći samo da se radi o aktu političke volje. Dakle, nekako se to milosrđe gubi iz vida i jednostavno u obrazloženju ga nema, a humanizma i te kako treba da bude, pa čak i u funkcionisanju organa državne vlasti.
Dakle, generalno protiv amnestije nemamo ništa. Ovom narodu je zaista potrebno da se pruži čak i na ovaj način akt milosrđa, s obzirom na šta je sve propatio tokom 90-ih godina, kada su upravo ove političke stranke, koje su danas u bilo kojoj formi na vlasti i koje čine koaliciju na vlasti, vodile ovu državu, upravljale sa njom i dovele nas u ovu poziciju u kojoj se nalazimo.
Ne bih govorila ni o onom zakonu o amnestiji iz 2001. godine, pošto je to davno ispričana priča, međutim, prosto moram da se osvrnem na obrazloženje zašto se donosi ovaj zakon o amnestiji. Tu se navode dve stvari. Prvo, radi se o nekim društveno-političkim i ekonomskim promenama i, drugo, trebalo bi da dostignemo određene evropske standarde o funkcionisanju naših zatvorskih ustanova. Dakle, pre svega nismo shvatili o čemu se tu radi kada se govori o društveno-ekonomskim i političkim promenama. Jedino ako mislite da je došlo da tako drastične promene u politici koja je dominantna u ovoj državi, a to mislim da ne bi trebalo da bude razlog da se donese jedan zakon o amnestiji, jedino ukoliko je ta politika predvidela i obećala određenim licima da će pre ili kasnije drastično da im se smanje zatvorske kazne.
Što se standarda tiče, slažem se da imamo nehumane uslove u zatvorima. Imamo tu negde oko 12.000 zatvorenika, a kapacitet zatvora je oko sedam – sedam i po hiljada. To je zaista previše. Prosto ne možete da sa jednom štednjom i sa jednom pričom oko toga da želite da ispraznite zatvore, em što ćete omogućiti onima koji ostanu da imaju humaniji tretman, em što ćete napuniti budžet, odnosno novac koji ćete uštedeti ovom amnestijom usmeriti na neke druge namene.
To nije način da vi uđete u tu politiku tretiranja izvršenja krivičnih sankcija. To je daleko kompleksnije pitanje koje jednostavno prevazilazi ovakvu vrstu amnestije koju predlažete ovim predlogom zakona.
Vi prosto gubite iz vida društvenu opasnost koja mora da bude ona linija vodilja oko koje treba da odlučite koga da amnestirate, a koga ne.
U ovom zakonu čak i nije taj problem ono što piše, nego je problem ono što nedostaje, odnosno ono što ne piše i nema u Predlogu zakona. Šta je to što ne piše? Pa ne piše nešto što bi trebalo da se doda u izuzetke koji bi onda mogli na neki način da poboljšaju ovaj stav 1. Predloga zakona, koji i te kako predstavlja smetnju da se ovaj akt milosrđa zaista i pokaže kao milosrđe.
Mi nemamo ništa protiv toga da amnestirate ove zatvorenike, osuđena lica sa ovim malim zatvorskim kaznama, jer je tu i društvena opasnost mala, ali u stavu 1. pretpostavlja se da je društvena opasnost znatno veća, jer je tu predviđena kazna zatvora znatno veća od one koja je obuhvaćena amnestijom iz stava 2. Dakle, ako je tako, to znači da je i predlagač zakona imao u vidu društvenu opasnost, ali jednostavno tu društvenu opasnost minimalizuje tako što u te izuzetke neka određena krivična dela ne unosi, pa iako se ovde spominje da se amnestija neće odnositi na terorizam, neće se odnositi na organizovani kriminal itd. Nigde se ne spominje da se neće odnositi na ona krivična dela koja imaju i elemente nasilja.
Ova država je prošla kroz tako težak period svog postojanja u kojem je nasilja bila i previše. Nasilja ima i danas previše. Prosto ne smete da izostavite taj element nasilja kada govorite o humanizmu, kada govoriti o milosrđu, jer država će funkcionisati samo tako što će zaštiti i one koji trpe nasilje, a na neki način će voditi računa i o onima koji budu osuđeni zbog upravo tog nasilja koji čine tako što će humanizovati odnose, odnosno humanizovati izvršenje krivičnih sankcija. Očigledno je da ovim predlogom zakona ni jedna od ovih funkcija nije ispunjena.
Ima još vremena, Odbor za pravosuđe i upravu i te kako može da interveniše slušajući sve argumente koji su ovde iznošeni. Od strane opozicije ti argumenti su usaglašeni, jasni i veoma korektni i objektivni i samo su u funkciji poboljšanja zakona i poboljšanja rešenja koja bi mogla da se implementiraju u ovaj zakon o amnestiji. Dakle, slušajući sve to mogli bi da preduzmu određene korake i da izmene ovaj predlog zakona amandmanima Odbora za pravosuđe i upravu.
Dakle, ne može se odgovornost svaliti na poslanike, jer, dozvolićete, ovaj zakon je, kao i neki drugi, stigao u hitnu proceduru, pa kada su se određene zamerke čule u vezi hitnosti te procedure brže bolje se promenilo pa je možda neko propusti u tom smislu neki rok za podnošenje amandmana. Ovo je parlament i rasprava u ovom parlamentu bi trebala da ima tu ulogu da jedan zakonski predlog osvetli iz svih uglova i ukoliko dobijete tako dobre preporuke i dobre argumente, bez obzira što predstavljate jednu komotnu većinu u ovom parlamentu i komotnu većinu u Odboru za pravosuđe, vi možete te argumente da ublažite i u tom smislu da promenite ovaj predlog zakona.
Dakle, u ovakvom izdanju i u ovakvom sastavu ovog predloga zakona mi ne želimo da učestvujemo. Dakle, LDP ne može da podrži ovaj zakon, iako mi jesmo i za milosrđe i za humanizam i za promenu kompletnog sistema izvršenja krivičnih sankcija, što inače i postojeći zakon o izvršenju krivičnih sankcija sadrži u sebi.
Hvala vam gospođo predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, naravno da ćemo mi podržati ovaj zakonski predlog u pogledu podizanja tog praga za ulazak u PDV sistem i oko toga mi nismo imali nikakve dileme i mislim da smo se razumeli na Odboru za finansije.
Naš amandman se odnosi samo na početak primene te odredbe za promenu praga ulaska u PDV sistem. Mi smo u stvari predložili da to započne već o 1. oktobra 2012. godine, a da se ne čeka 1. januar 2013. godine. S obzirom da u ovom nekom vremenskom roku postoji mogućnost da neko od poreskih obveznika, odnosno malih preduzetnika napravi takav promet i takav posao da bi po sadašnjim uslovima ušao u takav sistem PDV, a da od 1. januara 2013. godine prosto više ne bi imao taj promet koji bi ga kvalifikovao za ulazak u PDV sistem. To je skoro duplo veći prag od 8 miliona u odnosu na ovih 3 miliona koji su do sada na snazi.
Nama je jasno da iz obrazloženja mišljenja Vlade u pogledu ovog amandmana, da su poreski službenici, odnosno poreska administracija i birokratija u nekom problemu oko pripreme, primenjivanja ovog zakona od 1. oktobra 2012. godine. Dakle, njima treba punih 3 meseca da bi pripremili poreske obveznike, a i sebe da primenjuju ovaj novi prag ulaska u PDV sistem.
Mislim da je to preterana obzirnost, jedna bolećivost prema toj poreskoj administraciji, s obzirom da su poreski obveznici i te kako spremni da uvek, što se tiče njihove koristi, budu ažurni i da prihvate te neke izmene.
Međutim, vidite, ti poreski administratori će morati da pripreme neke članove i njihovu primenu i to 15, 25, 26. i 45. po Predlogu ovog zakona i za to imaju vremena, a za ovu primenu nešto nisu spremni da se potrude.
Posebno bih ukazala na činjenicu da je zakon stigao u proceduru 1. septembra, da će najranije 25. septembra biti dan za glasanje, tako da će zakon, ukoliko se i 25. septembra bude objavio u "Službenom glasniku", stupiti na snagu nakon 1. oktobra. Faktički, vi ćete neke odredbe ovog zakona primenjivati već od 1. oktobra, a ovu izmenu koju smo mi predložili nećete prihvatiti jer, prosto, poreznici nemaju vremena da se na taj način pripreme.
Mi nismo želeli da opstruiramo ovaj zakon i mi zaista podržavamo rast tog praga za ulazak u PDV sistem, ali se mora znati neki red i mora se nekako konsolidovati i rad ovog parlamenta i, u stvari, konsolidacija svih tih koji rade u tim državnim ustanovama bi bila veoma poželjna. Prosto, mi nemamo vremena. Poreske olakšice su i te kako bitne i ukoliko mi zaista računamo na to da ćemo napraviti ozbiljne reforme u poreskoj sistemu, ozbiljne reforme u ekonomiji i u privredi, onda moramo voditi računa pre svega i o interesima građana odnosno tih malih preduzetnika koji bi trebali da čine kičmu privrednog rasta. Jer, očigledno da veliki sistemi i javna preduzeća na to nisu spremna.
Prema tome, mi i dalje ostajemo pri tom našem amandmanu i bilo bi dobro da razmislite o tome da li ćete 1. januara 2013. godine biti spremni da olakšate malim i srednjim preduzetnicima njihov rad i plaćanje poreza. Jer, dozvolićete, mi moramo imati poverenja u to da ćete vi olakšati tu proceduru izlaska iz PDV sistema, kao što ste najavili na Odboru za finansije, ali, takođe, trebali bi da imate i sluha za tu neku potrebu da se ne čeka ni dan i da se nekako stvari urgiraju, ažuriraju i ubrzaju, što se tiče interesa poreskih obveznika.
Hvala. Gospođo predsedavajuća, hvala što ste mi dali reč. Poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ja ću vas zamoliti da mi dozvolite da iskoristim ovo vreme moje poslaničke grupe da istaknem nešto što nedostaje ovom zakonu.
Konkretno, radi se o Zakonu o porezu na dohodak građana, a u stvari nedostaje izmena člana 40. ovog zakona. Mi smo o tome razgovarali na Odboru za finansije i mislim da smo se složili u načelu oko toga da je zaista, ukoliko se radi u nekom najboljem interesu preduzetnika, da je trebalo da se uradi promena tog člana, a to se u stvari odnosi na paušalno oporezivanje, odnosno na povišenje praga paušalnog oporezivanja sa sadašnjih tri miliona na osam miliona dinara. S obzirom da je 2006. godine utvrđen taj prag od tri miliona, kada je evro bio 85, 86 dinara, posle šest godina zaista je stiglo vreme da se i ovde napravi ta vrsta promene praga oporezivanja kao što je to urađeno u ovom prethodnom zakonu o kojem smo razgovarali.
Jeste da su ove izmene koje su predložene Predlogom zakona dobre i potrebne. Međutim, nedostaje nešto što je od velike važnosti za rad preduzetnika, kao što su stomatolozi, advokati, sportska udruženja, neke agencije i dr. Mislim da je stiglo vreme da se i ovim delatnicima izađe u susret i omogući da nešto pod lakšim i pozitivnijim uslovima posluju, s obzirom da se susreću sa velikim teškoćama u svom poslovanju.
Dakle, ako je intencija ove vlade i ovog ministarstva da se smanje svi neki parafiskalni nameti, da se smanje određeni porezi koji ne donose velike prihode, ali stvaraju velike teškoće privrednicima, preduzetnicima, mislim da je ovo jedna tema o kojoj bi trebalo ministarstvo da razmisli i cela Vlada, pa da poradi na tome da promeni taj prag.
Očekujem zaista, jer to je u stvari bila i intencija tog razgovora na Odboru za finansije, da će uskoro u ovaj parlament stići predlog zakona u smislu promene tog praga za paušalno oporezivanje. Hvala vam.
Hvala, gospođo predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, kao prvo LDP podržava amandman SVM o kojem je malopre govorila koleginica Elvira Kovač.
Podržavamo taj amandman, kao prvo iz razloga zato što je LDP zaista za suštinsku autonomiju Pokrajine Vojvodine. Ta suštinska autonomija može se postići samo tako ukoliko se bar poštuje onaj zakon iz 2006. godine, ukoliko se na neki način upodobi finansiranje Pokrajine Vojvodine.
Htela bih da skrenem pažnju poslanicima da LDP ni 2006. godine nije bila za ovaj Ustav koji je i danas na snazi. Tada smo bojkotovali referendum i rekli smo da je taj Ustav, odnosno donošenje tog Ustava i te kako kompromitovano, s obzirom, svi se sećamo na koji način je taj referendum sproveden. Međutim, kakav je, takav je, donet je kako je donet, on je trenutno aktuelni Ustav Republike Srbije. Ako je aktuelni Ustav, znači da bi trebalo da se poštuje. Trebalo bi da se poštuje i u pogledu finansiranja Vojvodine, a to član 184. važećeg Ustava i predviđa i kaže tačno o kom procentu se radi i tačno kaže na koju osnovicu, odnosno računa se na budžet. Taj član Ustava ne govori ni o rashodnom, ni o prihodnom delu Ustava. On samo govori o budžetu.
Prema tome, ukoliko oni, koji su učestvovali u kreiranju, pisanju, donošenju tog Ustava i sprovođenja cele one referendumske priče, nisu spremni da poštuju taj Ustav. Šta onda, u stvari, očekivati i od sadašnje vlasti, jer očigledno da ni ona prethodna vlast nije poštovala taj Ustav? Nije ga poštovala što se procenata tiče i što se tiče osnovice deklarativno se zalagala prethodnim rebalansima, ali u suštini nije taj transfer i realizovala. Sada imamo ogroman manjak u pokrajinskom budžetu upravo iz tog razloga što republički budžet i te kako duguje vojvođanskom budžetu, pogotovo u onom fondu koji je predviđen za kapitalna ulaganja.
Zaista se divim kolegama poslanicima koji su u prethodnom mandatu bili i deo vlasti. Kada danas govore o tome kako treba da se radi, kada govore o tome koliko se zalažu za vojvođansku autonomiju i da se poštuje Ustav u pogledu finansiranja Vojvodine, ali podsetila bih upravo na ovu činjenicu da nisu bili toliko agilni i nisu se toliko zalagali za poštovanje ustavne obaveze finansiranja Vojvodine, kada su oni bili na vlasti.
Jednostavno, moramo da prihvatimo tu činjenicu da nedostaje jedan bitan elemenat da se poštuje ovaj postojeći Ustav u pogledu finansiranja Vojvodine, a to je zakon o finansiranju Vojvodine. Sve dotle dok taj zakon ne bude donet, jednostavno, ne može da se precizno, jasno i transparentno utvrdi na šta se odnosi tih 7% i iz tog razloga cela ta priča oko finansiranja Vojvodine ostaje prilično netransparentna.
Skrenula bih vam pažnju na činjenicu da budžetom 2012. godine za Vojvodinu je predviđeno, otprilike, 64-65 milijardi dinara, a istovremeno budžet Beograda nosi 99 milijardi. Beograd ima nekih 10-ak opština, dok Vojvodina ima 45 opština. Dakle, ukoliko svemu tome dodamo i činjenicu da Vojvodina finansira republički budžet sa najmanje 28%, onda možemo da vidimo na koji način je Vojvodina i simbolički i suštinski, na neki način, ponižena i derogirana.
Dakle, autonomija ne znači da se zalažemo za to da Vojvodina ima autonomiju, da tu autonomiju, kao pojam, kao termin, unesemo u Ustav, nego to znači da se suštinski zalažemo, između ostalog, i da Vojvodina, ne samo da dobije ono što joj pripada, nego da se podrazumeva da ona na to ima pravo, a ne kako koja vlast dođe u kontinuitetu nastavi taj neki nipodaštavajući odnos prema celoj Vojvodini, a to se postiže i preko odnosa prema vojvođanskom budžetu.
Prema tome, zaista bih volela da kada se bude raspravljalo o budžetu za 2013. godinu, raspravljamo između ostalog i o tome kako učiniti najtrasparentnijim finansiranje vojvođanskog budžeta.
Još nešto bih rekla u pogledu rudne rente, koja je izuzetno bitna za finansiranje vojvođanskih opština, a ta rudna renta je, podsećam, 3%. To je ta rudna renta koja je predviđena onim sporazumom o prodaji NIS-a jednoj ruskoj državnoj kompaniji. Ta rudna renta je predviđena da se primenjuje 30 godina, a pri tom vrlo dobro znate da je rudna renta u Evropi otprilike od 15 do 20%, da je i Srbija u međuvremenu povisila procenat na sedam, međutim, ova ruska državna kompanija i dalje plaća rudnu rentu od 3%, kako je u stvari dogovoreno na državnom nivou. To je samo još jedan segment da se pokaže na koji način se republička vlast odnosi prema Vojvodini, prema toj jako bitnoj pokrajini u sastavu Republike Srbije.
Znate šta, kad se postavi pitanje da se zaista uredi ta autonomija Vojvodine, tog momenta se krene sa jednom drugom pričom i krene se sa kompromitacijom ideje Vojvodine. Ta kompromitacija ide od toga da se u stvari govori da će autonomijom da se ugrozi državnost Srbije, a sasvim moguće da se završi u stvari i sa kompromitacijom te ideje putem kompromitacije čelnih važnih ljudi u Vojvodini, i političkih i ljudi koji imaju određene ekonomske i privredne uticaje u Vojvodini.
Nažalost, nikako ne mogu isključivu krivicu i odgovornost zbog ovakvog rebalansa da svalim na aktuelnu vlast, jer potpuno razumem da se jednostavno moralo naći nekog načina da se relaksira ta prevelika budžetska potrošnja, pa se onda našlo da se preko Vojvodine dobije neka vrsta uštede. Jer, dozvolićete, ukoliko vam je budžetski deficit 68 milijardi povećan, ukoliko imate tako veliku javnu potrošnju, skoro dvocifrenu inflaciju sa tendencijom da zaista bude dvocifrena, ukoliko imate recesiju, onda je sasvim lako razumeti da se traži mogućnost da se negde i oduzme da bi se negde dalo.
Razumem da se ostalo na onoj liniji finansiranja javnih preduzeća, odnosno ostalo se na liniji tog nekog državnog intervencionizma putem silnih subvencija, jer mi smo duplirali bukvalno one subvencije za "Fijat", ali ukoliko se na taj način ophodimo prema toj javnoj potrošnji, koju u velikoj meri je generalisala prethodna vlast sa njenim budžetom, ali je nastavila isto to da radi i aktuelna vlast, onda se zaista postavlja pitanje zašto je toliko teško izaći u susret Vojvodini, pa joj bar omogućiti da se finansira kako je to Ustavom predviđeno?
Ako vi budžetski deficit bukvalno sa 50% povećavate od onog koji ste zatekli od prethodne vlasti, to samo pokazuje da vi uljem pokušavate da gasite vatru, jer kako ćete u stvari uštedeti ukoliko povećate potrošnju? Može tu mnogo priča da se ispriča, mnogo lepih želja da se iskaže, ali suština ostaje ista, ostaje ogroman budžetski deficit, koji u stvari govori o kredibilitetu onih koji su kreirali ovaj rebalans budžeta i o njihovim namerama na koji način će dalje da razmišljaju o toj velikoj javnoj potrošnji. Ujedno govorim i o tome da neki bitni segmenti tog rebalansa budžeta ostaju ne razjašnjeni i daju prilike da se na veoma netransparentan način Vojvodina ponovo ošteti. Nažalost, u poslednje vreme se često dešava da je Vojvodina u stvari žrtva takvog odnosa republičke vlasti, Ustavnog suda itd.
Dakle, mi iz Vojvodine ne želimo da ugrožavamo na bilo koji način republički budžet, ne želimo da na bilo koji način dovedemo položaj Vojvodine u odnosu na Srbiju u smislu ugrožavanja teritorijalnog integriteta i suvereniteta, znate već kako ide ta mantra, ali i te kako očekujemo da oni koji su se kleli i još uvek se kunu u postojeći Ustav isti poštuju, pa makar to bilo i u korist Vojvodine, jer sigurno neće biti na štetu Republike.