Poštovana gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, posebno bih htela da istaknem da ovaj član 8. zaista ne pravi razliku među fizičkim licima.
Dozvoljavam tu mogućnost da ćete vi jednim podzakonskim aktom da uredite i da razgraničite fizička lica kao investitore za sopstvene potrebe i fizička lica kao investitore za malo šire polje.
Međutim, ovako kako član zakona glasi nema razlike između ta dva položaja fizičkog lica kao investitora. Koliko sam razumela ministra, ovde je u stvari osnovni cilj uvid u bonitet investitora, što je inače pohvalno i to bismo pozdravili, jer je zaista potrebno da se uvede red na naše tržište, čak i na tržište izgradnje stanova.
Da li se ovim članom postiže taj cilj? Smatram da mi imamo dovoljno već regulative u pogledu kontrole boniteta i između ostalog investitora u izgradnji. Pre svega, imamo Agenciju za privredne registre. Svako danas, ukoliko želi da proveri bonitet neke firme, nekog preduzeća, može na tom sajtu agencije to da postigne.
Imamo i druge načine uvida u rad investitora, ako ništa drugo, ukoliko se radi o lokalnom nivou, s obzirom da je to taj nivo, uvek se može izvršiti provera kroz stručne organizacije koje međusobno sarađuju da li je neki od investitora savestan, da li je imao problema sa krivičnim gonjenjem ili slično.
Međutim, ovim članom mi faktički postižemo, pre svega, jednu birokratizaciju i u stvari postižemo to da je ovaj član usmeren i uperen protiv slobodnog preduzetništva i slobodnog tržišta rada. Jer ukoliko su lokalne samouprave nadležne da vode te registre, šta to znači? Ukoliko se neko od tih investitora registruje kod jedne određene lokalne samouprave, da li je na taj način onemogućen da tu svoju delatnost vrši i na teritorijama drugih lokalnih samouprava.
S obzirom da imamo već loše iskustvo sa takvim registrima, sasvim je moguće da ovaj član može da upravo ishoduje takav rezultat, da će da ograniči protok kapitala i rad preduzetnika i na drugim teritorijama, osim one teritorije na kojoj je investitor registrovan.

Poštovana predsedavajuća, poštovano predsedništvo, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, podneli smo ovaj amandman iz tog razloga samo da se član 39. u stavu 9. precizira što se tiče budžeta, a iz razloga što nam je jasno da ovaj član predviđa da se sredstva za izradu planskih dokumenata obezbeđuju u budžetu ili iz drugih izvora u skladu sa zakonom.
Međutim, postoji jedna loša praksa koja bi trebalo da se prekine, a to je finansiranje preko direkcije ili zavoda za izgradnju, tako da ukoliko se ne označi tačno da se ta sredstva obezbeđuju direktno u budžetu, onda može opet da se desi da to ide preko te direkcije ili zavoda, pa nije zgoreg da se tamo gde možemo da izbegnemo i onemogućimo bilo kakve zloupotrebe ili nepravilnosti, ili neku monopolizaciju određenog zavoda ili organa ili slično, to i ne uradimo.
To je u stvari generalno stav LDP, da ne idemo u prenormiranje, ali tamo gde možemo da pojasnimo stvari, da konkretizujemo, da izbegnemo sve nedoumice, to treba i da uradimo prilikom donošenja zakona, jer svrha zakona je da se ti zakoni primenjuju, sa što manje nedoumica, da budu funkcionalni i da u praksi pokažu da postižu te ciljeve zbog kojih se zakoni donose.

Poštovana predsedavajuća, poštovano predsedništvo, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, LDP je pokušala da popravi malo član 54, i to u stavu 4, da se doda tačka 4).
To bi bila popravka samo u tom smislu što bi ovaj član bio jasniji što se tiče dokumentacije koja je potrebna da bi se zatražila određena dozvola od nadležnog organa.
Htela bih da podsetim da je 2003. godine donet jedan zakon o planiranju i izgradnji. Taj zakon je predvideo dosta ozbiljne uslove, dakle dosta komplikovane uslove da bi pojedinac ishodovao određenu dozvolu i da bi dobio građevinsku dozvolu, urbanističku dozvolu itd, dakle, da bi ušao u sistem i legalizovao taj svoj objekat, postupao po zakonu. Od 2003. godine naovamo u međuvremenu je jako puno objekata izgrađeno bez važećih dozvola, dakle radi se o nelegalnoj izgradnji.
Ta nelegalna izgradnja ne znači samo to da su objekti građeni bez potrebnih dozvola, nego u stvarnosti znači to da su možda izgrađeni na mestima gde nije predviđena bila ta gradnja i da infrastruktura nije pratila aktivnost izgradnje.
Zato mi imamo naselja koja uopšte nisu funkcionalna i nisu zaista odgovarajuća, nisu civilizacijski odgovarajuća za život i stanovanje ljudi na tim prostorima.
Iz tog razloga naši gradovi imaju četvrti koje su zgodne za izbegavanje; iz tog razloga imamo slučaj da se gradi na klizištima; iz tog razloga nam se dešava da su pojedine četvrti poprilično ugrožene od poplave, da se urušavaju zgrade zato što nije na vreme kontrolisano na kojim prostorima se izgrađuju objekti.
Iz tog razlog, jedan ovako ozbiljan, suštinski, bazični zakon o uređenju prostora i izgradnje mora biti jasan, precizan i konkretan, a nadasve mora biti prijemčiv i razumljiv za one na koje se odnosi.
Zašto smo mi faktički podneli ovaj amandman? Zbog toga da bi ta dokumentacija koja je potrebna bila kompletirana, jer mi tačkom 4) u stvari predlažemo da se uz kopiju plana parcele, izvodu iz katastra podzemnih instalacija, kao i dokazu o pravu svojine na građevinsko zemljište, podnese i programsko rešenje ili skica objekta.
Nama je Vlada odbila taj amandman i kaže – da joj je cilj bio da se ovim članom u stvari izbegne prevelika obaveza podnosioca zahteva za dokumentaciju.
Međutim, posle te tačke 3) u članu 54. ovog zakona kaže se – da zahtev za izdavanje lokacijske dozvole obavezno sadrži i podatke o objektu koji će se graditi, a naročito o planiranoj dispoziciji, vrsti i nameni objekta itd. Prema tome, pored toga što će morati podnosilac zahteva da podnese i ovu dokumentaciju pod tačkom 1), 2) i 3), on u zahtevu mora da opiše taj neki svoj objekat.
Da bismo izbegli u stvari komplikacije koje mogu nastati time, jer mi ne znamo ko će sve podneti taj zahtev, da neće znati konkretno da se opiše objekat, zašto je to problem da se pod tačkom 4) tačno navede – da se podnese programsko rešenje ili skica objekta.
Smatramo da ne smemo da prenormiramo zakon. Ne smemo da preteramo sa nekim rešenjima koja će samo da iskomplikuju buduće postupke izdavanja lokacijskih dozvola, ali moramo da pojasnimo i da pojednostavimo taj postupak. To što smo mi predložili amandmanom smatramo da je upravo usmereno u tom smeru.

Pa jeste, ovaj amandman kolege zaista ima neki smisao i zaista ne vidim razloga zašto nije prihvaćen. Htela bih samo da vam napomenem da Zakon o određivanju građevinskog zemljišta u gradovima i naseljima gradskog karaktera iz 1968. godine jeste nacionalizovao poljoprivredno zemljište u određenim gradovima i naseljenim mestima.
Konkretno tako se to desilo i u Zrenjaninu i u prigradskim mestima oko Zrenjanina, konkretno jedno mesto koje se zove Mužlja. Svo poljoprivredno zemljište je 1968. godine jednostavno po osnovu ovog zakona prenacionalizovano, faktički je ono nacionalizovano i namena mu je promenjena. Dakle, umesto poljoprivrednog zemljišta, umesto njiva, to zemljište je postalo građevinsko zemljište.
Dakle, od 1968. godine ljudi koji su ranije tu zemlju koristili kao poljoprivredno zemljište i nastavili da koriste kao poljoprivredno zemljište i dan-danas ga koriste, više faktički ne obrađuju njive, nego obrađuju građevinsko zemljište.
Šta se sada dešava? Dešava se to da lokalna samouprava traži od tih ljudi, koji su sada korisnici inače tog građevinskog zemljišta, a ne vlasnici, koji će se, nadam se, ovim zakonom promeniti i isti će postati vlasnici, da se plati naknada za to što je promenjena namena tom zemljištu.
Prema tome, iako je ovim stavom 4. ovoga člana predviđeno da se ta naknada plaća tek nakon što se zatraži lokacijska dozvola, odnosno pre izdavanja lokacijske dozvole, nije konkretizovano ovim članom šta to znači pre izdavanja dozvole. Da li to znači tog momenta kada se zatraži ta dozvola ili to pre znači i u momentu kada je ta prenamena izvršena?
Jer, radi se ovde o jednom dužem vremenskom periodu kada je izvršena prenamena do današnjeg dana, dakle, da li oni koji su 1968. godine faktički izgubili pravo vlasništva, odnosno izgubili su svoje njive, a dobili su pravo korišćenja na građevinskom zemljištu, sada moraju i da plaćaju tu prenamenu, a u svakom slučaju u ovom stavu kaže - pre izdavanja lokacijske dozvole.
Dakle, već je stiglo vreme da se plaća ta prenamena, a lokalna samouprava tako i tumači dosadašnje propise, pa da li su oni i dalje u obavezi da plaćaju tu prenamenu iako recimo još nisu zatražili te lokacijske dozvole?
Prema tome, bilo bi dobro da se konkretizuje tačno momenat kada nastaje obaveza plaćanja. Tu je još jedan primer toga, što LDP ističe kad god podnosi amandmane ili kad god se izjašnjava o zakonima, da zakoni moraju biti konkretni i jasni, a ne preopširni i nerazumljivi.
Smatram da bi tu trebalo da se malo poboljša rešenje u ovom članu, jer u Srbiji mi imamo i gradove i naselja gradskog karaktera gde su se ljudi pridržavali zakona, gde su donošeni planovi, prostorni planovi, urbanistički planovi.
Zrenjanin je jedan od takvih gradova gde se postupalo po zakonu, dakle Zrenjanin je bio u sistemu i Zrenjanin je poštovao uvek sve propise koji su nalagali da se i gradi na osnovu građevinske dozvole, i izdavale su se upotrebne dozvole savesnim građanima, a veliki je procenat savesnih građana u Zrenjaninu.
Ne bi trebalo da se kažnjavaju ta mesta, ti gradovi, te opštine gde su ljudi bili savesni i pridržavali se zakona i radili sve po pozitivnim propisima. Iz tog razloga predlažemo da se zaista ovaj amandman još jednom razmotri.

Poštovana predsednice, poštovano predsedništvo, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, čini mi se da se malopređašnja rasprava svela samo na jedno, a to je da ovaj zakon nije smeo da prethodi ni zakonu o restituciji, ni zakonu o denacionalizaciji, ni zakonu o javnoj svojini, ni zakonu o svojini.
Ako je već morao da se donese, onda nije trebalo da obuhvati te odredbe, te članove zakona koji se odnose na svojinu, na konvertovanje svojine gradskog građevinskog zemljišta, jer ta svojina bi morala da bude predmet tih zakona koje sam navela, tim pre što nije stavljen ni van snage Zakon o sredstvima u svojini Republike Srbije.
Ovaj član 101. je specifičan iz tog razloga jer govori o konvertovanju prava korišćenja u pravo svojine na gradskom neizgrađenom građevinskom zemljištu. Dakle, ako je intencija ovog zakona, a to je u stvari cilj, da se izvrši legalizacija bespravno podignutih objekata, dakle, to je ono što se posebno proklamuje kao najvažniji cilj ovoga zakona, sve je ostalo sekundarno u odnosu na ovaj osnovni cilj, da se napravi red u izgradnji na teritoriji Republike Srbije, koliko sam razumela, dosad se oko toga i najviše diskutovalo.
Ako je to tako, onda mi sa ovim rešenjem Predloga zakona u vezi člana 101. jednostavno stavljamo u drugi plan, stavljamo u građane drugog reda građane koji su korisnici neizgrađenog gradskog građevinskog zemljišta.
Kada kažem korisnici, ne mislim samo na one ljude koji su to pravo stekli time što imaju pravo, odnosno svojstvo prvog vlasnika, odnosno njegovih naslednika, odnosno lica na koja su ova lica prenela pravo korišćenja u skladu sa pozitivnim propisima, nego mislim i na ona lica, na one korisnike koji jesu stekli to pravo korišćenja, odnosno preuzeli su tu nekretninu neizgrađeno građevinsko zemljište od ovih legalno utvrđenih legalnih korisnika.
Zašto to govorim? Govorim iz tog razloga jer od 1968. godine gradsko građevinsko zemljište nije u prometu. Od 1968. godine život nije stao. Dakle, od 1968. godine, promenio se i prvi vlasnik, promenili su se i njegovi zakonski naslednici.
Stupili su u red za korisnike neka lica koja nisu mogla po pozitivnim propisima da steknu to pravo korišćenja.
Dakle, šta će biti sa tim licima, kako će oni da konvertuju to pravo korišćenja u pravo vlasništva, kada u stavu 3. ovog zakona tačno nabrajate koji su uslovi, šta je sve potrebno da se podnese kao dokaz da su ispunjeni uslovi za konverziju.
Navodite kao dokaz da neko ima svojstvo prvog vlasnika. Davno je bilo da je neko bio vlasnik gradskog građevinskog zemljišta. Navodite da mora da podnese dokaz da je zakonski naslednik tog lica, to je moguće. Navodite da je to neko treće lice koje je u smislu zakona steklo to pravo korišćenja, dakle legalno. To je moguće.
Međutim, šta će se desiti ukoliko nastupi ta situacija da to treće lice nije to lice u nizu koje je moglo da stekne pravo korišćenja u smislu pozitivnih propisa.
Ujedno tražite da se podnese dokaz iz javnih knjiga o pravu korišćenja, dokaz o postojanju nekretnine i to je u redu. Tražite da u tom izvodu stoji tačno navedeno ime i prezime korisnika koji sad traži konverziju.
Šta će se desiti ukoliko neko nije uspeo da u međuvremenu upiše to svoje pravo korišćenja? Da li ćete ga odbiti na pravo konvertovanja, korišćenja prava svojine, zato što nema izvod iz javne knjige?
Govorili smo i malopre da Srbija u 80% sigurno nema legalno upisana prava vlasništva i korišćenja. Dakle, nema javne knjige, za razliku od Vojvodine, gde smo čak javnu knjigu, koja je vrlo dobro funkcionisala, ukinuli zarad katastarske nepokretnosti. Dakle, šta ćemo onda da radimo sa konvertovanjem ovih prava ako ne mogu da pruže dokaz sa tim izvodom iz javne knjige?
Zar nije onda mnogo korisnije ono što sam podnela u svom amandmanu, da se podnese dokaz o tome da postoji nekretnina, izvod iz javne knjige, da se podnese dokaz o svojstvu prava korišćenja, da li zato što je prvi vlasnik, da li zato što je zakonski naslednik ili dokaz da je to treće lice steklo pravo korišćenja od jedne od ove dve grupacije ljudi?
Ukoliko on to jednim kupoprodajnim ugovorom, koji je overen, koji je prošao kroz proceduru naplate poreza na prenos apsolutnih prava, ukoliko sve te dokaze prezentuje, zašto mu ne omogućiti da konvertuje, odnosno da se upiše to njegovo pravo korišćenja i ujedno konvertuje u pravo svojine? Pozivate se na zakon koji će ovim zakonom da se stavi van snage. Jednostavno će prestati razlog ništavosti tog pravnog posla, na koji bi eventualno mogli da se pozivate.
Prema tome, ako prestane pravo ništavosti tog pravnog posla, a svi ostali uslovi su ispunjeni, zar nije sasvim normalno i legalno da je, time što su prestali razlozi ništavosti, to treće lice steklo pravo na promet nepokretnosti po osnovu ovog zakona i samim tim ujedno i pravo konvertiranja i iskorišćivanja prava vlasništva.
Samo predlažemo neka racionalna rešenja, jer sa ovim rešenjem, ma koliko delovalo legalistički, na kraju će biti jako velikih problema i neće moći da se sprovede, a imamo iskustva i sa zakonom iz 2003. godine, koliko je u stvari, ma koliko delovao racionalno i legalistički, postao nesprovodiv.
Dakle, suština zakona je da bude funkcionalni, da prihvataju realnost i da u što boljoj i jasnijoj meri olakšaju život građana.
Samo iz tog razloga smo podneli ovaj amandman koji sam sada i obrazložila.
Predložila bih, upravo u interesu građana, da se ova prazna praznina koja će nastati stupanjem na snagu ovog zakona otkloni.

Poštovana predsedavajuća, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, LDP ima svoj stav u vezi ovog člana 106. Mi takođe smatramo da je to jedan od najozbiljnijih razloga donošenja ovog zakona i mi smatramo da ovaj član ipak ne služi na čast pravnoj državi. Sada ću navesti iz kojih razloga.
Smatramo da kada vi, kao državni organ, u jednom privatizacionom, u jednom stečajnom, u jednom sudskom, izvršnom postupku, prodajete određenu imovinu, vi u stvari propisujete pravila, vi postavljate uslove, dakle, vi ste komandant parade, vi određujete na koji način, za koju cenu će neka imovina biti prodata u privatizaciji, u stečaju i izvršnom postupku. Oni koji se javljaju u privatizaciji, u stečaju, u izvršnom postupku, javljaju se na poziv državnog organa i pretpostavljaju da državni organ zna šta radi.
Kada pažljivije pročitamo član 106, uočava se odmah na početku da se ovde spominje građevinsko zemljište u državnoj, odnosno u javnoj svojini. Dakle, ukoliko su se privatizovali građevinski objekti, preduzeća, zgrade itd, napominjem da svi ti građevinski objekti, fabrike, sve one su izgrađene na određenoj parceli koja služi za redovnu upotrebu i iskorišćavanje tih građevina, objekata itd.
Dakle, ukoliko tu postoje, recimo, površine od preko 20 ha, čisto sumnjam da ste vi imali parcelu od 20 ha koja služi za iskorišćavanje jedne fabrike, preduzeća, bilo čega, građevine, verovatno je tu postojalo mnogo više parcela.
Ako postoji mnogo više parcela, a radi se o građevinskom zemljištu, dakle, nije promenjena namena tog zemljišta iz poljoprivrednog, iz njiva u građevinsko, u gradsko građevinsko zemljište, neizgrađeno, u tom slučaju u privatizaciji, u stečaju i u sudskom postupku vi ste prodali i pravo korišćenja, nazvali ga vi kako god hoćete, ustupali, radili šta god hteli, vi ste otuđili pravo korišćenja na tom građevinskom zemljištu.
Opet napominjem da vi ovde u određenim članovima, čini mi se da je to sedamdeset i ne znam koji, dakle baš član 70, tačno definišete određivanje zemljišta za redovnu upotrebu objekta u posebnim slučajevima itd.
Dakle, u ovom slučaju vi naknadno, kada ste već jednom utvrdili cenu tog građevinskog zemljišta, doduše, nazivali ste ga pravom korišćenja, vi naknadno menjate uslove tržišta, jer vi sada menjate uslove zbog kojih i na koji način je ta imovina otuđena.
Vi možete da se čudite koliko god hoćete, ali opet se vraćamo na početak. Nažalost, nije donet ni zakon o restituciji, ni zakon o denacionalizaciji, ni zakon o svojini i javnoj svojini koji bi tačno definisao, koji bi tačno označio šta je javna svojina, šta je svojina, kako se ona otuđuje, kako se stiče ili kako je u prometu.
Kada ste krenuli sa privatizacijom, kada ste krenuli sa stečajevima i izvršnim postupcima sudskim, morali ste znati da zemljište prati sudbinu objekta, a ukoliko se radi o zemljištu na kojem se ne nalazi objekat, to je neka druga priča, ali tada ste verovatno cenu formirali samo na osnovu cene tog zemljišta. Kako ćete onda sada da promenite uslove što se privatizacije, stečaja i izvršnog postupka tiče?
Dakle, ostajem pri tome da jeste u prošlosti rađeno mnogo šta, da su mnogi zakoni doneti koji su obojeni ideologijom, ali danas se donose zakoni koji čak nemaju nikakvu ni boju, a pogotovo što su nelogični, a pogotovo što će verovatno otvoriti Pandorinu kutiju i što će nastati veliki problemi sa svom privatizovanom imovinom koja je u prošlosti završena, da ne pričam o stečaju i da ne pričam o izvršnim postupcima. Volela bih da ne bude tako, ali videćemo.

Poštovana predsedavajuća, poštovani predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, mi iz LDP nerado dajemo amandmane u tom smislu da predlažemo brisanje određenog člana. Međutim, u ovom slučaju smo bili prinuđeni to da uradimo, s obzirom da ovaj član 325. Zakona, koji je ovim predlogom zakona o izmenama i dopuna Krivičnog zakonika predviđen za izmenu, jednostavno ostaje i dalje u domenu ograničavanja određenih ljudskih sloboda i prava.
Zašto to ističemo? Kada se pročita u kom smislu se predlaže izmena ovog zakonskog člana, vidi se da se samo otpor, kada se govori o otporu, misli se na nenasilni otpor, menja rečima "nepoštovanje zakonitih odluka".
Faktički, jedan nenasilni otpor, jedna građanska neposlušnost i dalje podležu određenim krivičnim sankcijama.
Izvinjavam se, napomenula bih da ću koristiti vreme moje poslaničke grupe.
Ukoliko mi ovim članom zadržavamo rešenje prethodnog lošeg zakonskog rešenja, nenasilni otpor i građansku neposlušnost stavljamo u kontekst krivičnog dela, a afirmišemo konformizam i autocenzuru, u tom slučaju očigledno postupamo protivno određenim odredbama Ustava i ujedno određenim međunarodnim konvencijama koje smo mi ovde takođe prihvatili i koje predstavljaju i deo našeg pravnog poretka.
Htela bih samo da vas podsetim da ovaj član zakona, koji predviđa da pozivanje na nepoštovanje zakonitih odluka ili mera državnih organa, u stvari samo govore o tome da je kod nas autoritet odluka državnih, kao i postupanje državnih organa, u velikom problemu.
Zašto se posebno pozivati jednim posebnim krivičnim delom na poštovanje zakonitih odluka i na postupanje državnih organa? Ukoliko ovo krivično delo ostane u ovakvoj formulaciji u kojoj je ono predviđeno zakonskim predlogom, u tom slučaju mislim da i sama Vlada ima određene probleme, jer recimo direktive iz maja 2009. godine Ministarstva pravde i Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja, koje nalažu državnim sekretarima, pomoćnicima ministara i ostalim državnim činovnicima da se uzdrže od akata i radnji kojima se drugim organima predlažu mere i postupci protivni odredbama Ustava, zakona i državnih odluka.
To znači da su ove direktive, a to je recimo direktiva koju sam citirala Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja, direktiva Ministarstva pravde je potpuno slična ovoj direktivi, one u stvari prihvataju realnost da postoji određeno pozivanje na nepoštovanje državnih zakonitih odluka, na nepoštovanje postupanja državnih organa.
Šta je to ako ne nepoštovanje u slučaju da Vlada donese zaključke, odnosno određena ministarstva, pa onda državni činovnici te zaključke dostavljaju sudovima, pa se direktno mešaju u rad sudova, tako što predlažu da se prekinu određeni postupci iz određenih razloga, da se prekinu postupci izvršenja pravnosnažnih zakonitih sudskih odluka ili se predlaže prekid postupka određenih sudskih procesa, iz nekih ko zna kakvih državnih razloga. Dakle, i ti postupci bi mogli da podlegnu pod sankcionisanje u okviru ovog krivičnog dela.
Smatramo da je ovo krivično delo recidiv prošlosti i da ne služi na čast predlagaču zakona, kojem je intencija reforma zakona iz domena pravosuđa, odnosno krivičnih zakona, da ovaj član ostavi na snazi i da ga eventualno koriguje.
Prema tome, predlažemo da usvojite naš amandman, koji je veoma jednostavan. Tražimo samo brisanje ovog člana.

Mogu samo da se nadovežem na ono što sam već malopre iznela i mogla bih da povežem ovo krivično delo, koje smatramo da je potpuno nepotrebno, da je anahrono i da je recidiv prošlosti, sa krivičnim delom zloupotrebe službenog položaja iz člana 359. Krivičnog zakonika, čiju promenu predlaže predlagač samo u smislu da, pored službenog lica, označava i/ili odgovorno lice.
Naš predlog je bio, dakle LDP i nas dvoje kao predlagača ovog amandmana, da se unese protivpravnost kao elemenat krivičnog dela u ovo krivično delo, jer očigledno da ta protivpravnost nedostaje kako bi to krivično delo zaista bilo u pravom smislu krivično delo, a ne nešto uopšteno u čiji okvir možemo da svrstamo raznorazna iskorišćavanja svog službenog položaja i ostvarivanja određene koristi.
Kao što je krivično delo, čije brisanje smo predlagali, dakle nenasilni otpor, nenasilno nepoštovanje državnih odluka, iz tog razloga što često odluke mogu biti zakonite, a pri tom nepravedne, štetočinske ili nepravične, tako isto i ovo krivično delo, ukoliko se striktno primenjuje i posmatra, moglo bi da obuhvati mnoge sfere privrednog i društvenog života, poslovanja, ponašanja preduzetnika u određenim situacijama kada posluju i bukvalno bi moglo sve da se podvede pod krivično delo zloupotrebe službenog položaja, ukoliko neko posluje normalno iz određenog interesa i ostvari taj interes.
Ovo krivično delo očigledno da ima određenu političku konotaciju, ima određenu nameru da zadrži jedan pritisak u krivičnom pravu na preduzetnike i na sve one koji se bave određenom delatnošću.
Koji bi inače bio razlog da se ovo anahrono krivično delo ostavi na snazi.
Jer, o čemu se tu radi? Ovo krivično delo ukoliko se analizira u ovakvom izdanju u kojem je dato Predlogom, ono je u suprotnosti sa članovima 58, 82, 83. i 84. Ustava, ono je u suprotnosti sa Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava. Ono je u suprotnosti faktički sa privremenim trgovinskim sporazumom, jer sve ove odredbe Ustava, kao i ove konvencije na koje se pozivam, faktički štite ljudska prava, štite tržišnu privredu, štite slobodu tržišta, dakle slobodu preduzetništva.
Ukoliko krivično delo, bez elementa protivpravnosti, ostane na snazi, tada svako pribavljanje koristi sebi ili drugom od strane službenog lica, a napominjem da i preduzetnik, vlasnik privatnog preduzeća koji ostvari određenu korist, bilo imovinsku, bilo neimovinsku, jer ovaj član to i ne predviđa, vrši krivično delo.
Naš amandman je jednostavno hteo samo da ograniči, da napravi razliku između iskorišćavanja svog službenog položaja – a normalno da ako je neko direktor firme da koristi svoj položaj kako bi ostvario određenu korist za sebe kao direktora te firme, a normalno i u korist te firme u kojoj radi – dakle, da se napravi razlika, a to je samo taj element protivpravnosti, jer samo ako se protivpravno deluje, u tom slučaju to može biti krivično delo.
U protivnom, ovaj član zakona je neustavan i u suprotnosti je sa ratifikovanim međunarodnim ugovorima koji, opet ponavljam, predstavljaju deo pravnog poretka ove zemlje.
Kada ova dva člana analiziramo, možemo konstatovati jednu stvar, a to je da ostavljamo na snazi dva izuzetno represivna, politička i uopštena krivična dela koja ne mogu dati pozitivne rezultate u pogledu reforme Krivičnog zakonika.
Međutim, kada uporedimo ovu činjenicu sa činjenicom da mi, recimo, u izmenama i dopunama Zakona o krivičnom postupku jednostavno na jedan perfidan način brišemo postojanje svedoka saradnika, na taj način što se samo u izuzetnim prilikama tom svedoku saradniku oprašta kazna.
Dakle, kazna ostaje s tim da se prepolovljuje, čime šaljete jednu poruku da se ne isplati, da je prilično rizično pristupiti tom položaju svedoka saradnika, čime šaljete poruku da ne znamo na koji način će moći da se izvrši ta borba protiv organizovanog kriminala, ozbiljne korupcije, krivičnih dela koja vrše državni činovnici.
Postavlja se pitanje da li je ovo zaista reforma u domenu krivičnog prava, jer nećete moći da dostignete taj efekat, nećete moći da ostvarite te ciljeve koje proklamujete predlozima ovih zakona.
Nećete naći nikoga da vam svedoči u krivičnim delima korupcije, koja su prilično zatvorena dela sa zatvorenim grupama, pogotovo ako se radi o organizovanom kriminalu. Samo neko ko je iz tog kruga, ko je spreman da rizikuje, normalno očekujući određene pozitivne efekte, može da pomogne da se država ozbiljno izbori sa organizovanim kriminalom i korupcijom.
Prema tome, ne treba puno da se priča o tome da ova država to zaista hoće, nego mora kroz konkretne predloge izmena i dopuna postojećeg zakonodavstva da zaista to i čini, a ne da ostavi ovakve recidive, kao što su ovi članovi u Krivičnom zakoniku, a da pri tom bukvalno sama sebi veže ruke u borbi sa korupcijom i organizovanim kriminalom.
Prema tome, mi i dalje predlažemo da se u ovo krivično delo, zloupotreba službenog položaja, a to je inače samo naslov krivičnog dela, jer kada se analizira biće, elementi bića krivičnog dela, govori se samo o iskorišćavanju službenog položaja, a ne govori se o zloupotrebi, dakle, mi samo unosimo tu protivpravnost koja je jako bitna, da se napravi razlika između običnog iskorišćavanja i onog koje je protivpravno.

Poštovano predsedništvo, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, prošlo je više od 30 dana od kada sam postavila jedno pitanje ministru ekonomije i regionalnog razvoja, ministru finansija, ministru pravde, kao i predsedniku Vlade, gospodinu Cvetkoviću. Pitanje je glasilo - kada će Vlada ukinuti Uredbu o izmeni Uredbe o zaštiti imovine delova preduzeća, čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ?
Inače, ova lica od kojih sam tražila određeno obaveštenje, u smislu člana 235. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, bila su dužna da mi pruže obaveštenje u roku od 15 dana. Dakle, rok je prekoračen, a odgovor nije stigao. Navodno je u toku jedna reforma propisa, jedna tzv. regulativna reforma koja predviđa ukidanje najmanje 100 propisa koji predstavljaju otežavajuću okolnost za poslovanje u privredi.
Ove uredbe, čije ukidanje tražim, odnosno tražila sam obaveštenje da se nadležni izjasne o tome kada će ih ukinuti, predstavljaju otežavajuću okolnost iz tog razloga što je najmanje 20 pravnih lica, preduzetnika, kupilo poslovne prostore na teritoriji Republike Srbije od preduzeća "Borovo", čije se sedište nalazi na teritoriji Republike Hrvatske.
Naša pravna lica ne mogu da stupe u posed ovih poslovnih prostora koja su u celosti isplatili, zaključili propisane kupoprodajne ugovore, overili iste, platili porez na prenos apsolutnih prava, dakle, postupili u celosti u smislu našeg pozitivnog zakonodavstva.
Ne mogu da stupe u posed zato što privremeni korisnik im to ne dozvoljava, a sudovi koji su nadležni da sude jednostavno ne sprovode postupak, ne postupaju po tužbama za predaju poseda, po preporuci Vlade koja je svojim zaključkom preporučila da se prekinu takvi postupci, s obzirom da je u toku neki postupak utvrđivanja imovine naših pravnih i fizičkih lica na teritoriji Republike Hrvatske.
S obzirom da se ovde radi isključivo o odnosu domaćih pravnih lica, a to su Akcionarsko preduzeće "Boreli" i domaća pravna lica, ne vidimo razloga zašto ti ljudi ne mogu da ostvare svoje pravo da preuzmu u posed svoje poslovne prostore koje su uredno kupili.
Na taj način mi otežavamo poslovanje u Republici Srbiji. Dakle, radi se o jednoj uredbi, odnosno o više uredbi koje su nezakonite, protivne ratifikovanom međunarodnom ugovoru. Prema tome, samim tim te uredbe su i neustavne. To je jedan dobar primer da zaista treba da se poukidaju propisi koji otežavaju poslovanje u Srbiji. Prema tome, još jednom ponavljam pitanje - kada će te uredbe da se ukinu?

Poštovana gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, LDP, kao što je mnogo puta do sada isticala, pozdravlja uvek svaku vrstu tolerancije, svaku vrstu napora jedne države da učini život u toj državi prihvatljivim za celokupnu populaciju, kako za većinski narod, tako i za nacionalne manjine.
To je u stvari osovni razlog zašto će LDP glasati za ovaj zakon. Ne zato što mi imamo apsolutno poverenje u ovaj zakon kao najbolji mogući od svih zakona, nego upravo iz tog razloga što nalazimo u njemu određena dobra rešenja i što shvatamo da je potrebno da se ovaj zakon donese, s obzirom da postoji ustavni okvir, ustavni osnov za to, međunarodno-pravni okvir, kao i da domaće zakonodavstvo, dakle zakoni koji već postoje u stvari predstavljaju obavezu donošenja i ovakvog zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina.
Posebno bih skrenula pažnju predlagaču zakona da su nacionalne manjine jedna posebna vrednost jedne države i jedne zajednice, jer te nacionalne zajednice, nacionalne manjine, predstavljaju različitost u odnosu na većinu, tako da i ta većina može preko tih različitosti da stekne određene kvalitete u razvoju te svoje većinske zajednice.
Iz tog razloga je potrebno da se toleriše, potrebno je da se pozitivno diskriminiše nacionalna manjina, odnosno sve nacionalne manjine koje postoje i žive u Srbiji. Ta pozitivna diskriminacija je potrebna iz tog razloga što većinski narod mora da prihvati tu činjenicu da pored njega žive i manjinski narodi, dakle narodi koji faktički su zbog svog brojčanog stanja zavisni od većinskog broja, dakle uvek su ugroženiji i njima je potrebna ta pozitivna diskriminacija, da bi postigli ta prava koja već imaju ostali, što već ima većinski narod, u konkretnom slučaju srpski narod.
Potrebno je pre svega da se radi na tome da se nacionalne manjine integrišu u zajednicu, u ovo društvo, a ne da se asimiliraju. Asimilacija znači nestanak nacionalne manjine i to nije dobro ni po državu ni po društvo, a integracija znači da se dobija jedan dobar građanin, dobija se građanin koji može da neguje svoju kulturu, koji može da se obrazuje na svom maternjem jeziku, koji može da se informiše na svom maternjem jeziku, pa samim tim i njegova interakcija, njegova reakcija na to što mu je to država omogućila, većinski narod, jeste pozitivna.
To je potrebno Srbiji nakon 90-ih godina, nakon svega što smo preživeli, nakon velike netolerancije u kojoj smo živeli u proteklim desetinama godina.
Iz tog razloga bih posebno skrenula pažnju i na ovaj član 70. ovog zakona o nacionalnim savetima. Smatram da nije dobro rešenje u ovom članu stavu 1, koji u stvari kao predlagača izborne liste predviđa samo političku organizaciju nacionalnih manjina. Na taj način diskriminiše sve ostale političke organizacije, a nacionalnih manjina ima i u drugim političkim organizacijama.
To ima određene posledice po društvo i po rad nacionalnog saveta, jer politička organizacija ima svoj program, ima svoju strategiju i normalno da će taj svoj politički program, preko svojih članova u nacionalnom savetu, i da promoviše. Time što vi ograničavate politički program jedne političke opcije nacionalne manjine faktički isključujete sve ostale moguće političke programe, a to vam je i te kako značajno i u sferi kulture, i u sferi obrazovanja i u sferi informisanja što se tiče nacionalnih manjina.
Dakle, potrebno je da i u toj sferi, i u tom domenu nacionalnih saveta imamo tu i multikulturalnost, jer nije kultura samo jedne vrste nacionalne manjine, ta kultura može biti mnogo raznovrsna, a biće raznovrsnija time ukoliko mi omogućimo i drugim političkim opcijama da se promovišu kroz te nacionalne savete. Time što smo to sve ograničili na nacionalne manjine i njihov politički program, mislim da nije dobro rešenje za samu tu zajednicu nacionalnih manjina.
To je jedna od osnovnih zamerki i čini mi se da se i kolege iz drugih poslaničkih klubova prilično slažu sa ovom zamerkom LDP, jer mi smo uopšte protiv bilo kakve ksenofobije, pa i te ksenofobije koja se na mala vrata uvlači kroz ovaj zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, koji bi u stvari trebalo da ide u smeru jedne pozitivne diskriminacije, jednog pozitivnog odnosa prema nacionalnim manjinama.
Inače, moram primetiti, gospodine ministre, da ste vi u nekoliko navrata posebno isticali svoju pripadnost srpskom narodu. To pozdravljam zaista i nemam lično nikakve zamerke za to, međutim, htela bih da vas podsetim da ste vi jedan državni činovnik, vi ste ministar u jednoj državi, u jednoj Vladi i samim tim jednostavno ne mogu da pozdravim tu činjenicu da vi ističete tu svoju nacionalnu pripadnost. To nije dobro i mislim da to nije potrebno, jer vi ste pre svega tu kao predstavnik Vlade, a ne kao predstavnik jednog naroda.
Dakle, to je u stvari ono što se jednostavno često zaboravlja. Jeste, mi imamo pozitivno zakonodavstvo, imamo pozitivna rešenja u Ustavu, poštujemo međunarodno-pravni okvir i ratifikovali smo mnoge međunarodne ugovore što se prava nacionalnih manjina tiče, ali često, možda i neprimetno, provuče se neka premisa iz koje se može zaključiti da je veoma teško da se odviknemo od toga da stvari pojednostavimo i da smatramo da će nacionalne manjine kroz ovo novo institucionalno rešenje biti zbrinute. Zaboravljamo da je u stvari osnovni cilj i strategija koja bi trebalo da postoji, integracija te nacionalne manjine.
Htela bih da vas podsetim i na jedan veoma nemio događaj. Pre par godina kada smo birali predsednika države, sećate se da je aktuelni predsednik tada veoma čudno komentarisao kandidaturu jednog predsedničkog kandidata koji je bio kandidovan od strane stranke nacionalne manjine.
Prema tome, htela bih da vam postavim pitanje da li bi to bilo zaista čudno da čovek i pripadnik nacionalne manjine postane predsednik države? Da li je to neki problem?
Smatram da to nije problem, ukoliko zaista imamo ozbiljne namere i zaista mislimo da poradimo na toj integraciji koja je potrebna za potpunu funkcionalnost našeg društva i naše države, a kada govorimo o integraciji, govorimo o integraciji svih građana Srbije, bez obzira na nacionalnu pripadnost.
Dakle, još jednom podvlačim da LDP podržava ovaj zakon. Smatra da, iako nisu sva rešenja dobra u njemu, podneli smo amandmane, ipak predstavlja jedan korak napred u rešavanju pitanja nacionalnih manjina u Srbiji.

Poštovana gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, LDP, to ponovo ističem, jeste uvek za zakone koji su takvog karaktera da čine jedan korak napred što se razvoja društva tiče, što se tiče zakonodavstva.
Dakle, ukoliko se radi o reformskim zakonima, mi te zakone podržavamo, mi ih moramo podržati, jer upravo naša strategija, naš plan, naš program i naša ideologija su usmereni ka tom cilju da se ovo društvo reformiše.
Kada polazimo od ova četiri zakona koja predstavljaju ovu tačku dnevnog reda, nismo baš ubeđeni da se trenutno radi o četiri najbolja rešenja u pogledu regulisanja problematike koja čini sadržinu ovih zakona.
Posebno bih se osvrnula na Predlog zakona o uređenju prostora i izgradnji. Sam naziv tog zakona je veoma štur i veoma se čini da je to jedan isključivo, strogo namenski zakon koji se tiče jedne uske problematike uređenja prostora i izgradnje.
Sam član 1. ovog zakona i konkretizuje to naše mišljenje, morala bih da vam citiram ovaj član, jer je jako bitno da se shvati šta čini sadržinu ovog zakona i koje su naše osnovne zamere u vezi ovog zakona. Kaže: Ovim zakonom uređuje se: uslovi i način uređenja i planiranja prostora, uređivanje i korišćenje građevinskog zemljišta i izgradnja objekata; vršenje nadzora nad primenom odredaba ovog zakona i inspekcijski nadzor; druga pitanja od značaja za planiranje i uređenje prostora, uređivanje i korišćenje građevinskog zemljišta i za izgradnju objekata.
Stav 2. ovog člana neću ni čitati zato što je jednostavno nebitno za ovo što bih htela da vam kažem. Dakle, ovaj član je toliko uopšten i toliko ne dotiče suštinu zakona, u stvari suštinu koja bi trebalo da bude centralno pitanje ovog zakona, da je to prosto zastrašujuće. Zastrašujuće je za mene kao pravnika zato što se dugo godina bavim problematikom svojine na građevinskom zemljištu, i to kako na izgrađenom, tako i na neizgrađenom zemljištu.
Ovaj zakon faktički uređuje dve materije. Jedna materija je svojina na građevinskom zemljištu, a druga materija je u stvari uređenje prostora i izgradnje. Dakle, ove dve materije su jednostavno zdudane u jednu materiju, s tim da je ta svojina na građevinskom zemljištu regulisana uzgred u članovima recimo od 82. do 106. Te odredbe su jednostavno izgubljene u moru tih karakterističnih članova, usko specijaliziranih članova koji se odnose na uređenje prostora i izgradnje.
Volela bih da vam napomenem da je konvertovanje prava korišćenja građevinskog zemljišta u privatnu svojinu jedan revolucionarni čin zato što unazad 60 godina mi smo imali društvenu, odnosno državnu svojinu na građevinskom zemljištu, imali smo nešto ni na nebu ni na zemlji, nešto što je prilično otežavalo pravni, poslovni život građana u ovoj državi, zato što je prilično otežavalo da se život odvija jednom normalnom kolotečinom u smislu trgovine građevinskim zemljištem, odnosno objektima koji se nalaze na tom zemljištu.
Često su ljudi bili primorani da se snalaze, da izbegavaju zakon ili da rade nešto što je u suprotnosti sa zakonom da bi došli do osnovnog cilja da prodaju svoju nekretninu, što je inače jedna normalna potreba. Da smo se svi pridržavali zakona, koji je jednostavno zabranjivao promet gradskog građevinskog neizgrađenog zemljišta, život bi jednostavno stao u Srbiji i ne bi se moglo prenositi ništa što se prava svojine tiče na objektima, jer često su ti objekti bili samo maska za promet građevinskog zemljišta.
Ako se radi o tako jednom revolucionarnom koraku, dakle, radi se o reformi svojine na građevinskom zemljištu, ta materija ne može da se reguliše takvim jednim specifičnim zakonom kao što je zakon o uređenju prostora i izgradnji.
Mi smo jednostavno propustili do sada puno vremena za donošenje zakona o denacionalizaciji, zakona o restituciji, zakona o prenosu prava vlasništva na građevinskom zemljištu, ako hoćete i zakona o svojini na građevinskom zemljištu, dakle, zakona o svojini generalno, zakona o javnoj svojini, a donosimo pre svih ovaj zakon o uređenju prostora i izgradnje, koji ima za svrhu i cilj da donese red u jednoj materiji koja je u priličnoj meri komplikovana i stvara jako velike teškoće za građane ove države.
Postavila bih pitanje ministru i svima onima koji su ovaj zakon predložili - zašto se toliko žurilo sa ovim zakonom, a da se prethodno nije regulisalo nešto što je mnogo opštije i predstavljalo bi krovni zakon što se svojine tiče, dakle, ne samo za građevinsko zemljište, nego uopšte u pogledu svojine? Ustav nije dovoljan, Ustav je samo najviši pravni akt u jednoj državi koji u stvari usmerava zakone koji moraju da se donose da bi se uskladili sa tim ustavom.
Nažalost, od donošenja Ustava 2006. godine propušteno je puno vremena da se reguliše i pitanje javne svojine i da se reguliše pitanje zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije iz 1995. godine, koji je sva imovinska prava koja su ranije imale lokalne samouprave i AP preneo u svojinu Republike Srbije.
Čak ni u ovim odredbama, prelaznim i završnim, gde se govori o tome koji zakon prestaje da važi stupanjem na snagu ovog zakona, ne vidim gde je tu Zakon o sredstvima u svojini Republike Srbije. Jedan od članova, to je ovaj član 103, direktno zadire u konvertovanje iz prava korišćenja u svojinu lokalnih samouprava, odnosno AP.
Dakle, postoje tu neke nedoumice i nejasnoće i zbog toga će ovaj zakon biti jako teško da se primenjuje u praksi, jer jednostavno neće moći da se primenjuje, jer mnoga rešenja predstavljaju i recidiv prošlosti. Ukoliko vi prethodno ne raščistite situaciju oko svojine, vi ne možete da krenete dalje što se tiče legalizacije bespravno podignutih objekata.
Kako ćete vi da radite tu legalizaciju, ako prethodno ne možete da raščistite pitanje utvrđivanja prava prethodnog vlasnika, odnosno prethodnog korisnika jedne parcele, a recimo, vi stavljate van snage prethodni zakon iz 2006. godine, koji je regulisao na koji način je u prometu neizgrađeno građevinsko zemljište?
Na koji način ćete vi legalizovati bespravno podignuti objekat ukoliko nemate definisanu parcelu, a ovim zakonom je predviđen način na koji ćete vi da dozvolite da se formira parcela prema potrebama objekta, a ne objašnjavajući šta će se desiti ako još neko ima objekat na toj parceli u vlasništvu i tom objektu isto treba površina parcele koja je, prema određenim planovima, potrebna za redovno iskorišćavanje tog objekta?
Volela bih da što više pojednostavim ovo moje izlaganje da bi me razumeli ne samo oni koji se bave ovom strukom u pogledu svojinskih prava građevinskog zemljišta, odnosno uređenja prostora i izgradnje, nego i građani koji su direktno zainteresovani da zakon koji Skupština izglasava uredi i njihove živote, tako da to uređenje ide u njihovu korist, dakle, u pozitivnom smeru.
Sa ovim zakonom mi postižemo u stvari samo jedan dobar cilj, a to je da se fizičkim i pravnim licima, koja imaju objekte na gradskom građevinskom zemljištu i čiji su korisnici, jednostavno konvertuje to pravo korišćenja u pravo svojine. Dakle, čini mi se da je to jedina odredba, jedini član ovog zakona koji bi postigao taj svoj cilj u reformskom smislu.
Analizom ostalih članova smatram da se samo komplikuje cela situacija i oko svojinskih prava na građevinskom zemljištu i u pogledu uređenja prostora i izgradnje.
Vi, naime, pravite razliku između korisnika zemljišta iz člana 104, koji sam malo pre pomenula, i korisnika zemljišta koji su to korišćenje stekli u postupcima privatizacije, stečaja, odnosno izvršnog postupka. To predstavlja jedan zaista konkretan i jasan recidiv prošlosti, jer pre svega na ovaj način vi ovim zakonom unazad regulišete jednu situaciju koja je završena.
Pravna lica koja su se pojavila u stečajnom, izvršnom i u privatizacionom postupku odlučila su da za određeni novac kupe određeni objekat, a uz taj objekat, preduzeće i ostalo ide i korišćenje prava zemljišta, iz prostog razloga jer taj objekat ne može da visi u vazduhu – taj objekat se nalazi na određenoj površini određenog zemljišta.
Rešenjem iz ovog zakona vi faktički tražite doplatu za slučaj konvertovanja iz prava korišćenja u pravo vlasništva, dakle svih onih pravnih lica koja su stekla vlasništvo nad tim objektima u državnim postupcima izvršenja privatizacije i stečaja.
Gde je tu ozbiljan plan, gde je tu strategija da se privuku strani investitori, jer se strani investitori na taj način privlače, da mi naknadnim zakonskim rešenjima menjamo suštinu te privatizacije, tog stečaja i tog izvršnog postupka. Kažete – pravo korišćenja zemljišta nije bilo u prometu, nije bilo u prometu, to se podrazumeva.
Međutim, htela bih da vas podsetim da kada se nešto kupuje, neki objekat, on se kupuje zajedno, dakle, kupuje se na tom zemljištu i možda su ljudi bili ponukani da kupe taj objekat, to preduzeće, da učestvuju u tim postupcima, jer je njima, između ostalog, odgovaralo i gde se ta parcela nalazi, gde se to zemljište nalazi. To je možda bio osnovni pokretač za kupovinu tih preduzeća u privatizaciji, stečaju ili izvršnom postupku.
Dakle, ukoliko vi naknadno tražite da se doplati, postavlja se pitanje da li ćete na taj način poslati pozitivan signal svim budućim investitorima, svim budućim učesnicima u privatizaciji, u stečajnom postupku ili u izvršnom postupku? Da li će neko biti spreman da uđe sa svojim kapitalom, a pri tome da ima rizik za eventualno neku kasniju promenu plana vladajuće garniture u vezi te imovine za koju je dat konkretan novac?
Dozvoljavam i to da se pojavila naknadna pamet i da se reklo – e pa sad, prodali smo svašta i to nije bilo u prometu, ne može to sada tako – jednom kupuješ objekat, a uzimaš pravo korišćenja, a sada ne bi da doplatiš pravo korišćenja. Međutim, vi to isto radite i članom 104, jer su i ona lica koja imaju svoje stambene objekte, takođe stekla to pravo korišćenja, tako što su možda nasledili, možda kupili te stambene objekte ili drugu vrstu objekata, ali njima se jednostavno konvertuje to pravo korišćenja u pravo vlasništva.
Iz ovoga u stvari provejava jedna naknadna pamet, provejava jedan ad hok problem koji želi ovim zakonom da se reši. Ponovo bih posebno istakla da se zakonom ne može ad hok rešavati nijedan problem. Zakono ne može da se odnosi samo na jedan problem, zakon mora da ima jednu strategiju. Zakon mora da obuhvati širu materiju od pojedinačnih interesa.
Dozvoljavam i tu mogućnost da je mnogo štete naneto i ovoj državi i uopšte i društvenoj svojini i državnoj svojini itd, to jeste, ali, zakon i zakonodavac moraju da vode računa o tome kako dalje da se razvija ova država, kako dalje da se izbegnu već načinjene greške i kako da se te greške da saniraju.
Na ovaj način neke greške koje su učinjene u prošlosti neće se sanirati, nego će samo da se otvore novi problemi koje će morati da rešavaju neki novi zakoni, ali opet, napominjem, osnovna zamerka ovog zakona je u stvari činjenica da ne dostaju: zakon o restituciji, zakon o svojini, zakon o javnoj svojini, zakon o denacionalizaciji.
Prema tome, mislimo da je ovaj zakon, ukoliko ostane takav kako je dat u izvornom obliku, bez usvajanja određenih amandmana koje je predložila LDP, neodrživ. Inače, zakon o državnom premeru i katastru takođe predstavlja jedan ozbiljan problem, jer na ovaj način mi jednostavno zaboravljamo da je u Vojvodini unazad 300 godina postojala zemljišna knjiga i da se sad sve to prenosi na katastar, i sudske nadležnosti se prenose u katastarsku nadležnost, u jedan upravni postupak koji ni u kom slučaju ne može da dostigne taj kvalitet koji je predstavljao sud kada je rešavao o svojinskim pravima.

Poštovana predsednice, poštovano predsedništvo, poštovana ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, LDP jeste, normalno, protiv kriminala, jeste za borbu protiv organizovanog kriminala, za borbu protiv korupcije i za najteže vrste krivičnih dela.
Jednostavno rečeno, LDP je za pravnu državu. Ako je za pravnu državu, onda znači i da je za vladavinu prava.
Ujedno, mi smo i za reformu pravosuđa. LDP je i za reformu zakona iz domena krivičnog prava. Prema tome, mi i jesmo za reformu svih ovih zakona koji su danas na dnevnom redu ove skupštine.
Polazeći od svega toga, htela bih samo da napomenem da, zahvaljujući odluci ove skupštine da objedini raspravu o sedam zakona koji su stigli na dnevni red ove skupštine, LDP ima ukupno 14 minuta i 24 sekunde da se izjasni o ovim zakonima. To znači u proseku oko dva minuta po svakom zakonu.
Jedna ozbiljnija analiza svakog od ovih zakona je potpuno onemogućena za LDP. Iz tog razloga mogu samo uopšteno da vam govorim šta moja poslanička grupa i šta LDP misli o ovim objedinjenim zakonima.
Ujedno bih htela da vam napomenem i to da čitajući obrazloženje ovih zakona možemo da uočimo da su svi ovi zakoni predloženi da se stave na dnevni red po hitnom postupku. Ovi su zakoni stavljeni po hitnom postupku na dnevni red, što je u direktnoj suprotnosti sa članom 164. Poslovnika, a ova skupština se diči time da se izuzetno drži odredaba Poslovnika i da se ništa mimo odredaba Poslovnika neće primenjivati i za nas je ovaj poslovnik sveto pismo.
Posebno bih htela da vam skrenem pažnju na stav 3. ovoga člana 164, koji kaže da je predlagač zakona dužan da u pismenom obrazloženju Predloga zakona navede štetne posledice koje bi nastale zbog nedonošenja ovog zakona po hitnom postupku. Čitajući obrazloženje ovih zakona zaista nisam našla neko ozbiljnije obrazloženje u čemu se sastoje štetne posledice ukoliko se ovi zakoni ne bi donosili po hitnom postupku.
Sledeće što je uočljivo u obrazloženjima ovih zakona je činjenica da su svi ovi zakoni, faktički, doneti, odnosno zakoni čije se izmene i dopune traže, doneti su u toku 2005. godine ili čak jedan zakon i 2009. godine. To je ovaj o izmenama i dopunama Zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma, koji se sada predlaže, a inače taj zakon je donet početkom ove godine.
Pre otprilike tri godine doneti su ovi zakoni koji su, eto, već stigli na dnevni red ove skupštine da se menjaju. U čemu je tu problem? Problem je, recimo, u tome da se kod nas zakoni uglavnom donose po o-ruk principu, a ne vodi se računa o tome da se poštuju osnovni principi, osnovna načela za donošenje zakona.
To su u stvari dva principa na koja treba posebno da se obrati pažnja. Jedan princip je taj da svaki zakon mora biti dovoljno uopšten, dovoljno da generalizuje materiju koju obrađuje, da bi mogao da kroz tu svoju uopštenu sadržinu pokaže pravu strategiju onog ko je predložio zakone, a ujedno zakoni moraju biti u dovoljnoj meri konkretni i životni, da bi mogli da se primenjuju.
Šta reći o ovim zakonima koji su nakon tri godine već stigli na dnevni red, a jedan čak i za nekoliko meseci, da se menjaju, dopunjuju, itd.
To je jedna od osnovnih zamerki.
Prihvatamo obrazloženje da je u međuvremenu došlo do određenih promena što se statusa ove države tiče. Shvatamo i to da je donet u međuvremenu i novi ustav, shvatamo i to da su i određene konvencije potpisane.
To su sve razlozi za predlaganje izmena i dopuna.
Međutim, kada krenemo sa analiziranjem svakog od ovih zakona i kada pogledamo obrazloženje za svaki od ovih zakona pojedinačno, onda bismo mogli da stavimo određene zamerke.
Recimo, Zakon o krivičnom postupku je trebalo da stupi na snagu 1. januara 2006. godine. Normalno, to je odloženo. Sećam se da smo krajem 2008. godine u panici radili izmene i dopune tog zakona, da slučajno ne krene primena tog zakona, jer bi u tom slučaju, a svaka čast prezumpciji nevinosti, mnogi živopisni likovi kretali se ulicama naših gradova, iz tog razloga jer nismo bili spremni, nije pripremljen teren za primenu člana 555. Zakonika o krivičnom postupku, koji je predviđao prenos nadležnosti sa sudskog na tužilački organ i policijski.
Prema tome, očigledno je da je i taj zakon donet po hitnom postupku, po onom sistemu ad hok, ajde što pre, hajde neku statistiku da postignemo, eto, doneli smo toliki i toliki broj zakona. Nije to u stvari cilj donošenja zakona, da ih mi donosimo na gomile, nego da donosimo zakone koji će se primenjivati.
Nije cilj da doneti zakon završi negde i da se hvata paučina po njemu, nego da taj zakon uredi određene segmente života i društva jedne države, da bi mi zaista bili pravna država u kojoj se primenjuje vladavina prava, što su osnovne pretpostavke za demokratizaciju društva. Cilj je da zakon zaživi i postoji.
Mi smo jako puno zakona u toku prošle godine i jednim delom i u ovoj godini doneli po hitnom postupku.
Mnoge zakone smo doneli po hitnom postupku iako smo predvideli da se odloži primena tih zakona za nekoliko meseci ili za čak nekoliko godina.
Čemu onda donošenje tih zakona po hitnom postupku? Zašto onda ove zakone u međuvremenu nismo umesto tih donosili.
Možda ne bi po hitnom postupku ako su već toliko nužni da se odmah, ovog momenta donesu, nego smo donosile neke druge koje ćemo primenjivati ko zna kad, a možda i nikad. To je jedna od jako bitnih zamerki koja se tiče i ovih zakona.
Kada čitamo obrazloženja ovih zakona, uočljivo da se predlagač poziva na član 194. Ustava i kaže da je potrebno da se urade izmene i dopune ovih sedam zakona, a podvlačim, dva zakon su bazična, to su krivični i procesni zakoni, iz tog razloga što je pravni poredak jedinstven po Ustavu, iz tog razloga što svi zakoni i drugi opšti akti moraju da se usklade sa Ustavom Republike Srbije, a kao treći razlog da zakoni i drugi opšti akti doneti u Republici Srbiji ne smeju biti u suprotnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima.
Ovaj član Ustava je veoma jasan.
Međutim, ukoliko se Vlada drži ovog člana i podržava ga, štaviše ovaj član provejava u obrazloženju svih ovih predloga zakona, zašto onda Vlada nije našla za shodno da mesec dana ne da odgovor kada će, ne da li će, ukinuti uredbe, podzakonske akte koji su u suprotnosti sa zakonima, pozitivnim propisima ove države, ne jednim zakonom, nego više njih, kao što su i u suprotnosti sa Ustavom i ratifikovanim međunarodnim ugovorom.
Mesec dana LDP ne dobija odgovor na konkretno postavljeno pitanje, koje je krucijalnog značaja, zato što se pozivamo na poštovanje zakona, poštovanje Ustava i poštovanje ratifikovanih međunarodnih ugovora, koji po ovom članu Ustava imaju primat u odnosu na domaće zakone.
Ovo govorim iz tog razloga jer zaista moramo jednom da prihvatimo princip da ne možemo da rešavamo probleme od danas do sutra, jednom ovako, sutra onako, nego moramo da imamo opšteprihvaćene principe i načela, onda ćemo se toga držati, imaćemo proceduru, a procedura je ta koja ograničava nečiju samovolju, ograničava i onemogućava anarhiju, a u stvari predstavlja osnovu i bazu pravnog sistema, koji je zaista neophodan da bi jedno društvo opstalo i da bi jedna država funkcionisala.
Dakle, ako je sve jasno što se ovoga tiče, dakle stava i politike LDP oko Krivičnog zakona, oko Zakona o krivičnom postupku, oko zakona o izmenama i dopunama Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, o izmenama i dopunama Zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma itd, onda ne mogu ništa drugo reći nego samo to da podržavamo sve reformske napore ove vlade, dakle reformske napore koji su usmereni ka tome da se poboljša pravni sistem, kao i da se poboljša regulativa u bitnim zakonima krivičnog prava.
S obzirom da mi nije ostalo više od jednog minuta, ne bih mogla da se posebno osvrnem na pojedine odredbe ovih zakona, međutim htela bih jednu digresiju da napomenem, a to je što se pooštravanja kazni mera tiče.
Mi prihvatamo pooštravanje kazni, pogotovo za ona krivična dela koja su izuzetno teška ili koja su usmerena prema maloletnim licima, recimo obljuba deteta i slično, ali smatramo da se ne radi o pooštravanju sankcija ukoliko za godinu-dve povišavate donju granicu, dakle minimalnu kaznu, i za dve godine maksimalnu kaznu, jer ako se pogleda i ovaj zakon, odnosno član o zloupotrebi službenog položaja, koji je nažalost ostao u ovom zakonu, koji takođe predviđa veoma visoku kaznu, a taj član zakona, dozvolićete, predstavlja jedan recidiv prošlosti, mislim da je mala razlika između kažnjavanja obljube deteta i zloupotrebe službenog položaja.

Prijavila sam se upravo iz tog razloga što je ovaj član označen kao "finansiranje nadležnosti autonomnih pokrajina". Koliko je meni poznato, donošenje statuta AP Vojvodina odlaže se u nedogled. Isto tako se odlaže i zakon o nadležnostima Pokrajine Vojvodine, tako da je čudno što se ovaj član 24. posebno osvrće na koji način će se finansirati nadležnosti autonomnih pokrajina.
Verovatno se već ne znam koji put dešava to da se donose zakoni a ne zna se na koji način će se izvršavati i sprovoditi. Uglavnom se radi o nekim virtuelnim rešenjima, a pogotovu kada se malo udubi u čitanje ovog člana 24, koji, recimo, kaže pod tačkom 1) da se, između ostalog, nadležnosti Vojvodine finansiraju iz poreza na dobit preduzeća. Ukoliko mi znamo da su danas preduzeća, najmanje 60% preduzeća blokirana što se njihovih računa tiče, postavlja se pitanje – kakav je to izvorni prihod AP Vojvodina.
Tačka 2) kaže da bi deo prihoda predstavljao i porez na dohodak građana i porez na zarade ostvarene na teritoriji autonomne pokrajine u skladu sa zakonom. Mi smo raspravljali o izmenama i dopunama Zakona o radu gde u nedogled u stvari produžavamo prinudni odmor, koji se inače veoma cinično zove ''prinudni odmor'', što je u suštini jedno drugo objašnjenje da se taj rad pretvara u neka socijalna davanja, jer ljudi ne budu zvanično otpušteni. Međutim, oni ne rade i zaista primaju minimalna primanja.
Ako je između ostalog izvor i ta njihova minimalna zarada, bogami, Vojvodina se neće okoristiti od toga.
Pod tačkom 3) kaže: "pokrajinske administrativne takse". Ne znam baš koje su to administrativne takse koje se donose od strane Pokrajine Vojvodine. U svakom slučaju, ne možemo baš da računamo na neke visoke administrativne takse, kada se još nije definisalo koje su nadležnosti AP, niti da li uopšte postoji statut i kada će taj statut da se primenjuje na teritoriji Pokrajine Vojvodine, i tako u nedogled.
Imamo, recimo, naknade za korišćenje dobara od opšteg interesa u skladu sa zakonom. Koje su to naknade? Tražila sam zvanično objašnjenje i odgovor od ministra za životnu sredinu kada sam govorila o Carskoj bari i kada sam govorila da privatno preduzeće zloupotrebljava to svoje pravo upravljanja tim prirodnim dobrom, kao i da ga jednostavno uništava.
Odgovor je bio da je predviđeno 35 miliona dinara tom privatnom preduzeću da bi otklonilo nastalu štetu u toj Carskoj bari i da je preneto 25 miliona dinara za otklanjanje te štete.
Baš je interesantno kako će onda Vojvodina da se okoristi tim prirodnim dobrom, koje se nalazi na teritoriji Vojvodine, ukoliko se to prirodno dobro uništava, a Republika finansira da se otkloni ta šteta.
Tako, recimo, stižemo i do korišćenja nepokretnosti koje su u vlasništvu Pokrajine Vojvodine, odnosno lokalnih samouprava. I one bi trebalo da budu izvor prihoda. U vezi s tim mogla bih tačno da postavim ponovo pitanje – koje su to nepokretnosti u vlasništvu AP, odnosno lokalnih samouprava, kada je još uvek na snazi zakon iz 1995. godine o sredstvima u svojini Republike Srbije.
Inače, po ovom novom zakonu o uređenju i prostornom planiranju predviđa se da korisnici pokrajina i lokalne samouprave na građevinskom zemljištu koje je u državnom vlasništvu prelaze automatski u javnu svojinu. Tako da, Vojvodina ni tu baš nešto neće imati izvor prihoda.
Prema tome, virtuelni zakoni za neku realnost zaista nisu rešenje.

Poštovana predsedavajuća, poštovani predstavnici Vlade, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, iskoristila bih vreme koje ima moja poslanička grupa, ne znam tačno koliko je to, u sklopu ovog amandmana.
Koliko sam razumela čitajući ovaj zakon, intencija ovog zakona je prevencija i bezbednost na lokalnom nivou, s tim da se ova prevencija i bezbednost, u stvari, svode na gradove, odnosno na grad Beograd. Postavlja se pitanje, zašto se tu ne ukalkuliše i druga vrsta lokalne samouprave, kao što su opštine? Razumem da je Zakon o lokalnoj samoupravi najavio, odnosno predočio donošenje jednog ovakvog zakona o komunalnoj policiji, koji je predvideo komunalnu policiju samo za gradove. Međutim, nema logike zašto bi gradovi dobili komunalnu policiju, a ne i opštine, ukoliko je zaista potrebno da se uradi nešto na terenu prevencije i bezbednosti.
Što se tiče te prevencije i bezbednosti, interesantno je obrazloženje Vlade zašto je zakon predložen. Između ostalog, među najvažnijim bezbednosnim problemima u čijem se rešavanju vidi uloga lokalnih zajednica istaknuti su problemi u lokalnom saobraćaju, vandalizam, nasilje mladih, nasilje grupa, buka, upadi u stanove, garaže, javne objekte i poslovne prostorije.
Međutim, problem je što se tu dešava, u stvari, preplitanje nadležnosti komunalne policije i redovne policije. Redovna policija je ta koja je nadležna da reaguje ukoliko se prijavi postojanje nekog krivičnog dela, a dozvolićete da je krivično delo kada neko upadne u nečiji zaključan stan, garažu ili slično. To bi moglo da se podvede i pod ozbiljna krivična dela i ne znam kako bi komunalna policija mogla da se snađe u takvim situacijama.
U članu 50. navodi se da ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja, međutim, primenjuje se šest meseci nakon stupanja na snagu. Šta to znači? U tih šest meseci ćete osposobiti ljude da rade ozbiljne stvari koje sada rade pripadnici redovne policije, i to ne bilo kakve, jer ukoliko se pročita ovaj član 16. Predloga zakona o komunalnoj policiji, tu recimo spada i upozorenje, usmeno naređenje, provera identiteta, dovođenje, pregledanje lica i predmeta, privremeno oduzimanje predmeta, video nadzor, upotreba sredstava prinude. Sve se to radi od strane pripadnika komunalne policije, koji bi trebalo da budu osposobljeni u roku od šest meseci od stupanja na snagu ovog zakona.
Mislim da je to malo nejasno i nelogično, pogotovo kada se u sklopu tog člana 16. uzme u obzir i član 20. koji kaže: „Ako komunalni policajac ne može da utvrdi identitet lica proverom iz člana 19. ovog zakona, to lice će bez odlaganja dovesti nadležnom organu radi utvrđivanja identiteta.“
Vi onda možete u praksi da dođete u situaciju da, recimo, neko ko nije poneo sa sobom ličnu kartu baci opušak cigarete na ulici, pa od strane komunalnog policajca bude doveden zato što nema ličnu kartu i ne može da mu se utvrdi identitet, i šta ćemo onda?
Dakle, mi primenjujemo silu nad građanima. Umesto da se krećemo ka tome da se sila, prinuda što manje primenjuje u praksi prema građanima, mi u stvari uvodimo još jednu mogućnost da se taj građanin, na bilo koji način, dovede u poziciju da se brani od organa koji primenjuje silu, pa makar to bio i komunalni policajac.
Potpuno je besmisleno jer, kažem, komunalni policajac je zaista u mogućnosti, po čl. 16. i 20, da postupi svaki put kada smatra da je potrebno da se neko privede zbog najmanjeg prekršaja koji je učinio, jer, bože moj, to je u suprotnosti sa komunalnim redom.
Prema tome, ukoliko se pored ovih članova koje sam već navela primeni član 33, koji zaokružuje ove nelogičnosti koje se pojavljuju u zakonu, a odnosi se na stručno osposobljavanje, dolazimo u situaciju da stvaramo jednu paralelnu policiju pored postojeće redovne policije, koja ima velike nadležnosti, a pri tom je nestručna i nije osposobljena za taj posao.
Prema tome, smatram da je zakon nedorečen, da će stvarati konfuzne situacije.
Kada analizirate ovaj član 4. koji govori o asistenciji komunalne policije nadležnim gradskim organima, ta asistencija je dozvoljena i moguća u slučaju da nešto ne može da se uradi bez primene sile. Pri tom se u poslednjem stavu navodi da ukoliko ni ta sila nije dovoljna, tek se onda obraćamo policiji. Šta mi to radimo? Mi uvodimo paralelnu silu, paralelnu primenu prinude nad građaninom.
Inače, u ovom zakonskom predlogu nisam našla odredbe koje direktno upućuju na to šta se dešava ukoliko komunalna policija utvrdi da je izvršen određeni prekršaj, da li komunalna policija pristupa podnošenju prijave nadležnom prekršajnom organu. Pretpostavljam da je tako.
Ako je to slučaj, onda mogu da istaknem još jednu nelogičnost. U sklopu reforme pravosuđa dolazimo u situaciju da smanjujemo broj sudija za prekršaje. Tako je, recimo, u Zrenjaninu broj sudija za prekršaje smanjen na 11, a pri tom su organi za prekršaje dobili da sude i u predmetima poreskih, carinskih i deviznih prekršaja.
Prema tome, ako smo već smanjili broj sudija za četiri, dakle, 25% od postojećeg broja sudija za prekršaje, a pri tome predviđamo da rešavaju i o prekršajima u komunalnim oblastima, pored tih deviznih, carinskih i ostalih prekršaja, ne verujem da ćemo uspeti da postignemo cilj predlagača zakona, a to je prevencija i bezbednost u gradovima i u gradu Beogradu.
Ponovo podvlačim, zaista je nelogično što se ta komunalna policija, ukoliko se smatra da je to tako dobro rešenje, ne uvodi i u opštinama. Jer, ako je nešto dobro za grad, zašto tako dobro ne bismo učinili i u opštinama?
Inače, osvrnuvši se na ovaj amandman istakla bih činjenicu da bi trebalo da obavežemo nadležni organ, komunalnu policiju, da u roku od tri dana reaguje na određenu prijavu, da obavesti građanina o ishodu postupanja bez odlaganja, a najkasnije u roku od tri dana, a ne da se dozvoli mogućnost beskonačnog odugovlačenja što se tiče davanja odgovora. Ukoliko omeđimo tu obavezu na najkraći vremenski period, ipak dajemo neku šansu i mogućnost da se određene stvari dovrše i realizuju i da onaj ko je zainteresovan u određenom roku sazna šta se dešavalo u vezi s određenom nepravilnošću i neregularnošću.
Prema tome, ne vidim zašto ne bismo usvojili ovaj amandman koji samo u pogledu roka odgovora predlaže promenu te odredbe.

U sklopu ovog amandmana bih se osvrnula na činjenicu da mi danas, u besparici u kojoj se nalazimo, kada svakodnevno povećavamo akcizu na gorivo, kada gorivo bukvalno jednom nedeljno poskupljuje, kada ćemo inflaciju koja je projektovana na određenom nivou očigledno probiti, kada nemamo sredstva za neke osnovne, egzistencijalne potrebe ove države i ovog društva, donosimo jedan ovakav zakon o komunalnoj policiji, bez kojeg smo sasvim dobro mogli da živimo i do sada. Nadležnost komunalne policije umnogome je slična nadležnosti redovne policije; u mnogo čemu se te nadležnosti prepliću i verovatno će u praksi doći do određenih nesporazuma i konfuzije kada se ovaj zakon bude primenjivao.
Dakle, kada smo u takvoj situaciji, u kojoj se nalazimo zbog globalne ekonomske krize a i zbog lokalne krize u kojoj se nalazimo unazad dvadeset godina, onda je smešno kad se u obrazloženju Vlade kaže da za sprovođenje ovog zakona nisu potrebna dodatna sredstva u budžetu Republike Srbije. Kako ćemo onda da finansiramo uniforme tih komunalnih policajaca, kako ćemo da finansiramo prevozna sredstva tih komunalnih policajaca, kako ćemo da finansiramo prostorije u kojima će da borave, kako ćemo da finansiramo sve ono što je potrebno za redovan rad komunalne policije?
U sledećem stavu govori se o tome da će komunalna policija da dođe do određenih sredstava, imaće sopstveni izvor sredstava na osnovu naplate, verovatno, prekršajnih kazni koje će sama da utvrđuje, odnosno koje će sama da zarađuje.
Prema tome, za budućnost se predviđa jedan novi namet za građane Srbije, koji su i ovako poprilično, što se poreza i nemaštine tiče, pogođeni postojećom krizom.
Mislim da je ovaj zakon za sada pomalo nepotreban i suvišan, pogotovo zato što imamo zakone, kao što je zakon o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine, statut AP Vojvodine, koji čekaju u redu da bismo napokon uredili podzakonske i zakonske akte, što je inače ova država bila obavezna, po Ustavnom zakonu, da uradi do kraja decembra 2008. godine.
Očigledno je da postojeća vlast nije u mogućnosti da uskladi svoje propise sa Ustavom, nije do sada potvrdila statut Vojvodine, koji čeka strpljivo u redu od oktobra meseca 2008. godine, a ni zakon o nadležnostima nije stigao na red.
Ovaj zakon o komunalnoj policiji zaista ne bi mogao da bude prioritetan u odnosu na mnoge nužne poslove koje je Vlada do sada već morala da završi.
Stvarno bih skrenula pažnju izvršnoj vlasti da kada donosi ovakvu vrstu zakona, koji su u jednom svom delu represivni, bez obzira na to što je predviđeno da su prevencija i bezbednost osnovni ciljevi zakona, represija će ostaviti veoma loš utisak, pogotovo što je ta represija vezana, u stvari, za novčane izdatke, dakle pogađa direktno građanina u gradu. Kažem, samo u gradu, jer će građanin možda biti ugrožen od strane komunalnog policajca koji će odjednom da iskoči iza nekog ugla, kao što to sada rade saobraćajni policajci koji iskaču iza žbunova pored puta i slično. I za najmanji vid prekršaja slede kazne, novčani izdaci.
Dolazimo u situaciju da se ova država sve više okreće represiji, umesto da prihvata neke evropske vrednosti u koje se kune, ali očigledno samo deklarativno. Bilo bi dobro da se pre svega dobrobit građana stavi u prvi plan, a sve ostalo u drugi, koliko je moguće u ovakvoj sredini u kojoj živimo.